Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свету'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У суботу 13. априла 2024. године настављају и духовне трибине у парохијском дому храма св. Александра Невског на Дорћолу. Од 18 сати и 30 минута ће на тему "Хришћанин у савременом свету" говорити прота Милорад Средојевић. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"
  2. Да не испадне да затрпавам форум, на овој једној ћу постављати оно што сматрам да је битно да се постави у вези ове битне теолошке теме.
  3. Ако ли Свештеник проповеда који минут дуже? Kажу да много дави.. -Ако ли проповеда краће? Журио се. -Ако ли лепо пева? Није он за Попа,боље да је отишао у народњаке. -Ако ли не пева лепо? Није требао да постане Поп. -Ако ли посећује парохијане? Никада га нема, ко зна где све иде. -Ако ли не посећује парохијане? Седи само кући. -Ако ли нема деце? Не схвата оне што имају децу. -Ако ли има децу? Нека прво научи своју децу. -Ако ли попадија ради? Потегао је да се обогати, много га интересује новац. -Ако ли попадија не ради? Обоје се натоварили Цркви да их издржава. -Ако ли га интересују национални проблеми? Много се бави политиком. -Ако ли се не бави политиком? Онда је комуниста. -Ако ли Цркви приложи новчани прилог? Има откуда, зар му мало свет даје. -Ако ли захтева да се Црква украшава? Велики је расипник. -Ако ли не украшава Цркву? Не интересује га изглед Цркве,гледај како му Црква изгледа. -Ако ли има добар ауто? Тера Поп моду јер има одакле. -Ако ли нема ауто? Изиграва сиромаха. -Ако ли гласније служи? Много се дере. -Ако ли тише служи'? Не можемо да га чујемо. -И да је врло добар Свештеник? Ипак бољи је онај из суседне парохије. -И да им којим случајем дође онај(бољи)из суседне парохије? Е,наш је био бољи. -Ако ли је млад? Нема искуства. -Ако ли је стар? Он је за пензију. -Ако ли се лепо понаша? Он је љигавац. -Ако ли ствари отворено изнесе? Много је груб. -Ако ли са неком женском подуже прича? Е ту већ има нешто. -А када умре? Е Бог нека му душу опрости,таквог Попа као што је наш био, више никада нећемо да имамо. http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=6686
  4. „Промена каква није виђена сто година“: Кинески амбасадор у Београду о Кини, Србији и свету - 15.10.2023, Sputnik Србија SPUTNIKPORTAL.RS Кина и Србија имају економске комплементарности и многе сличности у просуђивању и разумевању међународне ситуације. Међународна ситуација пролази...
  5. Црква је центар живота сваког хришћанина. Ова заједница је изграђена на Божјој пожртвованој љубави – Христовој жртви једном за свагда да спасе пало човечанство. Шта бисмо могли дати као одговор на ову жртву? Како рећи хвала? - Одговор налазимо чак и код псалмопевца, светог пророка и цара Давида: једина жртва којa је Богу мила јесте „сломљен дух ; сломљено и понизно срце “ (Пс. 50:19). И у јектенијама богослужења сваки пут кличемо: „... и сав живот свој Христу Богу предајмо “. Ово је наша жртва – то Христос тражи од нас – да будемо Његови верни током целог живота. Како то постижемо? Само сједињењем са Њим, са Његовим Телом и Крвљу. Или, како каже свети Јован Златоуст: „Дајући нам Своје Тело, Христос нас учини својим телом“ , тако да „сви постадосмо Један Христос, јер смо Тело Његово“. Литургија, у својој вечној духовној стварности, је наша жртва за грехе човечанства. Али то је и Пасха Господња, увек присутна са нама. Завештано нам је и заповеђено нам је да je извршимо за Његово сећање (Лука 22:19), у Његово Име. Сећање, схваћено као живо пребивалиште у сфери Христовог Духа, у Његовој божанској и земаљској димензији. Литургијско укључивање и причешћивање на Светој Литургији мора се схватити као стварна и жива заједница светих (тј. крштених, верних који сваке недеље иду у цркву и заправо учествују у Богослужењу) у Једном Светом Господу. Од почетка је сав црквени живот на Истоку био усредсређен око Свете Евхаристије. Сви и све – Црква, сва творевина, цело небо и сва земља освештавају и благодаре Богу. Очишћујућа и преображавајућа благодат Духа Светога спушта се на све, да се сви обоже и охристове у Телу Богочовека Исуса Христа. Света Евхаристија је и спасење света и човека, и суд свету и човеку. Управо зато што је спасење света, она је и тајанствени суд над њим. Тако нам Света Евхаристија може бити и искушење и казна, ако недостојно учествујемо у њој. Многа саборна правила и канони решили су питање учешћа или неучешћа у евхаристијском општењу и причешћу. И можда је ово схватање Свете Евхаристије као суда, један од разлога за ретко причешћивање у каснијој фази живота Православне Цркве. У свету у коме живимо све мање говоримо о смирењу, о покајању, о самопожртвовању. Наш живот је искушаван свеприсутним поносом, самозадовољством, самодовољношћу. Али чежња за Богом, за Његовом милосрђем, жива је у људској души, и када не добије одговарајући одговор, душа пати и лута. И ту је улога Цркве, целе црквене заједнице: да позове, да помилује хиљаде људских душа које лутају без одговора и на изгубљеном месту, да се подсетимо да је утеха у љубави Божијој и Његовом милосрђу. Ова љубав није апстрактна, имагинарна или пролазна, већ стварна, делотворна, изражена у оваплоћењу, страдању и васкрсењу Сина Божијег, Господа Исуса Христа. Утеху можемо наћи само у обраћању Богу, тражећи Га у храму, на Светој Литургији, у посту, уздржању, у покајању и у Светој Евхаристији. И морамо бити спремни да овај пут, будући милостив, неће бити лак и без препрека; и да никада не заборавимо да ћемо једном, када кренемо са добрим намерама, чиста срца и понизности, примити Божју непрекидну подршку да то преживимо. Затражимо најпре ову подршку и поверење, дозволимо себи да будемо утешени и испуњени надом, да бисмо добили „ добар одговор на страшном суду“ и да свако од нас постане „причасник у непролазним добрима припремљеним за оне који те љубе, Господе” . Аутор: западно- и средњоевропски митрополит Антоније https://www.bogonosci.bg/евхаристията-царството-божие-в-свет/
  6. Уместо да са најбољим колегама из региона оде на путовање у Холандију, Борко Петровић, радио је тешке физичке послове. Средио је кабинет енглеског језика у параћинској Гимназији и тако још једном изненадио ђаке који имају срећу да им предаје најбољи наставник на свету. Ми смо систем, промена почиње изнутра, поручује. „Тражио сам поново снагу. Жалосни догађаји из маја натерали су ме да се ресетујем, да се поново нађем, да кренем из почетка. Лоше смо завршили прошлу школску годину, била је као прекинут филм, нисмо видели крај, ни шта се десило. Оставили незавршен посао“, додаје Петровић у разговору за Спутњик. Коментаришући реченицу која се најчешће могла чути после трагедије у Рибникару и Младеновцу, најбољи наставник на свету каже да је алергичан и на саму реч „систем“ и критике система, јер се, каже, многи крију иза те речи, зато што не желе да дају више од себе. „Лакше је признати да нешто није у вашој моћи, одустати у старту, рећи, ја то не могу, нисам плаћен. Ајде да покушамо да будемо најбољи што можемо и да урадимо нешто. Ко је систем? Ако се ми договоримо нешто у једној школи, у активу страних језика, па ми смо систем! У тој школи, у граду и у држави. Ко нама може да нареди, један човек, макар био министар, председник владе, државе, да ти нареди како ћеш да радиш свој посао, у својој учионици“, каже. Пушта да га генерација води Петровић додаје да има пуну слободу да ради са ђацима како мисли да је најбоље. Испоставило се да његов систем и јесте најбољи. Овај професор енглеског језика и књижевности из Параћина ради у основној школи "Стеван Јаковљевић" и Параћинској Гимназији. Јавност је за њега први пут чула 2017. године, када га је Удружење "Живојин Мишић" из Београда прогласило за наједукатора Србије. Затим је постао "Најбољи едукатор Балкана", да би, као најбољи од најбољих, међу колегама са свих континената у Њу Делхију, добио и титулу која то потврђује, "Најбољи наставник света". Каже да наше образовање деценијама плови немирним водама, проблеми су велики свуда, али су и велики у породицама које своју децу шаљу у школу, ту он наступа. Најважније је да се не понављате Најбољи наставник на свету додаје да је важно ухватити ђаке у тренуцима инспирације, креативности, бриљантности, да виде колико су величанствени, не само ђаци, већ људска бића. Он не прича о емпатији, показује је на делу, а награде су, каже, само крајњи резултат његове адаптације на потребе деце. "Негде је у одељењу 30 ученика, треба пуно енергије, треба је каналисати, знаш тачно ко су харамбаше, упослиш их. Негде треба групни рад, негде индивидуално, дам њима да предају, некад укључим колегу или учимо скајпом. Неко више реагује на аудио – визуелно, неко воли презентације, неко воли да му доведем госта на час. Учланим их и у групу са ђацима који су далеко, на неком континенту, па ћаскамо на разне теме. Понекад и одемо негде у посету. Поента је – да се не понављам! То сталном причам колегама, не понављати се, то је кључ". Ни једној генерацији коју сам до сада имао нисам приступио на исти начин, нити сам имао исти критеријум, нити сам им правио исте тестове и презентације. Многе колеге воле да чувају своје белешке и свеске, уџбенике. Он се уџбеника лишио 2014. уопште их не користи. Колеге се чуде, тестове даје деци да носе кући. И деца се чуде. "Кажем, они вам не дају зато што дају исте тестове већ годинама, па не желе да друге генерације виде. Мрзи их да праве нове тестове и да се прилагођавају. Мени то ништа не значи, ја ћу следеће године дати сасвим други тест, јер ће та генерација бити скроз другачија од вас". Средио кабинет и у Основној школи Петровић додаје да је ово лепо чути, али да је и много тешко, он сваког дана по неколико сати код куће спрема часове за сутра. Тражи изворе, спрема квизове, оставља им линкове, јер најчешће, кад се већ упознају, знају шта их чека сутра на часу енглеског језика. А понекад су то и караоке. Ђаци воле да певају, а уз то и уче језик. То није све, касније сами и компонују. У обнову кабинета у Гимназији уложио је средства од награде коју је добио за најбољег едукатора Србије, 300 евра, али је сакупљао и донације. Променио је све, бацио стари етисон пун гриња, ставио ламинат, поставио плочице око прозора како више не би улазила киша. Кабинет је после 20 година окречен, офарбани радијатори. "Опрему сам донирао пре неколико година, купио сам пројектор, лаптоп, звучнике, штампач, све што је требало да би смо унапредили, дигитализовали наставу у средњој школи. А прво сам средио кабинет у основној, пре осам година, тај чувени Самсунг дигитални кабинет. Онда сам дошао у ову школу којој је требала моја помоћ". Промене долазе изнутра Додаје да верује да промене долазе изнутра, али и да многе колеге не би радиле више да су им плате и пет пута веће, јер је за његов посао потребна унутрашња инспирација, а ту новац не игра. Њега посао покреће, радио би, додаје, и за много мање пара. На доделу награде Најбољи наставник света путовао је у Индију о свом трошку. На Крстовдан, Дан општине, добио је златну плакету као Заслужни грађанин Параћина коју прати и новчана награда. Локална самоуправа препознала је колико је важан за будућност овог града и Србије. Позван је поново у Индију на светски скуп едукатора, у новембру прима још једну награду. Општина ће му помоћи да оде. https://sputnikportal.rs/20231001/ovo-je-njegova-prica-najbolji-nastavnik-na-svetu-dolazi-iz-srbije-i-otkriva-sta-je---kljuc-1161892516.html
