Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'значи'.
Found 44 results
-
Данас је дан праштања. Ушли смо у Велики пост. Али добро је да једном заувек разјаснимо шта одређене ствари значе. Јасно је да Христос тражи од нас да опростимо. Праштање је начин живота, па чак и есхатолошки. Шта ово значи; Да ћемо на крају приче, у Царству Божијем сви бити сједињени са Њим, сви једно са ЈЕДНИМ. А ово је, у суштини, заједничко придруживање. Када сви нађемо простор у наручју Божијем. Али до тада, будимо реални, ствари неће бити тако небеске. У овом животу бићемо повређивани и повређиваћемо... Издаћемо и бићемо издани. Грешићемо и упадати у грехе. Имаћемо успоне и падове. И ово неће престати до последњег даха у нашим дрхтавим грудима. Па, у чему се састоји наша борба? Покушати сваки дан једноставно и понизно водити мале свакодневне битке, таму претварати у светлост. Да, милошћу Божијом, опраштамо да бисмо ишли даље. Да дајемо прилике другима као што Бог даје нама, али са једном разликом - да опростити не значи заборавити. Праштање за човека не може бити заборав зла. Јер, тада никада не бисмо научили шта је добро, коју праву ствар треба изабрати у односу на нешто друго што треба избегавати. Ако се праштање поистовећује са заборавом, тј. ако треба да заборавим шта се десило у мом животу, како ћу онда примити поруку и поуку коју Бог жели да ми пошаље, лекцију, апсолутно важну за еволуцију и развој моје душе. Зато ти праштам, остављам те у Љубави и Светлости Божијој, истоварам вреће мржње које терете леђа моје душе. Искористи моје срце. Згази моје вредности. Долазиш и одлазиш како хоћеш у мој живот, пљачкајући моје најневиније снове, уништавајући моје најчистије наде, сахрањујући невиност у мом телу. Нећеш ме усисати и бацити као опушак на путу. Нећу више да учествујем у твојој болесној игри. Ја сам дете Божије, створен сам за Светлост, Вечност, не припадам теби, не припадам себи, ја сам Његов и не могу дозволити да силују, злостављају, да омаловажавају, исмевају и осиромашују Образ Божији у мени. Могу, хоћу и заслужујем оно што ми је Христос дао на Голготи својим Крстом и Васкрсењем. Опраштам ти, али нећу више дозволити да ми сакатиш душу. Опраштам ти, али се враћам свом животу, опет се смејем. Ја сањам и живим Божји дар који се зове живот. Опраштам ти - значи да идем даље. Гледам напред, никад назад. Затварам врата и прозоре, мењам улицу и број. о. Хараламбос Пападопулос https://www.facebook.com/p.libyos/?ref=page_internal -
„Бити свој“ често звучи као испољавање гордости: „Прихвати ме таквог какав јесам!“ А обично „какав јесам“ значи са свим гресима и недостацима против којих аутори оваквих тирада не сматрају ни потребним да се боре. Али заиста, шта значи бити свој? Целовит човек jе изузетно редак, чешће видимо комбинацију различитих слика у једној особи. Људи на послу су jедни, у друштву други, а код куће трећи. Па и код куће особа се испољава на различите начине: са супружницима, децом, родитељима... И често су слике које особа показује у различитим ситуацијама веома различите. Можете чак рећи да то нису слике, већ маске које човек мења у зависности од средине и околности. Али шта се крије иза ових маски? Обично сам човек не зна шта је он заправо. Jер многе људе себе не замишљају ван друштва. Човек не остаје сам са собом, а још више сам са Богом, па се стога не може испољавати онаквим какав заиста јесте. Његов прави идентитет је скривен од свих и од њега самог. Од свих осим Творца. Шта смо ми прави, само Бог зна, Он зна и какви треба да будемо по Његовоj замисли. Отелотворење ове Божије замисли је наш главни циљ — наследити Царство које нам је припремио Господ. Уосталом сви ми носимо слику Творца у себи. Али наш задатак је да постанемо Његово подобије. Тако, објашњавајући библијску фразу „И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га“ (1 Моj 1,27), cв. Григорије Ниски каже: „Зашто се не каже: „И створи Бог човека по обличју Божијему и по подобиjу?“ [...]. Разлог је у томе што „по обличју” имамо стварањем, а „по подобију” стичемо својом вољом. Бити по обличју Божијем својствено нам је од првог стварања, али да постанемо по подобију Божијем зависи од наше воље. То је цела суштина хришћанског живота – спојити обличjе и подобије. Тако да се споји обличjе и подобије, слика и њено оличење. Дакле, да хришћанин буде своj значи да се повинује Створитељевоj замисли о њему. Употпуни обличjе Божије у себи, поставши Његово подобије. То се постиже само испуњавањем заповести, љубављу према Богу и ближњима. И све маске треба оставити. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-shta-znachi-biti-svoj -
Свето писмо нас јасно и недвосмислено позива на поштење, директност и једноставност. Јасно је да хришћанин не треба бити лицемеран, разметљив или неискрен. Сасвим је разумљиво да се истински верујући човек бори са пороцима и покушава да избегне грех у животу. И, како то често бива, док неки ратују против страсти, други, под плаштом ове борбе, почињу да занемарују ствари које су природне, па чак и неопходне. Рецимо, учтивост. Учтивост захтева неку врсту самодисциплине, културу понашања, речи и мисли, уздржаност и скромност, осећај за меру и такт. Хришћанин не може бити неучтив према онима који не припадају Цркви. Међутим, ово питање има и другу страну. Учтивост захтева од особе да уме да сакрије свој прави однос према људима, поготово ако је тај став негативан. Иза паравана пристојног понашања понекад се крију пороци и страсти. Учтивост је оно што често маскира понос, ароганцију, презир, осуду, огорченост, мржњу. Зар поштен став није бољи од лошег, скривеног под маском учтивости? Да ли је увек потребно бирати речи и унапред размишљати о последицама поступака? Вреди се сложити да су људи, који нису оптерећени учтивошћу, често врло директни и искрени. Рећи ће вам сваку истину у очи и неће се тргнути. Они ће то рећи директно и безобразно, али вреди ако је заиста истинита, објективна и безусловна. Али ево невоље: на овом свету има мало више истине него људи. Свако има своју истину и свако има право на њу. Али ми немамо право да намећемо своју истину другоме јер онда дозвољавамо себи неучтивост, грубост и безобразлук. У супротном, испада да сва наша „директност“ и „поштење“ нису ништа друго до угађање сопственим страстима. У људској природи је волети себе. Мање више, то је својствено свима. Да би се волело исправно, потребно је у себи јасно разликовати слику Божију, чији је носилац личност, и укупност порока којима је он опседнут. Све добро у човеку је од Бога постављено и зато је за њега природно. Зло, колико год да је јака зависност од њега, увек ће остати неприродно за човека. Онај ко воли себе исправно успева да заволи створење Божије у себи и да истовремено мрзи свој грех. Већина, волећи себе, воли све у себи, укључујући и грехе. Понекад – највише грехе. Човек заиста воли сопствену неотесаност, поноси се њоме и диви се себи и свом безобразлуку. Такви појединци се налазе на сваком кораку. Овакви људи занемарују учтивост као нешто сувишно, пажљиво негују у себи безобразлук. Неки, међутим, о таквим људима говоре са поштовањем. Уместо да се обрачуна са собом, особа ће сада имати „ревност за веру“ или „бескомпромисност у залагању за истину“, она ће се искључиво заљубити у јеванђеље. Дакле, безобразни и конфликтни људи не знају да се повинују и изузетно су склони доминацији, па неће испасти мирни, уравнотежени парохијани. Као резултат тога, имаћемо особу која је арогантна и безобразна каква је била и доласка у Цркву, али сада верује да је пронашла истину и стога је непоколебљиво уверена у сопствену исправност. Ако се спријатељи са свештеником, упадне у црквено послушање или једноставно у категорију поштованих људи у парохији. Међутим, ако се то не догоди, проблем неће отићи никуда. Тип парохијана који лута од парохије до парохије, поданик чудног понашања, који дрско захтева од свештеника испуњење сопствених хирова сумњичећи свакога за враџбине и везе са светском масонством, који дискредитује црквену јерархију непримерено цитирајући свете оце и непознате „старце“, је данас свима познат. Зар нас Христос не позива да се према људима понашамо онако како би желели да се они опходе према нама? Зар није рекао „блажени кротки“? Наравно, није сваки учтив човек кротак. Међутим, не сумњам да је свако ко је кротак свакако учтив. Сада погледајмо себе. Окружени смо веома различитим људима и третирамо их на разне начине. Ко од нас може са сигурношћу рећи да у његовом односу према ближњима нема ничег порочног, грешног и прекора? Зар у нашим душама нема довољно осуде, занемаривања, љутње, огорчености? Ако се све ово редовно излива од нас на главе наших суседа, хоће ли то бити знак нашег поштења и искрености? Очигледна је чињеница да учтивост не укорењује лицемерје у нама, већ једноставно нам не дозвољава да испољимо сопствене страсти у комуникацији са људима, дисциплинује нас и чува од греха. Зато, удаљите сваку паралелу између учтивости и лицемерја! Ако се ови концепти идентификују, онда, они који се не одликују љубазношћу не сматрају за потребно да бар мало раде на себи. А то је само по себи у супротности са хришћанским приступом животу. У учтивости нема греха, али у исто време то још није ни врлина. Учтивост је важна, учтивост је неопходна и истовремено природна. Само по себи, још не заслужује награду. Протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/sr/content/da-li-bi-pravoslavni-hrishtshanin-trebalo-da-bude-uchtiv-sa-svima-oko-sebe-ili-je-licemerje -
У земаљском животу сви људи су на овај или онај начин подложни патњи: болести, губици и, коначно, смрт. Наравно, у животу има и радости и тренутака среће, али нико не може у потпуности да избегне патњу. Авај, то се десило од пада наших предака: патња је постала саставни део људског живота и од ње се не може побећи. У обичном животу то се не доживљава тако оштро као у ери катаклизми, револуција и ратова. Али сада живимо у таквом времену. Ово је страшно. Али таква времена су посебно страшна за људе који немају Бога. Jер сва њихова патња им се чини бесмисленом, па самим тим још суровијом и неправеднијом. Али код хришћана се све дешава другачије. Знамо да је од тренутка када је Син Божији Господ Исус Христос својом вољом узнео на Крст и претрпео муке за грехе целог човечанства, првобитни грех jе испран, и све његове последице, укључујући и земаљска страдања, изгубили су власт над нама. И данас, посебно поштујући Животворни Крст Христов, сећајући се историјских догађаја везаних за њега, ипак не смемо заборавити шта он за нас тачно значи. Уосталом, шта значи поштовати Крст Господњи? То нису само метаниjа и други спољашњи облици поштовања, које одајемо светињама. Поштовање крста је његово ношење заједно са Христом. То је ношење наших малих крстова. Ево како је Св. Игњатије Брјанчанинов рекао: «Узети свој крст значи, са смирењем и понизношћу, потчинити се оним привременим тугама и несрећама које је Божанска Промисао благоволела да нам допусти да очистимо своје грехе. Тада крст служи као лествица за човека од земље до неба». Размислите само о томе: ми не живимо, не патимо и не умиремо узалуд. Jер сав наш бол, све наше сузе, све наше муке и искуства добијају смисао управо у Богу, у ношењу крста. Јер, како каже исти светитељ: „Изван Крста Христовог нема благостања хришћанског“. И то увек треба имати на уму. Колико год нам данас било тешко, ма колико осећали да смо патили, прогањани, беспомоћни, све то није џабе. Важно је трпети и понизно се уздати у Онога који је већ поднео све наше муке на Крсту. А све су то степенице ка Небу до нашег љубљеног Господа. митрополит Антоније(Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-poshtovati-krst-znachi-nositi-ga-sa-hristom -
Златоусти Богослов каже: "Открио им је, колико је Он благоволео, мало од Свог божанства, и тајницима показао Бога који у Њему обитава." Како каже Лука: Док се мољаше постаде изглед Његовог лица другачији; и: Засија лице Његово као сунце, како пише Матеј. Он каже: Као сунце, не зато да би неко замислио ту светлост као вештаствену, јер је то умно слепило оних који нису у стању да схвате ништа узвишеније од (видљивих) природних појава ("феномена"), него зато да бисмо ми схватили да оно што за људе који живе по чулима и виде сагласно чулима представља сунце, то за оне који живе духом и гледају духовно (на духовни начин) представља Христос, као Бог. У том боговиђењу боговидиоци немају потребу за другом светлошћу. Од вечности је светлост Он Сам, а не неко други. Какву потребу за другом светлошћу имају они који поседују највећу светлост? Тако је Он засијао за време молитве и открио изабраним ученицима ту неизрециву светлост, док су томе истовремено присуствовали и највећи међу пророцима, како би показао да је молитва узрок овог блаженог виђења, и како бисмо ми схватили да кроз приближавање Богу, које се постиже врлинама, као и кроз сјединење нашег ума са Њим, настаје и јавља се то сијање које се даје и које је видљиво свима онима што се путем усрдног творења добрих дела и чисте молитве непрестано уздижу ка Богу. Истинска и најдивнија Лепота - каже неко - може да буде видљива само ономе ко је очистио свој ум, будући да се она односи на божанску и блажену природу, и онај ко созерцава Њено сијање и благодати и сам добија нешто од Ње, као да је и сопствено лице обојио неким блиставим сјајем. Отуда се и Мојсејево лице просветлило (досл. прославило) приликом беседе са Богом. https://www.facebook.com/jovanjamanastir/?ref=page_internal -
