Претражи Живе Речи Утехе

https://www.nowtheendbegins.com/7th-congress-of-leaders-of-world-religions-adopt-human-fraternity-chrislam-document-pope-francis-mohamed-bin-zayed/

Дијалошка трибина “Религија и медицина” одржана је 20. децембра 2021. године у Светогеоргијевском дому поред цркве Светог Ђорђа под Горицом, у организацији Црквене општине Подгорица, на тему „Религија и медицина“. Дијалошке вечери које модерира протојереј-ставрофор Гојко Перовић имају за циљ да разјасне однос религије и људских дјелатности које су од фундаменталног значаја за читаво друштво (наука, политика, умјетност итд.) и да то учине аутентични представници религије и стручњаци из других области, како би се спријечиле разне површне, а често и злонамјерне интерпретације. Учесници вечери били су љекари Клиничког центра Црне Горе др Маринко Пауновић, специјалиста опште хирургије и др Батрић Бабовић, специјалиста интерне медицине и нефрологије, као и хафиз Сулејман Бугари, исламски теолог и савјетник реиса у Црној Гори. Први говорник, др Пауновић, почео је своје излагање освртом на историјску повезаност религијских установа и болница још од времена антике. Манастирске болнице у Хиландару и Студеници, које је основао Свети Сава, представљају почетак савремене медицине у нашој регији. Лијечење у њима није било неорганизовано, већ се спроводило по одређеним правилима која су прописивали типици. О томе свједоче документи у којима можемо наћи детаље попут организације одвојених одјељења са одређеним бројем кревета за различите категорије пацијената. При манастирима су дјеловале и претече данашњих медицинских школа. Све ово говори о непостојању било какве конфронтације медицине и религије, која се појављује много касније. Доктор је истакао свој став да смо сви ми на истом задатку и да “једни у другима треба да тражимо партнере и не видим разлога да онај који је при Цркви не поштује медицину или онај који је у медицини не поштује Цркву“. Указао је на чињеницу да се на озбиљним светским научним институцијама проучава утицај религије на здравље. Интердисциплинаран приступ тој тематици је нешто што је неопходно. Др Пауновић је то навео статистичке податке који говоре да људи који вјерују боље подносе болест, операције и период опоравка. Они су послушнији при спровођењу терапије и љекарских савјета. Такође, када изговарају ријечи попут „Даће Бог“, „у вашим смо и Божијим рукама“ они то не говоре просто као узречицу, већ то долази из срца и дубоког увјерења да је у тим моментима Бог уз њих. Истакао је и питање слободне воље, рекавши да сваки пацијент сам бира како ће да живи и да се лијечи, али је дужност љекара да савјетује у складу са својом професијом. Ефендија Бугари такође је казао да се духовност и медицина никада нису одвајале и да нису могле једна без друге, јер без поштовања оба аспекта није могло доћи до излечења. Раз је настао због покушаја медицине да докаже да се може без духовности, што је довело до парцијалног приступа човјеку и до болести од којих сама медицина болује. Ипак, живот је незамислив без обоје, а то потврђује исламска традиција која не препоручује да се живи тамо гдје нема љекара и онога ко зна Божију ријеч напамет. Цитирао је и Мухамедове ријечи: „Чистоћа је пола вјере“, које се односе управо на хигијену. Сасвим је нормално и било је примјера да је један човјек теолог, хафиз Курана и доктор медицине, навео је еф. Бугари, критикујући ограничен поглед на проблеме са којима се суочавамо. Цитирао је Парацелзусове ријечи које говоре да треба лијечити болесника, а не само орган, поново наглашавајући потребу цјеловитог приступа човјеку. Отац Гојко проблематизовао је приступе који иду у крајности, када вјерник има потребу да потпуно занемари медицину или када се медицина постави као својеврсна религија. Ефендија је указао на примјер пророка Мојсија, који се обратио Богу због своје главобоље и од Бога добио исцјељење први пут употребом одређене траве, а други пут одласком код љекара. Тиме је схватио да је Бог тај који је дао и лијек и љекара. „Склад између религије и медицине је предувјет за свестрану терапију човјеку“, закључио је Бугари, јер по исламском учењу човјек има пет „тијела“, а то су физичко, биохемијско, интелектуално, емотивно и духовно. Др Бабовић је, одговарајући на питање оца Гојка о повезаности пацијентове вјере са процесом лијечења, истакао да је вјерујући човјек „ допуна љекару и његов најбољи помагач како да се изађе из свеопште кризе“. Подсјетио је на личност Светог Луке Кримског, епископа и хирурга из 19. и 20. вијека. Цитирајући Христове ријечи: „Вјера твоја спасла те је“, казао је да је вјера у одређеном смислу медицина и основ тјелесне медицине, која не може без духа. Говорећи о неопходности присуства свештеника и постојања молитвеног простора у болницама, подијелио је своја искуства и добре примјере из медицинских установа у Хрватској и Турској, позивајући на примјену тих принципа сарадње вјерских заједница и здравствених установа и код нас. Такође је нагласио неопходност покретања дијалога између вјерских организација и медицинских стручњака на тему трансплантације органа, вјештачке оплодње, биоетике, биомедицине и сл. По његовим ријечима, не треба изгубити ни оно што је традиционално ни оно што је савремено. Др Бабовић закључио је да је љекар „слуга који је ту да природне процесе упути тамо гдје је Бог одлучио да они заврше“ . Оба љекара сагласила су се да наши здравствени радници својим личним примјером показују љубав за свој народ и да у датим околностима често успијевају да ураде и више од очекивања. Отац Гојко је изрекао своју препознатљиву максиму; „И ово ће проћи“, наводећи да су се људи и раније у временима епидемија прибојавали да је крај свијета већ ту. Подсјетио је на примјер Светог Петра Цетињског који је у своје вријеме успоставио карантин у манастиру Брчели, издајући упутства и прописујући мјере за сузбијање неке тадашње опасности. Такође се присјетио блаженопочившег митрополита Амфилохија, који се у својим последњим данима придржавао савјета љекара и учинио све што је било до њега да испоштује медицинске процедуре, али је и одлучио да се до краја лијечи у својој земљи, у истим условима у којима се лијечи његов народ. Значај ове вечери и дијалога између религије и медицине препознао је и својим присуством показао др Игор Галић, директор Института за јавно здравље Црне Горе. Извори: https://svetigora.com/dijaloska-tribina-religija-i-medicina-medicina-i-duhovnost-ne-mogu-jedno-bez-drugog/

