Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'vera'.
Found 15 results
-
Медицина и духовност не могу једно без другог
тема је објавио/ла Пријатељски у Друштвена брига о људима
Дијалошка трибина “Религија и медицина” одржана је 20. децембра 2021. године у Светогеоргијевском дому поред цркве Светог Ђорђа под Горицом, у организацији Црквене општине Подгорица, на тему „Религија и медицина“. Дијалошке вечери које модерира протојереј-ставрофор Гојко Перовић имају за циљ да разјасне однос религије и људских дјелатности које су од фундаменталног значаја за читаво друштво (наука, политика, умјетност итд.) и да то учине аутентични представници религије и стручњаци из других области, како би се спријечиле разне површне, а често и злонамјерне интерпретације. Учесници вечери били су љекари Клиничког центра Црне Горе др Маринко Пауновић, специјалиста опште хирургије и др Батрић Бабовић, специјалиста интерне медицине и нефрологије, као и хафиз Сулејман Бугари, исламски теолог и савјетник реиса у Црној Гори. Први говорник, др Пауновић, почео је своје излагање освртом на историјску повезаност религијских установа и болница још од времена антике. Манастирске болнице у Хиландару и Студеници, које је основао Свети Сава, представљају почетак савремене медицине у нашој регији. Лијечење у њима није било неорганизовано, већ се спроводило по одређеним правилима која су прописивали типици. О томе свједоче документи у којима можемо наћи детаље попут организације одвојених одјељења са одређеним бројем кревета за различите категорије пацијената. При манастирима су дјеловале и претече данашњих медицинских школа. Све ово говори о непостојању било какве конфронтације медицине и религије, која се појављује много касније. Доктор је истакао свој став да смо сви ми на истом задатку и да “једни у другима треба да тражимо партнере и не видим разлога да онај који је при Цркви не поштује медицину или онај који је у медицини не поштује Цркву“. Указао је на чињеницу да се на озбиљним светским научним институцијама проучава утицај религије на здравље. Интердисциплинаран приступ тој тематици је нешто што је неопходно. Др Пауновић је то навео статистичке податке који говоре да људи који вјерују боље подносе болест, операције и период опоравка. Они су послушнији при спровођењу терапије и љекарских савјета. Такође, када изговарају ријечи попут „Даће Бог“, „у вашим смо и Божијим рукама“ они то не говоре просто као узречицу, већ то долази из срца и дубоког увјерења да је у тим моментима Бог уз њих. Истакао је и питање слободне воље, рекавши да сваки пацијент сам бира како ће да живи и да се лијечи, али је дужност љекара да савјетује у складу са својом професијом. Ефендија Бугари такође је казао да се духовност и медицина никада нису одвајале и да нису могле једна без друге, јер без поштовања оба аспекта није могло доћи до излечења. Раз је настао због покушаја медицине да докаже да се може без духовности, што је довело до парцијалног приступа човјеку и до болести од којих сама медицина болује. Ипак, живот је незамислив без обоје, а то потврђује исламска традиција која не препоручује да се живи тамо гдје нема љекара и онога ко зна Божију ријеч напамет. Цитирао је и Мухамедове ријечи: „Чистоћа је пола вјере“, које се односе управо на хигијену. Сасвим је нормално и било је примјера да је један човјек теолог, хафиз Курана и доктор медицине, навео је еф. Бугари, критикујући ограничен поглед на проблеме са којима се суочавамо. Цитирао је Парацелзусове ријечи које говоре да треба лијечити болесника, а не само орган, поново наглашавајући потребу цјеловитог приступа човјеку. Отац Гојко проблематизовао је приступе који иду у крајности, када вјерник има потребу да потпуно занемари медицину или када се медицина постави као својеврсна религија. Ефендија је указао на примјер пророка Мојсија, који се обратио Богу због своје главобоље и од Бога добио исцјељење први пут употребом одређене траве, а други пут одласком код љекара. Тиме је схватио да је Бог тај који је дао и лијек и љекара. „Склад између религије и медицине је предувјет за свестрану терапију човјеку“, закључио је Бугари, јер по исламском учењу човјек има пет „тијела“, а то су физичко, биохемијско, интелектуално, емотивно и духовно. Др Бабовић је, одговарајући на питање оца Гојка о повезаности пацијентове вјере са процесом лијечења, истакао да је вјерујући човјек „ допуна љекару и његов најбољи помагач како да се изађе из свеопште кризе“. Подсјетио је на личност Светог Луке Кримског, епископа и хирурга из 19. и 20. вијека. Цитирајући Христове ријечи: „Вјера твоја спасла те је“, казао је да је вјера у одређеном смислу медицина и основ тјелесне медицине, која не може без духа. Говорећи о неопходности присуства свештеника и постојања молитвеног простора