Патријарх Порфирије: Показујући поверење, показујући послушање према речи Божјој, поистовећујући се кроз то са самом благодаћу Божјом, дешава се оно што није очекивано по логици ствари, по логици овога света. Дешава се заправо немогуће. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 24. октобра 2021. године светом архијерејском Литургијом у параклису Светог Јована Богослова при Православном богословском факултету Универзитета у Београду. У наставку доносимо беседу Његове Светости изговорену на тему јеванђелских зачала прочитаних на светој Литургији: У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, чули смо два одломка из Јеванђеља, један из Јеванђеља по Луки, а други из Јеванђеља по Јовану, у којима има много слојева који могу бити и богословска порука и поука за нас и истовремено призив на живот у Христу. Наиме, најпре имамо одломак из Јеванђеља по Луки, где Лука описује догађај сусрета Исусовог са неким од његових будућих апостола. Реч је о апостолу Петру који је заједно са својим братом и пријатељима, сарадницима, у тренутку када се бавио са својим свакодневним послом имао прилику да га препозна и да ступи са њим у општење сам Господ. Већ у тој чињеници видимо на који начин Господ Исус Христос призива себи апостоле. Ми често мислимо да су апостоли људи који су одређени у неком апстрактном времену и простору да буду сведоци речи Христове. Из овога примера види се да Господ ступа у одређену конкретну ситуацију, у конкретно време и у конкретан простор и у контексту онога што је свакодневно занимање човеково. Будући да су апостоли, дванаесторица апостола, они из којих црпемо своје апостолство и сви ми хришћани, они су, као ии начин њиховог призвања у апостолску службу, пример за свакога од нас. Другим речима, нису били апостоли унапред постојећи свештеници или унапред одређени за службу апостолску људи у Цркви, него су они изабрани да буду апостоли и били су апостоли у контексту својих конкретних личних дарова и способности. С једне стране, то су рибари, с друге стране они припадају изабраном народу. Из примера призива апостола Петра могли бисмо да закључимо оно што често говоримо, као и призива свих других апостола, да независно од тога ко је обдарен којим талентом и којим послом се бави, незаисно од тога какве способности има неки човек, сваки је позван и призван да у контексту онога што је њему дато и онога што су његове способности на свој лични непоновљиви начин у послу којим се бави сведочи Христа, сведочи спасење човека и људског рода. Није неопходно да будемо свештеници, у ужем смислу те речи, да будемо они који служе у олтару како бисмо сведочили реч Христову. То значи да не постоји ни на који начин било која врста вештачке поделе између свакодневног, обичног, профаног живота и оног живота који је везан за храм Божји. Један и јединствен је наш живот који има почетак и који се увек враћа олтару и светој Литургији, али и наш живот између две Евхаристије треба да буде и јесте света и свештена Литургија тако што је и сав остали живот ништа друго до служење Богу и служење своме спасењу. Из ове приче, наравно, могли би смо да извучемо још неколико закључака које нам апостол и јеванђелист Лука даје и који иначе у своме Јеванђељу испусује хронолошки догађаје везане за Исусов живот баш онако како су се десили. Често мислимо и говоримо да су апостоли били неуки, да нису имали никаква знања. Међутим, из слике која нам се даје у овом одломку из Лукиног Јеванђеља ми закључујемо да је апостол Петар, заједно са својим братом, припадао породици која је имала некакав иметак. Имали су бродове, ловили су рибу, имали су запослене. Дакле, припадао је класи која сигурно није била најсиромашнија, а будући да је припадао класи која је имала економске благодати сигурно да је имао могућности да стиче већа и виша знања него неки обични. При томе живео је у Капернауму, главном граду Галилеје, и свакако и он и његов брат, као и друга два брата, припадали су реду омладинског покрета који је био везан за Светог Јована Претечу. Самим тим и ту је засигурно имао апстол Петар, као и остали, прилику да слуша реч о Месији, да слуша реч о Спаситељу. И наравно, суштинска порука и поука овог Јеванђеља јесте да се на реч послушања у односу на Господа, на послушање на реч Господњу, дешава нешто што није било могуће по логици и природи ствари у оквирима у којима су се кретали апостоли. Наиме, није било могуће на основу знакова и правила ловљења рибе да ишта апостоли тог тренутка улове. Показујући поверење, показујући послушање према речи Божјој, поистовећујући се кроз то са самом благодаћу Божјом, дешава се оно што није очекивано по логици ствари, по логици овога света. Дешава се заправо немогуће. Као што је чест случај само када ослушнемо своју душу, ослушнемо своје срце, почнемо да преиспитујемо догађаје у своме животу, уверавамо се да Бог дејствује онда када се најмање надамо и не само то, него да онда и оно што нисмо могли сами да учинимо, ни да замислимо да је могуће, дешава се у нашим животима пре свега на унутарњем плану, на унутарњем преображају, на ослобађању од разних окова и уза духовних, психолошких стега које нас спутавају да живимо у слободи духовној, у слободи у Христу. Често онда када истински скрушено ослушнемо реч Божју у својој души и успемо да се ухватимо за њу у том тренутку дешава се апсолутни потпуни преображај. Имамо и одломак из Јеванђеља по Јовану који је толико слојевит и богат, а ту је реч о познатој Првосвештеничкој молитви. За ову прилику, ја бих истакао само једну реченицу коју изговара сам Господ у својој Првосвештеничкој молитви молећи се за све људе да им Господ подари Царство Небеско, да им подари Царство своје, вечни живот, и каже: „Вечни живот није ништа друго него да познају Тебе и Сина кога си послао“. Наравно, то поистовећење познања Бога са Царством небеским је нешто што је реалност у којој живимо овде и сада, пре свега унутар свете Литургије, јер она и јесте Царство Божје међу нама и на земљи. Учествујући у светој Литургији ми учествујемо у Царству Небеском. Ако Господ каже да је Царство Божје познање Њега, Бога Оца, и Онога кога је Бог Отац послао, тј. Сина Очевог оваплоћеног Господа Исуса Христа, он свакако под тим знањем и познањем не подразумева скуп пуких информација и знања о Богу, информација које се стичу кроз исчитавња књига, информација које се стичу на разне друге начине, јер познање Бога није напросто информациј. Познање Бога је живо искуство заједнице, јединства, општења са Сином Божјим. Царство Божје је много више или познање као Царство Божје је много више од рационалног контекста интелектуалног удубљивања у тајну Бога. То је погружавање у тајну Христа као поистовећење са Њим коме претходи Његово поистовећење са нама кроз Његово оваплоћење и кроз Његово дељење себе у тајни Евхаристије. Дакле, познање Бога је нешто што је намењено сваком човеку, зато што је сваки човек позван да буде грађанин, да буде становник Царства Небеског. То поистовећење или познање Бога, као предуслов учествовања у Царству Небеском, јесте тајна која подразумева распеће и одрицање од себе, одрицање управо од ума који хоће собом и себе да обухвати, да спозна, да пороби, једном речју да стекне знање и познање Бога, а то значи излазак из себе, екстазу суштинску, распетим умом и срцем испуњеним љубављу. Нека би Господ дао да, ево, и ми баш по примеру апостола Петра, будући оно што јесте и будући на месту на којем јесте, будући призван кроз свој посебни и непоновљиви дар, радећи посао који ради, да свако од нас на том месту буде истински апостол Христов, онај који уз благодат Његову, послушање Њему, чини непрестано, свакодневно и на сваком месту чуда и на тај начин сведочи Исуса Христа као Месију, као Спаситеља. И још нека Господ да да будемо становници Царства Небеског тако што познајемо читавим својим бићем, својим срцем и умом и телом Њега једнога Господа кога славимо заједно са Његовим Оцем и Духом Светим, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Инфо-служба СПЦ -
Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, изговорена на литургијском сабрању, у понедељак 16. августа 2021. године у храму Светог великомученика, победносца и чудотворца Георгија на Опленцу. У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, људски род, али и сваки човек понаособ, има разне потребе. Има, наравно и различите дарове од Бога, како би реализовао те своје потребе. Међутим, и кад успе да оствари све што је замислио, када успе да испуни сваку своју жељу, да оствари сваку своју потребу, остаје једна универзална потреба, заједничка потреба за све људе. Постоји потреба од које зависи и смисао и пуноћа и испуњавање свих осталих потреба. Наиме, постоји једна јединствена потреба свакога од нас, постоји једно универзално, јединствено питање. То питање се зове “питање смисла живота”, смисла постојања и толико је та синтагма распростањена, толико је присутна и данас, углавном на тржишту понуде смисла. Постоје различити путеви и различите понуде које се саморекламирају, да су управо оне смисао постојања. Уосталом, кроз сву историју, ако бацимо поглед уназад, човек је постављао питање себи, зашто постоји, откуда је и који му је циљ. И не само то, него и кроз философију, кроз уметност, кроз различите религије, па ево, и кроз науку, покушава управо да открије природу своју, покушава да открије своје назначење, да пронађе смисао своме постојању. И колико год трају ти напори људски, толико имамо различитих резултата, али у исто време, исто толико неуспеха, тј. све до чега је човек дошао сам из себе није довољно да му одговори на питање, који је смисао његовог постојања. Зашто, браћо и сестре? Па стога – што год чинио човек, какве год успехе на било ком плану и пољу остварио, његов живот у једном тренутку или од једног тренутка почиње да се гаси и на крају се потпуно угаси. И онда се поставља питање, који је смисао свега претходнога, ако је коначни исход бесмисао, смрт и пролазност. Ми хришћани знамо, Откровењем Божијим, знамо љубављу Божијом, љубављу Божијом према творевини и пре свега и изнад свега у односу на нас људе који смо икона Божија, створени по слици и прилици Божијој, знамо да човек није створен за бесмисао. У крајњој линији, и покушаји да дођемо до смисла показују да тај смисао постоји. Ствар је само у томе, што га не може човек сам из себе и сам собом, искључиво и само својим силама открити. Тај смисао јесте Логос Божији, Син Божији, Исус Христос који је дошао међу нас, и не само показао, него реално нас учинио победницима над пролазношћу, над смрћу, учесницима вечнога живота, и то, већ овде, кроз Цркву своју, кроз света њена богослужења, кроз Свету Литургију. Ми смо данас чули причу из Јеванђеља по Матеју, где ученици Христови постављају питање, како се долази до смисла који јесте Царство Небеско у нама, међу нама и са нама, као судеоницима тог Царства Небеског у Телу Христовом. Господ је одговорио једноставном речју: Не може нико ући у Царство Божије, у Царство Небеско, ако не постане као дете. На другом месту позива на покајање, па вели: “Покајте се, јер се приближи Царство небеско!” Царство Небеско доводи у вези са покајањем, то јест покајање, наше покајање, у везу са могућношћу учествовања у свему ономе што нам је Господ љубављу својом дао. Наравно, то покајање није ништа друго, него преображај, узрастање, не напросто један психолошки моменат и тренутак у којем ми самоосуђујемо себе. Покајање значи преумљење, значи одрицање од система вредности које нам нуди овај свет и прихватање и живот по систему вредности Јеванђеља. Зато је основно питање, да ли ми верујемо речи Христовој, да ли верујемо Јеванђељу, да ли је реч Христова за нас меродавна? Ако јесте, онда ће нам живот изгледати на један начин. Ако није, живот ће изгледати потпуно другачије. Ако јесте, онда ћемо разумети и реч: “Ако не будете као деца, нећете ући у Царство небеско”. Наравно, то не значи да будемо деца по наивности, по лаковерности, него да будемо деца по безазлености, по смирењу. А шта је, браћо и сестре, смирење? Смирење, опет, није само и искључиво једно психолошко стање. И то је укључено у тајну смирења. Смирење је наше стајање пред Богом у којем ми препознајемо да сами из себе и собом јесмо пролазни, јесмо смртни, јер имамо свој почетак. Сами собом не можемо додати ни један педаљ своме узрасту, али да управо са свешћу, да не можемо собом, ни из себе, да препознајемо љубав Божију и силу Божију и знамо да њом можемо све, својом отвореношћу, својом вером, поверењем у то да је Бог онај који је наш Спаситељ, Бог који је љубав. Можда можемо бити слабашни, можемо промашивати у свом животу, можемо падати, можемо грешити, али није то од чега зависи наше спасење или погибао. Наше спасење зависи од љубави Божије, а ту љубав примамо управо свешћу ко смо, и свешћу ко смо у заједници са Њим. Ми смо се данас сабрали између осталог и да одслужимо стогодишњи помен краљу Петру Ослободиоцу. Ако верујемо речи Јеванђеља, тамо ћемо наћи и то, да је свака власт од Бога. И од тога да ли верујемо Јеванђељу или не, зависиће наш однос према власти. Међутим, ту исту реченицу краљ Петар је гледао из своје перспективе. И он је знао, као што су знали и православни Срби у његово доба, да је он по Божијем допуштењу и Божијем