Претражи Живе Речи Утехе

О границама сам почео да размишљам почетком деведесетих година прошлог века. Пре тога нисам веровао онима који су тврдили да постоје. У друштву у којем се преплиће више култура не може бити речи о границама. Постојање граница у мултикултурном друштву заправо значи да то друштво није мултикултурно, већ да у њему доминира једна култура која жели да наметне и задржи контролу над осталим културама. У таквом друштву, друштву строго контролисаних култура, до сада нисам живео. Одрастао сам у једној врсти мултикултурног друштва, у социјалистичко - комунистичкој верзији каква је постојала у бившој Југославији, а тренутно живим у његовој капиталистичкој верзији, у Канади. У ствари, када се из обе те верзије уклони идеолошки слој, увиђа се да никаквих разлика нема – мултикултурно друштво или постоји или не постоји; културе се или преплићу или чаме свака у свом ћошку; уметници се или отварају различитим утицајама или се затварају у омеђени простор своје локалне традиције. И премда сам склон заговарању вредности мешовите културе, морам да нагласим да не верујем да је она сама по себи боља од самосталне, локалне културе. И у једној и у другој култури уметници могу да створе вредна дела; и у једној и у другој култури могу да склизну у идеолошке шаблоне; и у једној и у другој култури морају да се хватају у коштац са ванкултурним факторима који желе да контролишу културне токове. Предност мултикултурног друштва само је у томе што лакше омогућава суочавање са предубеђењима на којима се заснива политика глорификације једнонационалне културе, иако ни то није никаква гаранција да ће појединац који потиче из мешовитог друштва прозрети механизме предубеђења који могу да га усмере према мутном талогу расизма. С обзиром да дуго нисам веровао у границе, нисам никада осећао да их прелазим или да се налазим на погрешној територији. Мешовиту јеврејско-српско-југословенску културу у којој сам растао осећао сам као целину, без зидова или врата, отворену за слободно кретање, чак и онда када су у та три сегмента постојале уочљиве разлике. Историја, на пример, игра различите улоге у њима: јеврејска традиција се заснива на цикличном понављању историје; српска традиција велича историју као пораз; југословенска традиција се темељила на селективном приступу историји. Истовремена припадност овим традицијама није ме, међутим, нагнала у избор само једне од тих улога, већ ми је омогућила да боље разазнам механизме који функционишу иза њих, и да тако прецизније увидим њихове мане и предности. Не говорим овде о идентитету, јер избор идентитета није оно што на крају, ако се не варам, дефинише писца. Оно што га дефинише су његов језик и његов стил. Идентиет – схваћен овде као оно што појединца идентификује са широм заједницом којој припада – не мора да игра никакву улогу у стварању. Писац може, рецимо, да се осећа као Србин или Јеврејин, а да ништа од тога не уђе у прозу или поезију коју пише. Кафка је згодан пример: ако кажемо да је био Јеврејин који је писао у Прагу на немачком језику, где ћемо га сврстати? У немачку књижевност, којој припада по избору језика; у чешку, којој припада по месту; или у јеврејску, којој припада по пореклу? Има оних који сматрају да га управо његов стил – који је наводно заснован на имитирању талмудског писма – одређује као јеврејског писца, иако готово ништа у његовој прози не указује на јеврејски садржај. Други ће инсистирати да је прашки амбијент оно што Кафку чини Кафком, док ће језичке нити које га спајају са немачком књижевношћу бити пресудан фактор за оне који га сматрају немачким писцем. Можда је најбољи одговор да је Кафка све то, али и нешто више: да је, заправо, писац без граница, мултикултурни писац, у најбољем смислу речи, који превазилази свако ограничење које идентитет, језик или национална традиција могу да наметну. Границе, наравно, и то без обзира како их дефинишемо, подстичу на расправу о припадности, чак и у ситуацији када, на пример, писац настоји да живи на самој граници, покушавајући тако да избегне било какво изјашавање о припадности једној или другој страни. Многи му, међутим, неће то дозволити и порећи ће његово право да буде оно што