Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'људе'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Дакле, људи који су у епицентру опасности, упркос свему, настављају своју службу ближњима, настављају да помажу другима, раде и моле се. Али ево парадокса: многи од оних који су безбедни су много емоционално нестабилнији од оних који се сада заиста осећају угрожено. Толико је случајева када су људи потпуно увучени у бескрајне „серије“ страхота у свом паметном телефону, на монитору рачунара или ТВ екрану и потпуно забораве на оне којима су најпотребнији: сопствене жене, мужеве, децу и родитеље. С једне стране, то је психолошки објашњиво. Све што се дешава је заиста застрашујуће. И особа тежи да се идентификује са жртвама, да на себе пројектује сву катастрофу, да се осећа кривим због чињенице да је безбедан. Реакција на ово стање може бити веома разнолика, али врло често је далеко од конструктивне. Понекад људи почну да се баве разним видовима мрежног активизма, чини им се да на тај начин могу утицати на оно што се дешава. Али ово је самообмана. Брига о људима који пате је нормална. Али како им заиста можете помоћи? Права помоћ сада нису слогани и не „борба“ на интернету. Права помоћ је молитва и доброчинство. И веома је важно разумети: никаква привидна брига за далеке људе не може оправдати неодговоран однос према онима који су тренутно у нашој близини и које нам је Господ пре свега поверио. Трагедије треба да окупљају људе, а не да их раздвајају. Ако је неко данас безбедан, све што му се дешава требало би да буде још један разлог да се захвали Господу за мирно небо, за хлеб на трпези, за живу родбину. Ово треба да научи све да буду пажљивији једни према другима, да више воде рачуна једни о другима. Рат ће пре или касније завршити. А људска топлина може да се изгуби и да се онда не врати. Волите једни друге, сажаљевајте се, молите се једни за друге! То сада од нас очекује Господ, а не пароле и ПР кампање. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-tragedije-treba-da-spajaju-ljude-ne-da-razdvajaju
  2. Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Патријаршијској капели у Београду, 17. јун 2009. године ,,Жив је Господ Бог наш и жива ће бити душа наша”, ријеч је Светога јеванђеља и Откривења Божијег. ,,Господ је Бог живих, а не Бог мртвих”, речено је, такође у Светом јеванђељу, то показује и потврђује сва историја рода људскога, историја свеукупне васионе, а нарочито историја свете Цркве Божије. Неки су говорили да су у само неким првим временима Цркве Христове бивали свети Божији људи, свети апостоли, свети мученици и подвижници, а да послије Црква више није рађала свете Божије људе. Па каква би она била радионица живота, каква би она била чуварка и носитељка живога Светога Духа ако у свим временима не би рађала и увијек изнова препорађала људске душе истином Божијом, животом дјечијим и силом Духа Светога. Ево и данашњи празник нам поручује да је Црква радионица живота и да Црква Божија непрекидно рађа свете Божије људе. Данас славимо Свету Марту и Марију, дивне сестре Лазареве. Марта, која се много труди, и Марија која клечи код ногу Господњих, а обадвије вапију Господу да васкрсне њиховога умрлога брата Лазара. А онда празнујемо великог патријарха цариградског који је живио триста-четристо година послије њих, Митрофана, првог патријарха Константинопоља града, који је био и патријарх у вријеме Првог васељенског сабора 1325. године у вријеме великог цара Константина. А онда, послије њих, празнујемо и друге велике и свете мученике, који су такође за Христа пострадали у то вријеме, у оно страшно вријеме великог гоњења Цркве Христове. Онда идемо даље, празнујемо Светога Зосиму, који је био епископ Новога Вавилона, био пустињак на Гори синајској и последње дане свога живота провео на Синају. Ту идемо даље, кроз сву историју Цркве до наших времена, јер, ево данас, ми прослављамо и свештеномученика Јоаникија, митрополита црногорскога и приморскога, и са њиме пострадале мученике и свештеномученике, Богића свештеномученика који је, такође, за Христа пострадао у наше вријеме. Црква Божија, двије хиљаде година, увијек изнова рађа свете Божије људе, свете мученице, мученике и свете свједоке Његове истине и Његовог присуства са нама и међу нама. Свештеномученик Јоаникије, који је наш савременик, који је био као свештеник у Котору, био професор на Цетињу тридесетих година, који је био професор овдје Шесте мушке гимназије, и данас његови ученици памте га као изузетног педагога, који је кратко вријеме био на трону цетињских митрополита, од 1940. до 1945. године, управо уочи оног страшног Другог свјетског поклања, он је примио трон митрополита цетињских, да би већ 1945. године мученички пострадао у Аранђеловцу. Недавно смо добили свједочанство од једнога, малтене, очевица, какав је био страдални завршетак Митрополита Јоаникија. Један ондашњи капетан ОЗНЕ, који је био задужен за њега када су га довели преко моста овдје на Сави, 1945. године, јуна мјесеца, када су га довели у Аранђеловац, није могао да се упокоји, а да не остави запис за будућност, како стоји у том његовом запису. Рака Ивановић, да га поменемо, да га Бог опрости, упокојио се, није могао да умре, а да не остави тај запис. ,,Довели су га” каже ,,преда ме, видио сам старца намученог, згрушена крв на његовој бради. Тукли су га, једва се кретао. Рекао сам му да сједне и сио је.” “Шта могу да учиним за вас?” каже њему Рака. А он каже: ,,Ако је могуће, чашу воде.” И он нареди да му донесу бокал воде и попио је. Не само што су га тукли и мучили, него су га и жеђу и глађу мучили. Иде даље и описује саслушања која су се догодила непосредно послије тога, и не само саслушања. И да не поменемо имена оних који су учествовали у тим саслушањима, негдје ту у ове дане је било, дванаести јуни па тог петнаестог, осамнаестог јуна, саслушања када је тај Рака ушао у собу гдје су га двојица саслушавали. Нашао га је у несвјести пребијеног, обореног на земљу, са лицем према земљи. Наредио је чуварима те су га посули водом да дође себи, непосредно послије тога, описује он за 18. jуни, а ми смо га уписали у календар 17. jуна, јер нијесмо тачно знали датум. Али сад ето знамо и датум, да је то био 18. jуни. А закљичили смо да је то вријеме јер смо нашли у Цетињској архиви запис једног тадашњег генерала ондашње војске, гдје доставља црквеном суду Митрополије црногорско- приморске панагију ,,разбојника Јоаникија Липовца. Смрт фашизму, слобода народу!”. И на основу тога смо закључили отприлике, 23. јуни је датум на основу кога смо рачунали да је то негдје 17. јуни и тако је уписано у календару. Међутим, по свједочанству овога Рака, 18. јуна је он стријељан испод Букуље. Трагамо за његовим гробом и помолимо се Господу да нам Бог открије његове мошти. Прије него што су га одвели на стријељање, дошао је код овога Рака да му каже: ,,Јеси комуниста, али видим да си добар човјек. Молим те овај прстен, мене ће стријељати, однеси или у Митрополију или мојој ћерки.” А њему је била умрла попадија и, највјероватније, тај прстен је био од његове попадије покојне који је он сачувао са собом. И тај прстен је и данас сачуван, тај Рака га је сачувао и предао своме пријатељу, а тај пријатељ нам га је показао недавно и вечерас, ако Бог да, предаћемо га. Ја ћу ићи у Крагујевац, биће промоција једне књиге у вези Митрополита Јоаникија и страдања тих времена код владике Јована. Дакле, тај прстен ће остати у Епархији шумадијској, гдје се припрема и градња храма у част Свештеномученика Јоаникија. ,,Предај овај прстен, мене ће убити, а да знаш да никоме зла нијесам направио. Једино по чему сам се ја управљао је закон живога Бога и то је оно што је мене и довело на моју Голготу.” Тако су Свети свештеномученик Јоаникије и са њиме преко стотину свештеника само Митрополије црногорско-приморске, убијени од безбожника нашег времена. И Богића данас прослављамо, такође свештеномученика из Босне. То су нови изданци Цркве Божије, они који су засијали на небу Цркве Божије, који су свједоци живи живога Господа. И заиста, жив је Господ Бог наш и жива ће бити душа наша, Бог је Бог живих, а не Бог мртвих, Црква је радионица вјечнога живота, и у свако вријеме рађају се свети Божији људи, подвижници, молитвеници, мученици, страдалници, исповједници, живи свједоци живога Господа, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2022/06/17/besjeda-mitropolita-amfilohija-o-svetom-joanikiju-crnogorskom-crkva-bozija-neprekidno-radja-svete-bozije-ljude/
  3. Доносимо ауторски текст Бранке Бешевић Гајић, филмске редитељке и сценаристкиње, који је написала за интернет страницу "Ризница литургијског богословља и живота", наглашавајући да је њено успешно делање у области уметности и културе утемељено на хришћанском начину постојања. Повезан садржај: Бранка Бешевић Гајић: Црква је потребна уметницима и уметници су потребни Цркви Трудим се да се моји филмови заснивају на тежњи да сваки појединац преиспита себе и сврху свог постојања. Стварам по узору на Андреја Тарковског који је и сам рекао: ”Чини ми се да појединац данас стоји на раскршћу, суочен са избором да или настави са новим технологијама и бескрајним умножавањем материјалних добара, или да пронађе пут који ће водити духовној одговорности, пут који би на крају могао да значи не само његово лично спасење већ очување друштва уопште; другим речима окретање Богу.” Чувам свој мир и не дам га ни за шта на свету. Након много разочарања током мог одрастања, распада домовине СФРЈ, у којој сам рођена, затим као дете из “другог” брака, које нигде није осећало припадност јер ни једној ни другој страни није било довољно добро, у вези са тим, још од најранијег узраста молитва је мој разговор са Богом, осећам мир у цркви. Кроз преиспитивање сопствених поступака, кроз исповест осетила сам и сама своје преумљење где сам одавно схватила да је “проклет човек који се ослони на човека” и да без благодати духа Светога наш живот није могућ, тако сам и пронашла свој пут где сам схватила да је уметност дар и да је она поента мог битисања, ту сам осетила припадност и академија је била мој дом, где сам изградила своје самопоуздање и где сам свој дар обликовала. Све даље је усавршавање и надоградња. Током студентских дана гледала сам непрестано филмове Андреја Тарковског и у њима сам проналазила инспирацију. Док за разумевање лика и дела великог Тарковског веома ми је помогла књига “Недоречености Андреја Тарковског” као и сам аутор, редитељ Мирослав Бата Петровић, који је посветио шест деценија свог живота проучавајући Тарковског који га и дан данас проучава, поред факултета, такође и рад у Фикс Фокусу веома је утицао на мене, тако да сам веома захвална својим драмским педагозима и дивним професорима који су заслужни за истрајност на мом професионалном путу. Тежим ка томе да се мој рад заснива на слици доживљаја, такође по узору на Тарковског с идејом да филм не треба да препричава литерарне садржаје јер то је посао литературе. Тарковски је рекао: „Литерарни садржаји су најчешће наметнути филму као арматурно ткиво које држи филм (тј. пажњу гледалаца), а у суштини то је потпуно неприродно и непримерено филму као аутохтоном и аутономном медију и уметничком језику.