у болницама, подијелио је своја искуства и добре примјере из медицинских установа у Хрватској и Турској, позивајући на примјену тих принципа сарадње вјерских заједница и здравствених установа и код нас. Такође је нагласио неопходност покретања дијалога између вјерских организација и медицинских стручњака на тему трансплантације органа, вјештачке оплодње, биоетике, биомедицине и сл. По његовим ријечима, не треба изгубити ни оно што је традиционално ни оно што је савремено. Др Бабовић закључио је да је љекар „слуга који је ту да природне процесе упути тамо гдје је Бог одлучио да они заврше“ . Оба љекара сагласила су се да наши здравствени радници својим личним примјером показују љубав за свој народ и да у датим околностима често успијевају да ураде и више од очекивања. Отац Гојко је изрекао своју препознатљиву максиму; „И ово ће проћи“, наводећи да су се људи и раније у временима епидемија прибојавали да је крај свијета већ ту. Подсјетио је на примјер Светог Петра Цетињског који је у своје вријеме успоставио карантин у манастиру Брчели, издајући упутства и прописујући мјере за сузбијање неке тадашње опасности. Такође се присјетио блаженопочившег митрополита Амфилохија, који се у својим последњим данима придржавао савјета љекара и учинио све што је било до њега да испоштује медицинске процедуре, али је и одлучио да се до краја лијечи у својој земљи, у истим условима у којима се лијечи његов народ. Значај ове вечери и дијалога између религије и медицине препознао је и својим присуством показао др Игор Галић, директор Института за јавно здравље Црне Горе. Извори: https://svetigora.com/dijaloska-tribina-religija-i-medicina-medicina-i-duhovnost-ne-mogu-jedno-bez-drugog/ -
U Kairu je u toku 31. svetska islamska konferencija na temu Nadležnost i obaveznost izgradnje države. Islamsku zajednicu Srbije predstavlja muftija Mustafa ef. Jusufspahić. Konferenciju, koja se održava 15. i 16. septembra, je organizovalo Ministarstvo vakufa Republike Egipta na čelu sa ministrom Vakufa šeih Muhamedom Muhtar Džumom, a pod pokroviteljstvom predsednika Egipta. Konferenciji prisustvuju ministri i muftije iz 55 država i preko 159 islamskih učenjaka. Muftija Jusufspahić je u svom obraćanju, nakon zahvale Allahu i salavata na Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, kazao da mu je velika čast što se susreće sa prisutnima na skupu u Kairu te je sve poselamio u ime muslimana Srbije. Muftija je na početku istakao plemenitost organizatora koja se ogleda u pozivu za učešće jednoj maloj zajednici muslimana, poput Islamske zajednice Srbije, koja broji oko 600 hiljada pripadnika, gde im je data mogućnost da se obrate na ovako velikom i važnom skupu. „Mi (muslimani) moramo da prihvatimo obavezu da učestvujemo u izgradnji država (u kojima živimo) zarad Allaha, zarad budućnosti, zarad naše dece. Ja ne verujem u nešto što danas nazivaju modernim islamom. Islam je dat za sva vremena i kao takav ostaće kao put do Allaha.“, kazao je, između ostalog, muftija Jusufspahić. U daljem obraćanju, muftija je ukazao na neispravnost i opasnost uzdizanja nacionalizma i stavljanja pripadnosti naciji ispred islama. Muftija je spomenuo odnos države i Islamske zajednice Srbije gde je pohvalno govorio o ponovnom uspostavljanju verske službe unutar vojnih snaga. Muftija beogradski i vojni se danas susreo i sa ministrom Vakufa Egipta, muftijama Omana i Malezije.
-
Zabranjuje li hriscanska vera ,slusanje nekih vrsta i zanrova muzike?
тема је објавио/ла Cico у Црква и друштво
Zanima me,zabranjuje li hriscanska vera,da se slusa nesto poput heavy metala? Mozda je naizgled glupo pitanje ,ali mislim da moze biti vazno. Kako muzika uspeva uticati na mentalitet neciji? Moze li muzika svakodnevnice moci da utice da neke verske moralne dogme lakse shvatimo? Zasto npr. heavy metalce nazivaju “satanistima“ ,kad takvi “satanisti“ mogu biti veci vernici od onih koji ih osudjuju? Zanima me najvise,dozvoljava li hriscanska vera da se slusa ta “divlja metal muzika“ ,ili ne? Neki to krajnje osudjuju,a drugi kazu da je to nebitna stvar slobodne volje- 445 нових одговора
-
- zabranjuje
- hriscanska
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Kad u nešto čvrsto verujete i potpuno ste ubeđeni da će Bog da vam pomogne kako znate da niste u zabludi? Npr. bez ikakve sumnje verujete da će se neko vaš blizak izlečiti, pa se to ipak ne desi-ispade da ste bili sve vreme u zabludi. Koliko ima likova koji odbiju lečenje potpuno ubeđeni da će ih Bog izlečiti, snaga molitve, pa ništa od toga-bili su u zabludi. (možda je ekstreman primer, ali opet-ljudi bezrezervno i bez sumnje veruju). Samo nemojte ono pravdanje kako nije On tu da nam ispunjava želje i tako te prežvakane priče... Gde je granica između čvrste vere i zablude?