  7. Тенисер Ненад Зимоњић изјавио је данас да је Новак Ђоковић највећи амбасадор Србије који је представља на најбољи могући начин и додао да Ђоковић стално жели да напредује и као играч и спортиста, али и као особа, због чега је он управо ту где јесте. „Ја кажем људи се навикну на лепе ствари много брзо и једноставно ово што Новак постиже и што ради је несхватљиво. Некадашњи тенисери попут великих легенди, да ли су то Мекенро или Конорс, нико није био овако константан на великим турнирима и све те податке које читамо, колико пута је одиграо полуфинала, колико финала, колики је број недеља на првом месту, то је невероватно на које је границе он то подигао”, рекао је он у емисији „Уранак” на К1 телевизији. Истакао је да Ђоковић од своје 16. године путује са физиотерапеутом, тренером и кондиционим тренером и да су управо та посвећеност и тај труд свих година, кључни за његов успех и оно што га чини невероватним. Како је објаснио, играти против Данила Медведева, кога је Ђоковић победио ноћас у финалу Ју-Ес опена, је изузетно тешко зато што он игра без ротације, лопта остаје јако ниско поготово са бекхенд стране и мора ногама још више да се ради. „Онда се десило оно што смо видели на Роланд Гаросу после два сета са Алкаразом који је физички стварно невероватан, а то су грчеви и није могао више да се састави. Овде је Медведев након другог сета имао проблема са физиом, Новак то није ни приметио јер је у то време отишао да се превуче, али говоримо о његовој разноврсности, прилагодљивости, о томе да је комплетнији играч од медведева који је у пуној снази, неко ко може да трчи колико год и неко ко је врло сличан Новаку”, рекао је он, јавља Танјуг. Зимоњић је поручио свим љубитељима спорта да је спортистима теже када изгубе финале или кад играју за репрезентацију, зато су онолике емоције присутне, и да је тада потребна само велика подршка од свих, првенствено од медија, и фокус на онима који су играли и који су издвојили своје време и посветили се максимално. https://www.politika.rs/scc/clanak/570954/Sport/Tenis/Zimonjic-Novak-Dokovic-je-nas-najveci-ambasador
  8. Један од важних аспеката модерног друштва је живот, изложен да друге виде. Управо овај принцип највише удаљава човечанство од хришћанства. Донедавно је бич друштва био култ потрошње, затим је брзо почео да деградира ка потрошњи за приказивање, а сада је потпуно склизнуо на демонстрацију тобожње потрошње. Отуда луксузни аутомобили или скупи телефони, одећа која имитира познате брендове, обрађене фотографије итд. Многи популарни блогери на Инстаграму и другим друштвеним мрежама воде илузоран живот који уопште не одражава њиһов стварни живот. Другим речима, похлепа и сујета су уступили место жељи да се човек прави да jе неко, а не да буде, односно, ради лажи. И овај проблем је својствен не само редовним корисницима друштвених мрежа. Показивање је постало норма у свим областима друштва. Ово се не односи само на демонстративно поседовање имагинарног луксуза, већ и на демонстративно доброчинство. Треба ли да вас подсећам да је тако нешто недвосмислено осуђено од Бога? «Пазите да милостињу своју не чините пред људима да вас они виде; иначе плате немате од Оца својега који је на небесима. Када, дакле, дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемјери по синагогама и по улицама да их људи хвале. Заиста вам кажем: Примили су плату своју. А ти кад чиниш милостињу, да не зна љевица твоја шта чини десница твоја, Да би милостиња твоја била у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. И када се молиш Богу, не буди као лицемјери, који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их виде људи. Заиста вам кажем: Примили су плату своју. А ти када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно» (Мт 6,1–6). И ово се односи на све: на сва подручjа људског деловања, укључујући испољавање емоција. У старим данима, племенито обуздавање осећања сматрало се аристократском врлином. А и ово је произашло из хришћанства, јер се сва православна аскеза заснива на уздржаности, на томе колико је опасно веровати се осећањима, на томе да се не мешају искреност и духовност, не да живе за приказ, већ напротив – чак и да сакрију своја добра дела од људи. Подсетимо се житија светих подвижника, који су се посебно повлачили у пустињу да не би били искушани људском пажњом, и ако су били принуђени да остану у свету, свим силама су прикривали пројаве своје светости. Али у савременом свету, драматична емоционалност, као у шоу, постала је норма. Сада су све јавне личности – било да су естрадне звезде, оне на власти и политичари, чак и верске личности – једноставно дужне да покажу широк спектар емоција које су тренутно у моди у јавности како би остале на таласу популарности. "Угоди јавности, покажи шоу, буди онакав какав желе да те виде!" је мото нашег времена. Али хришћанство живи ван времена. И дубоко се варају они представници свештенства или верујућиһ лаика који се надају да ће својим привременим угађањем порочном свету успети да остваре узвишене циљеве. Ово је пут за нигдину, пут у понор. Ни ПР менаџери, ни тренери, ни имиџмејкери неће моћи да представе нашу душу пред Господом у њеном „најбољем облику“, јер Господ, који види срце, види све. Он нас упозорава на ово: «Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст…» (Мт 7,13). митр.Антоније(Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-duboko-se-varaju-oni-koji-se-nadaju-da-tshe-postitshi-visoke
  9. Нити се треба превише некоме дивити, нити ниподаштавати, без обзира на ком је степену сујетне скале људских вредности, поручује архимандрит Сергије (Рекић) Доласком летње сезоне на црногорско приморје надолази и река верника која се непресушно слива ка једној од највећих српских светиња, манастиру Острог у Црној Гори. Пећински храм Ваведења Пресвете Богомајке, који чува мошти Светог Василија, приљубљен готово уз саме планинске врхове Острошке греде, од пре годину дана има и новог настојатеља Сергија (Рекића), кога је прошлогодишњег 12. маја, на празник Светог Василија Острошког, патријарх Порфирије рукопроизвео у архимандрита, што је највиши чин до владичанског. Поводом манастирске славе, а у сенци трагичних збивања и крвопролића која су претходне недеље задесила српски народ, о одгајању деце и понашању верника у овој православној светињи игуман Сергије први пут говори за писане медије у Србији. На питање да ли је данашњим генерацијама које одрастају у свету виртуелне реалности теже приближити православље него малишанима који су стасавали крајем двадесетог века, архимандрит острошки одговара да је децу најбоље учити личним примером, тако што ће их родитељи од малена водити у светиње и сами практиковати живот по вери. – Верујте, то смо видели не једном, да деца која одрастају у здравим породицама верника, родитеља, стасавају у људе који се лакше интегришу у светињу, а тиме и у реалан живот. Они избегну многа искушења која сналазе малишане који одрастају без потпуне родитељске пажње и позорности целе заједнице да их упућује на праве вредности. Учити их примером како да се понашају у српским светињама, у реалном животу, у опхођењу према монасима, али и према учитељима, вршњацима и сутра када постану одрасли, према својим радницима, сарадницима. На сваком нивоу треба имати понашање које задовољава оне Божје заповести: Љуби ближњега својега као самога себе. Нити се треба превише некоме дивити, нити ниподаштавати некога, без обзира на ком је степену неке сујетне скале људских вредности, него свакога човека гледати са важношћу. Јер је сваки Божја душа и треба га поштовати према заповести Божјој, као самога себе – саветује настојатељ Сергије. Када је реч о одрастању деце у свету виртуелне реалности, верује да „ће негативне последице бити далеко мање или их неће бити, ако их од првих спознајних тренутака живота будемо учили свим оним духовним, моралним и етичким вредностима које смо наследили од Бога, кроз његове заповести, и од светих предака”. – Наш народ је честит, неустрашив и међу прецима има дивних примера на које родитељи могу деци указивати – казује игуман цитирајући Петра Петровића Његоша: „Из грмена великога лафу изаћ трудно није, у великим народима генију се гнијездо вије.” – Из нашег народа је толико дивних светитеља почев од Светог Симеона, Саве, преко свих светих Немањића, Светог Василија Острошког, безброј светих великих мислилаца, научника, оних остварених у свим видовима живота, спорту, науци. Имамо тако дивних примера на кога да се угледамо, а пре свега на Христа и науку његову јеванђељску. И онда нам неће бити опасност да ће технологија или шта друго наудити нашој деци и нама самима. У 20. веку имали смо период безбожништва који је негирао постојање Бога, што није мање опасно од неких технолошких степена развоја који нам се сад намећу, јер најопасније је ако човек занемари чињеницу да је позван за вечност. Ко се ослонио на Бога њему не може никакво зло да науди, може да му смета, али не може да га уништи, да га трајно оштети. Наравно, и чуда Светог Василија су још један разлог више да никада не сумњамо да смо немоћни, слаби, и да може било шта да нам науди, јер имамо Бога, имамо светитеље Божје, који ће нам увек помоћи, ако им се искрено обратимо за помоћ – подвлачи игуман манастира Острог. На питање има ли грешака које људи чине из незнања приликом поклоњена овој светињи, настојатељ Сергије са радошћу истиче да је последњих година „све виши степен свести поклоника који братство задивљују вером са којом долазе”. Сматра да је томе допринела и веронаука, која се сад већ више деценија предаје у школама, али и чињеница да су парохије покривене довољним бројем свештеника, за које верује да спремају вернике који долазе у Острог, или веома често и прате веће групе поклоника свецу. – Дешава се понеки пропуст, људи смо, али то је углавном из неупућености. Немамо примера да неко намерно чини нешто што је непристојно или зло. Морамо да рашчланимо чињеницу да постоје људи који су услед неких животних околности и живота изван цркве Христове постали опседнути већим утицајем злих сила, те онда оне реагују. Али ми не осуђујемо човека, него