промислу постао краљ, постао владар Срба, и штавише Срба, Хрвата и Словенаца. Али, знао је и то да је то што има од Бога добио. Знао је, браћо и сестре, а знамо и ми да је знао, јер знамо његов живот. Он је знао и реченицу: “Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско”. Знао је и то, да смрт није последња реч коју може дати о себи, јер је веровао у реч Христову, Јеванђеље Његово, веровао је у Христа Спаситеља, распетог и васкрслог. Да ли хоћемо доказ? Толико их има ако се удубимо у његов живот. Али једна ситница наизглед, крупно и много говори о њему – када је ишао са својим народом на крстоваскрсли пут, кроз зиму, кроз мећаве и снегове, једино што је понео са собом био је диптих – икона апостола Петра и Павла. Већ сама та икона по себи много говори. У њој је садржано једно друштво, образовани - интелектуални свет и обичан - прост свет. Али у једноме једно, у вери једно, у Христу једно. И садржана и показана љубав – јер било је момената када су та двојица апостола имали међусобно различита мишљења и ставове, препирали се, улазили у сукобе, али је увек надвладавала љубав и побеђивало јединство, јер је то јединство у Христу и Цркви Његовој. Краљ Петар је био слуга своме народу. Ко је још подигао своме слуги споменик и мајци његовој? А краљ Петар то јесте – војнику кога није успео да сачува кроз недођију, а за којег је мајка молила да га краљ врати живог и здравог, он је подигао споменик. И мајци његовој. И чувао чарапе које је та мајка упутила по краљу своме сину, који такође није жалио себе. Дакле, браћо и сестре, нисмо ми судије. Ако бисмо ми били судије, тешко да би ико прошао наш суд, јер смо немилосрдни, јер смо самољубиви, јер смо оштри и немилосрдни према другима. Суд Божији је суд љубави, али ја сам сигуран да је краљ Петар знао реченицу: Ако не будете као слуге, ако не будете последњи, нећете ући у Царство Небеско, нећете постати први. Нека му Господ да вечни покој, Царство Небеско. А ми, браћо и сестре, да знамо да је Господ са нама, да је победио смрт, сваку невољу, свако искушење без којих није могућ живот и без којих не можемо постати јачи и вернији Христу. Нека би нама Господ дао смирења, наде, вере и љубави како бисмо га овде славили заједно сви, једним гласом кроз Свету Литургију и Цркву Његову, али и у Царству Небеском и у векове векова. Амин. Извор: Епархија шумадијска / Телевизија Храм -
У уторак, 12. јануара 2021. године, када наша Црква прославља свету мученицу Анисију и преподобну Теодору, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу. Саслуживали су протонамесник Александар Сенић, јереј Марко Вуксановић, јерођакон Василије (Старовлах), јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Урош Костић. Чтецирали су Владан Степовић и Василије Тешић, а за певницом су појали Александра Радовановић, Марко Стевановић и Страхиња Савковић. Звучни запис беседе Владика Јован је присутне вернике поучио о најрадоснијем хришћанском празнику Божићу истакавши да се Рођење Господа Исуса Христа непрестано догађа у срцима свих нас и да је то заправо смисао наших живота: “Христос се роди. Браћо и сестре, Црква Христова нас подсећа ових дана да се сећамо празника Божића и смисла Божића за наш живот како овде на земљи, тако и у Царству Небеском. Црква нас учи да се Христос родио у Витлејему пре две хиљаде и нешто година, али нас Црква учи да се Христос непрестано рађа и у нашим срцима. Ако се Божића сећамо само када га календарски празнујемо, брзо ћемо заборавити смисао Божића; али, ако се Христос рађа у нама, онда се такав човек непрестано обнавља. Божић је дан када је Бог постао човек, узео људску природу и постао Богочовек. Зато је Господ узео људску природу на себе јер је она пала, и уздигао је до престола небескога. Другим речима, Господ је осветио палу људску природу и човек је освећен Божићем јер је на Божић Бог постао Богочовек да би огреховљеног човека вратио тамо одакле је дошао, а то је у рај. Адам је био у рају све док је слушао Бога и док га није обузела гордост. Адам је живео у благодати раја јер је живео са Богом. Зато је Божић радостан дан, дан који је створио Господ да се радујемо у њему, баш онако како нам је и апостол Павле рекао: "Радујте се, и опет велим радујте се". Нема те туге коју радост Божија не може да отера из човека. Што се више радујемо у Господу, све више осећамо Бога у себи. Човек док осећа Бога он је испуњен, али кад човек нема Бога у себи он посеже за другим стварима мислећи да може да постигне радост без Бога. Човек је незајажљив, незасит, јер све му је мало, богати се али не у Богу, богати се оним чиме је заменио Бога. Одузмеш ли човеку такво богатство, обузеће га туга и празнина. Зато не смемо бити без Бога ниједног тренутка, јер чим смо без Бога нечастиви нам предлаже чиме да заменимо Бога. Човек без оног што је Божије је као љуштура, духовни мртвац, јер тражи живот од оног што је мртво. А живот рађа живот, како каже она латинска пословица. Човек зна да када рађа је радостан јер испуњава заповест Божију. Божић је благ дан и са разлогом наш народ именује благим данима све празнике које ми славимо у Цркви Божијој. Божић је родитељ свим осталим празницима, јер да није било Божића не би било ни других празника. Кад схватиш да је Божић родитељ сваког празника, онда ћеш се радовати сваком празнику. Празник значи да испразниш себе од себе самог, да би се Бог уселио у тебе. Божић је светлошћу својом осветлио децу Адама, не оног палог Адама, него новог Адама - Христа. Бог је могао да бира не знам какве палате, али се родио у пећини јер зна да оно чега се дотакне је освећено. Бог је унео радост у душе деце Адамове. Божић је благ дан због благога Цара, због живота који се јавио кроз Исуса Христа, јер је тада настао живот. Божић је благ дан и због љубави јављене управо кроз Христа. Зато човек треба да учини и припреми себе да тај Цар мира, радости и љубави буде у њему. Зато је Божић дан љубави Божије која је Бога свела на земљу. Човек уместо да узврати Богу за ту љубав, он је распео Бога јер му је срце испуњено мржњом. Мира нема без цара мира, а Христос је цар мира. Апостол Павле нам поручује да је радост у Господу. Човек треба стално да тражи Бога. Нема праве радости без Бога јер нас не може нико обрадовати као Господ, јер нам је Он све дао, дао нам је Себе да би нас спасао од смрти. Зато је само потребно да ми будемо са Њим и да осећамо присуство Бога. Свако види Бога онолико колико Га у себи осећа. Вером се Бог усељава у нас. Зато ако нам је вера слаба џабе нам све. Зато је потребно да будемо на путу Божијем, јер ван тог пута човека лута и тумара по тами небића. А Бог је дошао да би нас из небића вратио у биће. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска -
Владика Максим, Сједињујући подељено биће, 2020. Цео свет се налази у стању збуњености. Са наиласком пандемије примећено је да се људи психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију о овом патолошком стању са мноштвом нездравих појава. Многи очекују да духовност као таква може да помогне. Међутим, духовна област је готово несхватљива за савремени начин размишљања, у коме се религија доживљава као специјални ефекат људског порива за оностраним. После вишевековног следовања теолошкој традицији која је начинила оштар рез између душе и духа, савремени човек је наследио дилему избора између њих. Ипак, Црква и теологија настављају да се занимају за „духовне теме” још од догађаја Педесетнице као и од момента када је Апостол Павле начинио разлику између духовног (πνευματικός), душевног (ψυχικὸς) и телесног (σαρκικὸς) човека. Хришћанска духовност има у свом средишту отеловљеног Бога као „Сина Човечијег” Који у Духу Светом уноси у историју истину о човеку. Због тога се намеће питање на који начин ова духовност може да утиче на модерну културу? Павлово разликовање између телесног, душевног и духовног Почнимо са кратким погледом на терминологију и на актуелни садржај појмова — телесно, душевно, духовно да бисмо видели какав значај они могу имати за савремену проблематику. Многи мисле да је Апостол Павле из хеленске литературе позајмио и дистинкцију „духовно-душевно-телесно” (Рм 7-8; 1Кор. 2,12-3,4), повезујући је са психолошким разумевањем карактеристичним за грчку мисао. Заиста, код древних Грка, човек се састоји из три дела. Међутим, извор павловског разликовања је јудејски, а не грчки. Апостол Павле се по овом питању креће у библијском миљеу из којег потичу појмови basar (тело), nephesh (душа) и ruah (дух). У том предању, телесно указује на биолошко постојање човека и везује се за инстинкт самоодржања. Душа је само животни принцип који није имун на смрт и не гарантује опстанак личности после смрти. Дух, пак, указује на божански дар и животворну снагу која долази од Бога. Теолошки посматрано, три поменута павловска израза треба повезати са три различита начина испољавања човека. Погледајмо их укратко. Начини манифестовања човека Телесни човек живи и понаша се искључиво на основу свог биолошког идентитета. То ће рећи: занима се како да сачува своје биолошко постојање које садржи, између осталог, и инстинкт самоодржања. Одржање живота у биолошкој равни телесни човек ставља за крајњи циљ свог постојања. Једини циљ телесног човека је преживљавање његове биолошке ипостаси. Стога, када неко запрети његовој биолошкој ипостаси, он ће га убити! Душевни човек је онај који ставља извесне „бране” у односу на пориве телесног човека. Стога душевни човек, на пример, не жели да нашкоди другом. Он жели да заштити себе, али то не чини на уштрб другог. Целокупно васпитање усмерено је ка душевном човеку. Духовни човек је онај који је вођен Духом Светим, Који у његово постојање уноси будуће стање, есхатон. Дух то чини преносећи човека у стање у коме његовим постојањем неће диктирати биолошки инстинкт самоодржања те га неће користити на штету другог. И не само то, него садржи и елемент љубави. Јер, у коначној анализи, есхатон је љубав која чини да себе жртвујем ради другог. Према томе, код Апостола Павла имамо три начина постојања који се не поистовећују са три дела (или спрата) човека. Примера ради, по истом Апостолу, када год негују самољубље људи остају телесни (σαρκικοί). У 1Кор. 3, 3, он пита: „Јер све док су међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте телесни и зар се не владате по човеку?” Ипак, изненађујуће за неке хришћане, ни душевни човек (ψυχικὸς) не представља за Павла неко идеално стање. Штавише, он сматра да душевни и духовни човек нису тако блиски. „А душевни човек не прима што је од Духа Божијег, јер му је лудост, и не може да разуме, јер се то испитује духовно” (2, 14). То што је данашњи човек пре свега „душевни” човек дугује модерној култури у која га своди на ниво осећања. Свака историјска епоха је разрадила свој тип идеалног човека (нпр. homo sapiens, homo religious, homofaber, homo economicus и сл). Наше доба је сведок култа емоција и одушевљења, и њен идеал је homo sentiens (човек који осећа). Медији интензивно експлоатишу оне програме или слике које играју на карту емоције и импресије. Али, у светлу павловске антропологије, емоције могу да буду само илузија дубине човека. Према томе, „духовни” човек (у већ наведеном смислу) представља решење за дилему модерног човека. Али, како то разумети? Да ли је духовни супротстављен душевном или телесном у онтолошком смислу? Апостол Павле одбацује такву поделу због тога што он не говори о деловима него о начинима. Он прави разлику, али не врши хијерархијски рез и трипартитну поделу. Љубав као главни израз духовности За Апостола Павла чланови Цркве су „духовни” (πνευματικοί). Он овде не упућује на нека психолошка искуства хришћана. Његова логика је повезана са пост-васкрсним искуством Цркве. Наиме, после Христовог вазнесења, ученици су примили Духа на дар и Он, као Утешитељ, дела како би унео дарове Будућег века унутар хришћанске заједнице. Као резултат тога, сви чланови Цркве постају „духовни”, црпећи свој етос из будућег начина постојања коме их учи Дух. Извор истинске духовности је чланство у Цркви као телу оних који су, захваљујући Крштењу и заједници Духа Светога (што је Евхаристија), стекли вечни идентитет. Ако су сви чланови Цркве постали „духовни”, то значи да им Дух Свети омогућава да предокусе будуће Царство чије су одлике: „љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање; за такве нема закона” (Гал 5, 22-23). Из тог разлога, сагласно Павлу, истински хришћанин не допушта дискриминацију која би један дар (личност или харизму унутар заједнице) стављала изнад других. Један члан заједнице не може да презире другог и да постоји независно до осталих чланова. „И неугледни наши удови имају већи углед, док оним угледним то не треба. Али Бог тако сложи тело давши слабом уду већу част, да не буде раздора у телу, него да се удови подједнако брину један за другога” (1Кор 12, 24-25). Врхунски облик духовности је љубав (1Кoр. 13, 13) због тога што је Дух заједница. Према томе, уколико немам љубави, тада сам ништа (уп. 1Кор. 13, 2). Пошто је љубав ствар воље и очишћења од зла, тј. свега што води ка одбацивању другог, јасно је да борба за „духовног” човека повлачи подвиг. Како све ово изгледа у светлу психологије? Несумњиво, појам телесног код Св. Павла указује на тело у коме се утврђује индивидуализам, у коме физичке потребе и жудње (ако нису контролисане) воде ка себичним поступцима и мотивима (παρὰ φύσιν). „Душа” изражава