Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'служби'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Описано стање је свима познато на овај или онај начин. Штавише, познато и ауторитативно свештенство није оклевало да о томе напише у својим мемоарима. На пример, протопрезвитер Георгиј Шавелски је описао своја осећања након дугих посних богослужења: „И у празној цркви, са два или три верника, ми смо... 4-5 сати, не прекидајући службу, славили Господа својим читањем и певањем. Признајем да сам често после оваквих богослужења излазио из цркве не дирнут, већ раздражен." Наши парохијани, током целе службе за време Великог поста, стоје на једном месту од три до пет сати. Једина диверзификација стајања је клањање до земље и могућност да се у случају умора накратко седне. Истовремено, служба је монотона, практично лишена уобичајене разноликости, са јасном превлашћу читања над певањем. Како се овде не уморити? Нема сумње да за искреног верника молитва не може изазвати ништа друго осим духовног уздизања и радости. У сваком случају, он дефинитивно не треба да се оптерећује тиме. Али питање је другачије: колико год да смо црквени, одговарамо ли на било који начин јеванђелском идеалу? Оном за који је потребна чврста вера, чиста савест и искрена молитва. Питање са потпуно очигледним, саморазумљивим одговором. Цео наш духовни живот састоји се пре свега од борбе против греха, навика, порока и страсти. Другим речима, све је у томе да превазиђемо сопствене несавршености. За превазилажење тога потребан је труд, стрпљење и време. Није изненађујуће што нас после вишечасовне, једноличне службе, осећај умора толико обузима да потпуно истискује сваку радост из молитве. Али тако ће увек бити ако, доживевши ово једном или двапут, престанемо да долазимо на посна богослужења и ограничимо се на уобичајена богослужења недељом и празником. Једноставно речено, пут до искрене молитве, која доноси радост без обзира на трајање, пролази кроз напор, стрпљење и умор. У ствари, један од циљева, мада не и главни, великопосног богослужења је, посебно, да се што истинитије прикажемо. На уобичајеним Литургијама, на празничним свеноћним бдењима, на молебанима све знамо и разумемо. Знамо када да се посебно концентришемо, када да стојимо усправно, када да погнемо главу. Имамо омиљене песме и молитве које знамо напамет. На овим службама смо углавном пажљиви, умерено ентузијастични и често радосни. И као да је све у реду, као да тако треба, као да нисмо далеко од Царства Божијег. Али долази Велики пост, и уобичајено богослужење постаје другачије. Његово трајање, монотонија мелодија чине да схватимо да је, све оно што је у нама било радосно, одушевљено и блажено, изазвано не толико вером и молитвом, колико нашим сопственим осећањима. Постаје нам јасно да све наше промене на боље нису ништа друго до мимика променљиве ситуације. А наш умор, од којег на крају службе немамо довољно снаге да говоримо или размишљамо, изузетно је корисно искуство, отрежњујуће и стимулативно у исто време. Два-три свакодневног стражења – и, видите, више не мислимо високо о себи, и трезвено процењујемо свој, ако могу тако рећи, духовни ниво. А према ближњима, који су донедавно били олако осуђивани што су ходали по храму и седели за време богослужења, поступамо много блаже. Дакле, оно што вам се дешава је сасвим нормално. И иако ово само по себи није добро, прилика да промените ситуацију на боље је потпуно у вашим рукама. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/ru
  2. Проучавајући Стари и Нови завет, бићемо изненађени када откријемо да Бог у јако много случајева делује преко "странаца". У суштини, Он воли аутсајдере, људе на маргинама. У библијском културном контексту, најстарији син породице је наследио сво богатство, јер је на тај начин обезбеђено очување породице и њеног положаја у друштву. Дакле, други или трећи син нису наследили ништа, или само врло мало имовине. Али Бог бира другачије. Више воли млађе синове. Он бира Авеља уместо Каина. Он бира Исака уместо Исмаила. Он бира Јакова уместо Изава. Он бира Јефрема а не Манасију. Од једанаесторице старије браће, бира Давида и помазује га за краља. Он бира млађег „расипног“ сина у односу на старијег „моралног и послушног“ брата. Сваки пут Он не бира онога кога свет очекује, већ "аутсајдера." Древна културна библијска традиција у друштвима овог периода утврдила је да су жене које су имале много деце биле величане као хероине, као успешне и вредне дивљења. Ако су родиле много деце, то је значило економски успех, значило је војни успех и наравно да су шансе за очување породичног имена биле загарантоване. Тако су жене које нису могле да имају децу, бездетне, стерилне, биле жигосане и осрамоћене. Међутим, опет Бог бира другачије. Када делује преко жене, често бира ону која не може да рађа децу. Бог бира презрене жене, а не „вољене и благословене“ у очима света. Он бира неплодну Сару, Абрахамову жену. Он бира неплодну Ребеку, Исакову жену. Он бира неплодну Ану, мајку пророка Самуила. Бира неплодну Јелисавету, мајку претече и крститеља Јована. Колико је још аутсајдера Бог изабрао да преко њих делује! Списак је бескрајан: Мојсије (спори језик), Гедеон (безимени и слаб), Раава (блудница), Јестира (паганка), Павле (велики прогонитељ хришћана), Светли Самарићанин (странац и „неморалан“), Марија Египћанка (позната проститутка), свети Порфирије, Пајсије, Јаков, Софија Клеисура, Никола Планас, Јосиф Исихаста (скоро световно неписмени)... Бог увек делује кроз мушкарце или дечаке које нико није желео, кроз жене или девојке које нико није желео, делује кроз оне које не бисмо ни погледали, на потцењене и презрене. И Он сам се понашао као аутсајдер. Док би се очекивало да Христос долази из чувеног града Јерусалима, он је ипак више волео непознати Назарет. Бог је Бог изненађења. Он бира слабе, да би се кроз њих видела Његова моћ и да би човека заштитио од гордости. Божја сила се усавршава слабошћу слабих. Зашто Бог више воли "странце" него религиозне људе? Јер, нажалост, многи религиозни људи обично живе веома моралним животом, али им је циљ да стекну власт над Богом, да га контролишу, да га доведу у позицију у којој мисле да им Он нешто дугује, а то их чини неморалним. Као и старији син у параболи о расипнику, они су морални и послушни јер желе Очеве дарове, а не самог Оца. Ови „морални“ људи гаје скривену љутњу на услове живота, љути су на људе других раса, религија и стилова живота, доживљавају живот као незахвалан посао, имају мало интимности и радости у свом животу, и имају дубоку несигурност, што их чини преосетљивим на критику и одбацивање, док су у исто време окрутни и немилосрдни у осуђивању других. Каква страшна слика! Да ли смо се икада запитали зашто су поједини људи огрезли у греху (наркомани, проститутке, убице, коцкари, алкохоличари итд.), класични аутсајдери, када промене свој живот, испуњени тако посебном ревношћу за Бога? То је зато што не долазе из неке религиозне касте у којој се сви претварају да су морални, поштени и достојни Божје љубави. Дигли су се са дна, а када су чули за љубав Божију, њихова срца су букнула од љубави према Богу и ближњима. Многи религиозни људи стално говоре о поверењу у Бога. Овде постоји подмукла опасност. Они мисле да њихова доброта, њихова пракса или њихове врлине доприносе њиховом спасењу, па су и сами заправо сами себи спасиоци. На место јединог Спаситеља, Господа Исуса Христа, стављају свој его и уздају се у њега. Њихова срца су пуна гордости, самоправедности, несигурности, зависти и мржње, што свет чини јадним местом за живот оних око њих. Религиозни људи можда не падају у тешке грехе, али су склони одређеним „пречасним гресима“ као што су клевета, кукњава, омаловажавање ближњег, бескрајно оговарање. Толико су навикли на ове грехе да често мисле да су они нормални и прихватљиви. Осећају се нормално, па чак и угледно. "Странци" су, међутим, свесни својих слабости, и право хришћанство почива на њима. Хришћанство није само за „јаке“. Он је за све, а посебно за оне који признају да су слаби. За људе који имају снаге да признају да њихова грешност није површна и да су немоћни да се поправе. То је за оне који виде да им је потребан спаситељ, да им је потребан Исус Христ да их спасе. Дакле, истински јаки су они који схватају своју слабост и обраћају се Свемогућем, истински јаки су благословени подложници. Много пута се они који врше пастирску службу, а посебно духовни оци и исповедници, у време свете тајне покајања и исповести, нађу у страшно тешком положају код појединих исповести. Осећају се премали и неадекватни да помогну, диве се исповедајућима и волели би да буду као они. Диве се њиховој искрености, једноставности, понизности, сломљености и борби за покајање. А, верујте ми, међу њима су блудници, прељубници, хомосексуалци, лопови, преваранти, похлепни, неправедни итд. Оно што је сигурно, духовни оци свакако имају користи од контакта са њима. Увек. Довољно је да сваку особу виде као засебно и јединствено дете Божије, јер је пастирска служба строго усмерена на особу. Зар наш главни пастир не чини исто са сваким од нас? Христос није распет и васкрсао да нас спасе уопште и нејасно, него да спасе сваког од нас појединачно. Васкрсли Господ је прву особу коју је срео после свог васкрсења, назвао по имену: „Марија“, да би показао да развија лични однос са сваким од нас. Не дозволите да вас ваша слабост уплаши. Сви смо ми "аутсајдери." Али Бог их воли и делује кроз њих. Безвременски. Протопрезвитер Христофор Хронис https://anastasiosk.blogspot.com
  3. Један од задатака сваке револуције јесте да поруши наративе на којима је претходни поредак изграђен. Револуција је успела када људи више не примете да се догађа. Најмоћније идеје су оне које су узете „здраво за готово“ од стране оних који их примењују. Како смо дошли до тога да у Србији у медијима завлада културна самомржња? Свако друштво има своје наративе који га чине оним што друштво јесте. Ти наративи су, између осталих, да су људи поштени, сваки човек је исти под законом, закони су ту да нас штите, ми смо слободно друштво, итд. Ови наративи садрже довољно истине да им се поверује, али су бар толико и само лепе жеље. Они су „митови“ у оба смисла те речи: нису увек или потпуно истинити, али преносе културна уверења, тежње и стандарде понашања. Ови наративи (митови) се протежу и на институције сваког народа и државе: наша земља (која год да је) јесте земља мира, реда и добре владе; државни функционери поступају у најбољој намери за заједнички интерес; јавна управа је безазлена; правни систем је праведан и неутралан. Такви наративи (митови) омогућавају цивилизацији да настави у релативном миру и хармонији без озбиљног прекида, чак и када се чињенице не поклапају сасвим са причом. Друштвени наратив, дакле, неминовно диктира културу и политику. Но, шта се дешава када се тај наратив промени? Маркс је изрекао чувену реченицу: „Философи су до сада само тумачили свет на различите начине, поента је, међутим, да се он промени." До скоро, стандард цивилизованог друштва је био наратив да сваки појединац има право на исти третман под законом. Устав Републике Србије, наизглед, гарантује формалну једнакост. Речи у уставу описују универзално право на једнак третман под законом. Исто правило за све - односи се на појединце, а не на групе. Међутим, одмах поред формалне једнакости у Устав је убачен појам Социјална правда, према којој се људи не виде као појединци, већ као припадници идентитетских група, укључујући и оне према раси, полу, сексуалности, итд.; и у којима моћ, привилегија и угроженост дефинишу односе међу групама, које су или жртве или угњетачи. То, дакле, значи да је према тзв. Социјалној правди веома важно којој раси, полу, сексуалности припадате, јер на основу тога бићете или привилеговани или прокажени. Најновији пример неприметне промене друштвеног наратива према Социјалној правди је закон о тзв. родној равноправности. Тај закон претпоставља да једнак третман под законом није оно што Устав Републике Србије захтева. Према овом закону, одређена група људи је окарактерисана као „жртва“, те сходно томе припадници те групе морају да буду привилеговани у односу на остатак друштва. Нови закон о тзв. родној равноправности не види жену као појединца који мора да има исти третман под законом, већ као припадника „угроженој“ идентитетској групи. Суштински, овај закон је промена наратива друштва, јер појам Социјална правда у Уставу сада легализује дискриминацију у корист „угрожених” група. Друштво може да живи у убеђењу да га закон штити од дискрминације, али Социјална правда у Уставу, чини дискриминацију легалном. Скоро неприметно се, дакле, кроз законодавне институције, мења друштвени наратив, а самим тим и свест и култура друштва. Наука је такође жртва тзв. Критичке теорије и постмодернистичког прогресивизма. Није остала имуна на промене. Научни метод је метод истраживања, а никако неки одобрени скуп закључака. Научни метод подстичу скептицизам и неслагање, а не консензус и ауторитет. И док се од науке очекује да буде највећи изазивач диктатури, научни властодршци, сада су деспоти, диктирајући понашање са проповедаоница прес- конференција. Ето рецепта за стварање „секуларне религије“. По кратком поступку, према политичким потребама стварају се вештачки митови. Идеја о глобалном загревању је постала нормативни наратив у научним круговима. Па, идеја о тзв. америчком сну, није ништа мање мит, од било ког другог, и заједно са идејом о Европској унији, представљају моћне идеје које диктирају глобалну политику и позивају народе на саможртвовање - одбацивање свега што се не уклапа у тај наратив. Ни историја није остала имуна на потресе у друштву, те се сада историја третира као орвеловска рупа у сећању, где су чињенице протеране јер су се нашле на путу у потрази за жељеним наративом. Тако чињенична историја Србије више није важна, важан је наратив – Велика Србија која све око себе угњетава и треба је спречити и угушити свим расположивим средствима. Криза на Косову и Метохији је мање питање саме јужне покрајине, а више шта она представља. Када се историја „канцелује“ (брише, пориче, изврће), права мета су ставови живих. Ко контролише прошлост, тај контролише будућност, а ко контролише садашњост, тај контролише и прошлост – пророчки је рекао Џорџ Орвел. И поред чињеница које сведоче супротно, Срби ће колективно бити угњетачи и насилници, јер је то закључак који Критичка теорија захтева за политичке прилике тзв. региона, а вероватно и шире. Чињенице су друштвено условљене, тврде постмодернисти, и продукт су привилегије и угњетачког односа моћи, кажу заговарачи Kритичке теорије. Другим речима, чињенице су важне само онда када подржавају „прави“ наратив. Но, једно је наратив културних промена који се намеће споља, али друго је да ли ћемо ми прихватити тај наратив, те ситне лажи које се намећу као страно тело у живом организму, и због којих друштво престаје да има самопоштовање и полако атрофира. Нека лаж дође на свет, нека чак и тријумфује, али не преко мене, говорио је нобеловац Александар Солжењицин. Друштво не може опстати на лажи, посебно не на дуге стазе. Стајати у истини је наратив којим се некада српски народ дичио, а онај ко је имао храбрости да то учини постајао је народни херој. Наратив који је запутио српског вођу и српску војску те 1389. године био је, не да осваја туђе, него да остане „свој на своме“. А, народ до данас гледа тај подвиг кроз новозаветну веру. Ако постоји „златно доба“ у дугој и тешкој српској историји, онда то може да буде оно доба када су у Србији хероји били они који су до краја остали постојани у истини, а то не би требало олако „канцеловати“, нарочито у време када се истина представља као релативан, па и субјективан појам. Ако Србија као друштво има свој наратив, то је онда природан наратив који произилази из самог друштва. Но, проблем је када се споља намеће наратив који је стран једном друштву. Не треба очекивати да темељна начела српског и међународног права и друштва могу да одоле оваквим субверзијама. Рим не може бити сачуван од Визигота, ако су Визиготи завладали изнутра. Револуционари критичке теорије, социјалне правде и постмодернистички прогресивисти су већ инфилтрирали институције са својим нормама и едиктима и културолошка апокалипса је већ на помолу. Ако се не спречи ова скоро неприметна културолошка револуција, грађани Србије, који се не слажу са новим поретком, постаће варвари који споља гледају шта се догађа унутра. Свештеник Владимир Вранић pouke.org