према њему само још са већом пажњом и љубављу приступимо и пружимо му и молитву и подршку да се што пре ослободи од тога и да заживи као слободно биће са Господом у себи, да настави свој живот на најлепши могући начин – беседи отац Сергије. Братство манастира је, каже, ту и да покрије пропусте и да помогне свакоме да што боље управи свој живот ка идеалу хришћанског живота по десет Божјих заповести и највећа им је радост када виде да људи из Острога одлазе срећни, задовољни, сигурни, охрабрени силом Божјом. – А богами, и нас су митрополити учили да се са великом пажњом опходимо према свакој души, јер нико није дошао овде из неког другог разлога осим да се захвали Богу за све добро или из потребе да уз помоћ светиње живот ближњих усмери ка што бољем и правилнијем начину живљења – истиче архимандрит Сергије. Примети се, каже, одмах ко је дошао као туриста, ко је поклоник, јер странци који стигну породично или у групи труде се да што пажљивије прођу и погледају оно што их интересује. Најчешће су то неке историјске чињенице, географска специфичност острошке греде и самог манастира, а онда и живот Светог Василија, који је суштински смисао доласка. Немамо примера да се неко бахато понашао или са непажњом. Не зна свако да треба и да би било благословено да се пољубе мошти светитеља, па их на то и не наговарамо, јер они се на свој начин поклоне светињи. Трудимо се и ми да знамо понеки страни језик, макар елементарно, па ако имају жељу да нешто више сазнају ми им одговоримо. Углавном сви одлазе баш захвални. Има примера да су из далеких земаља намеравали само да дођу и виде манастир, а деси се да остану по два-три дана одушевљени свеукупним доживљајем Острога, који због огромне благодати Божје почива на моштима светог Василија и теши сваку душу која тражи Бога – каже отац Сергије (Рекић). https://www.politika.rs/scc/clanak/552279/manastir-ostrog-iguman
  10. ХРИСТОС САМ СИЂЕ ДА СЕ БОРИ С АДОМ, И ИЗАЂЕ С ОБИЛНИМ ПЛЕНОМ ПОБЕДЕ Чита се на јутрењу, после шесте песме Магдалина је рано ујутру поново дошла са другим женама да би се подробније уверила у виђено. Стајала је напољу код гроба и плакала, а кад се надвирила (над гроб), видела је два анђела, сва у светлости, који јој, као да је смирују, говоре: Жено, што плачеш? Кога тражиш? Исуса тражите Назарећанина распетога? Није овде, јер устаде. Тог истог трена оне су устале јер су приметиле Господа. Она се окрену и угледа Христа како стоји, па, мислећи да је градинар (јер је гроб био у врту), рече: Господине, ако си га ти однео, кажи ми где си га положио, и ја ћу га узети. А када се Магдалина још једном нагнула према анђелима, Спаситељ јој је рекао: Марија! Када је чула Христов мили и познати глас, она је хтела да се приљуби уз Њега, но Он јој је рекао: Не дотичи ме се, јер још нисам узишао оцу својему, као што сама признајеш, чим још сматраш да сам човек, него иди браћи мојој и кажи им све што си видела и чула. Магдалина је то учинила, а у зору поново је с осталима била крај гроба. Жене које су биле с Јованом и Саломијом дошле су када је већ грануло сунце. Морамо рећи да су жене, међу којима је била и Богородица, долазиле на гроб у разно време; јер она и јесте Марија коју Јеванђеље назива Јосијевом мајком – тај Јосија је био Јосифов син. Није познато, дакле, у ком (тачно) часу Господ васкрсава; једни говоре: кад су петлови први пут запевали, други: кад се земља затресла, а трећи говоре још другачије. Док се све ово дешавало, неки стражари су дошли првосвештеницима и јавили им све што се догодило. Они су дали стражарима довољно новца и тако су их приморали да кажу да су Његови ученици дошли ноћу и украли га. А увече, истог дана, када су се ученици сакупили у страху од Јудејаца и када су врата била чврсто затворена, ушао је Исус, будући у непропадљивом телу, и, по обичају, благословио: Мир вам! Када су видели Христа, они су се преизобилно обрадовали и кроз надахнуће (Васкрслог) у савршенијем степену примили су силу Светог Духа. https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/1072-pasha-–-radosni-dan-hristovog-vaskrsenja
  11. Узалуд гроб чуваш, стражо: гробница неће задржати Живот Самобитни. На свету и велику суботу празнујемо боготелесно погребење Господа нашег Исуса Христа и Његов силазак у ад, којим је људски род, избављен од погибељи, прешао у вечни живот. Све дане надвисује света и велика Четрдесетница, али изнад свете Четрдесетнице је света и велика (страсна) седмица, и изнад саме велике седмице је ова Велика и света субота. Ову седмицу не зовемо Великом зато што су њени дани или часови изнад (осталих), но зато што су у тој седмици учињена велика и натприродна чуда и изванредна дела нашег Спаситеља, а нарочито на данашњи дан. Као што је приликом првог стварања света Бог најпре саздао све твари и најпосле, шестог дана, створио најдивнију, човека, а онда, седмог дана, починуо од свих својих дела, осветио тај дан и назвао га суботом, што значи починак, тако је и приликом стварања умног поретка најпре дивно завршио све (дело искупљења), затим шестог дана (у петак) поново створио смртног човека и обновио га живоносним крстом и смрћу, а онда, на данашњи, опет седми дан, Господ је отпочинуо савршеним починком од дела тако што је починуо животу прирођеним и спаситељским сном. Бог Реч телом силази у гроб; силази и у ад са својом бесмртном и божанском душом, која се кроз смрт одвојила од тела: Њу је Он предао у руке Оца; Њему је Он добровољно принео и своју крв, која је постала наше избављење. Али душа Господа није била задржана у аду, као душе других светих. Зашто? Зато што прародитељско проклетство ништа није учинило њој, као овима. Наш непријатељ, ђаво, није дотакао ни крв, којом смо искупљени, иако је владао нама, јер како је могао отимач ђаво да отме и посланог од Бога, па још и самог Бога? Уосталом, Господ наш Исус Христос уселио се у гроб телесно са Богом, који се потпуно сјединио с телом, но Он је (истовремено) био и у рају са разбојником и, како рекосмо, у аду са својом обоженом душом, и натприродно био са Оцем и саприсуствовао Светом Духу – у свему је био, као неописани (безгранични) Бог, и Божанство ни на који начин није пострадало ни у гробу, ни на крсту. Господње тело је искусило и пропадљивост, тојест разрешење душе од тела, али никако није пропало, тојест није потпуно уништено, нису потпуно ишчезле стихије од којих је састављено. Али Јосиф је, скинувши са дрвета свето тело Господа, погребао тело Господње у нови гроб у врту, и на улазу у гробницу ставио веома велики камен. Сутрадан пак по петку, Јудеји приђоше Пилату и рекоше: „Господару, сетисмо се да онај варалица каза још за живота: После три дана устаћу (Мт. 27, 63). Зато би, чини нам се, било добро да твоја власт нареди да се код гроба постави војничка стража.” Пилат одговори: „Ако је Он варалица, зашто се бринете за речи онога који је био жив, када је сада неспорно умро?” Када је рекао: Устаћу – можда су они извели овакав закључак из Јониног примера. У сваком случају, ако се крај гроба постави стража, неће бити крађе. Какво безумље! Радили су за себе, а нису схватали да су то окретали против себе. И ето, када је Пилат наредио, они су поставили војничку стражу и гроб брижљиво запечатили и утврдили. И то зато да васкрсење Господа, у присуству страних стражара и печата, не би могло бити преиначено. Али од тог трена, чим је осетио најмоћнију силу, ад је почео да дрхти и да се смућује; и убрзо након тога ад, који је неправедно прогутао, избацује и Христа, најтврђи и крајеугаони камен, и оне које је од века смештао у своју утробу као своју храну. Неисказаним силаском Твојим, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин. https://www.tvhram.rs/vesti/praznici/4025/sveta-velika-subota
  12. Жена помаза Христово тело миром, и тако претече Никодимову смирну и алоју. На свету и велику среду свети Оци су заповедили да чинимо спомен на жену блудницу, која је помазала Господа миром, јер се то десило пред сама Спаситељева страдања. Када је Господ дошао у Јерусалим и налазио се у кући Симона губавога, приступила му је жена (блудница) и излила на Његову главу скупоцено миро. Ту је установљено (да њој чинимо спомен) с циљем да се, по речи Спаситеља, свуда и свима проповеда о том њеном дирљивом поступку. Којом побудом се она руководила? Пошто је приметила да је Христос сажаљив према свима и дружељубив, нарочито сада, када је видела да је Он ушао у кућу губавога, а закон је налагао да се такав сматра нечистим и одлученим од друштва, она је закључила да ће Он, као и Симонову губу, исцелити и њену душевну болест. И ето, док је Он увече седео за трпезом, она је излива на Његову главу миро, вредно око три стотине динара, тојест шездесет асарија, десет пенеза и три сребреника. Ученици су је спречавали, посебно Јуда Искариотски, но Христос је стао у њену заштиту да они не би прекинули њену добру намеру. При томе је споменуо и свој погреб, и тако одвраћао Јуду од издајства и удостојио жену части тиме што ће се свуда по целом свету проповедати о њеном добром делу. Морамо нагласити да се, по некима, иста ова жена подразумева код свих јеванђелиста. Али то није тачно. Тројица, каже свети Златоуст (у Беседи 13. на Матеја), говоре о истој, и називају је блудницом, а код Јована је потпуно друга, и то хвале достојна Марија, Лазарева сестра, коју је одликовао частан живот, и коју Христос, да је била блудница, не би волео. Од њих је ова последња Марија, шест дана пре Пасхе, у својој кући, у Витанији, док је Он увече седео за трпезом, извршила помазање тако што је излила миро на пречисте ноге и обрисала их својом косом, и тиме показала да га изузетно поштује. Она је принела миро Христу као Богу, јер је добро знала (Изл. 30; Пост. 28. и 35) да је уље приношено Богу и у жртвама, да су миром помазивани и свештеници, да је и Јаков прелио уљем камен посвећен Богу. Она је то, очигледно, принела ради благодарности Учитељу, као Богу, за оживљење свога брата. Зато јој се и не обећава награда. Ту се и гунђање чује једино Јуде, као лакомог човека. Свети Матеј и Марко казују да је друга жена, и то блудница, два дана пре Пасхе, када је Христос још боравио у тој истој Витанији, у кући Симона губавога, увече, док је седео за трпезом излила то скупоцено миро на Његову главу. Због тога своје негодовање према блудници исказују и ученици, који су изврсно знали с каквим усрђем је то учињено да би се добила Христова милост. Њој је и награда одређена у томе што ће то добро дело бити прослављано свуда по свету. Према томе, неки разумеју једну, Златоусти, пак, по овоме, две жене. Има и оних који признају чак три: две горе поменуте, у самом приближавању Христових страдања, а осим ових и трећу, тачније речено прву, која је то приредила негде око половине јеванђелске проповеди. Она је била и блудница, и грешница, и излила је