Претражи Живе Речи Утехе

Успенски пост је добио име по празнику Успења Пресвете Богородице којим се пост завршава и представља његов врхунац. Једна од честих грешака везаних за овај пост је то што многи овај пост сматрају трагичним и тмурним, јер је строг као Велики пост и подсећа на смрт. Али, он то није. Успенски пост говори о величини и бесмртности човека који је примио Господа у своје срце. Овај пост је испуњен радошћу и надом у сусрет творевини са њеним Творцем. Сусрети нису само као физичка смрт, прелаз из једне стварности у другу, већ је главни сусрет сусрет душе са Господом овде на земљи. Локација поста на крају лета је симболична. Август је време за сумирање, сакупљање плодова, припрему за зиму. Ово важи и за духовни живот. Пост је још једна прилика да анализирате свој живот, процените своје поступке, поступке, мисли; откријте своје слабости које ометају даље кретање и развој и покушајте да их трансформишете. Управо о томе нам празник Преображења Господњег, који пада на Успенски пост, говори о значају смирења пред вољом Божијом и спремности да савладамо све тешкоће, да без роптања прођемо кроз све што нам је припремљено, са захвалношћу. Нажалост, код неких се овај празник везује само за освећење плодова и нема никакве везе са духовношћу. Штета што људи занемарују прилику да се приближе Богу, приближе Светлости, изађу из таме неверја и својих страсти. Погрешним проласком празника људи само погоршавају своје грехе и умножавају своје лоше навике. Такође је широко распрострањено погрешно схватање да је пост спољно наметнуто ограничење. Пост је добровољан и свестан корак. То је жеља душе да буде ближе Богу, жеља да се уподоби Њему. А ограничење у храни је покушај да научимо да не губимо време и да не расипамо пажњу на земаљска задовољства која су споредна у нашем животу, већ да се усредсредимо на главно и суштинско – на личне односе са Богом. То је смисао сваког поста, па чак и самог хришћанства. Хришћанство је прилика да се постане нова личност у Христу, то је почетак новог живота у Њему. А пост је један од облика за постизање овог циља. Наша вера и сакраменти Цркве нас сједињују са Христом, и Он улази у наш живот, освећујући га. Све добро што је у нашим животима долази од Бога који обитава у нама. Живети са Христом не значи само размишљати о Њему, то значи да Он почиње да делује у нашим животима, да делује кроз нас. Хришћанство је лични избор сваког од нас да свој живот предамо Богу, као што је Он некада дао свој живот за нас. https://pravlife.org/ru/content/uspenskiy-post-rasprostranennye-oshibki-i-lozhnye-traktovki-svodyashchie-ves-post-na-net

ГРЕШКА БРОЈ 1: БРИГА О СПОЉАШЊЕМ УМЕСТО ЛИЧНОГ КОНТАКТА Многи мисле да бринути се о деци значи нахранити их и обући их, да деца имају квалитетне играчке, да им се организује квалитетно школовање итд. По правилу се на овом „итд.” и завршава све. Тиме ми заправо пропуштамо најважније. Не говорим да све ово није важно, важно је, међутим, то није оно што је главно. То није оно што нам омогућује да упознамо дете и да дете упозна нас. Важно је бити у контакту са дететом, делити са дететом нешто, важно је проводити време са дететом. Ово као да су очигледне ствари, међутим, човеку који је формиран од стране савремене егоистичне средине, ово је тешко. Много је лакше рећи „касније”, „то ћу урадити после”. И заиста, има јако много важних ствари. Међутим, не треба децу „одлагати” за касније. ГРЕШКА БРОЈ 2: ЛАГАЊЕ ДЕТЕТА Јако велики проблем је када дете нема поверење у родитеље. Оно често нема поверење јер се боји да га родитељи просто неће схватити. Не треба се смејати ономе што дете говори ако вам искрено говори нешто. По мом мишљењу, веома је важно никада не лагати своју децу. Ни за добро ни за лоше. Ако им обећате нешто добро, испуните то, а ако обећате да ћете их казнити, испуните то. Ако родитељи почну да лажу дете, онда не смеју да се надају да ће им дете веровати. Дечије поверење је нешто најважније о чему се треба бринути, најважније што треба неговати, то је једино што може да сачува и пронесе вашу међусобну љубав током целог вашег живота. ГРЕШКА БРОЈ 3: ФИКСИРАНОСТ НА ДОБАР УСПЕХ У ШКОЛИ Неки родитељи су веома упорни да дете обавезно има одличне оцене, да обавезно буде одличан ђак и понекад компликују живот детету оваквим захтевима. Једна је ствар ако је дете просто лењо да учи, наравно да је потребно натерати га. Друга ствар је ако дете просто не може да допре до нивоа одличног ђака, не треба га мучити тиме. У животу постоји место за све, и за оне који су врло добри (4) и за добре ђаке (3). Много изузетних људи, добрих људи је у школи учило за добар успех. Најважније је да се дете васпита морално, најважније је да се дете васпита као добар човек због кога вас неће бити стид. Ако васпитамо дете тако да му пружимо