  4. За време црквене службе људи нису увек потпуно укључени у богослужење и многи примећују ту важну особеност. Деси се да сат времена неко стоји у храму просто као посматрач свега што се догађа. Готово као посматрач са стране. Желели бисмо да појаснимо када тачно посматрач постаје учесник у богослужбеним молитвама. Како бисмо избегли бесциљно фантазирање на ту врло важну тему, постараћемо се да размишљамо на тему молитава у храму у руху аскетског учења, које су разрадили свети оци. У нашој Цркви постоји једно такво, аскетско учење о мислима. Мисли нису само грешне Рекли бисте, шта ту раде мисли, када разматрамо молитву. Добро питање. Можемо да пратимо повезаност молитве с мислима у подвижничким књигама: савршена молитва је она која је очишћена од грешних мисли. И не само од грешних мисли, већ и од свих споредних мисли. Стоп! Да ли то значи да су све мисли лоше, чак и оне које нису грешне? Нису све. Постоје и мисли, суштински добре, али које су неумесне за време молитве, јер отежавају молитву, спречавају човека да се обрати Богу. А у тренуцима када се не молимо те мисли нам могу помоћи, усмерити нас ка духовним добрим делима, међу којима је и молитва. Тојест, такве мисли су нам од помоћи пре молитве, а за време молитве су неприкладне. Ево шта је Свети подвижник Исак Сирин говорио о тим мислима: «Један старац је на зидовима своје келије исписивао разне речи, и када су га људи питали шта то значи, он је одговарао: „То су праведне мисли, које су ми дошле од Анђела, док они са мном пребивају. Тада они у мени буде истинске и праведне мисли и ја их записујем, како би ме оне, у мрачним тренуцима, избављале од заблуда“». Ето какве су то мисли. Чак и сама молитва може бити окарактерисана као праведна мисао, ако је довољно кратка. Подвижник је позван да одбаци све споредне мисли како би сачувао молитвену мисао: Господе Исусе Христе, помилуј ме. Из испосничког предања светих отаца познато је да се грешне мисли често постепено укорењују у души. Испрва се мисао рађа, потом се спаја са умом и срцем, касније се боримо са страсним мислима, које нас заробљавају и обузимају, на крају те мисли без икаквих препрека потпуности овладају нашом душом. Постоје и стадијуми формирања праведних мисли, које противрече страсним и све ћемо их по реду размотрити. Праведне мисли, се развијају кроз молитву, а на црквеној служби се укорењују у души. И тако човек дође у цркву на службу... Црква се моли и позива на молитву човека који ступа у храм Служба почиње величанственим прогласом: Благословен Бог наш! Свештеник се обраћа Богу с молитвеним благословом и позива све окупљене да славе Бога. После се у храму читају и друге молитве. Шта се дешава? Црква сеје у души човека молитвене мисли – праведне и истините мисли. Као у Христовој причи о сејачу: једно семе падe на камену земљу, а друго на земљу добру (см.: Мт. 13: 3–8, 18–23). «У миру Господу се помолимо», – то је непосредни позив свештеника, којим се он обраћа људима. Шта на то одговара хор? «Господи помилуј» – то је спасоносна молитвена мисао која се састоји из само две речи. То је Божанско сејање, које Црква хоће да урони у душу човека. Хор није позван да само лепо отпева «Господи помилуј», већ да молитвено отпева те две речи и да одговори на позив свештеника. То исто се односи и на све нас. Да ли ће свако ко је дошао на службу одговорити на позив свештеника: «У миру Господу се помолимо»? Није обавезно, Господ не приморава људе да се моле. Човек се у тој прилици може понашати на различите начине. Претпоставимо да он не игнорише започету службу. Шта даље? Човек чује тај црквени позив То још не значи да се човек моли, бар не у пуном смислу те речи. Он је још увек на нивоу пажљивог посматрача. Он посматра како се други моле, прати све својим умом. Али не само умом. Молитва утиче на људе емоционално и естетски. Хармонично, спокојно и свакодневно молитвено певање на служби може некоме да буде пријатно. Али то још није духовни доживљај, већ чисто музички, естетски, психолошки. Понекад се и атеисти свиђа да мало постоји у цркви и слуша хор. И тако, човек стоји у храму и посматра богослужење, али се не моли. Али молитва других људи већ почиње да утиче на њега. Наравно, у овом тренутко тај утицај није баш дубок. Али ако човек сам направи један мали, али одлучан корак и одазове се својом молитвом, тада ће се успети на први степен духовног пута и утицај црквене службе на њега ће се увећати. Од пуког посматрања, он ће прећи на учешће у служби. Али то је већ следећа етапа, коју ћемо ближе објаснити. Човек се одазива позиву на молитву Тај одзив се не састоји обавезно у томе што човек пева уз хор: «Царе Небески... дођи и усели се у нас, и очисти нас...» Није обавезно. Форма може бити и другачија. Иначе, молитвено појање свих парохијана се ретко дешава на службама. У већини храмова је замишљено да народ два-три пута пева током дугог Свеноћног Бдења или целе Литургије. Међутим, људи се много чешће одазивају на молитву у храму. Само се она изражава у другим облицима, мање упадљивим од општег појања. У каквим облицима се она тачно изражава? После појања „Господи помилуј“ човек чини молитвени покрет руке, осењава себе крсним знамењем. То је древни молитвени гест. Он изражава нашу чврсту веру у спасилачки подвиг Богочовека Исуса Христа. Својим крсним знамењем ми такође учествујемо у храмовној молитви, макар и ћутећи. Навешћемо још један пример. После појања «Господи помилуј» човек у себи изговара једну реч – «Помилуј». Једна његова реч представља одјек молитвеног појања хора, које је он чуо. Он је на ту реч обратио пажњу и после је своју кратку молитву присајединио општој молитви. На тај начин. човек прима молитвене мисли од хора («Господи помилуј»), он општи са том спаситељском молитвеном мишљу («Помилуј»). Он више није посматрач богослужења и почиње да учествује у црквеној служби. Борба за истинско молитвено учешће у служби Када човек већ једном почне да учествује у служби, креће борба са споредним мислима. Није лако одвојити се од њих, одбацити те споредне мисли. Није тако лако «култивисати», чувати молитвене мисли, пустити их да живе, «гајити их», сакупљати снагу унутар наше душе. За време Херувимске песме Црква нас све позива да: «Всјакоје ниње житејскоје отложим попеченије – Јако да Царја всјех подимем». Треба прво да одложимо све наше животне бриге и помисли (чак и те које су умесне у било које друго време), како бисмо служили Богу на Литургији – подигли и величанствено носили на својим плећима Христа Цара до Престола Бога Небеснога. Наша молитва постаје богоносна, ако успемо да се одрекнемо животних брига и мисли и да истовремено чувамо и негујемо молитвене мисли, које нам Црква пружа на служби. Све те свакодневне животне мисли у нашој души, кроз читав низ година, укорениле су грешне страсти, које је тешко победити. Наш ум стално муче зачеци грешних мисли, оне покушавају да се са њим споје. Те грешне мисли узнемирују нашу душу, нарушавају унутрашњи, душевни мир. Грешне мисли, попут корова, покушавају да преплаве наше молитвене мисли. На стадујуму борбе с животним бригама можемо приметити паритет моћи: људи се боре против животних мисли са променљивим успехом. Таман када неком успе да сачува молитвене мисли, кроз одређено време његов ум се удаљава далеко и већ је заузет животним мислима, тојест губи молитву. Потом, схвативши то, човек опет почиње пажљиво да прати службу и да учествује у заједничкој молитви. Молитвене мисли се укорењују Ако је борба против животних мисли успешна, уз Божију помоћ, онда се молитвене мисли укорењавају у души. Оне надвладавају свакодневне мисли и добијају своју пуну снагу и та спасоносна сила може да заглуши све што нам одвраћа мисли. Тада се човек на служби моли са «пажњом срца». Онај који постаје део тока молитве на богослужењу, слушајући и учествујући у заједничкој црквеној служби, устремљује се ка Богу. Подсетимо се како се Црква у заносу на Литургији устремљује ка Богу: – Горе имамо срца, – позива свештеник. – Имамо их ка Господу, – одговара хор. – Благодаримо Господу, – тако звучи евхаристичка молитва у Престолу. На овом стадијуму човек није само део заједничког тока молитве, нити само разуме то молитвено устремљење, већ активно учествује у њему. Другим речима, човек сам уграђује своју снагу у то опште молитвено устремљење, колико год може. На тај начин, он не само да «букти» у оквиру заједничке молитве, већ долази до тога да он може да предаје другима тај «молитвени пламен». То не значи да он добија неко позамашно духовно вођство над другима. То може бити мало приметан и не нарочит утицај, који се остварује у славу Божију, иако сам човек то не примећује и не сматра себе духовним учитељем. Молитвене мисли доносе плодове Кратко смо објаснили како Црква сеје молитвене мисли, како их човек опажа, прихвата и одазива се на њих, општи са њима и са Богом и како се молитвене помисли укорењавају, дубоко у нама, пробијају се са обода нашег живота у само срце наших мисли, осећања и тежњи. И коначно долазимо до тренутка када све то доноси плодове: једно по сто, а једно по шездесет, а једно по тридесет. (см.: Мт. 13: 8). Молитва постаје средиште нашег живота. То чудо које се дешава на служби допире далеко изван саме цркве. И оно траје и после богослужења. Пламен молитве који је добио у цркви, човек пажљиво носи кући и пали своје кандило. То подсећа на Велики четвртак када људи кући носе огањ из цркве. Благодат молитве у цркви помаже човеку да код куће прочита задате вечерње и јутарње молитве. Молитвено расположење траје читав дан, не само пред сан, после буђења, или пре и после оброка. Молитвене мисли се понављају више пута дневно, док радимо било који посао, нарочито ако је он тежак и одговоран: «Господе помози», «Благодарим Ти Боже», «Господе, опрости и благослови». Тако се моли човек када схвата да је лоше поступио. Молитвене помисли које су нам усађене у цркви многострано нам помажу. Оне оснажују човека у борби са страстима и подстичу на покајање. Молитва утиче на наш однос са другим људима, јер ми често осуђујемо и вређамо друге из гнева, гордости, зависти... Молитва ,такође, мења однос човека према својој породици, послу или школовању и чини га одговорнијим. Молитва преображава наш живот. Ђакон Павле Сержантов https://srpska.pravoslavie.ru/98082.html
  5. Након свечаног евхаристијског сабрања у заветном спомен-храму Светог Саве на Врачару, у недељу 14/27. фебруара 2022. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у свечаној дворани парохијског дома спомен-храма Светог Саве добровољно је дао крв, и на тај начин делатно актуализовао личним примером дело љубави на које је указала јеванђелска перикопа која је произнесена на Литургији данашњег недељног дана. Поред Патријарха српског, акцији добровољног давања крви одазвао се велики број клирика, међу којима и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, виакр Патријарха српског, свештенство и велики број народа Божјег. Подсећамо, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије позивао је свештенство и верни народ да се придруже акцији добровољног давања крви коју организују Црвени крст Србије и Институт за трансфузију крви. Наведена акција спроводи се у храму Светог Саве на Врачару, у храму Светог Јована Владимира у насељу Медаковић, у храму Светог Василија Острошког на Бежанијској коси, у храму Светог Александра Невског и у Светониколајевској цркви у Земуну. Извор: Телевизија Храм
  6. У београдском Саборном Светоархангелском храму свечано прослављен празник Света Три Јерарха и 30. годишњица свештеног служења протопрезвитера-ставрофора Бранка Топаловића. У суботу 12. фебруара 2022. године, када се богослужбено прослављају три велика светила Цркве Христове – Свети Василије Велики, архиепископ Кесарије Кападокијске; Свети Григорије Богослов и Свети Јован Златоуст, архиепископи Цариградски, евхаристијским сабрањем у београдском Саборном Светоархангелском храму, началствовао је протопрезвитер- ставрофор Бранко Топаловић, архијерејски намесник београдски други, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Петра Лукића, настојатеља београдског Саборног храма; протопрезвитера- ставрофора Вајка Спасојевића, умировљеног пароха Оксфорског; и протопрезвитера Славише Поповића, пароха при београдском Саборном храму. Благољепију овог празничког сабрања допринело је саслуживање протођакона Дамјана Божића, сабрата београдског Саборног храма. У славу Божју, а у част Света Три Јерарха, на литургијске прозбе једним устима и једним срцем одговарао је мушки београдски октет, под уметничким руководством Радивоја Спасојевића. Празнично сабрање под сводовима велелепног београдског Саборног храма употпуњено је литургијском прославом значајног јубилеја – 30-годишњице свештено-пастирске службе протопрезвитера-ставрофора Бранка Топаловића. Свака прослава јубилеја у Цркви Христовој има благодарствени карактер, јер је то прилика да се опет и опет узнесе благодарствена молитва Господу за сва доброчинства и дела љубави. Тридесетогодишње пастирско дело проте Бранка сведочи о његовом преданом служењу и љубави према богослужењу, јер је стављајући се у службу Богу и роду заорао дубоку пастирску бразду богомудро делајући у Винограду Господњем. * * * Кратак животопис протопрезвитера-ставрофора Бранка Топаловића, архијерејског намесника београдског другог Рођен је 7. септембра 1966. године, у Зеници. Основну школу и ниже музичко образовање завршио је у месту рођења, у периоду од 1973. до 1981. године, када уписује Богословију Светога Саве у Београду. Дипломирао је 1986. године, а по одслужењу војног рока уписује се на Факултет Светога Саве у Либертивилу, САД. На Богословском факултету дипломирао је 1991. године. Рукоположен је у чин ђакона 1992. године, у Епархији канадској, у граду Торонту, а дужност секретара Епархијског управног одбора је вршио до 1995. године. Исте године рукоположен је у чин свештеника и постављен при храму Сабора Српских Светитеља у Торонту, Канада. Године 1998, прелази у Београд и бива постављен на прву парохију при храму Светог Архангела Михаила у Београду. Са супругом Драганом има четворо деце. Извор: Телевизија Храм
  7. У новом издању емисије Богослужбене особености великих празника говорили смо о задушницама, као и благословеном значају заупокојених служби и личних молитава за упокојене. Црква Христова као брижна мајка молитвено прати сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква, узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике, како би једним устима и једним срцем узносили Господу усрдне молитве за упокојење својих преминулих сродника. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Христу, јер упокојена браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни живот. Поред богослужења Цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. У седмичном богослужбеном кругу свака субота посвећена је спомену уснулих у Господу. Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих се усрдно сећамо на задушнице. 1. Месопусна субота; 2. Субота пред Свету Педесетницу; 3. Михољске задушнице (субота пред празник Св. Киријака Отшелника); 4. Митровданске задушнице (субота пред празник Св. Великомученика Димитрија). У храм верни доносе кувано жито – кољиво, оно нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: „Ја сам светлост свету.” Поред тога, свећа символише и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу. Једини си Ти, Господе, бесмртан, који си створио и саздао човека; а ми смо земни и од земље саздани, и у исту земљу ћемо отићи, као што си Ти, Створитељ мој, заповедио и рекао ми: „Земља си и у земљу ћеш отићиˮ куда сви ми људи одлазимо. Али си ти исти, Спасе наш рекао, да ко у Тебе верује, ако и умре живеће, и васкрснућеш га у последњи дан. Стога са надом васкрсења уместо надгробног ридања, певамо ти победничку песму: Алилуја! (икос) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. Срећан рођендан госпођи Бранки Веселиновић! 103 године посвећене уметности глуме 103 године несебичног давања себе ближњима. 103 године посвећене деци. То су 103 године у служби добра, а то је увек и служба Богу. Извор: Инстаграм налог Његове Светости