хоће. Књижевност, кажу они, настаје управо из осећања припадности, и то је једино што се рачуна. А језик? Није ли језик једина стварна пишчева припадност, с обзиром да свет који ствара постоји само у језику и нигде другде? Када, рецимо, Кундера пише на француском, је ли он чешки или француски писац? А када Шкворецки, који је канадски држављанин, пише на чешком, да ли је он етнички канадски писац, који опстаје захваљујући политици мултикултурализма, или чешки писац који не жели више да се врати кући? На изглед различита питања која одражавају исту ситуацију: сви ти писци се налазе на брисаном простору између различитих светова, у граничним подручјима између језика, историја књижевности и политичких система. И сви опстају управо зато што не признају границе. Пада ми на памет и друга помисао: да сви они опстају зато што је њихово писање – можда не у потпуности, али једним делом свакако – одраз чежње за оним што нису, за оним што би могли да буду када би прво признали границе а потом прешли преко њих. Наравно, границе су знатно уочљивије када су потцртане разликом у језицима, него када – као што је најчешће случај са јеврејском заједницом – та разлика не постоји. Прелазак, на пример, из јеврејског окружења у српско окружење не захтева промену језика, тако да правог осећања преласка са једне “територије” на другу заправо нема. Припадност језику је истоветна на обе “територије” и разлике – јер разлике, хтели то или не, увек постоје – морају да се траже негде другде. Сличне елементе налазимо и код писаца који су приморани – или су се сами одлучили – на живот у изгнанству. Поново имамо укрштање култура и могући сукоб језика, с тим што у изгнаничкој ситуацију носталгија игра изузетно важну улогу. Значајно место имају и политички и идеолошки аспекти, који често потпуно потискују за књижевност много пресуднија питања о језику, стилу и мешању култура. На крају, изгледа да изгнанство ипак није толики баук за писце, јер без обзира на популарне митове о животу у егзилу, већина писаца излази као победник из свог сукоба са изгнаничком судбином. Успех Исака Башевиса Сингера, Владимира Набокова, Јосифа Бродског, Чеслава Милоша, Витолда Гомбровича и Хулија Кортасара, на пример, то непобитно потврђује. Живот у мултикултурном друштву може, дакле, писцу – тачније речено: особи која још не зна да ће постати писац – да подари увиде и разумевања која могу пресудно да утичу на његову списатељску поетику. Исто тако је могуће да га тај живот одведе у супротном правцу: да се претвори у заговорника граница, подела и разноразних духовних и моралних “чистота”, јер постојање мултикултурног друштва не мора аутоматски да значи да је то друштво за собом оставило све негативне аспекте заједничког живљења. Управо пример бивше југословенске мултикултурне заједнице показује са коликом лакоћом се позитивне одлике мешовитог друштва могу променити у негативне представе и злоупотребити за разне политичке или националистичке циљеве. Јеврејин који сада одраста у Србији, и који се веома често сусреће са изразима отворене мржње према Јеврејима, сасвим сигурно ће развити другачију слику мултикултурализма од оних Јевреја који су, попут мене, одрастали у педесетим и шездесетим годинама, када су такве појаве биле веома ретке. И док ја, са својим сећањима и захваљујући чињеници да живим далеко одатле, показујем спремност да то схватим и донекле оправдам, млади Јеврејин у Србији вероватно све више сумња у могућности мултикултурног живљења и осећа страхове и стрепње којих сам ја био поштеђен. Тамо где ја нисам видео границе, он (или она) видеће можда непрелазне зидове. Последњих десетак година, које сам провео далеко од Земуна, нису ништа измениле у слици коју сам овлаш скицирао у претходним фрагментима. Један од разлога за то свакако треба потражити у чињеници да у новој средини нисам ни покушао да постанем део њене књижевности и културе. Да сам то покушао, не сумњам да бих се – упркос овдашњој званичној мултикултуралности – суочио са чвршћим и суровијим границама од оних на које сам повремено наилазио у мом старом окружењу. Додуше, то би више биле, да их тако назовем, еснафске границе, упозорења да улазим у туђу територију, да сам – поготово