Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'могу'.
Found 52 results
-
У недељи Сајма књига, а у ишчекивању зборника радова „Како предавати књижевност у условима четврте технолошке револуције“, одлучиле смо се да мало похвалимо наше ђаке-читаоце, односно да обавестимо ширу јавност да они заиста постоје. То чинимо као професорке које тврдоглаво одгајају читаоце у доба евидентне кризе читања, али и као менторке најуспешнијих тимова Србије на такмичењима из књижевности који су за девет година учествовања на Књижевној олимпијади освојили више стотина окружних и републичких награда. Друштво за српски језик и књижевност Србије је и званично избројало да су наши ученици освајачи 112 државних награда. Са тог становишта и са тим искуством, посвећујемо овај текст ђацима који, упркос изузетним успесима, никада нису постали медијска тема – доброј, непроблематичној деци која не праве скандале него читају књиге и у њима траже заклон и путоказ. И овог октобра у халама Београдског сајма слиле су се колоне школараца из престонице и унутрашњости. Већина их је дошла организовано, са својим наставницима, поневши са собом списак жеља и већи део џепарца, а однела кесе пуне књига, ишчекујући тренутак када ће у миру своје собе или већ у аутобусу, омирисати корице нове књиге и заронити у њене таласе. Међу сајамским ходочасницима и ове године су се нашли наши бројни ученици – и они који тек откривају разлоге због којих је књига незаменљиви животни сапутник, и они који су својим искуством већ спознали да се чак и у овом модерном, друштвеним мрежама уловљеном свету, ипак, од лијепе књижевности живи. За такве ставове младости која је нама поверена умногоме смо и саме заслужне. Неко би уместо заслужне написао криве. Међутим, ми верујемо да је прва реч тачна. Мора бити да је преостало нешто успеха и зрнце радости и за духове опрљене љубављу према хуманистици, према живој и писаној речи. У том смислу, без икакве гриже савести, одвраћамо младост од илузије да технологија одагнава усамљеност и да може заменити пољубац, загрљај, држање за руке, разговор. Не верујемо у љубав на дугме, у поузданост клик-пријатељстава, у став који се формира према очекиваној кликтабилности (каква нова омиљена српска реч која би требало да нам образује јавно мнење!). Трудимо се да, осим у ретким тренуцима, технолошка помагала остану изван наших прича и причања. И то чинимо захваљујући књигама, на том путу ослањамо се на велике писце, поуздане сапутнике сваке младости и човечности, достојне учитеље људскости, честитости и вере. Уз њих и са њима учимо децу да говоре, разумеју и чују, да зарањају у човека, а не у екран. Заједно васпитавамо људе који ће бити чувари смисла, а не конзументи глупости и гутачи пласираних неподопштина. Наши ученици нису штребери и бубалице, нити су годинама најбољи тимови на републичком такмичењу из књижевности зато што јуре поене и награде. Напротив, њихови домети су огледало дуготрајног труда, последица су свега што су та деца прочитала и научила, али и онога што су књиге у њих уградиле. Њихова лица су мека. Њихове речи су разборите и чврсте. Њихове су кичме наслоњене на гомилу прочитаних књига, дакле прилично усправне. Та деца устају да поздраве професора. Често о нама говоре с уважавањем, још чешће нама говоре, не устежући се. Они пишу песме и приче. Освајају за јавност невидљиве награде и објављују невидљиве књиге. Нису ни насилни, ни неваспитани, једноставно су чаробни, а то би у преводу значило – медијски неатрактивни. И нису једини. Исту такву децу и професоре сусрећемо на такмичењима у Тршићу и Сремским Карловцима – на оним за јавност незнаним догађајима када се у два посебна пролећна дана друже и надмећу чувари нашег језика и читалачка младост ове земље. Рад са ученицима показује да младост наша и даље у извесном броју својевољно чита (истина, све мањем) и да би свакако много више читала и напајала се на тим изворима када би друштвени амбијент указао да је то потребно, вредно и корисно. Међутим, рад са децом потврђује и да прави путокази и убедљива аргументација о разлозима због којих човек чита, итекако успевају да преокрену нечитаче у читаоце. А то се у доброј учионици ради. И то ради умешан наставник књижевности – отима младост од општег тренда излизаног убеђењем да образовање није важно, од линија мањег отпора, од банализације, естрадизације и релативизације идеја о добром, племенитом и прикладном. У амбијенту медијског декора исцртаног сажетошћу, сензационалношћу и подилажењем пројектованим кликовима, посвећеност књижевности и успеси на том пољу остају неприметни и непризнати у ширем контексту, као и све друге тековине и домети уметничког и хуманистичког настројења. Али ваља запазити да у свету ријалити програма и масовне забаве у којем живимо нису све дисциплине и области образовног система третиране на исти начин. У том и таквом свету приметно је да се корпоративне вештине, информатика, инжењерство, менаџмент, предузетништво и сл. на тржишту капитала добро котирају. Сходно томе, чини се да оне нису у раскораку са новом материјалистичком и потрошачком стварношћу, а понекад јој на известан начин и служе, док је хуманистика критички оспорава и пориче. Дефинитивно, под истом капом не могу живети Андрић и „Елита“, „Задруга“ и „Бановић Страхиња“. У питању су опречни универзуми и визије живота које претендују да обитавају на простору људске душе, а једна другу искључују. Стога је превредновање једне културе и навика једног колектива у неминовној вези са урушавањем статуса његове књижевности, као носиоца културног идентитета. Улога медија у режирању овакве друштвене сцене, као и у креирању слике о српској школи, одавно је очигледна. Само један пример: две године заредом у јуну месецу са својим ђацима организовале смо годишњу изложбу најзначајнијих успеха Филолошке гимназије „Штриклирање диплома“. Тада се у ходницима Филолошке на штрику завијоре наше „невидљиве“ дипломе, престижне награде и признања која остају на канапима да дочекају наредну генерацију ђака која улази у нашу школу као у храм поклоника уметности и вештине речи. Овога пута пребројале смо више од 350 награда и признања регионалног, републичког и међународног нивоа освојених у једној школској години. А медијски одзив био је раван нули. Колико медијских кућа уопште има новинара који трага за добрим школским причама? Зашто је само насиље у школи вест? Бити виђен значи бити естрада, бити виђен значи бити скандалозан. У таквом кадру нема места за пристојне људе успешне у свом послу, а разуме се, ни за пристојну децу (изузетак су донекле вести о победницима на такмичењу ученичких компанија или о медаљама са међународних олимпијада из физике и математике). На ове и многе друге теме разговарали смо крајем августа на научном скупу „Како предавати књижевност у условима четврте технолошке револуције, у организацији Одељења за књижевност Андрићевог института у Вишеграду. Дванаест професора књижевности из Србије и Републике Српске укрстило је мишљења и искуства, а понекад и методичка копља у трагању за смерницама и обрасцима предавања књижевности у измењеном и неповољном културолошком и цивилизацијском амбијенту (предавања су доступна на сајту Андрићевог института). И том приликом сложиле смо се у вези са темељним принципима на којима настава књижевности почива, упркос духу времена. Убеђене смо да се књижевност не може предавати без читања књига, да наставници нису аниматори већ да су, по обрасцу сопственог знања и интегритета, узорити мотиватори, покретачи духа својих ученика и њихова достојна инспирација. Не осећамо се ни као просветари, ни као инфлуенсери, ни као статистичари. Једноставно, а можда и врло компликовано, одлучиле смо се да останемо професори. То би, поред осталог значило, да своје наставничке успехе меримо искључиво дометима својих ученика. Уз свест о томе да добри резултати ипак настају тамо где је ученицима добро. Ауторке су професорке Филолошке гимназије у Београду https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/pod-istom-kapom-ne-mogu-ziveti-andric-i-elita/
-
Тражење посла ако сте мама малог детета слично је као јурење сопственог репа. Видели сте сигурно некад пса који се врти у круг покушавајући себе да ухвати за ред? Е, онда знате како је мамама које траже посао, а имају малу бебу. Можда нисте знали, али тражење посла (осим ако имате везу и неког ко ће вас запослити) заправо је „посао“ с пуним радним временом. Морате стално да пратите конкурсе, прилагођавате биографију, пишете пропратна писма (разуме се, различита за сваки конкурс), одлазите на разговоре, одговарате на телефонске интервјуе. Да не заборавимо и мејлове и позиве да проверите у ком је статусу ваша пријава, јер вас потенцијални послодавац није уопште удостојио неког одговора. Супруг и ја недавно смо се с бебом преселили у нови крај и прва ствар коју су ми рекли је – у вртићима ти је страшна гужва, тешко се добија место, најбоље би ти било да потражиш везу. Шта, ти ниси запослена? Па, онда и немаш никакву шансу! Ако мајка не ради, детету вртић не треба, кажу. На страну то што вртић НИЈЕ и не би смео да буде само чувалиште за децу, питање свих питања је – а како ће та мама наћи посао, ако дете не добије вртић? Ко ће чувати бебу док она одлази на интервјуе за посао, пише пропратна писма, обавља онлајн разговоре? О томе је, изгледа, требало да мисли пре него што је добила бебу… Друга страна проблема је и чињеница да смо ми и даље патријархално друштво у ком се негде подразумева да ће увек када је дете болесно с посла одсуствовати мама. Стога и послодавци, свесни да ће мајка малог детета одсуствовати с посла врло често, избегавају да је запосле. И за то не треба кривити њих, већ друштвене норме које подразумевају да ће код куће увек остати – мама. Можда бејбиситерка? И ово је опција коју сам почела да разматрам кад сам схватила да шансе да добијемо вртић баш и нису велике. Мој муж ради од куће, а храна коју беба једе, као и све друго што је за њу потребно, увек је спремно и доступно. Без обзира на то што би нам чување било потребно неколико дана по можда четири сата дневно, цена коју наплаћују је по сату и износи од 800 до 1000 динара. Кад сам направила рачуницу, испоставило се да ми је, за полудневно чување детета, потребно готово исто толико новца колико би износила моја плата за пуно радно време! То значи да дадиље, од којих многе заправо немају педагошка знања ни искуства, зарађују слично као особе са високом стручном спремом! Да се разумемо, ја веома ценим људе који су спремни да чувају туђу децу и да о њима брину, али кад је то постао посао за који еј потребно издвојити знатно више од једне целе просечне плате? Укратко – треба ми посао да бих могла да приуштим дадиљу или да бих добила вртић, али треба ми дадиља или вртић да бих нашла посао. Зачарани круг из ког је стварно тешко изаћи. Многе мајке бивају и предмет осуде због тога што децу пријављују у вртић иако нису запослене. Неке друге мајке, које јесу запослене, такође осећају прекор окружења јер се сматра да због каријере запостављају улогу мајке, самим тим што дете укључују у колектив већ од првог рођендана. Разлози због којих жене траже посао су различити и о њима уопште не треба полемисати. Баш као што не полемишемо о томе због чега очеви раде. Можда морају, можда воле свој посао, можда им је важна финансијска независност, можда желе каријеру. Било како било, жене би требало да имају ИЗБОР и да одлука да ли ће радити никад не буде због тога што дете „нема ко да чува“. С друге стране, уколико дете не добије вртић, жена која жели да гради каријеру (под претпоставком да је дете добила у својим двадесетим годинама) још има трновит пут да пређе до неких позиција у свом послу. А то значи да њена плата једва да може да испрати плату просечне дадиље. Делује да тај реп који јуре младе маме у жељи да балансирају каријеру и мајчинство – никада неће стићи. Решење свега овога није, као што неки предлажу, да се мајкама даје плата кроз читав живот, само због тога што су мајке, на пример, троје деце. Јер нису све жене опредељене само за родитељство. Много је оних које желе и друге аспекте свог живота да унапреде, да се остваре и независно од мајчинства. Такође, „плата за мајчинство“ поново нас враћа у време када се подразумевало да су деца и кућа женска обавеза. Јер, она би за то, онда примала плату, зашто би па отац пресвлачио бебу, он већ ради свој посао? Оно што нам треба је равноправнија подела дужности у кући и око деце, као и нормализовање боловања ради неге детета које узима ОТАЦ. На тај начин жене мале деце приликом запошљавања не би имале мању шансу од својих колега мушког пола, већ би посао (бар у приватном сектору) добио кандидат са бољим квалификацијама. Такође, упис у вртић требало би, у савременом друштву, да буде нешто што није привилегија, већ право. За оне родитеље којима је услуга вртића потребна, он би требало да буде доступан, независно од тога да ли мајка у том тренутку има посао. Кад бих се ја питала, боловање ради неге детета требало би да траје две године. Наизменично би морали да га користе отац и мајка, како би обоје имали времена једнако да се повежу са бебом, али и да се, ако то желе, посвете каријери. Са навршене две године, детету треба да буде обезбеђено место у најближем вртићу, за оне који одлуче да је то прави тренутак за улазак у колектив. Ако желимо бољи наталитет, ЗДРАВИЈИ наталитет, онда је ово пут. На дуг рок далеко продуктивнији од милиона који се дају кад се дете роди. Како оно беше – уместо да гладном човеку даш рибу, боље га научи да пеца? Изгледа да то још нисмо научили… https://zelenaucionica.com/kvaka-22-ne-mogu-da-upisem-dete-u-vrtic-jer-ne-radim-ali-ne-mogu-da-se-zaposlim-jer-nema-ko-da-cuva-dete-i-sta-sad/
-
Како се осећају родитељи када не могу да помогну свом детету ничим другим осим молитвом?
