Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свету'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У Тбилисију, Грузија, 22. јула 2020. године освећена је прва парохијска црква на свету посвећена великом светогорском старцу Светом Јосифу Исихасти. Црква се налази у оквиру комплекса цркве Воздвижења Часног Крста у делу Сабурало грузијске престонице. Ректор, протојереј Теодор Гињадзе, познат је по својим надахнутим проповедима које подстичу људе да практикују Исусову молитву у свакодневном животу, па није изненађење што је његова парохија посветила цркву Светом Јосифу. Недавно је парохија добила део моштију свог заштитника, који им је поклонио игуман манастира Ватопед Јефрем, духовни унук Светог Јосифа. https://orthochristian.com/147660.html
  2. Његовa Светост Патријарх српски г. Порфирије је 18. маја 2022. године са отачаственим архијерејима Српске Православне Цркве, који су се сабрали на редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ, а на позив председника Републике Србије г. Александра Вучића и најближих сарадника, дошао у зграду Генералног секретаријата председника Републике Србије, забележиле су колеге из ТВ "Храм" АЕМ. Председник Србије је захвалио Патријарху Порфирију на доласку, затим је говорио о притисцима на нашу земљу због тренутне ситуације, позвао на мир и дао реч Његовој Светости. Свјатјејши Патријарх Порфирије се у име браћа архијереја обратио присутнима рекавши "да сви ми осећамо да су времена компликована, да су више него тешка и свакога дана и лежемо и будимо се с питањем када ће доћи крај сукобу у Украјини, да ли то неко зна". "Знајући да тај сукоб у Украјини није напросто сукоб између две земље које би по свему требале да имају могућност заједничког живота, него да је то много дубљи сукоб и са наше тачке гледишта – то није напросто само геополитички сукоб, него је сукоб система вредности, сукоб цивилизација, сукоб који хтели ми то или не и нас доводи у позицију да и ми морамо имати неки свој став" рекао је Његова Светост. Патријарх је нагласио да је "став Цркве пре свега увек став молитве Богу за мир, зато што и прве странице Библије од чињенице да мир у свим могућим правцима или, с друге стране сукоб, зависи пре свега од принципијелно нашег односа према Богу, тј. мира са Богом, а најбољи могући пут да се са Богом миримо и том процесу никад нема краја је пут молитве. Зато и ми као Сабор и као Црква и као појединци, Епископи, трудимо се да се кроз речи молитве обраћамо Богу". Патријарх Порфирије је између осталог рекао и да се "ми као Помесна Црква не поклапамо се са границама једне државе". Поштују се закони свих земаља, али је Црква суочена "са медијским манипулацијама, где у геополитичким контекстима Цркву многи покушавају да злоупотребе, хотећи да злоупотребе и матицу нашега народа Србију, а тј. и онога који је на челу Србије". Хоће да нас прикажу опредељене овако или онако, са мрачним плановима, "што апсолутно није тачно и ми немамо никакву потребу да то демантујемо", јер је то у најмању руку непознавање чињеница и мањак добре воље, рекао је Патријарх. "Ми заиста се трудимо да живимо духом Цркве, духом Јеванђеља и да проповедамо Јеванђеље народу који нам је поверен", али не желимо "да будемо самозаљубљени са илузијом да смо супериорни у односу на било кога, на било који начин. Желимо само да будемо оно што ми јесмо, јер оно што је нама дато то је наше и на том плану и у том пољу најбоље можемо да се потврдимо и покажемо и то нам је циљ", додао је Његова Светост. "Ми смо на овом Сабору, водећи се и идејом мира али и чињеницом да ми када говоримо о томе како верујемо у Цркву кажемо да је Црква једна и верујемо у једну Цркву - водећи се тим начелом, трудимо се пре свега са свим Православним Црквама да живимо у том духу, иако понекад и ту има трзавица и сами знате несугласица, али верујемо да су то пролазне фазе и искушења које јачају јединство" рекао је Патријарх Порфирије и подсетио да смо ми "као СПЦ, 55 година имали раскол са браћом из Македоније, са људима, са браћом за коју могу рећи и сви ми то осећамо спадају међу најблискије нама и обрнуто, и да чак и када смо били у расколу и имали можда неке политичке проблеме то се није до те мере рефлектовало у конкретном животу као на неким другим пољима". "Међутим", наставио је Његова Светост, "молитвама па и жртвом коју је поднео архиепископ Јован и браћа остали из Архиепископије охридске, али и молитвама свих других људи и молитвама оних који су чланови Македонске Православне Цркве били и јесу и њиховог и нашег народа, да дођемо до оног што је показало се чежња и потреба и једних и других - да успоставимо јединство, да се браћа из Македоније врате у јединство са нама, а то значи у јединство са свим осталим Православним Црквама, тако да и то видимо као једно чудо. Тамо где не очекујете да је нешто могуће, видимо да је могућа интервенција Божија, тако то доживљавамо, зато смо благодарни Богу на томе" нагласио је Патријарх Порфирије. Заблагодаривши Председнику Србије на позиву и топлим речима, Његова Светост је закључио да ће "Црква бити увек отворена за сваку врсту сарадње, на свему што изграђује, што је добро, што је благодет за све грађане државе Србије али и све људе света, а пре свега на свему што нас учвршћује као једно и јединствено", а што је неопходан услов "нашег опстанка". У наставку можете чути ову беседу Његове Светости у целини. Обрада вести Редакција радија "Слово љубве" Извор: ТВ "Храм" http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/18.05.22 Patrijarh Porfirije - Molimo se za mir u svetu.mp3
  3. Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански г. Јустин (Јеремић) одржао је предавање 30. марта 2022. године, у храму Светог Вазнесења Господњег у центру Београда, у оквиру редовне духовне трибине овог храма. Преосвећени Владика беседио је на тему "Крстом дође радост целоме свету", а драгог госта најавио је старешина храма протојереј Арсеније Арсенијевић. Звучни запис вечери начинила је Редакција радија "Слово љубве". Радио "Слово љубве" http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/31.03.22 ZBOR - episkop Justin - Krstom dodje radost celom svetu.mp3
  4. Шта је Господ поставио као главну бригу сваког човека у овоме свету, као главну и најглавнију бригу и моју и твоју и сваког људског бића? Шта? Све! И јело и одело, и храна, земља, звезде, небеса – све је то додатак Царству Небеском, Царству Божјем. То је Богочовек Господ Христос, Спаситељ и Промислитељ сваког човека, ето, поставио као главну бригу и мени и теби. „Иштите најпре, најпре Царства Божјег и правде Његове“. Господе, у овоме свету тако је много потреба људских око тела, око одела. – Све то нека не буде ваша главна брига, те ситне бриге и бригице узео је Бог на Себе. Ко загрева сунце, ко испуњује океан водом? Ко земљу дарује стваралачком силом да она из себе производи толике усеве, толике воћке, толике животиње? Ко води даје ту силу да она безбројне рибе производи у себи? Ко? Те брига узео је Господ на Себе. Ко топлоту, ко звезде, ко травице даје; ко ствара кротко и благо теле, ко ствара дивну ласту, ко брине о њима? Он! Све те бриге узео је на Себе Господ. Није то оставио човеку, мени и теби није оставио да ми стварамо ваздух, да сунце загревамо, да земљи дајемо силу да рађа пшеницу и кукуруз. Све то није Господ дао ни теби ни мени. Све те бриге узео је на Себе, а теби и мени поставио као главну бригу Царство – Царство Божје и правду Његову. Ето, то је циљ нашег живота, то је главна мета. Господ је због тога дошао у овај свет. Није Он низашта мање дошао у овај свет, не. Да мени и теби сазида кућу, да нам да добре оброке и да ја и ти уживамо у сластима? Не, не! Господ је дошао у овај свет да све спасе од греха, од смрти, од ђавола, да царство ђавола победи за човека. Тако ђаво царује у овоме свету и кроз мене и кроз тебе и кроз овај свет – кроз грех. Ђаво царује кроз грех, и ти када се бориш да испуниш главну заповест Спаситељеву, циљ свога живота, да стекнеш Царство Божје, Правду Његову, бориш се са својим грехом, са главним грехом својим бориш се. Пронађи га у себи. Јер кроз грех ђаво царује. Грех – то је страшна ђавоља сила; то је ум ђаволов, то ја фантазија ђавола, то је машта ђавола, то је душа ђавола. И када ја и ти грешимо, у нама се развија та смрдљива душа ђавоља, замагљује ум наш, помрачује га и постепено уводи у пакао још на земљи. А гле – пакао у души ври, ври кроз безброј греха, кроз страшне страсти. Зато је врховна заповест: „Иштите најпре Царства Божјег“. Ти немаш право да постављаш себи циљ, јер ниси себе створио. Пошто те је Бог створио, Он ти даје главни циљ. Ниси ти створен да будеш марва за коритом само, ниси ти тело само; тело твоје је пет процента од тебе, а душа твоја је деведесет пет. И теби таквом, теби с неба, Господ је поставио циљ, један циљ: „Ишти најпре Царства Божјег и Правде Његове, а све друго даће ти Господ“. За све друго Он брине о теби и око тебе. Нас окупља Еванђеље Христово: Господ објављује као главну бригу Царство Божје и Правду Његову, а Европа задовољства, уживање, културу, цивилизацију. Шта је то: телесно уживање су прогласили за циљ живота, прогласили су ствари за циљ живота, а душу одбацили! А Спаситељ у Своме Светом Еванђељу објављује да је главна вредност у овоме свету душа човекова. Ништа важније нема од душе човекове[9] у овоме свету. Сва земља – шта је? То је патња гноја. Сва земља – шта је? Буњиште и ђубриште. А душа – душа то је дар с неба, душа другује с Анђелима небеским, са браћом твојом у овом свету. И Господ је сишао у овај земаљски свет да Своје Царство оствари у њему. Дао све небеске Анђелске силе да служе – коме?