што не пишем ни на једном од званичних језика – ипак уљез, али границе су границе и у мени изазивају мучнину, без обзира одакле потичу. Стога сам одабрао да играм улогу незаинтересованог госта, улогу која ми омогућава слободно кретање кроз још једну културу, а притом ме не доводи ни у какав конфликт са онима који је већ настањују. Тако је моје изворно културно подручје остало неизмењено, иако у њему много више боравим у сновима и маштаријама него у стварности. Међутим, управо ми је удаљеност омогућила да увидим у коликој мери дугујем југословенској мешавини култура у којој сам одрастао, посебно међуигри српске и јеврејске културе. С обзиром да те мешавине више нема, а да ја одбијам да одустанем од ње, није чудно што се осећам као бродоломник коме никакво копно више не делује сасвим сигурно. Седим на сплаву и шаљем поруке у флашама. Море је каткад узбуркано, каткад мирно, никада сасвим поуздано, али једно је сигурно: оно никада не признаје границе. https://www.facebook.com/razbistravanje/

Често од људи који су далеко од вере чујемо савете о томе како да уредимо Цркву: „Црква то мора да уради“, „То би било корисно за Цркву“, „Ово је потребно Цркви“ итд. Ови савети, чак и ако долазе од добронамерника, греше у једној ствари: сви су замишљени за земаљску димензију. А земаљска димензија је променљива, пролазна, нестабилна ствар. Нажалост јавност, која воли политику има врло кратко памћење и променљиве ставове. Просудите сами: колико често људи око нас са сваком новом информацијом или вестима мењају ставове и често хвале исте политичаре које су још јуче псовали. (А све зато што је ова фигура управо рекла оно што би јавност желела да чује). На тим, никако најбољим особинама масе, гради се политичка пропаганда и рекламни маркетинг. Али разумемо да су такве методе неприхватљиве за Цркву, макар само зато што је свака пропаганда, сваки маркетинг увек искривљавање стварности, што значи да није истина. Постоји још један важан проблем: сваки политичар или маркетиншки стручњак може у потпуности да промени и своју реторику и ставове зарад модне агенде, без икаквих оквира и ограничења. Али за сваког верника постоје границе које се не могу прећи без ризика по душу. Стога је веома жалосно када променљивост мишљења заокупи умове црквених људи. И овде свакако вреди подсетити на границе. Једна од ових најважнијих граница је јединство Цркве. Унутар Цркве људи могу имати различите погледе на било која недуховна питања, али они настављају да пребивају у једној Цркви, превазилазећи светске разлике зарад једнодушности у Христу. Када се зарад ових најнедуховнијих питања, ма колико се она у том тренутку чинила важнима нецрквеним људима, од нас захтева да жртвујемо црквено јединство, не смемо попустити. Кроз читаву своју земаљску историју Црква, на овај или онај начин, гради односе са светом, може и у стварима од споредног значаја да попушта свету ради мирног постојања своје деце. Али никакве добре намере никада не могу оправдати одрицање од Христа, од Његових учења изложених у Светом Писму и Предању, као ни црквени раскол. Препуштајући се свету, потчињавајући се његовој променљивости, можете корак по корак, неприметно за себе, изгубити везу са Господом. Стога, сада сваки верник – од простог парохијана до архиjереjа – мора да се запита: Коме сада удовољавам у овом или оном делу и намери – Господу или свету? https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-za-svakog-vernika-postoje-granice-koje-se-ne-mogu-pretshi-bez

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 21. септембра 2021. године, на празник Рођења Пресвете Богородице – Малу Госпојину, Божанствену Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу. Том приликом, Патријарх, који је и администратор Епархије загребачко-љубљанске, рукоположио је г. Стефана Максимовића, дипломираног теолога, у чин ђакона. Патријарху је саслуживало братство Саборног храма у Загребу са ђаконом Момиром Ђукиће, из Епархије далматинске. Предстојатељ Српске Православне Цркве у беседио по отпусту Литургије је казао: -Славимо Рођење Пресвете Богородице, јер је преко Ње дошло до спасења људског рода. Она је најчистији дар Божји људима, али и нешто најсавршеније