Претражи Живе Речи Утехе

Светосавски дани у Мелбурну Ево већ 15-ак година добар дио Срба не може да замисли светосавске свечаности без прославе успјеха и јуначког држања Новака Ђоковића на АО тениском турниру. Стицај околности или, како то ми хришћани кажемо, Божија воља, учинили су да се на овакав начин временски преклопе престижно спортско такмичење и црквени празник. То је разлог што су неки међу нама, Новакове аустралијске успјехе и борбе повезивали са благословом Светог Саве. Јер да је Богом обдарен мноштвом талената знамо и без јануарских слава и турнира, али да сезону почиње подвизима, управо молитвеним заступништвом Светог Саве, то се једноставно тако чита и каже црквеним вокабуларом. Наравно, ни мени, ни бројним другим Ђоковићевим навијачима, не пада на памет да АТП бодове, сервисе и смечеве повезујем са спасењем душе и Небеским царством. Нити мислим да ће, само по себи, некога приближити Богу било какво спортско постигнуће, макар се радило о „највећем спортисти свијета свих времена“ или бар о „најуспјешнијем Србину у међународним такмичењима“. Напротив, сви земаљски успјеси, а нарочито спортска надметања и сабирање титула и новчаних награда, прије могу бити брана духовном напретку и спасењу, него подстицај. Уз то сам и свјестан коју количину нездраве националне надмености („не може нам нико ништа“) у духовно неприпремљеним и непажљивим душама може да произведе неко донкихотовско држање појединца из малог народа, у мору планетарних игара моћи. Та надменост никако не иде под руку са хришћанским смирењем и блаженствима. Међутим, на хришћанском путу стицања врлина и сабирања шире заједнице око позитивних узора, свакако стоје поједини поступци српског витеза спорта Новака Ђоковића. Дакле, не процјењујем нити величам личност грешног смртника (то нити би било пристојно, нити је хришћански), али препознајем поједина дјела овог човјека, као добре примјере свакоме ко иде утабаним и до краја оствареним путем вјечнога живота, на који је – баш нас обичне људе – позвао Господ Исус Христос, а којим су до краја и са успјехом прошли светитељи, међу којима је и Свети Сава Немањић. Навијајући за Новака, већина људи навија за „једнога од нас“, „дечка из комшилука“, кога краси скромност упркос успјесима, лијепи манири упркос доказима да је посебан, велико поштовање других – упркос чињеници да је резултатски бољи од свих, а затим: спремност на одрицање, далековидост, упорност, храброст, осјећај за заједницу, хуманост… Ђоковић је оличење примјењеног светосавља као кодекса чојства и јунаштва. Оне његошевске вјере да може бити и оно „што бити не може“, али и каваљерске спремности да се доказани јунак повуче и уступи мјесто другоме (млађем, бољем, другачијем…). И ту бих стао са причом о светосавцу и јунаку из Мелбурна. Загледан у његово јучерашње одустајање и предају меча, али и у неостварена очекивања шире навијачке заједнице (како оне српске, тако и шире међународне) када су у питању Новакова васионска достигнућа, постигнути и планирани историјски рекорди, надахнут сам да ове његове борбе уз помоћ анђела (о којој је јавно говорио), а против разноразних демона и искушења, разумијевам у контексту непролазних примјера које су нам оставили сви који су трку завршили и све „претрпјели до краја“. Ђоковић се још увијек, као и свако од нас, такмичи и бори са животом и самим собом, и остаје да му пожелимо све најбоље у будућности, да превладају побједе у сваком погледу, а да пораза буде што мање. Светосавско одступање у ново и, наизглед, непознато Предлажем да актуелну тему одустајања, одступања или уступања мјеста неком другом, на коју нам је планетарну пажњу скренуо један спортски и медијски догађај, сагледамо са мало већих духовних и животних висина, и да уочимо има ли таквих примјера међу најбољима и највећима из хришћанске историје. Најпримјереније ће бити да у овим данима, свој поглед са спорта, бизниса и политике усмјеримо управо ка личности Светог Саве Немањића. Њега најчешће истичемо као примјер побједника, истрајног борца, неуморног просветитеља, неустрашивог путника на три континента (тада у 13. вијеку), упорног измиритеља посвађане браће… У златној нисци његових талената и врлина, препознаћемо и дипломату, и законодавца, и подвижника, и свештенослужитеља, и књижевника и послушника, и народног вођу… Међутим, ријетко се истиче чињеница да је овај Божији човјек најмање три пута одлазио и одступао са мјеста на којима је био предвиђен, „већ виђен“ и очекиван. Митрополит Амфилохије је једном писао о два чувена бјекства у историји Срба: једно