Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'значи'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Аутор: архимандрит Павел Пападопулос Људи данас говоре о љубави. Али за коју љубав, када љубав за њих значи само тело? Ако човек не зарони у себе да види одсуство жртве и самоодрицања које се храни његовим егоцентричним ставом, никада неће моћи да разуме шта је љубав. Супружници се разводе и питају се: "Где смо погрешили?", "За шта сам ја крив?". Када у вези покушавамо да апсолутизујемо своје потребе, пожуде, захтеве, гурајући оне другог у ћошак, онда као природна последица долази до распада тог односа, који је био заснован на телесном задовољству, а не на општењу међу појединцима. Љубав није хедонистички плотски став који производи и задовољава нека друга особа. Љубав је чежња за другим као особом, као бићем. То је безусловно давање, ваша понуда другом без "осигурања". Односно, заједништво између појединаца где нема страха од издаје, где нема места сумњи, где се злоба не афирмише, где опрост никада не нестаје. Данас људи говоре о љубави, али мисле о нечем другом - о страсти свог тела, о његовој незадовољеној изопачености, о рекламираној опсесији сексом. Нигде нема ни речи о поштовању и међусобном прожимању. Постали смо жртве псеудо-културе секса и разврата, плиткости флертовања. И зато људи јесу и осећају се усамљени – јер су изопачили љубав. Они су упрљали везу. Онај који воли живи кроз другог, а не од другог. Разлика је огромна. Немојмо љубављу назвати све оно што нам, уместо рајским, живот чини баналним. Љубав је поезија, то је позив да се живи не као обично биће, већ као став. Разумевање Бога може се постићи развијањем нашег односа са Њим, а не интелектуалним и легалистичким поступцима. Љубав је превише света да би о њој толико говорило. . . простака. *** Трошимо своје време да анализирамо ствари. Покушавамо да проникнемо у сва питања која нам наша мисао поставља. Наш ум лута истим стварима, изнова и изнова. Ако не радимо ништа телесно, умарамо се, постајемо лешеви мисли. Немамо "добру" равнодушност . Рецимо: „Не занима ме шта се десило, зашто се то догодило, да ли ми је и колико то нанело неправду." Дивно је прећи преко питања "зашто" и остати заљубљен. Говорећи: „Ту сам за тебе, није ме брига ни за шта друго, шта год да се деси, прихватићу." То је оно што Бог чини за нас. То је истина Божија, Његова љубав. Бог не анализира нашу издају и наш грех. Господ нам каже: „Ту сам због вас, волим вас, чак и када Ме разапнете, убијете Ме, али нећу вас питати зашто то радите, јер ја вас волим“. Наравно, понекад треба размислити зашто се некоме нешто десило да би се исправио, да би увидео своје грешке, а не да би провео време свог живота тражећи самооправдање. Нема сврхе да седим и разматрам своје мисли, преиспитујем ко је у криву а ко у праву, већ да волим другога, да срушим свој его зарад другог. Мудар човек – колико више духовни човек – игнорише своје услове гледајући и крећући се напред; не да га не дотичу стања и понашања других, него се њима не заноси. Поента је да видимо нашу ману, наше страствено понашање (што вероватно одбијамо да признамо), одсуство љубави у нашим животима. Љубав значи прихватити друге у свом срцу као особе, а не као скуп њихових понашања или као огледало наших „жеља“. Када волите, равнодушни сте, али не понижавањем другог, већ супротно. На све остало си равнодушан, на споредне ствари (које обично привлаче нашу пажњу: како нам говори, како нас гледа) и остајеш у другом кога волиш, нудећи му се без претензија. *** Ми хришћани се лако уморимо од свега што има везе са духовним радом. С друге стране, све овоземаљске ствари, без обзира колико рада укључују, радимо. Јуримо за богатством, славом, друштвеном валидацијом. Не умарамо се трагањем за задовољством и грехом. Неуморно пратимо спектакле, гозбе, срамне приче, трачеве. Ове ствари нас не умарају, него нас одмарају. Међутим, потрага за Богом нас замара. И пошто смо уморни од божанске потраге, на крају заборављамо Бога. Ми терамо Бога из наших живота. И ако икада сретнемо некога ко јури за Богом, ми га одбацујемо, називамо ретроградним и досадним - заиста се „залепио” за Бога. Међутим, то је оно што нас одваја од сујете овога света, што нас одваја од потраге за грехом и уводи у други простор – где се све прихвата са стрпљењем јер се веома дубоко разуме. А ово је простор благодати. Јер, трагајући за Богом, користиш себи , твоје унутрашње биће се мења, твој ум се просветљује, твоје срце се радује. Трагати за Богом значи трагати за Животом. Живети без зависности од материјалних ствари, од краткотрајног богатства, од ефемерне среће. Срећан сам због свега, али не зависим од њега. Ако је у мом животу, (кажем) хвала Богу , ако престане да постоји, опет хвала Богу . Уморни смо од бављења Богом, јер у нашим срцима још живе пожуде и чежње у којима Бога нема. Заљубљени смо у нашу блуд, у своју световност. Од љубави према греху морамо прећи на љубав према Богу. Једну љубав побеђује само друга љубав *** Морамо коначно схватити да Црква не припада ниједној нацији или друштвеној групи, нити тражи гомиле следбеника да би демонстрирала моћ. Црква припада путу покајања и смирења, праштања и љубави. Дакле, у Цркви има места за све – девственике и расипнице, уздржане и пијанице, монахе и венчане, необразоване и образоване. Јер Црква није удружење које захтева одређене квалитете да би се у њу уписало, већ болница у коју сви улазе да би се излечили. Само једна група људи (тако ја мислим) није Црква - ти формалисти без љубави који "кастрирају" живот у име спољашњег достојанства и етоса , који мере дужину сукње или панталона када иду у кревет и када устају , који свуда виде грех... чак и у пољупцу двоје љубавника. https://pavelpapadopulos.wordpress.com
  2. JESSY

    Шта значи исповедати Христа?

    Јеванђеље нам говори о тешким стварима ...које остварују светитељи. Када сам први или други пут отишао на Свету Гору Атон, посетио сам руску келију у којој су живели грчки монаси, а међу њима и два кипарска монаха. Тада сам одлучивао да ли да останем на Светој Гори. Реч је о 1976. години када је Света Гора била потпуно одсечена од света, а на Кипру нису ни знали за постојање Атоса, јер смо, сећам се, морали да положимо пријемне испите да бисмо ушли у гимназију, а моје знање је било толико „обимно“, да сам на питање где је Христос рођен, у тесту написао: „На Светој Гори“ – уместо Витлејема. Зашто сам то написао? Сетио једне новогодишње песме о Деда Мразу и Светој Гори, тако нешто. Ови појмови су се спојили у мојој глави и написао сам: „На Светој Гори“. А када сам стигао тамо, почео сам да се двоумим да ли да останем тамо. И желео сам да останем, и плашио сам се да останем, јер сам стално размишљао: шта ће бити са мојом мајком, са Кипром?.. Мисао ми је говорила: „Шта ако избије рат на Кипру, а ја сам овде ?” Као да сам могао да спасем Кипар својим присуством... херој! Ето колико апсурда човек може да измисли! У подне смо се окупили на ручку, и такве су ми се мисли вртеле у глави. Али нисам желео, нисам могао ни да помислим да заборавим Кипар. Христове речи тако су тешке ...јер је тешко када ти кажу: „Остави све!“ Оставите мајку, оца, браћу, децу, њиве, куће, знање, све!“ Христос овде говори апсолутне ствари да нам помогне да престанемо да будемо слабићи и да постанемо живи и снажни људи. Иза сваког човека који иде за Христом крије се одрицање од много тога. Не можете следити Христа ако не одлучите да одустанете од нечега. Наравно, ако останете у свету, нећете морати да се одрекнете своје мајке, свекрве или свог шефа, или свих других, али ћете свакако морати да одустанете од ваше воље, ваше страсти, ваше себичности, ваша љубави према новцу, сладострашћа, љубави према слави... Један младић је дошао код нас са намером да се замонаши овде на Светој Гори. Одрекао се родитеља, одрекао се пријатеља, диплома, новца, али није могао да се одрекне својих албума са маркицама. Када је старац у својој келији видео гомилу албума, упитао га је: - А шта је унутра? - Маркице, Геронда. - Зашто си их донео овде? За шта ти требају? — Од детињства сам волео да сакупљам маркице. - Па добро, ако си их већ донео овде - а била је зима - онда ће бити погодни за ложење пећи! А он, јадник, пребледе, позелени, поцрвене и рече: - Ја не могу то да урадим. - Па, ако не можеш, онда их узми и иди! То је све! Старији нису имали другу реч. Отишао сам до момка и рекао му: - Па, зашто си оставио мајку, оца, браћу, а не можеш оставити ове маркице? А старешина је био категоричан: - Или их спали, или изађи! А кад ме је видео да му прилазим, додао је: "И неће их спалити нико други!" Нећеш их дати оцу Атанасију да их спали, него ћеш их сам спалити! Покушао сам да се заузмем за њега: - Па, зар није штета уништити тако лепе маркице? Геронда, тако их је тешко сакупио. Па добро, хајде да их не задржимо за себе, јер стварно, шта да радимо са њима у пустињи? Али сачувајмо их, можда дође неки младић који би се таквом поклону обрадовао. - Не! Сам ће их спалити! И тако се догодило. Ако нас сада слуша неки филателиста, бојим се да бисмо могли имати проблема. Али тамо, на Светој Гори, такве ствари се не цене. Христос помаже човеку да буде храбар ...да не би био кукавица, плашљив, половичан. Христос јасно каже: „Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима.“ (Матеј 10:32–33). Ове Христове речи испуниле су Цркву мученицима. Милиони мученика који су претрпели неизмерне, нељудске муке, и то не само они зрелих година , већ и мала деца, девојке... Света Марина је имала 15 година, Света Варвара 16, Света Ирина је била млада, Свети Георгије 20 година, Свети Стефан такође 20. Или бебе. Свети Кирик је имао 3 године, Свети Валеријан 16 месеци, Цар га је узео од мајке и упитао: -Ко је прави Бог? Беба је одговорила: - Христ! Затим га је бацио са трона право на мермер, и беба је умрла. Свети мученик Цркве. А свети Кирик, дете, када су покушали да му кажу да Христос није Бог, удари владара, и он га баци право у огањ. Дакле, ове Христове речи испуниле су Цркву мученицима. А да су се одрекли Христа, шта би онда било? Шта ако си уплашен? Свету Варвару убио је њен рођени отац. Да се ова девојка, ова шеснаестогодишњакиња, одрекла Христа, шта би било? Наравно, изгубила би круну живота. Међутим, Бог јој је дао моћ, и, ма колико то изгледало чудно и невероватно, знај да се све то силом Божијом дешава. Бог даје човеку снагу. Када човек то жели, он прихвата моћ. А када не жели, не прихвата силу. Стога, када неки кажу: „Не могу“, не треба их критиковати. Добро, слажемо се: човек не може. "Желим али не могу!" Али то онда значи да наша воља није тако категорична, јер да смо заиста желели, онда би нам Бог дао моћ да радимо шта желимо. Највероватније не желимо колико је потребно, или постоје други разлози за које Бог зна. У сваком случају, Божијом силом човек иде за Христом на апсолутан начин. Као што сам већ рекао, ове речи немају буквалну примену у сваком случају, јер ће неко рећи: – Добро, добро, али шта је са нама, који се нисмо замонашили и живимо са мајком, оцем, децом, имамо њиве – шта ће бити са нама? Зар за нас заиста нема места у Царству Божијем? У ствари, Христос није ово рекао, Он је рекао: ко воли ове ствари „више од мене“. Ако волиш своју жену, мужа, децу, њиву више од Христа, онда си Га заиста недостојан. Сећам се једне мајке, сиромашне, чији је син одлучио да се замонаши. Дошла је, заплакала и рекла: - Ја сам крива! Водила сам га у цркву, водила сам га на исповест, ја сам крива што је отишао и замонашио се. Добро је што нисам ја крив, као што то обично бива. Али само помислите како човек може да гледа на ово. На крају крајева, ово значи да волите Христа само док вам Он служи. Кад хоћеш да те дете послуша, доноси добре оцене и буде паметно, да муж не иде код других жена, а жена не иде са другим мушкарцима, Христос ти је користан. Али ако ово добро дете поверује у оно што Христос овде каже и, на вашу несрећу, оде да то спроведе у дело, онда вам Јеванђеље постаје горко, и почињете да кривите Бога. Пошто су ме много пута оптуживали да сам испирач мозга - онда кажем: - Добро. Кад будем изведен пред суд, понећу са собом Јеванђеље и рећи: ако неко треба да се стрпа у тамницу, то је Христос. Шта је моја грешка? Да ли сам ја рекао људима да оду и постану монаси? Он је то рекао! Да, и ја се могу жалити на Њега, јер сам и ја жртва ( смех ) - а повешћу и мајку са собом ( смех ) - веровао сам у оно што је Христ рекао, отишао и урадио. Наравно, урадио сам само половину, јер остало још нисам завршио. Али барем сам направио прве кораке. Христос је рекао ове ствари, а не човек. Али знајте следеће: када се човек ослободи овоземаљских веза и највише воли Христа, а понављам, није да се одричете својих родитеља и њиве, него да их не волите више од Христа, и да Христос буде тај који одређује сав ваш живот – онда заиста можете живети у слободи Божијој. Тада, како каже Христос, „ко остави куће, или браћу, или сестре, или оца, или мајку, или жену, или децу, или земљу, имена Мога ради, примиће стоструко и наследиће живот вечни“ (Матеј 19, 27–30). Бог ће ти дати сто пута више. Ово је заиста велика реалност. Бог не лаже човека, Он је једини који га никада неће одгурнути, никада га неће издати или разочарати. Христос је веран Својим речима, а оно што је рекао потврђује се у највећој мери, тј. добићете не сто пута, него чак хиљаду пута више. И не само оно што сте у стању да разумете, већ и оне користи које су много веће – све то Бог даје човеку који из љубави према Њему савладава тежину овога света и исповеда Христа. Исповедање Христа се тиче свега, од најмањег до најсложенијег Почевши од тога да се прекрстите када седнете да једете, да носите крст, да би вас неко други питао да ли верујете у Христа, а ви бисте одговорили: „Наравно! Верујем!" Ово је признање. Ако вас неко пита да ли верујете у Христа, а ви макар и у шали кажете: „Не верујем“- изгубићете крштење. Ово је одрицање од Христа! По правилима треба поново да се миропомажете да бисте се вратили у крило Цркве. Има једна таква згода из житија светог Пајсија Великог. Његов ученик је отишао да прода своје рукотворине и срео неке Јевреје који су му рекли: - Христос није Бог. Да би их се отарасио, јер није имао жељу да разговара са њима, рекао им је: - Па, вероватно је тако како ти кажеш. Када се вратио назад, монах Пајсије Велики му рече: - Ко си ти? - Оче, ја сам твој ученик! — Мој ученик је хришћанин. А ти ниси крштен. Где је твоје крштење? Изгубио је крштење. Монах је то, благодаћу Духа Светога, схватио, и тада је био потребан велики подвиг и покајање да се благодат Светог Крштења врати, и ученик је поново примљен у Цркву. Дакле, исповедање Христа није шала: или исповедамо Христа и бићемо са Њим, или, ако Га се одрекнемо, то значи да смо одсечени од Њега. Ако желимо да се вратимо, мораћемо да се покајемо и поново примимо Потврду да бисмо поново били у Цркви. Овде је Реч Божија апсолутна. И то је за наше добро, да нам помогне да будемо разборити људи, озбиљни у односу са Богом, доследни и храбри, и да све своје поверење положимо у Христа. митрополит Атанасије лимасолски https://pravoslavie.ru
  3. Постоје питања која се неизбежно постављају пред свакога ко је крочио — или покушава, или жели, или се нада да ће крочити — на пут који води ка Христу. Питања су тешка, а понекад и застрашујућа - до шока: „Шта то значи?.. Ово је немогуће, ја то не могу! Да ли је заиста тачно да треба?..” Тако и ја – изнова и изнова понављам давно познате речи Христове, које сам сто пута цитирао у публикацијама: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, узме крст свој, и за мном иде“ (Матеј 16:24) И коначно, одлучио сам да о овој најтежој теми разговарам са свештеником. Одабрао сам протојереја Димитрија Шишкина, којег одавно познајем по публикацијама и књигама. Отац Димитрије је настојатељ храма иконе Богородице „Свих жалосних Радост“ у селу Тенисти, Бахчисарајски округ Републике Крим (Симферопољска и Кримска епархија) - Оче Димитрије, шта значи „одрећи се себе“? Уосталом, свако од нас није бестелесан дух, већ жив човек са својим околностима и потребама. Зар уопште не треба да мислимо на себе?.. Да се не бринемо о себи? Да ли је хришћанин позван да буде апсолутно несебичан, или несебичност треба да има разумне границе које узимају у обзир снаге и могућности човека? – Наравно, постоји лична мера самоодрицања. Постоји и љубомора ван разума: човек, понесен надахнућем, чију природу не може увек правилно да разуме, јури у живот који не може дуго да живи – и на крају се сломи. Зашто му се ово дешава? Јер сви су људи различити, и свакоме је дата сопствена мера могућности и способности. Али у сваком случају, сви морамо да се сетимо нашег заједничког позива ка савршенству и светости („Будите савршени, као што је савршен Отац ваш који је на небесима“ (Матеј 5:48)). Шта то значи? То значи да, без обзира на нашу личну меру самоодрицања, морамо искрено и понизно признати себи да можемо и треба да учинимо више. Ова мисао нам је важна као подстицај како не бисмо остали на ловорикама и не бисмо замишљали да смо нешто „постигли“. Уопште, важно је правилно разумети шта тачно значи самопожртвовање у православној традицији. Одрећи се себе, како кажу свети оци, значи погинути за свет који лежи у злу, разапети своје тело са страстима и пожудама. Саможртвовање значи одрицање од греха да би служили Богу и другима. То је, наравно, тешко, и самим људским силама то је потпуно немогуће, али то је пут који нам је Христос заповедио и нема другог. Одрећи се себе значи у свему и свагда тражити не корист, него Царство Божије и његову правду, односно живети, мислити, говорити и поступати како је Христос заповедио. – Шта значи узети крст? – Носити крст, по једнодушном мишљењу светих отаца, значи добровољно и резигнирано подносити туге и патње. Али ко хоће да пати?! Напротив, сви ми по закону тела желимо мир, удобност, благостање... и некако „нехотично“ или „природно“ тражимо задовољење својих страсти и пожуда. Против тога смо позвани да се наоружавамо! У томе је суштина хришћанских туга: не у томе да се те туге некако посебно измишљају за себе, него у уздржавању од страсти, одбацивању свега грешног и у принуђивање себе на стварање добра. Овакво понашање и овакав начин живота често се не слажу са општеприхваћеним концептима и правилима која се „природно“ развијају на основу интереса људске природе оштећене грехом. Отуда долази противречност између тела и духа, закона живота и Божанског. Први служи задовољавању телесног човека, а други духовним потребама. У