јако добро васпитање, а да је притом подлац, као родитељи смо претрпели пораз, јер ће оно своје образовање користити на зло. Чему то? Понављам, не говорим да школовање није потребно, оно је потребно, али хоћу да кажем да школовање није суштина наших обавеза према нашој деци. Не треба мучити дете ако објективно није у стању да „скочи” изнад својих могућности. Не треба терати децу да остваре оно што ми сами нисмо некада остварили. Не треба их приморавати да живе туђ живот. ГРЕШКА БРОЈ 4: КРАЈНОСТИ ПО ПИТАЊУ КАЖЊАВАЊА Често питају да ли треба или не треба казнити дете? Реч Божија (Свето Писмо) говори о томе да је потребно кажњавати децу. О томе се говори у књизи Прича Соломонових (13. глава, 24. стих). Говори се о томе и у другим књигама Светог Писма (Сирах 30, 1, 12). Разумно кажњавање је нешто што помаже детету да разуме овај свет, да разликује добро од лошег, да схвати последице својих поступака. Ако ми то не пружимо детету, значи да ће га касније живот кажњавати. Живот ће га кажњавати много суровије. Живот га неће штедети ако је одрастао у размаженог човека. Што се тиче самог кажњавања, нажалост, овде људи ретко поступају правилно. Неопходно је објаснити детету зашто је кажњено, зашто је његов поступак лош. И наравно, казна треба да буде сразмерна његовом пропусту. Ако дете није знало да је учинило нешто лоше, тај први пут не сме да се кажњава. Међутим, ако је дете знало и поновило то и други пут, у том случају наравно, потребно је да буде кажњено. А како казнити? Истући га, одузети му слаткише, лишити га још нечега, послати у ћошак итд. То родитељи одлучују сами, то зависи и од деце. Подразумева се да се не говори о неким батинама, мучењима, говори се о одређеној физичкој казни која сигнализира детету да то што је урадило представља озбиљну грешку. ГРЕШКА БРОЈ 5: ТОЛЕРИСАЊЕ ДРСКОСТИ И ЛЕЊОСТИ Оно што је у деци неопходно искорењивати, од чега им заиста треба помоћи да се избаве су две ствари: дрскост и лењост. Ако ове две ствари запустимо у нашој деци она неће одрасти у срећне људе који ће бити задовољни својим животом. Чак и ако је то природно јако талентовано дете, чак и ако поседује изузетне способности, ове две особине, дрскост и лењост, упропастиће му све његове способности и све плодове његових талената. ГРЕШКА БРОЈ 6: ТЕЛЕВИЗОР КАО ДАДИЉА По мом мишљењу, у кући где одраста дете не треба да постоји телевизор. Ја у принципу нисам против телевизије, ако се говори о већ одраслим људима, на пример, старијим или о људима који немају деце, ако нису зависници од телевизије, ако им не пропада по неколико сати на бесмислене емисије, ако имају власт над собом, ако могу сами да донесу одлуку које ће емисије да гледају, шта им је занимљиво, а шта не, шта им је корисно, а шта не. Међутим, у случају детета, ви не можете да контролишете све време шта оно гледа на телевизији. То значи да поверавате васпитање свог детета потпуно непознатим људима. Свакако нећете отићи на улицу и првом пролазнику рећи: „Слушај, иди и проведи време са мојом ћерком, испричај јој нешто о животу.” Међутим, када остављате укључен телевизор или га просто имате, а деца знају да се користе даљинским управљачем, ви учитељима своје деце чините људе које апсолутно не познајете. Уколико имате телевизор код куће, сада је то лако, са ДВД или другим апаратима, са УСБ картицом можете да изаберете дечије филмове за које знате да је у питању нешто што желите да покажете својој деци и покажите им, гледајте заједно. А то што ће дете гледати и пребацивати канале, гледати разноразне „ријалити” емисије, рекламе, неке филмове или на шта друго налети, од тога ће бити само штета и то озбиљна штета. ГРЕШКА БРОЈ 7: НЕ ТРАЖИТИ ОПРОШТАЈ, НЕ ИЗВИНИТИ СЕ Ако сте нешто скривили свом детету, замолите га за опроштај. Ако је дете видело да сте нешто скривили пред другим човеком, извините се том човеку у присуству вашег детета. Неки људи, имао сам прилике да наиђем на такве људе, су говорили: „Зашто од детета да тражим опроштај, то уопште није педагошки, да се понижавам пред њим. Нека мисли да је његов родитељ увек у праву.” Дете неће мислити да је његов родитељ увек у праву. Дете све види. Ако дете види само грех родитеља, али не види и његово покајање, оно расте са убеђењем да су родитељи лицемери. Најбоље је када дете не би видело ваше грехе, али пошто се у животу свашта дешава и ако сте згрешили пред дететом, ако се рецимо муж посвађао са женом пред дететом, немојте насамо, када дете заспи, разјашњавати своје односе и мирити се. Мирите се пред дететом. Нека види и нека се учи како да излази из таквих ситуација. Јер ако не буде видело на вашем примеру, неће се томе научити од вас. ГРЕШКА БРОЈ 8: ПОНИЖАВАЊЕ РОДИТЕЉА ПРЕД ДЕТЕТОМ Јако је важно да нико од родитеља себи не дозвољава да понижава другог родитеља пред дететом. То