-
Poštovani, Prvo da se izvinim što vam ovim putem traćim vreme veoma dugačkim pismom, ali mi je potreban savet i pomoć. Pre nekoliko godina, posle svojevrsne humanističke indiferentnosti ka religiji, sve sam više osećao unutrašnju potrebu ga ispunjenju duhovnog kratera, koji je u meni rasao iz godine u godinu. Pre toga sam se uspešno izborio sa anksioznošću i depresijom, ali su posledice bile strašne. Po prirodi sam bio samodestruktivan čovek. Taman izgradim nešto lepo, i kad moram da zakucam 'poslednji ekser', srušim sve kao sneška. Ostala mi je velika duhovna nestabilnost i krater. U međuvremenu sam stabilizovao život, stvorio porodicu, imam stabilan posao, krov nad glavom, egzistencija mi svakako nije ugrožena. Dete zdravo, Bogu hvala. Međutim, krater u meni je ostao, a mogao je donekle da ga samo ispuni katarzis koji je proizašao iz umetničkog iskustva. Potom sam počeo pre 3-4 godine nekako da svraćam u crkvu na večernje, a nekad samo da posedim tamo koji sat i jedan dan sam osetio nešto slično osećanju, kad pročitam nešto vrhunsko. Nešto apsolutno. Nešto što mi se učinilo kao da sam ujedno slobodno individualno biće i ujedno rasut u apsolutno postojanje. Apsolutno smirenje i stanje upotpunjenosti E, da sad pređem na stvar Tada sem se i registrovao na jedan pravoslavni forum (ne ovaj vaš) i počeo da prikupljam teološku literaturu (zbog navike na određeni diskurzivni standard, teško mogu da 'svarim' patos i opšta mesta koja se provlače po crkvenim internet sajtovima). Počeo sam malo da čitam Hopkovu Pravoslavnu veru, Pavla Raka, Loskog, Berđajeva itd. Ali, kao i kod većine naših vernika, i ja se teško suočavam sa diskrepancijom sekularnog i religioznog iskustva. Što sam više učestvovao u našoj zajednici, bilo virtuelno bilo lično, nailazio sam na sve, samo na smirenje ne. Naleteo sam opsesivnost sa sablažnjivanjem, odnosno kako napraviti neki 'revnosni štit' kojim bi se odbranili od svega, pop kulture koja 'sablažnjuje', vrhunski jazz u kome je 'previše strasti', golih pozorišnih umetnika kojih penisi nas 'teraju od Boga', ukratko, ogromno histerije. Pa me spopadaju što nisam crkveno venčan, što dete nije kršteno, što slušam 'zapadnjačku' crnačku muziku u kojoj je previše strasti i koja je zbog toga antihrišćanska. Pobogu, jedan od mojih jutarnjih rituala posle molitve za zdravlje najbližih je tradicionalno brijanje. Uživam u mirisu sapuna za brijanje ujutru. Uživam u šolji zelenog čaja dok čitam vesti. Ne čitam samo crkvenu literaturu, a i kad pročitam nešto poput Paklene pomorandže Burgess-a, ne osećam se ništa udaljenije od Boga, iako je knjiga prepuna nasilja. Da li stvarno mora svaki mali užitak da znači greh i da li moramo da živimo život opšte askeze? Imam problem, kako spojiti veru sa današnjim tempom života. Koliki je problem, kada organizuješ sve putem smartfona i Guglovih servisa, koliko uključiti dete u crkveni život i kako 'pogoditi' pravu meru, pošto želim da postane sve, samo ne fanatik (a u svakoj zajednici, iako najčešće presudan, nažalost lični primer nije dovoljan. Razlika je ako se 'vratiš' Bogu u nešto zrelijim godinama ili si 'indoktrinisan'). Kako održavati zdravu količinu ega, iz kog proizilazi samopoštovanje? Kad pitam nekog od sveštenika, uvek dobijam traktat o poniznosti i druga opšta mesta, a imam osećaj da me duševno gazi svako ko ima 5 minuta vremena i da previše duševne energije potrošim na brigu, da li sam nešto nekome zgrešio. A današnje vreme to ne prašta, a Boga mi, ni ja ne želim biti taj koji će uz dlaku da svedoči Boga ovom vremenu, i time uništim i porodicu i ostale bližnje. Kako vidite, problema je nebroj. Ali, gde je tehnička 'crvena linija' u pravoslavlju preko koje se ne prelazi? Da li trpi pravoslavlje ličnog Boga? Zašto se piše u poslednje vreme o pošasti humanizma (jeza me hvata od same sintagme). Zbog čega takav odnos do nauke (razumem scientizam, koji je zabluda, ali čemu nauka?). Kad god postavim to pitanje nekom od lokalnih sveštenika, dobivam nacionalističko/patriarhalno opšta mesta, uz veliku dozu gordosti. Pišem vama, jer iz javnih nastupa osećam, da imate nešto kompleksniji senzibilitet. Ako možete da mi malo odagnate nedoumice i predložite i neku literaturu možda, biću zahvalan. A ako ne, onda preporuka i kontakt nekog od duhovnika koji bi mi mogao pomoći. Unapred zahvalan.
-
Sloboda savjesti (lat. conscientia– suznanje, znanje čega i zajedno s drugima) u katoličkoj duhovnosti često se primjenjuje na slobodu drugih da izaberu ono što katolici misle da je jedino ispravno, a rijetko na slobodu samih katolika da misle i žive po svojoj savjesti. To je – reći će “pravovjerni“ katolici – paradoksalna situacija jer vjerniku njegova savjest ne može naložiti ništa što nije u skladu sa “službenim“ katoličkim moralom. Oblikovana savjest prihvaća moralne norme zajednice. Na prigovor, pak, da se moralne norme mijenjaju kroza povijest, odgovaraju kako posljednja instanca ipak nije savjest, nego – “volja Božja“. Crkveno učiteljstvo često se prema vjernicima odnosi kao prema nedorasloj djeci u čije ime mora odlučivati i kojima mora tumačiti što je “volja Božja“ za ovu ili onu situaciju. Time se stavlja na mjesto koje bi trebalo biti sačuvano za Duha Svetog te zapravo uspostavlja ideologiju nasilja. Ako se etički zakon shvaća kao nešto čovjeku izvanjsko, onda je njegovo nametanje – grijeh protiv slobode savjesti. A ako je zakon, kako tvrdi apostol Pavao, upisan u ljudsko srce, onda se sloboda savjesti događa u njegovoj intimi. Moralne norme nisu same sebi svrhom nego su okvir