миро на Христове ноге, али не у кући губавога, него фарисеја Симона и без присуства непознатих. Тада се једино сам фарисеј саблазнио. Као награду Спаситељ јој је дао отпуштење грехова. Управо о њој свети Лука казује око средине свог Јеванђеља (Лк. 7, 36 – 50), као што је речено. Непосредно после казивања о тој блудници, он наставља говор на следећи начин: И би после тога, и он прохођаше по градовима и по селима проповедајући и благовестећи Царство Божје (Лк. 8, 1), из чега јасно произилази да то није било за време страдања. Према томе, судећи по времену, и по месту, и по личностима, и по кућама, напокон, по самом начину миропомазања, изгледа, да су то биле три жене: две блуднице, а трећа је Лазарева сестра Марија, коју је одликовао свети живот. И једна кућа је кућа фарисеја Симона, друга је губавог Симона у Витанији, и трећа је кућа она у којој су живеле Марија и Марта, Лазареве сестре, у истој тој Витанији, а из овога се мора закључити да су Христу биле приређене и две трпезе, и обе у Витанији. Једна је учињена шест дана пре Пасхе у Лазаревом дому, у којој је с Њим учествовао и Лазар, о чему син грома говори овако: А Исус на шест дана пре Пасхе дође у Витанију, где беше Лазар који умре, кога Он подиже из мртвих. Онде му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар беше један од оних што сеђаху са њим за трпезом. А Марија, узевши литру правога нардова скупоценога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове (Јн. 12, 13). Друга вечера била је приређена Њему два дана пре Пасхе, када се Христос још налазио у Витанији, у кући Симона губавога, када му је и блудница пришла да излије скупоцено миро: тако казује свети Матеј и преноси Христове речи ученицима: Знате да ће за два дана бити Пасха, и убрзо након овога наставља: А кад Исус беше у Витанији у кући Симона губавога, приступи му жена са алавастровом посудом мириса скупоценога, и изли на главу његову када сеђаше за трпезом (Мт. 26, 2 и 6 – 7). С њим је сагласан и Марко, који говори: Бијаху још два дана до празника Пасхе и бесквасних хљебова… И кад Он бијаше у Витанији у кући Симона губавога и сеђаше за трпезом, дође жена (Мк. 14, 1, 3) итд. Заступници тврдње да четворица јеванђелиста говоре о једној те истој жени која је помазала Господа миром, да су Симон фарисеј и Симон губави, кога неки сматрају чак оцем Лазара и његових сестара Марије и Марте, једна те иста личност, да се ради о једној те истој вечери, једној те истој његовој кући, у Витанији, где је наводно била и велика горња одаја, застрта и припремљена и где је била Тајна вечера – мисле погрешно. Те две вечере биле су припремљене Христу изван Јерусалима, у Витанији, шест и два дана, како је речено, пре законом одређене Пасхе, а и жене су принеле Христу миро на различит начин. А Тајна вечера и велика горња одаја биле су припремљене у самом граду Јерусалиму један дан пре законом одређене Пасхе и Христових страдања, по мишљењу једних, у кући непознатог човека, а по мишљењу других у кући Његовог ученика и напрсника Јована, на светом Сиону, у којој су се и ученици скривали због страха од Јудеја, у којој је Тома после Васкрсења метнуо свој прст у ране од клинова и своју руку у Христова ребра, у којој је, на Педесетницу, Свети Дух сишао на апостоле, и у којој су учињена разна друга скривена и тајанствена дела. Имајући ово у виду, нама се чини да више одговара истини Златоустово мишљење, по коме се ту говори о две жене: једној, о којој тројица јеванђелиста говоре да је, као блудница и грешница, излила миро на Христову главу, и другој, код Јована, Марији, Лазаревој сестри, која је принела миро и излила га, и то на Христове божанске ноге. Једна ствар је, такође, вечера у Витанији, а сасвим друга – Тајна вечера. То је јасно чак из тога што Спаситељ, после казивања о тој блудници, шаље ученике у град да припреме Пасху. Идите у град томе и томе, и кажите му: …код тебе ћу да учиним Пасху са ученицима својим (Мт. 26, 18). И још: И срешће вас човек који носи крчаг воде… и он ће вам показати готову велику горњу одају, застрту и припремљену: онде нам зготовите (Мк. 14, 13 – 16; Лк. 22, 8 – 13), очито, предстојећу законску Пасху, коју је, дошавши, и учинио с ученицима, како говори божанствени Златоуст. Затим, за време вечере, тојест Тајне вечере, након божанственог прања ногу ученицима, Христос поново седа за трпезу, предаје и нашу Пасху на истом том столу, како додаје златоречиви Јован. И то је тачно. А дивни Јован, као и Марко, божанствени јеванђелисти, означили су и квалитет мира тако што су га назвали чистим и скупоценим. Мисле да „пистикон” тојест верно, значи право, неразблажено и испитане чистоте, а можда је то и назив најбољег и првокласног мира. Марко додаје да је жена од усрђа чак разбила и суд, за који каже да је од алавастра, зато што је грло тог суда било преуско. Тај стаклени суд, како говори свети Епифаније, није имао ручке, и назива се викион. Миро је било састављено од многих материја, а углавном од смирне миомирисног цвета кинамона, мирисног корена, миомирисног исопа и уља. Духовним миром помазани, Христе Боже, ослободи нас од страсти које наваљују на нас, и помилуј нас, јер један је свети и човекољубац. Амин. https://www.tvhram.rs/vesti/praznici/4000/sveta-velika-sreda
  13. Колико је труда и времена потребно људима да прате вести. Урањамо у бескрајну реку вести, испадамо из стварности. Скоро сви медији и блогери покушавају да намаме људе на своје сајтове и не пусте их. Често је страх сила која држи човека тамо. Страх од могућих катастрофа, ратова, катастрофа, болести... Али, као што је познато, где има страха, нема љубави. Страх убија радост, љубав, креативност, инспирацију, чини вас глупим и води у депресију, малодушност, панику, агресију. Човек престаје да ствара и изражава себе. Али ми смо створен по слици и прилици Божијој. А наша предодређеност је да стварамо, пратећи Творца. Све се мења и пре или касније прође. Због тога не треба придавати важност привременим променљивим сликама. Морамо живети од онога што је непролазно и вечно. Све снаге и таленти морају се дати непролазном. Сетимо се библијских речи: „И ово ће проћи“. Они су као спас за особу која се дави у мору живота. За верника све треба да буде усредсређено на цркву и духовни живот, који су међусобно испреплетени. Немогуће је водити духовни живот без прибегавања спасоносним Тајнама, без додира са искуством светих Цркве. Без молитве – Богоопштења – немогуће је живети и развијати се. Размислимо о томе колико времена посвећујемо заиста важним стварима, а колико тренутном – ономе што истог дана губи вредност. Jер вести живе сатима, а понекад и минутама, уступајући место новој и новој агенди, на којој светски медији непрестано раде. А ми често, не схватајући то сами, градимо свој живот по туђим идејама, а да не почнемо да живимо по сопственом убеђењу, савести. Не остављајте живот за касније. Чекање бољих времена је замка. Оно што сада није урађено, никада неће бити урађено. А у свету који се мења, требало би да се ослоните на две Божије заповести које је Господ дао својим ученицима: „Чувајте се“ и „Гледајте да се не уплашите“. Хришћанин мора бити будан, чувати трезвеност, бити испуњен поверењем у Бога. Без сумње, свет је променљив и крхак. Појава новог често се јавља умирањем старог. Али постоје бесмртне ствари: љубав, благодат, милост Божија. И никакве катастрофе и будућа искушења не могу да их однесу – они су јачи од самог света. митр.Антоније (Паканич) https://pravlife.org/en/node/29681
  14. Ви сте со земљи. Ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе. Ви сте светлост свету. Не може се град сакрити кад стоји на гори. Нити се светиљка пали и ставља испод посуде, него [се ставља] на свећњак, те светли свима који су у кући. Тако да се светли ваша светлост пред људима, да виде ваша добра дела и да прославе вашега Оца који је на небесима. Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке. Нисам дошао да [их] укинем, него да [их] испуним. Јер, заиста вам кажем: Док не прође небо и земља, неће нестати ни најмањега словца или једне црте из Закона док се све не збуде. Ако, дакле, неко укине једну од ових најмањих заповести и тако научи људе, назваће се најмањим у Царству небескоме. А ко изврши [ове заповести] и [друге њима] научи, тај ће се назвати великим у Царству небескоме. Врло је вероватно да су речи које Исус изговара у овој перикопи други део тзв. Беседе на гори, јер се настављају континуирано на њу без икакве паузе. Штавише, оне подразумевају оно што је речено у тзв. Блаженствима: ако поседују атрибуте поменуте у Блаженствима (кротост, чистоту срца, милосрђе итд., следбеници Исусови би заиста могли бити „со земљи“ и „светлост свету“. Зар и римска пословица не каже: Nil sole et sale utilus(Ништа није тако корисно као сунце=светлост и со)? „Ви сте со земљи“, каже Исус. Ви, моји ученици и следбеници. Не писмознанци и фарисеји. Приметимо да Исус не каже: Ви ћете бити со свету, или: Ви имате потенцијала да постанете со свету. Он каже: Ви већ сада јесте со свету, што значи да је, Божијом благодаћу, чудо нашег преображаја већ започело. А како изгледају они који су со свету? Управо онако како их Исус описује у тзв. Блаженствима чије набрајање непосредно претходи овој перикопи. Дакле, он прво набраја кротке, милостиве, чисте срцем, миротворце итд. а онда их назива изразима „со земље“ и „светлост свету“. Послање таквих (и само таквих) ученика састојало се у томе да саопштавају божанску истину како би се њоме супротставили духовној искварености и немоћи палог света, тј. како би га осолили. Со је у антици била врло вредна. Понекад су римски војници били плаћани сољу (отуда изрека за доброг војника да је „вредан своје соли“). Дакле, со је вредност. Но, со нема никаквог ефекта ако само стоји у сланику. Али ако је помешана са храном она ту храну преображава. Чини је укусном, привлачном и употребљивом. Тако и хришћани, уколико седе сами у својим домовима неће имати никаквог утицаја на оне напољу, оне којима је потребан Исусов благи лик. Али, ако са њима ступе у однос, тада имају прилику да им пренесу укус живота у Христу. Со чини храну укусном (Јов 6, 6 или св. Кирило Александријски: „Без соли су и хлеб и риба нејестиви“), али је и одржава (Барух 6, 27). Одржавање хране, у доба без фрижидера, била је вероватно примарна функција соли. Зато је со преносно означавала и трајност неке погодбе или уговора кроз израз „осољен савез“ (Бр 18, 19 и 2 Дн 13, 5). Истински хришћани, такође, чине свет привлачним, али га и одржавају онаквим каквим би га његов Творац хтео. Ми као хришћани имамо не само богомдану могућност, него и обавезу да своју животну средину преображавамо онако као што со преображава јело. И уопште не мари ако нас је мало. Јер је и само мало соли довољно да направи велику разлику у