  9. Логичка беспућа фра Мариа Кнезовића у служби прикривања апологије усташтва Играни филм у режији Предрага Антонијевића „Дара из Јасеновца“, очекивано, изазвао је много реакција, како у домаћој тако и у иностраној и регионалној (екс-Ју) јавности. Реаговали су стручњаци и лаици, од филмских критичара, преко историчара до различитих интелектуалаца и, што би се рекло, обичног света. Реакције су углавном позициониране на две екстремне стране – жестока критика филма, са једне и велика похвала филму, са друге стране. И то не би било ништа чудно и неуобичајено да прича о овом филму и уопште сам филм није више од филма. Шта више, најмање је било речи о филму као уметничком остварењу. Највише речи, опет некако очекивано, било је о самим историјским догађајима, о којима филм говори. Тако, основна тема је била – ко (о тим догађајима) лаже? Они који су филм снимили или они који говоре да је филм „памфлет лажи“? Један од критичара филма, заправо критичара историјских факата, је и фра Марио Кнезовић, свештеник РКЦ, припадник Фрањевачког реда и предавач на Филозофском факултету у Мостару. Своју критику изнео је у видео поруци, коју је објавио на ЈуТјубу: Dara iz Jasenovca ili kako dobro širiti mržnju i lagati - YouTube Нажалост, уз сву моју добру вољу, ја ову критику не могу другачије да разумем осим као, невешто скривену, апологију усташтва. Жао ми је што то морам да кажем, али ме логичке бизарности и гажење чињеница од стране фра Мариа наводе на такав закључак. Свој утисак ћу детаљно образложити, анализирајући ставове које је фра Марио изнео у својој видео поруци. Почео бих са реченицом коју је фра Марио изнео при крају свог излагања. Тачније са делом реченице, у којем каже да је у Јасеновцу „било зла и злочина“. Овај део реченице звучи охрабрујуће, али је нажалост у оштрој контрадикцији са целокупним садржајем излагања фра Мариа. Дакле, ако стоји да је „у Јасеновцу било зла и злочина“ онда све остало што је фра Марио рекао не стоји. Кренимо редом како бисмо уочили ту контрадикцију. Сагледајмо све што је фра Марио рекао у контексту ове његове реченице да је „у Јасеновцу било зла и злочина“. Први став фра Марија: Два сата и пет минута, колико траје филм „Дара из Јасеновца“, подразумевало је доста труда и енергије да се поднесу лажи, вели фра Марио. Шта су у филму лажи, одговор нисмо добили, осим једне беспотребне (и бесмислене) апологије кардинала Степинца, на коју ћемо се касније осврнути. У филму су приказани злочини у логору Јасеновац (Градина и Стара Градишка) и конкретне личности које су те злочине починиле. Шта је ту лажно, шта је измишљено – злочинци или злодела? Како са овом тврдњом коегзистира друга тврдња фра Мариа – да је у Јасеновцу било зла и злочина? Ако је било зла и злочина, онда је било и оних који су злочине починили. Логично. Шта је онда у филму лажно? Можда фра Марио мисли да су Макс Лубурић, Љубо Милош, фра Мајсторовић, Анте Врбан и остали зликовци измишљене личности? Можда мисли да је (не)часна сестра Барта Пулхериа, доказани ратни злочинац (која је нажалост побегла од правде), измишљена личност? Можда мисли да је Анте Врбан лагао на суђењу да је цианидом побио више од четрдесеторо деце, што је на филму и приказано? Не знамо шта фра Марио мисли да је лаж у филму, јер нам у својој видео поруци то није објаснио. Управо то одсуство објашњења шта је у филму лаж замењено је бесмисленом генерализацијом. Фра Марио тврди да је филм наиван, површан и злонамеран. Тврди чак да је филм чиста пропаганда, да је мотивисан мржњом и да представља платформу за ширење мржње. Према коме и против кога? Сада долазимо до поменуте генерализације која има и свој циљ. За наводну мету мржње фра Марио одређује: Хрвате, Католичку Цркву, часне сестре, фратре. Ово је страшна бесмислица и катастрофална замена теза, која је својствена или људима спорог ума или оним са злонамерним умом. Не верујем да је фра Марио човек спорог ума (да не кажем глуп), обзиром да је врло образован, како теолошки, тако и философски, те да је доктор наука. Ради се свакако о интелигентном човеку, чији ум није из немоћи изрекао овакву логичку бесмислицу. Ту логичку бесмислицу представља поменута генерализација. Филм је уперен против усташа а не против Хрвата. Тачно је, усташе јесу били Хрвати, али из тога не следи да су сви Хрвати усташе. Дакле, упереност филма против усташа није и не може бити упереност против Хрвата. Забога, па у том логору страдали су и Хрвати, који се нису слагали са усташком идеологијом. Једноставно, фра Марио врши генерализацију која би се могла окарактерисати као non sequitur логичка грешка. Јер из става да су усташе били Хрвати не следи (non sequitur) нужно да су Хрвати усташе. Катастрофално је изједначавати појам усташа са појмом Хрват. То је логички крш и лом. Слично стоји и са Католичком Црквом као наводном метом напада од стране овог филма. Историјска је чињеница да је део клира Католичке Цркве учествовао у злочинима у НДХ, током Другог светског рата. О томе су сведочили и часни припадници РКЦ, међу којима је најпознатији кардинал Тисеран. Али опет, из тога не следи да указивање на те конкретне чињенице, са именом и презименом, представља упирање на целу Католичку Цркву. То је поново једна недопустива и нелогична генерализација – одсуство воље и труда да се у расуђивању разликује конкретно и опште. Филм критикује конкретност (конкретне злочинце из редова католичког клира) а не општост (РКЦ у тоталитету) . Исти логички крш замене конкретног, који је предмет филма са општим, које није предмет филма, дешава се када фра Марио тврди да су мета напада филма часне сестре и фратри. Који фратри су мета напада филма, питамо се? Једини фратар који се у филму појављује је фра Мајсторовић (Мирослав Филиповић), усташки злочинац који је због својих монструозних злочина назван фра Сатана (он је због тих злочина и искључен из Фрањевачког реда). Да ли на овог „фратра“ мисли фра Марио? Не знам на којег би другог мислио, јер је то једини „фратар“ који се појављује у филму. Да ли жели да каже да фра Мајсторовић није био злочинац? Да ли је то та „лаж“ у филму, коју је на почетку свог видео наступа истакао? Не знамо, јер нам ништа није прецизирао. Фра Марио је оставио све у домену општег, тако да можемо само да слутимо. Али и да се питамо: зашто општост, зашто генерализација, зашто не конкретност? Филм јасно говори о конкретностима, о конкретним историјским личностима које су починиле злочине. Зашто фра Марио, ако је већ квалификовао филм као лаж, није изнео апологију тих конкретних личности? Зашто их је претворио у општост, у генерализацију? Претварање конкретности у општост (генерализација) може имати два циља. Њен основни циљ је да се, прикривено и лукаво, негирају злочини и да се перу злочинци. Наравно да фра Марио није могао да развија апологију конкретних имена и презимена злочинаца који су приказани на филму. Забога, па то би било јасно стављање на страну усташке идеологије и у супротности са поменутим ставом фра Мариа да је у Јасеновцу било зла и злочина. Паметан је фра Марио и зна да не би било мудро и корисно говорити са позиције конкретног. Говор са позиције општег је далеко комотнији. Такав говор пружа две драгоцене могућности: 1) негирати усташку идеологију, кроз декларативно „у Јасеновцу је било зла и злочина“ и 2) додворавати се усташтву, говорећи у исто време да је приказани филм „лаж“. Ђаволски мудро – јер тај говор са позиције општости можеш употребити већ како ти потребе и интереси налажу (сликовито: можеш да будеш и усташа, а можеш да будеш и антифашиста, ако загусти – већ виђено у историји, крајем Другог светског рата, када су многи слово U заменили звездом петокраком). Шта би још могао да буде циљ генерализације, циљ говора са позиције општег? Управо перфидна апологија усташтва. Како? Тако што ћеш, обманом кроз логичке смицалице, читав један народ означити као да је „мета напада“, те га тако укључити у борбу, у којој ће тај народ мислити да брани сам себе. То је управо она перфидна замена појмова – усташе и Хрвати. Фра Марио није рекао да је филм уперен против усташа и усташке идеологије (што је чињеница) већ против Хрвата (што је преварантска генерализација). Том file:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image004.pngfile:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image006.jpgбесмисленом генерализацијом он, намерно (онда је лукав и зао) или ненамерно (онда је спорог ума, stultus, што би рекао Свети Августин), мобилише читав један народ, лукаво га преваром индоктринира да буде апологета усташке идеологије, мислећи да тако брани сам себе. Генерализација не само што је бесмислена, преварантска и шибицарска подвала, већ је и дубоко опасна и неправедна. Опасна, јер се генерализацијом скривају прави кривци, прави злочинци са именом и презименом. Злочинци уживају да буду ушушкани у ту општост – она им дође као нирвана, блажено стање у којој се више не примећује њихова конкретност. А та конкретност је управо име и презиме зла и злочина. Са друге стране, генерализација је и неправедна јер зло и злочин приписује нечем општем, што обједињује многе људе, од којих огромна већина нема никакве везе са конкретним злом и злочинима. Та општост може да буде нација, вера, Црква… Најпростији силогизам раскринкава генерализацију као глупост. Ево примера. Прва премиса: апостоли су мишкарци. Друга премиса: ја, Александар сам мушкарац. Шта ће бити исправан закључак из ове две премисе – да ли сам ја, Александар апостол? Наравно да нисам. Е видите, такав баналан силогизам је и овај. Прва премиса: све усташе су били Хрвати. Друга премиса: један човек, на пример, Дино Рађа је Хрват. Да ли следи да је Дино Рађа усташа? Односно, да ли из премисе да су све усташе били Хрвати следи закључак да су сви Хрвати усташе? Следи једнако као што из премисе да су сви апостоли били мушкарци, следи да су сви мушкарци апостоли. Наравно, не следи. Овакви закључци би били паралогичне глупости. И управо се тим паралогичним глупостима користи фра Марио у својој критици филма „Дара из Јасеновца“. Једину конкретност коју фра Марио помиње у свом излагању, за коју каже да је довољна да се читава горе наведена (бесмислена) аргументација потврди, јесте кардинал Степинац, који је поменут у филму. Фра Мариу је засметало, како он каже, што се Степинац доводи у везу са Антом Павелићем. Кардинал Степинац се у филму помиње само једном, у сцени када (не)часна сестра Барта Пулхериа индоктринира српску, козарачку децу усташкој идеологији и када каже да су велики људи НДХ кардинал Алојзије Степинац и Анте Павелић. Сад ја питам фра Мариа, шта је овде лаж? Зар кардинал Степинац није био војни викар у НДХ? Као такав, зар није био важна личност у НДХ? Шта је у тој тврдњи лаж? Говори ли се о кардиналу Степинцу још нешто у филму? Не. Наведено је све што се о Степинцу у филму говори и ја зато не видим шта је то засметало фра Мариу, осим можда чињенице да кардинал Степинац јесте био војни викар у НДХ? Али то јесте чињеница, није лаж. О личности кардинала Степинца не бих да говорим на овом месту, из два разлога. Прво, што се о њему у филму не говори ништа више од онога што сам навео. Друго, што ја као стрпљив човек, без предрасуда, отворено и искрено чекам резултате истраживања Комисије СПЦ и РКЦ о улози и делима кардинала Степинца у НДХ. Искрено, волео бих да видим јасне доказе да је он био човек достојан свог хришћанског звања (волео бих да видим доказе за ту „праву повијест“, коју помиње фра Марио). Волео бих да прочитам да је изговорио нешто веома јасно у осуди злочина, као што је то учинио његов сабрат, поменути кардинал Тисеран. Но, дотле, док не видим, не могу да жмурим пред чињеницом да су православни Срби покрштавани (превођени у РКЦ), као и то да су у дечјим логорима српска деца, у јаничарском маниру, преваспитавана и индоктринирана у усташку идеологију, где им је мењан и национални идентитет. То су чињенице. О томе сведоче многа документа, фотографије, видео записи, сведочанства људи који су преживели ту голготу – писао је о томе и часни кардинал Тисеран. На крају, осврнуо бих се на закључак фра Мариа. Називајући филм платформом за ширење мржње, фра Марио закључује да ће филм нашкодити самим Србима. Ширење мржње!? Према коме, забога? Према усташкој идеологији, фашизму и нацизму? Па зар те ствари треба волети? Ах, да, за тренутак сам заборавио да је све то фра Марио назвао Хрватима. Страшна увреда за хрватски народ! Али нисам је изрекао ја, Србин и православац, већ фра Марио, Хрват и католик. Али признајем да је то велика увреда према Хрватима, од које је и мене срамота, иако не стојим иза ње. Идемо даље са закључком. Та „платформа мржње“, тврди фра Марио, створиће нове мрзитеље, нове Вуковаре и нове Сребренице. Заиста језив закључак. Срамотан. Помен жртава пре треба да буде подстрек на молитву, него ли на сулуду освету. Помињање Вуковара и Сребренице овде има задатак да створи поново једну псеудо логичну основу – неку врсту дискредитације, прављење замишљеног саговорника некомпетентним за дискусију, како би се дошло до ћутања: „ви сте чинили злочине, зато нисте компетентни да нама говорите о нашим злочинима, већ се бавите својима. Шта више, ваш некомпетентни говор о нашим злочинима је подстрек на ваше злочине“. Будалаштина. Но, хоћемо ли ћутање о злочинима да претворимо у начело? Да се више нигде не сме говорити о холокаусту, на пример? Јер, по логици фра Мариа, сећање на злочин и невине жртве, ствара мрзитеље (поново се питам, мрзитеље чега/кога?). Не, овакви филмови не треба да стварају потенцијалне осветнике (коме се светити? Злочинци су одавно мртви). Овакви филмови треба да буду опомена да се зло не понови. Ћутање? Не, немамо право на ћутање. Ћутањем бисмо жртве још једном убили. Али наш говор о жртвама није цртање мете на челу било коме. Коначно, овакав филм је потребан и самом хрватском народу. Зашто? Да доживе катарзу коју је доживео немачки народ. Да одбаце сваког ко би њих као народ и њихову државност поистоветио са усташтвом, нацизмом и фашизмом. Да такво поистовећивање сматрају за кривично дело и најстрашнију увреду. Да ураде исто оно што су урадили Немци – да уставом и законима своје земље јасно file:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image007.pngfile:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image009.jpgкриминализују усташтво – да онај ко узвикне „За дом спремни!“ прође једнако као онај који у Немачкој узвикне „Зи, хајл!“ – да заврши у затвору. Хрватско друштво, нажалост, још увек није довољно сазрело да овако нешто учини. Због тога се и јављају овакви, назови апологети Хрвата – који лукаво појам Хрват потурају тамо где се нападају усташе и усташка идеологија. То је нови, двоструки злочин. Двострук, зато што негира или минимализује стари злочин и тиме врши апологију злочинаца и зато што кроз лукаву генерализацију читав један, хрватски народ поистовећује са злом и злочинцима. Са друге стране, трезвени људи морају бити двоструко трезвени – да заборавом не убијају поново жртве и да не наседају на причу да име злочина носи име једног, у овом случају хрватског народа. Мој закључак је да ова критика филма „Дара из Јасеновца“ од стране фра Мариа Кнезовића представља још једну у низу апологија усташтва. Још једна, јер нажалост није нити прва, нити једина, када су у питању поједине личности из клира РКЦ у Хрвата. Не чуди стога што им Света столица често лупа пацке у последње време. Даће Бог да те пацке истерају ту болесну идеологију из духовног простора РКЦ. Од тога ће највећу благодат имати управо католички хришћани у хрватском народу.file:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image010.pngfile:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image012.jpg Осуда злочина, који су починили одређени припадници нашег народа, није слабост – то је снага и врлина. Достојанство једног народа се управо брани тиме што се зло и злочин конкретизују – што се указује на име и презиме. А то је филм „Дара из Јасновца“ управо учинио – није уперио прст на један народ, већ на конкретне злочинце. Тиме се злочин, који је увек акт једне конкретности а не општости, изопштава из једног народа. Обратите пажњу на реч изопштити. То значи искључити из општења – из општости и оставити зло да буде само и да тако само и непокајано, без општења умре и нестане. Зато, чувајмо се генералзицаије – сви народи. Усташа није исто што и Хрват, не дајте да вас варају. Осуда усташа није осуда Хрвата. Мржња према усташкој идеологији, није мржња према Хрватима. Не дозволимо да нашим именом општења, а Хрват или Србин су имена општења, називају зло и злочинце, ма који и ма чији злочинци да су у питању. Генерализацијом, заменом конкретног општим, скривају се прави злочинци (конкретне усташе) и осуђују се недужни (читав хрватски народ). Овај накарадни принцип „расуђивања“ је суштина у анализираном излагању фра Мариа Кнезовића. Чувајмо од таковог расуђивања и свој и друге народе. И чувајмо се посебно да сами не упаднемо у ту преварантску генерализацију – да заиста не замрзимо читав један народ због конкретних злочинаца. Тиме бисмо дали ветар у леђа управо оваквим, скривеним и намазаним, апологетима злочина. Др Александар Милојков, теолог