“ То је злоупотреба филма због комерцијалних потреба. Такође уметничко-истраживачки рад је један од веома битних елемената када је у питању метода на којој заснивам свој рад јер треба склопити и заокружити једну целину аутентичних чињеница и као плод дати уметност као есенцију свог бића и као резултат инкорпорирати и елементе фикције, утемељити их у времену, и у простору у којем се радња одвија. Материјалне грешке су недопустиве и истраживачки поступак је веома битан процес рада на филму јер филм је истина. Доживљај узвишености завршава се враћањем од утиска природе величине ка моралном достојанству човека, које је веће од сваког броја, али веће и од снаге у природи. По њему Бог је апсолутно узвишен, као бесконачно и недостижно, пробија се кроз сву делимичну узвишеност у природи и духовном животу. Метод Андреја Арсењевича Тарковског пре свега је у тајни, духовности, недоречености и моралу кроз те елементе он гради свој јединствени метод који кроз ликове и кадрове имплементира у своја дела. Инспирисана његовим делима издржала сам најтеже животне ситуације попут одласка у вечност блиских и вољених, али тако и оне животне околности када вас људи у које сте веровали повреде, то је можда чак и гора бол од смрти блиских јер смрт не постоји, то је само растанак привремен. Моје срце је било више пута сломљено, издато и изневерено од људи у које сам заиста веровала и које сам веома волела, упркос томе борила сам се са собом и тежила да свима опростим и да све што ме тишти избацим из себе, али са тим људима иако сам им опростила растанак је заувек, не желим их више ни на који начин у својој близини иако се молим за своје непријатеље, тачка је стављена за сва времена са тенденцијом да не генерализујем да су сви људи исти и са вером да на овом свету ипак постоји она мањина која овај свет чини лепшим и моје срце је и даље препуно љубави и отворено за све људе добре воље. Тежим ка новим сазнањима и трудим се да сваким даном нешто ново научим, уметност ми даје снагу да се издигнем изнад сваке ситуације. Волим све људе добре воље на овом свету без обзира на веру, националност и боју коже. Бог је један и сходно томе треба да волимо све добре људе јер они су иконе Божије. Управо у томе је мисија мог стваралаштва и сходно том приступу филм је пре свега морално дело и сваки човек бавећи се уметношћу првенствено доживљава катарзу своје душе и као такав се духовно усавршава и зри, пењући се лествицама ка Царству небеском. Као и увек за крај цитираћу великог Андреја Тарковског, па свако нека извуче своју поруку: “Пре свега, треба се запитати шта је то уметност. Да ли служи човековом духовном развоју или је саблазан – оно, што се у руском језику зове „прелест“. Тешко је разабрати се у томе. Позваћу се и на великог Толстоја који је сматрао: да би служили, да би остварили највише личне циљеве — није потребно бавити се уметношћу, већ се треба бавити самоусавршавањем. Да би изградили концепцију уметности, пре свега треба одговорити на много важније и општије питање: „У чему је смисао нашег постојања?“ По мом мишљењу, смисао нашег постојања, овде на Земљи је духовно уздизање. Значи да и уметност томе треба да служи.” Крај цитата. др. уметник Бранка Бешевић Гајић, филмски редитељ * * * *Животопис филмске редитељке и сценаристкиње Бранке Бешевић Гајић, којој благодаримо на овом надахнутом и поучном тексту, можете прочитати ОВДЕ. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Доносимо ауторски текст Бранке Бешевић Гајић, филмске редитељке и сценаристкиње, који је написала за интернет страницу "Ризница литургијског богословља и живота", наглашавајући да је њено успешно делање у области уметности и културе утемељено на хришћанском начину постојања. Повезан садржај: Бранка Бешевић Гајић: Црква је потребна уметницима и уметници су потребни Цркви Трудим се да се моји филмови заснивају на тежњи да сваки појединац преиспита себе и сврху свог постојања. Стварам по узору на Андреја Тарковског који је и сам рекао: ”Чини ми се да појединац данас стоји на раскршћу, суочен са избором да или настави са новим технологијама и бескрајним умножавањем материјалних добара, или да пронађе пут који ће водити духовној одговорности, пут који би на крају могао да значи не само његово лично спасење већ очување друштва уопште; другим речима окретање Богу.” Чувам свој мир и не дам га ни за шта на свету. Након много разочарања током мог одрастања, распада домовине СФРЈ, у којој сам рођена, затим као дете из “другог” брака, које нигде није осећало припадност јер ниједној ни другој страни није било довољно добро, у вези са тим, још од најранијег узраста молитва је мој разговор са Богом, осећам мир у цркви. Кроз преиспитивање сопствених поступака, кроз исповест осетила сам и сама своје преумљење где сам одавно схватила да је “проклет човек који се ослони на човека” и да без благодати духа Светога наш живот није могућ, тако сам и пронашла свој пут где сам схватила да је уметност дар и да је она поента мог битисања, ту сам осетила припадност и академија је била мој дом, где сам изградила своје самопоуздање и где сам свој дар обликовала. Све даље је усавршавање и надоградња. Током студентских дана гледала сам непрестано филмове Андреја Тарковског и у њима сам проналазила инспирацију. Док за разумевање лика и дела великог Тарковског веома ми је помогла књига “Недоречености Андреја Тарковског” као и сам аутор, редитељ Мирослав Бата Петровић, који је посветио шест деценија свог живота проучавајући Тарковског који га и дан данас проучава, поред факултета, такође и рад у Фикс Фокусу веома је утицао на мене, тако да сам веома захвална својим драмским педагозима и дивним професорима који су заслужни за истрајност на мом професионалном путу. Тежим ка томе да се мој рад заснива на слици доживљаја, такође по узору на Тарковског с идејом да филм не треба да препричава литерарне садржаје јер то је посао литературе. Тарковски је рекао: „Литерарни садржаји су најчешће наметнути филму као арматурно ткиво које држи филм (тј. пажњу гледалаца), а у суштини то је потпуно неприродно и непримерено филму као аутохтоном и аутономном медију и уметничком језику.“ То је злоупотреба филма због комерцијалних потреба. Такође уметничко-истраживачки рад је један од веома битних елемената када је у питању метода на којој заснивам свој рад јер треба склопити и заокружити једну целину аутентичних чињеница и као плод дати уметност као есенцију свог бића и као резултат инкорпорирати и елементе фикције, утемељити их у времену, и у простору у којем се радња одвија. Материјалне грешке су недопустиве и истраживачки поступак је веома битан процес рада на филму јер филм је истина. Доживљај узвишености завршава се враћањем од утиска природе величине ка моралном достојанству човека, које је веће од сваког броја, али веће и од снаге у природи. По њему Бог је апсолутно узвишен, као бесконачно и недостижно, пробија се кроз сву делимичну узвишеност у природи и духовном животу. Метод Андреја Арсењевича Тарковског пре свега је у тајни, духовности, недоречености и моралу кроз те елементе он гради свој јединствени метод који кроз ликове и кадрове имплементира у своја дела. Инспирисана његовим делима издржала сам најтеже животне ситуације попут одласка у вечност блиских и вољених, али тако и оне животне околности када вас људи у које сте веровали повреде, то је можда чак и гора бол од смрти блиских јер смрт не постоји, то је само растанак привремен. Моје срце је било више пута сломљено, издато и изневерено од људи у које сам заиста веровала и које сам веома волела, упркос томе борила сам се са собом и тежила да свима опростим и да све што ме тишти избацим из себе, али са тим људима иако сам им опростила растанак је заувек, не желим их више ни на који начин у својој близини иако се молим за своје непријатеље, тачка је стављена за сва времена са тенденцијом да не генерализујем да су сви људи исти и са вером да на овом свету ипак постоји она мањина која овај свет чини лепшим и моје срце је и даље препуно љубави и отворено за све људе добре воље. Тежим ка новим сазнањима и трудим се да сваким даном нешто ново научим, уметност ми даје снагу да се издигнем изнад сваке ситуације. Волим све људе добре воље на овом свету без обзира на веру, националност и боју коже. Бог је један и сходно томе треба да волимо све добре људе јер они су иконе Божије. Управо у томе је мисија мог стваралаштва и сходно том приступу филм је пре свега морално дело и сваки човек бавећи се уметношћу првенствено доживљава катарзу своје душе и као такав се духовно усавршава и зри, пењући се лествицама ка Царству небеском. Као и увек за крај цитираћу великог Андреја Тарковског, па свако нека извуче своју поруку: “Пре свега, треба се запитати шта је то уметност. Да ли служи човековом духовном развоју или је саблазан – оно, што се у руском језику зове „прелест“. Тешко је разабрати се у томе. Позваћу се и на великог Толстоја који је сматрао: да би служили, да би остварили највише личне циљеве — није потребно бавити се уметношћу, већ се треба бавити самоусавршавањем. Да би изградили концепцију уметности, пре свега треба одговорити на много важније и општије питање: „У чему је смисао нашег постојања?“ По мом мишљењу, смисао нашег постојања, овде на Земљи је духовно уздизање. Значи да и уметност томе треба да служи.” Крај цитата. Бранка Бешевић Гајић * * * *Животопис филмске редитељке и сценаристкиње Бранке Бешевић Гајић, којој благодаримо на овом надахнутом и поучном тексту, можете прочитати ОВДЕ. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. У 21. недељу по Духовима, 14. новембра 2021. године, на празник Светих Козме и Дамјана, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у Вазнесењској Цркви у Београду. Епископу Јеротеју саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке. После прочитаног Светог Јеванђеља, Епископ Јеротеј се обратио верном народу надахнутом беседом у којој је истакао: "Бог воли човек, чак и када човек иде против Њега, јер Бог нема непријатеља, за Њега су сви пријатељи. Он воли све људе и хоће да им помогне. И због тога када човек неће добровољно да ради на себи, да буде врлински, да буде добар, онда му Бог шаље разноразна искушења, како би омекшало то његово отврдло срце и постало обрадиво, тако да то семе може да падне и да се прими, да проклија, и род донесе." У наставку Епископ Јеротеј је закључио: "Треба да се трудимо да испуњавамо заповести Божије, да вршимо врлине, а да бежимо од страсти, да бисмо и ми постали као они људи чија срца су обрадива земља и које после дају плодове." Извор: Телевизија Храм