и најчистије што смо ми људи могли Богу да принесемо као дар. Патријарх је указао на паралелу између Богородице и Цркве јер Она која је родила Спаситеља света, јесте и Мајка света, управо онако како је то и Црква. -Као и Црква, и Богородица је Мајка свих: блиска свима, све разуме, све заступа, казао је Патријарх и нагласио да постоје многи који понекад из незнања погрешно разумеју Цркву Христову: -Црква нема граница, не само историјских, него нема граница ни између овога и онога света. Како онда Црква може да се поистовети са било којом, макар и најважнијом, најмоћнијом, најлепшом земљом на свету или са било којим народом? Осим Христа све је релативно. Државе, некада су веће, некада мање, неке трају вековима и миленијумима, а неке, које су биле моћне и силне и заузимале огромне просторе, данас не постоје. Нас не интересује ширење и сужавање држава. Канонске границе Цркве се не мењају нужно са границама држава, рекао је Патријарх и подсетио на речи владике Николаја: Ми чекамо Христа, а не боље време. -Ми нећемо хтети да поистовећујемо Цркву са било којом државом, а камоли са било којом партијом, и чинићемо све свим силама, духовним, расположивим, да не дозволимо да нама било ко манипулише, рекао је Његова Светост Патријарх и истакао: -У нашем времену се стварају многи конструкти, фикције, виртуелне стварности које они, који хоће Цркву да увуку у разне неспоразуме и политичке игре, користе као полазну тачку, полазећи од тог виртуелног конструкта као реалности која никакве везе нема нити са природом Цркве, нити са њеним амбицијама, нити са њеним служењем. У Цркви заиста нема Грка ни Јеврејина. У Цркви нас Господ позива да сви једно будемо. Међутим, у џунгли, у прашуми силних интереса од овога света, разни - имајући оруђа, али, ако хоћете, и оружја медијска у рукама - могу да стварају лажне слике и да онда и од Цркве производе оно што нити је била, нити јесте, нити ће бити, казао је патријарх Порфирије и истакао значај очувавања у себи и свом срцу духа и етоса Цркве као Царства Божјег на земљи: -Очувајмо тај етос у свом срцу и никада га не изневеримо без обзира ко ће шта рећи и како ће рећи у односу на нас. -Циљ нашег живота је да будемо фокусирани на Христа. Живимо у свету информација, тј. дезинформација, у којем, оптерећени хиљадама информација, имамо само конфузију. Важно је да се изборимо са тим многим лажним информацијама, баш као што су радили исихасти, подвижници. Тај принцип увек важи. Користили су се Исусовом молитвом. Зашто? Да речима Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј ме грешног спрече сваку лошу, сваку злу, сваку лажну и погрешну мисао која хоће да им упрља ум како би могли онда умом својим да сиђу у срце, где нема страних и лажних информација и да се ту сретну са најважнијом и једином аутентичном информацијом која одозго од Бога долази, казао је патријарх Порфирије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик је у свом обраћању после опела блаженопочившем Патријарху Иринеју истакао да нас је "сабрао његов одлазак, а једанаест година су нас сабирали његови доласци". Подсетио је на речи Патријарха Иринеја, који је у Бања Луци стално говорио да је за Републику Српску и Србију најважније - јединство. Звучни запис обраћања "Патријарх Иринеј је имао љубав за све нас, радо нам је долазио", рекао је г. Додик истакавши да је у Републику Српску увек долазио "на своје и код својих" јер "Српска је била његова кућа једнако као и Србија". "Он је брисао све границе међу нама, а то је управо снага наше Цркве вековима", рекао је српски члан Председништва БиХ. "Патријарх Иринеј је био човек благих речи и чврстих дела", рекао је г. Додик, који је напоменуо да је он "све успевао без велике буке", али да се "иза благе нарави крио човек, који никада није одступио или одустао". Подсетивши колико је Патријарх Иринеј био цењен у целом Правосалвљу, г. Додик је истакао "његов мир у свему чиме се бавио", а да се "није хвалио ни са чим, па ни са завршетком Храма Светог Саве на Врачару". На крају, г. Додик је оценио да одлазак Патријарха Иринеја "долази у тешком тренутку, после Епископа Милутина и Митрополита Амфилохија" и исказао своја лична осећања због, увек прераног, губитка пријатеља. Извор: Радио Слово љубве