Katolički teolog i istoričar Goran Šarić u emisiji "Dok anđeli spavaju":

LONDON - Većina mladih u najmanje deset evropskih zemalja nema osjećaj nikakve vjerske pripadnosti, što pokazuje trend postupnog skretanja Evrope prema posthrišćanskom društvu, piše britanski "Guardian", pozivajući se na istraživanje koje je danas objavljeno. "Religija je pri kraju snaga. Uz časne izuzetke, sve više mladih ne identifikuje se sa religijom", kaže Stiven Bulivant, profesor teologije i sociologije religije na londonskom katoličkom univerzitetu Sent Meris koji je u saradnji sa pariškim Katoličkim institutom (ICP) izvršio istraživanje i objavio njegove rezultate u izvještaju "Mladi Evrope i religija". On smatra da će to u budućnosti vjerovatno biti i izraženije. Istraživanje sprovedeno na mladima od 16 do 29 godina u 21 evropskoj zemlji pokazalo je da je najnereligioznija zemlja Češka, u kojoj 91 odsto ispitanika tog uzrasta nema nikakvu vjersku pripadnost. Isto je odgovorilo između 70 i 80 odsto mladih u Estoniji, Švedskoj i Holandiji. Više od 50 odsto mladih bez vjerske pripadnosti je u Velikoj Britaniji, Mađarskoj, Belgiji, Francuskoj, Finskoj, Danskoj, Norveškoj i Španiji. Sa druge strane, najreligioznija zemlja je Poljska, gđe je mladih koji nisu religiozni samo 17 odsto, a odmah iza nje je Litvanija sa njih 25 odsto. Izvještaj Bulivanta temelji se na podacima iz evropskog socijalnog istraživanja (EŠ) koje je sprovedeno od 2014. do 2016. godine. "Hrišćanstvo kao zadano, kao norma, stvar je prošlosti i to vjerovatno zauvijek. Ili barem za narednih sto godina", tvrdi Bulivant. On ipak, ističe velike razlike među državama. "Zemlje koje su jedna do druge, sličnog kulturnog nasljeđa i istorije, imaju jako različite vjerske profile", kazao je. Dvije najreligioznije, Poljska i Litvanija, i dvije najnereligioznije, Češka i Estonija, su postkomunističke zemlje. Trend sve manjeg povezivanja sa vjerom potvrđen je i kada su mlade pitali o praktikovanju vjere. Samo u Poljskoj, Portugalu i Irskoj, više od 10 odsto njih je odgovorilo da idu na crkvenu službu najmanje jednom nedjeljno. U Češkoj ih je 70 odsto odgovorilo da nikada ne ide u crkvu, a u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Belgiji, Španiji i Holandiji između 55 i 60 odsto. Bulivant je istakao da je zanimljivo da su šest najhrišćanskijih zemalja iz istraživanja, one sa istorijski katoličkom većinom (Poljska, Litvanija, Austrija, Slovenija, Irska, Portugal), a ne protestantskom ili pravoslavnom. A pored toga, među onima koji se izjašnjavaju kao katolici razlike su velike. Više od 80 odsto mladih Poljaka izjasnilo se kao katolik, a više od pola njih redovno ide na službu. U Litvaniji je, pak, 70 odsto katolika, a službu posećuje samo pet odsto njih, prenosi "Guardian". Prema Bulivantu, mnogi mladi Evropljani su bili kršteni i poslije više nisu zakucali na crkvena vrata. "Kulturološki vjerski identitet sve manje se prenosi sa roditelja na djecu. Kao da se odmah sa njih ispere. Za 20 ili 30 godina, crkvene zajednice će biti manje, ali će im vjernici zato biti mnogo posvećeniji i odaniji", zaključio je on. https://www.nezavisne.com/novosti/svijet/Guardian-Religija-u-Evropi-na-izmaku-snage/469928

Пошто се покренуло питање на оној теми о несвесном служењу Сатани, а да се не испамује тема, реко да овде отворим. А и занимљива је тема која се често потеже у расправама...

Исту тему сам поставио и на форуму АС... али је добро да и овде о овоме поразговарамо. Више пута смо на форуму писали да су религија и религиозност потпуно страни светоотачком православљу и теологији а да су саборност и живот у Христу аутентични доживљаји ранохришћанске заједнице као Цркве. По религији (етим. повезивање, веза са оностраним) Бог је негде далеко, у некој метагалаксији, одвојен од света. Он је оставио нека правила (-заповести,каноне,догмате) људима уз помоћ којих се они спашавају, умилосрђују Бога ... Ево једног интересантног видеа који на један типично протестантски начин говори против религије, а опет о љубави према Џизасу... Наравно, пропагира екстремни индивидуализам који је и узрок многих хришћ. подела, насупрот саборности и животу у Цркви као телу Христовом. Инџој !