човеку се боре ове две енергије, два правца, а од њега, од његовог избора и смера воље, умногоме зависи шта ће преовладати у његовом животу – дух или тело. Одрећи се себе не значи да уопште не треба размишљати о себи, већ значи мислити о себи исправно, односно у светлу Јеванђеља. И не само о себи у овом светлу, већ и о свету око нас, и о другим људима. И овде је важно запамтити да је заповест о љубави према ближњем и даље друга заповест, а не прва (уп. Мт. 22,38-39). Прва и главна заповест је о љубави према Богу. Ово је важно знати, јер се у секуларном друштву концепт самоодрицања, пре свега, повезује са служењем ближњему, са жељом да се „живи за друге“. Али чињеница је да се, „живећи за друге“ и као савршени алтруиста и филантроп, може, штавише, бити жестоки атеиста, и не само пропасти за вечност, већ и не учинити ништа истински добро за друге. Јер без Божијег благослова, ниједно добро дело није суштински добро, већ представља само привид доброте и брзо пропада, претвара се у бесмислену прашину. – Сетимо се и других Христових речи које је Он изговорио богатом младићу: „Иди, продај све што имаш и дај сиромасима, и имаћеш благо на небу“ (Мк. 10, 21). Како схватити ове речи: као одређени максимум, који је особа изабрала слободно и није обавезан за све или као категорички захтев за све који желе да следе Христа? – Господ сваког од нас позива ка савршенству и светости. И морамо јасно разумети у чему се састоји идеал овог савршенства и ове светости – у потпуној несебичности. Поклањање свега и служење Богу и људима је идеал хришћанског живота. Мало ко је способан за тако екстремну несебичност, а то је такође објективна реалност. Али треба да се сетимо висине свог позива, макар само да не бисмо размишљали само о себи. Иначе, управо се то догодило овом младићу, који је у страшној самообмани пришао Господу, замишљајући да је испунио заповест о љубави према ближњем. И тако Господ, са својим својственим смирењем и кротошћу, враћа младића на земљу: позива га да прода своје имање, подели новац сиромасима и пође за Њим. Господ као да говори: како можеш да сматраш да си испунио заповест о љубави према ближњем ако си богат, а около има толико сиромашних и страдалника? Ако не можете да дате своје имање, онда барем признајте своју слабост, и не будите арогантни и не замишљајте себе савршеним. Младић је отишао тужан, али то не значи да га је Господ одбацио или осудио. Само га је понизио, а туга младости је спасоносна и корисна. То је оно што Свети Оци називају тугом за Богом. – Из ваших речи произилази да не треба мислити да чинимо довољно – чак и ако споља водимо сасвим узоран живот православног хришћанина. Али шта радити са овом анксиозношћу ако још увек немате довољно снаге за више? Да не паднете у малодушност. – Понављам: колико год да радимо, од нас се тражи више. Али ово разумевање нам је дато не зато да бисмо полудели, не да бисмо пали у малодушност, већ да бисмо јасно спознали своју „инклузивност“, по речи Господњој: „Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити. “ (Лука 17:10) Тако да чинимо добро које можемо чинити, не ослањајући се на своја дела, већ, схватајући себе као неплаћене дужнике Богу и Његовој милости. Ако искрено покушамо да одредимо „довољну меру“ сопственог пожртвовања, убрзо ћемо схватити да је нема; и да када строго преиспитамо сопствене животе, схватићемо да још нисмо почели да чинимо ништа истински добро, већ још увек покушавамо да нешто покренемо, организујемо, изградимо, али при томе остајемо непотребне слуге. А та свест је управо веома важна за наш духовни живот. Јер без тога нема спаса. Свети Симеон Нови Богослов каже: ако заиста желимо да препознамо своју слабост и дођемо у смирено стање духа, морамо озбиљно себи поставити за циљ испуњавање заповести Христових у свако време и сваки час. И тада ћемо експериментално схватити колико мало заиста можемо да урадимо. Али биће поштено; из ове свести ће се родити исправна представа о нама самима и права, жива молитва Богу, без Којега заиста не можемо „ништа“. – Често се сећам речи Сергеја Јосифовича Фудеља: „Нашу духовну немоћ, наравно, напола замишљамо да бисмо оправдали своје нечињење. Још увек можемо нешто да урадимо, али то заиста не желимо." – Генерално, ово је занимљиво и важно питање – зашто нужно желимо да оправдамо своју слабост? Зашто треба да убеђујемо себе да радимо праву ствар и да радимо добро када нам очигледно не иде? Вероватно зато што желимо да се осећамо смирено и самопоуздано, желимо да живимо чисте савести. Али мир савести се не постиже самозадовољством, већ трудом на Христовом пољу - са скромном свешћу о својој неадекватности и љубазним самопрекором. Не треба се плашити овог смирења и скрушености срца и бежати – то је добар осећај. Друга ствар је да не треба бити лењ, наравно, што је свима нама у овом или оном степену заједничко; али сама свест о својој неприступачности делимично служи као компензација за недостатак рада. Ову идеју јасно изражавају свети оци – на пример: „Бог суди покајању не по мери труда, него по мери смирења, праћеног плачем, скрушеношћу и гнушањем од греха“ (Откр. Јован Климакус). Или : „Понизност чини многе грехе опроштеним и без јуначких дела. Напротив, без смирења дела су бескорисна, а и много зла нам припремају“ (св Исак Сирин). Или чак овако: „Боља је слаба савест него сујетна врлина“ (св. Игњатије (Брианчанинов). – Много је искрених, добродушних хришћана, али само неколико светих. Али сваки хришћанин је позван на светост ( Мт. 5, 48). Дакле, сами смо криви што нисмо свети?.. И то треба да осећамо?.. Да ли нам треба ово осећање? – Па, што се тиче тога да постоји само неколико светаца, ово је спорно. У апостолско време сви верни (тј. хришћани) називани су светима. Возглас пред Причешће: „Светиња светињама“ – говори да је управо о томе реч. Друга ствар је да се не треба сматрати свецима, јер смо заправо грешници. Али ако се покајемо, онда се причешћујемо Божанском благодаћу. Одатле потиче хришћанска идеја о светом, изабраном народу ("А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозва из таме на чудесну свјетлост своју; “ (1. Петрова 2:9). Ми нисмо изабрани по својим умишљеним заслугама, него по милости Божијој, која нас не оставља да пропаднемо, него чисти и освећује сваког грешника који се каје. Да ли треба да се осећамо кривим што не постајемо оно што смо позвани да будемо пред Богом? Наравно да треба! Али ово осећање треба да буде смерно, а не гордо, јер смерна свест о кривици не оптерећује и не мучи човека, него чува душу у добром стању скрушености и непрестане наде у Бога. Док „самокритичност” често долази управо из гордости, из неспремности да се помири са својом слабошћу, да се то истински схвати и прихвати. Понос не може да толерише свест о сопственом понижењу, па зато човек пати. Али ово није понизност, већ супротно осећање. Иначе, Свети Игњатије (Брјанчанинов) дели верне на оне који су се удостојили Царства Небеског, на свете и спасене. Ову идеју је вероватно добио од Светог Симеона Новог Богослова, који говори о истој ствари. И ово је блиско ономе о чему говоримо. У нашем савременом схватању, свети су они који су са посебном ревношћу и самоодрицањем радили на њиви Христовој, а остали су у категорији оних који се спасавају или се кају. Зато се држимо овог спасоносног пута, сећајући се да смо и ми позвани на светост и да је Бог - Бог покајника. – Треба ли се „одрицати“ у овом смислу: да жртвујемо све што нам је драго, оно за шта живимо – рад, стваралаштво, професионална самореализација – зарад својих најмилијих, ако им је потребна наша помоћ, ако су, на пример, озбиљно болесни или беспомоћни? „Узети крст” и „одрећи се себе” нису исте ствари, зар не? – Прво, о дилеми „креативног испуњења” и бриге о најмилијима. Константин Паустовски има причу о несебичној, љубазној жени која се остварила на креативном пољу, али је истовремено оставила мајку без бриге, па се, "уморна", није опростила од ње током њене умируће болести, и чак је закаснила на сахрану. Као и сваки велики писац, Паустовски не нуди директне одговоре и једноставна решења, али је познато да је управо ова прича оставила толико дубок утисак на глумицу Марлен Дитрих да је јавно клекнула на сцени пред Паустовским. Али ова глумица је достигла невероватне висине у креативној реализацији. И тако – можете претпоставити да је на крају свог живота схватила да постоји нешто више, тихо, али најважније, што заслужује нашу пажњу. Међутим, у стварности ретко постоји потреба за одлучним прекидом, потпуним одрицањем од уобичајеног начина живота зарад служења ближњем. У ствари, обично постоји много могућности за комбиновање једног и другог, много могућих компромиса. Али дешава се, наравно, да је потребно неко време значајно ограничити опсег својих уобичајених активности и хобија - да бисте више времена посветили патњи. Ово је време нашег тестирања, време непосредног испуњења заповести о самоодрицању. Али и овде је важно да се не изолујете у свом „страдању“, односно да се предате служењу ближњему са радошћу у Господу, са вером и љубављу, а не са скривеном гневом, раздраженошћу, малодушношћу и чежњом за својим личним животом. То мало користи и ономе о коме се брине и ономе ко се брине, јер доводи до супротног резултата: раздражености, нервирања, свађе, поремећаја духовног и душевног живота. Зато би било погрешно рећи да треба да заборавимо на таленте којима нас је Господ обдарио и да се потпуно посветимо служењу ближњима. Сама ова дилема је нетачна. Хришћански идеал је да користимо све таленте који су нам дати да служимо Богу и ближњима. Користите га с разлогом, наравно. Тада се откривају у свој својој пуноћи, тада доносе добар и обилан плод. - А кад те твоји најмилији не пуштају у храм... а то ти је преко потребно...