бјекство у манастир Растка Немањића, а друго бјекство из манастира Доситеја Обрадовића. И то је тема коју бих желио да проширим. Нећу рећи ништа ново, јер је о Светом Сави подједнако и „све речено“ и ништа објашњено до краја. Али хоћу да истакнем да кретање овог светог човјека ка Царству небеском није саткано само од дјела који би се земаљским очима могла видјети као успони и побједе, него да у кључним моментима одлазио у правцима који су личили на одступања и повлачења. Прво, оно што је блаженопочивши митрополит назвао „бјекством“ у манастир, а што историја памти као неочекивани одлазак са краљевског двора. Припреман и одгајан за једно, на Божији позив млади Растко се окренуо неким новим, његовој најближој околини недовољно познатим хоризонтима. Колико је монашење једног принца било страно ондашњем српском двору, најбоље показује потјера коју је за Растком организовао Стефан Немања. А колико је то „бјекство“ уствари било искорак ка напријед, говори долазак Стефана Немање на Свету Гору, синовљевим путевима. Друго, када се монах Сава утврдио у монаштву, основавши манастир Хиландар, и призвавши свог оца да из земаљске политике пређе у духовни подвижнички живот, дешава се нови „одлазак“ или „прелазак“, који је сада наилазио на неразумијевање и осуде појединих црквених лица. То је Савин долазак са Свете Горе у Рашку и Зету, у земље којима владају његова браћа Стефан (будући Првовјенчани) и Вукан, Немањићи. Разлози тог Савиног „одступања“ са Свете Горе су: довршење измирења посвађане браће; утврђење монашког живота у Студеници (чији ће бити игуман у наредном периоду) и просвећење народа, силаска Божијег благослова међу људе, породице… Као што га је љубав према оном непролазном и оностраном упутила из Србије на Свету Гору, тако га је љубав према браћи и роду вратила са Атоса у Србију. То је мото о коме доста касније пјева владика Николај: „Волио бих и у паклу бити, само Срби Богу да се врате“, а о коме јасно говори апостол Павле у својој Посланици Римљанима: „Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по тијелу, који су Израиљци, чије је усиновљење и слава и завјети и закон и богослужење и обећања“ (Рим 9. 3–4). Овај „пакао“ и ово „одлучење од Христа“, које помињу свети, Божији људи, у контексту житија Светог Саве, могли бисмо повезати са приговорима које је од појединих црквених лица добио калуђер Сава када се вратио да утврђује монашки и црквени живот у отаџбини. Те приговоре је вријеме демантовало, а Савин повратак међу „сроднике по тијелу“ показало као Богом надахнут поступак. Тако гледано, Савино богонадахнуто кретање, подсјећа нас на кретање језичка црквеног звона тамо и овамо, десно и лијево, које омогућава да чујемо небеске тонове са црквених звоника. Стајање на једном мјесту, непомично чување оног што имамо овдје и сада, то није светосавље. Светосавље је непрестано кретање: аврамовско, мојсијевско, светопавловско… на Божји позив, ка Небеском граду… Одлазак да би се млађем насљеднику направило мјесто Коначно, послије нових и нових путовања Светог Саве у Никеју, (ради добијања аутокефалности за Жичку архиепископију, 1219. г.), па у Свету Земљу (прво његово поклоничко путовање 1229. г.), истакао бих оно посљедње: одлазак са архиепископског трона и постављање за свога насљедника Светог Арсенија Сремца 1234. г. прича се и пише о томе шта би све могли бити разлози таквог одласка Светог Саве из Србије (да се више за живота не врати), али је чин устоличења насљедника показао да ти разлози нијесу били ни исхитрени, ни овоземаљски мотивисани. Остављајући насљедника на архиепископски трон, Свети Сава одлази по други пут у Свету Земљу. Испоставиће се да су његови одласци на света мјеста, али и његови сусрети са црквеним поглаварима васељене и пустињацима светих манастира, дугорочно допринијели угледу српске Цркве у свијету, али и њеним темељним везама са хришћанским универзумом, до данас. Испоставиће се, такође, да је врх архиепископије био зрео и спреман за смјену духовних поглавара. Али и више од тога, одлазак Светог Саве са духовног трона указује на један педагошки моменат, на мотив који до данас остаје узор и примјер свима којима је Бог дао управљање заједницом, да не дозволе да њихово име и личност постану важнији од саме заједнице, већ и да учине све да заједница живи и послије њих, а да сујету владара и поглавара лијече, између осталог, и оваквим примјерима –одлазака у правцу неких нових хоризоната. Тај мотив био је важећи током средњег вијека, баш на двору Немањића, а одлазак са двора, жртвовање земаљске власти ради духовне награде (да ли путем монашења или жртвовања на бојном пољу) познати су примјери и међу Хребељановићима и Црнојевићима. Међутим, не би требало да нас завара мисао како је то био манир једне епохе. Након вјекова секуларизације и општег убјеђења како свијет иде далеко насупрот црквеним свјетоназорима, управо ових дана живимо ново враћање религије „на велика врата“, свједочимо десекуларизацији, па између осталог и потреби да у савременим догађајима тражимо и налазимо оне законитости живота које је сљедовао Светитељ Сава. https://mitropolija.com/2025/01/24/svestenik-gojko-perovic-tri-odlaska-svetog-save/