[10] Мени и теби, брате и човече. Вели Спаситељ за Бога да је Бог све Небеске Силе довео на земљу да служе твоме спасењу. Пази како живиш, јер ћеш на дан Страшнога Суда осетити страшну силу од ћутања Спаситељевог када будеш угледао очима своје душе шта је Господ учинио за тебе на земљи. Сишао с неба, постао човек, ушао у смрдљиво тело људско, живео у њему тридесет и три и по године, патио се, мучио се – за кога? За мене и тебе, за свакога од нас. Донео Царство Небеско, све Анђеле учинио мојим слугама на земљи, а ја – шта сам ја радио? Ја Њега ни приметио нисам! Христа ни приметио нисам! Ја сам устао против Њега, ја сам тврдио да ни постојао није Христос. То деца наша уче у комунистичкој школи: Христос није постојао! Ти у гордости својој велиш: „Не треба ми ни Бог, ни Христос. Довољан сам ја себи, ја човек, човек са телом“. Био мудрац, надмудрац, био философ, надфилософ – шта ти радиш? Уметност, култура, цивилизација, техника, авиони, камиони, од свих тих играчки ти си главну бригу, јеванђелску бригу заобишао. Не, од тебе, човече, који нећеш Христа, који не живиш за Царство Божје у овом свету, за Правду Његову, од тебе – шта ће остати? – Тело које ће (се) развијати у црве и у змије, и душа која ће се развијати у духовне црве… А престајеш бити хришћанин ако ти главна брига и дању и ноћу није Царство Божје. Бедници, безумници! Ако је ико постојао – постојао је Он! А ми, а ја, а ти, ми смо сенке, сенке, само сенке. Он – Он је једини који даје смисао животу и мом и твом! Он је једини који даје вечни смисао човеку, човековом животу! Он је једини који даје Живот Вечни свакоме људском бићу. И Њега – Њега чиме хоћеш да замениш? Чиме, чиме, чиме? Бедници! Безумље се зацарило Рече безумник у срцу свом: „Нема Бога“. Али ми – ми смо хришћани! Куда – куда идеш, душо Србинова, куда срљаш? Шта је главни последњи стрн твој? Јер ако не изабереш Царство Божје као главну бригу своју у овоме свету и ако то не буде главна брига сваки дан и сваку ноћ, знај, душа твоја трчи ка паклу. Не варај себе! Не варај себе, Србине; не варај себе човече! Ти човече који летиш на Месец – не варај себе, не лажи себе. Ти лажима успављујеш савест своју и Христа одбацујеш и главни циљ живота и света одбацујеш који је Он поставио. Ти хоћеш Бога да поправљаш, Бога да исправљаш. Христа поправљаш! Ко? Ти човек – беда! Ишти Царство Божје, и даће Бог – то је сигурно. Сваки који иште добија – вели Спаситељ. Сваки који иште. И ти, и ја, нема изузетака. Не само Свети Сава, сви Светитељи су искали Царство Божје. Ишти и добићеш га, и сваки човек ће га добити. Да, Господ је Истина, и увек моћан да учини све што ти вером у Њега хоћеш. Све добија човек који верује, вели Спаситељ, све добија човек који верује. И ти, ако вером у Њега тражиш Његову божанску Правду, Истину, испуниће ти душу Он њоме. Ако ти од Њега тражиш са великом вером и љубављу светом, испуниће. Ти истински хришћанин, тражиш од Њега да ти да молитву, да те испуни милошћу, даће ти сигурно: „Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје“ – вели Свети Апостол Павле, све могу. Нема ништа немогуће. Али ја не тражим од Њега ни јело ни одело, ја тражим од Њега Царство Небеско, Правду Божју, Истину Божју, Љубав Божју. Зато Он све даје; зато ја с Христом постајем свемоћан, све могу у Христу Исусу. Тако, браћо моја, нико од нас нема оправдање ако није добар хришћанин. То зависи од свакога од нас, од мене зависи да ли ћу ја данас бити хришћанин или незнабожац; од тебе зависи да ли ћеш данас бити хришћанин или незнабожац. Не варајте себе, нико неће у оном свету одговарати за нас, осим ми сами. Хвала Господу што је сишао у овај свет, хвала Господу што је показао још једну тајну човековог бића, што нам је казао да је човек вечно биће и дао нам силе да ми на земљи стекнемо себи Живот Вечни у ономе свету. Хвала Господу што је дошао и основао Цркву Своју, Себе оставио у Цркви Својој која је Тело Његово духовно, и ту, у Цркви Његовој, ето Царства Божјег, Правде Божје. Свети ава Јустин (Поповић) Извор: Пријатељ Божији
  5. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је, у недељу Крстопоклону 27. марта 2022. године, у храму Вазнесења Господњег у Жаркову. Црква је ову недељу посветила Часном Крсту указујући да је ”Крст она снага из које треба да црпемо и себе и ми да ту снагу уносимо у себе”, рекао је Патријарх истичи речи Господње: ”Ко хоће да иде замном нека узме крст свој и пође замном”. Овим речима Господ не ствара идеолошке послушнике који ће пратити Његову идеју истакао је Патријарх напоменувши да је Господ тим речима циљао на наше унутрашње биће, да оне буду животни став, ”опредељење за Хрста и живот са Христом”. ”Читав наш начин постојања треба да буде са Христом, да све оно што јесмо и мамо утемељимо на Христу”, рекао је Патријарх Порфирије истичући да то значи ”узети крст свој и поћи за њим. Да Њега поставимо да буде почетак и крај, да буде темељ нашег постојања”. ”Када Господ каже узми крст свој значи узми своју тешкоћу, али и своју радост. Међутим, нигде нам није рекао да ће наш живот бити испуњен уживањем, да ће наш живот бити испуњен конфором, да циљ нашег живота буде да нас људи славе и величају. Нигде, дакле, није Господ рекао у Јеванђељу није рекао да кад пођете замном ви ћете бити прослављани од људи, ви ћете имати све што пожелите и нећете имати проблема, јер и Он, пре него што је упутио своју реч нама, претрпео је искључиво и само презир и одбацивање, наравно и страдање и смрт. И показао је да Његово присуство, јер је то присуство Истине, присуство Светла у нашем животу, осветљава сваку странпутицу, све оно што је погрешно и у нашем животу и у животу сваког човека. Присуство Христово у овоме свету, Његово Јеванђеље, својим присуством разобличава сваки други поредак, доводи у питање сваки други поредак који има за циљ појединачни и лични интерес, наметање себе и поробљавање људских душа и отуда је свет презрео Христа и отуда морамо знати да свет никада неће ни нас прихватати уколико смо истински и аутентични следбеници Христови, истински хришћани”, истакао је патријарх Порфирије појашњавајући да: ”што више јесмо у Христу утолико више сметамо онима који хоће да изврну руглу све оно што је аутентична истинска природа човекова, све оно на шта нас је Бог позвао”. Патријарху Порфирију саслуживали су протојереји-ставрофори Бранко Митровић и Милан Виленица, јереји Александар Јовановић Марко Либерато-Влачић и ђакони Драган Радић, Радомир Врућинић и Стеван Јовановић. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=32820
  6. Као што земља чека Богојављенске мразеве, тако и душа чека умивање Крштењем. Али шта знамо о Крштењу? Лепоту хришћанске вере и смисао Крштења могу разумети само они који свесрдно траже Јединог Бога – Пресвету Тројицу. Као што знате, Нови завет једном показује појаву Свете Тројице – крштење Исусово на реци Јордану. Од тада хришћани уз Крштење Господње величају Богојављење. Може се претпоставити да су управо ти догађаји постали главне јеванђелске приче, у којима се крије смисао Христовог служења кроз познање Тројице. Будући крштен у Јордану, Исус – Бог и савршени Човек, који на себи није имао греха – дели судбину са грешним човечанством. У Крштењу Господњем дато нам је највеће откровење љубави Божије, који је дао Сина свога Јединородног за наше спасење и дао Духа Светога, који оживљава. Дух Свети силази на Исуса, а глас са неба сведочи да је Он љубљени Син Божији, који је по Очевој вољи. Када се Господ, као човек, крсти у Јордану, ми се умивамо у Њему и Њиме, а када прими Духа, постајемо духовно пријемчиви кроз Њега, учио је св. Атанасије Велики. Грешан човек постаје као Бог! Каква великодушност и љубав Створитеља према његовом посрнулом стварању. Праслика Крштења jе било крштење у Мојсеја „у облаку и мору“ (1. Коринћанима 10, 2). Бити у облаку и прећи преко мора оличили су благодат духа и будуће крштење у води. Пророк Јован Крститељ је већ крстио водом, у покајање, али ово још није било савршено крштење. И само Исус крштава Духом, показујући нам пут духовног савршенства. За сваког верника велика је част да буде обележен печатом Духа Светога и хвали Пресвету Тројицу. Преподобни Симеон Нови Богослов је рекао да благодат Духа Светог чини човека пријатељем и сином Божијим и богом, колико је то човеку могуће. Само Дух врача лепоту човековог наликовања Богу, као и лик на крштењу. Извор: Православнаjа жизањ
  7. РПЦ позива да се саставе „правила понашања“ у православном свету Православне цркве ће доносити независне одлуке док не буду израђена заједничка правила понашања за све, рекао је Спутњику председник Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије митрополит Иларион. Након што је у децембру 2021. године Синод Руске православне цркве формирао патријаршијски егзархат у Африци, Александријска патријаршија је изразила „најдубљу жалост“ због те одлуке, док је Синод Цариградске патријаршије саопштио да је егзархат РПЦ у Африци „антиканонско мешање руске цркве у јурисдикцију Александријске патријаршије“ и позвао је на обнављање канонског поретка на афричком континенту. Митрополит Иларион сматра да су изјаве Александријске и Цариградске патријаршије очекиване. Говорећи о могућој реакцији РПЦ, он је истакао да „с обзиром да се нико није обраћао РПЦ, одговор није предвиђен“. „По мом мишљењу, начин размене изјава је прилично бесмислен и неперспективан. Или се треба договорити о правилима понашања на међуправославном нивоу, или ће свака помесна црква бити препуштена сама себи и доносиће самосталне одлуке“, рекао је митрополит. Он сматра да ће православне цркве и убудуће морати да доносе нестандардне одлуке, све док канонски поредак не буде успостављен у православљу у целом свету и све док Цариград буде одбијао дијалог и водио монолог. С тим у вези он је скренуо пажњу на позив архиепископа тиранског Анастасија, који је много година посветио мисији на афричком континенту, да је такав дијалог неопходан на међуправославном нивоу. „Пут ка обнављању јединства и зацељивању рана је повратак на ситуацију пре јесени 2018. године када су се православне цркве консултовале међусобно и када, у складу са канонима, 'први' ништа није радио без сагласности осталих, а остали су под председавањем 'првог међу једнакима' колективно доносили одлуке“, појаснио је представник РПЦ. Патријарх александријски и целе Африке Теодор II признао је 2019. расколничку Православну цркву Украјине. Говорећи о последицама ове одлуке, РПЦ је раније напоменула да оне могу утицати на верујуће сународнике у Африци – на канонској територији Александријске патријаршије. Крајем децембра 2021. Синод Руске православне цркве објавио је одлуку о стварању Патријаршијског егзархата у Африци. РПЦ позива да се саставе „правила понашања“ у православном свету - 13.01.2022, Sputnik Србија RS.SPUTNIKNEWS.COM Православне цркве ће доносити независне одлуке док не буду израђена заједничка правила понашања за све, рекао је Спутњику председник Одељења за спољне црквене...