природне, психолошке функције. При том, душевно не треба окарактерисати као природно у смислу здравог и целовитог. Поистовећење природног (κατὰ φύσιν) са здравим и нормалним није у складу са светоотачким погледом који природу не оправдава као такву. Природа је здрава једино уколико је у заједници са натприродним Богом, уколико је доведена до стања ὑπὲρ φύσιν, тј. ако је обожена. Због тога, питање је да ли постоји иједан плаузибилан пример духовног у базичној интеракцији унутар људске психологије. По мом мишљењу, за „духовног човека” не постоји еквивалент у психологији због тога што се не ради о својству људске природе него (ничим изнуђеном) дару од Бога. У сваком случају, у павловској перспективи, „духовни човек” је пријемних Духа Светога који личност човека води до надилажења природног (биолошког) стања бића („ако сте пак Духом вођени, нисте под законом”: Гал 5, 18) и есхатолошког усиновљења („јер које води Дух Божији, они су синови Божији”: Рм 8, 14). Бити вођен Духом и владати се на основу закона јесу две ствари које се међусобно искључују. Важи или једно или друго, али не обоје. Бити, пак, истински духован представља црквено, а не индивидуално психолошко искуство. Интеракција између духа, душе и тела у данашњој кризи Било која врста кризе (притисак, фрустрације, узнемиравање на послу) подстичу човека да ангажује своје природне потенцијале. У време кризе најочигледније се испољавају душевни и телесни начин. Криза, на пример, нагони неке људе да поступају као телесни људи. Ако неко, из реакције на стрес или трагања за утехом, постане завистан (према храни, интернету, куповини итд), та личност ће бити ближа „телесном човеку”. Ако неко из сличних разлога постане радохоличар (workaholic), та личност ће бити више привучена душевном обрасцу, због тога што овде није у игри страст; међутим, уколико се радохоличар храни нарцизмом, то лако постаје „телесни” човек. Погледајмо неколико примера у следећој табели. Телесни Душевни Духовни Повређеност, рањеност насиљем Жеља за осветом, мржња, злопамћење Жал, борба за опроштај, сећање на добре ствари Праштање, прихватање Брак Нарцистичко искоришћавање, путеност Подношење другог Смиреност, жртвена љубав до самозаборава Животне фрустрације Злопамћење, трагање за материјалном утехом Туга, стрпљење, жеља за превазилажењем Вера, жудња за Богом Национализам Искључива љубав према свом народу Толерисање других народа Љубав према другима народима Радохоличар (workaholic) Себично стицање на компулсиван начин Дела милосрђа, помоћ другима Самоодрицање, дарежљивост Богатство Богаташ из јеванђеља Помоћ другима са интересом (духовним) Несебично помагање другима Горња табела показује да три модуса нису статична него да су динамички испреплетени. Код духовног човека, телесно и душевно сарађују у потпуности и бивају доведени до преображаја. Критеријуми позајмљени из будућности Да би се проценила критична ситуација, потребно је имати визију будућности, тј. оно на основу чега знамо шта је Божија воља о нама. Задатак свештеника, терапеута, вероучитеља и др. је да указују на истину човека. Критеријуми на основу којих можемо да „читамо” реалност — људе, догађаје, појаве и поступке — позајмљени су од истине која је историјски откривена у Христу. Звучи просто, зар не? Можда, али ствар се ту не завршава. Јер, док антиципирани Крај не дође, ми и даље имамо озбиљну борбу пред нама. То повлачи опитно искуство слободе, неизбежни крст и изоштрен осећај за историју. Трајни изазов за хришћане састоји се у увођењу димензије Краја у њихове животе, тако да свако своју кризу — од породице, посла, брака, преко кризе средовечности до друштвених, културних и политичких превирања — може да сучели на здрав начин. О том хришћанском ставу према наведеним питањима најуверљивије говори ранохришћански спис Посланица Диогнету (4–5): „Они (хришћани) живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога. Живе у отаџбинама својим, али као пролазници (πάροικοι). Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, и свака отаџбина туђина“. Наведена илустрација хришћана (понекад тешко замислива у нашем времену) сведочи о парадоксу једне илегалне и прогоњене религије. Био је то, како истиче француска историчарка Мари-Франсоа Баслез, парадокс једне мистичне религије која је са својим мучеништвом промислила своју антропологију дајући важно место телу; парадокс једне универзалне религије која је разликовала културу од религије – показујући да човек може бити хришћанин независно од тога да ли је Грк или Јеврејин; парадокс једне религије која у глобалној историји спасења у Христу давала одговоре на питања актуелности. Била је то визија живота која је у резултату дала један етос надахнут будућношћу. Мудра процена догађаја у светлости Краја била је од почетка важно оруђе у рукама Цркве. То јој је помогло да не дозволи суноврат због свађа и личних интереса. Верујемо да ће она помоћи и данас када смо суочени са кризом смисла живота. ИЗВОР: Шта значи бити духован данас? (или: Quo vadis, homo sentiens?) TEOLOGIJA.NET Цео свет се налази у стању збуњености. Са наиласком пандемије примећено је да се људи психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију... -
Владика Максим, Сједињујући подељено биће, 2020. Цео свет се налази у стању збуњености. Са наиласком пандемије примећено је да се људи психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију о овом патолошком стању са мноштвом нездравих појава. Многи очекују да духовност као таква може да помогне. Међутим, духовна област је готово несхватљива за савремени начин размишљања, у коме се религија доживљава као специјални ефекат људског порива за оностраним. После вишевековног следовања теолошкој традицији која је начинила оштар рез између душе и духа, савремени човек је наследио дилему избора између њих. Ипак, Црква и теологија настављају да се занимају за „духовне теме” још од догађаја Педесетнице као и од момента када је Апостол Павле начинио разлику између духовног (πνευματικός), душевног (ψυχικὸς) и телесног (σαρκικὸς) човека. Хришћанска духовност има у свом средишту отеловљеног Бога као „Сина Човечијег” Који у Духу Светом уноси у историју истину о човеку. Због тога се намеће питање на који начин ова духовност може да утиче на модерну културу? Павлово разликовање између телесног, душевног и духовног Почнимо са кратким погледом на терминологију и на актуелни садржај појмова — телесно, душевно, духовно да бисмо видели какав значај они могу имати за савремену проблематику. Многи мисле да је Апостол Павле из хеленске литературе позајмио и дистинкцију „духовно-душевно-телесно” (Рм 7-8; 1Кор. 2,12-3,4), повезујући је са психолошким разумевањем карактеристичним за грчку мисао. Заиста, код древних Грка, човек се састоји из три дела. Међутим, извор павловског разликовања је јудејски, а не грчки. Апостол Павле се по овом питању креће у библијском миљеу из којег потичу појмови basar (тело), nephesh (душа) и ruah (дух). У том предању, телесно указује на биолошко постојање човека и везује се за инстинкт самоодржања. Душа је само животни принцип који није имун на смрт и не гарантује опстанак личности после смрти. Дух, пак, указује на божански дар и животворну снагу која долази од Бога. Теолошки посматрано, три поменута павловска израза треба повезати са три различита начина испољавања човека. Погледајмо их укратко. Начини манифестовања човека Телесни човек живи и понаша се искључиво на основу свог биолошког идентитета. То ће рећи: занима се како да сачува своје биолошко постојање које садржи, између осталог, и инстинкт самоодржања. Одржање живота у биолошкој равни телесни човек ставља за крајњи циљ свог постојања. Једини циљ телесног човека је преживљавање његове биолошке ипостаси. Стога, када неко запрети његовој биолошкој ипостаси, он ће га убити! Душевни човек је онај који ставља извесне „бране” у односу на пориве телесног човека. Стога душевни човек, на пример, не жели да нашкоди другом. Он жели да заштити себе, али то не чини на уштрб другог. Целокупно васпитање усмерено је ка душевном човеку. Духовни човек је онај који је вођен Духом Светим, Који у његово постојање уноси будуће стање, есхатон. Дух то чини преносећи човека у стање у коме његовим постојањем неће диктирати биолошки инстинкт самоодржања те га неће користити на штету другог. И не само то, него садржи и елемент љубави. Јер, у коначној анализи, есхатон је љубав која чини да себе жртвујем ради другог. Према томе, код Апостола Павла имамо три начина постојања који се не поистовећују са три дела (или спрата) човека. Примера ради, по истом Апостолу, када год негују самољубље људи остају телесни (σαρκικοί). У 1Кор. 3, 3, он пита: „Јер све док су међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте телесни и зар се не владате по човеку?” Ипак, изненађујуће за неке хришћане, ни душевни човек (ψυχικὸς) не представља за Павла неко идеално стање. Штавише, он сматра да душевни и духовни човек нису тако блиски. „А душевни човек не прима што је од Духа Божијег, јер му је лудост, и не може да разуме, јер се то испитује духовно” (2, 14). То што је данашњи човек пре свега „душевни” човек дугује модерној култури у која га своди на ниво осећања. Свака историјска епоха је разрадила свој тип идеалног човека (нпр. homo sapiens, homo religious, homofaber, homo economicus и сл). Наше доба је сведок култа емоција и одушевљења, и њен идеал је homo sentiens (човек који осећа). Медији интензивно експлоатишу оне програме или слике које играју на карту емоције и импресије. Али, у светлу павловске антропологије, емоције могу да буду само илузија дубине човека. Према томе, „духовни” човек (у већ наведеном смислу) представља решење за дилему модерног човека. Али, како то разумети? Да ли је духовни супротстављен душевном или телесном у онтолошком смислу? Апостол Павле одбацује такву поделу због тога што он не говори о деловима него о начинима. Он прави разлику, али не врши хијерархијски рез и трипартитну поделу. Љубав као главни израз духовности За Апостола Павла чланови Цркве су „духовни” (πνευματικοί). Он овде не упућује на нека психолошка искуства хришћана. Његова логика је повезана са пост-васкрсним искуством Цркве. Наиме, после Христовог вазнесења, ученици су примили Духа на дар и Он, као Утешитељ, дела како би унео дарове Будућег века унутар хришћанске заједнице. Као резултат тога, сви чланови Цркве постају „духовни”, црпећи свој етос из будућег начина постојања коме их учи Дух. Извор истинске духовности је чланство у Цркви као телу оних који су, захваљујући Крштењу и заједници Духа Светога (што је Евхаристија), стекли вечни идентитет. Ако су сви чланови Цркве постали „духовни”, то значи да им Дух Свети омогућава да предокусе будуће Царство чије су одлике: „љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање; за такве нема закона” (Гал 5, 22-23). Из тог разлога, сагласно Павлу, истински хришћанин не допушта дискриминацију која би један дар (личност или харизму унутар заједнице) стављала изнад других. Један члан заједнице не може да презире другог и да постоји независно до осталих чланова. „И неугледни наши удови имају већи углед, док оним угледним то не треба. Али Бог тако сложи тело давши слабом уду већу част, да не буде раздора у телу, него да се удови подједнако брину један за другога” (1Кор 12, 24-25). Врхунски облик духовности је љубав (1Кoр. 13, 13) због тога што је Дух заједница. Према томе, уколико немам љубави, тада сам ништа (уп. 1Кор. 13, 2). Пошто је љубав ствар воље и очишћења од зла, тј. свега што води ка одбацивању другог, јасно је да борба за „духовног” човека повлачи подвиг. Како све ово изгледа у светлу психологије? Несумњиво, појам телесног код Св. Павла указује на тело у коме се утврђује индивидуализам, у коме физичке потребе и жудње (ако нису контролисане) воде ка себичним поступцима и мотивима (παρὰ φύσιν). „Душа” изражава природне, психолошке функције. При том, душевно не треба окарактерисати као природно у смислу здравог и целовитог. Поистовећење природног (κατὰ φύσιν) са здравим и нормалним није у складу са светоотачким погледом који природу не оправдава као такву. Природа је здрава једино уколико је у заједници са натприродним Богом, уколико је доведена до стања ὑπὲρ φύσιν, тј. ако је обожена. Због тога, питање је да ли постоји иједан плаузибилан пример духовног у базичној интеракцији унутар људске психологије. По мом мишљењу, за „духовног човека” не постоји еквивалент у психологији због тога што се не ради о својству људске природе него (ничим изнуђеном) дару од Бога. У сваком случају, у павловској перспективи, „духовни човек” је пријемних Духа Светога који личност човека води до надилажења природног (биолошког) стања бића („ако сте пак Духом вођени, нисте под законом”: Гал 5, 18) и есхатолошког усиновљења („јер које води Дух Божији, они су синови Божији”: Рм 8, 14). Бити вођен Духом и владати се на основу закона јесу две ствари које се међусобно искључују. Важи или једно или друго, али не обоје. Бити, пак, истински духован представља црквено, а не индивидуално психолошко искуство. Интеракција између духа, душе и тела у данашњој кризи Било која врста кризе (притисак, фрустрације, узнемиравање на послу) подстичу човека да ангажује своје природне потенцијале. У време кризе најочигледније се испољавају душевни и телесни начин. Криза, на пример, нагони неке људе да поступају као