На празник Сабора Св. Јована Претече и Крститеља – Јовањдан, 20. јануара 2025. године, Светом литургијом у Цркви Светог Ђорђа под Горицом, началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински, уз саслужење протојереја Мирчете Шљиванчанина, старешине храма, протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, протојереја Јована Радовића и ђакона Луке Павићевића, у молитвеном присуству благочестивог народа. Након прочитаног јеванђелског зачала, празничном бесједом се обратио отац Гојко Перовић, честитајући свима празник, а свечарима крсну славу. У својој проповједи подсјетио је на прочитану јеванђелску поуку, за коју је оцијенио да је веома важна за наш духовни живот и за нашу вјеру – да је Јован Крститељ крштавао водом људе и тако спирао са њих симболично гријехе које су починили, а да је говорио да за њим иде Онај коме он није достојан одријешити обућу и да ће нас Он крстити Духом Светим. „Остало је до данас у обреду нашега крштења, у нашој Православној цркви, да су спојени крштење и примање Духа Светога кроз Свету тајну миропомазања. Па ако је крштење, као што је било у Јованово вријеме, индивидуални чин у коме свако од нас приступа води да се симболично спере са њега све што је икад сагријешио или прародитељски онај гријех, онда су дарови Духа Светога дарови заједнице. Без дарова Духа Светога, без миропомазања ми не можемо бити чланови Цркве“, поучио је сабране началствујући свештенослужитељ. Миропомазање нас чини учесницима литургијске заједнице, учесницима тијела Христовога, па када неко из католичке или протестантске хришћанске заједнице хоће да постане православан, обичај је да кажемо, како је нагаласио прота, крштење бисмо му могли признати, јер се крстио у име Свете Тројице, али миропомазање мора да прими у Православној цркви да би био православан. Дакле, миропомазање је примање дарова Духа Светога којим постајемо чланови заједнице, ми смо у Цркви тијело Христово и то се, нагласио је отац, никавом људском мудрошћу не може направити, да смо сви једно тијело. Подсјетивши да је на овим просторима било идеологија, да је чак и овај наш град по тој идеологији носио име, прота је казао да је добро увијек то држати на уму, колико смо били скренули са Христовог пута а да смо ономе коме смо били посветили име граду, пјевали: … ми ти се кунемо да са твога пута не скренемо. „Било је идеологија које су говориле ми смо тај вођа и он је дио нас, али то је трајало колико траје вијек једнога човјека. А ово да смо тијело Христово траје 2000 година и промијенило је не само владаре и државе, него и друштвена уређења и историјске епохе. И увијек то тијело Христово као једна мистична заједница, као тајна Божје љубави, остаје да нас окупља. И не можемо никаквим људским језиком изрећи како то бива да ми овако различити, стојећи у цркви, бивамо исти по даровима Духа Светога, причасници честице једнога Христовога васкрслога тијела. То бива по Божијој љубави. То је дар који не можеш купити, који не можеш продати ни за шта, који не можеш зарадити никаквом људском врлином и који се, по љубави Божијој, не може изгубити чак никаквим гријехом. Јер је Бог љубав која све опрашта, вјера у Бога који све опрашта држи нас у тој заједници чак и ако се деси да нешто погријешимо“, бесједио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. На крају је поручио да нас свака Литургија позива на једноставну народну ријеч: Ајмо даље. Остаје све за нама јер је јутрос свештеник рекао: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа: „Јутрос призивамо, на овај благи дан, Царство небеско овјде међу нама, па можемо ли онда да остајемо у некаквим нашим препиркама, неспоразумима и подјелама?! Непристојно је, некултурно, није људски да остајемо у свађама и подјелама са јутрошњим призивом Царства небескога. Хајде што смо га призвали, него што ћемо га се причестити. Стојимо у реду да примимо залогај и окушај будућега Царства и хоћемо и даље