  8. „Саборност је једно од суштинских својстава Цркве, интуитивно разумљиво сваком православном хришћанину, али које истовремено има и неисцрпну тајанствену садржину. Саборност је и братско једноумље чланова Васељенске Православне Цркве, која има свог Поглавара Господа Исуса Христа“, подсетио је Његова Светост Патријарх српски Порфирије у својој поздравној поруци организаторима и учесницима Међународне конференције „Саборност Цркве: теолошке, канонске и историјске димензије“. Конференција се одржава 11. новембра 2021. године у Кијево-печерској лаври под председавањем Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија. Поруку Предстојатеља Српске Православне Цркве на састанку је прочитао представник Патријарха српског при Патријарху московском и целе Русије епископ моравички Антоније. Како је истакао Његова Светост Патријарх Порфирије, извор саборности је сарадња Бога и човека који негује своје срце, а плодови јачања саборности постају умножавање међусобне љубави, која је заповеђена Богом. „Господ нам је пресудио да живимо у ери осуде љубави (Мт. 24, 12) и оскудице осећаја саборности у православном свету“, са жаљењем је констатовао Његова Светост. „Последице те кризе биле су и тешкоће које су задесиле канонску Украјинску Православну Цркву. Предстојатељ Српске Цркве је истакао: „Подршка расколницима, претње и насиље, отимање православних цркава и доношење дискриминаторних закона против канонског Православља не могу се правдати никаквим државним или националним разлозима, јер све то представља отворену борбу против Христа Спаситеља, као и против Његове Једине, Свете, Саборне и Апостолске Цркве“. Извор: Мospat.ru
  9. Поводом храмовне славе, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, служио је 31. октобра 2021. године свету архијерејску Литургију у цркви Светог Луке у Крњачи. Саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке у молитвеном присуство многобројног верног народа. На крају евхаристијског сабрања епископ Стефан је освештао славске дарове, преломио славски колач и честитао свим присутним храмовну славу. Извор: Телевизија Храм
  10. У недељу 17. октобра 2021. године у Дому културе у Пријепољу игуман манастира Хиландар архимандрит Методије одржао је предавање на тему Православно монаштво и његова улога у савременом свету. Да је тема била занимљива говори и то што је сала била испуњена скоро до последњег места. Звучни запис предавања На почетку, након отпеваног тропара Светом Сави, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је у поздравном слову рекао: – Архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, донео нам је благослов Свете Горе и манастира Хиландара посебно. Ништа чудно у томе да се тако поново повезују и своје заједништво ојачавају манастир Хиландар и манастир Милешева, светосавски су у најпунијем смислу и један и други. У име свих нас, у име целе Епархије милешевске изражавам добродошлицу нашем драгом оцу игуману. Добро сте нам дошли и јако сте нас обрадовали. Архимандрит Методије је потом својим излагањем заинтересовао слушаоце за поменуту тему. Након завршеног предавања, Преосвећени Епископ Атанасије се најсрдачније захвалио предавачу а затим позвао слушаоце да поставе питања. Датим одговорима тема још више проширена и појашњена. Извор: Епархија милешевска
  11. До недавно нисам ни размишљао да ли се зна која је винова лоза најстарија на свету, мислио сам да се тиме нико није ни бавио. Међутим погрешио сам. На основу старих записа, те уметничких слика из 1657. и 1681, али и научном методом сондирања стабла и бројањем годова 1972. године, за најстарију лозу на свету проглашена је Стара трта из Марибора. Засађена у време Турака, преживела је ратове, честе мариборске пожаре, али и опаку филоксеру из друге половине XIX века, када је ова подмукла ваш затрла многе винограде у свету. У новијој историји Стара трта је била животно угрожена 1963. када је на реци Драви саграђена брана, што је утицало на промену климе, пре свега на влажност земљишта чиме је отпочело сушење кореновог система древне лозе. Реаговањем Института за пољопривреду лоза је ипак преживела. Стара трта је 2004. године уписана у Гинисову књигу рекорда као најстарији чокот на планети. Са ње се сваке године убере 35 до 55 килограма грожђа, а дан њене бербе је посебна манифестација и наравно туристички догађај. Иако је сама берба ове древне вињаге прост чин од пола сата посла, манифестација у част бербе траје готово недељу дана под именом Фестивал старе трте. Од убраних плодова Старе трте, прави се вино које флаширају у посебне флашице од 250 милилитара које је направио познати уметник Оскар Когој. Годишње се произведе не више од сто таквих бочица, које представљају драгоцен протоколарни поклон града Марибора. Поред манифестације брања Старе трте, постоји и манифестација њене резидбе када се резнице уручују на дар градовима који се одређеним критеријумима бирају као достојни за овакав дар. Уколико нисте заслужни да добијете бочицу вина или резницу, можете купити суви лист Старе трте који се продаје у њеном музеју по цени од 21 евро. Словеначка Стара трта данас има свој фестивал, свој музеј, своју химну и наравно свој сајт www.staratrta.si А сад о лози која је дупло старија од "најстарије", или о стварно најстаријој лози на свету На јужној страни хиландарске саборне цркве, сваком посетиоцу манастира Хиландара пада у очи високо узрасла и снажно разграната лоза, полегла по нарочито изграђеној перголи. Њено стабло долази из зида на метар и по од земље, из гроба Светог Симеона у коме се уствари и налази њен корен. Када је од смрти Светог Симеона (Стефана Немање) протекло седам година и када је Свети Сава дошао из Карејске поснице у Хиландар, да би припремио пренос моштију Светог Симеона у Студеницу, онда су хиландарски монаси неутешно плакали што се лишавају присуства светитељевих моштију. Тада се Св. Симеон јавио у сну игуману Методију и рекао му да је потребно да његове мошти буду у Србији, али да ће њима за утеху из његовог гроба изнићи лоза, и док она буде рађала дотле ће и његов благослов бити на братству. Свети Сава је пренео мошти свога оца у Србију 1207. године, а из гроба је изникла лоза која и дан данас рађа. Сем орезивања овој лози се не пружа никаква друга мера неге и заштите. Лоза Светог Симеона није јединствена само по томе што више од 800 година расте из зида и рађа здраве плодове, већ зато што су њени плодови имају и лековито дејство. Њен плод разрешује неплодност супружника који са вером прихватају њено чудотворство. Најстарије сачувано сведочанство о чудотворном дејству ове лозе потиче из 1585. године, што је већ старије од раније поменуте Старе трте. Наиме, Турчин који није имао деце чуо је за ову чудотворну лозу и са вером узевши од њених плодова добио је сина. Предање говори да је он у знак захвалности довео свог сина да га остави у Хиландару, а да су монаси на то рекли "не остваљај га нама, јер га је Господ молитвама Св. Симеона теби даровао, а ти ћеш се одужити на други начин". Тада је тај Турчин манастиру даровао имање које је и данас у поседу Хиландара и познато је под именом Каково. Данас постоји посебно упутство састављено од неколико молитвених правила, које се прописује супружницима који користе грожђе Св. Симеона. Не знамо када је тачно ово упутство састављено, обзиром да о њему нема писаних трагова од пре Другог светског рата. Догађај са раније поменутим Турчином нам управо и сведочи да је најбитнија вера. Грожђе са лозе Светог Симеона се традиционално бере уочи Крстовдана, да би на сам празник после заамвоне молитве на литургији било благосиљано. Игуман на крају службе дели свима од ових плодова. Ово је једини дан у години када могу сви који су у Хиландару да једу од овог чудотворног грожђа. Већ после празничне трпезе, грожђе се односи на сушење како би се до наредне бербе делило само онима којима је потребно због порода. Извор: Светогорске стазе
  12. ИЗВОР: Radio Srpski Sion15.09.2021. Студент Игор Јовановић, кога је номиновао вероучитељ Архијерејског намесништва пећиначког (Милош Јефтић) је ушао у топ 50 најбољих студената на свету и бори се за победу у конкуренцији свих светских средњошколаца, студената, мастер и доктораната – преко 3.500 номинованих из 94 државе“ (по подацима организатора конкурса Варки фондација, УК). Игор је једини из региона, и један од 6 најбољих студената Европе! Осим г. Јовановића, на такмичењу „Глобал студент“ вероучитељ Милош је био ментор („head teacher“) још два номинована студента из Републике Србије (из Пећиначког намесништва) од којих је, у шири избор, ушла и госпођица Емилија Бастајић, па је од два студента, којима је Јефтић био ментор, изабран г. Игор Јовановић. Игор је награђивани иноватор, уметник и спортиста; члан мисије ОЕБС, учесник на преко 120 пројеката у Европи и свету, који се 2018. године прикључио секцији с веронауке вероучитеља Милоша, која је постала вероватно најбољи неформални светски образовни центар. „Дружина змај у зелеленим чарапама“ је основана по благослову Његовог Преосвештенства Епископа сремског г. Василија, пре тачно једне деценије. За време свог мукотрпног рада, упркос бројним опструкцијама и без икакве помоћи (све је вероучитељ финансирано од своје плате – „минималца“), Дружина је освојила више стотина награда на 80 врста такмичења из преко 40 научних области! Несвакидашња занимљивост је и та, што од свега тога, никад ништа није споменуто у школама, у којима је радио вероучитељ Милош – чак ни највише Државно признање „Светосавска награда“ 2021. Министрства просвете, која је ове године, први пут додељена неком предавачу из црквене просвете. Вероучитељ Милош није имао коментар на све то, а Игор, наш најбољи студент, вели: „Ово је највећи успех српске просвете, који је забележила наша Дружина змај у зеленим чарапама. Част ми је што је је, од више вансеријских талената номинованих испред Дружине, жири Варки фондације изабрао баш мене! Захваљујем се свом ментору, вероучитељу Јефтићу и Његовом Преосвештенству, Господину Василију! Позивам све заинтересоване да помогну рад наше Дружине – исплатиће се им се! Достављам и ексклузивну фотографију из Оренбурга, са Министром просвете Републике Црне Горе Весном Братић (са форума „Евроазија глобал 2021.“ који се одржава под покровитељством Председника Путина), на коме сам био представник Републике Србије! И другу, са доделе највишег просветног признања, Светосавске награде 2021, коју сам по жељи свог вероучитеља, преузео у Влади Србије.”