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Свештеник Антоније Смирнов - о губитку сина и зашто деца оболевају "Пустите ме унутра, ја сам свештеник, морам да крстим своју децу“, тражио је отац Антоније да оде на одељење интензивне неге. Није био спреман на то да новорођенчад Лука и Ања можда неће преживети. Лекари су се гурали око инкубатора. Бебе су биле тешке 950 грама. Отац Антоније, у фармеркама и џемперу, држао је у рукама чашу обичне воде из чесме и кроз уски прозор са три прста пошкропио сина и ћерку. Тога дана, Црква се сећала монахиње Меланије, светитељке која је родила превремено рођену бебу. Лука и Ања су такође рођени превремено. — "Оља је мршава и крхка, трудноћа је била веома тешка, посебно што се годину и по дана раније родила наша Гликерија. Контракције су почеле у 26. недељи. Стигли смо у породилиште, и испоставило се да је већ два центиметра отворена. Успели су да одложе порођај два дана. Стање шока... “, каже отац Антоније. Деца нису плакала нити дисала. Дежурни лекар није крио да ће близанци бити инвалиди: „Обично их такве овде оставе. Можете и ви одбити, зашто вам ово треба?" Али мајка Олга није ни причала о овој теми. У породилишту је провела недељу дана: мужа је смела да види само на неколико минута. Када је отпуштена, смела је да зове хитну помоћ највише једном дневно. Ово је трајало око месец дана. „Звали би једном, а онда не би знали цео дан да ли су живи или не. Окренеш број, а срце ти лупа: шта ће сад рећи? Ако се нешто догоди, не пријаве то увек одмах. Било је тако стресно, јасно се сећам како ме је мозак болео од пренапрезања. Искрено да вам кажем, нисам желео да верујем, плашио сам се. Хоћемо ли све ово моћи да издржимо? Осечао сам жамор у глави али сам, с друге стране, схватио да морам потпуно да верујем Господу." Лука и Ања су били неговани у болници пет месеци. Приликом отпуштања, отац Антоније је доктору поставио „наивно“ питање: „Докторе, реците ми, молим вас, хоће ли они и даље имати церебралну парализу или не?“ Тешећи га, доктор је изразио наду да би се девојчица могла опоравити. Родитељима нико није рекао како да се даље понашају и шта да раде са бебама уопште. Деца су једва знала да гутају. Ања је прво храњена изцеђеним млеком. Лука је једва пио из флашице. "Било је тако тешко... Он лежи на боку, држи флашицу око 50 минута. Неколико недеља сам стајао поред креветића, он је пио веома споро. Изгубио сам живце и помислио да ћу, ако ово настави да траје, једноставно полудети. Како да издржимо? " Прве године родитељи су заборавили на себе и спавали два сата дневно. Касније је постало јасно да су близанци имали тетрапарезу - тешки облик церебралне парализе: нису могли да држе подигнуте главе, нису седели ни пузали. Лука је рођен први и патио је више од своје сестре, имао је интравентрикуларно крварење четвртог степена. Због тога је убрзо почео хидроцефалус, компликација у којој детету расте глава. Лука је прошао четири неурохируршке операције. Ања није имала тако озбиљне проблеме као њен брат: због хипоксије су се формирале цисте у мозгу, али су се временом повукле. Деца су патила од ретинопатије - неразвијености крвних судова у очима - и страбизма. Лукин оптички нерв атрофирао је његов вид на 4%, иако је дечак могао јасно да разликује ко му се приближава. - "Стално се тресеш над њима. Родитељи обично имају велику радост бринући о својој новорођенчади. А о деци са церебралном парализом треба се бринути током целог живота. Свако јутро пресвлачио сам му пелену, прао га, окретао га, умивао, стављао га у високу столицу, правио кашу, хранио га. Нисам имао времена да кукам. Али Оља и ја разумемо да имамо једно друго, имамо Христа, верујемо Му и осећамо молитве других људи, па нам је лакше." Близанци нису проговорили до своје треће године. Ања је могла руком да покаже где је боли, али Лука није. Девојчица је рекла своју прву реч мама са три године. Сада самоуверено каже „да“ и „не“, али раније је једноставно одмахивала главом. Лука је изговарао различите звукове, али главна реч је била „тата“. Када би отац Антоније само позвонио на врата, Лука је већ био срећан. Али ако би изненада дошла његова старија сестра или неко други, он би се веома узнемирио. По први пут, дечак је свесно позвао мајку са пет година - годину дана касније, истог дана, његово срце је стало. „Обично деца већ са 8 месеци почну да брбљају нешто попут „ма-ма-ма“, али код Луке се то десило много касније, зато што је био недоношче“, каже мајка Олга. „Чак је почео и да се смеје са три године" У почетку, Лука и Ања „нису комуницирали“, чак ни када су лежали једно поред другог на великом тепиху. Нису се превртали све док нису напунили годину и по и то су научили тек током рехабилитације. Од треће године, деца су постала покретнија: сада су брат и сестра почели да се додирују рукама. Лука се шалио, одузимајући Ањи играчке. Могао је да је ухвати за косу и да се свађа око хране. Мајка Олга је схватила да то намерно ради: незадовољна Ања је викала - и он се забављао. Са три године старости, деца су добила фебрилне нападе због вируса. Ања их је лакше подносила, али су за Луку тражили лекове у иностранству, и он је неколико пута одвођен на интензивну негу. Због лекова, дечаку је требало три дана да дође себи: опустио би се, није пузао и ништа није јео. Његови родитељи су се плашили да ће се вратити у претходно стање и заборавити све што је знао да ради. „Ужасно је када видиш да се осећа лоше и не знаш како да помогнеш“, присећа се мајка Олга. „У таквим стањима сам се молила, посебно Луки Кримском - дали смо свом сину име по њему. То није била само молитва, то је био вапај из душе." Тада су почели дистонични напади: Луки је позлило. Први пут су му лекари дали само кап физиолошког раствора са глукозом, након чега је све нестало. Годину дана касније, напади су се поновили, а управо у то време болнице су биле пренамењене за коронавирус. Родитељи су позвали Хитну помоћ, али је због пандемије одвођење детета са слабим плућима било ризично. Убрзо се Лука опоравио. Једног дана је заспао и изненада пао у кому. У болници је наступила је клиничка смрт. Лука је прикључен на респиратор. Лежао је у коми три и по месеца, његови родитељи су свакодневно долазили на одељење интензивне неге. Средином јула митрополит Тихон (Шевкунов) позвао је своје ученике у Псковско-Печерски манастир. Исцрпљени, отац Антоније и мати Олга су схватили да су неподношљиво уморни и договорили су се да оду тамо на неколико дана да се помоле за сина и одморе. Било је „драгих хришћана“ који су их осудили што су три дана напустили дете. „Као да нас је Господ извукао из оне страшне атмосфере“, наставља отац Антоније. „Када смо се причестили по свештеничком обреду у олтару, Епископ Тихон је ставио у наше руке део Тела Христовог и у том тренутку изговорио неке речи молитве. Био сам веома дирнут овим. Током парастоса на гробу архимандрита Јована (Крестјанкина), отац Антоније је у својим мислима чуо: „Да ли сте сигурни да је Лукин опоравак најбоља опција за њега и за вас?“ „Не кажем да су ово речи оца Јована. Схватио сам да су ствари биле тешке са Луком, и верујем да је то био одговор духовног света на моје ментално стање." Након причешћа, родитељи су добили позив са одељења интензивне неге и речено им је да се њихов син хитно шаље хеликоптером у Домодедовску болницу. А када су отац Антоније и мати Олга били на путу, зачуо се други позив: Луки је стало срце. Отишао је на дан сећања на икону „Ја сам са вама и нико не може против вас“ - исту ону која је стајала на прозорској дасци у његовој соби. „Молио сам се посебно Богородици, јер је и Њен Син страдао, Она то дубоко разуме и осећа. У ствари, Оља и ја смо то стање доживљавали током читавих шест година. Сад смо увидели да је све то тако страшно. А и да изађе из коме, живот би му био још тежи." Да, тражили смо од Бога да га спасе, да му помогне да се опорави, али смо дубоко разумели: „Господе, како ти одлучиш“. Шта уопште тражити у таквој ситуацији? Господе, остави га да пати још дуже? Он већ пати. Остави га тако да само лежи и гледа у плафон? И родитељ мора имати милосрдно срце. Нашем Луки више ништа није требало, само Царство Небеско... – Па, питаће вас „драги хришћани“: „Значи, не треба се уопште молити за тешко болесне?“ - Обавезно се молите, наравно. Ако се хришћанин моли када неко умре, чини ми се да испуњава заповест о љубави према ближњем. Не можемо а да не пожелимо срећу коју је Бог одредио за човека, смрт је неприродна појава. Али у исто време, Оља и ја смо се молили као Христос у Гетсиманском врту: „Оче, не моја воља, него Твоја нека буде." — Када лекари, захваљујући достигнућима савремене медицине, спасавају превремено рођене бебе, неке проживе пун живот, а друге постају инвалиди. Колико су оправдане такве жртве? -- Ово је претешка тема... Не можемо све да знамо. У сваком случају, све до чега долази медицина је воља Божија. Али како искористити оно што је Бог дозволио је друго питање. Чак и међу лекарима постоје различита мишљења о реанимацији. Да, спашавате, али за ужасан живот пун туге. Почео сам да верујем да је то једноставно неизбежна реалност палог човечанства. Последице првобитног греха су смрт и болест. Жртве развоја биће милиони деце која су приморана да пате до краја живота. И немам прави одговор на то. Са хришћанске тачке гледишта, ово је тешко питање. Да, за хришћанина је привремени живот на земљи мање вредан и важан од вечног живота. Али, постоје људи који верују да је главна ствар у овом универзуму живот овде и то по сваку цену. — А када родитељи бирају третман у коме се тешко болесна деца једноставно одржавају месецима и годинама на апаратима? Зашто вештачки подржавати такав живот ако он свима доноси само патњу? - То је ситуација у којој родитељ не може адекватно да резонује. Али покушајте да кажете: „Не, немојте да га лечите“. Свети Филарет Московски каже да се Промисао Божији не пројављује само кроз испуњавање заповести и Његову добру вољу. Промисао Божији је да се погрешне појаве у животу човечанства ипак претварају у доброту и светлост. Постоји и духовна корист у догађајима које не можемо у потпуности да разумемо. Господ то дозвољава, а ми видимо да се кроз животе овакве деце са инвалидитетом свет око нас преображава. Не увек, али она дотичу много људи, људи размишљају о крхкости свог живота, њихова срца постају мекша и милосрднија. Људи почињу да буду захвалнији што сами могу да узму и попију кафу. Има размишљања древних светих отаца да су тада хришћани били спасени великим делима, а у новије време биће спасени болешћу и тугом. Можда укључујући и болести вољених. — Да ли сте тражили одговор на питање зашто деца оболевају? Родитељи често долазе код свештеника у тузи, а фраза „по гресима твојим“ их коначно докрајчи. -- Наравно, то их докрајчи. Чак је и Његова Светост Патријарх рекао да ако се још један свештеник тако изрази, неће бити срећан. Много сам размишљао о овоме, мој одговор је: никада не можете ограничити Божији Промисао само на један правац, све је много компликованије. Ко увиди како му је душа оптерећена грешним мислима, жељама и поступцима, просто схвати: „Чуј, ја нисам достојан ничега доброг." Али још једном понављам да је Промисао вишеструка, Господ може деци дати болест - условно, како би се ти родитељи и рођаци приближили Богу и размишљали о вечном животу. Али ово је моје врло ограничено објашњење. Како рече један оптински старац: „Господ негује лични крст на тлу срца сваког хришћанина ради спасења душе његове. Он не кажњава, већ делује у складу са поступцима породице, њеним расположењима и страстима. — Да ли сте сами обавили Лукину сахрану? -- Не, нисам могао. Моји пријатељи су обавили опело Луки. Носили су га на погребно место – као праведну бебу, страдалника. — Тешко је прихватити смрт свог детета, али се истовремено сећамо речи Христових да је одупирање вољи Господњој искушење. Да ли сте у том тренутку осећали као отац или свештеник? - Не могу да раздвојим ове ипостаси у свом животу. Отац, свештеник – нису то неке различите улоге. Говорим једноставно као хришћанин. Поновиле су се исте емоције које сам доживео када су се моја деца родила. С једне стране радост јер сам постао отац, а са друге роптање на Бога и неповерење у Њега. Али да сам се предао малодушју, онда би моја вера доживела бродолом. Нисам то себи дозволио и срећан сам што ми је Господ помогао, иначе бих био крајње несрећна особа и не бих видео све Његове одговоре. Једноставно бих се утопио у очају и сажаљевао самог себе и свој живот. - Зашто осећате кривицу пред Луком и Ањом? „Без обзира на то шта се све дешавало, и даље се појављују мисли да нисте урадили све што треба. Ниједан родитељ неће рећи да је трудноћа била савршена. На неким местима смо били преоптерећени, негде нервозни. Онда почињеш да се присећаш и копаш дубље: могао си ово да заобиђеш, да не одеш тамо, не урадиш ово. Али то је живот. - Шта би сада рекли Луки да може да вас чује? "Да је могуће, држао бих га у наручју. Плакао бих и тражио опроштај. Лука ме је волео више од икога, само је мене чекао - свима је правио проблем. Чим бих ја стигао, завладала би тишина. Али ипак, видите, било је тешких ситуација када нисам могао да издржим и сломио бих се. Да будем искрен, нисам увек имао довољно љубави... Нисам увек имао стрпљења да физички издржим његове несавршености. Много се кајем због тога. Али верујем да ме он воли и да ми опрашта. Знам да се Лука моли за нас... И ја бих покушао да га орасположим, као што сам то обично радио, голицао бих га. Није било потребно ништа друго да га насмеје. Ања се често сећа свог брата. Када су јој рекли да је Лука одведен на интензивну негу, заплакала је. Девојчица сваки дан каже „Лука...“ и онда упитно погледа мајку. Мајка Олга изнова понавља исту причу: „Лука је отишао Богу, моли се за нас у рају. Понекад родитељи виде да речи нису довољне. „Ања, да ли желиш да видиш свог брата?“ Онда се окупљају на гробљу. Ања има веома добро памћење, памти све што је Лука волео. Када чује његову омиљену песму на радију или погледа његову играчку, дозива његово име. Чувши да јој је ускоро рођендан, додаје и: „Лукин“. Ове године Олги није било лако, јер је празник прошао без њеног сина. Лика, најстарија ћерка, је рекла: „Па славићемо, доћи ће нам гости, па идемо на Лукин гроб. А Ања се насмешила: "Да." Родитељи кажу да су имали велику срећу са Ликом: лако је могла да остане сама, а како је одрастала почела је да помаже мами и тати. Када смо ушли, она је седела на софи грлећи своју млађу сестру и показивала јој лутке. „Због чињенице да Ања скоро никада није у усправном положају, има ишчашење зглоба кука“, каже мајка Олга. "Зато се понекад буди да би је преврнула." Некада се сама лако превртала на бок, а сада може да јој буде тешко. Ортопеди кажу: „Оперишите је“. Али гипс се носи најмање шест месеци, а они који обављају такве операције кажу да их понављају још неколико пута. Дакле, овде нема јасног решења. - Мајко Олга, сећам се ваших речи да је посебној деци потребна посебна мајка и да сваког дана, упркос болу, учите да то будете. Посебна мајка - каква је она? - Свако има своје искуство, не постоји јединствен пут. Можда нам је заједничка особина да примећујемо ситнице и уживамо у њима. Да би беба нешто научила, морате имати њене руке и очи, морате је читати. Најчешће, код деце са тешким обликом церебралне парализе, за неко постигнуће може бити потребна читава година, а просечна особа у томе неће видети ништа озбиљно. — Да ли је било ситуација када сте се осећали као да сте лоша мајка? -- Да, понекад ми се чинило да јесам. Била сам забринута јер су у близини била деца са сличним повредама која су се брже опорављала: седела су, пузала, ходала. Нисам могла да их гледам, осећала сам бол, жаљење и љутњу. Пратила сам њихове маме. Па и ми учимо сваки дан, али ништа се не дешава! Годину и по дана није било никаквог помака. Али, онда су се појавили људи који су нам помогли у рехабилитацији. Нисмо више тежили било каквим брзим резултатима. Па добро, нису сели, пузили су - и хвала Богу. Смеју се, одговарају на наше речи, воле нас. Схватила сам да морам да будем задовољна оним што имам. Господ нам је дао примере друге деце. Познавала сам дечака који је отишао са 5 година, а његова мајка није добила ни осмех од њега. — У болници вам је било непријатно када сте чули реч „инвалид“. Зашто је термин „дечак са церебралном парализом“ бољи? Да ли је то ствар речника? "Има мајки које ово уопште не погађа, али ја нисам била задовољна. Можда бих то другачије доживела да сам осетила другу боју у интонацији. Међутим, у њој је било презира. Ако је дете инвалид, онда је лутка, а ако га прихватиш и одгајаш, онда си чудан. Када смо били на рехабилитацији у иностранству, видела сам пажљивији, одговорнији став. Ова разлика се најчешће осећала на аеродрому. Када смо стајали у реду, људи нас нису пуштали и били су огорчени зашто се гурамо напред. Међутим, обратила нам се једна америчка породица. Када су видели нашу децу, они су их - што је мени увек важно - поздравили. Увек наглашавам: колики год да је проблем са дететом, ипак треба да схватите да је он индивидуа и да би мами било јако драго да га поздравите. Рекли су још неколико љубазних речи и одмах нас пустили да прођемо. — Како вас је променило рођење Луке и Ање? - Научила сам да будем захвална. Никада нисам се толико захваљивала Богу као на рођењу ове деце, па чак и када је било посебно тешко и лоше. Као што каже Теофан затворник: ако не знаш да волиш, чини дела љубави. Говорила сам: „Господе, верујем да је то неопходно, да је на корист." Чини ми се да се у таквим ситуацијама једноставно чешће обраћаш Богу, осим ако се, наравно, не удаљиш од Њега. Научила сам да имам неограничено стрпљење. Ако су ми таква деца дата, онда могу све то да прихватим и поднесем. С друге стране, Господ ме подржао. Овде је немогуће сам изаћи на крај. Докторка је недавно погледала моје тестове и рекла да не разуме како уопште ходам, радујем се и радим било шта. Резултати су били лоши, врло тешка анемија. Јасно, када живите у сталном стресу, не спавате довољно...