да се гледамо попријеко и мјеримо један другоме шта је ко коме рекао или урадио?” И данас је зато, како је казао, актуелна ријеч Јована Крститеља коју је изговорио онда оним људима, јер ће Христос доћи на Јордану да се крсти: Покајте се, јер се приближи Царство небеско. Приправите пут Господу, и поравните стазе Његове. „Тако то звучи и значи и нама, јер долази Христос да нам се да, да Га се причестимо. Покајте се, исправите, каже Јован Крститељ, све што је неравно. Ако сам ти шта урадио опрости, ако си ми ти шта урадио опраштам. Идемо даље, што је неравно исправите, што је ниско нек се подигне, што је превисоко нека се спусти“, закључио је у свом надахнутом слову протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински. Бесједа о. Гојка Перовића – видео https://mitropolija.com/2025/01/21/o-gojko-perovic-bog-je-ljubav-koja-sve-oprasta/

Jуче је на дан када наша Света Црква прославља Св. Јоаникија Великог служена је Света Литургија у подгоричком храму Светог великомученика Ђорђа. Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински уз саслужење протојереја Мирчете Шљиванчанина, протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, јереја Блажа Божовића, ђакона Луке Павићевића и молитвено присуство проте Милуна Фемића. На литургијске возгласе одговарали су појци Цркве Светог Ђорђа, предвођени о. Јованом Радовићем. Након прочитаног јеванђелског зачала словом поуке сабранима у храму Господњем обратио се прота Гојко Перовић: „У данашњем Светом Јеванђељу имамо прилику да видимо како Божију Ријеч примамо, како она дјелује на људе, кад нам је Бог открива и даје. Зашто људи на ријечи истога Бога реагују различито ? Тиче се много тога и како смо чули ту ријеч, пазимо ли на те ријечи, јесмо ли сами са Богом, или смо у друштву ко зна кога и чега. Ако смо и чули дату ријеч, колико си је задржао у своме срцу, или си дозволио да разне бриге овога свијета је загуше? Ако си је и примио, колико је плодно тло на коме она пада? И коначно, ако си примио у себе Божију ријеч она код некога роди са тридесет плодова, код некога са шездесет, код некога са стотину. Драга браћо и сестре чини ми се да ова прича не дијели људе на разне групе и народе: Па да кажемо- ја слушам пажљиво, бринем о Богу и демонима па је код мене плодно тле. То не би било добро. Било би најмудрије да схватимо ову причу, да све ово може бити код једног истог човјека. Али да знаш да ти такав позвани, који је кренуо Божијим путем, чим то пређе у неки ред, да може бити да си баш ти тај коме ће следеће Божије обраћање у некој ситуацији бити да ти непменик понесе све што си добио. А понесе зато што не пазимо како слушамо и причамо. Данашње Јеванђеље, између осталог говори и да су нам важније бриге од Божије ријечи. Па и ако смо чули како треба Божанску ријеч, опет рађа како Бог хоће, а не онако како ми мислимо и како смо планирали. Доста је до мене а и до других околности. Са Богом не можеш ништа планирати осим: „Ако Бог да“. Богу нашем, који је диван у Светима својим и у поукама које нам даје, нека је слава, у векове векова, Амин“, поручио је отац Гојко Перовић. Потом су они који су се припремили, приступили Светој тајни причешћа. Заједничарење свештеника и парохијана, настављено је у Светогеоргијевском Дому. Час вјеронауке одржала је протиница Надица Радовић, за полазнике Школе Свети Ђорђе. https://mitropolija.com/2024/11/18/protojerej-gojko-perovic-jesmo-li-culi-rijec-boziju-kako-treba-ili-su-je-zagusile-brige-ovog-svijeta/

егош је примјетио да смо „слабостима за земљу везани“, а претпостављам да је, између осталог, мислио на сујету и себичност, на угађање стомаку и другим страстима, на љеност и кукавичлук. Све те слабости нам чине живот ружним а нас склоним да укаљамо сваку врлину, обесветимо Светињу, издамо пријатеља, погазимо ријеч. Имамо идеале, тежимо врлинском животу, али нас “слабости” вуку на дно. Писац библијских псалама јадикује како не може да влада својим језиком, нити својим очима… Исто тако и Свети апостол Павле исповједа како он зна шта би требало и како би гребало да ради, како треба да се влада, али уочава да чини сасвим супротно. Хришћанска наука о човјеку нам каже да извор живота није у нама, него да ми тај живот добијамо на дар. Будући да тај изворни, оргинални живот не потиче из нас самих (ми га не креирамо, нити одређујемо његову снагу и трајање), онда већи дио наше егзистенције протиче према стихијама (законима) природе. Према законима система који влада нама, а не ми њим. А наша природа је трома. Трома и приземна да би могла да се дружи са