телесни људи. Ако неко, из реакције на стрес или трагања за утехом, постане завистан (према храни, интернету, куповини итд), та личност ће бити ближа „телесном човеку”. Ако неко из сличних разлога постане радохоличар (workaholic), та личност ће бити више привучена душевном обрасцу, због тога што овде није у игри страст; међутим, уколико се радохоличар храни нарцизмом, то лако постаје „телесни” човек. Погледајмо неколико примера у следећој табели. Телесни Душевни Духовни Повређеност, рањеност насиљем Жеља за осветом, мржња, злопамћење Жал, борба за опроштај, сећање на добре ствари Праштање, прихватање Брак Нарцистичко искоришћавање, путеност Подношење другог Смиреност, жртвена љубав до самозаборава Животне фрустрације Злопамћење, трагање за материјалном утехом Туга, стрпљење, жеља за превазилажењем Вера, жудња за Богом Национализам Искључива љубав према свом народу Толерисање других народа Љубав према другима народима Радохоличар (workaholic) Себично стицање на компулсиван начин Дела милосрђа, помоћ другима Самоодрицање, дарежљивост Богатство Богаташ из јеванђеља Помоћ другима са интересом (духовним) Несебично помагање другима Горња табела показује да три модуса нису статична него да су динамички испреплетени. Код духовног човека, телесно и душевно сарађују у потпуности и бивају доведени до преображаја. Критеријуми позајмљени из будућности Да би се проценила критична ситуација, потребно је имати визију будућности, тј. оно на основу чега знамо шта је Божија воља о нама. Задатак свештеника, терапеута, вероучитеља и др. је да указују на истину човека. Критеријуми на основу којих можемо да „читамо” реалност — људе, догађаје, појаве и поступке — позајмљени су од истине која је историјски откривена у Христу. Звучи просто, зар не? Можда, али ствар се ту не завршава. Јер, док антиципирани Крај не дође, ми и даље имамо озбиљну борбу пред нама. То повлачи опитно искуство слободе, неизбежни крст и изоштрен осећај за историју. Трајни изазов за хришћане састоји се у увођењу димензије Краја у њихове животе, тако да свако своју кризу — од породице, посла, брака, преко кризе средовечности до друштвених, културних и политичких превирања — може да сучели на здрав начин. О том хришћанском ставу према наведеним питањима најуверљивије говори ранохришћански спис Посланица Диогнету (4–5): „Они (хришћани) живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога. Живе у отаџбинама својим, али као пролазници (πάροικοι). Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, и свака отаџбина туђина“. Наведена илустрација хришћана (понекад тешко замислива у нашем времену) сведочи о парадоксу једне илегалне и прогоњене религије. Био је то, како истиче француска историчарка Мари-Франсоа Баслез, парадокс једне мистичне религије која је са својим мучеништвом промислила своју антропологију дајући важно место телу; парадокс једне универзалне религије која је разликовала културу од религије – показујући да човек може бити хришћанин независно од тога да ли је Грк или Јеврејин; парадокс једне религије која у глобалној историји спасења у Христу давала одговоре на питања актуелности. Била је то визија живота која је у резултату дала један етос надахнут будућношћу. Мудра процена догађаја у светлости Краја била је од почетка важно оруђе у рукама Цркве. То јој је помогло да не дозволи суноврат због свађа и личних интереса. Верујемо да ће она помоћи и данас када смо суочени са кризом смисла живота. ИЗВОР: Шта значи бити духован данас? (или: Quo vadis, homo sentiens?) TEOLOGIJA.NET Цео свет се налази у стању збуњености. Са наиласком пандемије примећено је да се људи психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију... View full Странице
-
Црква Преноса моштију Светог Николаја на београдском Новом гробљу прославила је данас, 22. маја, своју храмовну славу Светом Литургијом коју је служио викарни Епископ ремезијански Стефан. Звучни запис беседе "Нека да Бог да разумемо нашу веру и шта значи бити са Христом, да друге поштујемо јер и у другима се налази Христос и други је створен по лику Божијем." Овим речима нас је Владика Стефан у празничној беседи подсетио да ми не можемо живети као други народи и не можемо дозволити да нам се урушава породица и да треба да волимо и непријатеље своје. На Светој Литургији Његовом преосвештенству прислуживало је свештенство храма а сав присутни верни народ учестовао је у појању. Извор: Радио Слово љубве -
У контексту синоћ објављених мера Владе Уједињеног Краљевства, Његово Преосвештенство Епископ британско-скандинавски г. Доситеј, донео је следећи акт за Архијерејско намесништво британско и ирско: Богољубивоме свештенству и свој браћи и сестрама епархиотима британско-ирског намесништва Сведоци смо у ове наше дане да модерни свет проживљава дубоку кризу и трагедију пандемије коронавирус, која није виђена још од светских ратних страхота и разарања. Пандемијом је захваћен у мањој или већој мери цео свет и стручњаци из области медицинске науке нас уверавају да најтежи дани и месеци тек следе. Јасно је да је ово велико искушење припуштено на људе и народе да преиспитамо наше односе према другим људима, према ближњима, природи и уопште свету у коме живимо јер нема никакве сумње да је људска гордост и грамзивост у корену ове до сада невиђене кризе. Ово време захтева и наш трезвен одговор на новонасталу ситуацију, а притом остајући потпуно смирени и без страха, загледани у самог Господа у Тројици, а руковођени љубављу према ближњима и свим људима, према целокупној Божијој творевини. Наша богомспасавана Епархија британско-скандинавска простире се на простору седам држава западне и северне Европе стављајући нас и у том смислу пред искушење доношења јединствене одлуке за подручја различитих држава и народа, те одлука Влада тих држава и препорука и правила Националних здравствених служби у условима борбе против ширења корона вируса. Сагледавајући саопштења и поступке наше Свете Цркве у отаџбини Србији али и других помесних Православних цркава, доносимо своју Архијерејску одлуку за епархиоте у Великој Британији и која је у складу са најновим одлукама надлежне владе. Одлука ступа на снагу одмах , стављајући ван снаге све одлуке раније донесене по овим питању, и важиће до даљњег: 1. Од уторка 24. марта 2020. године обустављају се богослужења свештеници ће служити Свете Литургије без присуства народа. 2. Свака од парохија, ако то није већ учинила мора отказати све небогослужбене активности тј. недељне школе, фолклорне групе и друштвене услуге. 3. У Вашем молитвеном правилу а посебно свештеници у богослужењима додати посебну молитву Богу да нас избави од од присутне опасности епидемије и пошаље анђела чувара да бди над нама а Господ да исцели оболеле и поврати здравље. 4. Свештеници да не преносе уживо Свету Литургију путем техничких средстава умањујући и профанишући реалну мистику људског партиципирања и небоземног јединства у литургијској Светој чаши, чинећи од овог јединственог догађаја „ствар за гледање“. Само је пожељно да се прикаже на социјалним мрежама Литургија речи, конкретније, читање одељка из Апостолских посланица, Свето јеванђеље, свештеничка проповед и молитва за избаваљење од епидемије али не и канон евхаристије. 5. Свештеници и Управе црквених општина ће предузети и остале неопходне кораке у погледу задовољавања највиших хигијенских норми у Светим храмовима у условима светске пандемије, а у складу са нашим православним предањем. 6. Да се молимо за медицинске раднике који су на првој линији помоћи оболелима, радницима у трговинама и дежурним службама које тешко раде и брину да нормалан живот ипак буде омогућен. Света Литургија је крајеугаони камен наше вере и бића. У Литургији благодарно приносимо Творцу дарове Његове творевине да би предокушали од небеске стварности и истинске радости. Болна је помисао да се за неко време удаљавамо од Свете тајне али нам овај историјски тренутак намеће другу духовну борбу не заборављајући да притом живимо литургијски и евхаристијски. Повлачење у изолацију, штитећи на тај начин себе и друге, не значи позив на ленчарење већ на духовни подвиг молитве, молитвеног тиховања, читања корисне литературе, обнове запостављених породичних односа... Повлачење од света и бег у тиховање многим је светим оцима значило духовно присаједињење Христу, те и ми овај наш, истина присилни, одлазак у изолацију, прихватимо као црквену заповест и великопосно послушање. Прихватимо у смиреној послушности ову своју неопходну жртву за добро свих и да нам Господ дометне вере и наде да се упркос недаћама радујемо нашем великопосном путовању према Васкрсу, крајњем и истинском смислу нашег живота. + Д О С И Т Е Ј Епископ британско-скандинавски Извор: Епархија британско-скандинавска -
Љубав значи одговорност – пазимо на своје родитеље и старије!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Апел свим духовним чедима, свима који долазе у Манастир Пиносаву и свим људима добре воље. Рече Господ Исус Христос: “Што не желиш себи, не чини другоме”. Драга браћо и сестре, удубљујући се у цитиране речи истинске љубави и бриге нашег Спаситеља за нас и наше ближње, приближујемо се истинској одговорности и правој љубави Христовој. Само озбиљношћу и одговорношћу према тајни и светињи живота, што и јесте хришћанска љубав на делу, можемо сачувати, колико до нас стоји, животе наших родитеља, и свих старијих људи и суграђана. Али не само њих већ и оних млађих, који такође могу бити угрожени корона вирусом. Манастир Пиносава придружује се одговорним апелима нашег Свјатјејшег Патријарха Иринеја, наших преосвећених епископа и целе наше Српске Православне Цркве као и одговорним апелима председника наше државе г. Александра Вучића у вези борбе са опасностима од корона вируса. Посебно молимо свакога ко се исповеда и духовно саветује у нашем Светом Манастиру, да за време ванредног стања у држави сви покажемо велику хришћанску и општељудску солидарност и дисциплину, уз стриктно поштовање савета нашег Патријарха, наших епископа, државних органа и здравствених радника о превентиви борбе против корона вируса. Нарочито молимо све млађе људе да, осим по потреби и уз потпуне мере заштите и превенције, не посећују своје старије рођаке и суграђане јер млађи ће и ако су заражени вирусом скоро сигурно преживети и проћи без озбиљнијих последица. Старији људи, ако ми млађи озбиљно не схватимо опасност која се надвила над свима, могу бити директно угрожени нашом небригом и непажњом. Најновије статистике око вируса Корона говоре да ће преко 20 процената оболелих који имају преко 70 година бити смртно угрожени и у критичном стању. Примери из Италије и Шпаније показали су да недисциплина, лакомисленост и немар могу најдиректније угрозити наше старе родитеље и пријатеље. Да трагедија буде већа, анализе из Италије и Шпаније говоре да су управо млађи, па чак и деца, из лакомислености и незнања преносили вирус својим родитељима и најстаријим рођацима, који су потом брзо завршавали у болницама. Многи од њих се нису вратили дома, међу своје највољеније. Зато, не допустимо да наша неопрезност, лакомисленост и неодговорност угрози ичији живот а посебно животе здравствених радника и наших старијих рођака и суграђана. Управо из те љубави која значи одговорност, свети апостол Павле вапије Коринћанима и свима нама речима хришћанске љубави: “Нико да не гледа шта је његово, него свако да гледа шта је другог”. (I Kop. 10, 24). Јеромонах Петар (Драгојловић) Извор: Видовдан -
Митрополит Порфирије: Пост је подвиг љубави, а то значи подвиг распећа!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
.JPG.57ce2a440a3c4a4fc6327350bfa1c752.JPG)