Како мислите да побољшате своје стање? Мој одговор јој је био: „Уз Божију помоћ. Наравно, трудим се да се првом приликом исповедим и причестим." — Какав став имате према онима који напуштају своју децу? „Када сам се суочила са тешким условима мога сина, ухватила сам себе како размишљам да такву мајку никада нећу осудити. Подизање деце са посебним потребама је веома, веома тешко. Лако је вербално осудити... Уопште, најтеже је гледати како дете пати. Сваки дан видите да је он талац свог тела. Па, тешко је, заиста. Не може свако да понесе овај крст. - Зашто сте мислили да су Лука и Ања поклоњени вашој породици? „Ове године, у новембру, на рехабилитацији, видела сам мноштво инвалидских колица – дошло је око две стотине породица – и схватила сам да заиста волим такву децу. Они су као нит између нас и духовног света, ми то не осећамо толико као они. Драго ми је што сам прошла овај пут у свом животу. Да, било је тешко. Као човек и као мајка, волела бих да себи олакшам. Желела сам да имам здраве близанце, а генерално сам одувек сањала да ћу имати петоро деце. Али, очигледно, потребне су нам мајке које ће створити свет посебне деце и научити да комуницирају са њим. — Шта сте доживели када је Лука преминуо? „То се не може описати једном речју, то је био пут прихватања који је трајао 3,5 месеца док је Лука био у коми. Да се све догодило изненада, био бих потпуно неспремна. У основи је немогуће припремити се за то. Али ми, као родитељи, знали смо да ће нам, ако се врати, бити још теже. Навикли смо да је Лука трачак светлости, увек насмејан, и схватили смо да и овај осмех може да нестане. Истовремено сам се молила: „Господе, ако треба, спремна сам да га пустим. Без обзира колико је болно и са колико год суза то изговорила, не желим да га задржим овде због себе." Ако треба да оде у вечност, како да будем несрећна због свог детета, које ће заувек бити са Богом? — Често понављате да смрти нема. Када је дошло до ове спознаје? — Већ сам имала пример моје сестре, која је имала рак крви од своје 7. године. Била су два рецидива, а онда смо мајка и ја дошле до свесне вере. Моја мајка се променила због Јулијине болести и њеног одласка, постала је монахиња. Видела сам како јој је вера помогла да превазиђе тугу. Схватила је да нема ништа скупље од вечног живота. Да, тешко је и њој и мени. Ово је вероватно доживотно путовање прихватања. Моја мајка и даље плаче, упркос чињеници да је прошло више од 15 година. Али она плаче са надом и вером да ће срести Јулију. Не могу рећи да су Јулија и Лука умрли. То ми пара уши. Они су отишли у вечност. Разговарам са њима и знам да ме чују. Што да не? Молим Бога да буду заједно са Њим. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор -
Описано стање је свима познато на овај или онај начин. Штавише, познато и ауторитативно свештенство није оклевало да о томе напише у својим мемоарима. На пример, протопрезвитер Георгиј Шавелски је описао своја осећања након дугих посних богослужења: „И у празној цркви, са два или три верника, ми смо... 4-5 сати, не прекидајући службу, славили Господа својим читањем и певањем. Признајем да сам често после оваквих богослужења излазио из цркве не дирнут, већ раздражен." Наши парохијани, током целе службе за време Великог поста, стоје на једном месту од три до пет сати. Једина диверзификација стајања је клањање до земље и могућност да се у случају умора накратко седне. Истовремено, служба је монотона, практично лишена уобичајене разноликости, са јасном превлашћу читања над певањем. Како се овде не уморити? Нема сумње да за искреног верника молитва не може изазвати ништа друго осим духовног уздизања и радости. У сваком случају, он дефинитивно не треба да се оптерећује тиме. Али питање је другачије: колико год да смо црквени, одговарамо ли на било који начин јеванђелском идеалу? Оном за који је потребна чврста вера, чиста савест и искрена молитва. Питање са потпуно очигледним, саморазумљивим одговором. Цео наш духовни живот састоји се пре свега од борбе против греха, навика, порока и страсти. Другим речима, све је у томе да превазиђемо сопствене несавршености. За превазилажење тога потребан је труд, стрпљење и време. Није изненађујуће што нас после вишечасовне, једноличне службе, осећај умора толико обузима да потпуно истискује сваку радост из молитве. Али тако ће увек бити ако, доживевши ово једном или двапут, престанемо да долазимо на посна богослужења и ограничимо се на уобичајена богослужења недељом и празником. Једноставно речено, пут до искрене молитве, која доноси радост без обзира на трајање, пролази кроз напор, стрпљење и умор. У ствари, један од циљева, мада не и главни, великопосног богослужења је, посебно, да се што истинитије прикажемо. На уобичајеним Литургијама, на празничним свеноћним бдењима, на молебанима све знамо и разумемо. Знамо када да се посебно концентришемо, када да стојимо усправно, када да погнемо главу. Имамо омиљене песме и молитве које знамо напамет. На овим службама смо углавном пажљиви, умерено ентузијастични и често радосни. И као да је све у реду, као да тако треба, као да нисмо далеко од Царства Божијег. Али долази Велики пост, и уобичајено богослужење постаје другачије. Његово трајање, монотонија мелодија чине да схватимо да је, све оно што је у нама било радосно, одушевљено и блажено, изазвано не толико вером и молитвом, колико нашим сопственим осећањима. Постаје нам јасно да све наше промене на боље нису ништа друго до мимика променљиве ситуације. А наш умор, од којег на крају службе немамо довољно снаге да говоримо или размишљамо, изузетно је корисно искуство, отрежњујуће и стимулативно у исто време. Два-три свакодневног стражења – и, видите, више не мислимо високо о себи, и трезвено процењујемо свој, ако могу тако рећи, духовни ниво. А према ближњима, који су донедавно били олако осуђивани што су ходали по храму и седели за време богослужења, поступамо много блаже. Дакле, оно што вам се дешава је сасвим нормално. И иако ово само по себи није добро, прилика да промените ситуацију на боље је потпуно у вашим рукама. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/ru
-
Свака девојчица, девојка, жена, која први пут отвара молитвеник, са изненађењем открије да су све молитве написане у име мушкарца. Ово стање може изазвати низ осећања од неправде према њој (нема опције у име женског пола) до збуњености (молитву су саставили свети људи прослављени од Цркве, тако да се не може мењати самостално, међутим, жена говори за себе у женском роду, а не у мушком, како је написано у молитвама). Шта ако се жена моли „мушким“ молитвама? На ово питање се може одговорити на различите начине. 1) Ако жена чита Свето писмо које су написали мушкарци, посебно Давидове псалме, онда не може променити род из мушког у женски. У супротном ће се изгубити ауторство и унети лаж: као да је и сама била учесник описаних догађаја и описује своја искуства. У овом случају, жена преноси туђи текст, а не свој. То важи чак и за оне случајеве када се Давидови псалми налазе у склопу одређених молитава (јутарње или вечерње итд.). 2) Молитве које се налазе у молитвеницима писане су од стране мушкараца и имају натпис неког светитеља. Стога је логично да их читамо тачно онако како су написани. Међутим, овде имамо неких потешкоћа и недоумица. Молитве се могу читати за себе (тихо, тајно) и јавно (на пример, молитве пре причешћа у Цркви). Мушки род речи молитве које је прочитала жена за себе може се променити тамо где је то прикладно. У овом случају, сачувана је искреност, спонтаност и неконвенционалност молитве. На крају крајева, сам светитељ је принео ову молитву са свог мушког лица а затим је Црква уздигла ову молитву до опште употребе, видећи у њој прави израз човекове молитвене тежње ка Богу. Ипак, приликом читања молитве у јавности, потребно је сачувати мушки род у молитвама, чак и ако су учесници молитве и жене. Првенство стварања Адама пре стварања Еве довело је до овог логичног предлога. Али зашто не дати две опције за читање речи: у мушком, а затим у женском роду, пошто се и мушкарци и жене моле и молитва долази од обоје подједнако? Јер молитва долази од човека, људске природе (једнако за мушкарца и жену), која има иста осећања и подједнако је погођена грехом и захтева исцељење. Са становишта филологије, у језицима који имају категорије мушког и женског рода и одређени члан, постоји предност мушког рода над женским и изражава се, на пример, тако што се приликом навођења хетерогених објеката испред њих користи члан мушког рода (на пр, италијански, старогрчки језик). Намерна употреба завршетака за два рода зарад племенске правде одвлачи пажњу од молитве. Тамо где постоји јавна молитва на женском црквеном скупу (на пример, катихезе искључиво за жене, молитве у женским затворима), може бити читање молитава са завршницама женског рода, где је то прикладно. У речима молитве, које се читају за време Тајне крштења, које се односе на пол особе која се крштава, постоји и опција за женски род, али свештеник приликом молитве бира читање у складу са полом особе. крстећи се. Молитве подвижница, написане у изричитој молби женске особе (на пример, преподобне Марије Египћанке, описане у њеном житију), биле су приватне природе и нису добиле општу употребу. Да резимирамо, може се приметити да је приликом читања Давидових псалама немогуће променити мушки род у женски. Јавно читање молитве од стране жене, и за мушкарце и за жене имплицира предност мушког пола. За женску групу, можете променити род речи у молитвама у женски, и тада ће молитва бити адекватна. Нема греха у томе што се у приватној молитви жена моли у име мушкарца. Међутим, одбацивањем генеричког формализма и заменом мушког рода женским у тим речима где је то прикладно, жена ће своју молитву учинити дубоко личном. протојереј Андреј Ухтомски https://pravlife.org/ru
-
- перспективе
- написане
- (и још 6 )
-
У свету постоје два проблема независно један од другог. Први је да је живот неправедан. Ова неправда има много аспеката, али се један директно тиче ове ситуације. Она лежи у томе што од ближњег увек очекујемо реципроцитет. На пример, ако се трудим да не покажем иритацију, од других ћу очекивати уздржаност. Или ако се трудим да будем поуздан, онда ћу управо ту поузданост захтевати од свог ближњег. Као резултат тога, испада да су наша очекивања од наших ближњих увек донекле превисока. Не у свему, наравно, али у ономе што нам је важно – свакако. Наравно, лоше је када нас људи разочарају, а ако је узрок разочарања очигледан грех, онда још више. Међутим, као што знате, сви људи су различити. А различити људи имају различите грехе. Међу гресима има и оних који, иако наносе штету души власника, уопште не могу да нашкоде другима. На пример, човек је шкрт. Квалитет је, наравно, одвратан. Али ближњи, који не зависе од њега, уопште не маре. Постоје и пороци који штете и наносе бол не само самом грешнику, већ и онима око њега. Издаја је управо из ове категорије. Не само да је човек сам по себи подао, подмукао, већ успева и да отрује живот ближњем. Ово је свакако веома лоше. Међутим, ова особа је таква и није у нашој моћи да је променимо. Због тога, наравно, не треба очекивати да ће према нама поступати по принципу реципроцитета. То је неправедно, погрешно је, не би требало да је овако, али то је тако. То је неправда живота. И колико год нам било болно, колико год нам било тешко да прихватимо ту чињеницу, мора се прихватити оно што се не може променити. Дакле, ако је сам живот неправедан, не треба очекивати правду од људи или претпостављати да ће се неко опходити према нама пазећи на наше расположење, поверење или добра дела. Други проблем је формулисао псалмиста: „сваки је човек лаж“ (Пс. 115). Вероватно сви из животног искуства знају да од људи не треба очекивати оно што нам они не могу дати. На пример, глупо је покушавати да увучете интроверта у разговор о било чему. Бескорисно је очекивати од некога ко је праволинијски по природи да ће нешто тражити два пута. Уздржана особа неће насилно показивати осећања, а чврста и јака особа неће лити сузе. То су очигледне ствари и оне нам помажу да изградимо коректне и међусобно пријатне односе са људима. Ништа мање очигледно је да нико од нас не зна шта да очекује у тешкој ситуацији, не само од некога, већ ни од себе. Који је тачан одговор на питање: „Како бисте се понашали да...”? Не знам. Не знам док не дођем у ту ситуацију. Јер под утицајем разних фактора, под утицајем страха, стреса, беса или јаке жеље, понекад смо способни за ствари на које никада не бисмо помислили. Али на крају крајева, све за шта сам ја способан, способан је било ко други. Обећајте особи велику корист, изложите је озбиљној опасности - и видећете да сте до сада познавали сасвим другу особу. Ово је све, колико очигледно толико и непријатно. Истина, ретко прихватамо ову чињеницу. Кад бисмо се стално сећали да је сваки човек лаж, видите, не бисмо се у људима преварили, не бисмо разочарали, не бисмо били заведени њиховим поступцима. Сада да извучемо закључке. Прво, сви морају да се носе са издајом, и пошто је сам живот веома неправедан, не треба се чудити нити жалити. Друго, људи су способни за издају. Чак и вољене особе. Вреди научити веровати људима узевши у обзир личне карактеристике свакога: добре особине својствене особи, лоше склоности и пороке, предности и слабости. И на основу тога градите комуникацију не захтевајући од ближњег више него што он може. Ако се сетите ове две једноставне ствари, онда је лакше не изгубити поверење које већ имате. Они који су навикли да верују настојаће да то учине поново, чак и ако нема разлога за поверење. Може бити, када време прође и душа се смири, да се разлози појаве. Само треба да престанеш да гајиш у себи незадовољство, и да сакријеш сећање на непристојне поступке својих ближњих колико год је то могуће. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org
-
Често од људи који су далеко од вере чујемо савете о томе како да уредимо Цркву: „Црква то мора да уради“, „То би било корисно за Цркву“, „Ово је потребно Цркви“ итд. Ови савети, чак и ако долазе од добронамерника, греше у једној ствари: сви су замишљени за земаљску димензију. А земаљска димензија је променљива, пролазна, нестабилна ствар. Нажалост јавност, која воли политику има врло кратко памћење и променљиве ставове. Просудите сами: колико често људи око нас са сваком новом информацијом или вестима мењају ставове и често хвале исте политичаре које су још јуче псовали. (А све зато што је ова фигура управо рекла оно што би јавност желела да чује). На тим, никако најбољим особинама масе, гради се политичка пропаганда и рекламни маркетинг. Али разумемо да су такве методе неприхватљиве за Цркву, макар само зато што је свака пропаганда, сваки маркетинг увек искривљавање стварности, што значи да није истина. Постоји још један важан проблем: сваки политичар или маркетиншки стручњак може у потпуности да промени и своју реторику и ставове зарад модне агенде, без икаквих оквира и ограничења. Али за сваког верника постоје границе које се не могу прећи без ризика по душу. Стога је веома жалосно када променљивост мишљења заокупи умове црквених људи. И овде свакако вреди подсетити на границе. Једна од ових најважнијих граница је јединство Цркве. Унутар Цркве људи могу имати различите погледе на било која недуховна питања, али они настављају да пребивају у једној Цркви, превазилазећи светске разлике зарад једнодушности у Христу. Када се зарад ових најнедуховнијих питања, ма колико се она у том тренутку чинила важнима нецрквеним људима, од нас захтева да жртвујемо црквено јединство, не смемо попустити. Кроз читаву своју земаљску историју Црква, на овај или онај начин, гради односе са светом, може и у стварима од споредног значаја да попушта свету ради мирног постојања своје деце. Али никакве добре намере никада не могу оправдати одрицање од Христа, од Његових учења изложених у Светом Писму и Предању, као ни црквени раскол. Препуштајући се свету, потчињавајући се његовој променљивости, можете корак по корак, неприметно за себе, изгубити везу са Господом. Стога, сада сваки верник – од простог парохијана до архиjереjа – мора да се запита: Коме сада удовољавам у овом или оном делу и намери – Господу или свету? https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-za-svakog-vernika-postoje-granice-koje-se-ne-mogu-pretshi-bez
-