Богом. Она рађа животињско понашање, а врлина најчешће измиче. Да бисмо превазишли те слабости, ми се понекад осамљујемо, дистанцирамо, пресабирамо, али мислим да је, управо ради достизања врлине и побједе над слабостима, подједнако потребна заједница и наш интезиван живот у њој. У заједници, ми једни друге подстичемо и усмјеравамо на врлину. Опомињемо једни друге и подсјећамо ( ријечју, дјелом, примјером ). Једни друге ограничавамо. Ограничавамо сопствену тромост и похлепу. Па ипак, човејков труд је дефинитивно недовољан. Шта је лист без гране, и каква је моћ капи воде у односу на ријеку? Људи брину, нијесу задовољни, хоће да размисле, да медитирају, да се ограничавају и спутавају кроз разне самоконтроле. Код древних Грка разум је управљао стихијама природе, али у учењима одабраних и просвећених људи, тј. међу малим бројем мудрих. Код етарозавјетних Јевреја, природне слабости је ограничавао Мојсијев закон и његове одредбе. И Грци и Јевреји имали су храм – као подсјетник, као указатељ на Оносграно. Имали су и обред, службу у том храму. Али, Господ је био далеко и тек је најављивао свој долазак. “Да је први савез био довољан (добар ), не би се тражило мјесто за други” (Св.ап. Павле). Човјеку је неопходна Божија близина. Нема праве врлине, и нема истинске чистоте, без Божије близине. И зато је Бог постао човјек, а Црква је вјечна заједница Бога и човјека. Кроз Свето крштење, кроз Тајну причешћа и кроз Свете мошти, стичемо искуство да се Светиња може дотаћи. Рецимо, ето, крај моштију Светитеља, човјек се лакше моли Богу. Ту се молитва подразумијева, као што се на улици подразумијевају обичне ријечи. Врлина се поред Светиње подразумијева и она је овдје неупитна. Наша душа тражи ослонац, примјер и подстицај. Без таквог ослонца све наше молитве и сва наша побожност брзо прелазе у формализам, у духовну одсутност и опет некакву тромост. А крај Светитеља, као крај родитеља, учитеља, пријатеља имаш обавезу да не посустанеш. Да будеш бољи од оног какав си иначе. Да држиш језик за зубима, нпр. Да не тражиш ништа за себе јер ни Свети не тражи тако нешто. Свете мошти свједоче живог човјека. Онога који стварно има живот. Живот који је дарован, задобијен и сачуван. Мошти свједоче Небо на земљи. Човјека на том Небу, јер “за њега, види, није земља”(Његош). Мошти извиру из Божијег Оваплоћења, Његове смрти и Васкрсења. Оне су посљедица силаска Светог Духа на апостоле, и вјечног постојања, овдје међу нама, Свете трпезе Господње. Нама, дакле, треба Благодат (дар из љубави, дар одозго), треба нам непрестано Божије снисхођење, да бисмо узрастали у врлини. Јер чим одступимо од Извора Благодати, хладимо се, дријемамо и тражимо утјеху за срце у земаљским красотама које јесу магично лијепе, али су све пролазне, и нијесу све наше. Тих земаљских љепота нема довољно да би угасиле нашу жеђ. Што је наше пролази и троши се, што је туђе отровно је, а што је отето, то је “проклето”. У свијету без Бога, ми смо похлепни и незасити самољупци. Зато нам је потребно да се хранимо са духовне, бескрвне Трпезе. И зато нам требају Свете мошти. Несумњиве мошти, несумњивих свједока Божијих. Пред многобројним моштима светих у Кијевско-печерској лаври, један монах је рекао: “Ови свети су много убједљиви”! Код нас у Црној Гори, Свети Василије, слава му и милост, много је убједљив. И баш зато, поред њега, са лакоћом и љубављу, дајемо све од себе. Ту молитва тече, мисли су усресређене на ближње, жељни смо врлине и чистоте. Управо је из свих ових разлога, тако вјерујемо, Бог узео људску природу. Сишао је да нас ободри, и кроз Васкрсење и кроз Цркву, уградио је Себе, учино присутним у сваком кутку гшанете. Учинио се присутним као Личност, а не само као нека непојмљива, тајна и узвишена сила или стихија. И гдје год има храма, гдје год има Светих ћивота тгу је наш подстрек, наш максимализам, који нам не да, да се успавамо, и да заборавимо на Бога и на саме оне истинске, праве себе. Та Божија близина има снагу истинске Свјетлости. Ето рецимо, када нијесмо чистога, ведрога духа, кад нам Бог није близу (ситуација коју нпр. описују псалми), ми се свега бојимо, а посебно будућих догађаја (шта нас чека? како ће бити? шта ће бити?). Као да смо у тами (у аду, што ће рећиу невиђелици), наш живот и вријеме пред нама, постају извори страха (шта ћу? како ћу? докле ћу?). А при Светињи, напротив, будућност наликује неком благословеном простору (некој посуди ) у које ће Господ, премудро, излити све оно што је потребно. И све ће то, шта год да је (бол, патња, радост, срећа несрећа) бити добро за нас. А