Репортер „Новости“ на успону ка Атону, са поклоницима током Преображења, највећег празника Свете Горе. Врх Атосa је циљ поклоника из целог православног света на дан „када се преображавају вода и гора“ ЗВЕЗДЕ се ковитлају као безбројни ројеви свитаца када их посматрате у ноћи уочи Преображења, 19 августа, са Атона, врха Свете Горе Атонске, док се под ногама таласа светломодро море облака које гони ледени ветар. Тамно плаветнило ноћи пред зору потискује пурпурна плима која надире са источног хоризонта. Из ње се рађа ватрена кугла Сунца која расте и чији сјај постаје све снажнији. Све док снага блиставе беле светлости не постане неподношљива за људске очи, њу пожудно упијају поклоници на врху Атоса, стојећи испред црквице посвећене Преображењу. Управо тако се у Библији описује опчињеност апостола који су посматрали Христа на гори Тавор, када им се први пут указао у свом божанском облику, као чисто светло. Зато је за православце Атос „други Тавор“, на чијем врху се може у дане празника доживети непосредан додир са Богом. Ни после целоноћног бдења поклоници не дају да их савлада исцрпљеност и не падају у сан у врећама за спавање које су расули као чауре лептирова по вртоглаво високом стењу. Јер, мистика не нестаје ни када јутро одмакне и Сунце се подигне високо. Тада сенка Атона на пучини Егејског мора оцртава савршен троугао, баш онакав каквим се у хришћанској симболици приказује Бог и његово „Око недремано“. Није потребно да будете религиозни мистик да бисте осетили дубоко и исконско узбуђење пред овим призорима и разумели зашто људи дуже од 1.000 година преваљују тешку стазу којом са нулте тачке на нивоу мора стижу до 2.033 метра високог врха Свете Горе, да би уживали у призорима непрестаних и брзих преображаја природе око себе. Они долазе различитим путевима до почетка коначног успона на мермерну пирамиду Атона, јер сваки део најисточнијег „прста“ полуострва Халкидики има своју симболику и споменике. Репортер „Новости“ се, истражујући ходочасничке путеве, упутио мало познатом стазом између пећина испосница у којима су тиховали светитељи Атанасије Велики, утемељивач првог светогорског манастира Велике Лавре и Нил Мироточиви, из чијих су моштију, по овдашњој легенди, текли слапови мира од кога је мирисало и море. Овај уски пут којим пролазе готово искључиво усамљени монаси Светогорске пустиње пружа се дуж око километар дугог одрона који је настао после катастрофалног земљотреса у ком се цео бок планине на западној обали полустрва изломио у огромне громаде. Оне су се котрљале ка мору и у једном тренутку стале, али њихова равнотежа уопште не делује убедљиво. Утолико је невероватније када се крочи на стазу коју су у камену одрона угазила само стопала генерација монаха и копита ретких мула који овуда прођу. Када око пролазника уочи како из камена вире шипке дебеле арматуре, чији нагиб показује да се камење ипак помера, једина мисао која ходочаснику пада на памет јесте: „Помози Боже“. Монах Игнатијус из усамљене келије Светог Нила прелази овај пут готово свакодневно, савршено сталожено, и са осмехом објашњава да Бог баш на оваквим местима показује колико брине о људима. Није забележено да је ико страдао на овој језивој стази. Она се завршава не ветровитим превоју Чаири, испод врха обраслог густим растињем, у ком живи један од „невидљивих“ монаха који су се потпуно одвојили од света. Он се не може видети како пролази овуда у доба празника, када бескрајна колона налик мравима који се пењу у мравињак, хрли безбедном пешачком магистралом дуж обода шуме ка врху Атон. На њој се може чути невероватна мешавина језика целе православне васељене: грчког, српског, руског, украјинског, грузијског, румунског, молдавског… Али није реткост чути ни енглески, немачки, италијански… Преображенски успон на Атос је постао од православног ходочашћа велики живи споменик људске цивилизације. ОТКРИВАЊЕ ГРАНИЦЕ Поклоници свих генерација, од десетогодишњака до седамдесетогодишњака, улажу уочи Преображења последње атоме снаге да се по августовској врућини попну до црквице на планинском врху и проведу ноћ, на температури блиској нули, у молитви до свитања. – Људи овде