јелу. Исто тако и само мало хришћана, само ако су заиста хришћани, довољно је да направи велику разлику у свету. Уосталом, хришћани нису позвани да буду већина, него да испуне своју функцију соли. Да би онда могли друге позвати да „окусе и виде како је Господ добар“ (Пс 24, 8). Али, ако со обљутави, чиме ће опет постати слана, реторички пита Исус. Овде Матеј, очигледно намерно, користи реч која истовремено значи и ‘обљутавити’ и ‘заглупавити’. И грчка реч (μωρανθῇ од μωραίνω) и арамејска реч (tapel) имају оба ова значења. Рабини су обично користили реч со да би, у преносном смислу, означили мудрост, па тако чини и Исус. Чиме ће се, дакле, хришћани осолити, тј. просвет(л)ити ако и сами заглупаве? Чиме ће постати со ако изгубе небеску сланоћу? Јер ако со изгуби укус, постаје безвредна. (Строго говорећи, чиста со не може изгубити своју сланоћу, јер је натријум хлорид од кога се она углавном састоји веома постојан, али нечиста, попут оне која је у то доба у тим крајевима била често у употреби, а то је она са обала Мртвог мора, која поред натријум хлорида има и доста других састојака, може мало по мало постати неслана, јер се разграђује.) Со без сланоће, човек без разума, хришћанин без „ума Христовог“ – нису низашта. И заиста, ако хришћани изгубе моћ да просвећују, тј. да људе изводе из таме њихових промашаја у светлост радости Божије, постају безвредни, достојни да буду одбачени и погажени, без обзира на то коју службу у цркви вршили (лаикâ, презвитерâ, епископâ, патријараха или папâ – сасвим свеједно). (Овде их Исус изгледа пореди са поквареном сољу која се у оно доба по влажном времену бацала по степеништу храма и његовим спољашњим подовима са нагибом, како би свештеници газили по њој да се не би оклизнули, али и по путевима како би их сачувала од корова и трња и где ће је, наравно, људи који тим путевима иду такође газити.) „Ви сте светлост свету“, додаје Исус својим следбеницима. Светлост је у антици, а и касније, посвуда била симбол оштроумности и доброте. А израз „светлост свету“ су ондашњи Јевреји понекад приписивали својим најеминентнијим рабинима због њихове учености и мудрости (познати су примери Јуде, Меира, Акибе и Јоханана). Овај изузетан комплимент, који није припао чак ни св. Јовану Крститељу, „највећем од свих који су рођени од жене“ (Мт 11, 11; Лк 7, 28), Исус, парадоксално, сада даје својим ученицима. Но, он са собом повлачи исто толико изузетну одговорност. И мисију. Јер светлост служи да обасјава, да ствари чини видљивима и схватљивима. Да их јасно издваја од оног што се као нејасно и недефинисано крије у тами. Светлост је потребна јер је свет у тами. А „свет“ овде не означава материјалну творевину (небо и земљу) коју већ милијардама година обасјава такође материјална светлост, него људски свет, тј. појединце и друштво. И то људски свет у целини. Јер, објашњава св. Јован Златоусти, не шаље Исус своје апостоле у два града или у десет или у двадесет или само једном народу (Јудејцима), као што је (пре оваплоћења) слао пророке, него их шаље свим народима, тј. целом свету. Зато они нису само светлост Јудејцима или Грцима, него васцелом свету, тј. свим народима. И зато они одговарају не само за саме себе, него и за све којима их Исус шаље широм света. А послани су „светлост свету“ не зато што су за то посебно обдарени, него зато што их је Исус одредио да то буду. И дао им је своју светлост не да би у самоћи уживали у њој, него да би просветљивали друге. Оставио им је као задатак да у мрак света уносе светлост, а да би ту свету дужност могли испунити дао им је своју светлост(Јн 8, 12: „Ја сам светлост свету“). Јер он је тај, вели св. Бид Пречасни, који је светиљку која ће просвет(л)ити свет упалио тако што је земљани сасуд људске природе испунио огњем свог божанства који није хтео сакрити од оних који верују, нити га ставити под посуду затворену под мером Закона. Него је тај огањ ставио на чирак који обасјава цео дом, тј. поверио га је Цркви како би обасјао цео свет. А Исус додаје: светлост сам свету „док сам у свету“, јер зна да је његово време ограничено, на шта често опомиње своје ученике. А када више не буде у свету, мрак из света ће одгонити његови следбеници његовом светлошћу коју ће им он предати. Јер они немају своју светлост којом би то могли чинити. Али зато имају Исусову којом су и сами просветљени. И то само уколико су заиста Исусови. Јер Исус је светлост principaliter (Јн 1, 4; 8, 12), а ученици свету (само) посредују његову светлост (тј. истину). Зато св. Теофилакт Охридски вели да им је Исус рекао: Ја сам тај који је у вама упалио светлост, али на вама је да се ревносно трудите да не угасите ту благодат јер ће само на тај начин светлост вашег живота просвет(л)ити и друге. И као што није добро да се Исусови следбеници шепуре и парадирају истичући сопствену врлину, тако није добро ни да буду скривени и невидљиви. Исус им није саветовао да напусте свет и настане се у пустињи. И да подучавају некакву езотеријску веру. Него им експлицитно саветује да буду видљиви свима. Наравно, оно што је између Бога и нашег најдубљег сопства треба да задржимо за себе. Али оно што је по својој природи људима видљиво (а то су наши поступци), треба да чинимо без истицања себе, него у славу Божију. Можда најдубљи утисак на људе оставља светост живота. Зато је управо светост та светиљка о којој Исус говори. А она се, вели Исус, ставља на узвишено место како би обасјала целу просторију (у оно доба кућа обичног човека на Истоку састојала се само од једне просторије у којој се и јело и спавало). А на узвишено место Исусови следбеници стижу својим добрим делима. Кад остали људи виде њихова добра дела, а то су она која су учињена несебично, у славу Божију, а не своју, одаће хвалу Господу у чије име и чијом инспирацијом их и чине. Запитаће се: У каквог Бога ови људи верују кад са другима поступају тако племенито? Јер, вели св. Теофилакт, није Исус рекао: Треба да показујете своју врлину, пошто то и није баш похвално за онога ко је показује. Него је рекао само: „Нека се светли“, како би и непријатељи били задивљени и славили не вас него вашег Оца небеског. Како би прославили светлост (= Бога), а не светиљку (= хришћане). Сигурно се могу наћи и боља поређења, али нпр. светионик не труби на све стране дозивајући да буде виђен. Он само сија. Другим речима, ако упражњавамо врлину то морамо чинити не тако да пажњу привлачимо на себе, него на онога ко је инспиратор сваке врлине. Само тако ћемо „добра дела“ чинити у славу Божију, а не своју. А добра дела којима врлину упражњавамо чинимо када поступамо у складу са начелом хришћанске љубави. Јер кад се међусобно волимо, та љубав се показује у чиновима емпатије и милосрђа, који не могу а да не сведоче о Божијој слави. Зато, опомиње св. Амброзије Милански, „нека нико не затвори [зароби] своју веру у меру [старозаветног] Закона“. Јер она је неупоредиво више од тога. „Нисам дошао да укинем Закон и Пророке“, наставља Исус. Закон је Тора, првих пет књига Старог Завета. Пророци су све пророчке књиге Старог Завета. „Закон и Пророци“ (уобичајени израз Јудејаца за Стари Завет) узети заједно представљају целину Божије воље изражене у Писму, које ако се људи држе живеће под Божијим благословом. Није немогуће да су га они међу Јудејцима који су били више легалистички настројени, саблажњени Исусовим радикалним ставом према поштовању суботе или закона о онечишћењу и сл, оптуживали да хоће да укине Закон и Пророке. И заиста, иако често брани своје ученике зато што беру класје жита суботом (Мт 12, 1–6), или он сам лечи болеснике суботом (Мт 12, 10–13), или брани ученике када ритуално не оперу руке (Мт 15, 1–9), сада говори као да не жели да укине Писмо, него заступа придржавање сваке ситнице у њему. Да бисмо ово боље разумели треба да знамо да се у Исусово време Јевреји нису придржавали само Торе, него и онога што ће се касније уобличити као Мишна (тумачења Торе) и као Гемара (тумачења Мишне). Мишна и Гемара чине Талмуд. Та су тумачења садржала на хиљаде правила којима су писмознанци покушавали да раздвоје прихватљиво од неприхватљивог понашања које прописује Тора. Примера ради, требало је неким правилима одредити шта је то рад. Рецимо да смо у рад убројали и ношење терета, али колико тешког? Колико терет мора бити тежак да би се његово ношење могло назвати радом –10 гр, 100 гр, 1 кг, 10 кг итд. Иако је Исус поштовао Закон, имао је мало разумевања за оваква цепидлачења писмознанаца. У томе је обично и био извор сукоба између њега и тумача Писма. Он надаље изјављује да није дошао да укине ни Закон ни Пророке, него да их испуни. Можемо то замислити тако као да су Закон и Пророци ликовна скица коју потом, током процеса сликања, сликар не поништава, не укида, него је допуњује и усавршава све док не добије потпуно завршену слику. Дакле, Исус старозаветни Закон не жели само да оствари, него и да га доведе до савршенства. А како ће га испунити ако га се у свему не придржава? Само тако што ће се држати духа а не слова Закона. И древна тумачења Торе, касније сабрана у Талмуд, трагали су за духом Закона, али им је он, према Исусовим сведочанствима, најчешће измицао. И зато су се губили у мноштву детаља и ситница, тако да од толиког дрвећа нису могли сагледати шуму. Њима насупрот, Исус је ишао директно у срж ствари и слово је мерио духом, а не обратно. А то је могао зато што је имао Духа Светога, истог оног који је надахнуо писца Закона да га срочи. По правилу оно написано никада у потпуности не изражава намеравано (и зато су тумачења и потребна), али је само онај чија је намера (у написаном) била у питању овлашћен да веродостојно саопшти у чему је она у ствари. Уосталом, Јевреји су очекивали да ће Месијина улога, између осталог, бити и коначно објашњење Закона (Исаија 2, 3). А прави, најдубљи, духовни смисао Закона нису могли саопштити (ма колико минуциозни) писмознанци, него једино његов аутор – Бог лично. Једном давно је кроз својег Сина (а преко Мојсија) дао Закон, а сада га кроз тог истог Сина испуњава („Довршетак Закона је Христос“, Рим 10, 4). И иако је Мојсије био највећи од пророка („у Израелу не појави више пророк раван Мојсију“, Понз 34, 10), ипак када је Мојсије Бога молио да му покаже своју славу (Изл 33, 18), Бог му одговара да то није могуће: „Моје лице не можеш видети“ (Изл 33, 20). Међутим, у књизи Поновљеног закона налазимо на једну реткост, на Божије обећање људима различито од свих оних у другим књигама Старог Завета. Јер ту се не обећава долазак новог краља или новог Давида, него новог Мојсија. Овом новом Мојсију биће даровано оно што је првом било ускраћено – да гледа Бога лицем к лицу и да на основу тога (а не само на основу гледања Божијих леђа) може говорити људима. Тај нови Мојсије, који живи у најдубљем јединству са Богом Оцем, управо је Исус. И