za etički temelj na kojem bi trebale počivati, a koji je: dobro čovjeka i dobro zajednice. A dobro se ozbiljuje preuzimanjem odgovornosti. Kada savjest prihvaća neku normu, odmah ju i razgrađuje, pounutarnjuje – ona postaje ne samo čovjekov slobodan izbor, nego i sama njegova odgovorna sloboda koja i jest njegovo dobro. Premda, za nju valja trajno biti budan. Pavao je, govoreći o moći grijeha, priznao da je svakodnevno njime varan: “Ne radim što bih htio, već ono što mrzim” (Rim 7,14). Pritom se u idealističkoj tradicionalnoj teologiji ova Pavlova misao pretvara u vrst metafizičke šizofrenije, dok je, zapravo, riječ o svakidašnjem iskustvu većine ljudi. Pozvani smo ponajprije na svetost, ne na borbu protiv grijeha. Iz Knjige Postanka crkveno učenje dugo je crpilo svoje argumente za govor o kaznama za grijeh, pritom često zaboravljajući da biblijski pisac nije imao na raspolaganju ni jezična ni spoznajna sredstva kojima bi progovorio o uvjetovanostima ljudskoga života. Tako se u biblijskom tekstu kao kazne za grijeh navode: stid od spolnosti, porođajne muke u žena, spolna želja, mukotrpno obrađivanje zemlje i smrt (usp. Post 3,7-24). Dakle, seksualnost, rad i smrtnost – sve su to područja u kojima čovjek doživljava svoja ograničenja, a koja Crkva tumači kao posljedice Istočnoga grijeha. Međutim, ljudske uvjetovanosti upravo su i jedina područja ljudske slobode: seksualnost je prostor u kojem čovjek može doći do krajnjeg ispunjena svojih ljudskih mogućnosti da voli i bude voljen, rad je prostor u kojem može doživjeti rascvat svojih stvaralačkih i suradničkih sposobnosti, a njegova smrtnost ono je što ga vraća sadašnjem trenutku i svakodnevnom životu. A budući da su to područja najvećih mogućnosti, ujedno su i područja gdje je na djelu i najveća otuđenost, pa i onda mogućnost manipulacije. Marx razlikuje četiri oblika otuđenja u radnom (proizvodnom) procesu: osoba koja radi posao koji ne upošljava njezinu cjelovitost, srce i razum, otuđuje se od sebe same, od prirode, od ljudi kojima je okružena te od ljudske vrste. Oholost Istočnoga grijeha ima svoju strukturalnu stranu koja se očituje u brojnim društvenim nepravdama, uključujući i onu koju ponekad nanosi ili dopušta i sama Crkva. Freud je rekao da je odricanje od iskonske ljudske prirode odricanje i od sposobnosti čovjeka da misli. No, vrijedi i obrnuto: lišavanje od mišljenja (i odlučivanja) i njegovo nadomještanje gotovim obrascima ponašanja lišava čovjeka i sposobnosti da istinski suosjeća s drugima, da ih prihvaća i razumije. Teologija savjesti uglavnom savjest karakterizira kao odnos ljudske osobe sa samom sobom, no, Pavao, međutim, ide i dalje: savjest zove svjedokom, ne instancom optužbe i suda (usp. Rim 9,1; 1 Kor 4,4; 2 Kor 1,12). Stoga bi bilo potrebno reinterpretirati fenomen savjesti kroz kritičko prisvajanje savjesti kao poziva na brigu, brigu za sebe i za druga bića, kao i na pozornost za božanske intervencije u svijetu. Gdje postoje odgovornost i briga, ne bi trebalo biti mjesta strahu, pa ni od ”društvenog inženjeringa“ ili od “antropološke revolucije“. Strah nas drži vezane uz ono čega se bojimo. Ukoliko je prošlost neke vrsti ekrana na kojoj čovjek projicira viziju svoje budućnosti, onda ono što se u srednjem vijeku nesvjesno strukturiralo kao apologija zla, danas postaje stvarnost: okrivljavanje “desnih” i “lijevih” zadobilo je planetarne razmjere, ratovi se više ne vode samo po vojnim pravilima niti se oružja koriste u razmjeru s “neprijateljskim” snagama, a vrijednosti koje su do jučer jamčile kakvu-takvu društvenu sigurnost, sve su dovedene u pitanje. Čini se da je čovjek ponovno ušao u carstvo u kojem vlada Scila straha i Haribda krivice, samo su promijenjene koordinate. Je li Foucault imao pravo kad je rekao da “se danas može misliti samo u praznini ostaloj iza iščezlog čovjeka” te da se “svima onima koji još žele govoriti o njegovu oslobođenju može suprotstaviti samo filozofski osmijeh”? Ipak, iako proživljavamo smrt vremena, a raspad tzv. tradicionalnih vrijednosti najvjerojatnije nećemo moći zaustaviti, čovjek ne može sam sebe dokinuti sve dok ima ljudi koji vole svoje partnere i djecu, pomažu ljudima oko sebe, savjesno obavljaju svoj posao i ne šute pred nepravdama ovoga svijeta. Tjeskoba postojanja može se, prema Drewermannu, nadvladati samo ako se pojam grijeha – strah od grijeha i osude – shvati kao bolest. Tek ispunjeno biće može činiti dobro. Grijeh je, zapravo, manjak ljubavi, a vjera je isto što i želja za odsutnošću otuđenja i nastojanje oko njegova dokinuća. Vjera bi trebala biti kraljevski put prema izgradnji i ispunjenju osobe, aktivno zalaganje za dobro. Ni moral koji sudi i osuđuje, ni dogma koja proglašava istinu klonulu čovjeku zasigurno ne mogu pomoći da ustane. Savjest je mjera slobode, a mjera kršćanske slobode je ljubav. Pastoralna uputa iz 1992, Aetatis novae (Nadolaskom novoga doba) ističe važnu ulogu sredstava javnog priopćavanja u službi dijaloga sa svijetom. U dijelu o crkvenom zajedništvu između ostalog se kaže da ”vjernici imaju pravo, te nekad i dužnost da se suprotstave svojim pastirima te izraze vlastito mišljenje o pitanjima koja se tiču dobra Crkve“ jer ”između članova toga zajedništva što čini Crkvu postoji temeljna jednakost u dostojanstvu i poslanju, koja izvire iz krštenja i na kojoj se temelji hijerarhijska struktura i mnogostrukost zadaća i službi. Toj se jednakosti mora naći izražaja u iskrenu i poštivanja punom sudjelovanju u informacijama i očitovanju mišljenja“ (AN 10). Kršćanska se vjera ne da svesti