траже своје границе да би их превазишли. То је тајна Атоса – кратко је прокоментарисао монах у гојзерицама из колоне која је вијугала дуж стрме стазе по оштром камењу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Подела Косова и нове границе, о чему неки говоре, за Српску православну цркву, али и за већину становништва, нису прихватљиво решење – Србија без Косова и Метохије није Србија, изјавио је Патријарх српски г. Иринеј у интервјуу за руску агенцију „РИА Новости“. „Као човек када му изваде срце, он више није жив човек“, рекао је Патријарх током своје посете Москви. Он је истакао да је став Србије и СПЦ да се у потпуности поштује резолуција Савета безбедности Уједињених нација 1244 – да се осигура албанском народу пуна слобода и аутономија, али да територија Косова и Метохије остане у оквирима Србије. „То је став наше Цркве, а тај став је формулисао и недавни Свети архијерејски сабор СПЦ“, додао је. Патријарх Иринеј се осврнуо и на питање стварања „нове цркве“ у Украјини, рекавши да тек предстоји да се увиди до чега ће та подела довести и какве ће бити крајње последице. „Нажалост, већ су одређене последице очигледне и плодове те поделе осећамо“, истакао је. Упитан да прокоментарише хоће ли српски манастир Хиландар на Светој гори, који се налази под јурисдикцијом Цариградске патријаршије признати нову Украјинску православну цркву, Патријарх је рекао да Српска православна црква не располаже новим информацијама по том питању, као и да се нада да ће тамошњи монаси остати при ставу који заступа и СПЦ. Извор: Митрополија црногорско-приморска

ФЕСТИВАЛ ХРИШЋАНСКЕ КУЛТУРЕ 2018 Трибина: Границе духовности у уметности са посебним освртом на филм и музику Говоре: Зоран Костић Цане и Дејан Дабић Позориште „Зоран Радмиловић“ Зајечар 28. септембра 2018. године епархија тимочка

Окосница закона требало би да буде члан 52, који прописује да сви вјерски објекти и земљиште које користе вјерске заједнице на територији Црне Горе, а за које се утврди да су изграђени, односно прибављени из јавних прихода државе или су били у државној својини до 1. децембра 1918. године, као културна баштина Црне Горе, буду државна својина. Вјерски објекти за које се утврди да су изграђени на територији Црне Горе заједничким улагањима грађана до 1. децембра 1918. године, такође, биће државна својина. –Не знам зашто је то питање покренуто, па заустављено, и зашто се баш сад наново отвара. Очигледно се ради о несналажењу државе. Није уобичајено да причу о нечијој имовини, која би у демократском друштву требало да буде светиња, промовише једна невладина организација која се представља као црква. С Црквом, нашом митрополијом, није обављен никакав разговор уочи ових посљедњих најава, каже за “Слободу” ректор Цетињске богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Он сматра да се тиме отварају два веома битна питања. –Као прво, држава Цркву жели да сведе на државне границе. Свака помјесна црква у свијету простире се ван граница државе. Друго, сама држава Црна Гора, у складу с евроатланским интеграцијама, пребацила је правосуђе на Стразбур, међународну политику на Брисел, одбрану на Вашингтон. Значи, у својој земљи се више не питамо ни за шта. Они који воде ову државу, многа питања пребацују на међународне адресе, а Цркви бране да се и даље простире ван граница Црне Горе, и то на мјестима гдје је вјековима присутна. Сви наши преци кроз историју, црквену везу су имали с васколиким православљем. Ниједан наш владика није хиротонисан у Црној Гори, већ су ишли у Русију. Сви они имали су дубоке везе с православним, црквеним иностранством, објашњава Перовић. Кад је у питању власништво над црквама, Перовић даје примјер Дворске цркве на Ћипуру и Цркве Светог Димитрија на Крушевцу. –Прошле и претпорошле године обављена су два судска процеса, пред институцијама државе Црне Горе. Ради се о Цркви на Ћипуру и Цркви Светог Димитрија на Крушевцу, у Подгорици, за које се сматрало да су, наводно, дворске цркве краља Николе и да припадају држави. У тим процесима, непобитно је утврђено да та два објекта нису лична својина ни краља Николе, ни династије Петровић, него да припадају Цркви. Дакле, ту пресуду није донио инострани