  13. ИЗВОР: Radio Srpski Sion15.09.2021. Студент Игор Јовановић, кога је номиновао вероучитељ Архијерејског намесништва пећиначког (Милош Јефтић) је ушао у топ 50 најбољих студената на свету и бори се за победу у конкуренцији свих светских средњошколаца, студената, мастер и доктораната – преко 3.500 номинованих из 94 државе“ (по подацима организатора конкурса Варки фондација, УК). Игор је једини из региона, и један од 6 најбољих студената Европе! Осим г. Јовановића, на такмичењу „Глобал студент“ вероучитељ Милош је био ментор („head teacher“) још два номинована студента из Републике Србије (из Пећиначког намесништва) од којих је, у шири избор, ушла и госпођица Емилија Бастајић, па је од два студента, којима је Јефтић био ментор, изабран г. Игор Јовановић. Игор је награђивани иноватор, уметник и спортиста; члан мисије ОЕБС, учесник на преко 120 пројеката у Европи и свету, који се 2018. године прикључио секцији с веронауке вероучитеља Милоша, која је постала вероватно најбољи неформални светски образовни центар. „Дружина змај у зелеленим чарапама“ је основана по благослову Његовог Преосвештенства Епископа сремског г. Василија, пре тачно једне деценије. За време свог мукотрпног рада, упркос бројним опструкцијама и без икакве помоћи (све је вероучитељ финансирано од своје плате – „минималца“), Дружина је освојила више стотина награда на 80 врста такмичења из преко 40 научних области! Несвакидашња занимљивост је и та, што од свега тога, никад ништа није споменуто у школама, у којима је радио вероучитељ Милош – чак ни највише Државно признање „Светосавска награда“ 2021. Министрства просвете, која је ове године, први пут додељена неком предавачу из црквене просвете. Вероучитељ Милош није имао коментар на све то, а Игор, наш најбољи студент, вели: „Ово је највећи успех српске просвете, који је забележила наша Дружина змај у зеленим чарапама. Част ми је што је је, од више вансеријских талената номинованих испред Дружине, жири Варки фондације изабрао баш мене! Захваљујем се свом ментору, вероучитељу Јефтићу и Његовом Преосвештенству, Господину Василију! Позивам све заинтересоване да помогну рад наше Дружине – исплатиће се им се! Достављам и ексклузивну фотографију из Оренбурга, са Министром просвете Републике Црне Горе Весном Братић (са форума „Евроазија глобал 2021.“ који се одржава под покровитељством Председника Путина), на коме сам био представник Републике Србије! И другу, са доделе највишег просветног признања, Светосавске награде 2021, коју сам по жељи свог вероучитеља, преузео у Влади Србије.” View full Странице
  14. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 18. јула 2021. године свету архијерејску Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу уз саслужење изабраног Епископа марчанског г. Саве и свештенства Саборног храма. Током свете службе, Његова Светост Патријарх је прво произвео јеромонаха Саву у чин протосинђела, а потом и у чин архимандрита. Извор: Инфо-служба СПЦ
  15. ДРАГА БРАЋО И СЕСТРЕ, БОГОЉУБИВИ НАРОДЕ БОЖИЈИ! ВЕЛИКА НАМ ЈЕ РАДОСТ ОБЈАВИТИ ДА ЋЕ ДАНА 7. ЈУЛА 2021. ГОДИНЕ НАШУ ПАРОХИЈУ ПОСЕТИТИ ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ СРПСКИ Г.Г. ПОРФИРИЈЕ И ЗАЈЕДНО СА НАШИМ ЕПИСКОПОМ ШУМАДИЈСКИМ Г.Г. ЈОВАНОМ СЛУЖИТИ СВЕТУ АРХИЈЕРЕЈСКУ ЛИТУРГИЈУ УЗ САСЛУЖЕЊЕ ВИШЕ СВЕШТЕНИКА. ОВИМ ПУТЕМ ВАС ПОЗИВАМО ДА БУДЕТЕ ДЕО ОВОГ МОЛИТВЕНОГ САБРАЊА И СВАКАКО ИСТОРИЈСКОГ ДОГАЂАЈА КАКО ЗА НАШЕ СЕЛО КОНЧАРЕВО, ТАКО И ЗА ГРАД ЈАГОДИНУ И ЦЕО ПОМОРАВСКИ ОКРУГ. ДОЧЕК ЊЕГОВЕ СВЕТОСТИ ЈЕ У 8:30 ЧАСОВА, А СВЕТА ЛИТУРИЈА ПОЧИЊЕ У 09:00 ЧАСОВА. БЛАГОСЛОВЕН КОЈИ ДОЛАЗИ У ИМЕ ГОСПОДЊЕ РАДУЈЕМО СЕ ВАШЕМ ДОЛАСКУ. У среду 07. јула 2021. патријарх српски Порфирије служиће свету архијерејску литургију у Храму Светог Јована Kрститеља у Kончареву. - Храм Св. Јована Крститеља Кончарево HRAMKONCAREVO.RS Драга браћо и сестре, богољубиви народе Божији! Велика нам је радост објавити да ће дана 7. јула 2021. године нашу парохију посетити Његова Светост Патријарх Српски Г.Г. Порфирије и...
  16. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 24. априла 2021. године, на Лазареву суботу, свету архијерејску Литургију у нишком катедралном храму Силаска Светог Духа на апостоле, уз саслужење Преосвећене господе Епископа тимочког Илариона и нишког Арсенија. Повезане вести: Свечaни дочек Патријарха српског Порфирије у Нишу Свечано отварање Музеја црквених старина Православне Епархије нишке Саслуживали су протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије „Светих Кирила и Методија“ у Нишу; протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, старешина Саборног храма у Нишу; протојереј-ставрофор Нанад Микић; јермонах Сава (Бундало); протојереј Миодраг Павловић, архијерејски намесник први нишки; протојереј Златко Василић, архијерејски намесник други нишки;, протосинђел Нектарије (Ђурић) и ђакони Радомир Врућинић, Вук Јовановић и Ђорђе Филиповић. После читања светог Јеванђеља беседио је Његова Светост Патријарх поучивши верне о великом празнику Васкрсења четвородневног Лазара. За десном певницом блажена и тропаре појали су протојереј Борислав Стаменковић, протојереј Дејан Крстић и протојереј Владица Савић, а одговарала је Нишка црквено-певачка дружина „Бранко“. Литургију је красило присуство многобројних малишана који се празнику Врбици посебно радују. Велики број верних је узео учешће у духовном сабрању и причестило се Телом и Крвљу Христовом. Преосвећени Епископ нишки г. Арсеније обратио се на крају свете Евхаристије Његовој Светости Патријарху заблагодаривши му на очинском благослову који је својом посетом донео Епархији нишкој и у знак сећања на велики дан уручио Патријарху символичан дар братске љубави. Извор: Радио Глас и Медијско-информативна служба Православне Епархије нишке
  17. RTV Beseda · 21 04 2021 Nasi U Svetu - Marko Delic, Teolog
  18. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, који је и администратор Епархије загребачко-љубљанске, служио је 28. марта 2021. године, у другу недељу свете Четрдесетнице посвећену Светом Григорију Палами, Божанствену Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу. Саслуживало је свештенство Саборног храма. Беседећи после читања Јеванђеља, предстојатељ Српске Православне Цркве је казао да је Свети Григорије Палама, архиепископ Солуна из XIV века, ”богодолично образлагао учење Цркве” и да је то образлагање учења преточио у ”борбу и битку за заштиту монаха на Светој Гори”. Патријарх је рекао да је ”Палама, знајући да из истинске и праве вере извире истинска и права молитва, знао да је оно што монаси виде заиста јављање Бога живога”. ”Често смо склони да делимо људе на оне који припадају нама, који су наши, који верују и на оне који су изван тог простора, на невернике. Тада оне који не верују осуђујемо и оптужујемо, чак их проглашавамо и за узрочнике многих невоља које нас сналазе”, упозорио је Патријарх. Указао је на потребу да хришћани негују свест о томе да се све одвија по промислу Божјем и да, како онда када добро долази, тако и онда када долазе невоље, постоји разлог који је изван и изнад наших могућности поимања, ”увек постоји један разлог за који само Бог зна.” Истакао је да, према томе, када наилазимо на невоље, не треба да кривимо друге, нарочито не називајући их својим непријатељима. ”Када је добро, треба да будемо скромни и смирени, а када наиђу невоље, треба да завиримо у своје срце и душу, да видимо чиме смо то допринели да невоље буду такве какве јесу или шта можемо учинити у себи и на себи да оне буду мање. Ми не делимо људе на наше и туђе, не делимо их самољубиво и гордељиво, називајући себе и само себе Богу милима, јер ми смо верници, ми верујемо у Бога, а оне друге који не верују у Бога или верују другачије него ми, да они нису мили Богу”, рекао је Патријарх. Осврнуо се и на догађај описан у прочитаном Јеванђељу у ком четворица приносе Христу одузетог човека, непокретног од болести. Према јеванђељском опису, болесника су довели Господу и молили Га да исцели одузетог. Патријарх је истакао да, судећи по јеванђељском опису, болесник није имао веру, али и да Господ, истовремено видјевши веру оних који су довели болесника, због њихове дубоке, истинске и праве вере, исцељује неверног болесника. Патријарх је нагласио да Господ, као ни писац Јеванђеља, не улазе ни у какву другу анализу нити постављају питање због чега невољник болује од тешке болести, зашто не верује, већ показују да и ми треба да продубљујемо своју веру као дар који смо добили од Бога. ”По мери ширења добра у свету и простору у којем живимо, показује се и наша вера. Ако има више зла и невоља, значи да наша вера нити је исправна, нити је снажна нити је чиста”, кaзао је Првојерарх Српске Цркве. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  19. Интерпарламентарна скупштина за православље (И.А.О.) организује трећи по реду фото-конкурс и позива све заинтересоване да учествују на њему. Ново фотографско такмичење организује се по предлогу Одбора за културу И.А.О. Међународни секретаријат у контексту очувања и промоције хришћанске православне културе и у сарадњи са веб страницом OrthPhoto.net. Сврха такмичења је да истакне концепт „Премудрости Божије“ у савременом свету и ода почаст храмовима који су вековима грађени у његову част. Храм Свете Премудрости Божије (Аја Софија) у Граду градова, Константинопољ, „Велика црква“, „Велики манастир“, јединствени је споменик универзалног карактера који „припада човечанству и светској културној баштини“. Света (Аја) Софија из Цариграда била је узор који је праћен изградњом стотина храмова до данас, широм православног света посвећеног Премудрости Божјој. Ова изложба за циљ има да прикаже динамику коју Логос Божији, Исус Христос, има у православном свету. Награде такмичења Следеће награде се објављују за победнике такмичења: Такмичење има две номинације, као што је поменуто, у одељку „Номинације за такмичење“. Главна награда: 500 ЕУРА 1. награда 300 ЕУРА 2. награда 200 ЕУРА 3. награда 100 ЕУРА Почасно признање: Албуми (о броју почасних извештаја одлучиваће судије) За додатне информације кликните овде и посетите нашу веб страницу конкурса за фотографије: http://hagiasophia.orthphoto.net Кликните овде да бисте отворили страницу такмичења на Facebook: https://www.facebook.com/HagiaSophiaTheTemplesOfWisdomOfGod Кликните да бисте отворили И.А.О. званична веб страница: https://eiao.org Молимо вас да ово обавештење проследите свакој заинтересованој страни. Ценимо вашу помоћ и допринос успеху такмичења. С поштовањем, Александер Василук OrthPhoto координатор