Митрополит Порфирије: Велики пост - пут ка тајни победе над смрћу, ка тајни распећа и васкрсења Христовог из мртвих, а у исто време и нашега васкрсења у Њему и са Њим. У прву недељу Великога поста, Недељу Православља, када Црква прославља победу православне вере над јереси иконоборства, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије началствовао је светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу. Митрополиту су саслуживали свештеници и ђакони Саборног храма. После читања Јеванђеља Митрополит је поучио сабрани народ о смислу и значају поста објаснивши значење прочитане јеванђелске перикопе. -Браћо и сестре, стигли смо на прву степеницу, или можемо рећи на прву паузу, на прво острвце одмора на путу Великог поста, на путу ка тајни победе над смрћу, ка тајни распећа и васкрсења Христовог из мртвих, а у исто време и нашега васкрсења у Њему и са Њим. Пост је пут подвига. По речима апостола Павла, то је пут скидања старога човека са себе и рађање новога човека у нама. Пост је пут сараспињања са Христом и саваскрсавања са Њим. То је пут подвига који није нимало једноставан пут, због тога што је процес скидања старога човека и умирања старога човека у нама веома тежак. То није подвиг који се тиче спољашње гимнастике. То није ни подвиг који се састоји у дијети, у непрестаној бризи о томе да ли ћемо узети кап уља више или мање у храни, у непрестаној бризи о томе шта је дозвољено, а шта није. Ми нашу веру често сводимо на списак, на кодекс правила у којима јасно хоћемо да знамо шта је то дозвољено, а шта није, и иза којих заправо хоћемо да сакријемо наше унутрашње, истинско, право духовно стање. Подвиг поста није нешто што се тиче пре свега тела, иако и тело учествује у посту, иако и тело треба да скине са себе старога човека. Уосталом, стари човек, човек греха, јесте онај, како каже Свето писмо, који носи кожне хаљине. Човек је створен као добар. Није створен као рђав. И сав је био духован, зато што је живео у заједници са Богом, кроз благодат Духа Светога. Определивши се за грех, за страст, определивши се да живи лагодним животом, сладострастним животом, животом који је далеко од Бога, човек се обукао у кожне хаљине. Страст и грех су постали оно што је тешко на њему. У томе учествује сав човек, и тело његово, и душа његова. Човек је позван да сав, у потпуности, учествује у благодати Божјој, да дође до поноће, да оствари оно што му је задато, односно да се уподоби Богу, да постане подобије Божје. Пост, браћо и сестре, нимало није једноставан. Не зато што се своди на спољашњу гимнастику и подвиг. Пост је тежак зато што треба да скинемо са себе старога човека, а то значи човека егоизма, самољубља, човека довољнога самоме себи, да победимо у себи човека који мисли да све постоји да би њему служило. Пост је, дакле, подвиг љубави, а то значи подвиг распећа. Јер љубав је уписана у нас, Промислом Божјим, крстолико. С једне стране, у вертикали, нашим односом са Богом, а друге стране, у хоризонтали, нашим односом љубави према другим људима, према свим људима. Нарочито према онима који нас узнемиравају, који стају на круну нашег егоизма и самољубља. Они нас највише узнемиравају. Узнемиравају нас када ремете наш поредак егоизма. Зато, идући у том тешком подвигу, Црква нам у недељне дане нуди мала острва предаха. Не предаха као престанка борбе, него предаха као тренутка када преиспитујемо себе и када се надахњујемо оним што нам се у Цркви нуди. Ова прва недеља поста, прво острво од мора, се зове Недеља Православља. Шта је то Недеља Православља? Ми се називамо православним хришћанима. И готово сваки Србин ће рећи за себе да је православни хришћанин, јер то сматра урођеним. Чак ће и они који не верују у Бога, а Срби су, себе назвати православним атеистима. Имали смо и такве случајеве и међу познатима и великима, али и међу свима онима који сматрају да је верски идентитет амблем, још једна етикета која постоји и која је постављена у грађевину нашег биолошког и нашег историјског постојања, ако хоћете и нашег националног постојања. Победа Православља над свима онима који су погрешно учили прослављена је 843. године. И данашња прва недеља поста назива се Недеља Православља као успомена на тај догађај, а то је била победа праве вере, вере и Истока и Запада, победа која се тада називала победом над иконоборцима, над многим хришћанима, с једне стране, али хришћанима који нису учили у складу са Јеванђељем Христовим и у складу са вером отаца и вером Цркве, Цркве и на Истоку и на Западу, да је могуће сликати лик Христов, јер су сматрали да ми не можемо упознати Бога, да је Бог за нас неприступачан и невидљив. Да, браћо и сестре, ми све то знамо. Знамо да је Бог невидљив. Бога нико никад није видео. Бог станује, како каже апостол Павле, у светлости неприступној. Не само да га нико никад није видео, него и Његово станиште је неприступно. Али у исто време исти апостол, тврди да је Син Његов Јединородни показао Бога. У Новом Завету, у оригиналном тексту, стоји да је Син Божји објаснио Оца. Он Га је показао. Он је икона Бога невидљивог. У њему борави сва пуноћа Божанства телесно. Дакле, Бог је дошао у овај свет и оно што нама није било могуће, као створенима, да му приступимо, да га видимо, Он нам је то учинио доступним и могућим. Због тога, опредељење Цркве Христове да слика икону Сина Божјег Оваплоћеног јесте само та потврда, потврда вере да нам Бог, иако недоступан, није у потпуности недоступан. Напротив, Он нам је у исто време и познат. То је потврда вере да Бог, иако је далеко од нас, иако заувек суштином својом другачији од нас, својим доласком у свет постаје истоветан нама и пружа нам могућност да Га додирнемо, да Га видимо, да ступимо у нераскидиви однос заједнице и љубави са Њим. Победа над иконоборцима је победа над свима онима који су погрешно тврдили да Исус Христос није истинити и прави Бог, да Он јесте најсавршенији међу људима, али да није Бог. Црква зна да, ако је то тако да нам Бог остане заувек непознат и недостижан, зна да је онда и људска перспектива заувек без наде. Зато прихватиши пуноћом свога бића и свога срца, својом вером, да је Христос међу нама, опредељује се да је Бог међу нама. Опредељује се за могућност да то и потврди. Сликати икону Христову значи, пре свега сликати је у својој души, у себи, у своме срцу, остварити непосредни однос љубави и заједнице са Њим, а онда то искуство преточити и претакати и у оно што је опипљиво и видљиво. Данашњи дан, браћо и сестре, ово славље данашње, нам показује, и ми то свету потврђујемо, да је са Богом могуће ступити у нераскидиву, личну, органску заједницу, и да ми то чинимо не својим празним речима, него својим животом. Бог је први дошао међу нас, Он је први ступио са нама у однос и заједницу, као што то описује и данашња прича из Јеванђеља, прича по Филипу и Натанаилу, у којој је описано како Господ у Галилеји скупља своје ученике, једнога по једнога, Јована, Андреја, Петра и Јакова, и ево сада Филипа и Натанаила. Филип, који је позван и који спознаје у Христу Господа, Месију и Спаситеља кога ишчекује народ, одлази у одушевљењу да то саопшти свом, по свој прилици најбољем, или једном од најбољих пријатеља Натанаилу. Натанаило, с једне стране, имајући поверење у реч свога пријатеља Филипа, а са друге стране, показујући динамику слободе, која подразумева и сумњу, пита се зар је могуће да може бити нешто добро у граду из којег долази Онај, у коме Филип види Спаситеља, одлази имајући у себи сумњу. Међутим, Господ показује да је Он први њега упознао говорећи му да га је видео док је седео под смоквом, по свој прилици опхрван управо мислима о Месији, мислима о Спаситељу. Открива му оно што је било најинтимније у њему и за шта нико није знао. Показује да познаје њега, његову душу, његову жеђ и глад, његова трагања. Тада Натанаило у одушевљењу каже Ти си Син Божји и Ти си цар Израиљев, а Господ му одговара Више од тога ћеш видети, да су небеса отворена и да анђели Божји силазе на Сина Божјег. Данашњи празник, браћо и сестре, као Недеља Православља, јесте дан када Црква одређује управо ово Јеванђеље да би ту истиниту и благу вест о томе да су небеса отворена, јер их је Бог отворио у односу на нас, ми потврђивали на све четири стране света. Да су небеса отворена и да је лествица, као лествица Јаковљева из Старога Завета, која је сада Христос Спаситељ, спуштена на земљу. Али исто тако, да небеса отворена са оне стране треба да буду отворена и са ове стране. Са ове стране треба да их отворимо ми својим животом, својом љубављу, читавим својим бићем које, као икона Божија, треба да буде испуњено Христом, по речима апостола Павла, до мере да не живимо више ми, него Христос у нама. Да будемо истински сведоци речи које је Филип упутио Натанаилу позивајући га Христу, без убеђивања, теорија и философија, дођи и види, и онда ће наша бића, Црква, то јест вера наша, бити најбољи могући сведок. Људи ће онда, гледајући нас, не зато што ми идеолошки хоћемо да правимо себи следбенике, него зато што је то заповест и воља Божја, видети кроз нас и у нама Господа и Спаситеља, и онда ће, засигурно, наш живот, наша реч, с једне стране, нама бити спасење, а с друге стране, бити Јеванђеље истине упућено другима. Нека би Господ дао да овај пост буде пост радости, да буде подвиг у којем јачамо, скидајући са себе егоизам, самољубље, као стару одећу, одећу грешнога човека, човека који живи по закону греха. Нека би се у нас уселио Господ љубављу својом, како би, заиста, Он био истинска и права лествица уз коју можемо да се са земље, крилима љубави и вере, успињемо у Царство Божје, које је у Њему сада и већ овде, и слави се у Цркви Његовој са свима светима, али исто тако и у вечности, и у векове векова. Амин. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска-
- 5
-
-
-
- митрополит
- порфирије:
- (и још 5 )
-
Наша света Црква у суботу, 15. фебруара 2020. године, молитвено прославља празник Сретења Господњег. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, а саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, протопрезвитери-ставрофори Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, и Милош Весин, парох јужночикашки и ленсишки, протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, братство Саборног храма и новосадски ђакони. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, владика Иринеј нагласио је да се Сретење Господње обележава као Богородичин празник, са многим елементима Господњег празника. Сретење значи Божји долазак нама у сусрет, ради јединства са нама, и наш дочек Њега, наше узвратно ходење и идење к Њему, у сретање Њему. За нашу неблагодарност, за наше људско богоодступништво, Он нам је даровао свега Себе, даровао нам је то да Он, поред свега, иде у сретење нама и позива и призива нас у сретање са Њим, и не само то, то није формални, спољашњи сусрет, него је то дубинско, истинско и спасоносно сједињење наше са Господом. Зато је и животни програм свакога од нас, као хришћанина и хришћанке, и свих, као народа Божјега, да свој живот схватимо као излазак Господу у сусрет, Господу Који непрекидно долази к нама, Који непрекидно, како Он Сâм каже, стоји на вратима наших срца и куца, и очекује да Му ми отворимо та врата и да Он уђе и настани се, са Оцем небеским и Духом Светим, у нама. Ако тако схватимо свој живот онда ћемо избећи и замке ове наше епохе поновног, нажалост, богоодступништва и то у некадашњем хришћанском свету, рекао је Епископ бачки господин Иринеј. По завршетку свете Литургије, владика Иринеј је честитао празник верноме народу Цркве Божје у Бачкој. Извор: Инфо-служба Епархије бачке-
- 1
-
-
- епископ
- новосадски
- (и још 21 )
-
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у интервјуу „Новостима“ је прокометарисао изјаву премијера Душка Марковића да је Митрополит-црногорско приморски једина адреса за разговор са њим о Закону о слободи вјероисповијести. „Не може он да дијели Патријарха и Митрополита црногорског. Ово је Српска православна црква, Пећка патријаршија, Митрополија црногорско-приморска која је прва у свим њеним епископијама била и остала једина која је сачувала континуитет Пећке патријаршије и за вријеме њеног укидања“, рекао је Владика. Интервју Митрополита Амфилохија „Новостима“ преносимо интегрално: О БЕЗАКОНОМ Закону о слободи вероисповести Црква је дала своју реч. Међутим, ако нас премијер Душко Марковић позива да разговарамо у смислу да амандманима делујемо на то безакоње и да се оно промени – то је у реду. Водити разговоре било непосредно са нашим Патријархом или са нама епископима Пећке патријаршије Српске православне цркве у Црној Гори је иста ствар. Наравно, ми имамо своју одговорност, разговарамо и разговараћемо, али под условом да они ставе под знак питања то безакоње које су донели. Овако, у интервјуу за „Новости“, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије оцењује најављени позив црногорског председника Владе за разговор о спорном закону који је изазвао жестоке реакције свештенства и верног народа у Црној Гори. * Ви сте и раније преговарали, па до решења, као што видимо, није дошло… – Да, и то не једанпут. Одбили смо безакоње што и сада чинимо. Тај закон је настао из опаке болести брозоморе и бране га они који су задојени том идеологијом. Ако хоће да разговарамо о правом закону и о усагалашавању са нормама европских закона онда је у реду. Али, ако хоће да нам то безакоње намеће под било каквим видом онда ниједна наша епископија ни у Црној Гори, а ни шире неће то прихватити. Ако је неко за закон онда је то Црква коју је основао Свети Сава и овде траје осам векова. * Како оцењујете то што је Марковић нагласио да сте ви једина адреса за разговор? – Разговарати са мном значи разговарати са Српском православном црквом. Не може он да дели Патријарха и Митрополита црногорског. Ово је Српска православна црква, Пећка патријаршија, Митрополија црногорско-приморска која је прва у свим њеним епископијама била и остала једина која је сачувала континуитет Пећке патријаршије и за време њеног укидања. То је наша Митрополија. Митрополити су били господари Црне Горе, а Митрополија је стварала Црну Гору, што значи Пећка патријаршија, јер на Цетињу и данас постоји бунар Пећке патријаршије и зграда у којој је краљ Никола настанио прву Богословију 1863. године. И данас су моји богослови у тој згради и она се води на Пећку патријаршију. То значи да је Митрополија незамислива без Пећке патријаршије и без Српске православне цркве. * Како сте доживели „контралитију“ на Цетињу у среду? – Литија на Цетињу била је предвиђена од Цетињског манастира до Ћипура где се сваке суботе служе службе. Група грађана, како су се представили, реаговала је, а бојим се да је то било уз помоћ власти. И онда смо ми одлучили да се одржи само молебан и да нећемо ићи до Ћипура, како се не би стварала мржња ни против кога и свађа, него мир и заједништво. Цетиње је веома осетљиво. ШАНТИЋ И ГРОБОВИ * ЧЕСТО истичете да је безакоње у Црној Гори одавно присутно… – Да, и ја сам савременик свега тога. Сећам се последње прославе Светог Саве у школи у којој сам учио у Барама Радовића када сам рецитовао пророчке стихове Алексе Шантића: „Све тако даље, тамо до Голготе, и кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама“. То је било 1945. и 1946, када су се сви Црногорци осим нешто мало монтенегрина писали да су Срби. То би требало да зна наш премијер. Извор: Новости/Светигора- 7 коментара