суд, него судови државе Црне Горе. Они су утврдили да црквено припада Цркви, а државно држави. Тако је то било увијек. А ако је некад бивало да држава располаже с црквеном имовином, то је било онда кад је краљевина била православна и кад је православље било државна религија. Ако говоримо о држави краља Николе, опште је познато да је била потпуно другачија држава од ове коју данас имамо. Држава се бавила Црквом и с њом била уско повезана. Данашња Црна Гора је секуларна, мултиконфесионална, додаје Перовић. Појашњава да таква ситуација, да је њему познато, није забиљежена ни у једној земљи. –Видим да нам је постала пракса да преписујемо законе из Хрватске, рецимо. Ево, нека погледају како је црквено питање уређено у тој земљи. Постоји ли иједна земља у којој се храмови налазе у власништву државе? Да, постоје стари храмови, споменици у којима се не служи, па данас њихове зграде служе за потребе музеја или као изложбени простор, закључује отац Гојко Перовић. Подсјећамо, нацрт закона о слободи вјероисповијести урађен је још 2015. године, међутим, оцјењујући га као крајње неприхватљив, Митрополија црногорско-приморска тражила је његово повлачење. -Одредбама Нацрта закона, укида се правни субјективитет свих цркава и вјерских заједница, поништавају њихова вјековна стечена права, ограничава и сужава вјерска мисија, спрјечава њихово право да самостално уређују своје унутрашње устројство, омогућава агресивни државни интервенционизам у њихова унутрашња питања, лишавају се законито стечених својинских права над вјерским објектима и десеткованом непокретном имовином, која им је остала послије поратне национализације и других видова одузимања имовине, укида досадашњи систем евиденције и уводи систем регистрације цркава и вјерских заједница, саопштено је тада на округлом столу који је организовала Митрополија. Гојко Перовић напомиње да се ова прича тиче и свакако угрожава Римокатоличку цркву и Исламску заједницу у Црној Гори. –Ако се отвара питање цркава које су изграђене прије 1918. године, истовремено се отвара питање Римокатоличке цркве и Исламске заједнице у Црној Гори. Све то треба поклонити држави? Морам напоменути и сљедеће, толико је цркава од Игала до Сутомора, које нису грађене под државом Црном Гором, које се тад нису налазиле у Црној Гори, већ у оквиру Млетачке републике и да не идемо даље у историју. Увјерен сам да до отимачине имовине вјерских заједница неће доћи, јер свуда у свијету право имовине је светиња. Претходни Приједлог закона повучен је јер су све вјерске заједнице у Црној Гори биле против њега. Надам се да ће тако бити и овај пут, каже Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Један од благословених примјера безграничне љубави Господње и ширине православне цркве, јесте и овогодишња прослава новопросијавшег светитеља Мардарија српског, љешанско-либертвилског, свеамериканског и свеправославног. Име и спомен светитеља, новог апостола Цркве Христове, ове године славио се од митрополије црногорско-приморске, од Корнета села љешанскога, гдје је се родио, преко манастира Студенице гдје се замонашио, до његовог манастира Светог Саве у Либертвилу, гдје му свете нетрулежне мошти зраче духом вјере живе. Име његово славило се од Цетиња града краљевога до Петрограда града царевога, па до далеке Аустралије и широм Јужне и Сјеверне Америке и Канаде, Бјелорусије, Украјине, Молдавије, Србије. У славу васкрслог Христа и његовог вјерног свједока Светог Мардарија уприличена је и прва прослава светитеља и Петрограду и Русији и обиљежена је стогодишњица његовог одласка из Русије и Америку ‎(1917-2017), у недељу 10. децембра 2017. године, у храму Светог Митрополита Петра Московског, гдје је служена Света литургија, освештан славски колач и организована прва свечана академија у Русији. Сјећале су светитеља и молиле су му се ове године, на његов празник, и његове по крви рођаке и потомкиње, у својим монашким обитељима и сестринствима. Монахиња Мардарија Ускоковић која и име монашко носи по светитељу, прославила је свој имендан у древној мајци свих српских цркава, манастиру Пећкој Патријаршији. Њена рођена сестра инокиња Јадранка, са духовником протојерејом Андрејем Лемешоноком и сестринством