na tvrdnju da je Bog onaj tko govori u našoj savjesti te da je Crkva njezina odgajateljica kako bismo čuli Božji govor. Zapravo, kada apostol Pavao govori o “opravdanju po vjeri”, on ga ne identificira s ispoviješću vjere u Isusa kao Krista. Savjest je autonomna, a ispovijesti vjere simbolička struktura. Kršćanin je onaj tko u pozivu savjesti prepoznaje “suobličnost Kristu”, a ovo je prepoznavanje interpretacija kakve se uvijek iznova treba boriti za vlastitu vjerodostojnost i intelektualno poštenje. Svaka sinteza savjesti i vjere rizik je. Upotrijebiti Boga kao jamstvo naše želje da imamo krajnje jamstvo – nasilje je nad savješću. A vjera je upravo suprotno od takvoga jamstva – ona je rizik na koji pristajemo stavljajući svoj život pod znak Krista koji trpi. Prihvatiti Krista u slobodi savjesti znači odreći se predodžbe o Bogu kao jamstva sveg našeg znanja, znači prihvatiti znati tek jednu stvar o Bogu, a ta je da je prisutan u raspetom Kristu. Nužnost ponad svake logične nužnosti jest da je jedino jamstvo što ga Bog daje kršćanima – znak njegove posvemašnje izručenosti čovjeku i njegovoj savjesti. Čovjek je trajno dovođen u pitanje te stoga otvoren izazovu da odgovori, da ne bude ničijim sucem, nego prorokom. извор: http://www.autograf.hr/o-slobodi-savjesti-put-prema-izgradnji-i-ispunjenju-osobe/
-
Dugo sam mislio da su Amerikanci protestanti. Prevario sam se. Nakon toga sam video mnoge Rimske svestenike i pomislio sam da su katolici. Prevario sam se. Onda sam razmisljao o tome da nisu oni mozda ateisti. Prevario sam se i tu. Danas sam siguran da oni imaju svoju sopstenu religiju a to je Holivudska religija, To je vera puna imaginacija,maste,prevara,ne milostivosti i sto vise krvi.neka. Mozda gresim, Sta vi mislite o tome?
-
NOVO - PRAVOSLAVJE SLOVENIJA - PRAVOSLAVNA VERA IN DUHOVNOST V SLOVENŠČINI
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Вести из Епархија
Dragi čitatelji i pratitelji, evo nam i jedne lijepe vijesti za ovu božićnu večer. Naime, naša braća iz Slovenije su odlučila pokrenuti prvu pravoslavnu stranicu na slovenskom jeziku, namijenjenu Slovencima koje zanima pravoslavlje. Stranica surađuje s nama i s Pravoslavnim misionarskim centrom "o. Danil Sisojev" iz Beograda (link: http://www.svedokverni.org/), a prisutna je i na facebooku. Ukoliko imate rođaka, prijatelja i poznanika Slovenaca koji bi voljeli čitati o pravoslavlju na svojem materinjem jeziku i upoznavati ga, slobodno preporučite. Link stranice: PRAVOSLAVJE SLOVENIJA Link za facebook: PRAVOSLAVJE SLOVENIJA *** Dobrodošli na strani o pravoslavni veri in duhovnosti v slovenskem jeziku. Ustvarili smo jo za vse, ki si želijo spoznati pravoslavje in o njem kaj več izvedeti. Pripadamo eni, sveti, katoliški[1] in apostolski Cerkvi, ki je, zaradi ograjevanja od krivoverstev, splošno znana kot Pravoslavna. Verjamemo, da se v njej nahaja celotna Resnica. Sestavljena je iz 14 lokalnih Cerkva, med katere spada tudi Srbska Pravoslavna Cerkev, v njeni kanonski jurisdikciji se, med drugim, nahaja tudi ozemlje Republike Slovenije. Vsekakor pa je Pravoslavje odprto za vsakogar, ne glede na narodnost. Pripadnik kateregakoli naroda se lahko v njej počuti kot doma. [1] Iz grškega pridevnika “katholikos”, kar pomeni svetoven oziroma vesoljen. Ne zamenjevati z rimokatolicizmom.-
- novo
- pravoslavje
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Dragi čitatelji i pratitelji, evo nam i jedne lijepe vijesti za ovu božićnu večer. Naime, naša braća iz Slovenije su odlučila pokrenuti prvu pravoslavnu stranicu na slovenskom jeziku, namijenjenu Slovencima koje zanima pravoslavlje. Stranica surađuje s nama i s Pravoslavnim misionarskim centrom "o. Danil Sisojev" iz Beograda (link: http://www.svedokverni.org/), a prisutna je i na facebooku. Ukoliko imate rođaka, prijatelja i poznanika Slovenaca koji bi voljeli čitati o pravoslavlju na svojem materinjem jeziku i upoznavati ga, slobodno preporučite. Link stranice: PRAVOSLAVJE SLOVENIJA Link za facebook: PRAVOSLAVJE SLOVENIJA *** Dobrodošli na strani o pravoslavni veri in duhovnosti v slovenskem jeziku. Ustvarili smo jo za vse, ki si želijo spoznati pravoslavje in o njem kaj več izvedeti. Pripadamo eni, sveti, katoliški[1] in apostolski Cerkvi, ki je, zaradi ograjevanja od krivoverstev, splošno znana kot Pravoslavna. Verjamemo, da se v njej nahaja celotna Resnica. Sestavljena je iz 14 lokalnih Cerkva, med katere spada tudi Srbska Pravoslavna Cerkev, v njeni kanonski jurisdikciji se, med drugim, nahaja tudi ozemlje Republike Slovenije. Vsekakor pa je Pravoslavje odprto za vsakogar, ne glede na narodnost. Pripadnik kateregakoli naroda se lahko v njej počuti kot doma. [1] Iz grškega pridevnika “katholikos”, kar pomeni svetoven oziroma vesoljen. Ne zamenjevati z rimokatolicizmom. View full Странице
-
- novo
- pravoslavje
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Verski vs. eticki-vrednosni stavovi & nacionalna osecanja
тема је објавио/ла Guest у Дијалог са атеистима
Zato nikada neću prihvatiti Isusa. Pravi vrlinu od slabosti.- 38 нових одговора
-