нипошто не сме да се дозволи. Врхунац неприличног односа је када један родитељ дозвољава себи, да пред дететом, вређа другог родитеља. За дете сте ви нешто најважније, најсветије. Ако ви једно друго понижавате пред дететом, онда разарате његову љубав према другом родитељу, разарате његово поверење у вас обоје. ГРЕШКА БРОЈ 9: РАЗЛИКА РОДИТЕЉА У МИШЉЕЊУ Не треба да постоји таква појава да један родитељ брани детету, а други му дозвољава. Један родитељ га кажњава, а други га жали. Као резултат тога, дете неће почети да вас воли више ако га ви жалите док га други кажњава, ако му дозвољавате када му други родитељ забрањује. Дете ће вас презирати обоје. Ви ћете разорити у односу на њега ваш заједнички ауторитет. Ако родитељи не наступају пред дететом као нешто што представља једну целину, онда је то – то, изгубили сте дете, дете је изгубило родитеље. ГРЕШКА БРОЈ 10: НЕПАЖЊА ПРЕМА УНУТРАШЊЕМ СВЕТУ ДЕТЕТА Јако је важно трудити се да се разуме шта се дешава у души детета. Јако је важно да се дете не боји да говори о својим проблемима. Јако је важно да цените ако вам дете говори о проблемима, не сме да се одмахује руком и говори: „Ма то је све ситница, бесмислица, немој да ме гњавиш.” Постоје деца код које је душа као на длану, све говоре, на њима се све види. Постоје и деца која су повучена у себе, којима је јако тешко да откривају себе чак и јако блиским људима које она јако воле. Понекад, да би нам се дете отворило потребно је да се прво ми отворимо детету. Ако говорите детету о неким тренуцима када вам је било тешко, када сте имали неке проблеме и поверавате му се, онда то подстиче и дете да и вама говори о ономе што га брине. Деца се, без обзира на мали узраст, често сусрећу са проблемима са којима се сусрећу и одрасли. И налазе се сама са тим проблемима. Она не знају како да их реше, покушавају да нешто ураде сама. Ако нам дете верује, ми знамо шта се са њим дешава. Дете се не боји да нам се отвори у оном што га брине и узнемирава чак и ако не можемо у свим случајевима да му помогнемо, јер нисмо свезнајући и свемогући. У сваком случају међу нама ће постојати љубав, дете ће знати да није само, да су родитељи уз њега. ГРЕШКА БРОЈ 11: ПОГЛЕД НА ДЕТЕ КРОЗ РОЗЕ НАОЧАРЕ Ако видимо неке недостатке код нашег детета, то може да буде јако болно, толико да никако не желимо то да признамо. Не треба игнорисати те недостатке. Често љубав заслепљује, такође и родитељска љубав. Ако видимо да наше дете има неки унутрашњи, морални проблем, ако чини неправилне поступке, ако поседује лоше црте карактера, не треба затварати очи на то. Треба радити на томе да му се помогне да се избави од тога. Ако будемо просто затварали очи и говорили: „Не, ми имамо најбоље дете, све је добро, одлично...”, тиме нећемо помоћи детету, већ само нанети огромну штету. ГРЕШКА БРОЈ 12: „СВЕ БИ ТРЕБАЛО ДА БУДЕ ЛАКО” Ако човек није спреман да се жртвује ради своје деце, онда он неће имати нормалне односе са својом децом, јер нема љубави према својој деци. Зато што љубав према деци није када нам се топе срца због осмеха и рупица на бради, или када се радујемо њиховим успесима, већ када смо спремни да жртвујемо себе ради њих. У оној мери у којој се жртвујемо за друге, у тој мери можемо да кажемо да их волимо. Неопходно је радити на себи да би се волела сопствена деца. То уопште није лако, јер треба непрестано савлађивати себе (свој егоизам). Као што је и уопште у љубави потребно да се човек савлађује. То је нормално и кроз то се пројављује наша љубав. Јако је важно да деца знају да их родитељи воле. Нека да Бог да сва наша деца буду свесна тога. https://www.facebook.com/StranicaPravoslavlje/?locale=pt_BR

Прва грешка је што многи покушавају да читају Свето писмо Старог и Новог завета на уобичајен начин, као обичну књигу, односно претварајући симболе слова у слике у свом уму. Ако је ово фикција, онда, сходно томе, такви читаоци стварају емоционалне слике у својим умовима и срцима, покушавајући да искористе своју машту, док доживљавају сензуално искуство-задовољство. Свето Писмо се не може тако читати. Зашто? Јер Свето Писмо или (Библија, од грчког „скуп књига“) је „...