Међународни самит против абортуса у Београду, какве могу бити последице Наташа Анђелковић ББЦ новинарка 13 мај 2023, 08:50 GMT АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,GETTY IMAGES/BBC Потпис испод фотографије, Многе жене сматрају да је абортус искуство у којем се осећају као да их сви осуђују Десет дана од две незапамћене трагедије које су задесиле Србију у којима је убијено 17 углавном младих људи, готово ван очију јавности у Београду се одржава велики међународни самит За живот (Про лајф). Најављен неколико месеци раније, циљ самита је да се промовише недовољно познат Про лајф покрет у Србији, а и поспеши сарадња организација из разних земаља, каже Радојко Љубичић, један од организатора. Један од повода скупа, који се одржава уочи Међународног дана породице 15. маја, јесте прошлогодишња одлука суда у Америци да после пола века укине пресуду из 1973. године којом је признато женско право на абортус, чиме је остављена могућност савезним држава да саме одлучују о том питању. „То су догађаји који остављају траг свугде и желимо да видимо какви су позитивни и негативни трендови и колико је то битно за Србију, пошто и Србија и земље све Европе имају више умрлих, него рођене деце. „Желимо да се бавимо демографским проблемима и биоетиком", каже Љубичић, секретар мало познате Савеза за живот, регионалне мреже из Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине. Међународни скуп нема подршку државе, поручили су из Министарства за породицу и демографију за ББЦ на српском. Скуп против абортуса у Београду треба озбиљно схватити, иако није много присутан у јавности, и на лажне вести одговорити истином, порука је организација за права жена. „Јасно је да они делују из некаквог подземља, као неко полутајно друштво, што могу и да разумем - ко би се залагао за такве идеје ропство, беду и сиромаштво", рекла је Александра Малишић из организације БеФем. У Србији је од почетка године убијено 17 жена у партнерском насиљу, жене су вишеструко дискриминисане - теже се запошљавају, мање зарађују и кад затрудне, дешава се да добију отказе, упозорава она. Из Министарства кажу да су теме репродуктивног здравља становништва регулисане низом закона из области здравствене заштите, наводе из овог Министарства. „У Уставу се у члану 63 наводи да свако има право да слободно одлучи о рађању деце и да Република Србија подстиче родитеље да се одлуче на рађање деце и помаже им у томе. „О организацији самог догађаја, Министарство за бригу о породици и демографију нема информације, нити подржава исти", наводи се у писаном одговору институције на чијем је челу Дарија Кисић Тепавчевић. Жена слободно одлучује о рађању, пише и у члану 5. Породичног закона Србије. АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,ANTONIO BAT/EPA-EFE/REX/SHUTTERSTOCK Потпис испод фотографије, Сваке прве суботе у Хрватској се одржавају протести клечањем којима се тражи чедније понашање жена, између осталог Теме скупа Једна од тема међународног скупа биће и тренутак када живот почиње, а организатори сматрају да је то у тренутку зачећа. Југославија је 12. маја 1952. године је легализовала прекид трудноће, а касније је 1974. то право уписано и у Устав СФРЈ и зато је тај датум одабран за почетак скупа, каже Радојко Љубичић. „Већина нас сматра да је то лоше и негативно, и они који се залажу за право на абортус сматрају да то треба да буде ретко и нико га не хвали. „Сматрамо да треба да га буде што мање и да је то појава лоша за здравље жене, за демографију и етички дискутабилна", каже он. Жеља је да се број абортуса смањи, али да не и да се укине то право „стриктно и ригидно", додаје. „Право на абортус треба да буде сведено на случајеве када постоји неко оправдање, ако је жена тешко болесна или ако је трудноћа наступила као последица силовања или инцеста - постоје случајеви када то право не треба спречавати", каже Љубичић. Тезу да је абортус опасан по физичко здравље жена истраживачица Тамара Иванчевић је назвала „типичном лажном вешћу". „То је тачно само ако је реч о небезбедном абортусу од чијих последица умире 47.000 жена у свету, а хронична телесна оштећења има око пет милиона жена. „Ако жене немају приступ абортусу који би био безбедан, ако чекају дуго, ако су лоше информисане може доћи до озбиљнијих физичких последица или угрожености живота", рекла је Иванчевић, цитирајући извештај Уједињених нација. Потпис испод фотографије, Конференција у Медија центру феминистичких организација 12. маја 2023. Укидање права на абортус може довести до небезбедног прекида трудноће који може угрозити здравље жене, изјавила је прошле године докторка Ана Митровић из Гинеколошко-акушерске клинике Народни фронт после одлуке америчког Врховног суда. У 2021. години у Србији је на основу пријава рођења регистровано 59.854 порођаја, наводи се у извештају Института за јавно здравље Батут. Током истог периода било је пријављено 10.880 прекида трудноће. Највећи део је медицински индукован, односно абортуса је било 8.505, а мањи део су спонтани побачаји. Организатори самита намеравају да усвоје такозвану Универзалну декларацију о заштити деце према којој свако дете има право на живот и здравље, а која ће бити предложена владама широм света. Повереница: Абортус је цивилизацијско достигнуће Повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић упозорила је раније да је иницијатива за забрану абортуса забрињавајућа и опасна. Право на абортус је цивилизацијско достигнуће, а репродуктивна права и слободе спадају у корпус људских права која не смеју бити доведена у питање, јер је абортус у Србији легалан и дозвољен. Телесна аутономија подразумева да жена сама доноси избор о свом телу, с обзиром да је чланом 23. Устава загарантована неповредивост физичког интегритета. Овакве акције су штетне, воде у беспредметне полемике и збуњују па чак и застрашују жене. Пажња читавог друштва треба да буде усмерена на едукацију жена и мушкараца, поред осталог и о контрацепцији и абортусу, који пре свега из здравствених разлога не треба да буде коришћен као контрацептивно средство, додала је Јанковић. Ко су учесници, организатори и финансијери скупа? На сајту Про лајфа набројано је више од 70 организација за брак и породицу из готово свих делова Америке, али и других земаља, па и оних где је право на абортус укинуто или ограничено. попут Пољске и Ирске. Међу њима су и мреже организација са Балкана: поред Савеза за живот, ту је и Покрет за децу Три плус који је формиран „на Васкрс 2017. године са циљем да Србија васкрсне и победи највећег непријатеља белу кугу", како се наводи на њиховом сајту. Они се залажу да парови имају троје и више деце, а предложили су да држава новчано подржи такве породице, што је постало део прописа у Србији. У организационом одбору самита је десетак чланова, углавном са Балкана. Једна од њих је Марија Стајић, коуредница српске странице портала Међународне вести о породици, чланица Управног одбора добротворне организације Центар за живот у Београду и чланица Српског научног центра, како се наводи у њеној биографији. Ова професорка енглеског језика и преводитељка бави се женским репродуктивним здрављем и тврди да је прва је лиценцирана едукаторка у Србији за ФЕММ методу праћења плодности. „ФЕММ није метода него апликација за праћење менструалног циклуса", писала је новинарка Јована Глигоријевић. „Још 2019. године британски Гардијан открио је да ову апликацију финансирају организације које се залажу за забрану абортуса", пише Глигоријевић. Радојко Љубичић се на сајту Института за политичке студије наводи као један од истраживача и аутор рада Улога Руске православне цркве у спречавању међународне афирмације (пројекта) независности Косова и Метохија до 2008. Љубичић је 2009. ухапшен као представник Српског народног покрета 1389, због одржавања скупа на београдском Тргу Републике, који је претходно полиција забранила. Покрет 1389 важио је за радикално десничарску организацију познату по насилним поступцима, нетолеранцији и подстицању на међунационалну нетрпељивост и дискриминацију. Као један од главних говорника на скупу у Београду најављен је Брајан Браун, председник Међународне организације за породицу од 2016. У биографији се наводи да је овај заговорник брака и породице дипломирао на Оксфорду и да са супругом Сузан има деветоро деце. Међу учесницима су и двојица свештеника Српске православне цркве, представници више руских организација, као и Мартина Лукић из Хрватског покрета за живот и обитељ. Неке од организација које су део мреже ове мреже је активисткиња Марија Срдић пронашла у извештајима са састанака у српском Министарству за бригу о породици. „Они полако и сигурно продиру на места где се доносе одлуке", каже она. АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,DAVID DEE DELGADO/REUTERS Организатори немају подршку државе Србије коју би желели, али је мрежа Савез за живот добила благослов Српске православне цркве, каже Љубичић. Самит финансирају „разни људи, нема неких великих фирми иза тога", додаје. „Не финансира држава, то су људи углавном из Србије који дају прилоге, а трошкови нису нешто велики, износе можда неколико хиљада евра за закуп сале и за ручак. „Имамо много људи који раде, углавном су жене у Организационом одбору и то људи који су запослени, па се после радног времена активирамо да волонтерски радимо ове ствари и издвајамо нешто мало новца", каже Љубичић. Какве могу бити последице скупа? Кад је Марија Срдић, активисткиња Женске платформе за развој Србије, пратила случај Горана Давидовића Фирера, за којим су српске власти расписале потерницу, а он годинама деловао из Италије и био део мреже екстремистичких и неонацистичких организација, била је „запањена колико је жива њихова конференцијска активност". „Као што су се добро организовали на тој сцени, видим да је ово њихов уобичајени начин рада, припремају стратегије, разговарају о томе како да делују, очигледно да им за то није потребна пажња јавности. „Рекла бих да су њихове активности углавном испод радара, а онда кад почињу да се виде, онда су то већ иницијативе које се политички артикулишу и улазе у законодавну активност", каже Срдић. Као пример наводи случај суседне Северне Македоније где је једно време био донет закон да о абортусу одлучује лекарска комисија. „Између жене и њеног изабраног гинеколога у Србији нема никог трећег, то је стандард од кога не смемо ни милиметар да одступимо", додала је. Каже и да посебно забрињава ситуација у Хрватској, где представници покрета који сваког месеца клече на трговима многих градова траже да нема не само абортуса, већ и развода, сексуалних односа пре брака, као и забрану контрацепције. Потпис испод фотографије, Протест 12. маја 2022. у Ријеци у Хрватској 'Много тога да се реши пре абортуса' Право жена да одлучују о рађању је Уставом и законом загарантовано, а односи се на цео спектар женских и људских права, каже правница Милена Васић. Таква је пракса и у међународним конвенцијама које је Србија усвојила, додаје. „Експлицитно смо добили одговор од Европског суда за људска права у више пресуда да нерођено дете нема само по себи право на живот, већ оно своје право на живот црпи из права интереса мајке", наводи Васић. За демографски пад нису криве жене, и то је „ највећа замена теза која се у јавном простору понавља - да су жене криве за број абортуса." „Ми немамо сексуално образовање као предмет у школама, немамо могућност да допремо до великог броја жена које се, верујем врло нерадо одлучују да изврше абортус", каже Васић. Јована Ружичић из Центра за маме, организације која саветује мајке, позива „све који желе да раде на забрани абортуса да заједно са нама раде на томе да олакшамо мајчинство." „Не мислим да је избор ако бирате да ли ћете имати да нахраните породицу, ако бирате између тога да ли ћете изгубити посао, да ли ће све пасти на вас, да ли ћете остати у насилној вези, да ли ћете се вратити у насилно породилиште. „Има пуно тога што у Србији треба да се реши да би абортус могао да буде тема, хајде да решимо све остало", рекла је Ружичић, наводећи податке истраживања да свака десета жена после искуства са порођаја не жели да поново постане мама. Како је у свету? Конзервативни покрети јачају у Европи и Америци, а њихови активисти су од 2013. године смишљали „остварљиве циљеве" за поништавање људских права у Европи, показала је анализа Европског парламентарног форума за становништво и развој. У анализи су објављена документа стратегије „Обнова природног поретка: Агенда за Европу", чији је циљ да поништи постојеће законе о основним људским правима у вези са сексуалношћу и репродукцијом. У анализи се истражује професионална мрежа организација које заступају ставове инспирисане политиком Ватикана према овим темама, и стратегија позната као „Агенда Европе". „Агенда Европе" већ је дала конкретне резултате, попут пољског закона о забрани абортуса из 2016. године, забрана равноправних бракова у неколико земаља Централне Европе и више од десет сличних аката на националном нивоу и у европским институцијама чији је циљ да ограниче права жена и ЛГБТИ људи, наводи се у анализи. У књизи се у више делова помињу Словенија и Хрватска, као и активности хрватске политичарке Жељке Маркић, оснивачице организације У име обитељи. АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,GETTY IMAGES Потпис испод фотографије, Активисти за право на абортус и активисти против абортуса испред Врховног суда САД Амандин Клаво шефица Департмана за родне студије Фондације Жан Жорес из Француске Вести о положају жена широм света су забрињавајуће - у Авганистану, Ирану, Украјини, Сједињеним Државама, али и у Европи, у Пољској, Мађарској, однедавно у Италији и Шведској - јер је дошло до једне ствари: напада и смањење права жена. Конзервативни покрет се састоји од различитих актера: држава, екстремно десничарских организација, верских организација, невладиних организација и економских актера. Они деле заједничку визију друштва које је патријархално, што одговара традиционалном погледу на породицу и сексуалност, у који жене и мушкарци треба да се уклопе. Добијају значајну финансијску подршку. Тешко је рећи колики су то износи јер су нетранспарентни, али неколико извештаја институција наводе да су добили око милијарде евра, од црног новца, конзервативних и филантропских донатора, али и од институција које финансирају политичке странке. Ова финансијска подршка им омогућава да шире идеје на свим нивоима - у јавној и политичкој сфери, у медијима и на друштвеним мрежама и сајтовима. Самити показују како је конзервативни покрет организован на међународном нивоу и како се ове организације против слободе избора повезују како би ојачале у националним и међународним институцијама. Они желе једну ствар: контролу женских тела и сексуалности. Одлука Врховног суда да поништи Роу против Вејда у САД послала је застрашујући сигнал - наравно најпре за жене у Америци - али и широм света и јача покрет против слободе избора. Зато се морамо борити против тога и штитити права жена у финансирању феминистичких невладиних организација и феминистичких јавних политика. Према подацима Светске здравствене организације (СЗО), скоро 50 одсто абортуса се сваке године изведе широм света у лошим и небезбедним условима за жене. У овим околностима, жена умире сваких девет минута у свету због забране абортуса или ограничења абортуса. Забрана женама да побаце довела је до пораста стопе смртности мајки и ризика по здравље жена. Као што је Лансет писао када је Врховни суд одлучио да поништи Ро против Вејда у САД, жене ће умрети због ове одлуке. Фондација Жан Жорес је у сарадњи са Еквипоп организацијом издала брошуру о 12 земаља у којима јачају конзервативни покрети Женска права: борба против повратка уназад. Како је у Америци дошло до обрта? Про-лајф организације деценијама су активне у САД, објавио је ББЦ. Амерички покрет против абортуса започео је у 19. веку, а предводили су га лекари који су видели да они који немедицински пружају услуге абортуса представљају претњу за њихову индустрију и штете здрављу жена. До 1900. године, свака држава је у потпуности забранила абортус - са изузетком оних које одобре лиценцирани лекари. Питање се поново појавило 1960-их, када су жене почеле да се залажу за репродуктивна права. Колорадо је променио закон против абортуса 1967. године, а убрзо потом уследиле су одлуке у Калифорнији и Њујорку. Усред ових напора да се избор врати женама, рођен је покрет против абортуса какав тренутно видимо, предвођен углавном католицима и другим конзервативним верским групама. Најстарија таква група у САД, Национално право на живот, основана је 1968. Већина средстава за покрет и даље долази од религиозних конзервативаца - попут богатих донатора као што је породица ДеВос која се залаже за живот. Године 1973. Врховни суд је донео значајну пресуду Рое против Вејда којом је легализован абортус у свих 50 држава. Ро против Вејда штитио је до 2022. право жене на прекид трудноће до тачке у којој фетус може да живи ван материце, углавном на почетку трећег тромесечја, што је негде 28. недеља трудноће. Неколико савезних држава је или забранило или оштро ограничило приступ абортусу. Потпис испод видеа, Када је судска одлука донета, присталице су напољу узвикивале „Ми смо пост Роу генерација", јер је поништена пресуда Роу против Вејда 'Београдски дани породице' померени за јун За исти викенд, пред Међународни дан породице, у Београду је најављена и манифестација у којој је требало да учествује и патријарх Српске православне цркве Порфирије, али је померена због вишеструких масовних убистава. Како је рекао градоначелник Александар Шапић, Београдски дани породице би почели колективним венчањем. Манифестација је одложена због недавних масовних убистава у Београду и Младеновцу. Српска православна црква је за Спасовдан, празник који се обележава као слава Београда, 25. маја заказала литију на чијем челу ће бити мошти Светог Владике Николаја, посебно донете из манастира Лелић, због трагедија. Извор: Међународни самит против абортуса у Београду, какве могу бити последице - BBC News на српском WWW.BBC.COM Најављен неколико месеци раније, циљ је да се промовише недовољно познат Про лајф покрет у Србији, кажу организатори.