  20. Интерпарламентарна скупштина за православље (И.А.О.) организује трећи по реду фото-конкурс и позива све заинтересоване да учествују на њему. Ново фотографско такмичење организује се по предлогу Одбора за културу И.А.О. Међународни секретаријат у контексту очувања и промоције хришћанске православне културе и у сарадњи са веб страницом OrthPhoto.net. Сврха такмичења је да истакне концепт „Премудрости Божије“ у савременом свету и ода почаст храмовима који су вековима грађени у његову част. Храм Свете Премудрости Божије (Аја Софија) у Граду градова, Константинопољ, „Велика црква“, „Велики манастир“, јединствени је споменик универзалног карактера који „припада човечанству и светској културној баштини“. Света (Аја) Софија из Цариграда била је узор који је праћен изградњом стотина храмова до данас, широм православног света посвећеног Премудрости Божјој. Ова изложба за циљ има да прикаже динамику коју Логос Божији, Исус Христос, има у православном свету. Награде такмичења Следеће награде се објављују за победнике такмичења: Такмичење има две номинације, као што је поменуто, у одељку „Номинације за такмичење“. Главна награда: 500 ЕУРА 1. награда 300 ЕУРА 2. награда 200 ЕУРА 3. награда 100 ЕУРА Почасно признање: Албуми (о броју почасних извештаја одлучиваће судије) За додатне информације кликните овде и посетите нашу веб страницу конкурса за фотографије: http://hagiasophia.orthphoto.net Кликните овде да бисте отворили страницу такмичења на Facebook: https://www.facebook.com/HagiaSophiaTheTemplesOfWisdomOfGod Кликните да бисте отворили И.А.О. званична веб страница: https://eiao.org Молимо вас да ово обавештење проследите свакој заинтересованој страни. Ценимо вашу помоћ и допринос успеху такмичења. С поштовањем, Александер Василук OrthPhoto координатор View full Странице
  21. Свето Писмо је донекле биографија Бога у овом свету. У њему је Неописани донекле описао Себе. Свето Писмо Новога Завета је биографија оваплоћеног Бога у овом свету. У њему је описано како је Бог, да би људима казао Себе, послао Бога Логоса, који се оваплотио и постао човек и као човек казао људимa све што Бог има, све што Бог хоће са овим светом и са људима у њему. Открио је Бог Логос план Божји о свету и Божју љубав према свету. Бог-Реч казао је људима Бога помоћу речи, уколико речи људске могу обухватити необухватљивог Бога. Све што треба овоме свету, и људима у њему - Господ је казао у Светом Писму. На сва питања Он је у њему дао одговоре. Нема питања, које може мучити душу људску, а да на њега није у Светом Писму дат или посредан или непосредан одговор. Људи не могу измислити више питања, но што има одговора у Светом Писму. Не нађеш ли одговор у Светом Писму на неко своје питање, значи да си или поставио бесмислено питање или ниси умео читати Свето Писмо и из њега ишчитати одговор. У Светом Писму Бог је казао: 1) шта је свет; одкуда је; због чега постоји, чему греди, чиме ће се завршити; 2) шта је човек, откуда долази, куда иде, из чега је, ради чега је, чиме ће се завршити; 3) шта су животиње, шта биљке; чега ради су; чему служе; 4) шта је добро; одкуда је; чему води, ради чега је; како се стиче; 5) шта је зло; одкуда је; како постоји; због чега постоји и чиме ће се завршити; 6) шта су праведници и шта грешници; како се од грешника постаје праведним и од погорђеног праведника - грешник; како се служи Богу, а како ђаволу; сав пут од добра до зла, од Бога до ђавола; 7) све - од почетка до краја; сав пут човеков од тела до Бога, од зачећа до васкрсења из мртвих; 8) шта је историја света, историја неба и земље, шта историја човечанства; њихов пут, циљ и завршетак. Уопште, Бог је у Светом Писму казао све што је људима требало казати. У Светом Писму се налази биографија сваког човека, сваког без изузетка. У њему сваки од нас може наћи себе детаљно, подробно описана и приказана: све своје врлине и мане које имаш и можеш имати и не имати; наћи ћеш путеве којим душа твоја, и свачија, иде од греха ка безгрешности и сав пут од човека до Бога и од човека до ђавола. Наћи ћеш начине како да се ослободиш греха, наћи ћеш, једном речју, сву историју греха и грешности, и сву историју правде и праведника. Јеси ли тужан, у Светом Писму ћеш наћи утехе; јеси ли жалостан - радост; јеси ли гневан - укроћење; јеси ли сладострасан - целомудрије; јеси ли немудар - мудрост; јеси ли рђав - доброту; јеси ли злочинац - милост и правду; јеси ли човекомрзац - љубав. У њему ћеш наћи лек за све своје пороке и мане, и храну за све своје врлине и подвиге. Јеси ли добар, Свето Писмо ће те научити како да постанеш бољи и најбољи: јеси ли осетљив, оно ће те научити ангелској нежности; јеси ли паметан, оно ће те научити мудрости. Волиш ли лепоту и музику стила и речи, нема је лепше, ни дирљивије, но што је имао у Јова, и Исаије, и Соломона, и Давида и Јована Богослова и Апостола Павла... Ту се музика, анђелска музика вечне истине Божје обукла у речи људске. Што човек више чита и изучава Свето Писмо, све више и више налази разлоге да га што дуже и непрекидније изучава. Оно је, по речи Светог Златоуста, као мирисан корен, који све више мирише што се више таре. КАКО ТРЕБА ЧИТАТИ СВЕТО ПИСМО Колико је важно зашто треба читати Свето Писмо, исто је толико важно знати како треба читати Свето Писмо. Свети Оци, на челу са Светим Златоустом, најбољи су вођи у томе. Свети Златоуст је, тако рећи, написао пето Еванђеље. Свети Оци препоручују озбиљну припрему за читање и изучавање Светог Писма. Припрема се састоји у чему? Најпре у молитви. Моли се Господу да ти просвети ум - да разумеш речи Светога Писма, и облагодати срце - да осетиш истину тих речи и живот. Буди свестан да су то речи Божје, које ти Он лично говори и казује. Молитва у вези са осталим врлинама еванђелским најбоље оспособљава човека за разумевање Светог Писма. А како читати Свето Писмо? Молитвено, са страхопоштовањем, јер је у свакој речи по кап вечне истине, а све речи - сачињавају безобални океан Вечне Истине. Свето Писмо није књига, већ живот; јер су речи њене - дух и живот (Јн 6,63), зато се и могу схватити ако их учинимо духом духа свог, и животом живота свог. То је књига која се чита животом - практиковањем. Прво ваља доживети, па разумети. Ту важи она Спаситељева реч: Ко хоће творити - разумеће да је ова наука од Бога (Јн 7,17). Твори, да би разумео. То је основно правило православне егзегезе. У почетку човек обично брзо чита Свето Писмо, па онда све спорије, док најзад не буде почео читати реч по реч, јер у свакој речи открива - бескрајну истину и неисказану тајну. Сваког дана прочитај најмање по једну главу из Новог Завета, али упоредо с тим практикуј по једну врлину. Практикуј док ти не пређе у навику. Рецимо, прво опраштање увреда. То да ти буде свакодневна дужност. И уз то се моли Господу: Господе благи, дај ми љубав према увредиоцима мојим!... И кад ту врлину претвориш у навику, онда ће ти лакше бити свака друга за њом, и тако редом до последње. Главно је: читај Свето Писмо што више. Што разум не разуме, срце ће осетити; а не разуме ли ни разум, ни срце не осећа, ти ипак читај, јер читањем сејеш речи Божје по души својој: а оне тамо неће пропасти, већ ће постепено и неприметно прећи у природу душе твоје, и на теби ће се збити Спаситељева реч о човеку који баца семе у земљу, и спава и устаје ноћу и дању, и семе ниче и расте, да не зна он (Мк 4,26-29). Главно је: сеј, а Бог је који даје и чини да посејано узрасте (1. Кор. 3,6). Само не хитај са успехом, да не би испао сличан човеку који данас сеје, а сутра већ хоће да жање. Читајући Свето Писмо ти уносиш квасац у тесто душе своје и тела свог, који се постепено шири, прожима душу, док је сву не прожме и не ускисне еванђелском истином и правдом. У сваком случају, Спаситељева прича о сејачу и семену може се применити на сваког од нас. Нама је у Светом Писму дато семе Божанске Истине. Читајући га, ми то семе сејемо по души својој; и оно пада и на каменита и на трновита места душе, а по нешто и на добру земљу срца нашег - и донесе род. А кад угледаш род и окусиш га - ти ћеш од сласти и радости похитати да и кaменита и трновита места душе своје раскрчиш, поореш и засејеш семеном речи Божје. Знате ли када је човек мудар у очима Господа Христа? - Када слуша речи Његове и извршује их. Почетак је мудрости - слушати речи Божје (Мт 7,24-25). Свака реч Спаситељева има моћ и силу исцелења и од физичких и од духовних болести. „Реци реч и оздравиће слуга мој“ (Мт 8,8). Спаситељ рече реч - и оздрави слуга капетанов. Како некад, тако и сад, Господ непрестано изриче речи Своје и теби и мени и свима нама. Само нам се ваља зауставити, удубити у њих и примити их - капетановом вером. И чудо ће се десити с нама и озаравaће душа наша као што је оздравио слуга капетанов. Јер је у Еванђељу написано и ово: И доведоше к Њему бесомучних много, и изгна духове речју, и све болеснике исцели (Мт 8,16). То он чини и данас, јер је Господ Исус јуче и данас Онај исти и вавек (Јевр. 13,8). На Страшном суду судиће се онима који не слушају речи Божје и теже ће им бити на дан Суда него Содому и Гомору (Мт 10,14-15). Пази, на Страшном суду ће се тражити од тебе да даш рачуна, што си урадио са речима Божјим, да ли си их слушао и усвајао, да ли си им се радовао или си их се стидео. Ако си их се стидео, и Господ ће се постидети тебе када дође у слави Оца свога са Анђелима светим (Мк 8,38). Мало је речи људских, које нису пусте и празне, зато је мало оних због којих нећемо бити осуђени (Мт 12,36). Да би то избегли, треба учити и научити речи Божје из Светог Писма, учинити их својима, јер их је Бог зато саопштио људима, да би их они усвојили, а кроз њих и саму Истину Божју. У свакој речи Спаситељевој има више вечности и непролазности него ли у целом небу и целој земљи са целокупном њиховом историјом. Зато је Он рекао: Небо и земља проћи ће, али речи моје неће проћи (Мт 24,35). То значи: у речима Спасовим је Бог и све Божје, зато не могу проћи. Усвоји ли их човек, он постаје непролазнији од неба и земље, јер је у њима сила која обесмрћује човека и чини га вечним. Изучавање речи Божјих, и испуњавање, чини човека - сродником Господу Исусу. То је Он сам објавио кад је рекао: Мати моја и браћа моја они су који слушају реч Божју и извршавају је (Лк 8,21). То значи: слушаш ли, читаш ли реч Божју - упола си брат Христов; извршујеш ли је - потпун си брат Христов. А то је радост и привилегија већа од еванђелске. Изучавањем Светог Писма, по души се разлива неко блаженство, које не личи ни на што земаљско. О томе је Спаситељ говорио када је рекао: Блажени су који слушају реч Божју и држе је (Лк 11,28). ТАЈНА РЕЧИ Велика је тајна речи. Толико велика да се само друго Лице Свете Тројице - Господ Христос - назива у Светом Писму: Реч = Логос. Бог је Реч (Јн 1,1) - све речи које долазе од те вечне и апсолутне Речи пуне су Бога, божанске Истине, Вечности, Правде. Слушаш ли их - Бога слушаш. Читаш ли их - читаш непосредне речи Божје. Бог-Реч постаде тело, постаде човек (Јн 1,14), и мутави и муцави човек - проговори речи вечне истине и правде Божје. У речима Спаситељевим има неког сока бесмртности, који читањем речи Његових кап по кап капље у душу човекову, и оживљава је из смрти у живот, из пролазности у непролазност. То Спаситељ објављује говорећи: Заиста, заиста вам кажем: ко слуша моју реч и верује ономе који ме је послао, има живот вечни... и прешао је из смрти у живот (Јн 5,24). - То значи: слушањем, изучавањем речи Божје - учиш се бесмртности и вечности, учиш се бесмртном и вечном животу, а верујеш ли у њих пуном вером - већ си научио шта је живот вечни и прешао си из смрти у живот. Зато Спаситељ одлучно тврди: Заиста, заиста вам кажем: ко одржи реч моју неће видети смрти до века (Јн 8,51). Свака је реч Христова пуна Бога, зато, када уђе у душу човекову, она је очишћава од греха. Зато је Спаситељ на Тајној Вечери говорио ученицима Својим, тим неодступним слушаоцима речи Његове: Ви сте већ очишћени речју коју вам говорих (Јн. 15,3). Све што