Ово се такође дешава. И врло је тешко подвући црту: када, у ствари, не можете одбити вољену особу, морате јој посветити своје време - а када можете рећи: не, извини, ја сам верник, не могу да живим без цркве. – И о томе Господ говори више пута у Јеванђељу, и то са категоричком строгошћу: „Ко воли оца или матер више од мене, није Мене достојан; и ко љуби сина или кћер више од мене, није Мене достојан“ (Матеј 10:37). Овде је, наравно, потребно и расуђивање и савет, али је и само подсећање на ово важно да не бисмо заборавили на циљ самоодрицања – јединство и сагласност са Богом. – „Одрекни се себе“, „узми крст“ – овде се ради и о резигнацији, о понизном прихватању сопствене ситуације – понекад тешке и горке. Али шта ако не можете да се помирите са оним што се дешава?.. Шта значи помирити се? Да ли то значи нечињење, нетражење начина да се ситуација ублажи? – Заправо, „сваки савршени дар је одозго“ (Јак. 1, 17), односно морамо тражити смирење, не можемо га једноставно узети и истиснути из себе. Али улагање напора да се не подлегне гунђању и незадовољству, како би се свесно односило према својим околностима као према прилици за стицање понизности, у људској је моћи, и то се мора покушати испунити. А остало је дело Промисла Божијег. Наравно, човек може и треба да се понаша интелигентно, да покуша да реши своје тешке ситуације и пронађе праве одговоре на питања. То је стваралачки позив човека. Али да бисте то урадили, заиста морате да се молите свим срцем, тражећи од Господа просветљење и упозорење. Осим тога, неопходно је расуђивање и савет са искусним духовницима. На крају крајева, читава разноликост свакодневних ситуација не може се сместити у бројна рестриктивна правила. А јеванђелске заповести и даље нису законска упутства, већ инспиративни позив човеку да се придружи Духу Христовом, научи да живи и делује у складу са Њим. А то претпоставља тешкоћу избора, понекад и грешке, али главна ствар је искрена жеља да се буде у складу са Богом, да се живи на божански начин. У ту сврху дато нам је Свето Писмо, Предање Цркве, упутства светих отаца; најзад, и сам Господ, Духом Светим, упућује и води ка спасењу сваког човека који искрено тражи спасење. Само треба бити пажљив према свом животу и искрен у жељи да се понашаш у љубави према Богу и према људима. – Како можете научити да се разумно бринете о себи? Или не треба ни да размишљате о томе, него да узмете крст и идете за Њим? – Разумна брига о себи је управо оно што значи одрећи се себе, односно свог телесног, пропадајућег себе. Одбаците то, узмите крст и следите Христа. Ово је најисправнија брига о себи. И ми идемо кроз науку овог самопожртвовања, носећи крст, следујући Христу кроз све кратко време нашег земаљског живота. https://pravoslavie.ru
  4. Данас је дан праштања. Ушли смо у Велики пост. Али добро је да једном заувек разјаснимо шта одређене ствари значе. Јасно је да Христос тражи од нас да опростимо. Праштање је начин живота, па чак и есхатолошки. Шта ово значи; Да ћемо на крају приче, у Царству Божијем сви бити сједињени са Њим, сви једно са ЈЕДНИМ. А ово је, у суштини, заједничко придруживање. Када сви нађемо простор у наручју Божијем. Али до тада, будимо реални, ствари неће бити тако небеске. У овом животу бићемо повређивани и повређиваћемо... Издаћемо и бићемо издани. Грешићемо и упадати у грехе. Имаћемо успоне и падове. И ово неће престати до последњег даха у нашим дрхтавим грудима. Па, у чему се састоји наша борба? Покушати сваки дан једноставно и понизно водити мале свакодневне битке, таму претварати у светлост. Да, милошћу Божијом, опраштамо да бисмо ишли даље. Да дајемо прилике другима као што Бог даје нама, али са једном разликом - да опростити не значи заборавити. Праштање за човека не може бити заборав зла. Јер, тада никада не бисмо научили шта је добро, коју праву ствар треба изабрати у односу на нешто друго што треба избегавати. Ако се праштање поистовећује са заборавом, тј. ако треба да заборавим шта се десило у мом животу, како ћу онда примити поруку и поуку коју Бог жели да ми пошаље, лекцију, апсолутно важну за еволуцију и развој моје душе. Зато ти праштам, остављам те у Љубави и Светлости Божијој, истоварам вреће мржње које терете леђа моје душе. Искористи моје срце. Згази моје вредности. Долазиш и одлазиш како хоћеш у мој живот, пљачкајући моје најневиније снове, уништавајући моје најчистије наде, сахрањујући невиност у мом телу. Нећеш ме усисати и бацити као опушак на путу. Нећу више да учествујем у твојој болесној игри. Ја сам дете Божије, створен сам за Светлост, Вечност, не припадам теби, не припадам себи, ја сам Његов и не могу дозволити да силују, злостављају, да омаловажавају, исмевају и осиромашују Образ Божији у мени. Могу, хоћу и заслужујем оно што ми је Христос дао на Голготи својим Крстом и Васкрсењем. Опраштам ти, али нећу више дозволити да ми сакатиш душу. Опраштам ти, али се враћам свом животу, опет се смејем. Ја сањам и живим Божји дар који се зове живот. Опраштам ти - значи да идем даље. Гледам напред, никад назад. Затварам врата и прозоре, мењам улицу и број. о. Хараламбос Пападопулос https://www.facebook.com/p.libyos/?ref=page_internal
  5. JESSY

    Шта значи „бити свој“?

    „Бити свој“ често звучи као испољавање гордости: „Прихвати ме таквог какав јесам!“ А обично „какав јесам“ значи са свим гресима и недостацима против којих аутори оваквих тирада не сматрају ни потребним да се боре. Али заиста, шта значи бити свој? Целовит човек jе изузетно редак, чешће видимо комбинацију различитих слика у једној особи. Људи на послу су jедни, у друштву други, а код куће трећи. Па и код куће особа се испољава на различите начине: са супружницима, децом, родитељима... И често су слике које особа показује у различитим ситуацијама веома различите. Можете чак рећи да то нису слике, већ маске које човек мења у зависности од средине и околности. Али шта се крије иза ових маски? Обично сам човек не зна шта је он заправо. Jер многе људе себе не замишљају ван друштва. Човек не остаје сам са собом, а још више сам са Богом, па се стога не може испољавати онаквим какав заиста јесте. Његов прави идентитет је скривен од свих и од њега самог. Од свих осим Творца. Шта смо ми прави, само Бог зна, Он зна и какви треба да будемо по Његовоj замисли. Отелотворење ове Божије замисли је наш главни циљ — наследити Царство које нам је припремио Господ. Уосталом сви ми носимо слику Творца у себи. Али наш задатак је да постанемо Његово подобије. Тако, објашњавајући библијску фразу „И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га“ (1 Моj 1,27), cв. Григорије Ниски каже: „Зашто се не каже: „И створи Бог човека по обличју Божијему и по подобиjу?“ [...]. Разлог је у томе што „по обличју” имамо стварањем, а „по подобију” стичемо својом вољом. Бити по обличју Божијем својствено нам је од првог стварања, али да постанемо по подобију Божијем зависи од наше воље. То је цела суштина хришћанског живота – спојити обличjе и подобије. Тако да се споји обличjе и подобије, слика и њено оличење. Дакле, да хришћанин буде своj значи да се повинује Створитељевоj замисли о њему. Употпуни обличjе Божије у себи, поставши Његово подобије. То се постиже само испуњавањем заповести, љубављу према Богу и ближњима. И све маске треба оставити. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-shta-znachi-biti-svoj
  6. JESSY

    Учтив не значи бити лицемеран