  6. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије опростио се поруком на свом Инстаграм налогу од Црне Горе, коју је напустио после свечаности у Подгорици након устоличења Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, захваливши свима, али и изразивши жаљење због оних који су на било који начин повређени. Патријархову поруку преносимо у целини: „Растајем се, надам се не за дуго, са овом благословеном земљом и народом, са двоструким осећањима. Срећан сам веома јер смо извршили дело Цркве, устоличили митрополита по вољи Цркве и народа ове епископије, народа који дубински воли Светосавску Цркву. Али сам и више него тужан, чак ужаснут чињеницом да су у видокругу били неки људи који су тај чин љубави према свима намеравали да спрече снајперском пушком. Захваљујем свима, жалим све који су на било који начин повређени и молим их за опроштај. Молим се Господу за ову земљу, за овај народ и за све људе, и молим њих да се моле за мене, јер су они ближи Богу“, написао је Патријарх Порфирије. Извор: Инстаграм porfirije_patrijarh
  7. У суботу, 17. јула 2021. године Господње, са великом радошћу, благодарећи Богу, народ града Карловца и Епархије горњокарловачке заједно са својим предстојатељем Патријархом српским г. Порфиријем прославио је свога заштитника и небеског покровитеља Светог Саву Горњокарловачког. Торжественом Литургијом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, коме су саслуживали Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, Епископ горњокарловачки г. Герасим са свештенством Митрополије загребачко-љубљанске и Епархије горњокарловачке. По заамвоној молитви Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, заједно са архијерејима, свештенством и верним народом, благословио је славске дарове који су принесени у славу Божју и у част Светог Саве Горњокарловачког. По окончању свештеног сабрања епископ Герасим се пригодном беседом обратио Њеоговој Светости, благодерићи на љубави и посети: - Свака посета Патријарха како свештенству тако и народу значи и потврђује да никада овде нисмо сами. Ваша светости, добро дошли у земљу натопљену крвљу мученика, како рече народни песник у земљу где је, „гроб до гроба“, многе јаме и стратишта, спаљени храмови, уцвељене мајке и очеви, изгубљена деца пострадала за веру отаца наших. Добро дошли у земљу где су подземни градови, мртвих и замучених „братском руком“, већи од оних који су над земљом, где се још битише и удише ваздух подарен од Творца и Животодавца Господа. Добро дошли у земљу Светога свештеномученика Саве Горњокарловачкога, чији празник данас заједно са осталим новомученицима горњокарловачикм литургијски прослављамо као небеског покровитеља наше Богочуване свештене Епископије. Свети свештеномученик Сава, је истрајни и трудољубиви посланик у Карловачком владичанству, служитељ мира и истинске Христове љубави, засејао је добро семе у овим крајевима од којих и ми данас, после осамдесет година, сабирамо непролазне плодове. Својим овоземаљским животом заједно са својим свештенством, монаштвом и народом, остао је до смрти веран Господу, својој Цркви и народу, посведочивши речи да се крвљу Црква не руши, већ зида! У својој поучној архипастирској беседи патријарх Порфирије је, између осталог, рекао: - Позвани смо да све људе видимо као своју браћу. Човек је створен љубављу Божјом. Он је икона Божја створена за вечност у Христу кроз Цркву у светој Литургији. - Свети људи облагодарени Христом, као што је Свети свештеномученик Сава Горњокаловачки моле се за сав људски род. Свети Сава је био пун љубави према свима и када му је понуђено да избегне, он је рекао да ће остати и бити уз свој народ. Због тога га је Господ прославио као светитеља, истакао је патријарх Порфирије. Препознавши вишедеценијски труд г. Хрвоја Ђаконија, начелника Конзерваторског одељења Личко-сењске жупаније, на обнови духовног и свештеног наслеђа Епархије горњокарловачке, Свети Архијерејски Синод му је доделио орден Светог Саве другог реда. Високо одликовање г. Ђаконију је уручио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, истакавши универзалност духовних вредности и посебно похваливши г. Ђаконија што је својим несебичним трудом остао доследан универзаној снази јеванђелске поруке сачуване у духовном наслеђу Епархије горњокарловачке. Прослави патрона Епархије горњокарловачке присуствовали су: председник Самосталне демократске српске странке (СДСС) проф. Милорад Пуповац, конзул Републике Србије у Ријеци г. Владимир Марјановић, градоначелник Добоја г. Борис Јеринић, народни посланик у Народној скупштини Републике Српске и председник Социјалистичке партије Српске (СПС) г. Горан Селак, дожупан Жупаније карловачке г. Дејан Михајловић, начелник општине Крњак г. Перица Матијевић, начелник Вргинмоста г. Милан Врга. Извор: Епархија горњокарловачка
  8. “Црква позива све људе да се саберу око Бога, око светиње, и никаква земаљска подјела не би смјела да се испријечи на путу тог позива. Цркви није мјесто у политичком и међустраначком животу, више пута ћемо то поновити ако треба, јер можда свима нама треба још времена да схватимо да је неумјесно и неукусно Цркву позивати у простор гдје њој није мјесто”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског. Гостујући у емисији „У жижи“ на ТВ А1, о. Гојко је нагласио да су избори 30. августа 2020. године били својеврсни референдум грађана Црне Горе о ондашњем антицрквеном и антиуставном закону о слободи вјероисповјести и да су литије биле суштински цивилизацијски порив да се раздвоји држава и Црква, што тадашњи закон није имао намјеру да уради: “Све партије које чине садашњу парламентарну већину на овај или онај начин су подржале литије. На један начин су то радили људи из Демократског фронта, на други начин људи из Демократа, на трећи начин људи из УРЕ, али сви су они нашли неки угао како би рекли да они разумеју и подржавају тежњу Цркве да се онај лош закон промјени. И то се десило”. Објашњавајући да више не постоји разлог да Црква на било који начин утиче на политичка збивања, као што је то имала када је био у питању тај антиуставни закон и намјера прошле власти да стави Цркву под своју државну управу, прота је нагласио да “живимо у грађанском, секуларном, демократском друштву и морамо да се навикавамо, и ми као Црква а и политичари, да свак свој посао ради”. Даље је, одговарајући на питања о актуелним дневно-политичким дешавањима у Црној Гори, рекао да политика има своје токове и да рад Владе и Скупштине треба препустити законитостима које уређују тај дио друштвеног живота те да он као свештеник само може да се моли Богу да људи буду разумни и да се не љуте и олако не свађају. “Нек свак ради како мисли да је најпаметније. Пошто се принципијелно залажем за секуларно друштво и вјерујем да је оно могуће, и знам да оно постоји у другим земљама које имају дуготрајно искуство демократије, мислим да Цркви није просто мјесто у тим темама.” Иако живимо један тренутак у Црној Гори када над нама лебде неки авети подјела, наша је дужност, како је казао, да тражимо оне тачке које су тачке додира а не тачке раздвајања. Као свијетли примјер навео је Свјатјешег Патријарха наше помјесне Српске православне цркве г. Порфирија који је нашао начин, смогао снаге, имао умјећа да каже да је Хрватска његова друга отаџбина управо због тога што је он митрополит загребачко-љубљански, да честита градоначелнику Загреба, а знамо ако постоји парадигма за сукоб то су Срби и Хрвати на Балкану. “Али Патријарх будући да је епископ Христове цркве у Загребу, он добро зна шта значи бити Христов свештеник и Христов митрополит. И ако је то тако са Србима и Хрватима, и ако наш Патријарх шаље такву поруку, и треба да је шаље, какву ми поруку треба да шаљемо свештеници у Црној Гори него управо такву: да нема тих разлика.” Позивајући народ на слогу и братску љубав препознатљивим слоганом “слога биће пораз врагу” и подсјећајући да ђаво хоће да посвађа брата са братом како би људи једни на друге гледали са неподношљивошћу, завишћу, љубомором, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, на крају је поручио да сваког дана треба радити на слози и молити се Богу за њу и вјеровати да је слога могућа – слога у Богу: “Добри Бог који нас је створио и који нас држи, даће снаге и наћи ће начина да нас окупи око своје Трпезе у свом дому, да будемо у срцима једни другима браћа као што смо увијек били”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Пред читаоцима је мартовско-априлски, 378. број „Православног мисионара“ званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај други број у 2021. години, посвећен је теми „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем Радија Српски Сион упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Звучни запис разговора Извор: Радио Српски Сион
  10. Поводом незапамћене несреће изазване јаким земљотресима дана 28. и 29. децембра 2020. године који су погодили парохије глинску, петрињску и костајничку, Епархија горњокарловачка отворила је намеснки жиро-рачун за нацонална и међународна плаћања за помоћ људима, обнову домова, храмова и парохијских домова који су претпели разарања. Епархија горњокарловачка позива све људе добре воље који желе и могу да помогну страдалим житељима поменутих парохија. Овим путем, још једном искрено благодаримо свима који су у овим тешким данима упутили поруке подршке као и финансијску помоћ за страдале. Епархија горњокарловачка уз сарадњу стручних институција пажљиво прати догађаје на терену и усмерава помоћ угроженим житељима поменутих парохија. RAIFFEISEN BANK AD IBAN: HR8824840081500147900 SWIFT: RZBHHR2X SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA U HRVATSKOJ, EPARHIJA GORNJOKARLOVAČKA MAŽURANIĆEVA 4 47000 KARLOVAC SA NAZNAKOM: POMOĆ POSTRADALIMA OD ZEMLJOTRESA MODEL: HR00 POZIV NA BROJ: 2020-12 SA NAZNAKOM: POMOĆ ZA OBNOVU SAKRALNIH OBJEKATA MODEL: HR00 POZIV NA BROJ: 1824-65 Извор: Епархија горњокарловачка