је у Светом Писму написано то Господ Христос и Његови Апостоли називају: речју Божјом, речју Господњом (Јн 17,14); Дап. 6,2;13,46; 16,32; 19,20; 2 Кор. 2,17; Кол. 1,15; 2 Сол. 3,1). И ако је као такву не читате и не примате - остаћете у мраку мутавих и муцавих речи људских, празних и пустих. Свака реч Божја - пуна је Истине Божје, која када уђе у душу, освећује је на сву вечност. Зато се Спаситељ обраћа молитвом Оцу Свом небеском: Оче! освети их Истином Својом, реч је Твоја истина (Јн 17,17). Не примаш ли реч Христову као реч Божју, као реч Истине, то лаж и отац лажи, који је у теби, устаје на њу. У свакој речи Спаситељевој има много надприродног и благодатног; и то је оно што облагодаћује душу човекову, када је реч Христова посети. Зато Свети Алостол сав домострој спасења назива „речју благодати Божје“ (Д. Ап. 20,32); „речју Истине“ (Еф. 1,13); „речју живота“ (Флб. 2,16). Као жива, благодатна сила, реч Божја дејствује у човеку чудотворно и животворно, ако је човек слуша са вером и прима вером (1 Сол. 2,13). Све је опогањено грехом, али се све очишћује - речју Божјом и молитвом, све - свако створење од човека до црва (1 Тим. 4,6). Истином, коју у себи носи, Силом, коју у себи има, реч Божја је оштрија од сваког мача и пролази тај до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срца (Јевр. 4,12). Нема ничега тајног пред њом и за њу. Зато што свака реч Божја има у себи од вечне Речи Божје - Логоса - она поседује силу да духовно рађа и препорађа људе. И рађајући се од Ње, човек се рађа од Истине. Отуда Свети Апостол Јаков пише хришћанима да их Бог Отац породи речју истине (1,18), а Свети Петар вели им да су препорођени речју живота Бога, која остаје вавек (1 Петр. 1,23). Све Божје речи, које је Бог говорио људима, долазе од Вечне Речи - Логоса, који је Реч живота и даје живот вечни. Живећи том Речју - човек оживљава себе из смрти у живот; испуњујући себе вечним животом - човек постаје победитељ смрти и учесник у природи Божјој (2 Петр. 1,4), и блаженству његовом неће бити краја. У свему овоме главно је, најглавније је вера и осећање љубави према Господу Христу, јер се под топлотом тог осећања отвара тајна сваке речи Божје, као што се под топлотом сунчаних зракова отвара круница мирисавог цвећа. Амин. Предавање оца Јустина, професора и васпитача Богословије, одржано на братском састанку Богословског богомољачког братства Свети Сава, у Сремским Карловцима, 22. децембра 1929. извор
  22. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан служио је 27. децембра 2020. године свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве у Београду. На крају свете Литургије епископ Стефан је служио помен блаженопочившем патријарху и оцу нашем Иринеју. У Светосавском дому потом је уприличена подела пакетића малишанима поводом празника Материца. Извор: Инфо-служба СПЦ
  23. Последњих година нови докази о постојању агресивног понашања код животиња, активноспонтано испољавање агресивности у малог детета без субјективног непријатељства и доживљене фрустрације, уз то амерички експеримент одгајивања деце без фрустрације које је створило неподношљиво агресивну децу – изгледа да дају све више за право оним научницима који агресиван нагон у човека не сматрају стеченим већ урођеним. Разумевање агресије одувек је био, а данас је то и посебно, изазов за све оне у науци, политици, уметности који изучавају понашање појединца и група. Вероватно најтежи, али основни проблем шта треба подразумевати под речју агресија или агресивност – изгледа нигде у свету још није успешно решен, па су збрке око тога појма, семантичко-лингвистичке природе, разлог што још постоји неразумевање и међусобно мимоилажење, чак и онда када се о томе појму расправља научно и на скуповима које воде одлични стручњаци из психологије, психијатрије или социологије. Као што је познато, сама реч потиче од латинског agredior, што има више значења, а првенствено значи: коракнути ка, закорачити; ближе прићи, али и: изненада напасти, насрнути. Чињеница што код већине људи врло честа употреба речи агресија изазива готово аутоматски негативну асоцијацију, још више отежава објективан прилаз овом сложеном појму. После низа година жучног расправљања о стварном пореклу агресије код човека, према мишљењу већине научника данас, нарочито после обимних истраживања етолога, дошло се до становишта да је агресија нагонске природе, да се може запазити и код животиња и код деце и да има практично исту вредност и значај као и сексуални нагон. Циљ агресивног нагона био би опстанак индивидуе, а у одређеним облицима помешаности са либидом и одржавање врсте. И даље се расправља о томе да ли су агресија и сексуалност два стабла са два различита корена, да ли су то два стабла од истог корена, као и о недовољно дефинисаном, мада сигурно присутном уделу тзв. реактивних чинилаца, у првом реду породичне и друштвене средине у развоју, испољавању и последицама агресивне снаге у човеку. Можда је најбоље на почетку сваке расправе не придавати никакву моралну вредност агресији, не проглашавати је, дакле, а propo добром или рђавом, већ је, најпре, прихватити као несумњив извор енергије у човеку. То значи да је она у основи неутрална снага која гони на активност и у манифестовање. „Детету, које је спречено да се понаша експанзивно, у исто време је онемогућено да тестира реалност и да искуси законитости ове реалности“. Ова примарна активност и код детета и код првобитних људских група које су биле на ловачко-скупљачком нивоу развоја, према Ериху Фрому, била је првенствено одбрамбеног карактера, а постајала је нападачка онда када је требало задовољити нагон самоодржања. „Филогенетски програмирана агресија биолошки је прилагодљива, дефанзивна реакција“. Као што је познато, Фром је разликовао бенигно-дефанзивну, урођену агресију од малигно-деструктивне, стечене агресије, сматрајући да је човек биолошки биофилно биће са психолошким потенцијалом да развије у себи и око себе деструктивност, односно аутодеструктивност, некрофилију. Фром чак мисли, и то поткрепљује Рајтовим радовима из 1965, да код човека, као и код животиња, постоји инхибиција против убијања. И Рут Бенедикт је сматрала да је погрешно приписати разарање биолошкој потреби човека за ратовањем. Човек је сам стваралац тог разарања. Ортодоксна психоанализа и њени настављачи – који су на почетку повезивали агресију са сексуалним нагоном сматрајући да се агресивни елемент сексуалног нагона јавља у односу на објект, изазивајући осећање кривице у фантазији – касније су инстинкту самоодржања и либиду супротставили инстинкт смрти. Садржај инстинкта смрти је агресија. Занимљиво је да иако је ову Фројдову хипотезу прихватило само врло мало аналитичара, мада је и сам Хартман ублажио ову хипотезу говорећи о фузији агресије с либидом, при чему се објект не уништава, тешка разарања у другом светском рату, као и садашње стање све већег насиља у свету – не скидају са дневног реда научних састанака Фројдову хипотезу о инстинкту смрти. Психоанализа је у сваком случају својим, по последицама далекосежним истраживањем несвесног умногоме помогла да схватимо ирационалност неких, особито патолошких испољавања, разумевања и овладавања несвесним агресивним понашањем појединаца. Разни видови агресије Последњих година нови докази о постојању агресивног понашања код животиња, активноспонтано испољавање агресивности у малог детета без субјективног непријатељства и доживљене фрустрације, уз то амерички експеримент одгајивања деце без фрустрације које је створило неподношљиво агресивну децу – изгледа да дају све више за право оним научницима који агресиван нагон у човека не сматрају стеченим већ урођеним. Врло разграната и све успешнија етолошка изучавања понашања животиња у њиховој околини, и поред све опрезности и мудре опомене неких научника да се резултати тих изучавања не могу и не смеју једноставно и без критичког посматрања преносити на човека, открила су изненађујуће сличности у понашању човека и његових нижих сродника управо у агресији и агресивном понашању. Навешћемо неколико карактеристичних видова агресије који показују заједнички корен, вероватно урођен и код животиња и код човека. Пођимо, најпре, од тзв. рангагресије. То је врста агресије по којој је први онај ко је витално јачи. Тако, на пример, у друштву мајмуна влада ред и дисциплина, јер се тамо тачно зна где ко стоји и шта ко сме. Иако овако, срећом, није у људском свету, ипак се такво варварство анималног порекла добрим делом одржава и у људској хијерархији. Тако у школи деца одмах осете какав је учитељ и шта смеју а шта не са њиме да чине. У свету одраслих мање интелигентан али витално јачи шеф увек ће се сукобљавати са интелигентнијим али витално слабијим потчињеним, и обратно: интелигентног, слабије виталног шефа увек ће нападати и покушавати да скину са „престола“ мање интелигентни али витално јачи потчињени. Што се тиче ранга при избору партнера, уобичајено је код животиња да се, на пример, вук који стоји високо у својој хијерархији пари са истом таквом вучицом, док је код људи чест случај да се слаб мушкарац жени јаком женом, која му замењује мајку. Анална агресија је врста урођене агресије позната код животиња, али и код људи, мада чешће у прерушеном виду. Када веверица врши нужду у близини неког који врши упад у њену територију, при чему га фиксира погледом, ово је мање израз страха а више агресије, и треба да значи: ово је моје земљиште. Код људи је таква агресија замењена тзв. аналним псовкама, при чему се помињу оне речи које означавају све радње које су у вези с анусом и аналним пражњењем. Осим ове аналне, постоји и уретрална агресија, која се види код дечака који се такмиче при уринирању прскајући један другог, да би касније и такву агресију заменили уретралним псовкама. Типична је и за човека и за животињу агресивност према онима који су упадљиви. Тако, на пример, уколико се међу мајмунима типа резуса роди један који је потпуно бео или сасвим друкчије боје, уколико остали рођаци нису упадљиво агресивни према њему, избегавају га, запостављају и у природи највероватније не заштићују од непријатеља. Ово важи и за неке друге животињске врсте. Сви знамо да се код већине људи јавља агресија према сваком понашању другога које одступа од норме, укључујући и болест другога. „Ко има неку ману не мора да брине за спрдњу.