књиге написане Духом Светим кроз људе освећене од Бога, зване пророци и апостоли“ („Православни катихизис“ Св. Филарета). (Дроздов)). То јест, видимо да Библија није само књига. Ово је књига коју је написао сам Бог преко људи које је Он посебно изабрао за ту сврху. Зашто је Господ то учинио? Он нам је открио Истину о Себи, о свету и о спасењу сваког човека. И стога је Библија - Књига Живота, она је извор Божанског Откровења и Божанског живота. Читајући је, примамо живот у себе и оживљава се реч Божија. Библија на нас делује спасоносно, веома благотворно утиче на душу, приближава је и сједињује са Господом. Дакле, прво осећање са којим треба да читамо Свето писмо јесте страх Божији и страхопоштовање према Господу. Свети Игњатије (Брјанчанинов) у свом делу „Подвижничка искуства“ (1 том) има читаво поглавље „О читању Јеванђеља“. Тамо има дивних речи: „Читајте Јеванђеље са највећим поштовањем и пажњом. Ништа у њему не сматрајте неважним, недостојним разматрања. Свака њена јота емитује трачак живота. Занемаривање живота је смрт.” Ове речи су, наравно, засноване на речима самог Господа нашег Исуса Христа: „Јер, заиста, кажем вам, док не прођу небо и земља, неће проћи из закона ни једна јота ни једна ситница док се све не испуни. (Матеј 5:18).” Дакле, свако слово, сваки ред Светог писма има невероватан и огроман значај. Када почињемо да читамо Свето Писмо, морамо схватити да нас у том тренутку посећује Сам Господ да би нам открио своју спасоносну истину. Друга уобичајена грешка коју човек чини када чита Свето писмо је то што покушава да тумачи одломке према сопственом разумевању. Ово такође не би требало да се ради. Морамо запамтити да смо ми грешни људи и наш „оперативни систем“, наш ум је такође затрован грехом. Стога се збуњени одломци Библије морају читати са тумачењима. Уопштено говорећи, увек треба да имате при руци књигу тумачења Библије, али књигу чији је аутор признат од Цркве и који је од Цркве одобрен као упутство за проучавање Светог писма. Сада је ово читање поједностављено, јер се многе књиге постављају на интернет и доступни су у електронском облику. На пример, дело Светог Јована Златоустог „Разговори о Јеванђељу по Матеју“ или дело Светог Василија Великог „Разговори о шестодневну“ (Тумачење првих глава старозаветне књиге Постања о стварању света), или тумачење Светог Писма Новог Завета од блаженог Теофилакта Бугарског. Иако је Библија писана Духом Светим руководством апостола, многа тумачења Светог Писма писали и други свети људи, вођени Господом да нам отваре пут ка правилном разумевању истине Божије. Друга грешка се дешава при читању Старог завета, који је прилично тешко читати без посебне припреме: обиље имена локалитета, несталих народа, много догађаја итд. Овде су, наравно, пожељне и књиге које тумаче историју Старог завета – од најједноставнијег „Закона Божијег” протојереја Серафима Слободског до „Библије објашњења Старог и Новог завета” професора Александра Лопухина. Такође, у смислу односа према Старом завету, желео бих да кажем да неки људи имају идеју да се Господ у ова давна времена „сурово“ понашао према људима. Ово није истина. Сами људи су били окрутни. Ми живимо у доба Новог Завета, када је свет просветљен Господом нашим Исусом Христом. Јеванђељска порука својим зрацима продире у наш свет и даје му светлост љубави и милосрђа. Није тако било у старозаветна времена, када су се људи веома удаљавали од Бога. Били су непристојни и подли. Људски живот је тада мало вредео, ропство је цветало. Владао је закон јачег, слободан човек постао вербална ствар, роб без права. Стога је Господ применио оне мере за спасење људи које би њима биле разумљиве и прихваћене. Желео бих да кажем неколико речи о новозаветној књизи „Откривење“ светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова. Ако се не може маштати о светом Јеванђељу, онда се не може маштати ни о овој тајанственој књизи. У „Апокалипси” постоје стихови: “Ја свједочим свакоме који слуша ријечи пророштва књиге ове: ако ко дометне овоме, Бог ће на њега наметнути муке написане у књизи овој; И ако ко одузме од ријечи књиге пророштва овога, Бог ће одузети његов дио од Дрвета живота, и од Града светога, што је написано у књизи овој. (Откр. 22:18, 19). Због тога се ова књига не чита за време богослужења у православним црквама. Можете је прочитати код куће, али увек запамтите страшну опомену светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, да нам Бог не одузме учешће у Књизи живота јер смо или нешто одузели или смо додали нешто грешно и људско. Овде вреди прочитатидело светог Андреја, архиепископа Кесаријског, „Објашњење Апокалипсе светог Јована Богослова“. Потрудимо се, уз Божију помоћ, да сваки дан читамо Свето Писмо и припаднемо овом животворном извору, који засићује нашу душу драгоценом и светом влагом истине, отварајући јој пут спасења! Протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/sr/content/koje-greshke-se-mogu-napraviti-pri-chitanju-biblije