  10. Играни филм у режији Предрага Антонијевића „Дара из Јасеновца“, очекивано, изазвао је много реакција, како у домаћој тако и у иностраној и регионалној (екс-Ју) јавности. Реаговали су стручњаци и лаици, од филмских критичара, преко историчара до различитих интелектуалаца и, што би се рекло, обичног света. Реакције су углавном позициониране на две екстремне стране – жестока критика филма, са једне и велика похвала филму, са друге стране. И то не би било ништа чудно и неуобичајено да прича о овом филму и уопште сам филм није више од филма. Шта више, најмање је било речи о филму као уметничком остварењу. Највише речи, опет некако очекивано, било је о самим историјским догађајима, о којима филм говори. Тако, основна тема је била – ко (о тим догађајима) лаже? Они који су филм снимили или они који говоре да је филм „памфлет лажи“? Логичка беспућа фра Мариа Кнезовића у служби прикривања апологије усташтва Играни филм у режији Предрага Антонијевића „Дара из Јасеновца“, очекивано, изазвао је много реакција, како у домаћој тако и у иностраној и регионалној (екс-Ју) јавности. Реаговали су стручњаци и лаици, од филмских критичара, преко историчара до различитих интелектуалаца и, што би се рекло, обичног света. Реакције су углавном позициониране на две екстремне стране – жестока критика филма, са једне и велика похвала филму, са друге стране. И то не би било ништа чудно и неуобичајено да прича о овом филму и уопште сам филм није више од филма. Шта више, најмање је било речи о филму као уметничком остварењу. Највише речи, опет некако очекивано, било је о самим историјским догађајима, о којима филм говори. Тако, основна тема је била – ко (о тим догађајима) лаже? Они који су филм снимили или они који говоре да је филм „памфлет лажи“? Један од критичара филма, заправо критичара историјских факата, је и фра Марио Кнезовић, свештеник РКЦ, припадник Фрањевачког реда и предавач на Филозофском факултету у Мостару. Своју критику изнео је у видео поруци, коју је објавио на ЈуТјубу: Dara iz Jasenovca ili kako dobro širiti mržnju i lagati - YouTube Нажалост, уз сву моју добру вољу, ја ову критику не могу другачије да разумем осим као, невешто скривену, апологију усташтва. Жао ми је што то морам да кажем, али ме логичке бизарности и гажење чињеница од стране фра Мариа наводе на такав закључак. Свој утисак ћу детаљно образложити, анализирајући ставове које је фра Марио изнео у својој видео поруци. Почео бих са реченицом коју је фра Марио изнео при крају свог излагања. Тачније са делом реченице, у којем каже да је у Јасеновцу „било зла и злочина“. Овај део реченице звучи охрабрујуће, али је нажалост у оштрој контрадикцији са целокупним садржајем излагања фра Мариа. Дакле, ако стоји да је „у Јасеновцу било зла и злочина“ онда све остало што је фра Марио рекао не стоји. Кренимо редом како бисмо уочили ту контрадикцију. Сагледајмо све што је фра Марио рекао у контексту ове његове реченице да је „у Јасеновцу било зла и злочина“. Први став фра Марија: Два сата и пет минута, колико траје филм „Дара из Јасеновца“, подразумевало је доста труда и енергије да се поднесу лажи, вели фра Марио. Шта су у филму лажи, одговор нисмо добили, осим једне беспотребне (и бесмислене) апологије кардинала Степинца, на коју ћемо се касније осврнути. У филму су приказани злочини у логору Јасеновац (Градина и Стара Градишка) и конкретне личности које су те злочине починиле. Шта је ту лажно, шта је измишљено – злочинци или злодела? Како са овом тврдњом коегзистира друга тврдња фра Мариа – да је у Јасеновцу било зла и злочина? Ако је било зла и злочина, онда је било и оних који су злочине починили. Логично. Шта је онда у филму лажно? Можда фра Марио мисли да су Макс Лубурић, Љубо Милош, фра Мајсторовић, Анте Врбан и остали зликовци измишљене личности? Можда мисли да је (не)часна сестра Барта Пулхериа, доказани ратни злочинац (која је нажалост побегла од правде), измишљена личност? Можда мисли да је Анте Врбан лагао на суђењу да је цианидом побио више од четрдесеторо деце, што је на филму и приказано? Не знамо шта фра Марио мисли да је лаж у филму, јер нам у својој видео поруци то није објаснио. Управо то одсуство објашњења шта је у филму лаж замењено је бесмисленом генерализацијом. Фра Марио тврди да је филм наиван, површан и злонамеран. Тврди чак да је филм чиста пропаганда, да је мотивисан мржњом и да представља платформу за ширење мржње. Према коме и против кога? Сада долазимо до поменуте генерализације која има и свој циљ. За наводну мету мржње фра Марио одређује: Хрвате, Католичку Цркву, часне сестре, фратре. Ово је страшна бесмислица и катастрофална замена теза, која је својствена или људима спорог ума или оним са злонамерним умом. Не верујем да је фра Марио човек спорог ума (да не кажем глуп), обзиром да је врло образован, како теолошки, тако и философски, те да је доктор наука. Ради се свакако о интелигентном човеку, чији ум није из немоћи изрекао овакву логичку бесмислицу. Ту логичку бесмислицу представља поменута генерализација. Филм је уперен против усташа а не против Хрвата. Тачно је, усташе јесу били Хрвати, али из тога не следи да су сви Хрвати усташе. Дакле, упереност филма против усташа није и не може бити упереност против Хрвата. Забога, па у том логору страдали су и Хрвати, који се нису слагали са усташком идеологијом. Једноставно, фра Марио врши генерализацију која би се могла окарактерисати као non sequitur логичка грешка. Јер из става да су усташе били Хрвати не следи (non sequitur) нужно да су Хрвати усташе. Катастрофално је изједначавати појам усташа са појмом Хрват. То је логички крш и лом. Слично стоји и са Католичком Црквом као наводном метом напада од стране овог филма. Историјска је чињеница да је део клира Католичке Цркве учествовао у злочинима у НДХ, током Другог светског рата. О томе су сведочили и часни припадници РКЦ, међу којима је најпознатији кардинал Тисеран. Али опет, из тога не следи да указивање на те конкретне чињенице, са именом и презименом, представља упирање на целу Католичку Цркву. То је поново једна недопустива и нелогична генерализација – одсуство воље и труда да се у расуђивању разликује конкретно и опште. Филм критикује конкретност (конкретне злочинце из редова католичког клира) а не општост (РКЦ у тоталитету) . Исти логички крш замене конкретног, који је предмет филма са општим, које није предмет филма, дешава се када фра Марио тврди да су мета напада филма часне сестре и фратри. Који фратри су мета напада филма, питамо се? Једини фратар који се у филму појављује је фра Мајсторовић (Мирослав Филиповић), усташки злочинац који је због својих монструозних злочина назван фра Сатана (он је због тих злочина и искључен из Фрањевачког реда). Да ли на овог „фратра“ мисли фра Марио? Не знам на којег би другог мислио, јер је то једини „фратар“ који се појављује у филму. Да ли жели да каже да фра Мајсторовић није био злочинац? Да ли је то та „лаж“ у филму, коју је на почетку свог видео наступа истакао? Не знамо, јер нам ништа није прецизирао. Фра Марио је оставио све у домену општег, тако да можемо само да слутимо. Али и да се питамо: зашто општост, зашто генерализација, зашто не конкретност? Филм јасно говори о конкретностима, о конкретним историјским личностима које су починиле злочине. Зашто фра Марио, ако је већ квалификовао филм као лаж, није изнео апологију тих конкретних личности? Зашто их је претворио у општост, у генерализацију? Претварање конкретности у општост (генерализација) може имати два циља. Њен основни циљ је да се, прикривено и лукаво, негирају злочини и да се перу злочинци. Наравно да фра Марио није могао да развија апологију конкретних имена и презимена злочинаца који су приказани на филму. Забога, па то би било јасно стављање на страну усташке идеологије и у супротности са поменутим ставом фра Мариа да је у Јасеновцу било зла и злочина. Паметан је фра Марио и зна да не би било мудро и корисно говорити са позиције конкретног. Говор са позиције општег је далеко комотнији. Такав говор пружа две драгоцене могућности: 1) негирати усташку идеологију, кроз декларативно „у Јасеновцу је било зла и злочина“ и 2) додворавати се усташтву, говорећи у исто време да је приказани филм „лаж“. Ђаволски мудро – јер тај говор са позиције општости можеш употребити већ како ти потребе и интереси налажу (сликовито: можеш да будеш и усташа, а можеш да будеш и антифашиста, ако загусти – већ виђено у историји, крајем Другог светског рата, када су многи слово U заменили звездом петокраком). Шта би још могао да буде циљ генерализације, циљ говора са позиције општег? Управо перфидна апологија усташтва. Како? Тако што ћеш, обманом кроз логичке смицалице, читав један народ означити као да је „мета напада“, те га тако укључити у борбу, у којој ће тај народ мислити да брани сам себе. То је управо она перфидна замена појмова – усташе и Хрвати. Фра Марио није рекао да је филм уперен против усташа и усташке идеологије (што је чињеница) већ против Хрвата (што је преварантска генерализација). Том file:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image004.pngfile:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image006.jpgбесмисленом генерализацијом он, намерно (онда је лукав и зао) или ненамерно (онда је спорог ума, stultus, што би рекао Свети Августин), мобилише читав један народ, лукаво га преваром индоктринира да буде апологета усташке идеологије, мислећи да тако брани сам себе. Генерализација не само што је бесмислена, преварантска и шибицарска подвала, већ је и дубоко опасна и неправедна. Опасна, јер се генерализацијом скривају прави кривци, прави злочинци са именом и презименом. Злочинци уживају да буду ушушкани у ту општост – она им дође као нирвана, блажено стање у којој се више не примећује њихова конкретност. А та конкретност је управо име и презиме зла и злочина. Са друге стране, генерализација је и неправедна јер зло и злочин приписује нечем општем, што обједињује многе људе, од којих огромна већина нема никакве везе са конкретним злом и злочинима. Та општост може да буде нација, вера, Црква… Најпростији силогизам раскринкава генерализацију као глупост. Ево примера. Прва премиса: апостоли су мишкарци. Друга премиса: ја, Александар сам мушкарац. Шта ће бити исправан закључак из ове две премисе – да ли сам ја, Александар апостол? Наравно да нисам. Е видите, такав баналан силогизам је и овај. Прва премиса: све усташе су били Хрвати. Друга премиса: један човек, на пример, Дино Рађа је Хрват. Да ли следи да је Дино Рађа усташа? Односно, да ли из премисе да су све усташе били Хрвати следи закључак да су сви Хрвати усташе? Следи једнако као што из премисе да су сви апостоли били мушкарци, следи да су сви мушкарци апостоли. Наравно, не следи. Овакви закључци би били паралогичне глупости. И управо се тим паралогичним глупостима користи фра Марио у својој критици филма „Дара из Јасеновца“. Једину конкретност коју фра Марио помиње у свом излагању, за коју каже да је довољна да се читава горе наведена (бесмислена) аргументација потврди, јесте кардинал Степинац, који је поменут у филму. Фра Мариу је засметало, како он каже, што се Степинац доводи у везу са Антом Павелићем. Кардинал Степинац се у филму помиње само једном, у сцени када (не)часна сестра Барта Пулхериа индоктринира српску, козарачку децу усташкој идеологији и када каже да су велики људи НДХ кардинал Алојзије Степинац и Анте Павелић. Сад ја питам фра Мариа, шта је овде лаж? Зар кардинал Степинац није био војни викар у НДХ? Као такав, зар није био важна личност у НДХ? Шта је у тој тврдњи лаж? Говори ли се о кардиналу Степинцу још нешто у филму? Не. Наведено је све што се о Степинцу у филму говори и ја зато не видим шта је то засметало фра Мариу, осим можда чињенице да кардинал Степинац јесте био војни викар у НДХ? Али то јесте чињеница, није лаж. О личности кардинала Степинца не бих да говорим на овом месту, из два разлога. Прво, што се о њему у филму не говори ништа више од онога што сам навео. Друго, што ја као стрпљив човек, без предрасуда, отворено и искрено чекам резултате истраживања Комисије СПЦ и РКЦ о улози и делима кардинала Степинца у НДХ. Искрено, волео бих да видим јасне доказе да је он био човек достојан свог хришћанског звања (волео бих да видим доказе за ту „праву повијест“, коју помиње фра Марио). Волео бих да прочитам да је изговорио нешто веома јасно у осуди злочина, као што је то учинио његов сабрат, поменути кардинал Тисеран. Но, дотле, док не видим, не могу да жмурим пред чињеницом да су православни Срби покрштавани (превођени у РКЦ), као и то да су у дечјим логорима српска деца, у јаничарском маниру, преваспитавана и индоктринирана у усташку идеологију, где им је мењан и национални идентитет. То су чињенице. О томе сведоче многа документа, фотографије, видео записи, сведочанства људи који су преживели ту голготу – писао је о томе и часни кардинал Тисеран. На крају, осврнуо бих се на закључак фра Мариа. Називајући филм платформом за ширење мржње, фра Марио закључује да ће филм нашкодити самим Србима. Ширење мржње!? Према коме, забога? Према усташкој идеологији, фашизму и нацизму? Па зар те ствари треба волети? Ах, да, за тренутак сам заборавио да је све то фра Марио назвао Хрватима. Страшна увреда за хрватски народ! Али нисам је изрекао ја, Србин и православац, већ фра Марио, Хрват и католик. Али признајем да је то велика увреда према Хрватима, од које је и мене срамота, иако не стојим иза ње. Идемо даље са закључком. Та „платформа мржње“, тврди фра Марио, створиће нове мрзитеље, нове Вуковаре и нове Сребренице. Заиста језив закључак. Срамотан. Помен жртава пре треба да буде подстрек на молитву, него ли на сулуду освету. Помињање Вуковара и Сребренице овде има задатак да створи поново једну псеудо логичну основу – неку врсту дискредитације, прављење замишљеног саговорника некомпетентним за дискусију, како би се дошло до ћутања: „ви сте чинили злочине, зато нисте компетентни да нама говорите о нашим злочинима, већ се бавите својима. Шта више, ваш некомпетентни говор о нашим злочинима је подстрек на ваше злочине“. Будалаштина. Но, хоћемо ли ћутање о злочинима да претворимо у начело? Да се више нигде не сме говорити о холокаусту, на пример? Јер, по логици фра Мариа, сећање на злочин и невине жртве, ствара мрзитеље (поново се питам, мрзитеље чега/кога?). Не, овакви филмови не треба да стварају потенцијалне осветнике (коме се светити? Злочинци су одавно мртви). Овакви филмови треба да буду опомена да се зло не понови. Ћутање? Не, немамо право на ћутање. Ћутањем бисмо жртве још једном убили. Али наш говор о жртвама није цртање мете на челу било коме. Коначно, овакав филм је потребан и самом хрватском народу. Зашто? Да доживе катарзу коју је доживео немачки народ. Да одбаце сваког ко би њих као народ и њихову државност поистоветио са усташтвом, нацизмом и фашизмом. Да такво поистовећивање сматрају за кривично дело и најстрашнију увреду. Да ураде исто оно што су урадили Немци – да уставом и законима своје земље јасно file:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image007.pngfile:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image009.jpgкриминализују усташтво – да онај ко узвикне „За дом спремни!“ прође једнако као онај који у Немачкој узвикне „Зи, хајл!“ – да заврши у затвору. Хрватско друштво, нажалост, још увек није довољно сазрело да овако нешто учини. Због тога се и јављају овакви, назови апологети Хрвата – који лукаво појам Хрват потурају тамо где се нападају усташе и усташка идеологија. То је нови, двоструки злочин. Двострук, зато што негира или минимализује стари злочин и тиме врши апологију злочинаца и зато што кроз лукаву генерализацију читав један, хрватски народ поистовећује са злом и злочинцима. Са друге стране, трезвени људи морају бити двоструко трезвени – да заборавом не убијају поново жртве и да не наседају на причу да име злочина носи име једног, у овом случају хрватског народа. Мој закључак је да ова критика филма „Дара из Јасеновца“ од стране фра Мариа Кнезовића представља још једну у низу апологија усташтва. Још једна, јер нажалост није нити прва, нити једина, када су у питању поједине личности из клира РКЦ у Хрвата. Не чуди стога што им Света столица често лупа пацке у последње време. Даће Бог да те пацке истерају ту болесну идеологију из духовног простора РКЦ. Од тога ће највећу благодат имати управо католички хришћани у хрватском народу.file:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image010.pngfile:///C:\Users\DRAGOL~1\AppData\Local\Temp\msohtmlclip1\01\clip_image012.jpg Осуда злочина, који су починили одређени припадници нашег народа, није слабост – то је снага и врлина. Достојанство једног народа се управо брани тиме што се зло и злочин конкретизују – што се указује на име и презиме. А то је филм „Дара из Јасновца“ управо учинио – није уперио прст на један народ, већ на конкретне злочинце. Тиме се злочин, који је увек акт једне конкретности а не општости, изопштава из једног народа. Обратите пажњу на реч изопштити. То значи искључити из општења – из општости и оставити зло да буде само и да тако само и непокајано, без општења умре и нестане. Зато, чувајмо се генералзицаије – сви народи. Усташа није исто што и Хрват, не дајте да вас варају. Осуда усташа није осуда Хрвата. Мржња према усташкој идеологији, није мржња према Хрватима. Не дозволимо да нашим именом општења, а Хрват или Србин су имена општења, називају зло и злочинце, ма који и ма чији злочинци да су у питању. Генерализацијом, заменом конкретног општим, скривају се прави злочинци (конкретне усташе) и осуђују се недужни (читав хрватски народ). Овај накарадни принцип „расуђивања“ је суштина у анализираном излагању фра Мариа Кнезовића. Чувајмо од таковог расуђивања и свој и друге народе. И чувајмо се посебно да сами не упаднемо у ту преварантску генерализацију – да заиста не замрзимо читав један народ због конкретних злочинаца. Тиме бисмо дали ветар у леђа управо оваквим, скривеним и намазаним, апологетима злочина. Др Александар Милојков, теолог View full Странице
  11. У уторак 29. децембра, Његово Преосвештенство Епископ Г. Силуан, уз саслужење свештенства Сиднејског намесништва, служио 40-дневни парастос блаженопочившем Патријарху српском Иринеју у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Кабрамати. Епископ је у својој беседи истакао да је блаженопочивши Свјатјејши у време великих испита и изазова целога себе давао у служби Богу и своме роду и подсетио на његове речи приликом посете петом континенту да наставимо путем Светога Саве а то је путем јединства, и да на сваком месту где год се налазили, на било ком позиву и служби, да будемо истински следбеници Господа Христа и Његове науке. ВЕЧАН МУ СПОМЕН! Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