-
Прво, живот је неправедан. Ова неправда има много аспеката, али ова ситуација је директно повезана са једним. Она лежи у томе што од ближњег увек очекујемо реципроцитет. На пример, ако се трудим да не покажем иритацију, од других ћу очекивати уздржаност. Или ако покушам да будем поуздан, онда ћу од ближњег захтевати поузданост. Као резултат тога, испада да су наша очекивања у односу на наше ближње увек донекле прецењена. Не у свему, наравно, али у ономе што је за нас битно и у чему нисмо сасвим слаби – свакако. Наравно, лоше је када нас људи разочарају, а ако је узрок разочарања очигледан грех, онда још више. Међутим као што знате, сви људи су различити и греси различитих људи су такође различити. Међу гресима има и оних који, наносећи штету души власника, уопште не могу повредити друге. На пример, човек је шкрт и то је наравно веома лоша особина. Али ближње, који не зависе од њега, то апсолутно не занима. Међутим, постоје и пороци који наносе штету и бол не само самом грешнику, већ и онима око њега. Издаја је управо једна од њих. Не само да је човек сам зао, већ успева да затрује живот и ближњем. Ово је дефинитивно лоше, па чак и подло. Међутим, ова особа је таква и није у нашој моћи да је променимо. Зато не очекујте од ње да ће вас третирати по принципу реципроцитета. Наравно, то није фер, није у реду, не би требало да буде тако, али јесте. И то је неправедност живота. И колико год да нам је болно, колико год нам је тешко да прихватимо ту чињеницу, мора се прихватити оно што се не може променити. Тако, ако је сам живот неправедан, не треба очекивати правду од људи или веровати да ће се неко опходити према нама у погледу наше наклоности, поверења или добрих дела. Други проблем је формулисао псалмиста: „сваки је човек лаж“ (Пс. 115). Вероватно сви, из животног искуства, знају да од људи не треба очекивати оно што нам не могу дати. На пример, уздржана особа неће насилно показивати осећања, а чврста и јака особа неће лити сузе. То су очигледне ствари и помажу нам да изградимо исправне и узајамно пријатне односе са људима. Ништа мање очигледно је да нико од нас не зна шта да очекује у тешкој ситуацији, не само од другога, већ ни од самог себе. Шта би био тачан одговор на питање: „Како бисте се понашали да…”? Не знам. Не знам док не будем у тој ситуацији. Јер, под утицајем разних фактора, под утицајем страха, стреса, беса или јаке жеље, понекад смо способни за нешто што ни сами не бисмо посумњали. Али, на крају крајева, све за шта сам ја способан, способан је и било ко други. Истина, ретко прихватамо ову чињеницу, али она стоји. Кад би се стално подсећали да је сваки човек лаж, не бисмо се у људима преварили, не бисмо били разочарани, не бисмо били искушани њиховим поступцима. А сада да извучемо закључке. Прво, сви морају да се носе са издајом. Пошто је сам живот веома неправедан, не треба се чудити нити жалити. Друго, људи су способни и за издају. Чак и нама блиски. Вреди научити веровати људима узевши у обзир личне карактеристике сваког: добре особине својствене особи, лоше склоности и пороке, предности и слабости. И, полазећи од тога, изградити комуникацију, не захтевајући од ближњег више него што нам може пружити. Ако се сетите ове две једноставне истине, биће лакше не изгубити поверење које већ имате. Што се тиче оних који су га изгубили, рећи ћу искрено: не сметајте Богу да нас спасе. Човек је отпорно биће. Они који су навикли на поверење поново ће тежити томе, чак и ако нема разлога за поверење. Само је важно не гајити у себи озлојеђеност а успомену на неприкладна дела ближњих треба сакрити што даље од нас. Протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/sr/content/kako-nauchiti-verovati-ljudima-ako-najblizhi-mozhe-izdati
-
Прва грешка је што многи покушавају да читају Свето писмо Старог и Новог завета на уобичајен начин, као обичну књигу, односно претварајући симболе слова у слике у свом уму. Ако је ово фикција, онда, сходно томе, такви читаоци стварају емоционалне слике у својим умовима и срцима, покушавајући да искористе своју машту, док доживљавају сензуално искуство-задовољство. Свето Писмо се не може тако читати. Зашто? Јер Свето Писмо или (Библија, од грчког „скуп књига“) је „...књиге написане Духом Светим кроз људе освећене од Бога, зване пророци и апостоли“ („Православни катихизис“ Св. Филарета). (Дроздов)). То јест, видимо да Библија није само књига. Ово је књига коју је написао сам Бог преко људи које је Он посебно изабрао за ту сврху. Зашто је Господ то учинио? Он нам је открио Истину о Себи, о свету и о спасењу сваког човека. И стога је Библија - Књига Живота, она је извор Божанског Откровења и Божанског живота. Читајући је, примамо живот у себе и оживљава се реч Божија. Библија на нас делује спасоносно, веома благотворно утиче на душу, приближава је и сједињује са Господом. Дакле, прво осећање са којим треба да читамо Свето писмо јесте страх Божији и страхопоштовање према Господу. Свети Игњатије (Брјанчанинов) у свом делу „Подвижничка искуства“ (1 том) има читаво поглавље „О читању Јеванђеља“. Тамо има дивних речи: „Читајте Јеванђеље са највећим поштовањем и пажњом. Ништа у њему не сматрајте неважним, недостојним разматрања. Свака њена јота емитује трачак живота. Занемаривање живота је смрт.” Ове речи су, наравно, засноване на речима самог Господа нашег Исуса Христа: „Јер, заиста, кажем вам, док не прођу небо и земља, неће проћи из закона ни једна јота ни једна ситница док се све не испуни. (Матеј 5:18).” Дакле, свако слово, сваки ред Светог писма има невероватан и огроман значај. Када почињемо да читамо Свето Писмо, морамо схватити да нас у том тренутку посећује Сам Господ да би нам открио своју спасоносну истину. Друга уобичајена грешка коју човек чини када чита Свето писмо је то што покушава да тумачи одломке према сопственом разумевању. Ово такође не би требало да се ради. Морамо запамтити да смо ми грешни људи и наш „оперативни систем“, наш ум је такође затрован грехом. Стога се збуњени одломци Библије морају читати са тумачењима. Уопштено говорећи, увек треба да имате при руци књигу тумачења Библије, али књигу чији је аутор признат од Цркве и који је од Цркве одобрен као упутство за проучавање Светог писма. Сада је ово читање поједностављено, јер се многе књиге постављају на интернет и доступни су у електронском облику. На пример, дело Светог Јована Златоустог „Разговори о Јеванђељу по Матеју“ или дело Светог Василија Великог „Разговори о шестодневну“ (Тумачење првих глава старозаветне књиге Постања о стварању света), или тумачење Светог Писма Новог Завета од блаженог Теофилакта Бугарског. Иако је Библија писана Духом Светим руководством апостола, многа тумачења Светог Писма писали и други свети људи, вођени Господом да нам отваре пут ка правилном разумевању истине Божије. Друга грешка се дешава при читању Старог завета, који је прилично тешко читати без посебне припреме: обиље имена локалитета, несталих народа, много догађаја итд. Овде су, наравно, пожељне и књиге које тумаче историју Старог завета – од најједноставнијег „Закона Божијег” протојереја Серафима Слободског до „Библије објашњења Старог и Новог завета” професора Александра Лопухина. Такође, у смислу односа према Старом завету, желео бих да кажем да неки људи имају идеју да се Господ у ова давна времена „сурово“ понашао према људима. Ово није истина. Сами људи су били окрутни. Ми живимо у доба Новог Завета, када је свет просветљен Господом нашим Исусом Христом. Јеванђељска порука својим зрацима продире у наш свет и даје му светлост љубави и милосрђа. Није тако било у старозаветна времена, када су се људи веома удаљавали од Бога. Били су непристојни и подли. Људски живот је тада мало вредео, ропство је цветало. Владао је закон јачег, слободан човек постао вербална ствар, роб без права. Стога је Господ применио оне мере за спасење људи које би њима биле разумљиве и прихваћене. Желео бих да кажем неколико речи о новозаветној књизи „Откривење“ светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова. Ако се не може маштати о светом Јеванђељу, онда се не може маштати ни о овој тајанственој књизи. У „Апокалипси” постоје стихови: “Ја свједочим свакоме који слуша ријечи пророштва књиге ове: ако ко дометне овоме, Бог ће на њега наметнути муке написане у књизи овој; И ако ко одузме од ријечи књиге пророштва овога, Бог ће одузети његов дио од Дрвета живота, и од Града светога, што је написано у књизи овој. (Откр. 22:18, 19). Због тога се ова књига не чита за време богослужења у православним црквама. Можете је прочитати код куће, али увек запамтите страшну опомену светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, да нам Бог не одузме учешће у Књизи живота јер смо или нешто одузели или смо додали нешто грешно и људско. Овде вреди прочитатидело светог Андреја, архиепископа Кесаријског, „Објашњење Апокалипсе светог Јована Богослова“. Потрудимо се, уз Божију помоћ, да сваки дан читамо Свето Писмо и припаднемо овом животворном извору, који засићује нашу душу драгоценом и светом влагом истине, отварајући јој пут спасења! Протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/sr/content/koje-greshke-se-mogu-napraviti-pri-chitanju-biblije
-
Када говоримо о хришћанству као о религији чуда, онда, пре свега, мислимо на главно чудо – Васкрсење Христово и сав Његов искупитељски подвиг. Без Спаситеља не може бити хришћанства. Он је темељ и Он је крајњи циљ живота сваког хришћанина. Али сви смо ми људи, па грешимо, а цена тога може бити прилично висока. У почетку, погрешно постављање приоритета у духовном животу може чак довести до губитка вере, а улога чуда овде није последња. Тачније, проблем, наравно, није у самом чуду, већ у човеку. Више пута сам био сведок како су људи долазили у Цркву управо ради чуда. Нису тражили смисао живота нису тражили вечност, нису тражили Бога, чекали су чудо. Некада су то биле прилично трагичне ситуације када је неко од блиских рођака био тешко болестан, а понекад је човек само желео неку врсту потреса, нешто необично што би узбудило машту и фантазију. Сви разумемо да Бог није мађионичар и да неће учинити ништа необично да забави особу којој Он, углавном, није потребан. У првом случају, када нема чуда оздрављења и болесни рођак умре, људи често напуштају Цркву. Они не поричу стварност Бога, иако се речима могу поставити као атеисти, али често стварају дубоку огорченост против Њега и целог света. Све њихове молитве, пост, па и учешће у Светим Тајнама били су усмерени ка једном циљу – очувању живота вољене особе. Да, ово није лоше, али колико год да волимо некога, овоземаљски живот не може имати апсолутну самодовољну вредност. Ако таквој особи уопште није потребан Бог, или боље речено, потребан је само за испуњење жеља, иако је веома побожан, зашто би онда Господ испуњавао његове захтеве? Бог није Аладин - дух који се може призвати трљањем лампе у потребно време. Он је милостив, али је праведан, Он је оличење љубави, али је и љубоморан. Подсетимо се Христових речи: „Ко воли оца или матер више од мене, није Мене достојан; и ко љуби сина или кћер више од мене, није мене достојан“ (Матеј 10:37). Или следеће: „Нико ко стави руку на плуг и осврне се уназад није достојан за Царство Божије“ (Лк. 9:62). Као што видите, Господ не трпи подмере и полумере. Ако човек очекује да му се испуне само његови захтеви од стране Бога, онда Му даје само најмањи и најнезначајнији део себе, а то нам не приличи, не зато што је Он некакав себични деспот, већ зато што нас толико воли да смо му потпуно потребни. Није тајна да су сви људи болесни од греха, али ако сте исцељени, онда ћете бити потпуно излечени. Дај Богу руку и Он ће желети да вас узме целе. Ако се лечи, онда се лечи до краја, иначе нема смисла у лечењу. Само у овом случају може бити места за чудо. Бог неће чинити чуда ради забаве. Свако право чудо треба да има одређену сврху, да служи као оруђе за јачање вере, а не за њено уништење. Што се тиче другог примера, када човек у Цркви тражи чуда, чиме негде чак и несвесно храни сопствену машту, тада настаје ситуација још опаснија него у првом случају. Ако хришћанин у трагичним околностима може све да превазиђе и да се временом промени, код трагача за „триковима“ промена је много мање вероватна. И све зато што га не боли. Бол је та која нас покреће. Од ње постаје страшно непријатно, што нас тера да тражимо начине за њено превазилажење или да се бар научимо стрпљењу. За особу која тражи чуда, овај проблем уопште није вредан тога. Такав хришћанин ће активно читати разне православне мемоаре, приче о чудима, али ће Свето Писмо бити у запећку са лепим слојем прашине. Биће спреман да стално иде на ходочашћа, али ретко прилази Чаши. Прочитаће мноштво акатиста, али никада неће искрено разговарати са Богом. Трагалац чуда није у стању да рационално сагледа ни своје духовно искуство, ни духовно искуство светаца. Чак је и само хришћанство у њему површно. Најстрашније у овој ситуацији је да, ако тражимо чуда у Цркви а не Христа, сигурно ћемо их наћи, јер непријатељ људског рода не спава и зна да прави трикове, али такве, да се не могу одмах разликовати од правог чуда. Довољно је подсетити се искушења св. Симеона Богослова, Св.Никите Новгородског, Св. Силуана Атонског и многих других светитеља. Визија светлости, појава анђела, па чак и самог Христа, може бити варљива јер „сам сатана узима лик анђела светлости, и стога није велика ствар ако и његове слуге поприме обличје слуга праведности“ ( 2. Кор. 11:14–15). Ако неки свети подвижници нису могли да избегну овакво искушење, онда се тим више не треба шалити са тим. Чак и ако трагалац за чудима не падне у прелест, сигурно ће доћи тренутак када ће његова пољуљана вера бити обухваћена таквим испитом коме се никако неће моћи одупрети – ово је кућа саграђена на песку (Мт. 7,26). -27). Јеванђелска прича је почела чудом Оваплоћења Сина Божијег. И данас се у Цркви дешавају чуда. Али, чини ми се да њихов значај и интензитет постепено опадају. Време боравка Сина Божијег на земљи било је посебно, јединствено, испуњено невероватним догађајима: од претварања воде у вино до васкрсења мртвих. Данас је заправо све мање хришћана, а они који постоје, увелико су изгубили своју „сланост“. Живимо у прилично узнемирујућем и тешком времену, стога је важна способност да се види Промисао Божији. Чудо не мора да буде очигледно, као муња на небу. Много је више чуда у обичном току живота. То су људи који су нам послати у право време, изненадни догађаји који радикално мењају правац земаљског пута, мисли које су дошле „ниоткуда“ и решења насталих проблема. Видимо како се брзо и веома нагло мења свет око нас. Главно чудо, за нас хришћане данас, треба да буде способност да живимо са потпуним поверењем у Бога, Онога Који вас никада неће изневерити, издати и осрамотити, и положити све наде на Њега . Протојереј Владимир Долгих https://pravlife.org/sr/content/kako-chuda-mogu-unishtiti-veru