    Свето писмо нас јасно и недвосмислено позива на поштење, директност и једноставност. Јасно је да хришћанин не треба бити лицемеран, разметљив или неискрен. Сасвим је разумљиво да се истински верујући човек бори са пороцима и покушава да избегне грех у животу. И, како то често бива, док неки ратују против страсти, други, под плаштом ове борбе, почињу да занемарују ствари које су природне, па чак и неопходне. Рецимо, учтивост. Учтивост захтева неку врсту самодисциплине, културу понашања, речи и мисли, уздржаност и скромност, осећај за меру и такт. Хришћанин не може бити неучтив према онима који не припадају Цркви. Међутим, ово питање има и другу страну. Учтивост захтева од особе да уме да сакрије свој прави однос према људима, поготово ако је тај став негативан. Иза паравана пристојног понашања понекад се крију пороци и страсти. Учтивост је оно што често маскира понос, ароганцију, презир, осуду, огорченост, мржњу. Зар поштен став није бољи од лошег, скривеног под маском учтивости? Да ли је увек потребно бирати речи и унапред размишљати о последицама поступака? Вреди се сложити да су људи, који нису оптерећени учтивошћу, често врло директни и искрени. Рећи ће вам сваку истину у очи и неће се тргнути. Они ће то рећи директно и безобразно, али вреди ако је заиста истинита, објективна и безусловна. Али ево невоље: на овом свету има мало више истине него људи. Свако има своју истину и свако има право на њу. Али ми немамо право да намећемо своју истину другоме јер онда дозвољавамо себи неучтивост, грубост и безобразлук. У супротном, испада да сва наша „директност“ и „поштење“ нису ништа друго до угађање сопственим страстима. У људској природи је волети себе. Мање више, то је својствено свима. Да би се волело исправно, потребно је у себи јасно разликовати слику Божију, чији је носилац личност, и укупност порока којима је он опседнут. Све добро у човеку је од Бога постављено и зато је за њега природно. Зло, колико год да је јака зависност од њега, увек ће остати неприродно за човека. Онај ко воли себе исправно успева да заволи створење Божије у себи и да истовремено мрзи свој грех. Већина, волећи себе, воли све у себи, укључујући и грехе. Понекад – највише грехе. Човек заиста воли сопствену неотесаност, поноси се њоме и диви се себи и свом безобразлуку. Такви појединци се налазе на сваком кораку. Овакви људи занемарују учтивост као нешто сувишно, пажљиво негују у себи безобразлук. Неки, међутим, о таквим људима говоре са поштовањем. Уместо да се обрачуна са собом, особа ће сада имати „ревност за веру“ или „бескомпромисност у залагању за истину“, она ће се искључиво заљубити у јеванђеље. Дакле, безобразни и конфликтни људи не знају да се повинују и изузетно су склони доминацији, па неће испасти мирни, уравнотежени парохијани. Као резултат тога, имаћемо особу која је арогантна и безобразна каква је била и доласка у Цркву, али сада верује да је пронашла истину и стога је непоколебљиво уверена у сопствену исправност. Ако се спријатељи са свештеником, упадне у црквено послушање или једноставно у категорију поштованих људи у парохији. Међутим, ако се то не догоди, проблем неће отићи никуда. Тип парохијана који лута од парохије до парохије, поданик чудног понашања, који дрско захтева од свештеника испуњење сопствених хирова сумњичећи свакога за враџбине и везе са светском масонством, који дискредитује црквену јерархију непримерено цитирајући свете оце и непознате „старце“, је данас свима познат. Зар нас Христос не позива да се према људима понашамо онако како би желели да се они опходе према нама? Зар није рекао „блажени кротки“? Наравно, није сваки учтив човек кротак. Међутим, не сумњам да је свако ко је кротак свакако учтив. Сада погледајмо себе. Окружени смо веома различитим људима и третирамо их на разне начине. Ко од нас може са сигурношћу рећи да у његовом односу према ближњима нема ничег порочног, грешног и прекора? Зар у нашим душама нема довољно осуде, занемаривања, љутње, огорчености? Ако се све ово редовно излива од нас на главе наших суседа, хоће ли то бити знак нашег поштења и искрености? Очигледна је чињеница да учтивост не укорењује лицемерје у нама, већ једноставно нам не дозвољава да испољимо сопствене страсти у комуникацији са људима, дисциплинује нас и чува од греха. Зато, удаљите сваку паралелу између учтивости и лицемерја! Ако се ови концепти идентификују, онда, они који се не одликују љубазношћу не сматрају за потребно да бар мало раде на себи. А то је само по себи у супротности са хришћанским приступом животу. У учтивости нема греха, али у исто време то још није ни врлина. Учтивост је важна, учтивост је неопходна и истовремено природна. Само по себи, још не заслужује награду. Протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/sr/content/da-li-bi-pravoslavni-hrishtshanin-trebalo-da-bude-uchtiv-sa-svima-oko-sebe-ili-je-licemerje
  7. У земаљском животу сви људи су на овај или онај начин подложни патњи: болести, губици и, коначно, смрт. Наравно, у животу има и радости и тренутака среће, али нико не може у потпуности да избегне патњу. Авај, то се десило од пада наших предака: патња је постала саставни део људског живота и од ње се не може побећи. У обичном животу то се не доживљава тако оштро као у ери катаклизми, револуција и ратова. Али сада живимо у таквом времену. Ово је страшно. Али таква времена су посебно страшна за људе који немају Бога. Jер сва њихова патња им се чини бесмисленом, па самим тим још суровијом и неправеднијом. Али код хришћана се све дешава другачије. Знамо да је од тренутка када је Син Божији Господ Исус Христос својом вољом узнео на Крст и претрпео муке за грехе целог човечанства, првобитни грех jе испран, и све његове последице, укључујући и земаљска страдања, изгубили су власт над нама. И данас, посебно поштујући Животворни Крст Христов, сећајући се историјских догађаја везаних за њега, ипак не смемо заборавити шта он за нас тачно значи. Уосталом, шта значи поштовати Крст Господњи? То нису само метаниjа и други спољашњи облици поштовања, које одајемо светињама. Поштовање крста је његово ношење заједно са Христом. То је ношење наших малих крстова. Ево како је Св. Игњатије Брјанчанинов рекао: «Узети свој крст значи, са смирењем и понизношћу, потчинити се оним привременим тугама и несрећама које је Божанска Промисао благоволела да нам допусти да очистимо своје грехе. Тада крст служи као лествица за човека од земље до неба». Размислите само о томе: ми не живимо, не патимо и не умиремо узалуд. Jер сав наш бол, све наше сузе, све наше муке и искуства добијају смисао управо у Богу, у ношењу крста. Јер, како каже исти светитељ: „Изван Крста Христовог нема благостања хришћанског“. И то увек треба имати на уму. Колико год нам данас било тешко, ма колико осећали да смо патили, прогањани, беспомоћни, све то није џабе. Важно је трпети и понизно се уздати у Онога који је већ поднео све наше муке на Крсту. А све су то степенице ка Небу до нашег љубљеног Господа. митрополит Антоније(Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-poshtovati-krst-znachi-nositi-ga-sa-hristom
  8. Златоусти Богослов каже: "Открио им је, колико је Он благоволео, мало од Свог божанства, и тајницима показао Бога који у Њему обитава." Како каже Лука: Док се мољаше постаде изглед Његовог лица другачији; и: Засија лице Његово као сунце, како пише Матеј. Он каже: Као сунце, не зато да би неко замислио ту светлост као вештаствену, јер је то умно слепило оних који нису у стању да схвате ништа узвишеније од (видљивих) природних појава ("феномена"), него зато да бисмо ми схватили да оно што за људе који живе по чулима и виде сагласно чулима представља сунце, то за оне који живе духом и гледају духовно (на духовни начин) представља Христос, као Бог. У том боговиђењу боговидиоци немају потребу за другом светлошћу. Од вечности је светлост Он Сам, а не неко други. Какву потребу за другом светлошћу имају они који поседују највећу светлост? Тако је Он засијао за време молитве и открио изабраним ученицима ту неизрециву светлост, док су томе истовремено присуствовали и највећи међу пророцима, како би показао да је молитва узрок овог блаженог виђења, и како бисмо ми схватили да кроз приближавање Богу, које се постиже врлинама, као и кроз сјединење нашег ума са Њим, настаје и јавља се то сијање које се даје и које је видљиво свима онима што се путем усрдног творења добрих дела и чисте молитве непрестано уздижу ка Богу. Истинска и најдивнија Лепота - каже неко - може да буде видљива само ономе ко је очистио свој ум, будући да се она односи на божанску и блажену природу, и онај ко созерцава Њено сијање и благодати и сам добија нешто од Ње, као да је и сопствено лице обојио неким блиставим сјајем. Отуда се и Мојсејево лице просветлило (досл. прославило) приликом беседе са Богом. https://www.facebook.com/jovanjamanastir/?ref=page_internal
  9. Патријарх Порфирије: Показујући поверење, показујући послушање према речи Божјој, поистовећујући се кроз то са самом благодаћу Божјом, дешава се оно што није очекивано по логици ствари, по логици овога света. Дешава се заправо немогуће. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 24. октобра 2021. године светом архијерејском Литургијом у параклису Светог Јована Богослова при Православном богословском факултету Универзитета у Београду. У наставку доносимо беседу Његове Светости изговорену на тему јеванђелских зачала прочитаних на светој Литургији: У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, чули смо два одломка из Јеванђеља, један из Јеванђеља по Луки, а други из Јеванђеља по Јовану, у којима има много слојева који могу бити и богословска порука и поука за нас и истовремено призив на живот у Христу. Наиме, најпре имамо одломак из Јеванђеља по Луки, где Лука описује догађај сусрета Исусовог са неким од његових будућих апостола. Реч је о апостолу Петру који је заједно са својим братом и пријатељима, сарадницима, у тренутку када се бавио са својим свакодневним послом имао прилику да га препозна и да ступи са њим у општење сам Господ. Већ у тој чињеници видимо на који начин Господ Исус Христос призива себи апостоле. Ми често мислимо да су апостоли људи који су одређени у неком апстрактном времену и простору да буду сведоци речи Христове. Из овога примера види се да Господ ступа у одређену конкретну ситуацију, у конкретно време и у конкретан простор и у контексту онога што је свакодневно занимање човеково. Будући да су апостоли, дванаесторица апостола, они из којих црпемо своје апостолство и сви ми хришћани, они су, као ии начин њиховог призвања у апостолску службу, пример за свакога од нас. Другим речима, нису били апостоли