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије изјавио је на годишњем окупљању Тузлака у Бијељини да су Срби у свим деловима Федерације Босне и Херцеговине сведени на ниво статистичке грешке. -Срба је у Федерацији безначајан број, али је за нас значајно да је наша историја тамо, да су наше светиње тамо и велика имовина. Српска Православна Црква само у Тузли има више од 30 објеката које ћемо потраживати и ми то нећемо оставити – музеје, иконе, културно благо које морамо очувати, рекао је владика Фотије. Епископ Фотије је најавио објављивање књиге о страдању и прогону Срба са простора Тузле и околине са значајном документацијом како ти догађаји не би били заборављени, као ни векови живота Срба на тим просторима. Владика је истакао да је Српска Православна Црква кохезиони фактор, место окупљања Срба и да чува јединство народа. -Проблем око наше Цркве постоји и у Америци, проблем у Црној Гори, у БиХ је сада проблем са покушајем одузимања земљишта и морамо бити јединствени, доносити праве одлуке и најпаметнија решења за добро нашег народа, поручио је епископ Фотије. Он је похвалио сусрете представника власти Републике Српске и Србије као доказ јединства који српском народу улива наду и снагу. Владика Фотије је благословио православни сабор у Бијељини који је на празник Сретење окупио више од хиљаду Тузлака. -Велика се трагедија десила у Тузли из које је 20.000 Срба напустило своје домове, рекао је владика Фотије и поручио да једино слога може спасити српски народ од даљег страдања. -Нека постоје све партије у Републици Српској, али оно што је основно, што је заједничко, то не сме да се гази, а то су наши темељи – Република Српска и свето православље, наши празници попут 9. јануара, наше јединство, закључио је Епископ зворничко-тузлански. Петом сабору Тузлака присуствовао је и српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик који је за рад и пројекте Завичајног удружења Тузлака у Бијељини поклонио 50.000 КМ. -Српски народ који је напустио своје куће и постојање на простору данашње Федерације Босне и Херцеговине је страдалнички и јуначки и дао је несумњив допринос одбрани и развоју Републике Српске, оценио је г. Додик. Он је поручио да је захвалан свим људима у Републици Српској за поверење и указао колико је данас важно да поново сви буду окупљени око идеје Републике Српске. -Република Српска се одбранила у рату и гради се у миру, али је и оспоравају различите инстанце, раније је то чинио високи представник, а сада се путем Уставног суда Босне и Херцеговине покушава изманипулисати и под плаштом приче о владавини права подметнути Србима одговорност и кривица зато што бране своје, оно што већ имају, рекао је г. Додик. Председник Организационог одбора г. Данијел Перић каже да окупљање Тузлака у Бијљеини постаје традиција и да је све више оних који желе да присуствују том догађају. Осим богатог културно-уметничког програма, г. Перић напомиње да ће дружење и ове године имати посебну, хуманитарну димензију, захваљујући којој је пружена помоћ многима до сада. -Подијелили смо 53 новчане помоћи повратницима у наш крај. Очекујемо да ћемо и ове године, пред Васкрс, подијелити новчану помоћ Тузлацима који су се вратили у наш крај и живе у тешким условима, нагласио је г. Перић, који је као изузетно значајно истакао очување обичаја и традиције, као и сећање на завичај. „Покушавамо да обичај и традицију сачувамо од заборава. За пет година колико постоји Завичајно удружење Тузлака успјели смо у намјери да се уради филм о Тузланској колони, а ускоро треба да буде завршена и књига која има више од 800 страна. На том пројекту се ради три године. У питању су неке ствари које ни институције, које су много веће од нас, једног удружења грађана, нису урадиле“, каже г. Перић. Свештеник Спасоје Радовановић, парох пожарнички, каже да тренутно у Пожарници има око 70 православних домаћинстава која јако тешко живе. „Као повратници боре се за егзистенцију. Омладина, углавним, није запослена ни у једној од државних институција у Тузланском кантону, а старији се сусрећу са проблемом сиромаштва. Многима који су се вратили куће нису обновљене и тешко живе, од пензија, а неки се баве сточарством и пољопривредом“, истакао је свештеник Радовановић. На тешку судбину српског народа на тим просторима осврнуо се и директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражења несталих лица г. Милорад Којић, који је као поражавајућу чињеницу навео то да су злочини у Тузланској регији остали непроцесуирани. -Тузланска колона није добила судски епилог, односно јесте – обустављена је истрага против свих одговорних за почињене злочине. Имали смо и процес који је вођен пред кантоналним судом у Тузли, гдје је на крају била ослобађајућа пресуда за директно извршење, пуцање у војника, иако је постојало свједочење управо тог војника, који је само захваљујући срећи преживио, каже г. Којић и подсећа да је у завршној фази монографија која говори о егзодусу Тузлака која ће имати најмање хиљаду страна. У име Завичајног удружења Тузлака у Бијељини славни диригент хора Србадија гђа Десанка Тракиловић најавила је да ће ове године бити обележено 28 година од егзодуса 80 хиљада Срба са Тузланске регије и припремљена студија Тузла, злочин без казне, о чему је раније објављен филм. -Све док се будемо скупљали у црквеној порти и његовали своју традицију, чували породицу и образовали дјецу, ми ћемо имати напредак, поручила је гђа Тракиловић. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Преносимо текст монахиње Нине (Кригине), доктора психолошких наука и сестре средњеуралског женског манастира у част иконе Божије Матере „Споритељница хлебов”. Монахиња Нина је и православни психолог, а беседи на веома пријемчив и лако разумљив начин, због чега је њена предавање и беседе одслушало и одгледало много људи и, што је најважније, младих особа. Грешке предбрачних односа Серија наших сусрета се зове „Топлина огњишта” и ми желимо да то наше породично огњиште буде топло и пријатно. Али то умногоме зависи од тога како смо проживели живот до склапања брака. Које се ту грешке јављају? Најраспрострањеније грешке за које ја знам, посматрајући своје окружење, своје студенте, који представљају две супротности, два пола, јесу следеће: Прва је карактеристична за већи део младих људи који почињу живот, пуних енергије и снаге. Скоро смо спровели анкету међу средњошколцима и поставили им овакво питање: „Можете ли ви себе назвати срећним човеком?” И веома много њих је одговорило: „ Да, наравно“, „Нормално, да“. Они имају такав став. Ако бисмо то питање поставили људима у претпензионом собу, потврдан одговор би се могао чути веома ретко. Млади људи имају много снаге и уверења да је сав живот испред њих, имају много здравља. И ето то, када је много снаге а мало животног искуства, то је оно што човека заноси. Али касније постаје јако болно, и учињене грешке морају да се исправљају читавог живота. Најраспрострањенија грешка међу младима налази се у њиховом ставу да треба живети срећно и да не треба страдати. Такви људи се често могу видети, јер се веома истичу у гомили. Ја бих желела и да обратимо пажњу на то да се наша савремена пропаганда труди на сваки начин да импресионира младе људе и убеди их да живот треба да буде непрестани ватромет и да нема потребе о томе размишљати. Целомудреност Други распрострањени став код младих јесте да треба узети све од живота. Када почињеш с њима да разговараш и да их испитујеш шта је по њиховом мишљењу љубав, схватиш да љубав за њих подразумева честу промену сексуалних партнера. Колико се само варијанти наслушаш. „Мени је потребно да нађем свог човека“ – говоре неке. Једна моја студенткиња је изјавила да јој је потребно да нађе мушкарца свог сексуалног типа. Уопштено говорећи, они који су се свега нагледали и начитали, имаће и свакакве идеје. Постоји појава која се зове промискуитет. То је честа промена партнера. Проституција је професија која зарађује новац. А у овој ситуацији човек просто живи само за себе, труди се да узме све од живота максимално, не схватајући да се брзо претвара у канту за смеће. Он не бира за себе другу половину, већ служи као врста смећа. Разговарала сам с једном девојком која је с болом у гласу говорила: „Сада је моногамија немогућа! Сада сви тако живе! Ако девојка не почне рано да живи с партнером, према њој се односе као да није нормална. Такве људе чак називају и посебним именима.” Када сам се загледала у њене очи, схватила сам да вришти од бола. У очима јој је била нада. Она је тражила да јој докажу да постоје други људи и други односи. Ипак, она се и даље држи својих убеђења. Када су питали мушкарце да опишу свој идеал жене, постало је јасно да ниједан мушкарац не жели да је његова жена пролазила као барјак од једног мушкарца до другог… Они се труде да такве девојке не изаберу за жену. Оне су потребне за стицање сексуалног искуства. Њих, једноставно говорећи, искоришћавају. Једна девојка је дала јасан одговор на питање о могућности полних односа с партнером: „Мушкарцу ништа неће бити због тог искуства, а коме треба искоришћена девојка?” Речи „искоришћена девојка” много су ме потресле. Мушкарци су, у ствари, често заинтересовани само за забаву. Њима је добро да искоришћавају жене. Он од живота узима све и од жене узима све. Тим мушкарцима који још нису засновали породицу општим мишљењем је дозвољено да ступе у везу с неколико девојака. Наше баке често говоре: „Нека прошетају, нека се излудирају”. „Излудирају” – како тачна реч! А на девојку се у овој ситуацији ставља печат. Оно што је у нашој култури мушкарцима дозвољено пре брака, женама је забрањено. То треба запамтити! Рекло би се, шта може бити лоше у ставу: „Ја нећу мењати партнере. Само ћу живети с једним. Ако се испостави да се уклапамо, онда ћемо се регистровати у општини.” Споља гледано, све изгледа правилно и уверљиво. Не баш пристојно, али сасвим логично. „Спремни смо за озбиљну везу и просто ћемо посматрати једно друго. У тим односима смо равноправни.” Када мушкарац пре брака живи с разним партнеркама, људи старијег узраста