у манастиру Свете Јелисавете у Минску у Бјелорусији, приносили су славски колач у светитељеву част. Владика новограчанички Лонгин са руским владикама, свештенством, монаштвом и вјерним народом окупили су се на бденију и на Светој Архијерејској литургији, поред светитељевог кивота и узносили молитве, читајући му акатист и појући службу, радујући се светом дану и празнику. Митрополит Амфилохије и Владика Кирило са својим свештенством и монаштвом и вјерним народом у Средњој и Јужној Америци прослављали су светитеља и пјевали му пјесме и духовне химне. Студенти Петроградске Духовне појали су му по први пут, тропар и кондак на литургији у Успенском храму Академије, коју је служио јеромонах Атанасије Букин. Ученици првог разреда обновљене Богословије Светог Петра Цетињског, који су XXVI генерација обновљене школе ‎(2017-2022), прославили су славу разреда са својим професорима и браћом богословцима. У Саборној цркви Светог Николе у Сремским Карловцима служена је Света литургија, и богословци Карловачке богословије и вјерни народ цјеливао је дио моштију које је овом храму даривао Владика Лонгин. У Мисаги у Канади, у Саборном храму свих Срба Светитеља служиће се свеправославна Света литургија, и вјерници ће се поклањати дијелу моштију у овом храму и прославиће свог првог епископа америчко-канадског, у суботу 16. децембра. Професор Цетињске богословије и уредник Катихетско-образовног програма Радио Светигоре Александар Вујовић обишао је на његов празник, у уторак 12. децембра 2017. године и нека мјеста у којима је светитељ учио, богослужио, проповједао и предавао током свог живота у Петрограду, тако уграђујући себе у живот овог града. Прво је посјетио Петроградску Духовну Академију, коју је светитељ завршио 1916. године, затим Правни факултет, на којем је такође студирао. Срео се са професорима и ученицима, укратко их упознавши са личношћу Светог Мардарија и отпјевао тропар и кондак у његову част. Истог дана Александар Вујовић посјетио је Петроградску Гимназију, гдје је Свети Мардарије предавао прије 105 година и на позив директора и школе за професоре и ученике одржаће предавање о Светом Мардарију, у петак 15. децембра 2017. године. Обишао је и Подворје манастира Оптине Пустиње гдје је светитељ често богослужио. Договорено је да се оснује и Удружење руско-српског братства у Петрограду, које ће носити име Светог Мардарија Ускоковића. А такође светитеља су прославила су и бројна уста широм васељене, оних који га споменуше и њему се помолише ових дана. А њих светитељ неће заборавити, јер он из његовог манастира у Либертвилу у Америци благосиља и грли и многе друге широм васељене, учећи све како треба живјети и остваривати смисао и циљ свог живота у милосрдном и саможртвеном примјеру и прегалаштву. Радују се данас светитељу и они бројни сужњи, затвореници, војници, дјеца из сиротишта, од Кишињева, Петрограда, Сибира, Америке, Србије, којима се несебично давао цијелог свог живота. И многи, многи други знани и незнани. Али, радује се и Свети Мардарије, и његове свете мошти нетрулежне, животворне, које свједоче саборно јединство свих у вакрслом Христу. Нека би молитвама Светог Мардарија и његовим светим животним примјером, Господ сабрао све народе земаљске, у неразориву заједницу, гдје неће бити граница, него гдје ће се сви радовати, прослављајући Бога и ући у безобални океан светотројичне љубави Божанске. Свети Владико и оче Мардарије моли Бога за нас! Александар Вујовић, професор Цетињске богословије и уредник Катихетско-образовног програма Радио Светигоре Извор: Митрополија црногорско-приморска

Институт за културу сакралног „Монс Хемус“ и Институт за литургику и црквену уметност ПБФ Универзитета у Београду организују Међународну конференцију „Старе и нове границе Европе: идентитетска истраживања“ на Православном богословском факултету у Београду, под покровитељством Фондације „Конрад Аденауер“, у трајању од 3. до 4. новембра текуће године. Конференција је отворена данас у Великом амфитеатру Факултета у 10 часова. Током дводневног рада конференције, који ће се састојати из четири сесије и једног округлог стола, своја саопштења ће изложити двадесет еминентних учесника из земље и иностранства.