Ова донација је обезбеђена трудом г. Жељка Ђоковића, менаџера у Компанији Фриком. Одазивајући се позиву, Компанија Фриком је показала да је друштвено-одговорна компанија и да је спремна да помогне најугроженијем слоју становништва. У Црквено-народној кухињи обедује свакодневно, осим недељом, од 180 до 200 корисника. То су људи с маргине друштва, људи који се боре с пуким преживљавањем, а које, ипак, нису сви заборавили. Топли оброк за њих с љубављу припремају волонтери ВДС-а трудећи се да га што боље припреме и да их братски послуже. Број корисника Црквено-народне кухиње од њеног оснивања је у сталном порасту, тако да велика донација Компаније Фриком представља значајну помоћ у њеном раду и доприноси квалитету оброка њених корисника. Благо је наше тамо где је срце наше Јеванђељска поука коју смо чули на светој Литургији прве недеље Божићњег поста опомиње нас у причи о „богатом човеку коме роди њива” (Лк 12, 16-21) о томе како пролази човек „који себи тече благо, а не богати се Богом”. Како пролази човек који говори и мисли „Душо, имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се,” а да притом не зна да Бог може рећи: „Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити!” Ово Јеванђеље се и чита на самом почетку Божићне четрдесетнице да бисмо ми, припремајући се постом и молитвом за сусрет са Богомладенцeм Христом, преиспитали себе и своју душу и проверили где је благо наше, „јер где је благо ваше, тамо ће бити срце ваше”. И данас постоје људи којима ова јеванђељска поука лежи на срцу и осветљава животни пут. Многи од њих су своју веру и љубав према ближњима показали на делу помажући рад Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке и Црквено-народне кухиње у којој дневно обедује око 200 душа. Целокупан рад ВДС-а почива на добротворном раду, па се тако припремају и служе оброци у Црквеној кухињи, где корисници могу у чистој, топлој и светлој трпезарији достојанствено обедовати за столом. На трпези се повремено, а обавезно о великим празницима, послуже и колачи захваљујући једном младом брачном пару. Овај брачни пар се, заједно са кумовима, у свом породичном предузећу у једном београдском приградском насељу бави производњом колача и од почетка рада Црквене кухиње испоручује бесплатно колаче за њене кориснике. Иницијатива је њихова - осећали су да то некоме треба... Колачи се због одличног квалитета и повољне цене добро пласирају на тржишту и добро продају, али овом брачном пару није на првом месту стало до зараде и увећавања капитала. Они су верујући, црквени људи који у знак благодарности Богу свој добитак, своју зараду желе да поделе са другима, да поклоне онима који су најугроженији, а који им не могу узвратити. Они Христа ради дају онима у невољи од онога што имају, а то су колачи, и то у знатним количинама, тако да сваки од корисника Црквене кухиње добије колаче, а о великим празницима и целу кутију. Ови људи су врло скромни. Не желе да се о њиховом доброчинству зна. Њихово милосрђе је израз њихове вере и љубави према Богу и ближњима. Зато они, припремајући се за Празник Рождества Христовог, радосно могу рећи: „Господе, благо је наше тамо где је срце наше”. Две нове донације Црквеној народној кухињи Црквено-народна кухиња је средином децембра 2012. г. добила две нове донације преко Банке хране. Компанија „Кока Кола” је поклонила 1000 флаша леденог чаја „Нестеа”. Ово негазирано безалкохолно пиће, врло укусна комбинација екстрата чаја и воћног сока, биће подељено у Црквеној кухињи у време прославе Рождества Христовог око 7. јануара 2013. године. Друга донација су производи г. Ђорђа Бабића, приватника који се бави производњом ајвара и који је у добротворне сврхе испоручио 282 килограма, односно око 3000 теглица ајвара. Ајвар је врло квалитетан, без конзерванса и адитива, и највећим делом иде на инострано тржиште. Издвајањем производа у добротворне сврхе Компанија „Кока Кола” и предузетник г. Ђорђе Бабић показали су своју друштвену одговорност и опредељење да помогну социјално угроженој категорији становништва. Ове донације су остварене преко Банке хране са којом је Црквено-народна кухиња започела сарадњу при недавно спроведеној и врло успешној добротворној акцији прикупљања хране у Народној банци Србије. Представници Банке хране су се том приликом упознали са начином рада Црквено-народне кухиње, видели муку људи који су њени корисници и уверили се да свака донација у храни за сиромашне долази на право место и доприноси да се обезбеди оброк онима којима је најпотребније, поготово у ове хладне зимске дане. Извор: ВДС http://www.spc.rs/sr/aktivnosti_verskogdobrotvornog_starateljstva
-
Зборник проповеди носи наслов Покајте се и верујте у Јеванђеље. У предговору ове књиге садашњи Епископ нишки Јован истиче да су архипастирске проповеди свог претходника на нишком архијерејском трону, а сада Патријарха Иринеја, богогласно сведочанство о неуморном “проповедању Речи” Божје, о упорном “настојању у време и у невреме” на спасењу људском, о таквом трезвеноумном “кару” и очинском “запрећивању' у циљу исправљања заблуделих, о таквом човекољубивом “тешењу, са сваком стрпљивошћу и поуком” у духовном руковођењу душа жедних живе воде Бога Живога. Зборник је сачињен од шест тематских целина: Светлост Христова просветљује све (проповедина Господње празнике); Пресвета Богородице, спаси нас! (проповеди на Богородичине празнике); Диван Бог у Светима Својим (проповеди на светитељске празнике); Покајте се и верујте у Јеванђеље! (проповеди на јеванђелске теме); За Крст часни и Слободу златну (проповеди на празнике српских Светитеља); Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте (предавања на теме пастирског богословља). Треба одмах рећи да проповеди објављене у зборнику чине део сачуваних проповеди некадашњег Епископа нишког, а данас Патријарха српског, тако да овај зборник представља први од више будућих томова архипастирских проповеди, обраћања и предавања. Проповеди су, за објављивање у овом зборнику, изабране из обимне текстуалне грађе коју је аутор оставио за собом у