  12. Година Господња 2020. коју остављамо иза себе засигурно ће бити незаборавна у историји људског рода. Наша Црква остала је без неколико пастироначалника на првом месту без Патријарха. Преосвештени Владико, да ли је СПЦ-а у тешкој позицији? Добро сте рекли, Наша света Црква остала је без своја три духовна горостаса, који су заиста били људи Јеванђеља и људи истинске вере која нам се открила кроз Тајну Богочовека. Наш задатак је да свим својим бићем, срцем и умом сведочимо Јеванђеље и управо из те истине и тог сведочења које је оваплоћено у Христу произилази и статус Цркве у друштву. Црква је отворена и динамична заједница у сталном покрету и порасту и незаустављиво напредује кроз време ка вечности. Таква мисија је стално богојављење и богопослање, позивање и слободно заједничарење у истини и слободи. Христос је глава тога богочовечанског организма – Цркве, а Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска. Према томе, човеку се првенствено даје снага вере да може препознати праве вредности живота у Цркви као Телу Христовом. То је суштина, есенција нашега живота, јер ако усвојимо вредности, онда ће целокупно друштво које нас окружује бити боље. У супротном, ум ће нам бити помрачен, нећемо видети светлост и наду на крају тунела и само друштво у коме живимо и људи који нас окружују ће нам бити камен спотицања. Управо тада ће се јавити ситуација да су нам други (ближњи) криви за све што нам се догађа и у тим ситуацијама почиње наша борба (бунт) против Бога и Цркве. Сведоци смо данас у овоме времену да је Црква на страшном распећу у свим сферама друштвенога дискурса којим управља нека трећа сила која је готово по дефиницији антицрквена. Снага Цркве је управо у томе страдању, јер страдање је пут ка васкрсењу и потврди истинског пута спасења. Целокупна историја Цркве била је у незахвалној позицији и никада није поклекла никаквоме искушењу свога времена, већ је управо супротно, била све јача и јача, јер вера у Христа, Оваплоћеног и Васкрслог, чува то кормило и усмерава га ка Царству Божијем. Упражњено место поглавара Српске Православне Цркве попуниће се како је најављено почетком следеће године. Колико је заправо важан избор новог Патријарха? Личност блаженопочившег патријарха и оца нашега Иринеја је прави пример духовног поглавара српског народа који је наставио да ходи стопама својих претходника. Сведочећи јеванђелску истину као основу живота, трновит пут подвига и разних искушења га је непрестано упућивао да му пример пастирског служења буде најсавршенији и најсветији пастироначалник Исус Христос. Изражавајући искључиво литургијски догађај као Нову Твар сведочио је да нема живота без заједнице, а да црквене заједнице нема изван свете Литургије. Црква је невидљива у Христу, а видљива је у Епископу-Патријарху, који је жива икона самога Христа. Тим пастирским начелима се руководио блаженеуспомене патријарх и отац наш Иринеј следујући пример својих отаца и негујући вековно предање живота Цркве. У таквом приступу и тако одговорној светој служби нема појединачних каријера ни биографија, све је заокружено нашим заједничким животом у Христу и са Христом. Свети Архијерејски Сабор би, ако Господ благослови, требао да се одржи 18. фебруара 2021. године милости Господње где ће се управо кроз ових неколико поменутих принципа изабрати нови поглавар Српске Православне Цркве. Личност новога патријарха, као и претходнога ће усмеравати Лађу Цркве ка Царству Божијем, да би задобили спасење и вечни животу Исусу Христу. На тај начин показујемо видљиво јединство и саборност у личности духовног поглавара, јер он мора да крмари бродом наше Цркве на узбурканом мору савремене историје и усмерава нас све луци вечнога живота. Услед ситуације којој је узрок пандемија вируса Sars-Cov2 човечност многих нашла се на великом испиту. Страх од новонастале пандемије само је распламсао већ постојеће проблеме у друштву. Какав нам одговор даје Свето Јеванђеље у овој ситуацији? Овде би се првенствено присетио речи Светога Писма које гласе: Ако не буде правда ваша већа него права књижевника и фарисеја нећете ући у Царство Небеско. (Мт 5,20) Књижевници и фарисеји су управо слика европског корпоративног хедонизма који је нажалост прекрио целокупну Европу, а и нас на овим просторима није заобишао. Поред болести узроковане вирусом Sars-Cov2, једна од највећих бољки савременога човека која се продубила постојећим стањем, јесте духовна болест индивидуализма, самоће, где се урушава заједница и где се удаљавамо једни од других. Истину је заменила лаж, правду је заменила неправда и у свему томе урушила се слобода и љубав као темељи хришћанског живота. У овој ситуиацији једина утеха је јеванђелска истина – вера, нада и љубав, јер оне требају рушити баријере безнађа и таштине у које је упало човечанство. Светотајински живот условљен је мерама које су наметнуте у циљу спречавања ширења вируса. Српски народ познат је по својој саборности, нарочито по славама које красе свако српско огњиште. Како можемо сачувати ту заједницу и љубав која из ње извире? Добро сте констатовали, светотајински живот је условљен мерама и позвани смо да их се придржавамо, али у истоме тренутку не напуштајући вековну традицију и предање наше Свете Цркве. Црква је у свему овоме нашла меру између препорука струке и вековне традиције наше Цркве, ни у ком случају не напуштајући вековну црквену праксу и остајући у духу јединства и саборности. Наш народ је увек слушао глас Цркве па и по питању прослављања Крсне славе. Овде посебно треба ставити акценат на прославу славе у кругу породице, јер је породица, како Свети Оци тумаче, ништа друго него Црква у малом. На тај начин и у овом тешком времену, својим примером баштинимо обичаје везане за Крсну славу и предање нашег народног етоса. У свим тим поступцима није угрожена суштина живота Цркве, а то је саборност и јединство породичног огњишта и живог црквеног предања које прате прославу Крсног имена. Управо у том контексту бих се присетио речи Светог Апостола Павла: Благодаћу Божијом јесам оно што јесам и благодат Његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свих, али не ја него благодат Божија која је са нама. (1 Кор. 15,10) Преостали српски живаљ у Републици Хрватској се налази на својим вековним огњиштима. У доброј вери и нади остали смо и опстали на овим просторима. Како да се носимо са искушењима у нашој свакодневници? Наш народ је у Хрватској на својим вековним огњиштима кога су изграђивале генерације и генерације Срба. Породично огњиште је чувало и очувало постојање нашег народа на овим просторима. Из њега су се издвајале личности које су богатиле и обогаћивале верску, културну, просветну, језичку и научну баштину Срба и на тај начин допринели мултикултуралном развоју хрватског друштва. Међутим, данас, на жалост, Срби живе у незавидном положају често на удару искривљених историјских чињеница које додатно обремењују постојећи положај и ситуацију. Уверења смо да ће то време проћи и да је оно иза нас, да се сви заједно морамо окренути једни другима утемељујући те односе на хришћанским вредностима. Управо актуална ситуација, узрокована великом елементарном непогодом, земљотреса који је задесио наше просторе сведочи о томе да сви заједно морамо да радимо на истом циљу и да помажемо једни другима невезано за боју коже, веру или нацију. Хришћанске и хумане вредности нас спајају и нуде решења да изађемо из кожних хаљина прошлости и обучемо се у ново рухо међусобне толеранције поштујући интегралност једни других. У тој нади живимо да философија односа буде искључиво хришћанска и егзистенцијална, јер се само на тај начин можемо издићи из историјске утопије прошлости и окренути се светлој будућности. Историја наше културне и духовне баштине немериво обогаћује Републику Хрватску. Одређеном се реториком то фалсификује, занемарује и омаловажава. Какав је ваш став о томе? Културно и духовно наслеђе нашег народа на овим просторима је историјски непроцењиво и сведочи о вековима иза нас. Сведочи о нашим претцима који су нас увек усмеравали ка хришћанским - духовним вредностима. Црквено градитељство, црквена уметност, језичка и просветна култура су непроцењиво благо нашег народа на овим просторима. Нажалост се све ово нашло на удару прогресивне политике која је усмерена у циљу оповргавања историјских чињеница и стварању новог друштвеног дискурса који искључује хришћански дух и његове вредности. Верујемо и дубоко смо убеђени у то да то није колективни став и да је то више став појединаца који желе да посеју семе мржње. Наши политички представници у Републици Хрватској се грчевито боре да се то спречи и да се друштво окрене у другом смеру поштујући вредности хришћанске цивилизације. Матична нам држава Република Србија са својим руководством је активно укључена у живот српске заједнице на овим просторима, поштујући интегритет Републике Хрватске, а верујући да као народ можемо да сачувамо своје писмо, своју историју, своју националну припадност и свој језички интегритет неуморно трудећи се да нам у томе помогну, као и остале матичне државе својим народима који су национална мањина у Републици Хрватској. Република Хрватска је плуралистичко друштво утемељено на европским стандардима и међународним конвенцијама о правима националних мањина и управо на тим правима требамо ставити акценат када се размишља о нашем, српском народу у поменутој држави. Овај Божићни период у коме се налазимо је период божићне радности и божићног мира, јер Христос се рађа и доноси спасење роду људском, доноси мир, изграђује љубав, на шта позивају духовни поглавари како Римокатоличке тако и Православне Цркве. Обичаји везани за прослављање Рождества Христовог које нам налаже наша традиција уткани су у етос нашег народа. Шта можемо да научимо из божићних обичаја? Народ смо богат са народним обичајима који прате биће нашег народа. Божићни период обилује тим обичајима који нас ни у ком случају не удаљују од истинске и праве вере. Они су спољашњи израз празника који му дају још већи значај и важност, а никако не утичу контрапродуктивно на саму садржину празника, јер и сам наш народ има стару изреку: Боље је село запалити него обичај укинути. Вера је дубоко уткана у те народне обичаје и даје им прави смисао и важност. Сви наши црквено-народни обичаји су охристовљени и оцрковљени, и своју пуноћу и смисао добијају у Цркви. У томе и јесте суштина, да обичаји буду у нераскидивој вези са вером, догмама и канонским устројством Цркве, јер само на тај начин могу да добију своју пуноћу и смисао. Свемогући Бог је постао човек и у томе видимо Његову неизмерну љубав према људима. На шта, Преосвећени Владико, савременог човека и хришћанина, позива Христово Рођење и коју поруку оно собом носи? Свети владика Николај је на једном месту рекао: Бог се јавио човеку у мучно време, кад се Бог није славио, кад није било мира на земљи, кад је место добре воље завладала зловоља међу људима. Према томе свемогући Бог снисходивши људима постаје човек да би човеку показао неизмерну љубав, односно да би човек постао бог по благодати. У томе и јесте суштина празника Рођења Исуса Христа да би се човек преобразио, да би се човек обожио и постао заједничар Царства Небескога. Значај је у томе да живимо са Христом и у Христу, да би били заједничари божанске љубави која се излила на земљу у Тајни Оваплоћења. Бог се очовечио да би се човек обожио, речи су светог Атанасија Великог. То је суштина и тајна нашег спасења, јер све што је Христос узео на себе то је и спасио. Преосвећени Владико, шта бисте поручили свима нама поводом овогодишње прославе Божића које ће, по свему судећи, бити прослављено у специфичним околностима? Одговор на ово питање дају нам речи тропара Божића: Твојим рођењем Христе Боже, засија свету светлост Богопознања јер у тој светлости звездом учаху они који звездама служе да се клањају теби Сунцу правде и да познају тебе са висине Истока, Господе слава Ти. Нека би светлост овог празника, Оваплоћења Господа и Спаса нашега Исуса Христа, засјала свету тајном богопознања. Да човек спозна свој грех да би могао бити вођен звездом коју су видели пастири и која их је одвела ка колевци Богомладенца. Човеково целокупно биће треба постати колевка Христова, колевка Сунца Правде да би били обожени и да познамо Христа на висинама као тајну нашега спасења. Нека би радост празника отклонила таму времена у којем живимо и несрећне околности у којима се налазимо и улила нам наду у бољу будућност. Поздрављајући вас са радосним хришћанским поздравом овог Празника: Мир Божји Христос се роди – Ваистину се роди! Епархија осијечкопољска и барањска | WWW.EPARHIJA-OSJECKOPOLJSKABARANJSKA.HR
  13. У новом издању емисије Богослужбене особености великих празника говорили смо о задушницама, као и благословеном значају заупокојених служби и личних молитава за упокојене. Црква Христова као брижна мајка молитвено прати сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква, узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике, како би једним устима и једним срцем узносили Господу усрдне молитве за упокојење својих преминулих сродника. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Христу, јер упокојена браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни живот. Поред богослужења Цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. У седмичном богослужбеном кругу свака субота посвећена је спомену уснулих у Господу. Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих се усрдно сећамо на задушнице. 1. Месопусна субота; 2. Субота пред Свету Педесетницу; 3. Михољске задушнице (субота пред празник Св. Киријака Отшелника); 4. Митровданске задушнице (субота пред празник Св. Великомученика Димитрија). У храм верни доносе кувано жито – кољиво, оно нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: „Ја сам светлост свету.” Поред тога, свећа символише и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу. Једини си Ти, Господе, бесмртан, који си створио и саздао човека; а ми смо земни и од земље саздани, и у исту земљу ћемо отићи, као што си Ти, Створитељ мој, заповедио и рекао ми: „Земља си и у земљу ћеш отићиˮ куда сви ми људи одлазимо. Али си ти исти, Спасе наш рекао, да ко у Тебе верује, ако и умре живеће, и васкрснућеш га у последњи дан. Стога са надом васкрсења уместо надгробног ридања, певамо ти победничку песму: Алилуја! (икос) Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. Адвокат Божо Прелевић је, гостујући у емисији Pregled dana у продукцији Nеwsмаx Аdria, емитованој на телевизији Nova S, 21. септембра 2020. године, изрекао низ клевета на рачун Eпископа бачког г. Иринеја. Г. Прелевић је из само њему знаних разлога и без икакве аргументације, потпуно паушално и злонамерно, довео у везу Епископа бачког г. Иринеја са актуелним оптужбама за отмицу студента Марка Жаркова против Епископа ремезијанског г. Стефана. Истина је да се Марко Жарков овим поводом никада није службено обратио Епископу бачком нити Епархији бачкој. Једина веза између студента Марка Жаркова и Епископа бачког јесте благослов за упис на Православни богословски факултет који је именовани, као кандидат са територије Епархије бачке, добио 2013. године, као и благослов за упис на Академију за уметност и консервацију Српске Православне Цркве који је тражио јер је схватио да није ,,кадар да настави започете студије“ и изразио жељу да се пребаци на Академију, како је навео у својој молби од 17. августа 2016. године. Колико је Епископ бачки био незаинтересован за студента Жаркова, показује и чињеница да му је два пута дао благослов за упис на високе школе Српске Православне Цркве и да га је стипендирао све док је испуњавао услове за стипендију. Адвокат Прелевић у служби своје истине ово, разуме се, прећуткује. Због тога је очигледно да помињање Епископа бачког г. др Иринеја од стране г. Прелевића није у служби правне помоћи његовом клијенту него искључиво у циљу безочних клеветничких напада на епископа Иринеја који својим животом и часном службом у Цркви сведочи истину. Kоме смета истина и коме смета њен непоколебиви сведок није тешко разабрати ако се узме у обзир чињеница на којем медију је организовано гостовање наведеног адвоката и ако се снимак прегледа од почетка до краја. Потпуно је јасно и у чијем интересу је адвокат Прелевић свој отров излио баш на епископа Иринеја. Јасни су и разлози и интереси због којих је препоштени Прелевић, у свом познатом стилу још из времена неких других истрага у којима је он водио главну реч, а истина остала у мраку, приграбио себи право да ,,експертски“ коментарише односе унутар Српске Цркве и да оцењује рад Његове Светости Патријарха, Светог Архијерејског Синода и епископата Српске Цркве уопште. Kористити ову оптужбу студента као параван за медијску хајку против Српске Православне Цркве и њеног Патријарха и Светог Синода и, коначно, против епископа Иринеја, више је него неморално и не може се назвати објективним новинарством или адвокатским заступањем интереса клијента. На делу је класична злоупотреба и медија и читавог случаја који је у надлежности Његове Светости Патријарха српког г. Иринеја и нема никаквих додирних тачака са Епископом бачким др Иринејем. Иако је Прелевићу то добро знано, он свесно обмањује јавност и доводи гледаоце у заблуду и, без икакве задршке и макар привидне пристојности, епископа Иринеја назива погрдним именима и неаргументовано, таблоидно му приписује разна непочинства. Да пласирана неистина буде уверљивија, побринула се водитељка емисије која се није оградила од изречених неистина, клевета и увреда, на шта је закон о јавном информисању обавезује. Да ли је Прелевић говорио