зато је сасвим природно да он Закон Божији разуме боље од било кога, па и од великог Мојсија. Јер ипак, Мојсије је Бога могао видети само с леђа, а Син Божији га види лицем к лицу. Мојсијев Закон он испуњава тако што нам својим понашањем и својим речима крчи пут кроз џунглу прописа канонизованих потоњим Талмудом, па и оних Ториним, сводећи све на само један принцип – љубав. Љубав према Богу и љубав према човеку. Два лица исте медаље. Две љубави које се изговарају у истом даху. Закон своје испуњење налази у љубави. Ако не води љубави Закон је јалов. Љубав пак не заобилази закон, не негира га, него га испуњавајући превазилази. Јер она испуњава то што тражи закон, али и још много више. Или прецизније, испуњавајући то више, она (такорећи успут) испуњава и Закон. „Заиста (или: уистину) вам кажем“, наставља даље Исус. Овде по први пут, а потом ће то чинити више пута, користи реч ‘амин’ као неку врсту заштитног знака (у Јовановом Откривењу је то чак његово лично име, Отк 3, 14). Није познато да је иједан други учитељ користио ову реч на овакав начин. Код њега она (поготово са редупликацијом ради нагласка) служи као нека врста свечане изјаве или чак заклетве, да би истакла као изузетно важно оно што ће уследити, или оно после чега она следи. Слично пророцима који су у исту сврху користили израз „Тако рече Господ“. Дакле, заиста имам да вам кажем нешто важно, а то је да ће све заповести Закона остати неокрњене „док не прође небо и земља“ и „док се све не збуде“ (види и Јак 2, 10). И пре Исуса било је оних који су, марљиво истражујући свако словце Закона, тврдили да ће Закон остати заувек. И Исусов готово савременик, Акиба бен Јосиф, поштовао је ову традицију говорећи: „Када би се сви народи света окупили ‘да искорене једну једину реч из Закона’ то не би могли да учине, што можете научити од Соломона који је настојао да искорени једно слово из Закона, слово ‘јод’ [најмање словце у јудејском писму], али је свети благословени Бог рекао да ће Соломон проћи, а и стотину [у Талмуду већ хиљаду] таквих као што је он, док вам ‘јод’ неће проћи [престати да постоји] никада“. Дакле, Исус се наслања на већ постојећа уверења јудејских писмознанаца, али их, по обичају, ипак суверено претумачује. Код њега синтагма „небо и земља“ означава тоталитет створеног, свеукупност творевине. А израз „док не прође“, може да означава временски период, а може да се односи и на нешто несхватљиво. У том би случају значење било: непојмљиво је да се изгуби ма и најмања заповест Божија изражена у Закону. А реч ‘све’ у изразу „док се све не збуде“ може означавати све што су богонадахнути пророци рекли да ће се у будућности збити. Али можда још пре може означавати велике чињенице Исусовог живота, смрти, васкрсења и наговештаја Царства небеског у свакодневном животу људи. А ко сам поступа као да су макар и најмање заповести укинуте и друге томе подучава, разграђује тиме Божији труд уложен у подизање палог људског света, па ће због тога бити ‘најмањи’ у Царству небеском, док ће онај ко ове заповести извршава и друге томе подучава, тамо бити ‘велик’ (види и Лк 12, 47 и 48). Августин, Лутер, Калвин и многи други сматрају да се они први уопште неће ни наћи у Царству небеском, али Исус то не каже. Можда зато што држи да такви нису против Божијег закона као таквог, него само против неких конкретних прописа које сматрају неважнима, али чију важност за целину Закона они не увиђају. У оба случаја, међутим, јединство речи и дела се сматра круцијалним. Зато је једним од највећих грехова фарисеја Исус сматрао то што они једно подучавају народ а сасвим друго чине (Мт 23, 3). Зато су код њега заслужили назив – лицемери. А за Исуса горе квалификације нема. Дакле, све заповести остају, али питање је шта то тачно значи и шта оне тачно значе. Управо на том месту на сцену ступа Исус. Он ће својим делом јасно показати да очување заповести не значи да свака појединост сваког старозаветног прописа вреди заувек. Тако је са његовим доласком требало да престане мноштво верских церемонија и жртвоприношења, па чак и обрезање (без обзира на то што је он сам био обрезан). Неки прописи су у одређеном историјском периоду испунили своју улогу и надаље више нису примењиви. Такав је нпр. и закон о нечистоћи (Мк 7, 19) или онај о обредима (Посланица Римљанима). (Не би било наодмет да и хришћани поразмисле о ‘вечној’ вредности баш свих црквених канона.) Према томе, неки закони су од сада па надаље непримењиви, а неки ће бити изнова протумачени („Чули сте да је речено… А ја вам кажем…“). Исус нам у ствари каже: „Ни најмањега словца или једне цртице из Закона неће нестати“ док свака од њих не изврши своје дело (малтене – своју мисију). До тада неће, али тада сасвим лепо може, и чак треба, да прође. Ово је добро схватио апостол Павле кад је рекао да је Нови Завет учинио застарелим (превазиђеним, не погрешним) Стари, „а оно што застарева и стари близу је ишчезнућа“ (Јев 8, 13). Но, у Божијој икономији сви они остају као делови једне динамичне и такорећи живе структуре која се одмотава у историји. И која не би била у потпуности схватљива када би јој недостајали неки делови. Јер цела истина није само завршетак, није само тачка на и (иако је то њено испуњење). Истинa у себи садржи и почетак и средину и крај, тј. цео икономијско-историјски развој. Али ниједан елемент тог развоја не садржи целу истину, него само њен мање или више важан аспект. Зато је пуна истина само у целини. И на крају не би требало а да се не запитамо – да ли смо ми заиста „со земљи“ и „светлост свету“? Рекао бих: Ако мислимо да јесмо, нисмо; а ако мислимо да нисмо, могли бисмо бити. Испуњавање стародревних заповести могло би послужити као почетак. Али кад једном оно старо ипак прође, шта ће остати? На то је одговорио велики Павле – остаће вера, нада и љубав, од којих је љубав највећа (1Кор 13, 13). Јер, не треба се уморити понављајући да – ако неко нема љубави, онда он узалуд верује и узалуд се нада. А то је зато што је љубав круна или довршење кардиналних врлина: истинољубивости, самилости, доброте, милосрђа… Све их садржи и све их (надумно) надилази. Она осољава свет и светли кроз таму („и тама је не обузе“). Зато само они који имају делатне љубави могу заиста бити „со земљи“ и „светлост свету“. Амин! Владан Перишић https://teologija.net/so-zemlji-i-svetlost-svetu/?fbclid=IwAR07qwSK4xl9fMWwR9HHlUZjVcK7gCYoPAKSUa697mnN--dvrP2h8PCE5ZI
  15. Рођена у Иконији од родитеља знаменитих али незнабожачких. Као осамнаестогодишња девојка била верена за некога младића у оно време, када апостол Павле дође са Варнавом у Иконију на проповед Јеванђеља. Слушајући Павла три дана и три ноћи Текла се обрати потпуно вери Христовој и завешта се живети у девству. Видевши је мајка, како и не гледа више на свога вереника нити помишља на брак, поче је најпре саветовати а по том тући и морити глађу. Најзад је предаде судији и захтеваше, опака мајка, да је огњем сажеже. Судија је баци на огањ, но Бог је спасе неповређену. Тада Текла пође за апостолом Павлом, и дође са њим у Антиохију. Привучен спољашном красотом Теклином некакав старешина градски хтеде је узети к себи силом, но Текла се ишчупа из његових руку. Тај старешина оптужи је кнезу као хришћанку, која се гнуша брака. Кнез је осуди на смрт и баци пред зверове, но зверови се не такнуше тела свете девице. Удивљен овим упита је кнез: „ко си ти, и каква је сила у теби, да ти ништа не може нашкодити?" Одговори му Текла: „слушкиња сам Бога живога". Тада је кнез пусти на слободу, и она пође проповедати Јеванђеље, и успе да обрати многе у веру истиниту, међу којима и неку угледну и чесну удовицу Трифену. По томе се св. Текла, по благослову апостола Павла, удаљи у једно пусто место близу Селевкије. Ту се она дуго подвизаваше и исцељењем болесника чудотворном силом обраћаше многе у хришћанство. Позавидеше јој лекари и врачари из Селевкије, те послаше неке младе људе, да је оскверне, надајући се да ће она кад изгуби девичанство изгубити и моћ своју чудотворну. Текла бегаше од оних дрских младића, и кад виде да ће је ухватити, она се помоли Богу за помоћ пред једном стеном, и стена се раступи и сакри ову свету девицу и невесту Христову. И би јој та стена и скровиште и гроб. О овој чудесној хришћанској јунакињи и светитељки вели св. Златоуст „чини ми се да видим ову блажену деву како приноси Господу једном руком девство а другом руком мучеништво". Рука Свете Текле се налази у Старој цркви у Сарајеву, руку је из Свете Земље донео Свети Сава. https://www.facebook.com/volimpravoslavlje888/
  16. У Тбилисију, Грузија, 22. јула 2020. године освећена је прва парохијска црква на свету посвећена великом светогорском старцу Светом Јосифу Исихасти. Црква се налази у оквиру комплекса цркве Воздвижења Часног Крста у делу Сабурало грузијске престонице. Ректор, протојереј Теодор Гињадзе, познат је по својим надахнутим проповедима које подстичу људе да практикују Исусову молитву у свакодневном животу, па није изненађење што је његова парохија посветила цркву Светом Јосифу. Недавно је парохија добила део моштију свог заштитника, који им је поклонио игуман манастира Ватопед Јефрем, духовни унук Светог Јосифа. https://orthochristian.com/147660.html