  11. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на Духовски понедјељак, 8. јуна 2020. Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светог Саве под Орлином у Голији. Звучни запис беседе Епископу је саслуживало свештенство и свештеномонаштво, уз молитвено учешће вјерног народа. Владика је, у литургијској проповједи, казао да је Синајска гора блага слика из давнина, која је указивала на оно што ће се догодити у будућности на Сионској гори. То је, указао је Епископ Јоаникије, стари дио Јерусалима гдје су се били сабрали ученици Христови, по заповјести Његовој послије Вазнесења, пребивајући у молитви, док се не обуку у силу са висине. „Та сила са висине је Дух Божји који треба да их оспособи да проповједају Јеванђеље. Они су тако и учинили, молили се Богу, испуњавајући ријеч Христову и, у недељни дан, Педесети дан послије Васкрсења Христовог, док су се молили дувао је неки тајанствени вјетар. Онда се појавио огањ божански као огњени језици, који су се спустили на Свете апостоле. У том благом вјетру био је Дух Божји, али не у оној мјери као код пророка Илије, него много више и силније, видљиво се показао Дух Божји у виду огњених језика“. „Огањ Божански је прожео душе Светих апостола да их очисти од сваке нечистоте, да просвијетли њихове мисле, да их испуни Божје мудрости. То је та сила са висине у коју су се обукли Свети апостоли Христови. Они апостоли, који су раније на Велики петак, показали људске слабости и сви се разбјежали, када их је Господ сабрао послије Васкрсења и научио, они су се охрабрили, нарочито на дан Силаска Светог Духа, обукли се у силу са висине, постали неустрашиви и непобједиви“, подсјетио је Његово Преосвештенство. Раније необразовани, прости људи постали су, по ријечима Владике Јоаникија, пуни Божје мудрости и речистости, те су почели да проповједају Јеванђеље по цијелом свијету. „Ходили су по свим народима, а апостол Павле, као најревноснији назван је апостолом народа. Сви су они апостоли народа, јер проповједају Божју истину, правду, љубав и славу Божју“, казао је Епископ. Додао је да у други дан послије Силаска Светог Духа празнује се, управо, празник Светог Духа. „Свети Дух нас учи и оваплоћењу Христовом, о дјелу Христовом, онако као што је Христос рекао својим апостолима: Када ја одем ниспослаћу вам Духа Светог Утјешитеља Који ће вас научити свему, подсјетити вас на све што сам вам говорио. Дух Свети људе подсјећа на ријечи Божје, даје им мудрост да разумију дјела Христова и смисао Његових ријечи“, бесједио је Владика. Објаснио је да то није само за једно вријеме, него за сва времена. „То је она вјечна новина, онај благи повјетарац који се осјећа и на нашим богослужењима, када се заједно Богу молимо и молитве из уста и срца наших приносимо Богу, тада се осјећа тај благи повјетарац, када силази Дух Свети да освети Дарове којима се причешћујемо, да овај обични хљеб којим се хранимо учини хљебом небеским да се хранимо хљебом вјечног и бесконачног живота“, казао је Владика Јоаникије. Празник Силаска Светог Духа, поручио је Епископ, је диван и величанствен, он запечаћује све што је Господ Исус Христос учинио ради нас људи и ради нашег спасења. „Овај празник нам даје пуноћу знања и пуноћу погледа да разумијемо све оно што је Господ Исус Христос учинио ради нашег спасења. Зато је велики дан и говори се да је Тројчиндан дан рођендана Цркве, да њена сила и њена слава почиње управо од момента када су апостили кренули да проповједају Јеванђеље и да свједоче Васкрсење Христово свим народима“, закључио је Владика будимљанско-никшићки Јоаникије. Епископ Јоаникије је захвалио мати Евангелији на великом труду за ову свету обитељ и сабраном народу, који помаже манастир Светог Саве под Орлином, те браћи свештеницима из Гацка, из херцеговачке Епархије који, како је навео, пазе ову светињу заједно са Гачанима, који ову светињу воле и подржавају. „Она је за то и намијењена да нас спаја, као што Свети Сава спаја цио српски народ и обједињује, тако и ова светиња спаја Гацко и Голију и Никшић. Овај храм је постао мјесто сабора у којем се народ окупља кад год је могуће“, поручио је на крају архипастирског слова Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  12. Протопрезвитер-ставрофор Бранко Ћурчин, настојатељ Световазнесењског храма на Клиси, духовник штићеника заједнице „Земља живих" и духовник у Окружном затвору у Новом Саду, био је гост емисије "Личност и заједница" на Телевизији Храм. Живимо у цивилизацији која је гладна љубави, где одсуство љубави према другом човеку и свака друга врста отуђености, доводи до разних облика болести зависности као што су наркоманија, алкохолизам, пушење, коцка, зависност од интернета и многе друге. Отац Бранко Ћурчин у новом издању емисије Личност и Заједница говори о овим искушењима за човека у данашњици, о борби за сваки људски живот, о неописивој радости која наступи када се неки од зависника врати на прави пут, на пут спасења. О свему овоме најбоље и најсликовитије говоре сузе у очима оца Бранка на крају разговора у емисији.
  13. Пете недеље по Васкрсу, 17. маја 2020, када наша Света Црква прославља сећање на сусрет Господа Исуса Христа и жене Самарјанке, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету Литургију у манастиру Вратна. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Влајко Банковић и архиђакон Илија (Јовановић). Окупљеном верном народу владика Иларион обратио се беседом у којој је најпре истакао важност тумачења јеванђелских прича која нам помажу да схватимо духовни смисао Светог писма. Данашња јеванђелска перикопа, чије тумачење имамо сачувано у беседи Светог Јустина Ћелијског, показује нам да је Господ својим човекољубљем чинио многа чудеса па тако и од грешне и развратне жене учинио изабрани сасуд. Владика се потом осврнуо на актуелна дешавања на нашим просторима – Шта насупрот таквом Христовом делању имамо у данашњи дан? Управо у нашој братској Црној Гори имамо обрнуту ситуацију где свете људе чине разбојницима које затварају мимо сваке логике, исправности и правде. То имамо увек када онај који има власт нема Бога и страха Божјег у себи и када се мртво слово на папиру закона ставља изнад вечног Слова које је Господ Исус Христос. Затим је пожелео свима од Господа укрепљење, благослов и подстицај на добра дела. Извор: Епархија тимочка
  14. Настављајући циклус разговорâ са архијерејима Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве, предочавамо Вам разговор са Његовим Преосвештенством Епископом полошко-кумановским г. Јоакимом, са којим смо разговарали о значају хришћанске породице и васпитања; о важности активног литургијског живота; о животу по Јеванђељу, као и о превазилажењу индивидуализма. Разговор је објављен у Сретењском броју "Православља" (бр.1270. 15. Фебруара 2020), са преосвећеним Владиком је разговарао катихета Бранислав Илић, сарадник Новина Српске Патријаршије. *Ваше Преосвештенство, будући да је васпитање у оквиру породице најдрагоценије, да ли можете да поделите са нама Ваше сећање на детињство, родитељски дом, уз посебан нагласак на васпитање? Прва и основна школа васпитања је породица, односно, како говоре Свети Апостоли - домаћа Црква. А у домаћој Цркви треба да влада послушност, доброта, љубав. У Њој се уче почетна слова азбуке православног живота и спасења. Из овога се види каква треба да буде дужност родитеља према својој деци. То значи, да они треба да васпитају своју децу у науци и страху Господњем, да их науче православној вери, животу по Јеванђељу. Ако родитељи то забораве, онда своју децу раздражују, подстичу их да развијају рђаве особине, да распаљују њихову самовољу. Зато је велика одговорност родитеља према својој деци. Господ им даје невину дечицу и Господ ће од њих тражити шта су урадили са њима, шта су посејали у њиховим душама. Само са васпитањем у Господу деца узрастају у праве људе. Без Цркве - без њене Свете Тајне није могуће да се задобије право васпитање. Деца упијају у своје душе све оно што виде и чују од својих родитеља и од свих из куће у којој су се родили. Прате сваку реч њихову и сваки покрет. Зато родитељи треба да буду живи примери и обрасци у вери и у животу по заповестима Господњим. Родио сам се после другог светског рата када је у то време почела да хара безбожничка комунистичка идеологија. Ретки су били они у то време који су усвојили ту идеологију и одмах се то пројавило у њиховом животу кроз отступање од православне вере и моралног живота. Иако је у то време било врло мало књига духовног садржаја, као што је то данас где су Цркве препуне таквим књигама, ипак су тада људи исповедали своју веру стрпљивим подношењем увреда, претње, исмевања итд. Није се могло тада замислити да се нарушавају постови. Одлазили су у Цркву на богослужења, на Литургију, недељом и великим празницима. Учили су нас посту и молитви још од малих ногу. Добро памтим као дете, како су моја мајка и бака, посебно бака, свако јутро и сваке вечери пали свећу или кандило и стоји на молитви пред домаћим иконама. То деца не могу да не виде и да се то њихово молитвено стајање не одрази у њима. Као деца једва смо чекали да дођу велики празници: Васкрс, Духовдан, Божић, Богојављење, Православна нова година... у које смо се посебно радовали. Учили су нас колико су знали и умели о вери, носили су нас у Цркву на Причешће. Сећам се, да смо као деца буквално схватали празник Богојављења. Слушали смо од старијих који су говорили да на Богојављење небо се отвара и Бог се јавља. Ми смо то буквало тако примали и остајали смо до дубоко у ноћ чекајући видљиво отварање неба. Још од малог узраста укључивали су нас, иако деца, у све могуће послове у селу: од чувања стоке, чишћење, орање по њивама, копање, сађење, кошење, скупљање дрва итд. Таквим васпитањем учили су нас послушношћу и раду. Била су то времена и велике дечје радости и игре. *Драги Владико, данас смо сведоци да многи родитељи, упркос многобројним едукативним књигама о правилном васпитању деце, саветима стручњака не могу ваљано да васпитају децу. Прама Вашем мишљењу, у чему је сагледано решење наведеног проблема? Да, читају многе едукативне књиге, како рекосте о правилном „васпитању деце” и примају савете стручњака (педагога), али не могу ваљано да васпитају децу. Где је узрок свему томе? Сва такозвана хуманистичка, овосветска васпитања деце, васпитања без Бога и против Бога - која су започела ренесансом и настављају се и данас, претежно су била и остала натуралистичког и хуманистичког типа. Сва таква васпитања су спољашњег карактера и површна. Говоримо површна, јер не могу ослободити човека од свих рђавих грешних особина и склоности, и даље распламсавају самовољу, једном речју, нису у стању да ослободе човека од свега грешног. Без Бога и Његове Цркве, која је стуб и тврђава истине, то није могуће. За правилно истинско васпитање, за изображавање лика Божјег у човеку, за узрастање у Јевнђелским врлинама, тј. у духовном животу, неопходно је живети по заповестима Божјим, неопходан је литургијски живот и неопходно је хранити се Хлебом живота - Господом Христом - Који је сишао с неба и даје живот свету. Дакле, да би човек узрастао у духовном животу, у врлинама, неоходно је хранити се Светим Тајнама Цркве - благодаћу Божјом. Изван Цркве то није могуће. Црква, која је Тело Богочовека, јесте „радионица” спасења, преображаја, образовања (васпитања) и обожења човека. Само се васпитањем Господњим деца изграђују у праве људе који знају Божански циљ живота и остварују га Божанским средствима. Црква је ради тога у свету, да одгаји људе, да их васпита у науци и страху Господњем. Зато, много греше родитељи који запостављају своју дечицу изговарајући се да су уморни од посла и да немају времена да посвете њима, и зато лакше им је да их остављају да сатима проводе пред телевизором, рачунаром или да се сатима играју на телефонима. На такав начин, одузимају им духовну храну. Не уводе их у храм Господњи, у Цркву Бога живога, преко које Господ наш Исус Христос, Једини човекољубац излива своје благодатне силе без којих човеку није могуће духовно узрастање. Благодатне силе Божије лече наше душе од свега грешног, од свега страсног. Иако су дечица невина, ипак у себи носе семе греха и склоности ка њему. Ево шта говори свети Јован Кронштадски: „Не остављајте децу без пажње. Када се ради о искорењивању кукоља грехова, гордости, лукавих и хулних помисли, грешних навика, склоности и страсти из срца њиховог. Јер нечастиви и грешно тело не штеде ни децу, те се семе свих грехова налази и у деци. Представите деци све опасности од грехова на путу живота и не скривајте од њих значај грехова, да се не би по незнање и несхватању учврстила у грешним навикама и страсним привезаностима, које се више јачају и доносе рђаве плодове када деца одрастају.” Како ће се деца развијати, зависи