-
Нека ваш проблем, искушење које имате у свом животу данас, постане корак до неба. Како ово постићи? Када се у овој тешкоћи предате Богу. Када се ова тешкоћа третира као прилика да откријете себе и негујете врлине. Проблеми и искушења нису пријатне ситуације, али су неопходне. Када би све ишло како смо планирали, како бисмо желели, пре или касније бисмо пали у бахатост, незахвалност, илузију и патњу. На жалост, ми смо склони да заборављамо доброту Божију у свом животу, јер лако падамо у прелест самообожења, јер се лако одвраћамо од Њега; Бог нас учи кроз искушења. Подсећа нас да нисмо моћни, да нисмо свезнајући, да нисмо самодовољни, да нисмо непоткупљиви, да нисмо нерањиви. Искушења нас буде из духовне летаргије у коју упадамо. Када неочекивано дође тешкоћа у нашем животу, поново хватамо бројаницу, поново почињемо молитву, поново се сећамо Бога нашег. Све је у овом животу добро и благословено. Све. Чак и оно што сматрамо проклетством и злом. Све је добро и благословено, док се свему приступа са перспективом вечног живота. Ако све гледамо кратковидо и светски, природно ћемо бити несрећни и у малим тешкоћама свакодневног живота. Видимо људе са великим проблемима како су мирни и срећни, а са друге стране видимо људе који имају све (на свету) а да су због најмање потешкоће несрећни и узнемирени. То је зато што први имају ум упрт у небеса, док су други заглављени у блату земље. Овај живот је Божански дар свакоме од нас. Није божански дар само када нам све иде добро већ и када смо окренути наглавачке. Овај дар није дат од Бога да бисмо се осећали срећни и успешни, већ да бисмо постигли одређени циљ (наше Спасење), да бисмо откључали (то је кључ) вечну срећу која нам се нуди. Овај живот сам по себи није ништа ако се не доживи као предворје вечности. Он добија дубоко и веома важно значење када га човек третира као прилику коју му је дао Бог да вечно живи са Њим. Дакле, искушењима се приступа другачије, стрес се ублажава и све је олакшано. Све се ради глатко и мирно. Све је означено Крстом Господњим и завршава се у самом Спаситељу Христу. Човек сада не живи да би био срећан, него да би се спасао, да би се довршио у Христу. Тек тада овај живот има смисао и значај (макар звучало помало грубо и екстремно): само када човек живи са Христом, за Христа, кроз Христа. Имати породицу, успети у послу, обновити манастир, имати много деце, стећи друштвени статус итд. нема смисла, нити је битно ако нема Христа у вашем животу. Ништа нема смисла и вредности без Христа. Све је џабе без Христа, без изгледа на живот вечни. Христос даје смисао нашим животима, даје смисао нашој смрти, даје смисао свему у нама. o. Хараламбос Пападопулос http://istologio.org/
-
20. децембра 2021. године, у Светогеоргијевском дому поред цркве Светог Ђорђа под Горицом, одржана је четврта по реду дијалошка трибина, у организацији Црквене општине Подгорица, на тему „Религија и медицина“. Дијалошке вечери које модерира протојереј-ставрофор Гојко Перовић имају за циљ да разјасне однос религије и људских дјелатности које су од фундаменталног значаја за читаво друштво (наука, политика, умјетност итд.) и да то учине аутентични представници религије и стручњаци из других области, како би се спријечиле разне површне, а често и злонамјерне интерпретације. Учесници вечери били су љекари Клиничког центра Црне Горе др Маринко Пауновић, специјалиста опште хирургије и др Батрић Бабовић, специјалиста интерне медицине и нефрологије, као и хафиз Сулејман Бугари, исламски теолог и савјетник реиса у Црној Гори. Први говорник, др Пауновић, почео је своје излагање освртом на историјску повезаност религијских установа и болница још од времена антике. Манастирске болнице у Хиландару и Студеници, које је основао Свети Сава, представљају почетак савремене медицине у нашој регији. Лијечење у њима није било неорганизовано, већ се спроводило по одређеним правилима која су прописивали типици. О томе свједоче документи у којима можемо наћи детаље попут организације одвојених одјељења са одређеним бројем кревета за различите категорије пацијената. При манастирима су дјеловале и претече данашњих медицинских школа. Све ово говори о непостојању било какве конфронтације медицине и религије, која се појављује много касније. Доктор је истакао свој став да смо сви ми на истом задатку и да “једни у другима треба да тражимо партнере и не видим разлога да онај који је при Цркви не поштује медицину или онај који је у медицини не поштује Цркву“. Указао је на чињеницу да се на озбиљним светским научним институцијама проучава утицај религије на здравље. Интердисциплинаран приступ тој тематици је нешто што је неопходно. Др Пауновић је то навео статистичке податке који говоре да људи који вјерују боље подносе болест, операције и период опоравка. Они су послушнији при спровођењу терапије и љекарских савјета. Такође, када изговарају ријечи попут „Даће Бог“, „у вашим смо и Божијим рукама“ они то не говоре просто као узречицу, већ то долази из срца и дубоког увјерења да је у тим моментима Бог уз њих. Истакао је и питање слободне воље, рекавши да сваки пацијент сам бира како ће да живи и да се лијечи, али је дужност љекара да савјетује у складу са својом професијом. Ефендија Бугари такође је казао да се духовност и медицина никада нису одвајале и да нису могле једна без друге, јер без поштовања оба аспекта није могло доћи до излечења. Раз је настао због покушаја медицине да докаже да се може без духовности, што је довело до парцијалног приступа човјеку и до болести од којих сама медицина болује. Ипак, живот је незамислив без обоје, а то потврђује исламска традиција која не препоручује да се живи тамо гдје нема љекара и онога ко зна Божију ријеч напамет. Цитирао је и Мухамедове ријечи: „Чистоћа је пола вјере“, које се односе управо на хигијену. Сасвим је нормално и било је примјера да је један човјек теолог, хафиз Курана и доктор медицине, навео је еф. Бугари, критикујући ограничен поглед на проблеме са којима се суочавамо. Цитирао је Парацелзусове ријечи које говоре да треба лијечити болесника, а не само орган, поново наглашавајући потребу цјеловитог приступа човјеку. Отац Гојко проблематизовао је приступе који иду у крајности, када вјерник има потребу да потпуно занемари медицину или када се медицина постави као својеврсна религија. Ефендија је указао на примјер пророка Мојсија, који се обратио Богу због своје главобоље и од Бога добио исцјељење први пут употребом одређене траве, а други пут одласком код љекара. Тиме је схватио да је Бог тај који је дао и лијек и љекара. „Склад између религије и медицине је предувјет за свестрану терапију човјеку“, закључио је Бугари, јер по исламском учењу човјек има пет „тијела“, а то су физичко, биохемијско, интелектуално, емотивно и духовно. Др Бабовић је, одговарајући на питање оца Гојка о повезаности пацијентове вјере са процесом лијечења, истакао да је вјерујући човјек „ допуна љекару и његов најбољи помагач како да се изађе из свеопште кризе“. Подсјетио је на личност Светог Луке Кримског, епископа и хирурга из 19. и 20. вијека. Цитирајући Христове ријечи: „Вјера твоја спасла те је“, казао је да је вјера у одређеном смислу медицина и основ тјелесне медицине, која не може без духа. Говорећи о неопходности присуства свештеника и постојања молитвеног простора у болницама, подијелио је своја искуства и добре примјере из медицинских установа у Хрватској и Турској, позивајући на примјену тих принципа сарадње вјерских заједница и здравствених установа и код нас. Такође је нагласио неопходност покретања дијалога између вјерских организација и медицинских стручњака на тему трансплантације органа, вјештачке оплодње, биоетике, биомедицине и сл. По његовим ријечима, не треба изгубити ни оно што је традиционално ни оно што је савремено. Др Бабовић закључио је да је љекар „слуга који је ту да природне процесе упути тамо гдје је Бог одлучио да они заврше“ . Оба љекара сагласила су се да наши здравствени радници својим личним примјером показују љубав за свој народ и да у датим околностима често успијевају да ураде и више од очекивања. Отац Гојко је изрекао своју препознатљиву максиму; „И ово ће проћи“, наводећи да су се људи и раније у временима епидемија прибојавали да је крај свијета већ ту. Подсјетио је на примјер Светог Петра Цетињског који је у своје вријеме успоставио карантин у манастиру Брчели, издајући упутства и прописујући мјере за сузбијање неке тадашње опасности. Такође се присјетио блаженопочившег митрополита Амфилохија, који се у својим последњим данима придржавао савјета љекара и учинио све што је било до њега да испоштује медицинске процедуре, али је и одлучио да се до краја лијечи у својој земљи, у истим условима у којима се лијечи његов народ. Значај ове вечери и дијалога између религије и медицине препознао је и својим присуством показао др Игор Галић, директор Института за јавно здравље Црне Горе. Следећа трибина најављена је за петнаест дана, а тема и тачно вријеме одржавања биће објављени посредством црквених медија. Лазар Шћекић View full Странице
-
Као што земља чека Богојављенске мразеве, тако и душа чека умивање Крштењем. Али шта знамо о Крштењу? Лепоту хришћанске вере и смисао Крштења могу разумети само они који свесрдно траже Јединог Бога – Пресвету Тројицу. Као што знате, Нови завет једном показује појаву Свете Тројице – крштење Исусово на реци Јордану. Од тада хришћани уз Крштење Господње величају Богојављење. Може се претпоставити да су управо ти догађаји постали главне јеванђелске приче, у којима се крије смисао Христовог служења кроз познање Тројице. Будући крштен у Јордану, Исус – Бог и савршени Човек, који на себи није имао греха – дели судбину са грешним човечанством. У Крштењу Господњем дато нам је највеће откровење љубави Божије, који је дао Сина свога Јединородног за наше спасење и дао Духа Светога, који оживљава. Дух Свети силази на Исуса, а глас са неба сведочи да је Он љубљени Син Божији, који је по Очевој вољи. Када се Господ, као човек, крсти у Јордану, ми се умивамо у Њему и Њиме, а када прими Духа, постајемо духовно пријемчиви кроз Њега, учио је св. Атанасије Велики. Грешан човек постаје као Бог! Каква великодушност и љубав Створитеља према његовом посрнулом стварању. Праслика Крштења jе било крштење у Мојсеја „у облаку и мору“ (1. Коринћанима 10, 2). Бити у облаку и прећи преко мора оличили су благодат духа и будуће крштење у води. Пророк Јован Крститељ је већ крстио водом, у покајање, али ово још није било савршено крштење. И само Исус крштава Духом, показујући нам пут духовног савршенства. За сваког верника велика је част да буде обележен печатом Духа Светога и хвали Пресвету Тројицу. Преподобни Симеон Нови Богослов је рекао да благодат Духа Светог чини човека пријатељем и сином Божијим и богом, колико је то човеку могуће. Само Дух врача лепоту човековог наликовања Богу, као и лик на крштењу. Извор: Православнаjа жизањ
-
Медицина и духовност не могу једно без другог
тема је објавио/ла Пријатељски у Друштвена брига о људима
Дијалошка трибина “Религија и медицина” одржана је 20. децембра 2021. године у Светогеоргијевском дому поред цркве Светог Ђорђа под Горицом, у организацији Црквене општине Подгорица, на тему „Религија и медицина“. Дијалошке вечери које модерира протојереј-ставрофор Гојко Перовић имају за циљ да разјасне однос религије и људских дјелатности које су од фундаменталног значаја за читаво друштво (наука, политика, умјетност итд.) и да то учине аутентични представници религије и стручњаци из других области, како би се спријечиле разне површне, а често и злонамјерне интерпретације. Учесници вечери били су љекари Клиничког центра Црне Горе др Маринко Пауновић, специјалиста опште хирургије и др Батрић Бабовић, специјалиста интерне медицине и нефрологије, као и хафиз Сулејман Бугари, исламски теолог и савјетник реиса у Црној Гори. Први говорник, др Пауновић, почео је своје излагање освртом на историјску повезаност религијских установа и болница још од времена антике. Манастирске болнице у Хиландару и Студеници, које је основао Свети Сава, представљају почетак савремене медицине у нашој регији. Лијечење у њима није било неорганизовано, већ се спроводило по одређеним правилима која су прописивали типици. О томе свједоче документи у којима можемо наћи детаље попут организације одвојених одјељења са одређеним бројем кревета за различите категорије пацијената. При манастирима су дјеловале и претече данашњих медицинских школа. Све ово говори о непостојању било какве конфронтације медицине и религије, која се појављује много касније. Доктор је истакао свој став да смо сви ми на истом задатку и да “једни у другима треба да тражимо партнере и не видим разлога да онај који је при Цркви не поштује медицину или онај који је у медицини не поштује Цркву“. Указао је на чињеницу да се на озбиљним светским научним институцијама проучава утицај религије на здравље. Интердисциплинаран приступ тој тематици је нешто што је неопходно. Др Пауновић је то навео статистичке податке који говоре да људи који вјерују боље подносе болест, операције и период опоравка. Они су послушнији при спровођењу терапије и љекарских савјета. Такође, када изговарају ријечи попут „Даће Бог“, „у вашим смо и Божијим рукама“ они то не говоре просто као узречицу, већ то долази из срца и дубоког увјерења да је у тим моментима Бог уз њих. Истакао је и питање слободне воље, рекавши да сваки пацијент сам бира како ће да живи и да се лијечи, али је дужност љекара да савјетује у складу са својом професијом. Ефендија Бугари такође је казао да се духовност и медицина никада нису одвајале и да нису могле једна без друге, јер без поштовања оба аспекта није могло доћи до излечења. Раз је настао због покушаја медицине да докаже да се може без духовности, што је довело до парцијалног приступа човјеку и до болести од којих сама медицина болује. Ипак, живот је незамислив без обоје, а то потврђује исламска традиција која не препоручује да се живи тамо гдје нема љекара и онога ко зна Божију ријеч напамет. Цитирао је и Мухамедове ријечи: „Чистоћа је пола вјере“, које се односе управо на хигијену. Сасвим је нормално и било је примјера да је један човјек теолог, хафиз Курана и доктор медицине, навео је еф. Бугари, критикујући ограничен поглед на проблеме са којима се суочавамо. Цитирао је Парацелзусове ријечи које говоре да треба лијечити болесника, а не само орган, поново наглашавајући потребу цјеловитог приступа човјеку. Отац Гојко проблематизовао је приступе који иду у крајности, када вјерник има потребу да потпуно занемари медицину или када се медицина постави као својеврсна религија. Ефендија је указао на примјер пророка Мојсија, који се обратио Богу због своје главобоље и од Бога добио исцјељење први пут употребом одређене траве, а други пут одласком код љекара. Тиме је схватио да је Бог