  17. Његовa Светост Патријарх српски г. Порфирије је 18. маја 2022. године са отачаственим архијерејима Српске Православне Цркве, који су се сабрали на редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ, а на позив председника Републике Србије г. Александра Вучића и најближих сарадника, дошао у зграду Генералног секретаријата председника Републике Србије, забележиле су колеге из ТВ "Храм" АЕМ. Председник Србије је захвалио Патријарху Порфирију на доласку, затим је говорио о притисцима на нашу земљу због тренутне ситуације, позвао на мир и дао реч Његовој Светости. Свјатјејши Патријарх Порфирије се у име браћа архијереја обратио присутнима рекавши "да сви ми осећамо да су времена компликована, да су више него тешка и свакога дана и лежемо и будимо се с питањем када ће доћи крај сукобу у Украјини, да ли то неко зна". "Знајући да тај сукоб у Украјини није напросто сукоб између две земље које би по свему требале да имају могућност заједничког живота, него да је то много дубљи сукоб и са наше тачке гледишта – то није напросто само геополитички сукоб, него је сукоб система вредности, сукоб цивилизација, сукоб који хтели ми то или не и нас доводи у позицију да и ми морамо имати неки свој став" рекао је Његова Светост. Патријарх је нагласио да је "став Цркве пре свега увек став молитве Богу за мир, зато што и прве странице Библије од чињенице да мир у свим могућим правцима или, с друге стране сукоб, зависи пре свега од принципијелно нашег односа према Богу, тј. мира са Богом, а најбољи могући пут да се са Богом миримо и том процесу никад нема краја је пут молитве. Зато и ми као Сабор и као Црква и као појединци, Епископи, трудимо се да се кроз речи молитве обраћамо Богу". Патријарх Порфирије је између осталог рекао и да се "ми као Помесна Црква не поклапамо се са границама једне државе". Поштују се закони свих земаља, али је Црква суочена "са медијским манипулацијама, где у геополитичким контекстима Цркву многи покушавају да злоупотребе, хотећи да злоупотребе и матицу нашега народа Србију, а тј. и онога који је на челу Србије". Хоће да нас прикажу опредељене овако или онако, са мрачним плановима, "што апсолутно није тачно и ми немамо никакву потребу да то демантујемо", јер је то у најмању руку непознавање чињеница и мањак добре воље, рекао је Патријарх. "Ми заиста се трудимо да живимо духом Цркве, духом Јеванђеља и да проповедамо Јеванђеље народу који нам је поверен", али не желимо "да будемо самозаљубљени са илузијом да смо супериорни у односу на било кога, на било који начин. Желимо само да будемо оно што ми јесмо, јер оно што је нама дато то је наше и на том плану и у том пољу најбоље можемо да се потврдимо и покажемо и то нам је циљ", додао је Његова Светост. "Ми смо на овом Сабору, водећи се и идејом мира али и чињеницом да ми када говоримо о томе како верујемо у Цркву кажемо да је Црква једна и верујемо у једну Цркву - водећи се тим начелом, трудимо се пре свега са свим Православним Црквама да живимо у том духу, иако понекад и ту има трзавица и сами знате несугласица, али верујемо да су то пролазне фазе и искушења које јачају јединство" рекао је Патријарх Порфирије и подсетио да смо ми "као СПЦ, 55 година имали раскол са браћом из Македоније, са људима, са браћом за коју могу рећи и сви ми то осећамо спадају међу најблискије нама и обрнуто, и да чак и када смо били у расколу и имали можда неке политичке проблеме то се није до те мере рефлектовало у конкретном животу као на неким другим пољима". "Међутим", наставио је Његова Светост, "молитвама па и жртвом коју је поднео архиепископ Јован и браћа остали из Архиепископије охридске, али и молитвама свих других људи и молитвама оних који су чланови Македонске Православне Цркве били и јесу и њиховог и нашег народа, да дођемо до оног што је показало се чежња и потреба и једних и других - да успоставимо јединство, да се браћа из Македоније врате у јединство са нама, а то значи у јединство са свим осталим Православним Црквама, тако да и то видимо као једно чудо. Тамо где не очекујете да је нешто могуће, видимо да је могућа интервенција Божија, тако то доживљавамо, зато смо благодарни Богу на томе" нагласио је Патријарх Порфирије. Заблагодаривши Председнику Србије на позиву и топлим речима, Његова Светост је закључио да ће "Црква бити увек отворена за сваку врсту сарадње, на свему што изграђује, што је добро, што је благодет за све грађане државе Србије али и све људе света, а пре свега на свему што нас учвршћује као једно и јединствено", а што је неопходан услов "нашег опстанка". У наставку можете чути ову беседу Његове Светости у целини. Обрада вести Редакција радија "Слово љубве" Извор: ТВ "Храм" http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/18.05.22 Patrijarh Porfirije - Molimo se za mir u svetu.mp3
  18. Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански г. Јустин (Јеремић) одржао је предавање 30. марта 2022. године, у храму Светог Вазнесења Господњег у центру Београда, у оквиру редовне духовне трибине овог храма. Преосвећени Владика беседио је на тему "Крстом дође радост целоме свету", а драгог госта најавио је старешина храма протојереј Арсеније Арсенијевић. Звучни запис вечери начинила је Редакција радија "Слово љубве". Радио "Слово љубве" http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/31.03.22 ZBOR - episkop Justin - Krstom dodje radost celom svetu.mp3
  19. Шта је Господ поставио као главну бригу сваког човека у овоме свету, као главну и најглавнију бригу и моју и твоју и сваког људског бића? Шта? Све! И јело и одело, и храна, земља, звезде, небеса – све је то додатак Царству Небеском, Царству Божјем. То је Богочовек Господ Христос, Спаситељ и Промислитељ сваког човека, ето, поставио као главну бригу и мени и теби. „Иштите најпре, најпре Царства Божјег и правде Његове“. Господе, у овоме свету тако је много потреба људских око тела, око одела. – Све то нека не буде ваша главна брига, те ситне бриге и бригице узео је Бог на Себе. Ко загрева сунце, ко испуњује океан водом? Ко земљу дарује стваралачком силом да она из себе производи толике усеве, толике воћке, толике животиње? Ко води даје ту силу да она безбројне рибе производи у себи? Ко? Те брига узео је Господ на Себе. Ко топлоту, ко звезде, ко травице даје; ко ствара кротко и благо теле, ко ствара дивну ласту, ко брине о њима? Он! Све те бриге узео је на Себе Господ. Није то оставио човеку, мени и теби није оставио да ми стварамо ваздух, да сунце загревамо, да земљи дајемо силу да рађа пшеницу и кукуруз. Све то није Господ дао ни теби ни мени. Све те бриге узео је на Себе, а теби и мени поставио као главну бригу Царство – Царство Божје и правду Његову. Ето, то је циљ нашег живота, то је главна мета. Господ је због тога дошао у овај свет. Није Он низашта мање дошао у овај свет, не. Да мени и теби сазида кућу, да нам да добре оброке и да ја и ти уживамо у сластима? Не, не! Господ је дошао у овај свет да све спасе од греха, од смрти, од ђавола, да царство ђавола победи за човека. Тако ђаво царује у овоме свету и кроз мене и кроз тебе и кроз овај свет – кроз грех. Ђаво царује кроз грех, и ти када се бориш да испуниш главну заповест Спаситељеву, циљ свога живота, да стекнеш Царство Божје, Правду Његову, бориш се са својим грехом, са главним грехом својим бориш се. Пронађи га у себи. Јер кроз грех ђаво царује. Грех – то је страшна ђавоља сила; то је ум ђаволов, то ја фантазија ђавола, то је машта ђавола, то је душа ђавола. И када ја и ти грешимо, у нама се развија та смрдљива душа ђавоља, замагљује ум наш, помрачује га и постепено уводи у пакао још на земљи. А гле – пакао у души ври, ври кроз безброј греха, кроз страшне страсти. Зато је врховна заповест: „Иштите најпре Царства Божјег“. Ти немаш право да постављаш себи циљ, јер ниси себе створио. Пошто те је Бог створио, Он ти даје главни циљ. Ниси ти створен да будеш марва за коритом само, ниси ти тело само; тело твоје је пет процента од тебе, а душа твоја је деведесет пет. И теби таквом, теби с неба, Господ је поставио циљ, један циљ: „Ишти најпре Царства Божјег и Правде Његове, а све друго даће ти Господ“. За све друго Он брине о теби и око тебе. Нас окупља Еванђеље Христово: Господ објављује као главну бригу Царство Божје и Правду Његову, а Европа задовољства, уживање, културу, цивилизацију. Шта је то: телесно уживање су прогласили за циљ живота, прогласили су ствари за циљ живота, а душу одбацили! А Спаситељ у Своме Светом Еванђељу објављује да је главна вредност у овоме свету душа човекова. Ништа важније нема од душе човекове[9] у овоме свету. Сва земља – шта је? То је патња гноја. Сва земља – шта је? Буњиште и ђубриште. А душа – душа то је дар с неба, душа другује с Анђелима небеским, са браћом твојом у овом свету. И Господ је сишао у овај земаљски свет да Своје Царство оствари у њему. Дао све небеске Анђелске силе да служе – коме?[10] Мени и теби, брате и човече. Вели Спаситељ за Бога да је Бог све Небеске Силе довео на земљу да служе твоме спасењу. Пази како живиш, јер ћеш на дан Страшнога Суда осетити страшну силу од ћутања Спаситељевог када будеш угледао очима своје душе шта је Господ учинио за тебе на земљи. Сишао с неба, постао човек, ушао у смрдљиво тело људско, живео у њему тридесет и три и по године, патио се, мучио се – за кога? За мене и тебе, за свакога од нас. Донео Царство Небеско, све Анђеле учинио мојим слугама на земљи, а ја – шта сам ја радио? Ја Њега ни приметио нисам! Христа ни приметио нисам! Ја сам устао против Њега, ја сам тврдио да ни постојао није Христос. То деца наша уче у комунистичкој школи: Христос није постојао! Ти у гордости својој велиш: „Не треба ми ни Бог, ни Христос. Довољан сам ја себи, ја човек, човек са телом“. Био мудрац, надмудрац, био философ, надфилософ – шта ти радиш? Уметност, култура, цивилизација, техника, авиони, камиони, од свих тих играчки ти си главну бригу, јеванђелску бригу заобишао. Не, од тебе, човече, који нећеш Христа, који не живиш за Царство Божје у овом свету, за Правду Његову, од тебе – шта ће остати? – Тело које ће (се) развијати у црве и у змије, и душа која ће се развијати у духовне црве… А престајеш бити хришћанин ако ти главна брига и дању и ноћу није Царство Божје. Бедници, безумници! Ако је ико постојао – постојао је Он! А ми, а ја, а ти, ми смо сенке, сенке, само сенке. Он – Он је једини који даје смисао животу и мом и твом! Он је једини који даје вечни смисао човеку, човековом животу! Он је једини који даје Живот Вечни свакоме људском бићу. И Њега – Њега чиме хоћеш да замениш? Чиме, чиме, чиме? Бедници! Безумље се зацарило Рече безумник у срцу свом: „Нема Бога“. Али ми – ми смо хришћани! Куда – куда идеш, душо Србинова, куда срљаш? Шта је главни последњи стрн твој? Јер ако не изабереш Царство Божје као главну бригу своју у овоме свету и ако то не буде главна брига сваки дан и сваку ноћ, знај, душа твоја трчи ка паклу. Не варај себе! Не варај себе, Србине; не варај себе човече! Ти човече који летиш на Месец – не варај себе, не лажи себе. Ти лажима успављујеш савест своју и Христа одбацујеш и главни циљ живота и света одбацујеш који је Он поставио. Ти хоћеш Бога да поправљаш, Бога да исправљаш. Христа поправљаш! Ко? Ти човек – беда! Ишти Царство Божје, и даће Бог – то је сигурно. Сваки који иште добија – вели Спаситељ. Сваки који иште. И ти, и ја, нема изузетака. Не само Свети Сава, сви Светитељи су искали Царство Божје. Ишти и добићеш га, и сваки човек ће га добити. Да, Господ је Истина, и увек моћан да учини све што ти вером у Њега хоћеш. Све добија човек који верује, вели Спаситељ, све добија човек који верује. И ти, ако вером у Њега тражиш Његову божанску Правду, Истину, испуниће ти душу Он њоме. Ако ти од Њега тражиш са великом вером и љубављу светом, испуниће. Ти истински хришћанин, тражиш од Њега да ти да молитву, да те испуни милошћу, даће ти сигурно: „Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје“ – вели Свети Апостол Павле, све могу. Нема ништа немогуће. Али ја не тражим од Њега ни јело ни одело, ја тражим од Њега Царство Небеско, Правду Божју, Истину Божју, Љубав Божју. Зато Он све даје; зато ја с Христом постајем свемоћан, све могу у Христу Исусу. Тако, браћо моја, нико од нас нема оправдање ако није добар хришћанин. То зависи од свакога од нас, од мене зависи да ли ћу ја данас бити хришћанин или незнабожац; од тебе зависи да ли ћеш данас бити хришћанин или незнабожац. Не варајте себе, нико неће у оном свету одговарати за нас, осим ми сами. Хвала Господу што је сишао у овај свет, хвала Господу што је показао још једну тајну човековог бића, што нам је казао да је човек вечно биће и дао нам силе да ми на земљи стекнемо себи Живот Вечни у ономе свету. Хвала Господу што је дошао и основао Цркву Своју, Себе оставио у Цркви Својој која је Тело Његово духовно, и ту, у Цркви Његовој, ето Царства Божјег, Правде Божје. Свети ава Јустин (Поповић) Извор: Пријатељ Божији