истину о епископу Иринеју или је прелестио или свесно обмањивао јавност, брзо ће се показати. Исто тако се надамо да ће и случај именованог студента бити што пре разрешен, а свако коме се кривица докаже бити приведен к познанију права. Из Kанцеларије Епископа бачког Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  15. Адвокат Божо Прелевић је, гостујући у емисији Pregled dana у продукцији Nеwsмаx Аdria, емитованој на телевизији Nova S, 21. септембра 2020. године, изрекао низ клевета на рачун Eпископа бачког г. Иринеја. Г. Прелевић је из само њему знаних разлога и без икакве аргументације, потпуно паушално и злонамерно, довео у везу Епископа бачког г. Иринеја са актуелним оптужбама за отмицу студента Марка Жаркова против Епископа ремезијанског г. Стефана. Истина је да се Марко Жарков овим поводом никада није службено обратио Епископу бачком нити Епархији бачкој. Једина веза између студента Марка Жаркова и Епископа бачког јесте благослов за упис на Православни богословски факултет који је именовани, као кандидат са територије Епархије бачке, добио 2013. године, као и благослов за упис на Академију за уметност и консервацију Српске Православне Цркве који је тражио јер је схватио да није ,,кадар да настави започете студије“ и изразио жељу да се пребаци на Академију, како је навео у својој молби од 17. августа 2016. године. Колико је Епископ бачки био незаинтересован за студента Жаркова, показује и чињеница да му је два пута дао благослов за упис на високе школе Српске Православне Цркве и да га је стипендирао све док је испуњавао услове за стипендију. Адвокат Прелевић у служби своје истине ово, разуме се, прећуткује. Због тога је очигледно да помињање Епископа бачког г. др Иринеја од стране г. Прелевића није у служби правне помоћи његовом клијенту него искључиво у циљу безочних клеветничких напада на епископа Иринеја који својим животом и часном службом у Цркви сведочи истину. Kоме смета истина и коме смета њен непоколебиви сведок није тешко разабрати ако се узме у обзир чињеница на којем медију је организовано гостовање наведеног адвоката и ако се снимак прегледа од почетка до краја. Потпуно је јасно и у чијем интересу је адвокат Прелевић свој отров излио баш на епископа Иринеја. Јасни су и разлози и интереси због којих је препоштени Прелевић, у свом познатом стилу још из времена неких других истрага у којима је он водио главну реч, а истина остала у мраку, приграбио себи право да ,,експертски“ коментарише односе унутар Српске Цркве и да оцењује рад Његове Светости Патријарха, Светог Архијерејског Синода и епископата Српске Цркве уопште. Kористити ову оптужбу студента као параван за медијску хајку против Српске Православне Цркве и њеног Патријарха и Светог Синода и, коначно, против епископа Иринеја, више је него неморално и не може се назвати објективним новинарством или адвокатским заступањем интереса клијента. На делу је класична злоупотреба и медија и читавог случаја који је у надлежности Његове Светости Патријарха српког г. Иринеја и нема никаквих додирних тачака са Епископом бачким др Иринејем. Иако је Прелевићу то добро знано, он свесно обмањује јавност и доводи гледаоце у заблуду и, без икакве задршке и макар привидне пристојности, епископа Иринеја назива погрдним именима и неаргументовано, таблоидно му приписује разна непочинства. Да пласирана неистина буде уверљивија, побринула се водитељка емисије која се није оградила од изречених неистина, клевета и увреда, на шта је закон о јавном информисању обавезује. Да ли је Прелевић говорио истину о епископу Иринеју или је прелестио или свесно обмањивао јавност, брзо ће се показати. Исто тако се надамо да ће и случај именованог студента бити што пре разрешен, а свако коме се кривица докаже бити приведен к познанију права. Из Kанцеларије Епископа бачког Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице
  16. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 11. септембра 2020. године, на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, свету архијерејску Литургију у цркви Рођења Светог Јована на Централном гробљу у Београду. Саслуживали су старешина храма протојереј-ставрофор Драган Павловић, презвитер Иван Штрбачки, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Драган Танасијевић и Саша Глишић. Поред многобројног верног народа, празничном богослужењу молитвено су присуствовали генерални директор ЈКП Београд мр Драган Балтовски, управник Централног гробља г. Владимир Гулишија, као и чланови Црквеног одбора. Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Велико ми је задовољство што се данас, налазим међу вама. Примећујем, да у последње време расте моје задовољство када сам међу колегама, било да је реч о вероучитељима или о свештеницима и када нам се пружа могућност да у креативној атмосфери проговоримо нешто о заједничким темама. Али, позивам вас да не говоримо о нашим унутрашњим проблемима! И то, такође, примећујем, да кад год помислимо на сам појам проблема, наше прве реакције и мисли усмерене су ка нашим унутрашњим проблемима. Подсећам вас, а подсећам и себе, да овакви и слични семинари имају за циљ да подстакну нашу одговорност и промишљање о томе шта су проблеми других, оних којима се обраћамо и шта ми то њима пружамо. Не смемо никада заборавити да смо на ову службу призвани, као и да је превасходно наша одговорност и наша обавеза да дајемо другима (нашој деци у школи или парохијанима). Тек после овога долазе наши унутрашњи проблеми, који, свакако, нису мали, нити небитни, и свакако утичу на наш рад, али је, ипак, на првом месту наша хришћанска одговорност и посвећеност општем добру. Веронаука и парохијски катихизис Дозволите ми да вам, још за који тренутак, задржим пажњу на важности вашег посла. Катихизација је процес који кроз целу историју прати Цркву. Незамисливо је да неко може ући у Цркву без икаквог знања или без икакве катихизације. А, ипак, искуство и реална ситуација нам говоре да је значајан проценат наших верника без икакве катихизације, или, у најбољем случају, са елементарном катихизацијом. Питамо се како је могуће, с једне стране, тврдити да је катихизација толико битан елемент, да је без њега тешко замислити функционисање Цркве, а с друге стране, уочавамо да је у наше време катихизација недовољно заступљена у Цркви? У Римокатоличкој цркви, говоре о насушној потреби за новом евангелизацијом. Руска Православна Црква говори о новој христијанизацији, о томе да је простор њене канонске јурисдикције мисионарски простор, наглашавајући важност веронауке и катихизације. Ситуација није боља ни у осталим помесним православним Црквама. Потребно је, даље, при овом разматрању, направити разлику између онога што радите ви, вероучитељи, и онога што би требало да буде посао парохијских свештеника. То нису истоветни процеси. А, ипак, можемо приметити да ми, клирици, врло радо препуштамо улогу катихете вероучитељима, лаицима, са образложењем бриге о вашем „ухљебију“. Међутим, оно што се дешава у школи, није, и не може бити, истоветно са оним што би требало да се дешава у парохији. То су комплементарни процеси, а не процеси који искључују један други. Катихетски посао у школи има додатну нијансу мисионарске делатности. Деца у школама нису у потпуности опредељена за веру – треба их за њу заинтересовати, што парохијски катихизис не подразумева јер у парохији треба радити са људима који су се јасно определили за веру и који су свесни хришћани. У једном процесу је акценат на мисионарској делатности, а у другом на увођењу у Тајну Цркве. Обратимо сада пажњу на поменути мисионарски аспект. Катихизација се дешава у школи, у конкретном а не безваздушном простору. Деца која долазе на веронауку већ имају делимично формиране вредности, представе, које су процесом васпитања и социјализације усвојила и донела из својих породица али и из шире средине. Рад вероучитеља, стога, треба да узме у обзир два елемента: а) психологију детета и б) друштвени контекст у коме се одвија катихизација а који је и животни контекст свих нас. Постоји једна социолошка изрека која каже да сви ми много више личимо на време у коме живимо него на своје родитеље. Ово је, изгледа, начело људске егзистенције и катихета то треба да има у виду. Другим речима, наша теолошка промишљања неизоставно треба да узму у обзир друштвене и културалне околности које одређују, никада, наравно, у потпуности али, свакако, у значајној мери, свакога од нас. Зато је неопходно за наше даље излагање да кажемо нешто о друштвеном контексту у коме живимо и вредностима које усвајамо из нашег животног окружења, а тичу се религије, општих животних вредности и односа према ближњима. Савремени друштвени контекст Током двадесет векова Црква је прошла кроз различите периоде. Наше време карактерише оно што бисмо могли именовати као промена епохе. Наше друштво је транзиционо. Нешто смо напустили тј. још увек напуштамо и идемо ка нечем другом. Старо губи значење, а ново се још није искристалисало. У том међупроцесу нису ни вредности јасне, несумњиве и стабилне. Зато је тешко живети транзициона времена, што врло добро осећамо и ми сами али, не заборавимо то, и наша деца. У нашем садашњем српском друштву можемо идентификовати упоредо постојање елемената три епохе – предмодерне (традиционалне), модерне и постмодерне. У несигурним временима сигурно је само напуштање традиционалног, предмодерног друштва, његових (не свих) вредности и схватања што све уопштено гледајући, оставља озбиљне последице и на нашу религиозност. Хришћанство и хришћански поглед на свет нису више нешто подразумевано, посебно не међу младима. Сигуран сам да то искуство већ имате у свом раду. Модерност значи прекид и негацију свих традиција, које су усмерене ка очувању и настављању предмодерних елемената. Модерни човек, а посебно постмодерни човек је окренут ка „промени“ и будућем. Ни хришћанство није поштеђено од таквих процеса, те се наше време, између осталог, карактерише и као постхришћанско време. Хришћанске вредности се налазе на општем „духовном“ тржишту међу осталим вредностима и нити су општеобавезне нити опште подразумеване за разлику од епохе традиционалног друштва у коме су се оне усвајале васпитањем и социјализацијом. Време више није такво! Ако бисмо желели да поредимо епохе, што је, углавном, незахвално, онда бисмо рекли да наше време много више личи на доникејски период историје Цркве, него на постконстантиновски, или на средњовековни период историје. Дакле, ништа хришћанско се више не подразумева и није саморазумљиво – појмови којима баратамо, вредности које покушавамо да пренесемо деци, све је упитно и подложно процени. Деца ништа неће примити „здраво за готово“. Ово је општа карактеристика свих модерних, плуралистичких друштава ка ком моделу се и ми крећемо. Тај историјски модел, наглашавајући човекову слободу, јасно одбија могућност да само једна космотеорија, један светоназор, било које природе он био укључујући и религиозну, може у потпуности да осмисли људску стварност. Али, да се вратимо још за тренутак, карактеристикама транзиционих друштава. Прва од њих је несигурност. Транзициона друштва су несигурна друштва. Људи не знају шта ће се десити сутра, у смислу њихове свакодневице. Да ли ће остати на послу, хоће ли, уопште, бити посла, хоће ли моћи да отшколују децу, шта ће бити ако се разболе итд. Све је непредвидљиво. То осећају и наша деца, а то осећате и ви. Реакције на несигурност су врло различите. Једна од њих, која је шаблонски раширена и честа не само међу хришћанима, јесте бег из садашњости, са образложењем да је у прошлости све било идеално или макар боље него што је данас. Хришћани, на тај начин, чак и несвесно постају апологете прошлих времена, традиционалних друштвених система, хомогеног друштва, те, тако, стају на страну противника модерног друштва. Ја бих се, овде, усудио да вас замолим, да тако нешто никако не чините! Историја се не може вратити, ма колико замишљали да су нека друштва (византијско, античко…) била идеална. Узалуд сва наша носталгија! Негативна последица оваквог става јесте то да нас деца неће слушати јер немамо да им кажемо ништа од онога што се односи на њихов конкретан живот и на њихове проблеме. Она могу бити знатижељна и вољна да чују нешто о одређеном историјском периоду али то суштински не утиче на њихов живот. Одредица „носталгичари прошлости“, каквима нас понекад представљају у јавности, не сме да буде наша карактеристика, а то треба да препознају и наша деца. Никада не може бити спорна чињеница да се хришћанство ослања на историју. Када говоримо о Богу, о оваплоћењу и сл., говоримо о историјским догађајима и о њиховом тумачењу. Говоримо о догађајима који формирају историју спасења. Исто тако се треба односити и тумачити и различите, до сада нама познате, друштвене формације. Али, смисао историје није враћање. Смисао и циљ нашег постојања је у будућности. Унесите ту динамику ишчекивања Царства Небеског и у ваше односе са децом. Историја се није зауставила. У том смислу треба афирмативно посматрати садашњу епоху и савремено друштво. Оно је простор наше хришћанске одговорности и нашег хода ка Царству. Према њему се треба трезвено односити, као према епоси која, у односу на претходну, има и своје предности и своје мане јер свака историјска епоха има и своје добре и своје лоше стране. А идеалних епоха нити је било нити ће бити. То би бар нама, хришћанима, требало да буде кристално јасно. Сви они који остану, тј. покушају да остану, у прошлости, осуђени су на нестајање из живота у виду „музејских експоната“ прошлих времена. Такав став према вери не сме бити и наш став. Друштво знања или друштво вредности? Да пређемо сада на ваше конкретно школско окружење и опште циљеве образовног процеса. Запитајмо се да ли се можемо сложити око дефинисања тог циља? Сматрам да би циљ образовања требало да буде вођење појединаца и целог друштва ка Добру, а нама је потпуно јасно шта и Кога подразумевамо под тим. Међутим, неразрешена дилема нашег школства је да ли образовни процес тежи формирању друштва знања или друштва вредности. Врло често се дешава да је образовни процес готово у потпуности усмерен ка друштву знања, а не ка друштву вредности, ка појединцу који, у најбољем случају, барата информацијама али који се тешко сналази у области чак и основних људских вредности. Друштво у транзицији му у томе ни мало не помаже јер оно само има недоумице управо у погледу вредности. Нама данас није потпуно јасно, тј. тешко нам је да се сложимо, шта је добро, а шта је лоше. Но, ствари ће доћи на своје. Ниједно друштво не може за дуго времена да буде у дилеми око кључних вредности. Равнотежа ће се пре или касније успоставити. Али то може да се деси мимо или независно од нас. У једном тренутку будуће стабилизације вредности у друштву може се показати да хришћани забављени својим унутрашњим проблемима, нису дали допринос том процесу и да су се неке нове вредности стабилизовале мимо хришћанства. Предупређујући један такав развој догађаја, треба да се потрудимо да урадимо оно што и јесте нераскидиви део катихизације – да васпитавамо децу за вредности. Независно од наше сагласности о циљевима образовног процеса – знање или вредности или обоје, постоји нешто у наставном процесу што бисмо могли назвати скривеним курикулумом. Другим речима, кад год уђете у разред и затворите врата за собом, ви утичете на децу, хтели то или не, па чак и ако чврсто одлучите да не желите да им пренесете никакве вредности. То се не може избећи. А што се тиче вере, тј. наше конкретне ситуације, на децу можемо утицати само аутентичношћу наше сопствене вере. Заиста је јако битно да вероучитељ не преноси само информације везане за хришћанство, него да деци преноси и своје искуство. Разлог је, како смо поменули, у потпуној упитности свега у нашем времену. Сви, па и деца, проверавају свачије ставове, па и ставове вероучитеља. Како је хришћанство само једна од животних опција ако се не излаже аутентично мале су шансе да дете прихвати баш ту опцију. Неке од вредности савременог друштва Да се позабавимо надаље, појединачним вредностима савременог друштва. Једна од њих, преузета из сфере економије, коју деца врло рано усвоје јесте такмичарски дух, односно дух конкуренције. Ситуација конкуренција и борбе за животне позиције може у човеку да покрене многе добре, па чак и скривене снаге, могућности и таленте. Међутим, такмичарски дух има и своју негативну страну, уколико животни успех доживљавамо као победу над другим јер „на врху“ нема места за све већ само за „најбоље“. У том случају неизоставно и по сваку цену треба бити бољи од других јер је мало оних који остварују пожељни животни циљ који се састоји у томе да буду лепи, успешни, богати, познати, здрави, срећни. Глумци, забављачи, музичари и спортисти представљају иконе животне успешности. Пред вероучитељем је, дакле, врло крупан проблем: како деци говорити о Христу ако се она од почетка усмеравају ка другачијем разумевању животног успеха и животних вредности. Проблем има два аспекта. Најпре, сам Господ Исус Христос се никако не уклапа у представљену схему. Први је Он животно „неуспешан“, остављен и разапет, без иједног од поменутих атрибута животне среће. Други аспект проблема је de facto друштвена ситуација у којој је мало успешних, а много животних „looser“-a, према понуђеним критеријумима среће. А онај ко није успео у животу, ко нема довољно новца, ко нема довољно знања, ко себи не може да приушти одређени животни стандард, тај је заиста животни лузер. И како ће онај који жарко жели да „успе“ уопште моћи да прихвати Христа, а да Га не доживи као неправедног Бога, који једнима даје, а другима не? Прочитајмо део из једног малог чланка из „Политике“ од прошлог лета (2011.), који се односи на скорашње немире у Енглеској: „Тек се назиру контуре портрета вандала осветљених ових дана ватром на Британском острву. Тај дечко (има и девојака али много мање) не мора да буде из Лондона, или из Манчестера. Он нема нацију. Може се појавити у Београду или у Лиону, у Ђенови или у Хамбургу. Носи капуљачу. Прекрива лице марамом. Куца на Blackberry-ју, или на неком другом типу мобилног телефона као да је професионални дактилограф. Зна време и место кад нови тип „Nike“ патика стиже у продају. Он не напада самопослуге, сем ако му се не нађу на путу. Не треба му хлеб, а још мање млеко. Дакле, главна мета у општини Хакни су продавнице са мобилним телефонима, као и радње са спортском одећом и обућом – фирмирана роба… Главна погонска снага бунтовника двадесет првог века јесте фрустрација зато што немају пара да купе оно што многи други већ имају… Како можеш да изгубиш веру у ред и закон, у морал, сарадњу и солидарност, у сврху битисања, а да тако чврсто верујеш у „Nike“ дуксерицу или у плазма телевизор!?