тај који је дао и лијек и љекара. „Склад између религије и медицине је предувјет за свестрану терапију човјеку“, закључио је Бугари, јер по исламском учењу човјек има пет „тијела“, а то су физичко, биохемијско, интелектуално, емотивно и духовно. Др Бабовић је, одговарајући на питање оца Гојка о повезаности пацијентове вјере са процесом лијечења, истакао да је вјерујући човјек „ допуна љекару и његов најбољи помагач како да се изађе из свеопште кризе“. Подсјетио је на личност Светог Луке Кримског, епископа и хирурга из 19. и 20. вијека. Цитирајући Христове ријечи: „Вјера твоја спасла те је“, казао је да је вјера у одређеном смислу медицина и основ тјелесне медицине, која не може без духа. Говорећи о неопходности присуства свештеника и постојања молитвеног простора у болницама, подијелио је своја искуства и добре примјере из медицинских установа у Хрватској и Турској, позивајући на примјену тих принципа сарадње вјерских заједница и здравствених установа и код нас. Такође је нагласио неопходност покретања дијалога између вјерских организација и медицинских стручњака на тему трансплантације органа, вјештачке оплодње, биоетике, биомедицине и сл. По његовим ријечима, не треба изгубити ни оно што је традиционално ни оно што је савремено. Др Бабовић закључио је да је љекар „слуга који је ту да природне процесе упути тамо гдје је Бог одлучио да они заврше“ . Оба љекара сагласила су се да наши здравствени радници својим личним примјером показују љубав за свој народ и да у датим околностима често успијевају да ураде и више од очекивања. Отац Гојко је изрекао своју препознатљиву максиму; „И ово ће проћи“, наводећи да су се људи и раније у временима епидемија прибојавали да је крај свијета већ ту. Подсјетио је на примјер Светог Петра Цетињског који је у своје вријеме успоставио карантин у манастиру Брчели, издајући упутства и прописујући мјере за сузбијање неке тадашње опасности. Такође се присјетио блаженопочившег митрополита Амфилохија, који се у својим последњим данима придржавао савјета љекара и учинио све што је било до њега да испоштује медицинске процедуре, али је и одлучио да се до краја лијечи у својој земљи, у истим условима у којима се лијечи његов народ. Значај ове вечери и дијалога између религије и медицине препознао је и својим присуством показао др Игор Галић, директор Института за јавно здравље Црне Горе. Извори: https://svetigora.com/dijaloska-tribina-religija-i-medicina-medicina-i-duhovnost-ne-mogu-jedno-bez-drugog/ -
Дијалошка трибина “Религија и медицина”: Медицина и духовност не могу једно без другог
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Друштво
Дијалошке вечери које модерира протојереј-ставрофор Гојко Перовић имају за циљ да разјасне однос религије и људских дјелатности које су од фундаменталног значаја за читаво друштво (наука, политика, умјетност итд.) и да то учине аутентични представници религије и стручњаци из других области, како би се спријечиле разне површне, а често и злонамјерне интерпретације. Учесници вечери били су љекари Клиничког центра Црне Горе др Маринко Пауновић, специјалиста опште хирургије и др Батрић Бабовић, специјалиста интерне медицине и нефрологије, као и хафиз Сулејман Бугари, исламски теолог и савјетник реиса у Црној Гори. Први говорник, др Пауновић, почео је своје излагање освртом на историјску повезаност религијских установа и болница још од времена антике. Манастирске болнице у Хиландару и Студеници, које је основао Свети Сава, представљају почетак савремене медицине у нашој регији. Лијечење у њима није било неорганизовано, већ се спроводило по одређеним правилима која су прописивали типици. О томе свједоче документи у којима можемо наћи детаље попут организације одвојених одјељења са одређеним бројем кревета за различите категорије пацијената. При манастирима су дјеловале и претече данашњих медицинских школа. Све ово говори о непостојању било какве конфронтације медицине и религије, која се појављује много касније. Доктор је истакао свој став да смо сви ми на истом задатку и да “једни у другима треба да тражимо партнере и не видим разлога да онај који је при Цркви не поштује медицину или онај који је у медицини не поштује Цркву“. Указао је на чињеницу да се на озбиљним светским научним институцијама проучава утицај религије на здравље. Интердисциплинаран приступ тој тематици је нешто што је неопходно. Др Пауновић је то навео статистичке податке који говоре да људи који вјерују боље подносе болест, операције и период опоравка. Они су послушнији при спровођењу терапије и љекарских савјета. Такође, када изговарају ријечи попут „Даће Бог“, „у вашим смо и Божијим рукама“ они то не говоре просто као узречицу, већ то долази из срца и дубоког увјерења да је у тим моментима Бог уз њих. Истакао је и питање слободне воље, рекавши да сваки пацијент сам бира како ће да живи и да се лијечи, али је дужност љекара да савјетује у складу са својом професијом. Ефендија Бугари такође је казао да се духовност и медицина никада нису одвајале и да нису могле једна без друге, јер без поштовања оба аспекта није могло доћи до излечења. Раз је настао због покушаја медицине да докаже да се може без духовности, што је довело до парцијалног приступа човјеку и до болести од којих сама медицина болује. Ипак, живот је незамислив без обоје, а то потврђује исламска традиција која не препоручује да се живи тамо гдје нема љекара и онога ко зна Божију ријеч напамет. Цитирао је и Мухамедове ријечи: „Чистоћа је пола вјере“, које се односе управо на хигијену. Сасвим је нормално и било је примјера да је један човјек теолог, хафиз Курана и доктор медицине, навео је еф. Бугари, критикујући ограничен поглед на проблеме са којима се суочавамо. Цитирао је Парацелзусове ријечи које говоре да треба лијечити болесника, а не само орган, поново наглашавајући потребу цјеловитог приступа човјеку. Отац Гојко проблематизовао је приступе који иду у крајности, када вјерник има потребу да потпуно занемари медицину или када се медицина постави као својеврсна религија. Ефендија је указао на примјер пророка Мојсија, који се обратио Богу због своје главобоље и од Бога добио исцјељење први пут употребом одређене траве, а други пут одласком код љекара. Тиме је схватио да је Бог тај који је дао и лијек и љекара. „Склад између религије и медицине је предувјет за свестрану терапију човјеку“, закључио је Бугари, јер по исламском учењу човјек има пет „тијела“, а то су физичко, биохемијско, интелектуално, емотивно и духовно. Др Бабовић је, одговарајући на питање оца Гојка о повезаности пацијентове вјере са процесом лијечења, истакао да је вјерујући човјек „ допуна љекару и његов најбољи помагач како да се изађе из свеопште кризе“. Подсјетио је на личност Светог Луке Кримског, епископа и хирурга из 19. и 20. вијека. Цитирајући Христове ријечи: „Вјера твоја спасла те је“, казао је да је вјера у одређеном смислу медицина и основ тјелесне медицине, која не може без духа. Говорећи о неопходности присуства свештеника и постојања молитвеног простора у болницама, подијелио је своја искуства и добре примјере из медицинских установа у Хрватској и Турској, позивајући на примјену тих принципа сарадње вјерских заједница и здравствених установа и код нас. Такође је нагласио неопходност покретања дијалога између вјерских организација и медицинских стручњака на тему трансплантације органа, вјештачке оплодње, биоетике, биомедицине и сл. По његовим ријечима, не треба изгубити ни оно што је традиционално ни оно што је савремено. Др Бабовић закључио је да је љекар „слуга који је ту да природне процесе упути тамо гдје је Бог одлучио да они заврше“ . Оба љекара сагласила су се да наши здравствени радници својим личним примјером показују љубав за свој народ и да у датим околностима често успијевају да ураде и више од очекивања. Отац Гојко је изрекао своју препознатљиву максиму; „И ово ће проћи“, наводећи да су се људи и раније у временима епидемија прибојавали да је крај свијета већ ту. Подсјетио је на примјер Светог Петра Цетињског који је у своје вријеме успоставио карантин у манастиру Брчели, издајући упутства и прописујући мјере за сузбијање неке тадашње опасности. Такође се присјетио блаженопочившег митрополита Амфилохија, који се у својим последњим данима придржавао савјета љекара и учинио све што је било до њега да испоштује медицинске процедуре, али је и одлучио да се до краја лијечи у својој земљи, у истим условима у којима се лијечи његов народ. Значај ове вечери и дијалога између религије и медицине препознао је и својим присуством показао др Игор Галић, директор Института за јавно здравље Црне Горе. Следећа трибина најављена је за петнаест дана, а тема и тачно вријеме одржавања биће објављени посредством црквених медија. Лазар Шћекић -
Презвитер Александар Јовановић у емисији "Врлинослов": Болести могу да буду пут ка Богу
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Александар Јовановић, сабрат Световазнесенског храма у београдском насељу Жарково. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Александар је говорио о односу греха и болести. Садржај овонедељне емисије "Врлинослов" својом темом указује да је људски пасти, а сатански у греху остати, док покајање остаје наше друго крштење у сузама. Према казивању Светог Исака Сирина сви смо ми помало болесни и откривамо порекло сопствених патолошких стања, не само у људској слабости и смртности, већ у личном греху. Такав човек тражи лечење говори Свети Исак; али од кога тражи оздрављење онај коме се Бог смиловао откривши му узроке његове болести и са њом повезане патње. Болести могу да буду пут ка Богу, зато многи болесни људи хришћани знају да заблагодаре Богу и да имају ту свест да болест није само лишавње функционалности коју човек потребује да би радио и стицао, већ да је болест један вид љубавне шансе коју нам Бог дарује, да се кроз то смиримо и кренемо путем љубави, али и да се утишамо и успоримо брзину живота, поучио је презвитер Александар Јовановић. Ризница литургијског богословља и живота: Презвитер Александар Јовановић у емисији "Врлинослов": Болести могу да буду пут ка Богу BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм , Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Александар Јовановић, са...-
- болести
- "врлинослов":
-
(и још 8 )
Таговано са:
-
Након премијерног приказивања документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", у дан свечаног отварања шестог Фестивала хришћанске културе одржана је трибина о наведеном филму аутора катихете Бранислава Илића. У свом излагању Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид, говорио је о филму који сведочи да теологија налази своје место и у једном оваквом филму. Овај филм је пун знакова благодати и живо сведочи да православна теологија и уметност, у овом случају филмска уметност, нису два одвојена ентитета. И теологија и филм могу бити начини сагледавања и артикулисања заједнице, могу да побољшају постојеће перцепције и да омогуће свежа искуства, навео је у свом излагању владика Давид. Филм о којем говоримо јесте теологија која је жива, пластична, кинематографска и јасно показује да кинематографија јесте и још више може да постане теолошка радионица. Христос се оваплоћује и на филском екрану, а православна теологија се може изразити и иконама кинематографије, која актуализује њен живототворни дух, нагласио је Епископ стобијски Давид. На крају свог надахнутог и надасве поучног излагања, Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид изнео је закључак у погледу свог осврта на филм аутора катихете Бранислава Илића: Филм "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", нам сведочи о аутентичном сусрету човека са Богом и са другима, и успешно изражава сотириолошку онтологију кинематографског посланства. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
-
- артикулисања
- заједнице
- (и још 9 )
-
Другог дана Божића, када прослављамо Сабор Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету Литургију у манастиру Вратна који на овај дан обележава и своју ктиторску славу – Св. Никодима Тисманског. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Влајко Банковић, протосинђел Симеон и архиђакон Илија. Звучни запис беседе У празничној беседи Преосвећени Епископ Иларион најпре је говорио о животу Светог Никодима за ког се зна да је подигао манастире Вратна и Манастирница а претпоставља се да је ктитор и манастира Буково. Потом је говорио о Пресветој Богородици, чија се чудотворна икона налази у манастиру Вратна, и нагласио да је Богомајка наша највећа заштитница пред Господом, те се управо због тога саборно прославља други дан по Божићу. Владика Иларион је даље беседио о другом доласку Христовом, када ће Богомладенац доћи у слави својој као судија и како смо том тренутку све ближи. Људи се питају где је Бог и шта је са обећањем Његовог доласка. Али, како каже Свети апостол, не касни Господ са обећањем свога доласка него нас дуго трпи и чека да се покајемо од нашег греха, маловерја, сумње, псовки, од хула које смо изрекли јавно, тајно или у свом уму, од наших прељубништава, криминала, богоодступништва и сваког греха знаног и незнаног људима, рекао је Епископ. Његово Преосвештенство истиче да је човек створен да слави Господа али да нажалост то не чини – Шта тражи у овом свету човек који не тражи Бога на првом месту? Тражи исто оно што је тражио и Адам наговорен од ђавола. Тражи да лако живи и да вечно ужива у свом уму, у свом самозадовољству и свом себичлуку. Владика инсистира на покајању као највећем доприносу који човек може да да ради спасења – Овај свет неће да спасу ни вакцине, ни добро устројство држава, ни демократија. Овај свет и добро у човеку могу да спасу молитве Пресвете Богородице и покајање нас људи. На то смо призвани. На крају, тимочки Епископ је пожелео свима да буду подстакнути на чињење дела достојна имена хришћанског. Извор: Епархија тимочка
-
Поводом незапамћене несреће изазване јаким земљотресима дана 28. и 29. децембра 2020. године који су погодили парохије глинску, петрињску и костајничку, Епархија горњокарловачка отворила је намеснки жиро-рачун за нацонална и међународна плаћања за помоћ људима, обнову домова, храмова и парохијских домова који су претпели разарања. Епархија горњокарловачка позива све људе добре воље који желе и могу да помогну страдалим житељима поменутих парохија. Овим путем, још једном искрено благодаримо свима који су у овим тешким данима упутили поруке подршке као и финансијску помоћ за страдале. Епархија горњокарловачка уз сарадњу стручних институција пажљиво прати догађаје на терену и усмерава помоћ угроженим житељима поменутих парохија. RAIFFEISEN BANK AD IBAN: HR8824840081500147900 SWIFT: RZBHHR2X SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA U HRVATSKOJ, EPARHIJA GORNJOKARLOVAČKA MAŽURANIĆEVA 4 47000 KARLOVAC SA NAZNAKOM: POMOĆ POSTRADALIMA OD ZEMLJOTRESA MODEL: HR00 POZIV NA BROJ: 2020-12 SA NAZNAKOM: POMOĆ ZA OBNOVU SAKRALNIH OBJEKATA MODEL: HR00 POZIV NA BROJ: 1824-65 Извор: Епархија горњокарловачка