унапред постојећи свештеници или унапред одређени за службу апостолску људи у Цркви, него су они изабрани да буду апостоли и били су апостоли у контексту својих конкретних личних дарова и способности. С једне стране, то су рибари, с друге стране они припадају изабраном народу. Из примера призива апостола Петра могли бисмо да закључимо оно што често говоримо, као и призива свих других апостола, да независно од тога ко је обдарен којим талентом и којим послом се бави, незаисно од тога какве способности има неки човек, сваки је позван и призван да у контексту онога што је њему дато и онога што су његове способности на свој лични непоновљиви начин у послу којим се бави сведочи Христа, сведочи спасење човека и људског рода. Није неопходно да будемо свештеници, у ужем смислу те речи, да будемо они који служе у олтару како бисмо сведочили реч Христову. То значи да не постоји ни на који начин било која врста вештачке поделе између свакодневног, обичног, профаног живота и оног живота који је везан за храм Божји. Један и јединствен је наш живот који има почетак и који се увек враћа олтару и светој Литургији, али и наш живот између две Евхаристије треба да буде и јесте света и свештена Литургија тако што је и сав остали живот ништа друго до служење Богу и служење своме спасењу. Из ове приче, наравно, могли би смо да извучемо још неколико закључака које нам апостол и јеванђелист Лука даје и који иначе у своме Јеванђељу испусује хронолошки догађаје везане за Исусов живот баш онако како су се десили. Често мислимо и говоримо да су апостоли били неуки, да нису имали никаква знања. Међутим, из слике која нам се даје у овом одломку из Лукиног Јеванђеља ми закључујемо да је апостол Петар, заједно са својим братом, припадао породици која је имала некакав иметак. Имали су бродове, ловили су рибу, имали су запослене. Дакле, припадао је класи која сигурно није била најсиромашнија, а будући да је припадао класи која је имала економске благодати сигурно да је имао могућности да стиче већа и виша знања него неки обични. При томе живео је у Капернауму, главном граду Галилеје, и свакако и он и његов брат, као и друга два брата, припадали су реду омладинског покрета који је био везан за Светог Јована Претечу. Самим тим и ту је засигурно имао апстол Петар, као и остали, прилику да слуша реч о Месији, да слуша реч о Спаситељу. И наравно, суштинска порука и поука овог Јеванђеља јесте да се на реч послушања у односу на Господа, на послушање на реч Господњу, дешава нешто што није било могуће по логици и природи ствари у оквирима у којима су се кретали апостоли. Наиме, није било могуће на основу знакова и правила ловљења рибе да ишта апостоли тог тренутка улове. Показујући поверење, показујући послушање према речи Божјој, поистовећујући се кроз то са самом благодаћу Божјом, дешава се оно што није очекивано по логици ствари, по логици овога света. Дешава се заправо немогуће. Као што је чест случај само када ослушнемо своју душу, ослушнемо своје срце, почнемо да преиспитујемо догађаје у своме животу, уверавамо се да Бог дејствује онда када се најмање надамо и не само то, него да онда и оно што нисмо могли сами да учинимо, ни да замислимо да је могуће, дешава се у нашим животима пре свега на унутарњем плану, на унутарњем преображају, на ослобађању од разних окова и уза духовних, психолошких стега које нас спутавају да живимо у слободи духовној, у слободи у Христу. Често онда када истински скрушено ослушнемо реч Божју у својој души и успемо да се ухватимо за њу у том тренутку дешава се апсолутни потпуни преображај. Имамо и одломак из Јеванђеља по Јовану који је толико слојевит и богат, а ту је реч о познатој Првосвештеничкој молитви. За ову прилику, ја бих истакао само једну реченицу коју изговара сам Господ у својој Првосвештеничкој молитви молећи се за све људе да им Господ подари Царство Небеско, да им подари Царство своје, вечни живот, и каже: „Вечни живот није ништа друго него да познају Тебе и Сина кога си послао“. Наравно, то поистовећење познања Бога са Царством небеским је нешто што је реалност у којој живимо овде и сада, пре свега унутар свете Литургије, јер она и јесте Царство Божје међу нама и на земљи. Учествујући у светој Литургији ми учествујемо у Царству Небеском. Ако Господ каже да је Царство Божје познање Њега, Бога Оца, и Онога кога је Бог Отац послао, тј. Сина Очевог оваплоћеног Господа Исуса Христа, он свакако под тим знањем и познањем не подразумева скуп пуких информација и знања о Богу, информација које се стичу кроз исчитавња књига, информација које се стичу на разне друге начине, јер познање Бога није напросто информациј. Познање Бога је живо искуство заједнице, јединства, општења са Сином Божјим. Царство Божје је много више или познање као Царство Божје је много више од рационалног контекста интелектуалног удубљивања у тајну Бога. То је погружавање у тајну Христа као поистовећење са Њим коме претходи Његово поистовећење са нама кроз Његово оваплоћење и кроз Његово дељење себе у тајни Евхаристије. Дакле, познање Бога је нешто што је намењено сваком човеку, зато што је сваки човек позван да буде грађанин, да буде становник Царства Небеског. То поистовећење или познање Бога, као предуслов учествовања у Царству Небеском, јесте тајна која подразумева распеће и одрицање од себе, одрицање управо од ума који хоће собом и себе да обухвати, да спозна, да пороби, једном речју да стекне знање и познање Бога, а то значи излазак из себе, екстазу суштинску, распетим умом и срцем испуњеним љубављу. Нека би Господ дао да, ево, и ми баш по примеру апостола Петра, будући оно што јесте и будући на месту на којем јесте, будући призван кроз свој посебни и непоновљиви дар, радећи посао који ради, да свако од нас на том месту буде истински апостол Христов, онај који уз благодат Његову, послушање Њему, чини непрестано, свакодневно и на сваком месту чуда и на тај начин сведочи Исуса Христа као Месију, као Спаситеља. И још нека Господ да да будемо становници Царства Небеског тако што познајемо читавим својим бићем, својим срцем и умом и телом Њега једнога Господа кога славимо заједно са Његовим Оцем и Духом Светим, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, изговорена на литургијском сабрању, у понедељак 16. августа 2021. године у храму Светог великомученика, победносца и чудотворца Георгија на Опленцу. У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, људски род, али и сваки човек понаособ, има разне потребе. Има, наравно и различите дарове од Бога, како би реализовао те своје потребе. Међутим, и кад успе да оствари све што је замислио, када успе да испуни сваку своју жељу, да оствари сваку своју потребу, остаје једна универзална потреба, заједничка потреба за све људе. Постоји потреба од које зависи и смисао и пуноћа и испуњавање свих осталих потреба. Наиме, постоји једна јединствена потреба свакога од нас, постоји једно универзално, јединствено питање. То питање се зове “питање смисла живота”, смисла постојања и толико је та синтагма распростањена, толико је присутна и данас, углавном на тржишту понуде смисла. Постоје различити путеви и различите понуде које се саморекламирају, да су управо оне смисао постојања. Уосталом, кроз сву историју, ако бацимо поглед уназад, човек је постављао питање себи, зашто постоји, откуда је и који му је циљ. И не само то, него и кроз философију, кроз уметност, кроз различите религије, па ево, и кроз науку, покушава управо да открије природу своју, покушава да открије своје назначење, да пронађе смисао своме постојању. И колико год трају ти напори људски, толико имамо различитих резултата, али у исто време, исто толико неуспеха, тј. све до чега је човек дошао сам из себе није довољно да му одговори на питање, који је смисао његовог постојања. Зашто, браћо и сестре? Па стога – што год чинио човек, какве год успехе на било ком плану и пољу остварио, његов живот у једном тренутку или од једног тренутка почиње да се гаси и на крају се потпуно угаси. И онда се поставља питање, који је смисао свега претходнога, ако је коначни исход бесмисао, смрт и пролазност. Ми хришћани знамо, Откровењем Божијим, знамо љубављу Божијом, љубављу Божијом према творевини и пре свега и изнад свега у односу на нас људе који смо икона Божија, створени по слици и прилици Божијој, знамо да човек није створен за бесмисао. У крајњој линији, и покушаји да дођемо до смисла показују да тај смисао постоји. Ствар је само у томе, што га не може човек сам из себе и сам собом, искључиво и само својим силама открити. Тај смисао јесте Логос Божији, Син Божији, Исус Христос који је дошао међу нас, и не само показао, него реално нас учинио победницима над пролазношћу, над смрћу, учесницима вечнога живота, и то, већ овде, кроз Цркву своју, кроз света њена богослужења, кроз Свету Литургију. Ми смо данас чули причу из Јеванђеља по Матеју, где ученици Христови постављају питање, како се долази до смисла који јесте Царство Небеско у нама, међу нама и са нама, као судеоницима тог Царства Небеског у Телу Христовом. Господ је одговорио једноставном речју: Не може нико ући у Царство Божије, у Царство Небеско, ако не постане као дете. На другом месту позива на покајање, па вели: “Покајте се, јер се приближи Царство небеско!” Царство Небеско доводи у вези