нама је будућност свакако непозната, и тако ће, мудром и побожном човјеку, заувјек остати немогуће, да у свој садашњи мир, у своју садашњу молитву, беспотребно уноси немир будућих задовољстава и будућих, не дај Боже, невоља и туга. Кад све ово прихватимо, добијамо смисао оног листа на грани, оне капље у ријеци, или рецимо орла на набесима… који не знају све, не могу све, али им је лијепо. Као у оној, многима од нас драгој пјесми, гдје Далматинац гледа галеба у лету, и при том, не само што га види, и тто се диви његовом узвишеном лету, красоти његових покрета, него га, замислите, и чује шта говори, и разумије чак, како галеб кличе да му је лијено! https://radiosvetigora.wordpress.com/2015/03/25/протојереј-ставрофор-гојко-перовић-б-2/#comment-5413

Било је то давно, прадавно, кад је цар над царевима у граду над градовима зидао цркву над црквама. Сјатили се мајстори и аргати из целога царства и дарове донели моћни и немоћни. Свак' је доприносио колико је могао и знао а ни цар није штедео труда ни блага. У вечности се огледао велики ктитор гледајући како лавра из земље израста и како се царство око крста сабија. Узвисила се светина и понизила властела испод комадића небеског свода наслоњена на стубове храма. Само цар није могао да једе ни да спава. Његова је задужбина била безимена, а он није знао какво име да јој да. Залуд су се молили часни оци, муцали песници и мудраци, ниједно име није било достојно Константинопоља ни васељенског трона. И једнога дана, као што се све једном деси, док је господар прерушен у мајстора обилазио градњу и град, угледа једну девојку како на голим леђима из удаљеног каменолома вуче велики камен, па је, зачуђен, упита зашто толики терет носи и да ли је неко тера да то ради. Девојка није препознала цара, нити је знала ко је и зашто пита за њено бреме, али смерно рече да је сирота и да не може ничим другим допринети зидању небеског двора, па приноси овај камен у нади да ће јој Господ опростити што не може даровати ништа више. Озарен снагом вере, цар је упита како се зове. – Софија, тихо одговори она. А из цркве одјекну ехо: – Софија! Софија! Софија! Цар трипут изговори њено име и трипут се одазва исти глас испод озвездане куполе. Био је то господњи знак да се овај мали дар прима као највећи. Надахнут Духом Светим, велики господар узе камен са девојачких леђа на своје раме и поведе је у храм да га заједно уграде у олтар и да патријарх крсти Свету Софију. https://www.poezijasustine.rs/2019/12/gojko-djogo-aja-sofija.html

Пише: Свештеник Гојко Перовић Текст је написан поводом отварања дијалошке трибине „Cathedra Iustiniana“ коју на темељима древне Дукље организује парохија Пиперска Православне Митрополије Црногорско-приморске, у љето 2024. г. Цивилизација коју најчешће зовемо европском, а просторно и временски шире је именујемо као јудео-хришћанску, саткана је од малих друштвених атома као што су антички полиси на једној и израиљске старозавјетне номадске породице на другој страни. И један и други феномен настали су као својеврсна опозиција Вавилону. Полиси и израиљске фамилије јављају се као мале заједнице људи међусобно сродних и једни другима познатих, насупрот великом граду у коме не само да нема блискости него се људи међусобно тешко разумију. Једно од етимолошких значења имена Вавилона поклапа се са библијским извјештајем о градњи Вавилонске куле, а значи буквално ”збрку језика”. Излазак Израиља из Египта, као и претходни излазак Аврама из вавилонских насеобина, имају нешто заједничко са настанком демократије у малим градовима-државама старе Грчке. А овдје мислим на то је је Бог предвидио нормалан, стабилан и уређен људски живот у заједницама у којима је могуће формирати међуљудске, а самим тим и људске односе. У заједницама гдје се људи препознају и памте једни друге, а не у мегалополисним ”пустињама” у којима, парадоксално, што више има људи и народа, то се човјек осјећа све усамљенијим и отуђенијим и од Бога и од људи. Долазак паганских словенских племена на Балкан сусрео их је са градским начином живота, који је, мимо Рима и Цариграда, имао овај оквир умјерено и пристојно насељених градова. Поред тога, ти су градови већ били колико позно-антички полиси, толико и хришћански урбани центри. Очигледно да је први словенски налет према византијским (ромејским =римским) градовима био агресиван и рушилачки, али временом та хришћанска и градска култура постала је дио нас. Упила је она нас, а и ми њу. Постала је полазна основа нашег идентитета. Зато мислим да имамо обавезу, насупрот тривијалној и