од тога какво васпитање у домаћој цркви добијају од својих родитеља. Свети Јован Златоуст говори родитељима: „Докле ћемо бити телесни? Докле ћемо гмизати по земљи? Све нам мора бити споредније од бриге о деци и њиховог васпитања у науци и саветима Господњим“. Многа данашња деца жељна су родитељског загрљаја. Сведоци су бескрајних свађа и препирања својих родитеља и породичних трагедија. Колико је у наша времена развода, колико је напуштене деце. Кажем да су нека дечица жељна родитељског загрљаја. Ево једног примера: Неки човек се вратио с посла касно, уморан и нервозан и нађе свог петогодишњег сина како га чека на вратима. Син му каже: „Тата могу ли нешто да те питам?” “Да, наравно, реци, шта је?” “Тата, колико зарађујеш на сат?” “То се тебе не тиче. Зашто ме то питаш?” “Само сам желео знати. Молим те, реци ми, колико зарађујеш на сат?” “Ако већ мораш знати, зарађујем 50 долара на сат”. Тада дечак спусти главу и замоли свога оца да му позајми 25 долара. Отац се разгневи и посла свога сина у собу, и још га изгрди да је себичан. Након неколико сати, отац је почео да размишља да је можда нешто стварно било потребно његовом сину за 25 долара, па је отишао у његову собу и како је видео да дете још није заспало дао му је тих 25 долара. Дечак је почео да се смеши, устао је са кревета и испод јастука извадио згужване новчанице у износу од 25 долара. Када је отац видео да његов син већ има 25 долара опет се почео љутити. Дечак му је тада рекао да је тражио од њега 25 долара јер није имао довољно. И тада му је рекао: “Тата сада имам 50 долара. Могу ли купити сат твога времена? Молим те, дођи сутра кући раније. Желим вечерати с тобом.” На крају бих везано за ово питање додао следеће: они који су отступили од вере и православног живота, да се кроз покајање врате Богу и Цркви Божијој, да промене свој начин живота и да молитвом вапију Богу да их умудри да би знали како да васпитају своју децу. *Преосвећени, монашки постриг примили сте у свештеној обитељи Цетињског манастира у окриљу Светог Петра првог митрополита и чудотворца Цетињског. Каква Вас сећања вежу за ову велику светињу? Да, монашки чин примио сам у свештеној обитељи - манастира светог Петра Цетињског, благословом и руком Његовог Високопреосвештенства Митрополита Црногорско - приморског Г. Амфилохија. То је било време када су у Цетињском манастиру долазили поједине групе које су вршиле страшан притисак на Митрополита, на манастира светог Петра Цетињског и на цетињску Богословију. У манастиру светог Петра налазе се три велике светиње, надам се свима познате: частица Животворног Крста Господњег на коме је Син Божји био разапет за спасење света. Друга је рука светог Јована Крститеља, она његова рука која је на реци Јордану положена на главу Спаситеља света. И трећа, нетљење мошти - цело нетљено тело светог Петра Цетињског Чудотворца. Благословом ових трију светиња и благословом Митрополита Г. Амфилохија, руковођен сам и упућиван у монашки живот. Водећи монашки живот у овом манастиру у којем се налазе ове три велике светиње (што је велики благослов Божји), чешће сам размишљао и постављао себи питања: какав је мој однос према братији који су иконе Божје, да ли је мој однос према њима био онакав као што нам говоре свети Оци: видео си брата, видео си Бога; каква су моја осећања према њима, извиру ли она из љубави, или из егоизма? Даље: зашто сам дошао у манастир? Чувам ли монашке завете које сам дао на монашењу за која ћу одговарати Богу? Да ли моја осећања извиру из страха Божијег, из свештеног страха и трепета према светињи, да ли слушам савете свог духовног оца (Митрополита Амфилохија) или пројављујем своју самовољу? Оно што ми радимо по својим помислима, макар нам и добро изгледало, није Богу угодно, како нам говоре свети Оци. А у послушању свога духовног оца садржи се и молитва и угађање Богу, Који је рекао: Сиђох с неба не да чиним вољу своју, него вољу Оца Који ме послао (Јн. 6,38). *Запажени и благословени траг оставили сте и као професор Цетињске богословије. Дивна је прилика да поделите са нашим читаоцима неко искуство из професорских дана? Негде у делима светитеља наших дана, преподобног Аве Јустина Ћелијског, записано је да човек човеку (ближњему) приступа као на голубијим ногама. То значи да таквим начином опхођења не би нечим повредио брата свога (ближњега). Трудио сам се да изградим такав приступ како према деци и професорима у Цетињској богословији, тако и према братији у манастиру и уопште према сваком човеку. Но да ли сам у томе успео, то знају генерације ученика којима сам предавао Свето Писмо и хришћанску етику. Ја то не могу да кажем, јер знам да ми и кад све испунимо што смо дужни били, опет смо непотребне слуге по речима Господњим. Тако да, свако добро које учинимо је Божје добро, које се не савршава само нашим трудом, но и силом и вољом Божјом. Јер смо ми у делу спасења сарадници Божји. Дакле, Бог од нас изискује труд саобразан вољи Божјој, по речима светог владике Николаја. Овде могу да додам следеће: ако сам начином свога понашања, начином предавања и оцењивања ученика, или, будући да сам био и васпитач, у нечему пренаглио, замолио бих за опроштај. Ево једног искуственог примера из тих дана: када сам једном приликом исповедао ученике богословије у Цркви светог Ђорђа на Ћипуру која се налази испод манастира, приметио сам да неки од ученика целивајући икону светог Ђорђа на којој он убија аждају (сподобу), нису обраћали пажњу где целивају. Тако су неки од њих целивали аждају уместо руку светитеља. Видећи то, прво сам се мало нашалио са њима на рачун тога, а онда сам скренуо пажњу да погледају икону и да воде рачуна где се она треба целивати. *Један од предмета који сте предавали у Цетињској богословији било ја Свето Писмо. Према Вашем мишљењу, да ли се данас у довољној мери чита Свето Писмо, или би читање требало да буде много усрдније? Човеку као психофизичком (духовно-телесном) бићу потребна је поред телесне и духовна храна. Духовна храна за човека је Свето Писмо и Свето Предање Цркве, односно Реч Божја, богослужење - Литургија Цркве, њене Свете Тајне, а врх свега тога примање Тела и Крви Господње - Свето Причешће. Било је времена када су Цркве биле празне. Тај период безбожнички, комунистички је прошао и ево многи се сада враћају Цркви Божјој, и млади, а и старији који су раније отступили од вере. Цркве су данас препуне и Светим Писмом и књигама духовног садржаја, што раније, у поменутом периоду није био случај. Тада се ретко могла наћи нека књига духовног садржаја. Сада, то да ли се у довољној мери чита Свето Писмо можемо донекле знати колико се људи враћају светој Цркви, и колико су жељни духовне хране и вечног спасења. Колико је важно зашто треба читати Свето Писмо, исто толико је важно знати и како треба читати Свето Писмо. Свети оци препоручују молитвена припрема и за читање и за изучавање Светог Писма. Читање да буде усрдно, молитвено и са страхопоштовањем, да нам Господ просветли ум за разумевање речи Светога Писма и за њихово усвајање срцем. Речи Светога Писма су дух и живот како нам говори Господ Христос наш Бог и Спаситељ. Зато речи Светога Писма треба читати са пажњом, са усрђем и живети по њима. Када је законик искушавајући Господа питао: Шта ми треба чинити да наследим живот вечни, Господ га је упутио на закону: шта пише у њему? Како читаш? Зато и треба усрдније и са молитвеном пажњом читати речи вечнога живота, како би свака реч вечне истине нашла место у нашем срцу, а то са друге стране значи да их делањем претварамо у свој живот. У противном, Господ ће нам рећи: А што ме зовете Господе, Господе, а не извршујете што вам говорим. Творењем заповести Божије човек узраста у богопознању. Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов у својој првој Посланици говори следеће: Онај који говори познао сам Га (Бога), а заповести Његове не држи, лажа је и у њему нема истине. *Ваше Преосвештенство, поучите нас сходно Вашем искуству о важнијим детаљима у погледу истинског живот по Јеванђељу? Православни духовни живот, или живот по Јеванђељу без покајања, вере и молитве, без Цркве и њене Свете Тајне, без литургијског живота, није могућ. Темељ православног живота постављен је у Светој Тајни Крштења. Значи да од тренутка крштења почиње хришћанинов живот у Цркви, живот у благодати Божијој, а сав даљи његов живот је његово узрастање у јеванћелским врлинама и њихово умножавање. Човек узраста у духовном животу чувајући и творећи заповести Господње и јеванђелске врлине, хранећи се светим благодатним Тајнама Цркве. Дакле, без чувања заповести Господње и без свете Тајне Цркве - без светог Причешћа није могуће живети духовним животом, и узрастати у јеванђелским врлинама. Човек да би остварио спасење неопходно је да узраста и у вери, и у љубави, и у молитви, и у посту, и у сваку хришћанску врлину. *Трудом да истински живе по Јеванђељу, многобројни светитељи су знали да је најтежи задатак пред сваким човеком савлађивање и превазилажење сопственог егоизма. Данашње време је посебно обележено изазовом екстремног индивидуализма и самодовољности. Одакле почети у овом подвигу за отварање простора Другом? Човек је и логосно, и слободно, и молитвено, и црквено (еклисиолошко) биће. Биће створено за заједницу - заједницу човека са Богом и заједницу човека са ближњима. Дакле, човек је саборно биће. А темељ саборности, темељ заједнице је љубав која је веза савршенства. Али љубав није могућа без истине, без правде, без слободе. Како се узраста у духовном животу имамо безброј примера код светих Божијих угодника. Светитељи Божији да би примили дух, својим подвизима су проливали своју крв. Молитвом, постом, покајањем, непрекидним бдењем рушили су старог грешног човека у себи који се распада у преварљивим жељама - таквог човека који се затвара у себе и неће да види у брата свога икону Божију. И тако, таквим непрекидним подвизавањем узрастали су у светости, уздизали су себе у анђелске висине и испуњавали се Господом Христом. На тај начин, својим личним животним примером показали су нам пут и начин живота који ми треба да следимо. Као што нас учи свети апостол Павле: Угледајте се на мене, као ја на Христа. За очишћење наших душа потребно је много зноја, много борбе, много труда да би се човек ослободио од грехова и страсти. Ми смо сарадници Божији. Без сарадње наше слободне воље са благодаћу Божјом човек не може да се преобрази и далеко је од спасења. Да би се отвориле очи наших душа треба да одбацимо од себе блато греха. Ако не одбацимо своје “ја”, не одбацимо свог старог грешног човека, већ у нама настави да живи егоизам, себељубље, човекоугодништво, нећемо духовно узрастати. А ако човек духовно не узраста, онда све више и више пада. У духовном животу нема стајања у месту. Или узрасташ или падаш све дубље. Ослобађајући се свога “ја” - индивидуе која се у себи затвара и која због тога не може да узраста у љубави према Богу и према човеку, ми отварамо простор да се у наше душе усели Бог. Бог усељавајући се у наше душе ослобађа нас од егоизма, гордости, сујете и осталих страсти који у стварност су једна те иста страст са малим разликама. Зато човек да би