-
- 1
-
-
- православном
- српском
- (и још 8 )
-
Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у интервјуу „Новостима“ је прокометарисао изјаву премијера Душка Марковића да је Митрополит-црногорско приморски једина адреса за разговор са њим о Закону о слободи вјероисповијести. „Не може он да дијели Патријарха и Митрополита црногорског. Ово је Српска православна црква, Пећка патријаршија, Митрополија црногорско-приморска која је прва у свим њеним епископијама била и остала једина која је сачувала континуитет Пећке патријаршије и за вријеме њеног укидања“, рекао је Владика. Интервју Митрополита Амфилохија „Новостима“ преносимо интегрално: О БЕЗАКОНОМ Закону о слободи вероисповести Црква је дала своју реч. Међутим, ако нас премијер Душко Марковић позива да разговарамо у смислу да амандманима делујемо на то безакоње и да се оно промени – то је у реду. Водити разговоре било непосредно са нашим Патријархом или са нама епископима Пећке патријаршије Српске православне цркве у Црној Гори је иста ствар. Наравно, ми имамо своју одговорност, разговарамо и разговараћемо, али под условом да они ставе под знак питања то безакоње које су донели. Овако, у интервјуу за „Новости“, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије оцењује најављени позив црногорског председника Владе за разговор о спорном закону који је изазвао жестоке реакције свештенства и верног народа у Црној Гори. * Ви сте и раније преговарали, па до решења, као што видимо, није дошло… – Да, и то не једанпут. Одбили смо безакоње што и сада чинимо. Тај закон је настао из опаке болести брозоморе и бране га они који су задојени том идеологијом. Ако хоће да разговарамо о правом закону и о усагалашавању са нормама европских закона онда је у реду. Али, ако хоће да нам то безакоње намеће под било каквим видом онда ниједна наша епископија ни у Црној Гори, а ни шире неће то прихватити. Ако је неко за закон онда је то Црква коју је основао Свети Сава и овде траје осам векова. * Како оцењујете то што је Марковић нагласио да сте ви једина адреса за разговор? – Разговарати са мном значи разговарати са Српском православном црквом. Не може он да дели Патријарха и Митрополита црногорског. Ово је Српска православна црква, Пећка патријаршија, Митрополија црногорско-приморска која је прва у свим њеним епископијама била и остала једина која је сачувала континуитет Пећке патријаршије и за време њеног укидања. То је наша Митрополија. Митрополити су били господари Црне Горе, а Митрополија је стварала Црну Гору, што значи Пећка патријаршија, јер на Цетињу и данас постоји бунар Пећке патријаршије и зграда у којој је краљ Никола настанио прву Богословију 1863. године. И данас су моји богослови у тој згради и она се води на Пећку патријаршију. То значи да је Митрополија незамислива без Пећке патријаршије и без Српске православне цркве. * Како сте доживели „контралитију“ на Цетињу у среду? – Литија на Цетињу била је предвиђена од Цетињског манастира до Ћипура где се сваке суботе служе службе. Група грађана, како су се представили, реаговала је, а бојим се да је то било уз помоћ власти. И онда смо ми одлучили да се одржи само молебан и да нећемо ићи до Ћипура, како се не би стварала мржња ни против кога и свађа, него мир и заједништво. Цетиње је веома осетљиво. ШАНТИЋ И ГРОБОВИ * ЧЕСТО истичете да је безакоње у Црној Гори одавно присутно… – Да, и ја сам савременик свега тога. Сећам се последње прославе Светог Саве у школи у којој сам учио у Барама Радовића када сам рецитовао пророчке стихове Алексе Шантића: „Све тако даље, тамо до Голготе, и кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама“. То је било 1945. и 1946, када су се сви Црногорци осим нешто мало монтенегрина писали да су Срби. То би требало да зна наш премијер. Извор: Новости/Светигора View full Странице
- 7 нових одговора
-
- 7
-
-
-
- црквом
- православном
- (и још 8 )
-
Такође се молимо Господу за покој душа наше браће и сестара нађу покој заједно са хоровима светих у рају. "У покојишту твом Господе где почивају сви твоји Светитељи, упокој и душе слугу твојих јер си ти једини Човекољубац" (Тропар из "Трисагиона" тј. Малог помена). Притом дубоко верујемо да молитве Цркве њима помажу и да они иако више не телом међу нама, активно учествују у заједници Тела Христовој, у евхаристији, што символично изображавамо честицама које вадимо не само за живе, већ и за покојне чланове Цркве. Пракса вађења честица је настала у каснијим вековима, али свест да и покојни учествују у литургијском сабору постоји у Цркви одувек. Ми не можемо знати стање у коме се њихове душе налазе, да ли блажено тихују у "Аваамовом наручју" односно рајским насељима или пролазе кошмар и таму ада. Бог је једини срцезналац и једини судија. Телесна смрт је само привремена промена начина живота човека, који наставља да постоји према настројењу своје воље и након раздвајања душе и тела. Христовим васкрсењем и победом над смрћу разорен је древни Ад (Шеол) у који су силазили сви, али не као место мучења, већ као место у коме су душе умрлих обитавеле као "сенке" (rephaim). Након Христовог Васкрсења душе људих који умиру телом нити нестају, нити одлазе у бесвесно стање или непостојање, њима је дарован живот који ће након Васкрсења из мртвих по Другом доласку Господњем бити пројављен у свој пуноћи новог неба и земље. Трагедија јесте у томе да дар живота и љубави Божије за оне који нису у стању да га прихвате, представља агонију и предукус вечног огња. Ово су све општепозната места из нашег литургијског живота и црквеног предања и не видим ништа проблематично. Дакле, светитељи нас чују зато што су живи у Христу и прослављени благодаћу Божијом, а не зато што су већ васкрсли и зато што нам се јављају у васкрслим телима. Колико ми је познато овога нема у предању Цркве и не знам ко је конкретно од отаца о томе говорио. Једино постоји предање да је Пресвета Богородица у телу узнета на небо. О томе конкретно говоре апокрифи, али Црква са благочешћем поштује ово предање и оно се често изображава и у нашим храмовима (нпр. Дечани). Слична предања постоје за Еноха, Илију који по древном предању нису прошли телесну смрт, али то не значи да су васкрсли. Зато и светитељи са анђелима на небу и душе праведника, заједно са нама на земљи чекају Васкрсење мртвих и живот будућег века. Очекују га, али са страхом и неизвесншћу и они који живе у адском мраку и одсуству заједнице са Богом. Чињеница да поштујемо мошти светитеља показује да поштујемо њихова тела кроз која се прославио Бог и која су извор благодати Божије. Говорити о већ васкрслим светитељима и истовремено поштовати њихове мошти изазива озбиљне контрадикције. Мошти светитеља су заиста она тела која ће по Васкрсењу свих бити сједињена са душама светитеља. Мислим да конфузија настаје у поистовећивању с једне стране НЕБА, као начина постојања у коме живе светитељи, праведници и небеске силе, које није просторна чињеница (али је део овог створеног света и века), и с друге стране - Новог неба и Нове земље у будућем веку (вечности), које ће бити преображене тварне природе и обиталиште народа Божијег након Васкрсења мртвих и коначног Суда. Исто тако, стање ада, је само предукус будућег вечног огња тј. огњеног језера. Царство Небеско, наравно, почиње још овде у заједници љубави Цркви и посебно се пројављује кроз евхаристијски живот. Овај живот у Христу се наставља након привременог раздвајања душе и тела, да би се након Парусије и Васкрсења свих Царство Божије пројавило у пуноћи и будућем веку као сједињење свих у Христу, у реалности Новог Јерусалима. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР -
У недељу 29. септембра, на празник Свете великомученице Ефимије, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин уприличио је канонску посету дреновачкој парохији где је у Храму Вазнесења Господњег служио Свету Архијерејску Литургију. Окупио се велики број верника уз свог пароха протојереја Милана Николића да дочека и поздрави свог Владику што је Преосвећеног посебно обрадовало. „Радостан сам што видим велики број људи што значи да имате Бога у себи“, рекао је сабраном народу у празничној беседи Епископ Милутин. Поред верног народа, Литургији је присуствовао и г. Мирослав Чучковић, председник Општине Обреновац. Појао је хор обреновачке цркве Силаска Светог Духа на Апостоле. По повратку из Дрена Владика Милутин је обишао радове на хидроизолацији у манастиру Грабовац. Извор: Радио Источник -
Митрополит Амфилохије: Бити хришћанин значи бити вјеран Богу
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
-
Епископ Атанасије: Монашки пут значи настојање да се у потпуности испуни Јеванђеље!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Празник Рођење Светог Јована Претече – Ивањдан свечано је прослављен и ове 2019. годинe Господње у манастиру Милешеви. На бденију у навечерје Празника, 6. јула, милешевско сестринство је постало богатије за једну сатрудницу и сапутницу на путу спасења. Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије замонашио је искушеницу Добринку, давши јој монашко име Параскева. Као Пастир добри словесног стада Христовог, Епископ Атанасије је монахињи Параскеви упутио речи охрабрења и наде на њеном избору: – Монашки пут значи настојање да се у потпуности испуни, оствари у свом животу, Јеванђеље Христово. Дати монашка обећања значи свесно се супротставити грешним стихијама овога света, свесно ступити у борбу против грешних стремљења у себи самоме и у свету у којем живимо a који, као што је речено у Светом Писму, у злу лежи. У таквом свету монах настоји да потпуно испуни Јеванђеље Христово живећи по другим принципима у однoсу на овај свет и у односу на грех, по принципима љубави, доброте, правде и свих у Богу врлина, настојећи да врлину држи као закон свога живота. Знајући да је Господ Христос увек са нама на путу спасења и да помаже свима који тим путем ходе ми смело полажемо такве завете које си ти вечерас дала. – Богољубље је та сигурна врлина која нам помаже да остваримо све оно што Господ од нас тражи. Ако ставимо себи у задатак да остваримо љубав према Богу ми добијамо снагу да пребродимо свако искушење, да испунимо сваку Божију заповест. А да би нам било лакше да све то остваримо потребно је што чешћe читати Јеванђеље, читати Свето Писмо, оно што су апостоли записали о Господу Христу, о Његовом животу и састрадавању са свима, о Његовој љубави према нама. Јер кад приметимо колико Он нас воли биће нам много лакше да ми Њему узвратимо на Његову љубав, поучио је Епископ Атанасије. На сам дан празника, 7. јула 2019. године, традиционални Ивањдански сабор почео је молитвено, како и приличи, Светом Архијерејском Литургијом коју је служио Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије у храму Вазнесења Господњег милешевске обитељи. Саслуживали су духовник манастира Милешева архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић. За певницом је својим складним појањем одговарало милешевско сестринство, увећано за једну нову сестру. Спасова црква је била испуњена верујућим народом пријепољског краја, а многи су били и причасници Трпезе Господње, насладошћујући се Пречасним Телом и Крвљу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Да би употпунио радост празника и да би упутио правим путем сабране, Епископ Атанасије је у беседи појаснио на који начин и зашто је потребно да прослављамо свете угоднике Божје: – Треба да се увек трудимо да упознамо оне личности које празнујемо. Празновати, пре свега, значи упознати се, дружити се и зближити се са оним кога прослављамо. Празник је ту да би нас обогатио духовно, да постанемо јачи и мудрији тога дана, да бисмо након тога могли живети за вечност, да би могли живети успешно и часно на земљи као људи. – Шта нама доноси познанство, упознавање са неким личностима? То зависи од онога кога упознајемо. Одређене личности могу нас заробити и упутити странпутицом за цео живот и унесрећити. А има људи са којима се срести значи изаћи на прави пут, упознати се са Истином. За то се на дане празника упознајемо са правим личностима које славимо да нас не би ветрови овога живота могли лако носити десно и лево. Владика је укратко изложио шта је у Јеванђељу Свети апостол Лука написао о Светом Јовану и његовом животу: – Свети Јован рођен је са једним циљем, да објављује Господа Христа, да упућује на Њега својом руком, да о Њему говори, зато што је Христос Спаситељ света. И да на такав начин људе усрећује тако што ће их упознати са Господом Христом. – Свети Јован је био тако близак Богу да је назван пријатељем Божјим. Какав је наш однос према Богу? Јесмо ли ми пријатељи Божји? То је лако препознати. Пријатељ је спреман, ако затреба, и свој живот дати за пријатеља. Сам Свети Јован нам је указао како да и ми постанемо пријатељи Божји. Покајте се, јер се приближило Царство Божје, саветује нам он. А то покајте се значи преусмерите се, преусмерите ток свога живота. Окренимо се од греха и кренимо путем врлина, постанимо онакви каквим Бог жели да нас види, јер је срећа управо у нашој блискости са Богом који може учинити да живимо за вечност и који то чини, поучио је присутне Епископ Атанасије. Након Свете Литургије Епископ Атанасије је пререзао славски колач и освештао славско жито које су припремиле милешевске сестре у славу Божју и част Његовог угодника Светог Јована Претече. Потом су сви присутни са својим Епископом пошли у манастирску гостопримницу где је приређено послужење и дружење како и приличи оваквом саборовању код наших светиња и прослављању дивних светитеља Божјих. Извор: Епархија милешевска-