“ Овом опису одговара и приличан број наше деце. То је друштвени контекст у коме живимо али у коме се одвија и црквена катихизација. Врло би погрешно било сматрати да су ово већ много пута у историји виђени знаци атеизма. А ради се заправо о специфичном и постмодернистичком саморазумевању данашњег човека. У његовом свету и друштвеном контексту који ствара и те како има места за религиозност али за специфичном врстом и типом религиозности коју називамо „new age“ или алтернативна религиозност. То је тип религиозности који је примерен савременом човеку и који се формира од седамдесетих година прошлог века. То нам даје за право да закључимо да савремени човек није нерелигиозан, и још општије да човек никада није био нерелигиозно биће. Све анкете и истраживања у свету показују врло висок степен религиозности – скоро деведесет процената у свим друштвима. Међутим, та религиозност није исто што и традиционална религиозност. Према томе, катихизација ако желимо да буде успешна, не може бити иста као пре сто или двеста година, она мора да узме у обзир поменуте чињенице о друштвеним променама али и променама у типу религиозности. Карактеристике савремене религиозности Карактеристика религиозности данашњег времена је заокупљеност сопственом личношћу. Савремени човек, па самим тим и савремено дете, крајње је нарцисоидно и заокупљено сопственом земаљском срећом. Верујем да сви имате проблема кад говорите деци, нпр. о Царству небеском а у дечијим очима читате мисао: „Дај ти мени сада, а пусти то шта ће бити! Хоћу сада! Хоћу овај живот да проведем на најбољи могући начин, онако како замишљам да га треба провести…“. Савремено дете хоће да ужива свој живот, да буде здрав, да што дуже буде млад и безбрижан, да буде леп и да удобно живи. Али исти такво дете, а и одрастао човек, хоће да верује уколико је могуће да веру прилагоди поменутим животним циљевима. Ово је кључна и најопаснија тачка у процесу катихизације. Хоћемо ли ми нашу веру да прилагодимо потребама и тежњама савременог детета и савременог човека или ћемо да останемо, или да се трудимо да останемо аутентични хришћани, под условом наравно, да знамо шта је то аутентични хришћанин. Велика је разлика између некритичког прихватања духа света и прилагођавања његовим захтевима и прихватања, у љубави и са расуђивањем, савремене епохе у циљу њеног преображавања. У циљу да друштво у коме живимо буде бар за нијансу хуманије и лепше место за живот и сада и у будућности. О сатанизацији и одбацивању савремености не желим ни да говорим јер то није хришћански став. Као илустрацију за наведени став искористићу наше савремено разумевање здравља. Здравље је свакако врло важно свакоме од нас али је оно и стање од пресудног значаја за савременог човека зато што је предуслов земаљске среће. Услед некритичког и неаутентичног тумачења вере може да нам деси да се наша вера у спасење окрене у религију здравља која је свима разумљива и одлично се уклапа у велику индустрију „производње“ здравља. Друга илустрација је потреба савременог човека да се забавља и да све претвара у забаву. Није другачије ни са религијом. И она треба да буде у функцији забаве. Готово сваке дневне и периодичне новине имају неку врсту хороскопа. При том је мало људи који заиста верују да им је будућност записана у звездама, али, опет, доста велики проценат људи чита хороскоп из забаве. Уколико савремени човек жели да се забавља, жели да лепо и у здрављу проведе свој живот, како ћете да му говорите о патњи, крсту и смрти? Како ћете му говорити о аскези? Оно што је опасност коју сам поменуо је да и хришћанство представимо у new age кључу, да је то вера радости, среће и задовољства, да не постоји патња, да смрт није побеђена већ да она и не постоји и представља прелазак у бољи и вечни живот. Болест и старост су, такође, појмови које савремени човек не жели да чује или да о њима разговара. Стари су негде изван живота, све више у старачким домовима, болесни су у болницама, смрт се не дешава овде и нама, већ негде на неком другом месту. А опет је све то део живота и ми не можемо да веру озбиљно преносимо деци, а да не поменемо све фазе људског живота. Васпитање за хришћанске вредности Желео бих да се, закључујући, вратимо на хришћанске вредности и да се запитамо које би, од читавог спектра, могле да буду оне за којима савремени човек често у потаји жуди и које би могле да му испуне срце, а што не успева духу „овога света“. Насупрот менталитету успеха и такмичења какав влада у савременом друштву и који ствара победнике и губитнике можемо да предложимо деци визију и напор у изградњи друштва солидарности. Појам солидарности све више и више налази своје место у теолошком речнику и поприма, између осталих, и хришћанска обележја. Не мора људско друштво неизоставно да буде такмичарско. Ми га таквим чинимо, а оно може бити и друштво солидарности. При томе не мислим на целокупно друштво јер би то спадало у сферу утопије али мислим на мале заједнице, мала острвца солидарности каква би требало да буду наше парохије и да тако буду и пример за шире друштво и места наде. Формирање таквих заједница али и васпитавање за њих спада у домен хришћанске одговорности како клира тако и катихета. Мислим да вама образлагати теолошко утемељење овог става није потребно. Једина чињеница на коју вам скрећем пажњу је новост Христове поруке - да се Бог открива у ближњему. Да не можемо, дакле, ићи директно ка Богу, већ пут ка Богу води преко ближњега, да се заједно са њим спасавамо и стојимо пред Господом. У литератури се појам хришћанске солидарности разликује од предањског појма љубави према ближњем. Солидарност се означава и као истрајно залагање хришћана за све оне који су на било који начин угрожени. Она има у савременом друштву изразито друштвену димензију. Још једна вредност на коју бих желео да скренем пажњу, за коју исто тако сматрам да је важна и компатибилна данашњем времену и у духу је солидарности је обраћање пажње на друштвено маргинализоване групе. Већ више пута сам поменуо такмичарски дух овог времена који ствара мали број животних добитника и велики број губитника, али нисам поменуо оне људе који никако не могу да се укључе у то такмичење, који су од почетка из њега искључени, а то су различите категорије друштвено маргинализованих и хендикепираних људи. То су „мала Христова браћа“ са којима је Господ провео време свог земаљског живота, како читамо у Јеванђељима, и нама ставио на душу да се о њима старамо. Развијати осетљивост и солидарност са „малима“ је хришћанска вредност коју треба деци преносити. Господ није са силницима овога света већ са „малима и немоћнима“. Мислим да је то простор где Црква и те како може да да допринос стабилизацији друштва и што би било признато и од стране самог тог друштва, макар оних искрених, да на тај начин Црква остварује и одређену друштвену мисију. У свом излагању сам се определио само за ове две вредности. Избор је могао да буде и другачији али, ипак, сматрам да су ове вредности важне за данашње време и за допринос који Црква, а са њом и веронаука може да да садашњем нашем друштву. Да поновим, једна је изграђивање и залагање за друштво солидарности, а друга, обраћање пажње на маргинализоване друштвене групе које немају никакву шансу у овој суровој животној утакмици каква нам се намеће. Протопрезвитер-ставрофор др Зоран Крстић Извор: Саборност
  18. Село Подграб недалеко од Пала смејштено на древном путу који води од Пала ка Прачи, Устипрачи и даље ка Вишеграду данас је, 28. маја 2020. године, свечано дочекало и прославило велики празник Вазнесења Господњег (Спасовдан) иначе и крсну славу своје цркве посвећене овом великом празнику, који је и филијални храм парохије Прачанске у Прачи. Свету архијерејску литургију служио је Високопреосвећени Господин Хризостом, митрополит дабробосански уз саслужење: протојереја-ставрофора Илије Чупића, протојереја: Марка Билинца и Немање Манџића, јереја Бојана Кулашевића и ђакона Будимира Гардовића. На крају свете литургије благословљени су славско кољиво и славски колач и обављена је славска литија. У бесједи на тему Спасовдан – дан нашег Спаситеља Високопреосвећени је потсјетио вјернике на историјске оквире библијског догађаја Вазнесења те истакао тајну овог великог празника. ''……….. тајна овог празника је ономе што нам сведочи свети апостол и јеванђелист Лука на крају свог јеванђеља, а које данас чусмо. Прије свега, апостоли су били збуњени оним што се све десеило и дешавало од Великог петка и сумњичави према свему ономе што су и чули и видјели. Разумјевши помисли њихове док су били сабрани у зборници на Сиону васкрсли Господ им прилази и пита их: Што сте збуњени? И зашто такве помисли улазе у срца ваша?... Господ им још једном открива да све што се са Њим десило писано је у Закону мосијевом, пророцима и псалмима. Још једанпут их потсјећа да је он Месија и Избавитељ, али и да се враћа Оцу његовом и Оцу нашем који је на Небесима… Свети апостол Лука открива да ''им (апостолима) отвори ум да разумију Писма''… На крају он их опет потсјећа на оно што им је и раније говорио да ће им послати Духа утјешитеља који ће их утврдити у вјери, у знању и вјерности Богу ида ће пребивати на њима….. ''И ево, ја ћу послати обећање Оца својега на вас; и ви сједите у граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине''… Тек пошто им је отворио ум да разумију Писма и потсјетио их да чекају Духа Светога да се излије на њих изведе их на Маслинску гору и на локалитету који се зове Витанија узнесе се на небеса на њихово опште запрепаштење. …'' Извор: Митрополија дабробосанска
  19. Све службе у Епархији ваљевској су ефикасне и радиле су неометано у периоду од престављења Господу Епископа ваљевског Г. Милутина, 30. марта 2020. године, до данашњег дана. Сви пројекти које је он са великом љубављу и пажњом започео су настављени, организован је четрдесетодневни парастос драгом духовном оцу, а у догледно време прионуће се планирању нових пројеката. Овим речима би се укратко могла описати посета протонамесника Филипа Јаковљевића, архијерејског заменика блаженопочившег Епископа ваљевског Г. Милутина, Епископу шабачком Г. Лаврентију, администратору Епархије ваљевске, приликом које је поднет извештај о свему ономе што су службе Епархије ваљевске реализовале у претходном периоду. Изразивши задовољство постигнутим, Епископ Лаврентије најавио је да ће ускоро доћи у Ваљево и са епархијским службеницима детаљно поразговарати о даљим плановима. Рекордер по епископском стажу (53 године активне службе), Владика Лаврентије неким свештеницима из Ваљева је школски друг, некима је благословио одлазак у богословију, неке рукоположио… Њихове поздраве, као и поздраве свих који служе у Ваљевској епархији, овом приликом пренео му је протонамесник Филип Јаковљевић. Обрадован пажњом, Владика Лаврентије узвратио је поздравима и обиљем благослова за све у Епархији ваљевској. Да њихови напори уроде плодом и да достојно наставе дело блаженоуснулог Владике Милутина. Извор: Епархија ваљевска
  20. У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", из наше архиве доносимо видео запис предавања протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије, на тему: Свети Василије Острошки у служби Свете Тројице. Прота Гојко је ово предавање одржао у острошкој светињи 15. Јуна 2019. Лета Господњег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  21. Црној Гори је у данима кад су сви угрожени најнеопходније грађанско јединство, казао је протојереј Митрополије црногорско-приморске Никола Пејовић, поручујући да није моменат да једни другима пребројавамо грешке и пропусте. Он је нагласио да је ситуација довољно озбиљна и да се људи осјећају несигурно, уплашено и да не треба тражити дежурне кривце. “Грађанско јединство свих у Црној Гори је неопходно, јер нам је оно изнад свега потребно у овим данима када смо угрожени сви, без разлике”, рекао је Пејовић агенцији МИНА. Он је замолио све, “а нарочито уреднике појединих медија, да престану са оптуживањем Цркве за све и свашта”. “Уносити конфузију и подстицати на мржњу у овим околностима није мања опасност од новонастале пандемије. Они који се тиме баве наносе много већу штету са далекосежнијим последицама, јер нам борба за опстанак и преживљавање слиједи и након епидемије”, оцијенио је Пејовић. Према његовим ријечима, треба сачекати да тренутна епидемиолошка ситуација прође, па ће се лако сагледати гдје је ко гријешио и је ли се нешто могло учинити боље. “Црква, од самог почетка, све ради у складу са државним прописима, и тако ће бити и у наредним данима”, поручио је Пејовић. Према његовим ријечима, ако неко не познаје или неће да разумије поредак црквених служби и начин њиховог обављања, треба да се упозна са њима јер су оне дио вјековне црногорске традиције и културе. Пејовић је подсјетио да је прије изричите забране окупљања грађана на црквеним службама, редовна молитва била у свим црногорским градовима, у складу са здравственим мјерама, и да нема разлога да се Цркви ставља на одговорност било шта у вези са ширењем епидемије, прије него се утврде непобитне чињенице. Он је рекао да је МЦП данас уплатила новац за куповину техничке апаратуре потребне за рад здравствених установа, и то за седам монитора и шприц пумпи, од којих је по један намијењен за болнице у Цетињу и Никшићу, а остали за Клинички Центар у Подгорици. “У договору са управама болница у неколико црногорских градова, та ће опрема ових дана бити уручена тамо гдје буде најнеопходније”, рекао је Пејовић. Он је навео да су Православна црква и њени вјерници претходних мјесеци показали личну и друштвену одговорност и достојанство. “Веома смо поносни на све наше вјернике, на њихову спремност да послушају и разумију потребу да се лише за тренутак оног најсветијег најузвишенијег права, пуну слободу вјероисповијести кроз практиковање вјере одласком у храмове и присуством на богослужењима, зарад ширег друштвеног интереса”, истакао је Пејовић. То је, како је навео најбољи показатељ одговорности, што нажалост није случај са поменутим новинарима и медијима. Пејовић је позвао све православне вјернике, који се интересују како ће провести предстојеће празнике, да се у погледу одржавања будућих служби као и по питању њихових личних духовних потреба владају на основу званичних епархијских саопштења и упутстава које долазе од парохијског свештенства. Пејовић је апеловао да се вјерници не поводе за квази-црквеним кампањама које се врше путем друштвених мрежа. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Имајући у виду да наука стално напредује, да ли је тај напредак финкционалан и од чега зависи да ли ће напредак медицине науке бити у служби човека? Да ли и колико човек води рачуна о сопственом здрављу, када је под теретом свеопште кризе принуђен да води борбу за голу егзистенцију? Да ли је криза у којој се налазимо, узела свој данак и у здравству? Да ли су тегобе на које се жале пацијенти, реалне или се ради о потреби пацијента поготово у поодмаклим годинама да буде саслушан од стране лекара? Звучни запис емисије Ово су нека од питања на која ће одговорити гошћа емисије "Кво вадис Србијо" на таласима Радио-Беседе - госпођа др Драгица Видачић Јанков, специјалиста медицине рада из Новог Сада. Емисију доносимо из архиве Радио-Беседе.
  23. Сајт "Борба за веру" објавио је измишљени интервју са непостојећим. "др Србољубом Петровићем из САД" - пљување по епископима, СА Синоду и Патријаршији са циљем прављења раскола. Фотографија "др Србољуба" је заправо фотографија неког америчког професора. Ко год да стоји иза сајта "Борба за веру", није много промишљен - гуглање по задатој фотографији је могуће и овакве ствари се лако провале. Ширење лажних вести је кривично дело по КЗ Републике Србије, а о крађи туђег идентитета да и не говорим.