се ослободио свега онога што га одваја од Бога љубави, мора да превазиђе себе. То се постиже општењем, заједничарењем, новом саборном животу по Богу, у Цркви Божјој. Јер наше спасење је спасење са свима светима, сарадња наше слободне воље са вољом Божјом. Зато је Црква Божја (стуб и тврђава истине) у свету да нас кроз вером и покајањем излечи од сваке греховне ране, да нас ослободи од свега грешног и страсног. *Пред крај разговора, замолио бих Вас да нам представите у кратким цртама историјат поверене Вам епархије? Када је у Скопљу проглашена прва српска Патријаршија, 9. априла 1346 године, њен први патријарх је био Јоаникије. Тада је Куманово било у саставу поменуте Патријаршије. У XIX веку Скопска епархија је обухватала следеће градове: Скопље, Тетово, Гостивар, Куманово, Прешево, Криву Паланку, Кочане, Штип, Кратово, Врање, Власину и Сурдулицу. За време скопског митрополита Јосифа у првој половини XX века види се да је Куманово такође било у саставу његове епархије. Значи, и из свега до сада реченог, види се да наша епархија као самостална полошко-кумановска је новијег времена. У наше дане седиште наше епархије, у овим тешким условима у којима се налазимо, је у граду Куманову. *Замолио бих Вас да разговор крунишете једном пастирском поруком. У овим празничним данима Божићне и Богојављенске радости, благодаримо Богу Који нам је донео Свој мир, мир Божји који надвишује сваки ум, Који нам је благовестио благопријатну годину Господњу, желео бих да подвучем следеће: да чувамо свету православну веру и живот по њој, онако како су чували свети Божји људи. И угледајући се на њихов живот и исповедање вере, да и ми идемо њиховим путем и будемо спремни, ако затреба у датом тренутку, да и живот свој положимо за њу. Јер само на тај начин бићемо спремни да испунимо свој главни животни циљ, а то је задобијање вечнога живота. Нека је свима благословено и благопријатно ново лето Господње. Разговарао: Катихета Бранислав Илић Извор: Православље
  15. Његово блаженство Архиепископ Атински и све Грчке Јероним Други посјетио је данас погранични дио код Евроса према Турској, гдје Турска организовано доводи мигранте. По досадашњим подацима само на том мјесту до сада се скупило око 12000 миграната. Архиепископ је у изјави новинарима казао да осјећа посебно узбуђење и понос: “И благодарим Богу што сам данас овдје са вама. Ово је један тежак тренутак за ову област и за нашу земљу. Срца свих Јелина су данас са вама овдје. Ово није само тежак тренутак за овај крај, већ и за нашу епоху, гледајући ове људе протјеране да покушавају да нађу себи једно мјесто да се склоне и због тога нас боли срце. Оно што је недопустиво у наше вријеме, које желимо да зовемо вријеме људских права и слобода, јесте да не може нико, ма на каквом мјесту и функцији у овом свијету се налазио, да користи људе као средство. Није могуће да одступимо, зато је чудесно ово мјесто, наша војска, народ овог краја који се ујединио у једно тијело. Не зато што не воле људе, нити што не виде проблеме ових људи, жао нам их је, већ зато што не треба, понављам, да се искориштавају људи као средство. Овдје је одговорност Европе и треба да је прихвати. Ова граница овдје није само граница Грчке, већ Европе. Не би смјело да се ћути и толерише овакво стање. Не треба нам новац, не желимо подршку. Желимо да се промјени европско право. И да европски званичници који су били јуче овдје и давали изјаве, да то што су се обавезали и испуне, и да када дођемо следећи пут овдје буде све мирно и лијепо”, нагласио је Архиепископ у свом обраћању новинарима. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Сведоци смо веома гласних, па и честих критика на рачун Србије да не чини довољно за Србе на Косову и Метохији, а сада и за Србе у Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу јаве се они који тврде да Србија хоће да отме нечије територије, да се уплиће у живот других држава, да је безмало узрок свег зла и томе слично. У каквом расположењу и са каквом вером, дочекује Божић српски народ у Хрватској? Верујући људи, православни Срби, у Хрватској, али и свуда где живе, празник рођења Христа Богомладенца, дочекују у највећој радости, надајући се и верујући у мир, љубав, правду доброту... Бог у нашу људску историју улази тако што постаје један од нас, тихо и ненаметљиво. Он који је цар неба и земље своје земаљско житије отпочиње у убогој витлејемској пећини, уз славопој анђела и пастира и поклоњење мудраца са Истока. Тиме се све што је створено ставља у службу Ономе који није дошао да му служе, него да служи и даде свој живот у откуп за многе. Он је наш Емануил, што значи с нама је Бог, и као такав остаје у векове векова. Целокупна историја Цркве, посведочена пре свега кроз личности светих Божијих људи, огледа се у овом Христовом месијанском имену. С нама је Бог а и ми с Њим, у нераскидивом загрљају слободе и љубави, загрљају који се открива кроз Цркву и као Црква. Православни Срби знају да све то у себи садрже речи нашег традиционалног народног поздрава и божићне честитке: Мир Божји, Христос се роди! Тај поздрав, који у себи садржи радост коју нам нико не може одузети и ја упућујем Вама и свим вашим читаоцима. Упућујем поздрав који позива на тржење опроштаја од свих и праштање свима, поздрав који позива на мир са Богом и са ближњима! Колико су ови дани, с обзиром на оно што се дешава у Црној Гори, а прети и Косову И Метохији, тешки за СПЦ И какаву поруку шаљу српском народу ван Србије. Заиста, радост празника су потресли и помутили догађаји у Републици Црној Гори. Сви православни Срби, сви православни верници, поглавари сестринских Цркава, једнодушно показују састрадалну љубав и молитвену бригу за положај и права нашег верног народа у тој бившој југословенској републици. Када је наш Патријарх, на свој начин, претходних година указивао на проблеме са којима се Црква и православни народ у Црниј Гори суочавају многи, међу њима и ја, смо мислили да су речи које том приликом користи тек снажна, можда и прејака метафора. Међутим, као и много пута до сада, показало се колики значај за нашу Цркву имају његово животно искуство и, дубље сагледавање ситуације. Закон, који носи циничан назив, о слободи вероисповести, само је кап која је прелила чашу стрпљења и трпљења. Погледајмо шта се са српским православним народом догађало у протеклих пар деценија у Републици Црној Гори: укинути су му језик и писмо; из наставних програма избачени су српски писци и култура; многи наставници српског језика су остали без посла, а затим им је, као и свим православним Србима уопште, потпуно ускраћена могућност да се запосле у било каквој државној служби. И све то време вршен је перфидни, насилни етнички инжењеринг који је имао за циљ да се Срби одрекну националне припадности и културе, а овим антицивилизацијским и дискриминаторским Законом је дефинисан и начин удаљавања од православне цркве, једном речју одрицања од себе. Е то је, показало се, било превише. Неки старији то изгледа не разумеју: у данашњој Републици Црној Гори стасала су поколења достојна оног нараштаја који су красили: бескомпромисна верска и национална свест и патриотизам, а које су комунисти мислили да су затрли. То су те хиљаде и хиљаде људи који су на улицама тамошњих градова изашли да мирно и достојанствено, ако хоћете демократски, бранећи слободу своје Цркве, у исто време бране будућност своје деце, али и слободу као такву, слободу као принцип. Изашли су да траже, ни више ни мање, него права која важе за све. Ти људи, понос српског народа показују да темељно разумеју да су верска права или права Цркве неодвојива од права народа и личних, грађанских права. Притом, они не оспоравају слободу другима и право било коме да се национално изражава у складу са својим најинтимнијим осећањима, знајући да се у Цркви Христовој превазилазе све супротности и разлике, да по апостолу Павлу, пред Богом нема Грка и Јеврејина. Да је то тако показују и нескривене подршке православној Цркви које долазе од римокатолика и муслимана који живе у Црној гори. У ове свете дане, молимо се читавим својим бићем за нашу Цркву у Црној Гори, за наше архијереје, свештенство, монаштво и верни народ да им Господ Миротвирац, што пре донесе мир, али и право и правду. Молимо се за све људе добре воље, молимо се и и за оне који нису добре воље да се што пре Христовим рођењем одобровоље! Како ви видите, критике на рачун државе, с једне стане да благо реагује и не чини ништа у одбрану имовине и права СПЦ у Црној Гори, а са друге стране да покушава да спречи заокруживање државности Црне Горе и да покушава да је дестабилизује и „врати под окриље Србије? Нажалост, то искуство ми је и лично, добро познато: што год да учините, за одређене људе у чије циљеве и пројекте се не уклапате, a priori сте криви. Таквима, јасно је, није важна истина, важан им је само њихов појединачни, голи интерес. Сведоци смо веома гласних, па и честих критика на рачун Србије да не чини довољно за Србе на Косову и Метохији, а сада и за Србе у Републици Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу јаве се они који тврде да Србија хоће да отме нечије територије, да се уплиће у живот других држава, да је безмало узрок свег зла и томе слично. Продуцент је један, сценарија два, глумци свима добро познати, режија већ монотона, али је представа за неупућене, а нарочито злонамерне ефектна. Не треба се обазирати ни на једне, ни на друге, него имајући Бога пред собом, радити по савести, а време ће показати ко је вера, а ко невера! Мислите ли да ће исход председничких избора у Хрватској (други круг је 5. јануара) имати утицаја на положај српског народа у Хрватској и евентуално каквог? Иако нисам политичар и у политику се не мешам, не могу а да не приметим да су се кандидати у изборној кампањи више бавили председником Србије, а мање нашим народом и његовим проблемима. Православни Срби, где год да живе, поготово у земљама бивше Југославије, у којима су лојални грађани и у којима без остатка поштују домаћи Устав и законе, сваког председника Србије, актуелног, пређашњег или будућег, виде и видеће и као заступника својих интереса. Тако је и у Хрватској. Лично сам уверен да ће предизборну реторику врло брзо заменити дух заједничких интереса, и то не само Србије и Хрватске и два народа, него свих држава и народа на овом подручју. За Србе у Хрватској, претпостављам и за Хрвате у Србији, добри односи двеју држава отварају перспективу за превазилажење и ублажавање проблема историјског наслеђа, при чему нам мисли и дела морају бити усмерени ка ономе што долази. Оно што је иза нас, оно знање и сећање које нам доноси велики бол морамо утврђивати озбиљним научним истраживањима, васпитавањем нових поколења у духу хришћанске културе памћења која јеванђелски упућује на међусобно праштање. Колико до нас стоји, трудићемо се да у духу јеванђеља чинимо све што можемо за добро свих, за изграђивање мира и међусобног поштовања, за међусобно прихватање и разумевање. Трудићемо се скромно, уздајући се у Бога и подршку и љубав ближњих, а не у своје снаге и своју памет. Шта бисте поручили верницима и српском народу поводом највећег хришћанског пазника, рођења Христа. Свим православним верницима, свакој породици желим да у миру са Богом и људима у радости прослави празник Рођења Христовог: Мир Божји Христос се роди! Ваистину се Христос роди! Јелена Косановић Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  17. Тема јутрошње емисије ТВ Вијести „Боје јутра“ била је манипулисање људском невољом, када људи сламску спаса траже код гатара и видовњака. Туђа несрећа је за многе од тих „чудотвораца“ само лак начин да дођу до новца. О томе су говорили парох подгорички протојереј Предраг Шћепановић, клинички психолог Марија Бабић и новинар Јелена Јовановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Поводм храмовне славе, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 31. октобра 2019. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог апостола Луке на Кошутњаку. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Сваки пут када походи кошутњачку светињу, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј не пропушта да изрази своје задовољство и истинско дивљење над складом и лепотом храма који се као какав прелепи камени лабуд спустио и угнездио на обронке кошутњачке градске зелене оазе на размеђи градских општина Чукарице и Раковице. Учинио је то Свјатјејши и 31. октобра 2'019. године изражавајући задовољство и благодарност Господу и свима који су се уградили и који се уграђују у ту светињу, а посебно када се живописање светог храма полако приводи крају, чинећи да он поприма свој коначни вид и своју духовну и визуелну пуноту. Благодарност следује свим марљивим свешетеницима, члановима црквене управе, парохијанима и другим добронамерницима који су дали свој допринос у том смислу током последњих двадесет година, али, у времену данашњем, особито признање се мора одати актуелном старешини храма јереју др Николи М. Гаврићу, чија љубав и неисцрпна енергија покрећу и мотивишу многе и многе да пруже свој максимум у циљу довршетка живописања, али и бројних других радова на довршетку, украшенију и унапређењу храма, на радост целокупне пастве и свих суграђана који долазећи у светињу или, макар, пролазећи крај ње, осећају њен молитвени призив Господу и угоднику Његовом, Светом апостолу и јеванђелисти Луки. Његову Светост су, поводом црквене славе, заједно са својим старешином, дочекали и остали чланови братства храма: протојереј Драган Ђокић, јереј Хаџи Миодраг Д. Топаловић и ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, док је, испред верног народа и Црквено-управног одбора то учинио мр Ненад Терзић, који је, са својом благочестивом породицом, и ове године поново био домаћин славее. Његову Светост су дочекали и остали чланови Црквено-управног одбора: председник Горан Бошковић и чланови - Горана Бошковић, др Горан Вукомановић и Александар Илић, породица Драшковић као и многобројни верни народ. Том приликом Његовој Светости су саслуживали архијерејски намесник београдско-посавски протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј-ставрофор Милојко Топаловић, протојереји Никола Трајковић и Витомир Костић, протођкони Радомир Перчевић и ђакон Драган Танасијевић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  19. Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин на празник Светих Јоакима и Ане служио је Свету Архијерејску Литургију у Прељини. Преосвећеном Епископу саслуживали су Архијерејски намесник љубићки и старешина храма јереј Никола Вучетић, протојереј Милинко Стојковић, протојереј Милорад Величковић, протојереј Небојша Дабић, протојереј Радоја Сандо, јереј Радоња Мирковић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Јован Тимотијевић. Епископ Јустин након прочитаног Јеванђеља обратио се сабраном народу и честитао храмовну славу Свeте Јоакима и Ану, родитеље Пресвете Богородице. Истакао је важност Пресвете Богородице у домостроју људског спасења. Господ Исус Христос сишао је са неба кроз утробу Пресвете Богородице, оваплотивши се примио је истинско тело наше, осим греха и родио се као Богочовек Исус Христос. Свети праведни Јоаким и Ана су родили Пресвету Богородицу, која је била припремљени трон Цара Славе, у који је сместила Господа, Кога ни небеса не могу сместити. Он је Творац неба и земље и свега видљивог и невидљивог, али ипак Њена утроба је сместила несместивог по промисли Божјој. И када се родио Богомладенац Христос, сви који су га препознали и пошли за Њим имају живот вечни. Господ је дошао да нас пале људе избави од ропства греха, смрти и ђавола. Тако је спасење приближио људима кроз приче из овога живота (нпр. прича о сејачу и семену, сетимо се приче о злим виноградарима и многих других које се односе на нас и овај свет). Ми се у овом свету сусрећемо са највећим непријатељом Бога и човека, отпалим анђелом Сатаном. Он је присутан у овом свету и има ограничену силу, да вара све оне који су утврђени у истини, у Богу, у љубави, у благочешћу. Али никога он не може да одврати од Бога, јер сви ми имамо слободну вољу и бирамо како ћемо да живимо. Онај који јача себе духом, умом, вољом, да превлађује људске слабости, њему и Господ Бог помаже, Пресвета Богородица, апостоли и сви Свети. И када се молимо треба да знамо за шта се молимо – једино за шта има смисла да се молимо јесте да наша имена буду уписана у књизи вечног живота. Ми смо позвани да будемо синови светлости, богови по благодати. Прародитељи Адам и Ева прекршили су заповест Божју и пали су по слободној вољи. Господ Бог је стога одредио начин како ће нас спасити, тако што ће се од Пресвете Богородице родити Спаситељ, који ће бити човек као и ми, страдати за нас, пролити Своју Крв, којом ће опрати првородни грех, и све грехе од Адама до данас. Све што је у овом свету је привремено и чека свој крај, али онај који пребива у Господу Бесмртном – и он је бесмртан. Данас славимо Свете Јоакима и Ану родитеље Пресвете Богородице, који су добили Њу као дар Божји под старе дане. То јесте чудо, али не и највеће и једино. Највеће чудо је спасење које припрема Господ Бог за род људски. Бог је још пре пада човековог знао да ће човек пасти. Дао је човеку слободну вољу, не желећи да буде роб, него да се одреди хоће ли том слободном вољом ка Богу и хоће ли спасење. Свако ко хоће спасење и труди се, биће спасен. Није довољно само да се обраћамо са молбом „Боже помози и спаси нас“, већ да извршавамо заповести Божје. Треба да долазимо у храм Божји где обитава Дух истине, где Бог делује кроз Свете Тајне и нас призива у заједницу свету. Господ нам је све то омогућио првим доласком показавши свету да га воли и да хоће да буде спасен. Онај који поверује, крсти се и држи заповести Божије биће спасен. Христос ће доћи други пут окружен небеским силама, светитељима и тада ће бити суд овоме свету по правди. Да нас Господ Бог нађе припремљене, да добар одговор дамо на суду и уђемо у радост господара свога. Након свршетка Свете Литургије и резања славског колача, приступило се трпези љубави коју су припремиле породице Јовановић и Настић. Том приликом отац Никола се захвалио Преосвећеном Епископу на благослову и посети, домаћинима славе, као и градоначелнику града Чачка Милуну Тодоровићу чијим залагањем и помоћу је почело уређење порте храма. Извор: Епархија жичка
  20. Дана 2. маја 2019. године, у четвртак Светле седмице, на дан сећања на блажену Матрону Московску, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Литургију у Покровском ставропигијалном женском манастиру. По завршетку богослужења поглавар Руске Цркве се обратио верницима у беседи у којој је подсетио да се овог дана Црква сећа и страшних догађаја који су се одиграли 2. маја 2014. године у Одеси. Данас се сећамо трагичних догађаја из Одесе, – подсетио је патријарх Кирил. – Пре пет година пред лицем Европе и целог света људи су каменовани док су се налазили у својим шаторима и нису представљали никакву опасност по околину. Само су бранили своје право да живе онако како желе не потчињавајући се другом, туђем поретку, нису желели да прихвате онај поредак света који им је наметан на силу. Међутим, злочинцима је било мало да каменицама кађају шаторе. Кад су људи искочили из њих и потрчали према Дому синдиката – његов назив је данас познат целом свету, злочинци који су их прогањали, закључали су их у ову зграду и спалили. Тада је пред лицем Европе и целог света изгорело 48 људи. Наравно, неки то покушавају да објасне специфичношћу тадашње политичке борбе, али зверство које је учињено над људима не може се објаснити ни на који други начин осим дејством ђавоље силе.“ „Сви они који су спаљивали живе људе били су под влашћу ђавола, истакао је патријарх, приметивши да се, без обзира на опасност да ће „ови злочинци опседнути тамном силом завладати“ целим народом у Украјини, то није десило. „Сан који су желели да остваре људи који су се понашали као опседнути ђаволом код Дома синдиката, по милости Божијој се није остварио. И премда и данас има много питања о томе шта се дешава у Украјини можемо бити сведоци да радикалне силе зла, ђавоља злоба оваплоћена у људском обличју није тотално освојила сву власт,...“ – истакао је патријарх. „Данас се, сећајући се овог страшног догађаја, молимо за своју браћу и сестре у Украјини. Узносимо молитве за покој душе 48 мученика, који су живи спаљени у Одеси. Молимо се да Господ благослови живот братске Украјине,“ – рекао је Његова Светост. Поглавар Руске Цркве је изразио наду у то да ће ново руководство земље поштовати избор народа у корист канонске Цркве, „у којој је реално присутан Божански дух и која се молитвено заступа пред Богом, узносећи молитве за земљу и за народ.“ Извор: Православие.ру
  21. Дана 2. маја 2019. године, у четвртак Светле седмице, на дан сећања на блажену Матрону Московску, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Литургију у Покровском ставропигијалном женском манастиру. По завршетку богослужења поглавар Руске Цркве се обратио верницима у беседи у којој је подсетио да се овог дана Црква сећа и страшних догађаја који су се одиграли 2. маја 2014. године у Одеси. „Данас се сећамо трагичних догађаја из Одесе, – подсетио је патријарх Кирил. – Пре пет година пред лицем Европе и целог света људи су каменовани док су се налазили у својим шаторима и нису представљали никакву опасност по околину. Само су бранили своје право да живе онако како желе не потчињавајући се другом, туђем поретку, нису желели да прихвате онај поредак света који им је наметан на силу. Међутим, злочинцима је било мало да каменицама кађају шаторе. Кад су људи искочили из њих и потрчали према Дому синдиката – његов назив је данас познат целом свету, злочинци који су их прогањали, закључали су их у ову зграду и спалили. Тада је пред лицем Европе и целог света изгорело 48 људи. Наравно, неки то покушавају да објасне специфичношћу тадашње политичке борбе, али зверство које је учињено над људима не може се објаснити ни на који други начин осим дејством ђавоље силе.“ „Сви они који су спаљивали живе људе били су под влашћу ђавола, истакао је патријарх, приметивши да се, без обзира на опасност да ће „ови злочинци опседнути тамном силом завладати“ целим народом у Украјини, то није десило. „Сан који су желели да остваре људи који су се понашали као опседнути ђаволом код Дома синдиката, по милости Божијој се није остварио. И премда и данас има много питања о томе шта се дешава у Украјини можемо бити сведоци да радикалне силе зла, ђавоља злоба оваплоћена у људском обличју није тотално освојила сву власт,...“ – истакао је патријарх. Одеса, 2.маj 2014. Код Дома синдиката „Данас се, сећајући се овог страшног догађаја, молимо за своју браћу и сестре у Украјини. Узносимо молитве за покој душе 48 мученика, који су живи спаљени у Одеси. Молимо се да Господ благослови живот братске Украјине,“ – рекао је Његова Светост. Поглавар Руске Цркве је изразио наду у то да ће ново руководство земље поштовати избор народа у корист канонске Цркве, „у којој је реално присутан Божански дух и која се молитвено заступа пред Богом, узносећи молитве за земљу и за народ.“ https://pravoslavie.ru/srpska/120997.htm?fbclid=IwAR3VjUkUEkgKDGCkFqZfITLVF410-WlbRM_hmqS9qGC_ZYqlqZ4D8qJYpKA