кажу: „Нашетао се, излудео се”. За жене то не говоре. Према њима се одмах формира специфичан однос, праћен горким осмехом. Чак и ако на почетку мушкарац говори да му није важно с ким је пре њега била његова друга половина, ипак се све, на крају, сведе на то питање. Уосталом, та девојка је будућа мајка. А материнство је светла и чиста ствар. Дете које се рађа од мајке треба да буде здраво у сваком погледу. Када је девојка имала неколико сексуалних партнера, то обично не пролази без трага на свим нивоима. Постоји једно поређење с лепљивом траком: први пут она се лепи тако да ју је скоро немогуће одлепити, затим лепљива трака мало слабије држи, а пети пут скоро да се и не прилепљује. То јест, после неколико веза, жена нема праву привезаност према свом мужу. То не изненађује. Уосталом, ту су и успомене и, били ми свесни тога или не, постоји поређење. А ако погледамо то на нивоу организма, мора се узети у обзир и овај занимљиви податак: женски организам се чак прилагођава мушком на нивоу микрофлоре. Када жена почне да живи с другим човеком, долази до прилагођавања. Тај процес се може поновити неколико пута. А затим обавезно следи квар, почиње болест. И беба се рађа у зараженом порођајном каналу. А ако је тамо још био и грех убиства – абортус, онда се беба рађа не у чистом материнском телу, већ у прљавом, болесном телу са ожиљцима. Мајка – то је светиња над светињама. Она треба да буде чиста! То говори о томе да није најпре мушкарац дужан да води целомудрен живот, већ је посебно важно понашање мајке, зато што се унутар њеног тела рађа дете. Како се може родити здраво и чисто дете у прљавој утроби? Сада се говори да се рађа мало здраве деце. Али то је резултат тога што момци шврљају и лево и десно. Колико има неплодних мушкараца сада код нас? Тако исто и девојака? Зашто се раније рађало по 15 деце, притом су сва била здрава? А сада се рађа једно, и то с муком. То је сада идеологија која се намеће. Можете јој се поклонити или јој се успротивити. Ако размишљамо о породици, не треба одмах ступати у блиске односе. Многе жене пате од тога што буду одбачене одмах после интимних односа. Једном је један свештеник рекао задивљујућу ствар: „Онај човек који је пре брака често мењао партнере, издао је онога с којим му је Богом одређено да живи породичним животом. Он је фактички њему неверан.” Није случајно код нас Руса реч – суђени. То јест, онај човек, с којим је суђено бити заједно. Ако је девојци или младом човеку суђено да ступе у брак, пре или касније то ће се десити. Зашто издавати своју будућу половину? Зашто красти од других и уништавати животе других? Пробни бракови „А зашто да се региструјемо”, мисле многи, „када нам је и овако добро?” Неки пристају да живе у таквом браку јер једноставно желе да знају колико се слажу једно с другим. „Ако се испостави да нисмо једно за друго, чему потписивање?” – објашњавају они. Притом се сматра да су у овој ситуацији и мушкарац и жена равноправни и заједно доносе такво решење. Обоје су за озбиљну везу. Овде је неопходно приметити следећу особеност женске психе: чим почну сексуални односи, жена постаје зависна од мужа, постаје његов део, силније је привучена к њему. Шта се дешава с мушкарцем који нема развијен осећај одговорности за другог? Он види једно те исто сваки дан. За њега је завршена романтика, почињу радни дани, све то постаје навика. Појављује се осећај да је циљ достигнут и мушкарцу такав живот почиње да досађује. Наступа слабљење осећања. Тим пре ако се жена не приказује увек у најбољем светлу и раздражује га својим хировима. Овде нема равноправности. Жени се појачава осећај привезаности, а код мушкарца се појачава осећај досаде, једнообразности и монотоније. Жена се бави учвршћивањем односа и труди се да наведе свог партнера да ступе у брак, али њему то није потребно. Жена чека када ће је мушкарац запросити. Ако до тога не дође, жена почиње да жури, трудећи се свим силама да га тихо погура ка доношењу те одлуке. Својим делима га призива да оцени њене способности. „Погледај каква сам ја домаћица. Како добро изгледам! Како укусно кувам.” То јест, испада да мушкарац заузима трон, а жена му доказује своју вредност у свим пољима. Због тога овде нема једнакости! Однос према жени претвара се у израчунавање њених врлина и недостатака. То више није љубав! То је трговина, рачун, све – само не љубав! Затим, жена неретко осећа да мушкарца оваква ситуација потпуно задовољава и он се не труди да ишта промени. А ако се у њему пробуди жеља, он ће отићи другој жени, објашњавајући свој одлазак тиме да му његова партнерка не одговара. Неке жене у датом случају иду на потпуно неоправдан корак. Оне одлучују да затрудне и роде бебу. „Сад никуда неће отићи!” – мисле оне. Ако мушкарац има бар неки осећај одговорности, онда даље може уследити „стимулисани” брак (брак када је невеста већ трудна). Овде је потребно поменути да рађање бебе никада није фактор који ће учинити да муж изненада „открије” своју љубав према жени. Већина мушкараца доживљава дете као проблем. А још се ту нађе и гомила рођака и пријатеља који почињу да га уче и гурају у брак. Под овим околностима мушкараца се осећа ухваћеним. То је као да су га обманули. „Где је ту равноправност?” – питам ја вас. Често се после пробних бракова људи обраћају психологу. И када их слушаш, чини ти се да се пред тобом само мењају лица која су научила једну те исту причу и сада је понављају. Тако да „пробни” брак – то су сузе женског рода. Ту нема никакве равноправности! А ако и има, онда је она искључиво имагинарна. Говорећи духовним језиком, грађански брак је блуд. То је кршење заповести! Због тога благодат одлази. Потом се проливају сузе, остају нерешени проблеми. Какве ту може бити радости? Овде су могуће само плач и сузе. Среће ту неће бити! То ће бити само бекство у фатаморгану. Мени су се урезале речи једнога светитеља: „Ничега се не треба бојати осим греха.” Јер Бог је љубав. И само када ми грешимо, благодат одлази. И тако човек лети по животу, као суви лист по ветру. Он удара на све преграде на свом путу и на крају се може распасти. Да, цела ствар је у нашем греху. Само у њему. А не у томе што су људи сурови или је живот лош. Униније, песимизам Једна крајност, као што смо већ рекли, јесте неуздржани блуд. Друга крајност је седење код куће и немање воље за изласком и дружењем. С једне стране, шта у томе може бити лоше? Али овде је могуће упасти у униније. То није чување целомудрености, већ униније! Такви људи – уседелице верују да у њиховом животу неће бити ничег доброг. „Ко ће мене заволети? Зар ја могу основати породицу?” – говоре они. У психологији се то назива „самопрогнозирајуће пророштво”. То је ситуација када човек живи са ставом да с њим неће бити ништа добро и води себе тако да се тај став оправда. У своје време, када сам водила курс „Етика и психологија породичног живота”, пришла ми је једна девојка желећи да подели са мном своје проблеме. Јако је чудно било гледати шеснаестогодишњаке који говоре о томе да у њиховом животу још нема љубави. Они то говоре као да су проживели сав живот. И они то заиста виде као трагедију. Посебно у поређењу с другим вршњацима. Тинејџерска љубав има карактер епидемије. Заљуби се један, па други, па у стање заљубљености упадне цео разред, па још даље. И ето, пришла ми је девојка и причала о младићу који је занима али који никада, по њеном мишљењу, не обраћа пажњу на њу. И после неког времена сам налетела на следећу сцену у школи: тај младић је пришао тој девојци с леђа и почео нешто да јој говори. А она се окренула и рекла му: „Шта хоћеш?!” Била сам крајње изненађена њеним понашањем. Када сам је питала о томе што се десило, она је одговорила: „Ни сама не знам шта ми се десило.” Међутим, ја знам шта се с њом десило. То дете је само себе својим „самоједством” довело до унинија. Била је то класична ситуација „превентивног напада”. Девојка очекује да ће све бити лоше, да ће свакако бити болно. И одједном, окреће се и види да јој је он пришао. Тој девојци у глави се одмах јављају мисли: „Из тих односа ништа добро неће изаћи. На крају ће све бити бол и страдање. Због чега се мучити толико времена? Најбоље одмах све да окончам.” И зато с њене стране одмах следи: „Шта хоћеш?!” То је класично самопрогнозирајуће пророштво. Она не дозвољава да јој се на други начин обраћа. Она одмах својим унинијем води однос на други ниво. С таквим људима одмах треба говорити на други начин. Они не дају другој половини чак ни да им се приближи. А где уопште могу да се упознају млади? Раније су Руси говорили: „Не тражи жену у колу, већ у башти.” Познајем једну учитељицу која је свом одраслом сину који је учио у иностранству говорила: „Добру жену у ресторану и дискотеци нећеш наћи. Места за забаву нису погодна за тај циљ. Иначе ћеш цео живот после плесати.” И тако се њен син упознао са својом женом на поклоничком путовању. Група младих је путовала и молила се. У капели се срело двоје и ето вам пара. Савременог пара. Зато се и каже: „Иштите и даће вам, тражите и наћи ћете.” А што се тиче тога како се правилно понашати, могу рећи следеће. Треба живети по заповестима Божијим! Оним људима који живот замишљају као бајку, то се чини досадно и глупо. Они говоре себи: „Тако ћу живети у старости.” Али овде треба схватити да ако желите да живите и да имате и радосно срце и стабилну породицу и срећну децу, морате да живите по заповестима. Ако будете поштовали управо тај пут, све ће бити прекрасно. Ако човек говори: „Мени је то досадно. Ја и сâм све знам. Све ћу радити сâм” – њему ће бити веома тешко. Извор: Ризница литургијског богословља и живота