“ Мало ко издржи да се не смеје муцавцима. Ово је само други вид агресивности животиње код којих је свака болесна или повређена јединка исте врсте предмет појачане агресије. Оговарање, интриге, интересовање за приватни живот другог и оног што је у њему упадљиво, вест у новинама – само су понављање принуде агресивности према упадљивом. Анархична агресивност је врста агресивности која се појављује онда када у једној мањој заједници нестане онај ко је њоме одозго управљао. Таква агресивност, која је најбоље испитана код риба, може се сасвим успешно пренети и на људско друштво. Код риба је запажено следеће: када се у неком акваријуму уклони алфа-риба (значи главна риба, она која води и влада), настаје анархично пражњење до тада од главне рибе угушиване агресивности осталих риба у међусобним биткама, које имају смисао борбе ривала за попуњавање упражњеног алфа-места. Људи се исто тако уздржавају све док осећају притисак одозго, празнећи повремено своју агресивност кроз разна криминална дела. Када се више не осећа тај притисак, постоји могућност избијања анархичне агресивности. У немогућности да наведемо још неке врсте агресивности, заједничке животињама и људима, као што су агресија из зависти, агресија због бола, сексуална агресија, одбрамбена агресија итд, треба на крају да споменемо једну врсту агресије својствену само људима, која је названа мисионарска агресија или агресија из убеђења. Само људи намећу своја убеђења другима. Пошто убеђења могу бити интелектуално-рационална или емотивна, јасно је да се прва могу доказати, а у друга се може само веровати и само се за друга испољава агресија. Сви фанатичари-идеалисти, и у политици као и у религији, филозофији или науци патили су, или пате, од танатофобије – страха да ће једном умрети. Они морају да измисле или да се прикључе некој идеологији од „трајне“ вредности и да се за њу залажу без имало толеранције према другоме. Овом се још приближава и агресија према онима који друкчије мисле, дакле према „упадљивима“. Навели смо неколико видова агресије чије је заједничко порекло код животиња и људи прилично упадљиво. Ово порекло, као и претпостављена урођеност неких агресивних образаца понашања код човека ни у ком случају, по нашем мишљењу, не срозава човеково достојанство, нити може да ослаби човекову борбу на моралном и социјалном пољу за оплемењивањем и хуманизирањем наше анималне природе. Нарочито ова борба не би смела да посустане у реформи васпитања. Јер је сигурно да ће од врсте и начина васпитања врло много зависити хоће ли овај, највероватније урођени агресивни нагон остати на испољавању више или мање безазлене спонтане агресивности, која чак касније може постати и стваралачка (сублимацијом агресивне виталности нагонске природе), или ће се претворити у патолошка и штетна испољавања реактивно-дефанзивног или активно-деструктивног карактера. Етолошка истраживања понашања код животиња нити подижу човека на постоље које није достигао, нити га понижавају и руше му веру у његов задатак. Ова изучавања данашњих етолога још једном сведоче да је човек и данас остао, како се Конрад Лоренц добро изразио, посредник између животиње и хуманог човека. У нечему квалитативно битном већ је напустио ниже царство, задржавајући при свему томе многе заједничке особине с овим царством, а да још није достигао потпуну хуманизацију свога бића. Многа би агресивна тежња, најчешће за човека потпуно несвесна и због тога тешко уочљива и подложна корекцији, требало да буде свесно препозната и у име неког вишег циља савладана или преображена. На овој средокраћи урођеног и стеченог, датог и друштвеним и личним напорима извојеваног – одлучује човекова слобода. Здрава и болесна агресија Проблем агресије и агресивности, „тежње за моћи“ и „борбе за превлашћу“ веома је актуелан у наше време и њему се, све више, посвећују књиге, чланци, научни скупови, читави конгреси разних профила стручњака. Да ли ова чињеница значи да ми данас живимо у једном изузетно агресивном добу у коме су дозвољене све врсте „пробијања кроз живот“, или пак да је у низу других тема које заокупљају данашњи свет ред дошао и на агресију, па се о њој само више и боље зна него раније – може да буде спорно. Мада ово питање није без значаја, постоје и друга, значајнија питања у вези са проблемом агресије и агресивност. Једно од тих питања, несумњиво врло занимљиво и још недовољно рашчишћено, јесте управо основно питање да ли се агресија код људи мора да прихвати као један од животних нагона, као што је то, на пример, сексуални нагон, дакле као нешто урођено, ендогено, или је човекова агресивност нека врста реактивне творевине, дакле, нешто стечено, накалемљено, готово бих рекао научено. Изучавајући првенствено животиње, Конрад Лоренц, данас широм света цењени научник немачког говорног подручја, негирао је теорију по којој је животињско као и људско понашање претежно реактивно. Опомињући на опасност преношења искуства понашања код животиња на човека, многи психолози и психоаналитичари супротставили су се таквом мишљењу Конрада Лоренца тврдећи да агресија увек претпоставља претходну фрустрацију. Значи, понашање родитеља и најближе околине према детету, у ширем значењу понашање његове социјалне средине – условиће појаву и степен агресивности код детета, односно будућег одраслог човека. Фројд је, најпре, потценио агресију стављајући је у службу нагона самоодржања. После одвајања Адлера и касније, агресија је, поред либида, за Фројда постала главна покретачка снага човековог живота, али сада, сходно све песимистичкијем Фројдовом ставу према цивилизацији и култури уопште, ова агресија је за њега деловала у смислу нагона смрти. Док је за Фројда агресија садржана већ у анално-садистичкој фази развоја детета, код другог познатог аналитичара, Шулц-Хенкеа, оснивача посебне аналитичке школе, она је схваћена више као природна потреба детета, најпре, као потреба за моторним пражњењем, а онда као тежња за важењем. Риман (F. Reimann) је либидо и агресију схватио као два облика изражавања једне исте животне енергије и чак је, у општој супротности према Фројду, агресију схватио у антрополошки проспективном виду као средство индивидуације. Агресија је, за њега, „динамичка снага која живо биће гони на развој, самосталност, од већ постигнутог даље према већој слободи“. Либидо је снага која нас упућује на комуникацију са људима и чини од нас социјална бића. Обадве снаге су у међусобној игри. Свеједно да ли ћемо примити агресију као урођену силу и тако је изједначити са несумњиво постојећом урођеном агресијом код животиња, или ћемо је примити као стечену, па њен интензитет и облике испољавања приписати мање или више деструктивном утицају социјалне средине у којој растемо – изгледа да је корисно и неопходно разликовати здраву од болесне агресије. Треба, најпре, разликовати активност од агресије, мада се не може негирати да свака активност садржи и агресију и либидо (либидо у овом случају схваћен као сексуални нагон). Активност се испољава у симпатији па и љубави према објекту без субјектовог непријатељства, више као жеља за игром. Нема игре, те основне полуге живота, без активности, али и без извесне примесе агресије. У њој нема мржње, нити примарно непријатељског импулса, па се због тога ова агресија с правом зове активно-спонтана и прихваћена је као вероватно ендогена. Од ове здраве, спонтане агресије, која је присутна код свих живих бића, већ у раном добу треба разликовати нездраву, болесну, неуротичну, још тачније: реактивну агресију. Посебно је код деце важно разликовати спонтану од реактивне агресије и не кажњавати сваку дечју агресију погрешно верујући да је она смишљена. Најранији облик „агресије“ јесте детиње викање као последица физиолошког одвајања од мајке и првог контакта са ваздухом, као и дететове зависности од околине. Обадва фактора утичу на значај функције дисања и коже као зависне, контактне површине, па обољења од астме и кожне болести први су психосоматски знаци поремећаја. Ако први агресивни апел одојчета не нађе одговор у спољашњем свету или добије погрешан одговор, може да се развије „примарно шизоидна агресија“ која касније ствара разне криминалне типове, са деструктивним тежњама, без стида и осећања кривице, или води, како Шпиц (R. Spitz) рече, вегетативном саморазарању и смрти. Даљи развој агресије настаје у оралној фази детета са појавом првих зуба, дакле са могућношћу уједања. Негативно држање мајке у тој фази може да доведе до повраћања детета или других сметњи при гутању. Добар део оралне агресије је потпуно нормалан, чак и када дете хоће мајку из љубави да „поједе“, што одговара његовој жељи за потпуним поседовањем мајке. Неиспуњење ове жеље изазива протест, који је неопходан за развој функције Ја и пробе реалности. Агресија је овде мотор за развој Ја. Ако дете у тој фази не доживи доказе поуздане љубави мајке, може да настане неуротична и деструктивна агресија у облику зависти, пожуде, жеље за претераним поседовањем, али и очајања и мржње према себи. Не можемо описивати даље фазе развоја агресије у аналној, гениталној фази, у добу латенције и у пубертету. Да још поменемо само природну агресију детета у фази навикавања на чистоћу и грешке родитеља у овом добу које могу да доведу до продуженог ноћног мокрења, ноћног страха или других облика дететовог пркоса, овога пута све као реакција на агресију родитеља. Свим родитељима са више деце позната је исто тако и агресија детета према браћи и сестрама. И ова агресија се, најпре, не схвата као патолошка, али због лоших поступака родитеља она може да се временом претвори у непрестано осећање зависности, болесног ривалства и борбе за повлашћеним положајем. Неиживљена и на овај начин извитоперена агресија детета постепено постаје једна од сталних црта будуће одрасле личности која онда преноси своја лоша искуства из родитељског дома на нову околину, школу, радно место, брачног друга и своју породицу. Тако се круг агресије затвара и у једном тренутку имамо посла са болесним друштвом, какво је Ерих Фром детаљно описао у својим књигама. Сходно лошим искуствима и фрустрацијама у раном детињству, одрастао човек углавном развија два типа агресије. Једна је реактивно-дефанзивна агресија као одбрамбени страх са цртама пасивности, претеране зависности, страха од казне и губитка објекта, у крајњој линији са цртама конформизма; друга је активно-деструктивна агресија са субјективним доживљавањем непријатељства, асоцијалним ставовима према друштву и тежњама ка разарању. Обадва типа агресије произлазе из поремећеног тока нормалне, развојне идентификације у детињству, наместо које се развија одбрамбена, реактивна идентификација, па нужно морамо обадва типа сматрати неуротичним, дакле болесним. И сексуални нагон и агресија, вероватно обадва ендогено дата, уграђени су у сам стожер наше личности. Најпре од вештине и мудрости родитеља, а касније од друштва зависи какав ће развој да отпочну ова два нагона. Човек је на вечитој клацкалици могућности, истовремено отворен и угрожен супротним могућностима развоја – може постати стваралац који ће обогатити свој живот и живот своје околине, али и неуротик, болесно плашљив или болесно деструктиван (и самодеструктиван) који ће осиромашити и уништити и свој живот и живот своје околине. Психолошко-психијатријски вид насиља Појава насиља као несумњиво комплексног феномена у животу појединца и друштва мора да се проучава, између осталих видова, и са оног психолошко-психијатријског. Довољно је да поменемо једну одређену и у савременој психијатријској класификацији прилично омеђену групу психијатријских болесника за које се зна да су склони насилном односно агресивном понашању, или да се подсетимо честог механизма одбране појединца који се служи пројекцијом и тада на параноидан начин покушава да преради своје унутарње агресивне потребе – па да увидимо да се ова грана медицине мора прихватити као неопходно помоћно средство у каузално-генетском прилазу проблему насиља. Док је клинички психолошко-психијатријски начин посматрања у стању да пружи релативно задовољавајући приказ агресивног понашања болесног појединца у условима психијатријских установа у којима се овај налази на испитивању и