  22. У недељу, 03/16. децембра 2018. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, началствовао је Литургијским сабрањем у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу. Митрополиту Порфирију је саслуживао јеромонах Севастијан (Гордон), настојатељ манастира Крка у Епархији Далматинској и братство Саборног храма. По прочитаном одломку из Јевађеља беседио је Митрополит Порфирије. Говорећи о исцељењу десеторице губавих Митрополит је истакао да у овој причи видимо да „Бог не дели људе по боји коже и по имену, па чак ни по вери. Не бира коме ће чинити доброчинство. Он унапред свима даје добро и у односу на сваког човека, без разлике, упућује љубав, своју благодат, свој благослов и милосрђе. Али само понеко је спреман да дар прими као дар и спреман је да узврати благодарношћу за то што је добио. Онај који је отворен за Господа, онај који у Њему препознаје истинског Спаситеља и Љубав и свестан је да свакога дана и свакога трена Бог чини у односу на њега доброчинство, тај исказује то својом благодарношћу.“ Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  23. -Митрополит Амфилохије у манастиру Савина служио Литургију и парастос погинулим учесницима Великог рата (1912 – 1918)- Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Савина код Херцег Новог, у склопу прославе стоте годишњице побједе у Великом рату. У литургијској бесједи на крају Литургије он је казао да се у овај дан васкрсења Христовога сјећамо и краја поклања европскога и свјетскога званога Први свјетски рат. „Још је називан и Велики рат. Велики је по злочинима и по несрећама људским, по братоубилаштву“, казао је Владика. Нагласио је да је у том рату дошло до ослобођења, не само Црне Горе и Србије него и до ослобођења Боке которске која је до тада била под влашћу ауустроугарском. „Тада је ослобођена и Будва и читава Бока которска. И онда се Бока декларисала за јединство са Србијом и Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца, независно од Црне Горе јер није ни припадала Црној Гори у то вријеме“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да није само србијанска војска ослободила Боку и Приморје. „Било је око 20.000 добровољаца из Америкие који су дошли овдје да помогну у рату против Аустро-Угарске и Њемачке. И били су и други добровољци који су касније, кад је капитулирала Црна Гора, одступили заједнио са сбијанском војском и око 20.000 их је било на Солунском фронту. И они су ослобађали Црну Гору и Боку, заједно са савезничком војском“, казао је он. Митрополит Амфилохије је рекао да је, иако је тада извојевана побједа над злом, зло и данас присутно у људима и земаљским народима. „Увијек се изнова повампирује то зло, опако и отровно, као што се повампирило и бомбардовањем Србије и Црне Горе, нарочито дијела Србије – Косова и Метохије. Наставља се то зло данашњим уништавањем народа у Украјини, поткопавањем темеља православне Русије. Наставља се и злочинима у Сирији“, казао је Владика. Казао је да Христос призива све људе да се жртвују за истину и правду Божју. „Да се жртвују једни за дрге, е не да да мрзе једни друге, да отимају једни од других оно што и9м је Бог подарио“, казао је Митрополит Амфилохије. Владика је затим са свештенством код споменика погинулим Бокељима у Великом рату служио парастос. Након парастоса рекао је да је добро што се на овај дан сјећамо побједе добра над злом, љубави над мржњом. „Али је запањујуће и несхватљиво да неки наши данас ту побједу сматрају као окупацију. По њима је Будва, наводно, поробљена 1918. године, Будва која је била у ропству млетачком, па онда аустроугарском. Ослобођена је од савезничке војске, у којој је било и оних из Црне Горе и добровољаца из Боке, као што се и овдје помињу они који су пострадали, не само из Паштровића, Грбља, него и из Книна, Невесиња, Дубровника, Будве. Ево их овдје написани, на овом споменику“, казао је Владика. Упозорио је да није добро повампиривати мржњу међу браћом. „Нажалост, има се утисак да једна група наше браће хоће да повампири ту мржњу и тај дух братоубилаштва. Да Бог сачува и нас и све земаљске народе од братоубилаштва и да се то братоубилаштво заустави“, казао је Митрополит Амфилохије. Богослужењу су присуствовали градоначелник Стеван Катић, амбасадор Србије у Црној Гори Зоран Бингулац и генерални конзул Србије у Херцег Новом Зоран Дојчиновић. Вијенце на споменик положили су градоначелник Катић, амбасадор Бингулац, конзул Дојчиновић, предсједник Српског националног савјета Момчило Вуксановић, предсједник Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори Јелица Стојановић, у име Матице Боке Мирослав Телебак, у име НВО Српски соко – Херцег Нови Небојша Рашо, у име СКПД „Просвјета“, огранак Херцег Нови Оливера Доклестић, као и делегација НВО „Карађорђе“. Након парастоса на Савини, Митрополит Амфилохије је у хотелу „Војводина“ у Игалу говорио на Научном скупу „11. новембар – 100 година од ослобођења и уједињења“, који се одржава у организацији „Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори“. Тема Владичиног излагања била је „Митрополит Митрофан Бан и митрополит Гаврило Дожић – учешће у ослобођењу и уједињењу“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. -Митрополит Амфилохије у манастиру Савина служио Литургију и парастос погинулим учесницима Великог рата (1912 – 1918)- Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Савина код Херцег Новог, у склопу прославе стоте годишњице побједе у Великом рату. У литургијској бесједи на крају Литургије он је казао да се у овај дан васкрсења Христовога сјећамо и краја поклања европскога и свјетскога званога Први свјетски рат. „Још је називан и Велики рат. Велики је по злочинима и по несрећама људским, по братоубилаштву“, казао је Владика. Нагласио је да је у том рату дошло до ослобођења, не само Црне Горе и Србије него и до ослобођења Боке которске која је до тада била под влашћу ауустроугарском. „Тада је ослобођена и Будва и читава Бока которска. И онда се Бока декларисала за јединство са Србијом и Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца, независно од Црне Горе јер није ни припадала Црној Гори у то вријеме“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да није само србијанска војска ослободила Боку и Приморје. „Било је око 20.000 добровољаца из Америкие који су дошли овдје да помогну у рату против Аустро-Угарске и Њемачке. И били су и други добровољци који су касније, кад је капитулирала Црна Гора, одступили заједнио са сбијанском војском и око 20.000 их је било на Солунском фронту. И они су ослобађали Црну Гору и Боку, заједно са савезничком војском“, казао је он. Митрополит Амфилохије је рекао да је, иако је тада извојевана побједа над злом, зло и данас присутно у људима и земаљским народима. „Увијек се изнова повампирује то зло, опако и отровно, као што се повампирило и бомбардовањем Србије и Црне Горе, нарочито дијела Србије – Косова и Метохије. Наставља се то зло данашњим уништавањем народа у Украјини, поткопавањем темеља православне Русије. Наставља се и злочинима у Сирији“, казао је Владика. Казао је да Христос призива све људе да се жртвују за истину и правду Божју. „Да се жртвују једни за дрге, е не да да мрзе једни друге, да отимају једни од других оно што и9м је Бог подарио“, казао је Митрополит Амфилохије. Владика је затим са свештенством код споменика погинулим Бокељима у Великом рату служио парастос. Након парастоса рекао је да је добро што се на овај дан сјећамо побједе добра над злом, љубави над мржњом. „Али је запањујуће и несхватљиво да неки наши данас ту побједу сматрају као окупацију. По њима је Будва, наводно, поробљена 1918. године, Будва која је била у ропству млетачком, па онда аустроугарском. Ослобођена је од савезничке војске, у којој је било и оних из Црне Горе и добровољаца из Боке, као што се и овдје помињу они који су пострадали, не само из Паштровића, Грбља, него и из Книна, Невесиња, Дубровника, Будве. Ево их овдје написани, на овом споменику“, казао је Владика. Упозорио је да није добро повампиривати мржњу међу браћом. „Нажалост, има се утисак да једна група наше браће хоће да повампири ту мржњу и тај дух братоубилаштва. Да Бог сачува и нас и све земаљске народе од братоубилаштва и да се то братоубилаштво заустави“, казао је Митрополит Амфилохије. Богослужењу су присуствовали градоначелник Стеван Катић, амбасадор Србије у Црној Гори Зоран Бингулац и генерални конзул Србије у Херцег Новом Зоран Дојчиновић. Вијенце на споменик положили су градоначелник Катић, амбасадор Бингулац, конзул Дојчиновић, предсједник Српског националног савјета Момчило Вуксановић, предсједник Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори Јелица Стојановић, у име Матице Боке Мирослав Телебак, у име НВО Српски соко – Херцег Нови Небојша Рашо, у име СКПД „Просвјета“, огранак Херцег Нови Оливера Доклестић, као и делегација НВО „Карађорђе“. Након парастоса на Савини, Митрополит Амфилохије је у хотелу „Војводина“ у Игалу говорио на Научном скупу „11. новембар – 100 година од ослобођења и уједињења“, који се одржава у организацији „Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори“. Тема Владичиног излагања била је „Митрополит Митрофан Бан и митрополит Гаврило Дожић – учешће у ослобођењу и уједињењу“. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  25. Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован гостовао је у четвртак, 25. октобра 2018. године у Матици српској, где је одржао предавање на тему: Савремени човек и савремени свет. Владика Јован је, поред осталог, истакао и да време радија, телевизије и нових медија, апсолутно враћа човечанство назад од писане и штампане књиге ка усменој речи. Комплетна нова култура која долази 50-тих, 60-тих, закључно са мобилним телефоном је управо то, повратак оралноме, повратак говору и повратак елементарно писмених. Све се прихвата ад хок. То је цивилизација скраћеног памћења, изузетно осиромашеног вокабулара и могућности изражавања, истакао је владика Јован. После одржаног предавања, присутни у свечаној дворани Матице српске имали су прилику да постављају питања Епископу славонском. Извор: Радио Беседа
×
×
  • Креирај ново...