-
У име владика, за трпезом љубави, након сахране Митрополита Амфилохија, Митрополита и учитеља, бесједио је Владика диселдорфски и све Њемачке Григорије. Бесједу Владике Григорија преносимо у цјелости: Данас смо чули много лијепих ријечи. Данас смо чули оних ријечи које су описивале његову личност, и зато ћу покушати само из једног угла који данас није изражен данас, а сасвим је природно јер је то све немогуће изразити, како је лијепо рекао Владика Јоаникије, изражаваће се деценијама и стољећима. Прије 35 година, као осамнаестогодишњак, пожелио сам да ми Духовник буде Амфилохије, а то је ваљда сваки младић који је постојао на тлу Српске Православне Цркве желио. Када сам дошао код Амфилохија, он ми је рекао: ”Хајде ти код Атанасија, биће ти боље”, и ја сам помислио: ”Куд сад ово, како немам среће”, а онда ме је Атанасије читав живот упућивао код Амфилохија. И немогуће је да будеш код Атанасија, а да не будеш код Амфилохија и обрнуто, јер то пријатељство је задивљујуће, вјерност у том пријатељству. Онда сам ишао у Богословију са Јованом, синовцем Амфилохијевим, и тада сам упознао његову браћу и његову дину мајку Јованку, Јоку, и пуно, пуно лијепе хране појео у њиховом дому, а од Павића, као од Амфилохија и Атанасија, учио сам колико сам могао о животу. Овом приликом, прочитаћу нешто што сам негдје друго писао, а мислим да ће сваки архијереј пронаћи себе, о нашем односу, о Амфилохију као учитељу: На Богословском факултету у Београду, он је био онај учитељ који несебично открива свијет теологије, тумачећи нам аутентично, не само учење о Богу, већ и сам живот и све оно од чега је живот сачињен. Својом појавом, изузетно широким образовањем, нарочитом животном енергијом, непоколебљивом и живом вјером у Христа Бога, а понајвише својим безграничним човјекољубљем, од првих дана се уз свог најбољег пријатеља Атанасија, наметнуо као наш учитељ и путеводитељ. Онај коме се безусловно вјерује. Онај за којим се иде, и то се иде без задршке. Куд он иде, ми идемо за њим пуним повјерењем. Али оно што је најчудесније, најдивније, он то никада од нас није тражио. Идемо за њим са најдубљим повјерењем и љубављу, и то чак најтежим стазама. Такав неприкосновени ауторитет потоњег цетињског Архипастира, понад свега је извирао из његове духовне и душевне ширине, којом је умио да пригрли и разумије свако људско биће, без обзира на природу његовог посрнућа или на тежину пада. Какви год да смо, пред њим смо сви били једнаки, у његовој љубави и сверазумјевању које нам је пружао, дозвољавајући нам свима подједнако да неспутано узрастамо уз његову доброту и стрпљење. Такав је био Амфилохије као учитељ. Још један детаљ, који је, ја мислим, врло важан да га се сјетимо, поготово ми који живимо, могло би сев слободно рећи, у раскоши, ми којима многи служе, ми који наређујемо, а то је слика коју ћете многу у својим очима видјети кад вас подсјетим. Ако сте било кад и било гдје са Амфилохијем наишли поред убогог и сиромашног, то је онај тренутак кад ми најчешће убрзавамо корак, лакше нам је да га не гледамо, лакше нам је да не губимо вријеме са њим, па и ако му нешто дамо, то дамо набрзину или не дамо ништа. Али ако сте некада ишли са Амфилохијем гдје има пуно таквих, морали бисте изгубити цијели дан, јер би он са сваким од њих причао као да је цар и као да је краљ, и свакоме би тихо, испод руке, понешто дао, све што би имао од новца. Али оно што је најважније људима, поред којих људи обично пролазе брзо, он им је давао пажњу. Он је био врло пажљив према њима и слушао је досадне баке, луде, кљасте, убоге и сиромашне, као да су најумнији, најпаметнији, најчеститији, и тако показивао Христову љубав. Мој утисак је да је, то што понекад заборавимо, била највећа и најдрагоцјенија слика коју смо могли да запишемо у свој ум и своје срце. Трећа слика, која је најважнија, макар за мене, поготово данас, а то је слика, то је осјећај да у овом тренутку, овога дана у Црној Гори, многе душе плачу. Многе мајке плачу, многа дјеца, дјевојке, народ плаче. Овога дана је васкрсно осјећање. Ја цијели дан, тако ми се чини, не могу да се отмем том утиску да је данас Васкрс. Да је данас побједа. И то побједа онога ко је као ријетко ко, као нико знао у наше доба да Васкрсења не бива без смрти. И зато је он побиједио. Прије свега зато што је Христов, зато што је ишао за Христом, зато што је часно носио име Христово, али зато што је он то све спроводио у живот. Сваку Христову ријеч, па и ту ријеч да не презре никога. Зато је он гледао те сиромахе тако, и колико данас сиромаха у Црној Гори плаче, јер знају да неће више нико бити такав да њих слуша, ускоро то неће бити могуће, јер се то врло ријетко рађа. Дакле, осјећај Васкрсења, данас је највећи осјећај који можемо да имамо. Због те жртве и због тог односа према сиромасима и онима који су понижени, због тога Митрополит никад није имао страха од оних који су богати и моћни. Не можете немати страха од богатих и моћних, а презирати сиромаха. А кад сиромаха видите као великог и моћног, онда и богатог и моћног видите као сиромаха. Због тога је непотребно опет да помињемо да је Амфилохије и отац, и светитељ, и учитељ, и путеводитељ, и нама архијерејима је највећи проблем. У Црној Гори је Амфилохије родио своје синове духовне, који могу, захваљујучи његовој надљудској борби, ипак сад полако да управљају бродом кроз мирно море. Свети Сава ће сигурно имати све то у виду, молиће се богу, добиће ускоро Митрополија новог Митрополита, овдје неће бити великог вакума. Али треба некако сад да схватимо да нећемо моћи у сабору да имамо оног другог Митрополита, нећемо моћи да имамо другог Амфилохија јер он не постоји. У том смислу, можда је данас најбоља порука да се ономе научимо чиме је он живио, а то је љубав и праштање, незлопамћење. Не постоји ниједан човјек кога сам срео на земљи, а вјерујем да то свједочите сви, коме сте могли рећи све у очи, све што вам се не свиђа, ма све против њега и све на њега, и да онда очекујете да вам каже: ”Добро ти мени рече, човјече, ову ријеч.” Да вас загрли и да вас помилује по глави, а не да вам о глави ради. То је Амфилохије. Зато је данас Васкрс. Христос васкрсе! Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- владика
- григорије:
- (и још 6 )
-
The tradition of the Orthodox Church is not a static deposit but a life-giving stream. Culture is part of that stream. We move through history together. So to disregard the wisdom of the secular is not only impossible and intellectual dishonest but deeply unChristian. That is to say, we change, but change takes time, especially in the Orthodox Church. For example, not long ago, women did not take communion during their periods, but as our views about holiness and impurity evolve, this rule is gradually being ignored. I like this example because it illustrates that saying saying, “This is the way it has always been done,” carries a lot of weight in the Orthodox Church, but it does not make the argument. What we have always done still has to make sense. For several decades now, some Orthodox Christians have been calling for greater public participation of women in the life of the church. This includes restoring the office of the deaconess and, for some, even opening the priesthood to women. The late Elisabeth Behr-Sigel was at the forefront of this movement. Even those who opposed her appreciated the way she challenged them to develop their own reasons for keeping women from serving behind the altar. St. Thekla, Equal to the Apostles For instance, Paul Evdokimov and Fr. Thomas Hopko originally said that women cannot be priests because they correspond to the the Holy Spirit, who “hides” behind the male Christ. But Behr-Sigel pointed out that this reasoning was tritheistic. Thus Fr. Hopko revised his position (I do not know much about Evdokimov). His latest argument is that a male priest is needed to establish a kind of iconic link to the male Christ. In a paper I published a few years ago, I said that this turned the sacrament into a kind of magical ritual by making it depend either on the gender of the priest (which is in a certain state of “flux”) or the sex of the priest, that is, his biological “equipment” (which is just silly). Despite Fr. Hopko’s opposition to the female priesthood, he did say the matter remains an “open question.” Posts like Karissa’s show he is absolutely right. In my opinion, they show that we do need a diverse ministry to address our diverse parishes. St. Nino, Equal to the Apostles and Enlightener of Georgia So I guess you could say I am for the revival of the female diaconate and even a female priesthood. But I also recognize that I hold this opinion at a particular moment in history, and that a majority of my sisters and brothers, past and present disagree with me. But, for what it’s worth, the conversation about women’s ordination is not just happening among feminists and “liberals.” Orthodox scholars who once strongly opposed women’s ordination are becoming less sure of themselves. The most prominent is Metropolitan Kallistos of Diokleia, who says he is not convinced by any arguments for or against female priests. Metropolitan Anthony Bloom actively supported Behr-Sigel. Of course, I am a lay theologian, so I can afford to be a bit more bold. After all, I never speak for the church. I speak from the church as one with the church. I also speak as a father with a daughter who wants to know why she cannot be an acolyte. I respond that she cannot be an acolyte “for now.” Some will disagree with this and say I am giving her “false hope.” I understand that, but I do not think such hope is necessarily “false.” After all, the church once did give women a more prominent role in public ministry than it does today, and there is no telling where the life giving stream of our tradition may end up taking us.
-
Храм Светог цара Константина и царице Јелене у новосадском насељу Грбавици прославио је престони празник у среду, 3. јуна 2020. године, када је свечаним вечерњим богослужењем началствовао протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење свештенства Епархије бачке. Звучни запис беседе Прота Миливој је благословио славско жито и славски колач, дарове овогодишњег кума – г. Радована Радића са породицом. Беседећи, отац Миливој је казао да су, захваљујући честитости цара Константина, наши преци добили право да могу слободно да исповедају своју веру. Нека вам је свима срећно и благословено данашње сабрање и нека Бог дâ да молитвама светих равноапостолних царева Константина и Јелене овај храм у што скорије време буде уређен, навео је архијерејски намесник новосадски први, честитајући свима празник и храмовну славу житељима новосадског насеља Грбавице. Протопрезвитер-ставрофор Стојан Билић, парох на Грбавици, заблагодарио је свештеницима који су узели учешће у молитвеном сабрању и вернима који су дошли да увеличају празнично славље. Прота Стојан је даривао куму, господину Радићу, дивну икону Светог цара Константина и царице Јелене. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј извршио је 3. јуна 2018. године чин освећења темеља храма Светог цара Константина и царице Јелене у новосадском насељу Грбавици. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
-
Епископ Сергије: Могу ли хрватски бискупи без НДХ?
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Корона јењава, али пандемија усташтва још увијек не! Брижно чувани вирус, настао у берлинско-римско-загребачкој лабораторији зла, који је однио на стотине хиљада живота и данас је активан, јер га оживљавају они који би међу првима требало да га сузбијају. Да се присјетимо. Бјежећи од права, правде и освете, усташе и домобрани су крајем Другог свјетског рата бјежали у правцу Аустрије, да би у корушком Блајбургу били суочени са одмаздом партизанских јединица. Истина, страдали су без суђења, али исто тако се заборавља да су и они сами, неколико година раније лишили живота на стотине хиљада Срба, Јевреја и Рома, такође без суда и суђења, а што је још важније – без икакве кривице! У Блајбургу је, према процјенама, страдало и око двије хиљаде четника, који су, поражени и остављени од оног коме су се заклели, доживјели сличну судбу као усташе и домобрани. Али, то је зло рата, из којег смо да сада сви требали понешто научити. Плашим се да нисмо. Није проблем у томе што браћа римокатолици служе мисе за жртве (било које и било када), већ што то упорно чине из политичких и ревизионистичких побуда, којима је, чини се, једини циљ оживјети сјећање на НДХ – највећу срамоту хрватског народа и најмрачнију (квази)државну творевину у цјелокупној историји Европе. Њемачки народ је смогао снаге да се суочи са злом Хитлеровог Трећег Рајха, али хрватски бискупи, сасвим је очигледно, још увијек жале за Независном Државом Хрватском. У прилог томе, својим изјавама, предњачи сисачки бискуп Владо Кошић, а већина га, чини се, ћутке подржава. Ако другим хрватским бискупима није познато, бар би надбискуп сарајевски, кардинал Винко Пуљић, као рођени Бањалучанин, требао знати шта су ти исти, којима је данас служио мису, урадили у Шарговцу, Дракулићу и Мотикама, 7. фебруара 1942. Јасеновац, Јадовно, Гаравице и Шушњар нећемо ни помињати, као ни убијене православне епископе, свештенике и хиљаде и хиљаде Срба, који су (без кривице, суда и суђења) страдали из само једног разлога – зато што су били Срби. У односима православних и римокатолика, као претешко бреме, које стоји на путу добрих односа, јесте насљеђе прошлости. Стога браћу римокатолике желимо познати и препознати као оне који, заједно са нама, слиједе Христа Исуса, а не оне који оплакују злочиначку Независну Државу Хрватску и њене идеологе, њене кољаче и монструме! Извор: Епархија бихаћко-петровачка -
“Само Господ може да нас извуче из ове кризе”, изјавио је на прес конференцији предсједник Владе Бугарске Борис Борисов. На питање новинара да ли се мјере, које је предузела Влада у вријеме пандемије корона вируса, тичу и Цркве г. Борисов је одговорио да је разговарао са Митрополитима и позвао их да вјерујући држе сигурно растојање у храмовима и да се врши дезинфекција простора и цјеливајућих икона. “Знам да ће многи противници Цркве, И атеисти рећи: Затворите цркве. За све друго, имам вољу, имам смјелост, , али то не могу да урадим., рекао је предсједник Владе, подвлачући јасно да такву одлуку “може да донесе само Свети Синод наше Цркве”. Извор : orthodixianewsagency.gr Бојко Борисов : Не могу да затворим цркве | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM “Само Господ може да нас извуче из ове кризе”, изјавио је на прес конференцији предсједник Владе Бугарске Борис...
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.