идеолошкој употреби имена Дукље (једног од значајнијих градова древне провинције Превалис, који су затекли и унутар чијих зидина су се населили наши преци), да о видљивим темељима и остацима античке цивилизације овдје, говоримо истовремено као о историјским темељима нашег идентитета. На начин да га схватимо и да му се вратимо као споју грађанског и хришћанског. Јер, нема никакве сумње, да је у предсловенском, античком периоду своје историје, хришћанство профилисано као градска култура и као грађански идентитет. Још од првих Христових проповједи по израиљским градовима, и његове предодређене везе са Јерусалимом; преко апостолске проповједи по римским градовима, и истицања ”римског грађанства” као полазне основе Павлове проповједи; па све до катакомбних ранохришћанских заједница насталих управо у градским срединама. Све то веома кореспондира са симболиком Небеског Јерусалима, будућег и вјечног града ”који ће доћи” (Посланица Јеврејима), којом је прожет и којом се завршава библијски текст. Таква симболика краси црквене химне све до данас. Кључне тачке новозавјетног погледа на свијет су изласци апостола из старозавјетне законске заједнице у проповјед Божије благодати на градске, до тада паганске, тргове, улице и зграде. Једна од првих посљедица тог и таквог изласка јесте и сусрет хришћанске истине са обликом античког философског изражавања, и настанак првих апологетских хришћанских школа, баш у градовима као што су Александрија, Антиохија и Рим. Што је више јачао прогон и страдање хришћана, управо у римским градским језгрима, то је и јачало свједочанство непоколебљивости и неустрашивости хришћанске вјере, управо међу римским грађанима, па је број хришћана баш ту и растао. Поменуте школе развијале су коресподенцију са паганским свијетом, и све убједљивије браниле право хришћана на слободу, као и неоснованост оптужби на њихов рачун. Читав тај процес завршио се Миланским едиктом и ”правом грађанства” за вјеру у Исуса Христа и обредну заједницу коју она ствара. Античка Дукља, коју су овдје затекли Словени, била је увелико изданак цивилизације развијене плодним сусретом хришћанских и античких свјетоназора и начина живота. Зато је блаженопочивши митрополит Амфилохије инсистирао на памћењу тих наших ранохришћанских темеља, које смо не само затекли као некадашњи варвари, него и на које смо се у потпуности ослонили и са њих, кренули даље. Добрим дијелом наши преци су и тада остали, и до данас задржали (што милом што силом) пастирски и сеоски начин живота, али су писменост, културу и просвећеност стварале градске средине. Тако, уз монаштво и монашке лавре који ће се његовати у пустињама и горама, као средишта прве словенске писмености, а која је истовремено црквена и богослужбена писменост, добијамо – градове. Уз бугарске градове Преслав и Охрид, таква су и урбана сједишта и државама Војислављевића и Немањића. Важност сјећања на ове почетке, повезана је са обавезом да не заборавимо бар двије ствари: а) наша вјера потиче од апостола и апостолских ученика, преко првих хришћанских школа и библијских преписа и превода, до првих крштених словенских владара (какви су Петар Гојниковић и Павле Брановић у Рашкој на прелазу 9. у 10. вијек, и архонт Петар и његов син Свети Јован Владимир, дукљански/зетски кнежеви на прелазу из 10. у 11. вијек) на овом подручју; б) наша вјера није у супротности са појмом грађанства. Напротив, тешко да бисмо могли да замислимо европски град, било на истоку или западу континента, – без хришћанске културе и обиљежја у вјековној историји било ког од њих. Амфилохијев излазак на Дукљу, (сваке године о Васкрсу, на Томину недјељу, тамо је служена и данас се служи Света архијерејска литургија на темељима древног града), био је управо педагошки гест освјешћивања наших духовних почетака. Исти смисао има и одлука Светог Архијерејског Сабора СПЦ, да титуле бројних викарних (помоћних) епископа наше помјесне Цркве носе називе древних ранохришћанских и предсловенских градских средишта на Балкану. Такви су називи: ремезијански, липљански (улпијански)… па и диоклијски (дукљански). Од почетка 21. вијека, у Митрополији Црногорско-приморској, помоћни епископи (митрополитови викари) носе назив епископа Диоклијских. Такве титуле указују на живу везу између најприје ранохришћанског а потом и светосавског насљеђа наше историје (Светог Саву памтимо као пустињака, али истовремено и као ”грађанина свијета”), са савременим покољењем вјерујућих људи. Ослонац на ранохришћански полис, тај повратак на изворе, могао би дам донесе и својеврсну реконструкцију