  24. У новом издању емисије „ Личност и Заједница" гост у студију ТВ Храм био је протопрезвитер Сретен Лазаревић, архијерејски намесник румски. Аутор емисије: Дејан Стојадиновић. Извор: Телевизија Храм
  25. Велико ми је задовољство што се данас налазим међу вама. Примећујем да у последње време расте моје задовољство када сам међу колегама, било да је реч о вероучитељима или о свештеницима, и када нам се пружа могућност да у креативној атмосфери проговоримо нешто о заједничким темама. Али, позивам вас да не говоримо о нашим унутрашњим проблемима! И то, такође, примећујем, да кад год помислимо на сам појам проблема, наше прве реакције и мисли усмерене су ка нашим унутрашњим проблемима. Подсећам вас, а подсећам и себе, да овакви и слични семинари имају за циљ да подстакну нашу одговорност и промишљање о томе шта су проблеми других, оних којима се обраћамо, и шта ми то њима пружамо. Не смемо никада заборавити да смо на ову службу призвани, као и да је превасходно наша одговорност и наша обавеза да дајемо другима (нашој деци у школи или парохијанима). Тек после овога долазе наши унутрашњи проблеми, који, свакако, нису мали нити небитни, и који свакако утичу на наш рад, али је, ипак, на првом месту наша хришћанска одговорност и посвећеност општем добру. Веронаука и парохијски катихизис Дозволите ми да вам још за који тренутак задржим пажњу на важности вашег посла. Катихизација је процес који кроз целу историју прати Цркву. Незамисливо је да неко може ући у Цркву без икаквог знања или без икакве катихизације. А, ипак, искуство и реална ситуација нам говоре да је значајан проценат наших верника без икакве катихизације, или, у најбољем случају, са елементарном катихизацијом. Питамо се како је могуће, с једне стране, тврдити да је катихизација толико битан елемент, да је без њега тешко замислити функционисање Цркве, док с друге стране уочавамо да је у наше време катихизација недовољно заступљена у Цркви? У Римокатоличкој цркви говоре о насушној потреби за новом евангелизацијом. Руска православна црква говори о новој христијанизацији, о томе да је простор њене канонске јурисдикције мисионарски простор, наглашавајући важност веронауке и катихизације. Ситуација није боља ни у осталим помесним православним Црквама. Потребно је, даље, при овом разматрању направити разлику између онога што радите ви, вероучитељи, и онога што би требало да буде посао парохијских свештеника. То нису истоветни процеси. А ипак можемо приметити да ми, клирици, врло радо препуштамо улогу катихете вероучитељима, лаицима, са образложењем бриге о вашем „ухљебију“. Међутим, оно што се дешава у школи није и не може бити истоветно са оним што би требало да се дешава у парохији. То су комплементарни процеси, а не процеси који искључују један други. Катихетски посао у школи има додатну нијансу мисионарске делатности. Деца у школама нису у потпуности опредељена за веру – треба их за њу заинтересовати, што парохијски катихизис не подразумева, јер у парохији треба радити са људима који су се јасно определили за веру и који су свесни хришћани. У једном процесу је акценат на мисионарској делатности, а у другом на увођењу у тајну Цркве. Обратимо сада пажњу на поменути мисионарски аспект. Катихизација се дешава у школи, у конкретном а не безваздушном простору. Деца која долазе на веронауку већ имају делимично формиране вредности, представе, које су процесом васпитања и социјализације усвојила и донела из својих породица, али и из шире средине. Рад вероучитеља, стога, треба да узме у обзир два елемента: а) психологију детета и б) друштвени контекст у коме се одвија катихизација, а који је и животни контекст свих нас. Постоји једна социолошка изрека која каже да сви ми много више личимо на време у коме живимо него на своје родитеље. Ово је, изгледа, начело људске егзистенције, и катихета то треба да има у виду. Другим речима, наша теолошка промишљања неизоставно треба да узму у обзир друштвене и културне околности које одређују – никада, наравно, у потпуности али, свакако, у значајној мери – свакога од нас. Зато је неопходно за наше даље излагање да кажемо нешто о друштвеном контексту у коме живимо и вредностима које усвајамо из нашег животног окружења, а тичу се религије, општих животних вредности и односа према ближњима. Савремени друштвени контекст Током двадесет векова Црква је прошла кроз различите периоде. Наше време карактерише оно што бисмо могли именовати променом епохе. Наше друштво је транзиционо. Нешто смо напустили тј. још увек напуштамо, и идемо ка нечем другом. Старо губи значење, а ново се још није искристалисало. У том међупроцесу ни вредности нису јасне, несумњиве и стабилне. Зато је тешко живети транзициона времена, што врло добро осећамо и ми сами али, не заборавимо то, и наша деца. У нашем садашњем српском друштву можемо идентификовати упоредно постојање елемената три епохе – предмодерне (традиционалне), модерне и постмодерне. У несигурним временима сигурно је само напуштање традиционалног, предмодерног друштва, његових (не свих) вредности и схватања што све уопштено гледајући, оставља озбиљне последице и на нашу религиозност. Хришћанство и хришћански поглед на свет нису више нешто подразумевано, посебно не међу младима. Сигуран сам да то искуство већ имате у свом раду. Модерност значи прекид и негацију свих традиција које су усмерене ка очувању и настављању предмодерних елемената. Модерни, а посебно постмодерни човек окренут је ка „промени“ и будућем. Ни хришћанство није поштеђено од таквих процеса, те се наше време, између осталог, карактерише и као постхришћанско време. Хришћанске вредности се налазе на општем „духовном тржишту“ међу осталим вредностима и нити су општеобавезне нити општеподразумеване, за разлику од епохе традиционалног друштва у коме су се оне усвајале васпитањем и социјализацијом. Време више није такво! Ако бисмо желели да поредимо епохе, што је, углавном, незахвално, онда бисмо рекли да наше време много више личи на доникејски период историје Цркве него на постконстантиновски, или на средњовековни период историје. Дакле, ништа хришћанско се више не подразумева и није саморазумљиво – појмови којима баратамо, вредности које покушавамо да пренесемо деци – све је упитно и подложно процени. Деца ништа неће примити „здраво за готово“. Ово је општа карактеристика свих модерних, плуралистичких друштава, ка чијем моделу се и ми крећемо. Тај историјски модел, наглашавајући човекову слободу, јасно одбија могућност да само једна космотеорија, један светоназор, ма које природе он био, укључујући и религиозну, може у потпуности да осмисли људску стварност. Али, да се вратимо још за тренутак карактеристикама транзиционих друштава. Прва од њих је несигурност. Транзициона друштва су несигурна друштва. Људи не знају шта ће се десити сутра, у смислу њихове свакодневице. Да ли ће остати на послу, хоће ли, уопште, бити посла, хоће ли моћи да одшколују децу, шта ће бити ако се разболе итд. Све је непредвидиво. То осећају и наша деца, а то осећате и ви. Реакције на несигурност су врло различите. Једна од њих, која је шаблонски раширена и честа не само међу хришћанима, јесте бег из садашњости, са образложењем да је у прошлости све било идеално или макар боље него што је данас. Хришћани на тај начин чак и несвесно постају апологете прошлих времена, традиционалних друштвених система, хомогеног друштва, те тако стају на страну противника модерног друштва. Ја бих се овде усудио да вас замолим да тако нешто никако не чините! Историја се не може вратити, ма колико ми замишљали да су нека друштва (византијско, античко...) била идеална. Узалуд сва наша носталгија! Негативна последица оваквог става јесте то да нас деца неће слушати јер немамо да им кажемо ништа од онога што се односи на њихов конкретан живот и на њихове проблеме. Она могу бити знатижељна и вољна да чују нешто о одређеном историјском периоду, али то суштински не утиче на њихов живот. Одредица „носталгичари прошлости“, каквима нас понекад представљају у јавности, не сме да буде наша карактеристика, а то треба да препознају и наша деца. Никада не може бити спорна чињеница да се хришћанство ослања на историју. Када говоримо о Богу, о оваплоћењу и сл., говоримо о историјским догађајима и о њиховом тумачењу. Говоримо о догађајима који формирају историју спасења. Исто тако се треба односити и тумачити и различите, до сада нама познате, друштвене формације. Али, смисао историје није враћање. Смисао и циљ нашег постојања је у будућности. Унесите ту динамику ишчекивања Царства небеског и у ваше односе са децом. Историја се није зауставила. У том смислу треба афирмативно посматрати садашњу епоху и савремено друштво. Оно је простор наше хришћанске одговорности и нашег хода ка Царству. Према њему се треба трезвено односити, као према епохи која, у односу на претходну, има и своје предности и своје мане, јер свака историјска епоха има и своје добре и своје лоше стране. А идеалних епоха нити је било нити ће бити. То би бар нама, хришћанима, требало да буде кристално јасно. Сви они који остану, тј. покушају да остану, у прошлости осуђени су на нестајање из живота у виду „музејских експоната“ прошлих времена. Такав став према вери не сме бити и наш став. Друштво знања или друштво вредности? Да пређемо сада на ваше конкретно школско окружење и опште циљеве образовног процеса. Запитајмо се да ли се можемо сложити око дефинисања тог циља? Сматрам да би циљ образовања требало да буде вођење појединаца и целог друштва ка Добру, а нама је потпуно јасно шта и Кога подразумевамо под тим. Међутим, неразрешена дилема нашег школства је да ли образовни процес тежи формирању друштва знања или друштва вредности. Врло често се дешава да је образовни процес готово у потпуности усмерен ка друштву знања, а не ка друштву вредности, ка појединцу који, у најбољем случају, барата информацијама, али који се тешко сналази у области чак и основних људских вредности. Друштво у транзицији му у томе ни мало не помаже јер оно само има недоумице управо у погледу вредности. Нама данас није потпуно јасно, тј. тешко нам је да се сложимо, шта је добро а шта лоше. Но, ствари ће доћи на своје. Ниједно друштво не може дуго да буде у дилеми око кључних вредности. Равнотежа ће се пре или касније успоставити. Али, то може да се догоди мимо или независно од нас. У једном тренутку будуће стабилизације вредности у друштву може се показати да хришћани, забављени својим унутрашњим проблемима, нису дали допринос том процесу и да су се неке нове вредности стабилизовале мимо хришћанства. Предупређујући један такав развој догађаја, треба да се потрудимо да урадимо оно што и јесте нераскидиви део катихизације – да васпитавамо децу за вредности. Независно од наше сагласности о циљевима образовног процеса – знање или вредности или оба, постоји нешто у наставном процесу што бисмо могли назвати скривеним курикулумом. Другим речима, кад год уђете у разред и затворите врата за собом, ви утичете на децу, хтели то или не, па чак и ако чврсто одлучите да не желите да им пренесете никакве вредности. То се не може избећи. А што се тиче вере, тј. наше конкретне ситуације, на децу можемо утицати само аутентичношћу наше сопствене вере. Заиста је јако битно да вероучитељ не преноси само информације везане за хришћанство, него да деци преноси и своје искуство. Разлог је, како смо поменули, у потпуној упитности свега у нашем времену. Сви, па и деца, проверавају свачије ставове, па и ставове вероучитеља. Како је хришћанство само једна од животних опција, ако се не излаже аутентично мале су шансе да дете прихвати баш ту опцију. Неке од вредности савременог друштва Да се позабавимо, даље, појединачним вредностима савременог друштва. Једна од њих, преузета из сфере економије, коју деца врло рано усвоје јесте такмичарски дух, односно дух конкуренције. Ситуација конкуренције и борбе за животне позиције може у човеку да покрене многе добре, па чак и скривене снаге, могућности и таленте. Међутим, такмичарски дух има и своју негативну страну, уколико животни успех доживљавамо као победу над другим јер „на врху“ нема места за све већ само за „најбоље“. У том случају неизоставно и по сваку цену треба бити бољи од других, јер је мало оних који остварују пожељни животни циљ, који се састоји у томе да буду лепи, успешни, богати, познати, здрави, срећни. Глумци, забављачи, музичари и спортисти представљају иконе животне успешности. Пред вероучитељем је, дакле, врло крупан проблем: како деци говорити о Христу ако се она од почетка усмеравају ка другачијем разумевању животног успеха и животних вредности. Проблем има два аспекта. Најпре, сам Господ Исус Христос се никако не уклапа у представљену схему. Први је он животно „неуспешан“, остављен и разапет, без иједног од поменутих атрибута животне среће. Други аспект проблема је de facto друштвена ситуација у којој је мало успешних, а много животних „лузера“, према понуђеним критеријумима среће. А онај ко није успео у животу, ко нема довољно новца, ко нема довољно знања, ко себи не може да приушти одређени животни стандард, тај је заиста животни „лузер“. И како ће онај који жарко жели да „успе“ уопште моћи да прихвати Христа, а да га не доживи као неправедног Бога, који једнима даје, а другима не? Прочитајмо део из једног малог чланка из Политике од прошлог лета (2011), који се односи на скорашње немире у Енглеској: „Тек се назиру контуре портрета вандала осветљених ових дана ватром на Британском острву. Тај дечко (има и девојака, али много мање) не мора да буде из Лондона, или из Манчестера. Он нема нацију. Може се појавити у Београду или у Лиону, у Ђенови или у Хамбургу. Носи капуљачу. Прекрива лице марамом. Куца на Blackberry-ју, или на неком другом типу мобилног телефона као да је професионални дактилограф. Зна време и место кад нови тип ,Nike‘ патика стиже у продају. Он не напада самопослуге, сем ако му се не нађу на путу. Не треба му хлеб, а још мање млеко. Дакле, главна мета у општини Хакни су продавнице са мобилним телефонима, као и радње са спортском одећом и обућом – фирмирана роба... Главна погонска снага бунтовника двадесет првог века јесте фрустрација зато што немају пара да купе оно што многи други већ имају... Како можеш да изгубиш веру у ред и закон, у морал, сарадњу и солидарност, у сврху битисања, а да тако чврсто верујеш у ,Nike‘ дуксерицу или у плазма-телевизор?!“ Овом опису одговара и приличан број наше деце. То је друштвени контекст у коме живимо, али у коме се одвија и црквена катихизација. Врло би погрешно било сматрати да су ово већ много пута у историји виђени знаци атеизма. А ради се заправо о специфичном постмодернистичком саморазумевању данашњег човека. У његовом свету и друштвеном контексту који ствара и те како има места за религиозност али за специфичном врстом и типом религиозности коју називамо „New Age“ или алтернативна религиозност. То је тип религиозности који је примерен савременом човеку и који се формира од седамдесетих година прошлог века. То нам даје за право да закључимо да савремени човек није нерелигиозан, и још општије – да човек никада није био нерелигиозно биће. Све анкете и истраживања у свету показују врло висок степен религиозности – скоро деведесет процената у свим друштвима. Међутим, та религиозност није исто што и традиционална религиозност. Према томе, катихизација ако желимо да буде успешна, не може бити иста као пре сто или двеста година, она мора да узме у обзир поменуте чињенице о друштвеним променама, али и променама типа религиозности. Карактеристике савремене религиозности Карактеристика религиозности данашњег времена је заокупљеност сопственом личношћу. Савремени човек, самим тим и савремено дете, крајње је нарцисоидан и заокупљен сопственом земаљском срећом. Верујем да сви имате проблема кад говорите деци нпр. о Царству небеском, а у дечијим очима читате мисао: „Дај ти мени сада, а пусти то шта ће бити! Хоћу сада! Хоћу овај живот да проведем на најбољи могући начин, онако како замишљам да га треба провести...“ Савремено дете хоће да ужива свој живот, да буде здраво, да што дуже буде младо и безбрижно, да буде лепо и да удобно живи. Али исто то дете, па и одрастао човек, хоће да верује и, уколико је могуће, да веру прилагоди поменутим животним циљевима. Ово је кључна и најопаснија тачка у процесу катихизације. Хоћемо ли ми нашу веру да прилагодимо потребама и тежњама савременог детета и савременог човека, или ћемо да останемо (или макар да се трудимо да останемо) аутентични хришћани, под условом, наравно, да знамо шта је то аутентични хришћанин. Велика је разлика између некритичког прихватања духа света и прилагођавања његовим захтевима са једне стране, и прихватања у љубави и са расуђивањем савремене епохе у циљу њеног преображавања са друге стране, у циљу да друштво у коме живимо буде бар за нијансу хуманије и лепше место за живот и сада и у будућности. О сатанизацији и одбацивању савремености не желим ни да говорим, јер то није хришћански став. Као илустрацију за наведени став искористићу наше савремено разумевање здравља. Здравље је свакако врло важно свакоме од нас, али је оно и стање од пресудног значаја за савременог човека, зато што је предуслов земаљске среће. Услед некритичког и неаутентичног тумачења вере може нам се десити да се наша вера у спасење окрене у религију здравља која је свима разумљива и одлично се уклапа у велику индустрију „производње“ здравља. Друга илустрација је потреба савременог човека да се забавља и да све претвара у забаву. Није другачије ни са религијом. И она треба да буде у функцији забаве. Готово сваке дневне и периодичне новине имају неку врсту хороскопа. При том је мало људи који заиста верују да им је будућност записана у звездама, али, опет, доста велики проценат људи чита хороскоп из забаве. Уколико савремени човек жели да се забавља, да лепо и у здрављу проведе свој живот, како ћете му говорити о патњи, крсту и смрти? Како ћете му говорити о аскези? Оно што је опасност коју сам поменуо је да и хришћанство представимо у New Age кључу, да је то вера радости, среће и задовољства, да не постоји патња, да смрт није побеђена већ да она и не постоји, већ представља прелазак у бољи и вечни живот. Болест и старост су, такође, појмови које савремени човек не жели да чује нити да о њима разговара. Стари су негде изван живота, све више у старачким домовима, болесни су у болницама, смрт се не дешава овде и нама, већ негде на неком другом месту. А опет је све то део живота и ми не можемо веру озбиљно преносити деци а да не поменемо све фазе људског живота. Васпитање за хришћанске вредности Желео бих да се, закључујући, вратимо на хришћанске вредности и да се запитамо које би, од читавог спектра, могле да буду оне за којима савремени човек често у потаји жуди и које би могле да му испуне срце, што не успева духу „овога света“. Насупрот менталитету успеха и такмичења какав влада у савременом друштву и који ствара победнике и губитнике, можемо да предложимо деци визију и напор у изградњи друштва солидарности. Појам солидарности све више и више налази своје место у теолошком речнику и поприма, између осталих, и хришћанска обележја. Не мора људско друштво неизоставно да буде такмичарско. Ми га таквим чинимо, а оно може бити и друштво солидарности. При томе не мислим на целокупно друштво, јер би то спадало у сферу утопије, али мислим на мале заједнице, мала острвца солидарности каква би требало да буду наше парохије, представљајући тако пример за шире друштво, места наде. Формирање таквих заједница али и васпитавање за њих, спада у домен хришћанске одговорности како клира тако и катихета. Мислим да вама образлагати теолошко утемељење овог става није потребно. Једина чињеница на коју вам скрећем пажњу је новост Христове поруке – да се Бог открива у ближњему. Да не можемо, дакле, ићи директно ка Богу, већ пут ка Богу води преко ближњега, да се заједно са њим спасавамо и стојимо пред Господом. У литератури се појам хришћанске солидарности разликује од предањског појма љубави према ближњем. Солидарност се означава и као истрајно залагање хришћана за све оне који су на било који начин угрожени. Она у савременом друштву има изразито друштвену димензију. Још једна вредност на коју бих желео да скренем пажњу, за коју исто тако сматрам да је важна и компатибилна данашњем времену и у духу је солидарности, јесте обраћање пажње на друштвено маргинализоване групе. Већ више пута сам поменуо такмичарски дух овог времена, који ствара мали број животних добитника и велики број губитника, али нисам поменуо оне људе који никако не могу да се укључе у то такмичење, који су од почетка из њега искључени, а то су различите категорије друштвено маргинализованих и хендикепираних људи. То су „мала Христова браћа“ са којима је Господ провео време свог земаљског живота, како читамо у Јеванђељима, и нама ставио на душу да се о њима старамо. Развијати осетљивост и солидарност са „малима“ је хришћанска вредност коју треба деци преносити. Господ није са силницима овога света, већ са „малима и немоћнима“. Мислим да је то простор где Црква и те како може да да допринос стабилизацији друштва, што би било признато и од стране самог тог друштва, макар његових искрених чланова. На тај начин Црква остварује и одређену друштвену мисију. У свом излагању сам се определио само за ове две вредности. Избор је могао да буде и другачији, али ипак сматрам да су ове вредности важне за данашње време и за допринос који Црква, а са њом и веронаука, може да да садашњем нашем друштву. Да поновим, једна је изграђивање и залагање за друштво солидарности, а друга обраћање пажње на маргинализоване друштвене групе које немају никакву шансу у овој суровој животној утакмици каква нам се намеће. *Са предавања одржаног на семинару за вероучитеље - Крагујевац 11. фебруар 2012. године Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Креирај ново...