лечењу, социјална психопатологија и социјална психијатрија, без којих се савремени развој психијатрије не може замислити, све су више у могућности да објективно посматрају и процењују појаве насиља, организованог или оног спонтаног и експлозивно испољаваног у мањим или већим друштвеним групама. Такав начин дуготрајног и стрпљивог посматрања, потпомогнут данас већ разгранатом збирком разних помоћних средстава којима свака наука располаже, омогућава да се уз доношење одређених закључака предузму терапеутске и још важније превентивне мере против насиља, једног од највећих зала савременог човечанства, које повремено прети уништењу читавог живог света на земљи. Не мислимо само на насиље човека или групе људи против другог човека или групе већ и на све опасније насиље људи против природе и материјалних добара која је човек сам створио. У овој анализи мање ћемо се бавити социолошком страном проблема насиља и његовим економско-политичким видовима, остављајући такву обраду стручњацима другог профила, а више ћемо пажње посветити истраживању самог корена насиља, посматрајући га у његовом психолошком, индивидуално-генетском развоју. Пошто је циљ нашег рада проучавање насиља и његових многобројних испољавања, могу се занемарити сви они видови агресије које још можемо да убројимо у друштвено дозвољене, па и корисне за развој појединца и друштва, остајући у оквиру испитивања једних од најболеснијих, дакле и најдеструктивнијих видова агресије – насиља. Под утицајем тешких преживљавања ратног пустошења и насиља човека над човеком у току Првог светског рата, нацистичких прогона Јевреја у предвечерје Другог светског рата, који су и самог Сигмунда Фројда погодили, он је схватио да је у својој психоаналитичкој теорији озбиљно занемарио тежину и важност рушилачких импулса у човеку, па је у складу са новим сазнањима изменио своју првобитну претпоставку, по којој су сексуални нагон и нагон за самоодржањем две основне мотивације људског понашања, уводећи нову претпоставку, по којој у човеку постоје два основна стремљења: нагон који је управљен ка животу и нагон за смрћу чији је једини циљ уништење живота. Једноставност ове нове Фројдове теорије, као и једноставност и привидна очевидност неких његових ранијих теорија, и у његово време и данас опасно је мамила и заводила неким својим доста убедљивим аргументима који, ако се потпуно усвоје, уносе прилично пометње, па и песимизма и коначно билансирање човековог постојања. Сумњу у пуну веродостојност ове своје хипотезе изразио је већ сам Фројд. Сопственим сумњама у ову веродостојност о којима сам раније писао, сада бих хтео да додам још једну, за чију су ми оправданост послужила етнолошка испитивања Парин-Моргенталера у неким племенима у Западној Африци. Ова истраживања – која су потврдила ставове ранијих сличних истраживања, на Новој Гвинеји, међу америчким Индијанцима, и то Мидове и Бенедиктове – показала су да агресивност, па и деструктивност појединих примитивних племена у односу на чланове сопственог племена, као и на оне суседних, умногоме зависи од начина одгоја деце у току прве три године живота. У оним племенима, наиме, у којима су деца дуго дојена и све до уласка у пубертет остала у топлим и присним везама са родитељима, који су децу сматрали изузетном срећом у животу, сва испољавања агресије у каснијем, одраслом добу остала су ограничена на друштвено прихватљиве видове активности, друштвено прихватљиве и са гледишта европске цивилизације. У другим племенима, међутим, у којима су деца врло рано одбијена од мајке и препуштена, такорећи, на милост и немилост старије браће и сестара, као и родбине у племену, степен испољене агресије у одраслом добу био је неупоредиво већи и повремено је узимао, са тачке гледишта наше процене агресије, патолошке облике. Чини нам се да таква етнолошка истраживања, као и чињеница да је количина човековог рушилаштва нестална и да варира не само од групе до групе већ и према историјском времену у коме се испољава, говоре доста убедљиво против Фројдове претпоставке о нагону смрти, који би морао, по њему, да буде више-мање стално присутан, и то свуда у приближно истом интензитету. Одбацивањем Фројдове мисли о нагону смрти, која је у основи биолошка и при том заиста неоправдано занемарила друштвене чиниоце који морају имати знатног удела у каналисању таквог нагона, чак и у случају његовог прихватања, ми, нажалост, нисмо много добили нити смо успешно испливали из биолошких вода. Јер, чак и када сасвим одстранимо идеју нагона смрти као јединог узрока патологије агресије човека, остајемо суочени са једном другом чињеницом, која ако и не носи собом исту тежину одлучивања, не мање нас ставља у ситуацију примарног, егзистенцијалног сукоба човека са самим собом. Мислимо сада на егзистенцијални раздор у коме се човек налази од свога најранијег детињства. Несумњива је чињеница да је сам почетак развоја детета обележен оштрим дуалитетом збивања, који се састоји, с једне стране, у знаку готово апсолутне зависности од мајке, касније и од других људи, зависности непознате у животињском свету и, с друге стране, његовом исто тако раном потребом за тражењем сопственог идентитета, односно развојем свога индивидуалног Ја. Овај сукоб, који се изгледа не може никако избећи, рађа агресију (свеједно да ли из неког резервоара урођеног агресивног нагона, или вероватније из једне свеобухватне либидинозне енергије из које ће касније да се диференцира и сексуална потреба), и то агресију која постаје „слободно лебдећа“. Судбина ове количине слободне агресије, настале из сукоба који ће трајати целог живота између потребе за зависношћу и прихватањем, свеједно да ли припадања родитељима или њиховим супститутима, групи, племену, некој идеји, неком вођи или Богу, и потребе да се буде самосталан, слободан и свој – остаће трајан проблем човека. Пред решењем тога проблема, за чију дефинитивност или трајност постоје само теоријски изгледи, човеку је отворено неколико путева. Под претпоставком да је као дете прошао кроз тортуру васпитања са што је могуће мање траума и фрустрација, што значи да је постигао такав степен самополаризације и самоограничења при чему је успостављена релативна хармонија између основних инстанци човековог психичког живота, дакле, његове сфере нагона, његовог Ја, Над-ја и нарочито његовог Идеал-ја, овакав човек када одрасте може да постигне релативно задовољавајуће неутралисање, у најбољем случају сублимисање својих агресивних импулса. Ако су услови развоја у раном детињству били мање повољни, али не такви да је развој патолошке агресије постао неминовност, човеку преостаје трајан напор да у себи развије што је могуће већи степен тзв. амбивалентне толеранције. Он се, другим речима, непрекидно учи да постане толерантан, како према својој тако и према туђој агресији, овој последњој наравно само у случају ако она директно не угрожава човеков интегритет. Шта, најзад, да кажемо о, нажалост, бројним случајевима у којима је степен фрустрације у раном детињству био толико јак да је и количина слободне, лебдеће агресивне енергије постала тако велика да директно угрожава не само стварање слободне и самосталне личности већ и сам интегритет те личности? Па управо од таквих људи и постају психијатријски болесници, широко разврстани у трима најпознатијим групама болести: неурозама, психопатијама и психозама. Услед немогућности да ускладе толерантну везу било између својих нагона и захтева спољне средине, било између захтева свога Идеал-ја, које се могло развити и под утицајем неке друге патолошке личности из његове најближе околине, и свога Ја које је остало неразвијено и слабо, овакав несрећник може лако да постане плен разних анархистичких и терористичких група које имају сличан састав чланова, а које постављају себи за циљ свесно и организовано рушење и насиље у свим могућим видовима. Сада не можемо да улазимо у питање (препуштамо га социолозима и социопатолозима) како се уопште формирају оваква терористичка удружења под утицајем сложених економско-политичких чиниоца једног друштва у кризи. Само напомињемо да за разлику од ранијих времена, када су циљеви разних организованих насиља били рационализовани и скривени под плаштом дужности, савести, патриотизма или интернационалне солидарности, данашња су насиља све безобзирнија и све мање имају потребу да буду рационализована. За Ериха Фрома су рушилаштво и насиље произашли од неподношљивог осећања немоћи. „Ја могу да избегнем осећање властите немоћи према свету изван мене тако што ћу свет уништити.“ Треба истаћи да је насиље неког човека или читаве групе управљено према неком другом човеку, групи, па и према природи или стварима од вредности, често једини начин самоодржања пред незадрживом навалом ничим обуздане агресије, која би се, у супротном, свом силином управила према унутра и довела до самоуништења. Овим механизмом клацкалице, при чему је агресија управљена час према споља час према унутра, могу се добро објаснити самоубиства убица. Врло вероватно су и неке човекове физичке болести израз саморушилаштва које је достигло одређен ступањ. Хтели смо да покажемо како се уопште ствара овакво осећање немоћи у човеку, односно испољавају његове рушилачке агресивности, полазећи од неких поставки индивидуалне психологије и психопатологије, тј. од примарне ситуације човекове егзистенцијалне угрожености у свету. Љубав и мржња су два антипода једне исте либидинозне енергије са којом долазимо на свет, а чији се паралелни токови развијају у нама од најранијег детињства. Колико ћемо успети да овладамо својом агресијом, да је неутралишемо, сублимишемо и наместо мржње и насиља, који тињају у сваком од нас, изнедримо толеранцију, разумевање и љубав – зависи од судбинске ситуације сваког појединца чврсто повезане са склопом друштвених норми, њеним забранама и слободама у једном друштву у коме човек налази своје место од рођења. Фројд је нагласио да се у душевном животу појединца онај други редовно појављује као углед, као објекат, као помагач и као противник и да готово сваки интимни емотивни однос двеју особа који дуже времена траје садржи латентну могућност испољавања непријатељских и агресивних осећања, која услед потискивања измичу нашем опажању. Могли бисмо, стога, да закључимо да је човекова историјска мисија у току развоја човечанства била и остала стална одбрана од агресије, односно постепено преображавање њене енергије, у току дугог процеса социјализације, у корисну активност. Од већег или мањег успеха ове мисије зависиће сама судбина, односно опстанак човека на земљи. Владет?
  24. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан служио је 13. децембра 2020. године, на празник Светог апостола Андреја Првозваног, свету архијерејску Литургију у крипти храма Светог Саве на Врачару. Саслуживало је свештенство Светосавског храма. Након читања светог Јеванђеља, по благослову Преосвећеног Епископа, поучну беседу произнео је свештеник Предраг Продић. У току свете Литургије епископ Стефан се помолио Господу за душе блаженопочивших патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија и епископа Милутина. После свете Литургије Преосвећени Епископ је обавио помен блаженопочившем патријарху и оцу нашем Иринеју. Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...