- 1
-
-
- епископ
- атанасије:
- (и још 7 )
-
Епископ шумадијски Јован: Имати пријатеља значи имати истинског сарадника у животу!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Другог уторка по Духовима, 25. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Пантелејмона у Станову. Владики Јовану су саслуживали: протојереј Синиша Марковић, протојереј Сретко Петковић и ђакон Недељко Дикић. За певницом су певали протојереј Драгослав Милован, протојереј Горан Ђерковић и вероучитељ г. Душан Баловић. Чтецирао је вероучитељ г. Марко Гаљак. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juni2019/stanovo25062019.mp3 У беседи Епископ Јован је рекао: “У име Оца и Сина и Светога Духа. Сваки од нас браћо и сестре, има свога пријатеља. А имати пријатеља значи имати у њега поверења. Имати пријатеља значи имати истинског сарадника у животу, истинског брата по духу. Имати пријатеља значи поверити се пријатељу. Имати пријатеља, значи за пријатеља треба дати и живот. То је пријатељство. Али пријатељство наше које није везано са Богом, као нашим највећим пријатељем, то пријатељство није тако стабилно, да тако кажем. Није чврсто, није јако, јер није утемељено на Христу и Јеванђељу и Цркви. А све што није утемељено на Христу и Јеванђељу и Цркви, утемељено је на нашој саможивости. Утемељено је на нашем личном начину живота, који мислимо да је мој начин живота исправан и да то воли Бог. Никако да се окренемо око себе да видимо, да ли то, тај мој начин живота не ремети живот онога поред мене. Имати пријатеља, заиста значи волети. Ми људи често више волимо, што каже наш народ, онога иза брда, али никако да волимо онога који је поред мене. Тако да толико далеко одлазимо, да нећемо чак ни да идемо у Цркву, где иде онај мој комшија. То је заваравање себе и духовна погибао браћо и сестре. Ми не можемо да волимо онога преко брда, ако прво не заволимо овога поред себе. А заволети овога поред себе, значи смирити се и опростити. Кажем, сви ми имамо пријатеље своје, и хвала Богу што је тако. И нас пријатељи воле и ми волимо пријатеље, тако би требало да буде. Та љубав према човеку или пријатељу, не сме да буде емотивна. Та љубав треба да буде као начин живота. Да кроз тај живот ми потврђујемо то”. “Нема веће љубави него да свој живот положимо за ближњег свог. Ко је од нас спреман да положи живот свој, почевши од мене? У мислима хоћемо дати живот за ближњег, е то је мало теже. Али коме је тешко? Ономе ко је саможив. Права родитељска љубав је равна са Божијом браћо и сестре. Али и ту родитељи греше. Давајући превагу љубави свом дететом заборављају на Бога. И забораве да је то дете у ствари дар Божији, а не твоје толико. Дакле, сви ми волимо некога и бивамо вољени. Али нико браћо и сестре, не може нас тако волети, па чак ни отац ни мајка, колико нас воли Бог. И то је Он највише потврдио, што је из те љубави према човеку се родио, живео на земљи, трпео све. Као што и поједини људи данас трпе. Дао живот, за човека, за људе и васкрсао. Е то је оно што је Господ потврдио, да нема веће љубави, да који живот свој положи за другога”. Извор: Епархија шумадијска -
Владика Јован: Светлост значи чистоту у вери, да живимо у чистоти срца својега!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У суботу, 22. јуна 2019. године, када наша Црква молитвено прославља Светог Кирила Александријског (Оданије Педесетнице), Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован началствовао је евхаристијским сабрањем у храму Светог Николе, у селу Сибница код Сопота. Преосвећеном су саслуживали: архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, парох сопотски протонамесник Горан Лукић, парох поповићки протонамесник Марко Стевановић, јеромонах Петар (Драгојловић) старешина манастира Пиносава, протођакон Иван Гашић и ђакон Филип Јовановић. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juni2019/sibnica22062019.mp3 У својој архипастирској беседи Преосвећени Владика рекао је да речи данашњег Јеванђеља које смо чули позивају све хришћане на будност, на живот, на освећење и просвећење, јер тако је рекао Господ апостолима у данашњем Јеванђељу: “Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима” (Мт 5,16). “Речи данашњег Јеванђеља не односе се само на апостоле, оне се односе на све хришћане у свим временима. Односе се на све људе за које Господ каже у Светом Јеванђељу “Ко има уши да чује нека чује” (Мт 13,9). Господ је свима нама подарио уши да слушамо, да чујемо, али од човека зависи шта хоће да чује, да ли хоће да чије добро или лоше. Све то зависи од нашег опредељења коме служимо и за кога живимо. Да ли ћемо само да слушамо или ћемо то добро што смо чули применити у своме животу. И хришћани су позвани са овим речима да светле у духовном мраку овога времена, да буду светиљке и да светле онима који желе да иду за Христом. Зато је велики благослов и дар Божији дат нама хришћанима да будемо светлост свету, да покажемо и докажемо својим животом, својом вером и својим делима, да заиста у нама има Светлости Христове. Јер уколико у човеку има светлости Христове, онда ће тај човек не само себи, већ и другима осветљавати пут да не лутају у мраку. Светлост значи чистоту у вери, да живимо у чистоти срца својега. Да у срце своје сместимо оно што је Најчистије, тј. Бога. Али Господ не бива у нечистом срцу, зато је и речено “Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети” (Мт 5,8). Светост је супротно стање грешности. А грех је оно што нас обара и што затамњује нашу душу, наше срце. Светост се постиже постепеним хришћанским животом. Живећи светим животом, хришћанским животом, чинећи света и Богоугодна дела, хришћани и друге побуђују на светост живота и да и они заједно са нама прослављају Бога. Зато су примери наши врло важни, важнији од речи, јер ваљан пример има већу моћ и већу снагу од речи. А речи опет могу имати духовне силе само онда када су спојене са добрим примером. Добар пример тихо делује, често пута и неопажено, но силно и неодољиво. Стога се помолимо Господу да нам помогне да сачувамо светлост те свеће коју је Христос упалио у нама, да је не угасимо. Нека нам Господ помогне да светлимо и незнабожцима и нехришћанима и злочинцима, да светлимо светлошћу Христовом и да дајемо пример како би се и они поправили”. Након свете Литургије у сали парохијског дома, трудом оца Горана-старешине овога храма, за све присутне приређена је трпеза љубави. Извор: Епархија шумадијска -
Њима треба Острог симболички, Свети Василије и Свети Петар. Због тога желим да им поручим и подвучем – ко удари на Острог и на Светог Петра Цетињског проћи ће као и сви који су су то раније радили, а то није нимало добро. Дешавања око крстионице „Суза Његошева“ на Михољској Превлаци су подигла свијест народа који је схватио да је то увод у коначни обрачун режима са Православном црквом у Црној Гори, истиче горњогрбаљски парох, јереј Миајло Бацковић. „То је подигло свијест, а њихова мржња је изашла на видјело. „Не пада снијег да покрије бријег“, то се показало и са нашом крстионицом. Она је била пробни балон и показало се да је народ бранио своју светињу. Показало се да и овај закон о тзв „слободама вјероисповјести“ је нешто на што ће народ прије свега реаговати. И на Михољској Превлаци реаговали су народ и Црква. Ми као клир ћемо светиње да бранимо што се каже „по службеној дужности“, јер знамо шта је у питању, али народ осјећа да је угрожен његов стуб и темељ. Најбитније је да то осјећају не само они који се национално осјећају Србима и који чак гласају за ДПС и партије које доносе овај закон“, казао је Бацковић за ИН4С. Ово ће, навео је он, нажалост бити велика подјела. „Оно што је најбитније да се народу каже разумљивим језиком је да овај закон, ако буде усвојен, доноси грађански рат у Црној Гори. Ми на то не позивамо, да нас не означе као реметилачки фактор, него се то видјело у случају крстионице. Када су јаке полицијске снаге дошле у 4,20 ујутро, до 9 сати скупило се на на Михољској Превлаци преко 1 000 људи да брани крстионицу. Ево два и по мјесеца траје одбрана крстионице. Да ли се ико икад из власти појавио да преговора са нама? Не. На Сињајевини је народ своје ставове бранио седам дана и премијер Душко Марковић је рекао: „Нећемо дозволити да народ мрзне и кисне, него ћемо поступити по вољи тога народа“. Исто се десило на Жабљаку и у Бару. Показало се да Бокељи Подгорици нијесу исто што и остатак Црне Горе, да они Бокеље гледају као грађане другог реда. Ми нијесмо равноправни грађани ове државе, јер да јесмо они би дошли овдје не послије два и по мјесеца, него би дошли првих дана да разговарају са народом, јер народ жели да одбрани своју светињу“, каже Бацковић. Он сматра да је нови Предлог закона о слободи вјероисповијести значајно гори од онога из 2015. „Гори је, перфиднији и опаснији од Енвер Хоџиног укидања слободе вјероисповјести. Овај закон по коме неки ресорни министар може да одређује шта је црква, а шта не и да односи одлуку о укидању вјерских заједница само на основу његовог политичког мишљења, то је директно мијешање политике. То нијесу радили ни комунисти. Тито то не би дозволио и људи који су убијали свештенике и прогањали их то себи нијесу дозволили. Нијесу ишли толико далеко колико је отишао овај однарођени режим са овим законом. Најбитније је рећи сви би требало да прочитају ово законско рјешење. Није добар, јер у свим тачкама укида само Митрополију црногорско-приморску и њој отима имовину“, казао је Бацковић. Према његовим ријечима, ово није закон за све вјерске заједнице. „Врло је јасно плански писан да би се сузбила Српска православна црква у Црној Гори, односно Митрополија црногорско-приморска. Да се не лажемо, многи људи причају „треба им Острог због пара“. Не. Они имају много више пара него што Острог може да заради од донација вјерника. Њима треба Острог симболички, Свети Василије и Свети Петар. Због тога желим да им поручим и подвучем – ко удари на Острог и на Светог Петра Цетињског проћи ће као и сви који су су то раније радили, а то није нимало добро. Мене не радује шта се све може десити, јер знам шта је рат и шта рат доноси и колико је браоубилачка крв у Црној Гори настала на подјелама није смирена. А они те подјеле подгријавају – зеленаши и бјелаши, четници, комите и партизани. У Црној Гори тренутно постоји осам подјела и на тим подјелама желе да овај закон спроведу и да изазову братоубилачки рат. То је врло опасно. Зато се молим Господу у нашој крстионици Ловћенског Тајновидца да уразуми те људе и да виде гдје води овај закон“, казао је Бацковић. Ми се, додао је он, против закона не боримо због хира, или што предсједник Мило Ђукановић поручује „великосрпске идеје“ коју чува Митрoполија црногорско приморска. „Напротив. Ми чувамо црногорску идеју, чувамо истинску, праву Црну Гору која никад није ударала на Цркву. То се види у свим законима, од Ивана Црнојевића, преко Петровића до свих владара који су држали до себе па чак и у комунизму. Видјело се да нијесу хтјели да узму Цркву и њом управљају јер се зна ко управља Црквом. Битно је да позовемо све људе да у суботу 15. јуна дођу у Подгорицу у што већем броју. Наш број и присуство тога на дана Тројичинданском сабору и литургији показаће овом однарођеном режиму шта мисли већинска православна Црна Гора. Недавно у некој емисији о референдуму за независност Црне Горе чуо сам једног муслимана који је о томе афирмативно причао и рекао истину. Од 55 одсто оних који су гласали за независну Црну Гору, само 20 одсто било православних, а остало су све биле мањине. Од тих 20 одсто православних који су гласали под разним принудама, од останка на послу итд. чак и они неће жељети да се овај закон спроведе“, казао је Бацковић. Према његовим ријечима, воља већинске православне Црне Горе је да се не спроведе овај дискриманаторски закон и да се са Црком разговара како треба. „У светом Јеванђељу Господ каже: „Ја нијесам дошао да укинем законе, него да их испуним“. Испунио је законе тако што је побиједио неправду, наметање, лаж, смрт и донио највећи закон- закон љубави. Кроз тај закон ми као Црква, и ми браниоци светиња на Михољској Превлаци позивамо надлежне, министра, предсједника и премијера да добро размисле и не успостављају злу крв међу народом. Ми смо на Михољској Превлаци прије мјесец и по одлично видјели како то изгледа“, истакао је свештеник Миајло Бацковић. Извор: ИН4С -
http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:797019-%D0%A3%D0%88%D0%95%D0%94%D0%98%D0%8A%D0%95%D0%8A%D0%95-%D0%9F%D0%90-%D0%9F%D0%A0%D0%98%D0%97%D0%9D%D0%90%D0%92%D0%90%D0%8A%D0%95-%D0%9D%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D0%BB%D1%83-%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%98-%D1%80%D0%B0%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B0-%D1%83-%D0%A1%D0%B5%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%BE%D1%98-%D0%9C%D0%B0%D0%BA%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B8
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.