средњовјековне историје. Ње смо колико-толико свјеснији него оне која јој претходи. Наиме, средњовјековни градови настајали су по калупу ранијих полиса, са тргом, централним светилиштем, градским зидинама и кулама, и са одређеном политичком аутономијом по моделу предхришћанских градова-држава у Грчкој. Само, умјесто паганског карактера античког града, средњовјековни град изграђује се око хришћанског храма, са црквеним литијама, празницима, карневалима и звоницима унутар и око себе. Враћајући пажњу народа на саме ранохришћанске почетке Цркве, на прве мученике и учитеље вјере, митрополит Амфилохије је православље и светосавље у Црној Гори враћао граду, као аутентичном хришћанском амбијенту. Он јесте пуно времена своје пастирске проповједи провео по селима, планинским врховима и брдима, обнављајући сеоске цркве и завјетне славе, као и скровите монашке обитељи. Али се у највећој мјери окренуо граду, као доминантном облику живота савременог човјека. На тај начин је истовремено био и савремен, и традиционалан и визионарски надахнут. Најбољи доказ футуристичког вектора Амфилохијеве хришћанске мисије у Црној Гори јесте крунисање Подгорице величанственим Храмом Христовог Васкрсења, који је по мотивима и естетици утемељен управо на дукљанским и златичким детаљима, а у висине конструисан свим грађевинским црквеним стиловима које Црна Гора, кроз вјекове, има. Надахнут хришћанским градским изворима, Амфилохије се потпуно уградио у Подгорицу 21. вијека. Велике празничне градске литије; толики црквени хорови дјеце и одраслих; школе вјеронауке; црквени радио и портал; бројне и многољудне светосавске академије; богојављенска пливања за часни крст на саставцима Рибнице и Мораче; зачеци идеје о православној гимназији; братства просвећене православне омладине; и коначно – литије отпора безакоњу, све је то довршено похрањивањем тијела блаженопочившег митрополита у темеље Храма. Због свега овога, слободно можемо рећи да је Подгорица новог миленијума – Амфилохијева Подгорица. Без свих ових покренутих процеса, обновљених култова и неколико оживљених манастира на територији града Подгорице, и коначно без Храма о коме говоримо, слободно можемо рећи да Подгорица не би била град какав је данас, или се уопште не би могла назвати градом, у пуном смислу те ријечи. Обичним језиком речено: шта би, осим моста Миленијум и неколико скривених и оригиналних кутака Старе Вароши, група туриста могла да види у Подгорици, – да није Амфилохијевог Храма, или да није потпуно оживљене и за грађане широм отворене миленијумске светиње цркве Светог Ђорђа под Горицом? Трагајући за видљивим и невидљивим темељима наше предањске свијести, Амфилохије је на мјесту гдје се данас виде остаци средњовјековне турске тврђаве, чуо и видио оно што народ памти и зна као Немањин град. И као што је заједно са старином Халитом Ђечевићем обновио сјећање на један древни манастир, сакривен од физичких очију, али сачуван у душама подгоричких хришћана и муслимана, тако је и овдје на ушћу Рибнице у Морачу, подигао манастир Светом Симеону Мироточивом, како појам ”Немањиног града” не би био неутемељена ријеч, него позив да трагамо испод темеља нечега што је саграђено у 15. вијеку. Чак се у прелијепи Универзитетски парк у Подгорици реконструише налик великим градским парковима европских метропола, а у своме средишту има упечатљив ћирилични знак, симбол цетињске штампарије Црнојевића и доказ да је ово поднебље своју култну профилацију добијало бивајући истовремено и молитвено и технолошки напредно. Утемељење модерног главног града Црне Горе на богомољи, само је наставак традиције древне Дукље, која на свом археолошком простору показује неколико хришћанских храмова, а исто тако и продужетак традиције црногорских приморских градова незамисливих без хришћанских цркава. Оно је и у складу са настанком и трајањем урбаног црногорског па и балканског униката, какво је Цетиње: града формираног око Манастира и опсталог као историјска непоновљивост захваљујући манастирском култу, и митрополитима који су у њему столовали и до данас столују. Поред свих других својих особености, и јасног присуства других духовних традиција, према којима СПЦ баш у Подгорици гаји изузетно добросусједске и кооперативне односе, данашња Подгорица, захваљујући циркулацији обреда и духовних састајања у Храму Васкрсења и другим освештаним мјестима, – подсјећа на антички и ранохришћански полис, у коме људи познају једни друге, боље и квалитетније, него што то нуди планетарни дух ”глобалног села” и пустиња милионских градова. Извор: Журнал