  20. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је, у недељу Крстопоклону 27. марта 2022. године, у храму Вазнесења Господњег у Жаркову. Црква је ову недељу посветила Часном Крсту указујући да је ”Крст она снага из које треба да црпемо и себе и ми да ту снагу уносимо у себе”, рекао је Патријарх истичи речи Господње: ”Ко хоће да иде замном нека узме крст свој и пође замном”. Овим речима Господ не ствара идеолошке послушнике који ће пратити Његову идеју истакао је Патријарх напоменувши да је Господ тим речима циљао на наше унутрашње биће, да оне буду животни став, ”опредељење за Хрста и живот са Христом”. ”Читав наш начин постојања треба да буде са Христом, да све оно што јесмо и мамо утемељимо на Христу”, рекао је Патријарх Порфирије истичући да то значи ”узети крст свој и поћи за њим. Да Њега поставимо да буде почетак и крај, да буде темељ нашег постојања”. ”Када Господ каже узми крст свој значи узми своју тешкоћу, али и своју радост. Међутим, нигде нам није рекао да ће наш живот бити испуњен уживањем, да ће наш живот бити испуњен конфором, да циљ нашег живота буде да нас људи славе и величају. Нигде, дакле, није Господ рекао у Јеванђељу није рекао да кад пођете замном ви ћете бити прослављани од људи, ви ћете имати све што пожелите и нећете имати проблема, јер и Он, пре него што је упутио своју реч нама, претрпео је искључиво и само презир и одбацивање, наравно и страдање и смрт. И показао је да Његово присуство, јер је то присуство Истине, присуство Светла у нашем животу, осветљава сваку странпутицу, све оно што је погрешно и у нашем животу и у животу сваког човека. Присуство Христово у овоме свету, Његово Јеванђеље, својим присуством разобличава сваки други поредак, доводи у питање сваки други поредак који има за циљ појединачни и лични интерес, наметање себе и поробљавање људских душа и отуда је свет презрео Христа и отуда морамо знати да свет никада неће ни нас прихватати уколико смо истински и аутентични следбеници Христови, истински хришћани”, истакао је патријарх Порфирије појашњавајући да: ”што више јесмо у Христу утолико више сметамо онима који хоће да изврну руглу све оно што је аутентична истинска природа човекова, све оно на шта нас је Бог позвао”. Патријарху Порфирију саслуживали су протојереји-ставрофори Бранко Митровић и Милан Виленица, јереји Александар Јовановић Марко Либерато-Влачић и ђакони Драган Радић, Радомир Врућинић и Стеван Јовановић. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=32820
  21. Као што земља чека Богојављенске мразеве, тако и душа чека умивање Крштењем. Али шта знамо о Крштењу? Лепоту хришћанске вере и смисао Крштења могу разумети само они који свесрдно траже Јединог Бога – Пресвету Тројицу. Као што знате, Нови завет једном показује појаву Свете Тројице – крштење Исусово на реци Јордану. Од тада хришћани уз Крштење Господње величају Богојављење. Може се претпоставити да су управо ти догађаји постали главне јеванђелске приче, у којима се крије смисао Христовог служења кроз познање Тројице. Будући крштен у Јордану, Исус – Бог и савршени Човек, који на себи није имао греха – дели судбину са грешним човечанством. У Крштењу Господњем дато нам је највеће откровење љубави Божије, који је дао Сина свога Јединородног за наше спасење и дао Духа Светога, који оживљава. Дух Свети силази на Исуса, а глас са неба сведочи да је Он љубљени Син Божији, који је по Очевој вољи. Када се Господ, као човек, крсти у Јордану, ми се умивамо у Њему и Њиме, а када прими Духа, постајемо духовно пријемчиви кроз Њега, учио је св. Атанасије Велики. Грешан човек постаје као Бог! Каква великодушност и љубав Створитеља према његовом посрнулом стварању. Праслика Крштења jе било крштење у Мојсеја „у облаку и мору“ (1. Коринћанима 10, 2). Бити у облаку и прећи преко мора оличили су благодат духа и будуће крштење у води. Пророк Јован Крститељ је већ крстио водом, у покајање, али ово још није било савршено крштење. И само Исус крштава Духом, показујући нам пут духовног савршенства. За сваког верника велика је част да буде обележен печатом Духа Светога и хвали Пресвету Тројицу. Преподобни Симеон Нови Богослов је рекао да благодат Духа Светог чини човека пријатељем и сином Божијим и богом, колико је то човеку могуће. Само Дух врача лепоту човековог наликовања Богу, као и лик на крштењу. Извор: Православнаjа жизањ
  22. РПЦ позива да се саставе „правила понашања“ у православном свету Православне цркве ће доносити независне одлуке док не буду израђена заједничка правила понашања за све, рекао је Спутњику председник Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије митрополит Иларион. Након што је у децембру 2021. године Синод Руске православне цркве формирао патријаршијски егзархат у Африци, Александријска патријаршија је изразила „најдубљу жалост“ због те одлуке, док је Синод Цариградске патријаршије саопштио да је егзархат РПЦ у Африци „антиканонско мешање руске цркве у јурисдикцију Александријске патријаршије“ и позвао је на обнављање канонског поретка на афричком континенту. Митрополит Иларион сматра да су изјаве Александријске и Цариградске патријаршије очекиване. Говорећи о могућој реакцији РПЦ, он је истакао да „с обзиром да се нико није обраћао РПЦ, одговор није предвиђен“. „По мом мишљењу, начин размене изјава је прилично бесмислен и неперспективан. Или се треба договорити о правилима понашања на међуправославном нивоу, или ће свака помесна црква бити препуштена сама себи и доносиће самосталне одлуке“, рекао је митрополит. Он сматра да ће православне цркве и убудуће морати да доносе нестандардне одлуке, све док канонски поредак не буде успостављен у православљу у целом свету и све док Цариград буде одбијао дијалог и водио монолог. С тим у вези он је скренуо пажњу на позив архиепископа тиранског Анастасија, који је много година посветио мисији на афричком континенту, да је такав дијалог неопходан на међуправославном нивоу. „Пут ка обнављању јединства и зацељивању рана је повратак на ситуацију пре јесени 2018. године када су се православне цркве консултовале међусобно и када, у складу са канонима, 'први' ништа није радио без сагласности осталих, а остали су под председавањем 'првог међу једнакима' колективно доносили одлуке“, појаснио је представник РПЦ. Патријарх александријски и целе Африке Теодор II признао је 2019. расколничку Православну цркву Украјине. Говорећи о последицама ове одлуке, РПЦ је раније напоменула да оне могу утицати на верујуће сународнике у Африци – на канонској територији Александријске патријаршије. Крајем децембра 2021. Синод Руске православне цркве објавио је одлуку о стварању Патријаршијског егзархата у Африци. РПЦ позива да се саставе „правила понашања“ у православном свету - 13.01.2022, Sputnik Србија RS.SPUTNIKNEWS.COM Православне цркве ће доносити независне одлуке док не буду израђена заједничка правила понашања за све, рекао је Спутњику председник Одељења за спољне црквене...
  23. „Саборност је једно од суштинских својстава Цркве, интуитивно разумљиво сваком православном хришћанину, али које истовремено има и неисцрпну тајанствену садржину. Саборност је и братско једноумље чланова Васељенске Православне Цркве, која има свог Поглавара Господа Исуса Христа“, подсетио је Његова Светост Патријарх српски Порфирије у својој поздравној поруци организаторима и учесницима Међународне конференције „Саборност Цркве: теолошке, канонске и историјске димензије“. Конференција се одржава 11. новембра 2021. године у Кијево-печерској лаври под председавањем Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија. Поруку Предстојатеља Српске Православне Цркве на састанку је прочитао представник Патријарха српског при Патријарху московском и целе Русије епископ моравички Антоније. Како је истакао Његова Светост Патријарх Порфирије, извор саборности је сарадња Бога и човека који негује своје срце, а плодови јачања саборности постају умножавање међусобне љубави, која је заповеђена Богом. „Господ нам је пресудио да живимо у ери осуде љубави (Мт. 24, 12) и оскудице осећаја саборности у православном свету“, са жаљењем је констатовао Његова Светост. „Последице те кризе биле су и тешкоће које су задесиле канонску Украјинску Православну Цркву. Предстојатељ Српске Цркве је истакао: „Подршка расколницима, претње и насиље, отимање православних цркава и доношење дискриминаторних закона против канонског Православља не могу се правдати никаквим државним или националним разлозима, јер све то представља отворену борбу против Христа Спаситеља, као и против Његове Једине, Свете, Саборне и Апостолске Цркве“. Извор: Мospat.ru
  24. Поводом храмовне славе, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, служио је 31. октобра 2021. године свету архијерејску Литургију у цркви Светог Луке у Крњачи. Саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке у молитвеном присуство многобројног верног народа. На крају евхаристијског сабрања епископ Стефан је освештао славске дарове, преломио славски колач и честитао свим присутним храмовну славу. Извор: Телевизија Храм
  25. У недељу 17. октобра 2021. године у Дому културе у Пријепољу игуман манастира Хиландар архимандрит Методије одржао је предавање на тему Православно монаштво и његова улога у савременом свету. Да је тема била занимљива говори и то што је сала била испуњена скоро до последњег места. Звучни запис предавања На почетку, након отпеваног тропара Светом Сави, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је у поздравном слову рекао: – Архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, донео нам је благослов Свете Горе и манастира Хиландара посебно. Ништа чудно у томе да се тако поново повезују и своје заједништво ојачавају манастир Хиландар и манастир Милешева, светосавски су у најпунијем смислу и један и други. У име свих нас, у име целе Епархије милешевске изражавам добродошлицу нашем драгом оцу игуману. Добро сте нам дошли и јако сте нас обрадовали. Архимандрит Методије је потом својим излагањем заинтересовао слушаоце за поменуту тему. Након завршеног предавања, Преосвећени Епископ Атанасије се најсрдачније захвалио предавачу а затим позвао слушаоце да поставе питања. Датим одговорима тема још више проширена и појашњена. Извор: Епархија милешевска
×
×
  • Креирај ново...