архиви Епархије нишке. Из текстуалних материјала, који су уредништву били на располагању, види се да се аутор, са великом пажњом, припремао за сваку литургијску беседу. Са друге стране, темељитост припремања беседе, то јест свесно предупређење сваке импровизације открива и велико богословско поштовање проповедника према верницима-слушаоцима. Ове беседе су словесни плод ауторовог вишедеценијског архипастирског “трезвовања у свему” ради јединства и напретка Цркве, “злопаћења” ради очувања и напретка богоповерене му пастве, “вршења дела јеванђелиста и испуњавања служења” – проповедања Христа Распетога и Васкрслога свакоме и свима. За ауторов беседничко-педагошки поступак карактеристично је и то да је библијске и богословске теме увек прожимао примерима из свакодневног живота, да би садржину проповеди што више приближио верницима, а њих - спасоносној и животворној истини Речи Божије. Од дана, када је 2/15. јуна 1975. био устоличен на древнохришћанску катедру епископа нишких, када је у приступној епископској беседи нагласио да “епископ Српске Православне Цркве нема потребе да ствара свој лични програм, јер је његов рад програмиран Светим Јеванђељем, светим канонима и освештаним Предањем, које је српском свештенослужитељу оставио Свети Сава”, тадашњи Епископ нишки Иринеј се неодступно држао тог “светосавског устава којег су се држали сви његови велики и свети претходници на трону епископа нишких”... Нишка епархија је, данас, по простору и броју верних, највећа у нашој Цркви. Зато није мала и лака ствар бити на челу једне такве епархије. Отуда је разумљив и оправдан страх који испуњава моју душу, у тренутку када ми Црква поверава једну такву дужност, за коју је неопходна ревност Светих Пророка, мудрост и љубав Светих Апостола и истрајност Светих Подвижника. У овом значајном догађају, дубоко свестан тежине бремена и величине поверене ми дужности, неисцрпну утеху и надахнуће за радосно ношење крста епископске службе, налазим у речима Господњим, изреченим Светим Апостолима, када их је Он - васкрсли Господ, послао у свет да проповедају Свето Јеванђеље ... (стр. 18) Од почетка свог епископског служења, попут свих истинских светосавских епископа Српске Православне Цркве, никада није одвајао програм Светога Јеванђеља и јеванђелски идеал од учешћа Цркве у конкретном крсноваскрсном историјском животу народа српског, како је и обећао у поменутој беседи на устоличењу: “У свим страдањима и народним трагедијама Црква је увек била уз народ и са њим, и у добру и у злу, делила његову судбину. У страдањима народним, Црква је патила као и њен народ, и подгревала и јачала веру и наду у победу добра над злом, правде над неправдом. Останите и сада уз Цркву као уз тврди град, као уз светионик који обасјава вашу прошлост и осветљава ваш пут у будућност. Црква Православна је наш народ увела у ред историјских и културних народа, и надахнула Га да створи дела непролазне вредности културног стваралаштва. Без Цркве нема духовног и моралног живота, а без тога се ни човек не би могао назвати истинским човеком”. Та два идеала - идеал јеванђелски, новозаветни, остварен у непребројним Светитељима Божијим, обоженим људима Божијим, и - идеал светосавски, остварен у Светом Сави Српском, равноапостолном и васељенском, живом човеку Бога Живога, уствари тај двоједни и јединствени идеал богољубивог човекољубља и човекољубивог богољубља, хришћанског православног родољубља и отачаствољубља, хришћанске љубави према свим људима и народима, према свецелој твари Божијој, одредио је благословени оквир свих видова епископског служења Епископа нишког Иринеја, аутора књиге Покајте се и верујте у Јеванђеље, коју Епархија нишка објављује у знак најдубљег поштовања према Епископу Цркве Христове, који је - тридесет и пет година (1975 - 2010) трудио, сејао и заливао, орао и преоравао нишку Њиву Господњу - исписивао крвљу, знојем и сузама душе своје странице живе књиге Епархије нишке. А та се књига исписује већ вековима саборним и непрекинутим цркво-саздатељским трудом хришћанских покољења од времена ранохришћанских Мученика наисуских и, потом, Св. цара Констанина Великог, првог хришћанског цара, родом из Наисуса (данашњега Ниша), преко средњовековних тиховатеља нишкога краја и Новомученика за Крст часни и Слободу златну у временима турскога ропства, све до данас. Тим путем светоконстантиновским - путем ношења свога крста у хођењу за Христом (Лк. 9, 23), путем Крста као знака свепобеде Христове над светом (Јн. 16,33), путем преображења света и историје силом Крста Христовог који побеђује, ходили су, кроз векове, Епископи нишки и, заједно са њима, свештеници, ђакони, монаси и верници богоспасаване Епархије нишке. Зато и библиотека коју покреће ова Епархија носи назив “Константинов пут”, а прво издање јесте управо књига Покајте се и верујте у Јеванђеље, зборник у коме су објављене изабране архипастирске беседе које је Његова Светост Патријарх Српски Иринеј изговорио са катедре Епископа Нишког у периоду свога епископовања у Епархији нишкој од 1975. до 2010. године. За наслов књиге узете су речи Господње упућене Галилејцима на почетку Његове проповеди: “Покајте се и верујте у Јеванђеље” (Мк. 1, 15), јер оне, на најбољи начин, изражавају саму суштину како проповеди Јеванђеља, тако и самог хришћанског живота, живота у Христу: покајање (покајно одрицање од почињених греха - преумљење, промена етоса и свецелог начина умовања, осећања и живљења) и вера у Јеванђеље, у Добру Вест Божију човеку, а то је – Оваплоћење Божије и обожење човеково, спасење у Христу. У уводном делу зборника, уместо предговора, дата је ауторова беседа приликом устоличења на трон Епископа Нишких, 2/15. јуна 1975, под насловом “Јеванђеље, канони, Предање - светосавски програм епископског служења”. Беседе које следе систематизоване су и заокружене око једне теме. Занимљива је чињеница коју је уредништво открило током реализације овог зборника, а то је да рукописни материјал открива да је аутор имао наглашени осећај за детаљ и лепоту изражавања. Првојерарх је, за своје беседе, састављао концепте у којима је, у основним цртама, разрађивао тему празника или тумачења Јеванђеља. За уредништво је најбитније да је концепте беседа записивао својеручно и да их је сачувао, а онда их, током рада, допуњавао новим идејама, замењујући поједине речи или изразе прикладнијим или јаснијим синтагмама. Концепт беседе је аутору служио као подсетник, на основу кога је, током саме литургијске проповеди, развијао беседу надахнут Духом Светим. Захваљујући троиподеценијском личном труду и марљивости аутора, у епархијској архиви је остао огроман материјал који тек треба да буде научно истражен и проучен, класификован и архивиран на одговарајући начин, у складу са архивско-библиотечким стандардима. Надахнуте, пре свега, богослужењем Цркве и извирући потпуно из њега, прожете изванредним познавањем Светога Писма Старога и Новога Завета, као и житијске и патристичке литературе и мисли, ауторове беседе су богате богословско-догматском, етичком и духовно-историјском садржином. С друге стране, оне су често поетски надахнуте, удивљене пред микро-космичком тајном човекове личности, пред тајном васионе и историје, пред красотама природе која нас окружује. Аутор основну мисао и поруку сваке своје беседе увек износи на реторички јасан и библијски једноставан начин, тако да је сваки верник може примити у своје срце и умом својим разумети. У својим беседама и проповедима аутор је синтетисао педагошки дар и хришћанску ученост са надахнућем и једноставношћу изражавања. Плетући се око богослужбеног круга празника црквене године и библијских тема, ауторове беседе су увек у литургијској функцији, тако да оставља велики залог за будућност пошто истиче да је главни педагошки циљ црквене, тј. литургијске, проповеди изграђивање Цркве као живе и делатне литургијске, историјско-есхатолошке заједнице. Ауторове проповеди објављене у зборнику Покајте се и верујте у Јеванђеље сведочанство су истина које се тичу саме тајне Цркве и саборности, као и тајне спасења у Цркви. С друге стране, оне откривају правог светосавског епископа, строгог а брижног архијереја, који - на мојсијевски и светопавловски начин - воли свој народ, али га, истовремено, и очински правично опомиње, укорева и, када је то потребно, обличи ради исправљања и враћања на пут Христов. Врло је занимљиво истаћи и да се – кроз проповеди – препознаје да је аутор у сталном додиру са народом и да добро га познаје, да осећа дах свога народа, осетљив је за муку и невољу народну, састрадава са својом паством, има велику љубав према епархијанима и велику жалост због оних који скрећу са пута Христовог и отпадају од Цркве; он улази у менталитет и душу народну да би исти тај народ привео саборном уму Цркве, уздигао га на висине Јеванђеља и црквенога етоса; он народне мудрости оплемењује и продубљује Божанском премудрошћу црквенога ума. ђакон мр Ивица Чаировић Информативна служба Српске Православне Цркве
-
- SPC
- Patrijarh Irinej
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
На фестивалу који организује Синодални нформативни одсјек Московске патријаршије, учествоваће 467 делегата: православни новинари и сарадници епархијских прес служби 154 епархије из Русије, Савеза Независних Земаља и иностранства. Фестивал ће бити отворен 29. октобра на територији подмосковског пансиона «Фореста Тропикана». На том простору ће се организовати округли столови и дискусије посвећене питањима односа Цркве и медија и изложбе епархијских прес служби. Учешће у округлим столовима узеће познати новинари, уредници федералних медија и медијски експерти. 31. октобра на дан затварања фестивала у Храму Христа Спаса Његова светост Патријарх московски и све Русије Кирил састаће се са учесницима форума, који ће му постављати питања. Фестивал «Вјера и слово» организује се два пута годишње. Основни задатак форума је дијалог и консолидација црквене и свјетске журналистике, тумачење нових форми сарадње Руске православне цркве и савременог друштва, тражење путева развоја православних медија. Извор: Радио Светигора
-
- Radio Svetigora
- Međunarodni
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
megadeth Dave Mustaine- певач групе Megadeth о Исусу Христу + нановији сингл (видео)
тема је објавио/ла Guest у Музика
Мало сам нешто гледао по нету и отишао на сајт једног од мени омиљеног бенда (ако не и најбољег и најомиљенијег) и запазио неколио веома занимљивих детаља из биографије фронтмена бенда Дејва Мастејна: Book: The Art of War - Sun Tzu, The Dynamic Laws of Prosperity - Catherine Ponder, The Way of the Peaceful Warrior - Dan Millman, Dante's Inferno - Dante Alighieri, The Prince - Machiavelli, and the Bible Historical Figure: Jesus Christ, King David, King Arthur, Wyatt Earp and Doc Holliday, and The Duke (John Wayne). Most important life lesson: Love God, family is the most important thing in life, without your fans you are Постоје многи интервјуи где Дејв отворено исповеда своју веру у Христа као Господа. И на крају најновија песма:- 20 нових одговора
-
- jesus christ
- vera
-
(и још 1 )
Таговано са:
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.