са покајањем, то јест покајање, наше покајање, у везу са могућношћу учествовања у свему ономе што нам је Господ љубављу својом дао. Наравно, то покајање није ништа друго, него преображај, узрастање, не напросто један психолошки моменат и тренутак у којем ми самоосуђујемо себе. Покајање значи преумљење, значи одрицање од система вредности које нам нуди овај свет и прихватање и живот по систему вредности Јеванђеља. Зато је основно питање, да ли ми верујемо речи Христовој, да ли верујемо Јеванђељу, да ли је реч Христова за нас меродавна? Ако јесте, онда ће нам живот изгледати на један начин. Ако није, живот ће изгледати потпуно другачије. Ако јесте, онда ћемо разумети и реч: “Ако не будете као деца, нећете ући у Царство небеско”. Наравно, то не значи да будемо деца по наивности, по лаковерности, него да будемо деца по безазлености, по смирењу. А шта је, браћо и сестре, смирење? Смирење, опет, није само и искључиво једно психолошко стање. И то је укључено у тајну смирења. Смирење је наше стајање пред Богом у којем ми препознајемо да сами из себе и собом јесмо пролазни, јесмо смртни, јер имамо свој почетак. Сами собом не можемо додати ни један педаљ своме узрасту, али да управо са свешћу, да не можемо собом, ни из себе, да препознајемо љубав Божију и силу Божију и знамо да њом можемо све, својом отвореношћу, својом вером, поверењем у то да је Бог онај који је наш Спаситељ, Бог који је љубав. Можда можемо бити слабашни, можемо промашивати у свом животу, можемо падати, можемо грешити, али није то од чега зависи наше спасење или погибао. Наше спасење зависи од љубави Божије, а ту љубав примамо управо свешћу ко смо, и свешћу ко смо у заједници са Њим. Ми смо се данас сабрали између осталог и да одслужимо стогодишњи помен краљу Петру Ослободиоцу. Ако верујемо речи Јеванђеља, тамо ћемо наћи и то, да је свака власт од Бога. И од тога да ли верујемо Јеванђељу или не, зависиће наш однос према власти. Међутим, ту исту реченицу краљ Петар је гледао из своје перспективе. И он је знао, као што су знали и православни Срби у његово доба, да је он по Божијем допуштењу и Божијем промислу постао краљ, постао владар Срба, и штавише Срба, Хрвата и Словенаца. Али, знао је и то да је то што има од Бога добио. Знао је, браћо и сестре, а знамо и ми да је знао, јер знамо његов живот. Он је знао и реченицу: “Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско”. Знао је и то, да смрт није последња реч коју може дати о себи, јер је веровао у реч Христову, Јеванђеље Његово, веровао је у Христа Спаситеља, распетог и васкрслог. Да ли хоћемо доказ? Толико их има ако се удубимо у његов живот. Али једна ситница наизглед, крупно и много говори о њему – када је ишао са својим народом на крстоваскрсли пут, кроз зиму, кроз мећаве и снегове, једино што је понео са собом био је диптих – икона апостола Петра и Павла. Већ сама та икона по себи много говори. У њој је садржано једно друштво, образовани - интелектуални свет и обичан - прост свет. Али у једноме једно, у вери једно, у Христу једно. И садржана и показана љубав – јер било је момената када су та двојица апостола имали међусобно различита мишљења и ставове, препирали се, улазили у сукобе, али је увек надвладавала љубав и побеђивало јединство, јер је то јединство у Христу и Цркви Његовој. Краљ Петар је био слуга своме народу. Ко је још подигао своме слуги споменик и мајци његовој? А краљ Петар то јесте – војнику кога није успео да сачува кроз недођију, а за којег је мајка молила да га краљ врати живог и здравог, он је подигао споменик. И мајци његовој. И чувао чарапе које је та мајка упутила по краљу своме сину, који такође није жалио себе. Дакле, браћо и сестре, нисмо ми судије. Ако бисмо ми били судије, тешко да би ико прошао наш суд, јер смо немилосрдни, јер смо самољубиви, јер смо оштри и немилосрдни према другима. Суд Божији је суд љубави, али ја сам сигуран да је краљ Петар знао реченицу: Ако не будете као слуге, ако не будете последњи, нећете ући у Царство Небеско, нећете постати први. Нека му Господ да вечни покој, Царство Небеско. А ми, браћо и сестре, да знамо да је Господ са нама, да је победио смрт, сваку невољу, свако искушење без којих није могућ живот и без којих не можемо постати јачи и вернији Христу. Нека би нама Господ дао смирења, наде, вере и љубави како бисмо га овде славили заједно сви, једним гласом кроз Свету Литургију и Цркву Његову, али и у Царству Небеском и у векове векова. Амин. Извор: Епархија шумадијска / Телевизија Храм
  11. У уторак, 12. јануара 2021. године, када наша Црква прославља свету мученицу Анисију и преподобну Теодору, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу. Саслуживали су протонамесник Александар Сенић, јереј Марко Вуксановић, јерођакон Василије (Старовлах), јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Урош Костић. Чтецирали су Владан Степовић и Василије Тешић, а за певницом су појали Александра Радовановић, Марко Стевановић и Страхиња Савковић. Звучни запис беседе Владика Јован је присутне вернике поучио о најрадоснијем хришћанском празнику Божићу истакавши да се Рођење Господа Исуса Христа непрестано догађа у срцима свих нас и да је то заправо смисао наших живота: “Христос се роди. Браћо и сестре, Црква Христова нас подсећа ових дана да се сећамо празника Божића и смисла Божића за наш живот како овде на земљи, тако и у Царству Небеском. Црква нас учи да се Христос родио у Витлејему пре две хиљаде и нешто година, али нас Црква учи да се Христос непрестано рађа и у нашим срцима. Ако се Божића сећамо само када га календарски празнујемо, брзо ћемо заборавити смисао Божића; али, ако се Христос рађа у нама, онда се такав човек непрестано обнавља. Божић је дан када је Бог постао човек, узео људску природу и постао Богочовек. Зато је Господ узео људску природу на себе јер је она пала, и уздигао је до престола небескога. Другим речима, Господ је осветио палу људску природу и човек је освећен Божићем јер је на Божић Бог постао Богочовек да би огреховљеног човека вратио тамо одакле је дошао, а то је у рај. Адам је био у рају све док је слушао Бога и док га није обузела гордост. Адам је живео у благодати раја јер је живео са Богом. Зато је Божић радостан дан, дан који је створио Господ да се радујемо у њему, баш онако како нам је и апостол Павле рекао: "Радујте се, и опет велим радујте се". Нема те туге коју радост Божија не може да отера из човека. Што се више радујемо у Господу, све више осећамо Бога у себи. Човек док осећа Бога он је испуњен, али кад човек нема Бога у себи он посеже за другим стварима мислећи да може да постигне радост без Бога. Човек је незајажљив, незасит, јер све му је мало, богати се али не у Богу, богати се оним чиме је заменио Бога. Одузмеш ли човеку такво богатство, обузеће га туга и празнина. Зато не смемо бити без Бога ниједног тренутка, јер чим смо без Бога нечастиви нам предлаже чиме да заменимо Бога. Човек без оног што је Божије је као љуштура, духовни мртвац, јер тражи живот од оног што је мртво. А живот рађа живот, како каже она латинска пословица. Човек зна да када рађа је радостан јер испуњава заповест Божију. Божић је благ дан и са разлогом наш народ именује благим данима све празнике које ми славимо у Цркви Божијој. Божић је родитељ свим осталим празницима, јер да није било Божића не би било ни других празника. Кад схватиш да је Божић родитељ сваког празника, онда ћеш се радовати сваком празнику. Празник значи да испразниш себе од себе самог, да би се Бог уселио у тебе. Божић је светлошћу својом осветлио децу Адама, не оног палог Адама, него новог Адама - Христа. Бог је могао да бира не знам какве палате, али се родио у пећини јер зна да оно чега се дотакне је освећено. Бог је унео радост у душе деце Адамове. Божић је благ дан због благога Цара, због живота који се јавио кроз Исуса Христа, јер је тада настао живот. Божић је благ дан и због љубави јављене управо кроз Христа. Зато човек треба да учини и припреми себе да тај Цар мира, радости и љубави буде у њему. Зато је Божић дан љубави Божије која је Бога свела на земљу. Човек уместо да узврати Богу за ту љубав, он је распео Бога јер му је срце испуњено мржњом. Мира нема без цара мира, а Христос је цар мира. Апостол Павле нам поручује да је радост у Господу. Човек треба стално да тражи Бога. Нема праве радости без Бога јер нас не може нико обрадовати као Господ, јер нам је Он све дао, дао нам је Себе да би нас спасао од смрти. Зато је само потребно да ми будемо са Њим и да осећамо присуство Бога. Свако види Бога онолико колико Га у себи осећа. Вером се Бог усељава у нас. Зато ако нам је вера слаба џабе нам све. Зато је потребно да будемо на путу Божијем, јер ван тог пута човека лута и тумара по тами небића. А Бог је дошао да би нас из небића вратио у биће. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска
  12. Владика Максим, Сједињујући подељено биће, 2020. Цео свет се налази у стању збуњености. Са наиласком пандемије примећено је да се људи психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију о овом патолошком стању са мноштвом нездравих појава. Многи очекују да духовност као таква може да помогне. Међутим, духовна област је готово несхватљива за савремени начин размишљања, у коме се религија доживљава као специјални ефекат људског порива за оностраним. После вишевековног следовања теолошкој традицији која је начинила оштар рез између душе и духа, савремени човек је наследио дилему избора између њих. Ипак, Црква и теологија настављају да се занимају за „духовне теме” још од догађаја Педесетнице као и од момента када је Апостол Павле начинио разлику између духовног (πνευματικός), душевног (ψυχικὸς) и телесног (σαρκικὸς) човека. Хришћанска духовност има у свом средишту отеловљеног Бога као „Сина Човечијег” Који у Духу Светом уноси у историју истину о човеку. Због тога се намеће питање на који начин ова духовност може да утиче на модерну културу? Павлово разликовање између телесног, душевног и духовног Почнимо са кратким погледом на терминологију и на актуелни садржај појмова — телесно, душевно, духовно да бисмо видели какав значај они могу имати за савремену проблематику. Многи мисле да је Апостол Павле из хеленске литературе позајмио и дистинкцију „духовно-душевно-телесно” (Рм 7-8; 1Кор. 2,12-3,4), повезујући је са психолошким разумевањем карактеристичним за грчку мисао. Заиста, код древних Грка, човек се састоји из три дела. Међутим, извор павловског разликовања је јудејски, а не грчки. Апостол Павле се по овом питању креће у библијском миљеу из којег потичу појмови basar (тело), nephesh (душа) и ruah (дух). У том предању, телесно указује на биолошко постојање човека и везује се за инстинкт самоодржања. Душа је само животни принцип који није имун на смрт и не гарантује опстанак личности после смрти. Дух, пак, указује на божански дар и животворну снагу која долази од Бога. Теолошки посматрано, три поменута павловска израза треба повезати са три различита начина испољавања човека. Погледајмо их укратко. Начини манифестовања човека Телесни човек живи и понаша се искључиво на основу свог биолошког идентитета. То ће рећи: занима се како да сачува своје биолошко постојање које садржи, између осталог, и инстинкт самоодржања. Одржање живота у биолошкој равни телесни човек ставља за крајњи циљ свог постојања. Једини циљ телесног човека је преживљавање његове биолошке ипостаси. Стога, када неко запрети његовој биолошкој ипостаси, он ће га убити! Душевни човек је онај који ставља извесне „бране” у односу на пориве телесног човека. Стога душевни човек, на пример, не жели да нашкоди другом. Он жели да заштити себе, али то не чини на уштрб другог. Целокупно васпитање усмерено је ка душевном човеку. Духовни човек је онај који је вођен Духом Светим, Који у његово постојање уноси будуће стање, есхатон. Дух то чини преносећи човека у стање у коме његовим постојањем неће диктирати биолошки инстинкт самоодржања те га неће користити на штету другог. И не само то, него садржи и елемент љубави. Јер, у коначној анализи, есхатон је љубав која чини да себе жртвујем ради другог. Према томе, код Апостола Павла имамо три начина постојања који се не поистовећују са три дела (или спрата) човека. Примера ради, по истом Апостолу, када год негују самољубље људи остају телесни (σαρκικοί). У 1Кор. 3, 3, он пита: „Јер све док су међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте телесни и зар се не владате по човеку?” Ипак, изненађујуће за неке хришћане, ни душевни човек (ψυχικὸς) не представља за Павла неко идеално стање. Штавише, он сматра да душевни и духовни човек нису тако блиски. „А душевни човек не прима што је од Духа Божијег, јер му је лудост, и не може да разуме, јер се то испитује духовно” (2, 14). То што је данашњи човек пре свега „душевни” човек дугује модерној култури у која га своди на ниво осећања. Свака историјска епоха је разрадила свој тип идеалног човека (нпр. homo sapiens, homo religious, homofaber, homo economicus и сл). Наше доба је сведок култа емоција и одушевљења, и њен идеал је homo sentiens (човек који осећа). Медији интензивно експлоатишу оне програме или слике које играју на карту емоције и импресије. Али, у светлу павловске антропологије, емоције могу да буду само илузија дубине човека. Према томе, „духовни” човек (у већ наведеном смислу) представља решење за дилему модерног човека. Али, како то разумети? Да ли је духовни супротстављен душевном или телесном у онтолошком смислу? Апостол Павле одбацује такву поделу због тога што он не говори о деловима него о начинима. Он прави разлику, али не врши хијерархијски рез и трипартитну поделу. Љубав као главни израз духовности За Апостола Павла чланови Цркве су „духовни” (πνευματικοί). Он овде не упућује на нека психолошка искуства хришћана. Његова логика је повезана са пост-васкрсним искуством Цркве. Наиме, после Христовог вазнесења, ученици су примили Духа на дар и Он, као Утешитељ, дела како би унео дарове Будућег века унутар хришћанске заједнице. Као резултат тога, сви чланови Цркве постају „духовни”, црпећи свој етос из будућег начина постојања коме их учи Дух. Извор истинске духовности је чланство у Цркви као телу оних који су, захваљујући Крштењу и заједници Духа Светога (што је Евхаристија), стекли вечни идентитет. Ако су сви чланови Цркве постали „духовни”, то значи да им Дух Свети омогућава да предокусе будуће Царство чије су одлике: „љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање; за такве нема закона” (Гал 5, 22-23). Из тог разлога, сагласно Павлу, истински хришћанин не допушта дискриминацију која би један дар (личност или харизму унутар заједнице) стављала изнад других. Један члан заједнице не може да презире другог и да постоји независно до осталих чланова. „И неугледни наши удови имају већи углед, док оним угледним то не треба. Али Бог тако сложи тело давши слабом уду већу част, да не буде раздора у телу, него да се удови подједнако брину један за другога” (1Кор 12, 24-25). Врхунски облик духовности је љубав (1Кoр. 13, 13) због тога што је Дух заједница. Према томе, уколико немам љубави, тада сам ништа (уп. 1Кор. 13, 2). Пошто је љубав ствар воље и очишћења од зла, тј. свега што води ка одбацивању другог, јасно је да борба за „духовног” човека повлачи подвиг. Како све ово изгледа у светлу психологије? Несумњиво, појам телесног код Св. Павла указује на тело у коме се утврђује индивидуализам, у коме физичке потребе и жудње (ако нису контролисане) воде ка себичним поступцима и мотивима (παρὰ φύσιν). „Душа” изражава природне, психолошке функције. При том, душевно не треба окарактерисати као природно у смислу здравог и целовитог. Поистовећење природног (κατὰ φύσιν) са здравим и нормалним није у складу са светоотачким погледом који природу не оправдава као такву. Природа је здрава једино уколико је у заједници са натприродним Богом, уколико је доведена до стања ὑπὲρ φύσιν, тј. ако је обожена. Због тога, питање је да ли постоји иједан плаузибилан пример духовног у базичној интеракцији унутар људске психологије. По мом мишљењу, за „духовног човека” не постоји еквивалент у психологији због тога што се не ради о својству људске природе него (ничим изнуђеном) дару од Бога. У сваком случају, у павловској перспективи, „духовни човек” је пријемних Духа Светога који личност човека води до надилажења природног (биолошког) стања бића („ако сте пак Духом вођени, нисте под законом”: Гал 5, 18) и есхатолошког усиновљења („јер које води Дух Божији, они су синови Божији”: Рм 8, 14). Бити вођен Духом и владати се на основу закона јесу две ствари које се међусобно искључују. Важи или једно или друго, али не обоје. Бити, пак, истински духован представља црквено, а не индивидуално психолошко искуство. Интеракција између духа, душе и тела у данашњој кризи Било која врста кризе (притисак, фрустрације, узнемиравање на послу) подстичу човека да ангажује своје природне потенцијале. У време кризе најочигледније се испољавају душевни и телесни начин. Криза, на пример, нагони неке људе да поступају као телесни људи. Ако неко, из реакције на стрес или трагања за утехом, постане завистан (према храни, интернету, куповини итд), та личност ће бити ближа „телесном човеку”. Ако неко из сличних разлога постане радохоличар (workaholic), та личност ће бити више привучена душевном обрасцу, због тога што овде није у игри страст; међутим, уколико се радохоличар храни нарцизмом, то лако постаје „телесни” човек. Погледајмо неколико примера у следећој табели. Телесни Душевни Духовни Повређеност, рањеност насиљем Жеља за осветом, мржња, злопамћење Жал, борба за опроштај, сећање на добре ствари Праштање, прихватање Брак Нарцистичко искоришћавање, путеност Подношење другог Смиреност, жртвена љубав до самозаборава Животне фрустрације Злопамћење, трагање за материјалном утехом Туга, стрпљење, жеља за превазилажењем Вера, жудња за Богом Национализам Искључива љубав према свом народу Толерисање других народа Љубав према другима народима Радохоличар (workaholic) Себично стицање на компулсиван начин Дела милосрђа, помоћ другима Самоодрицање, дарежљивост Богатство Богаташ из јеванђеља Помоћ другима са интересом (духовним) Несебично помагање другима Горња табела показује да три модуса нису статична него да су динамички испреплетени. Код духовног човека, телесно и душевно сарађују у потпуности и бивају доведени до преображаја. Критеријуми позајмљени из будућности Да би се проценила критична ситуација, потребно је имати визију будућности, тј. оно на основу чега знамо шта је Божија воља о нама. Задатак свештеника, терапеута, вероучитеља и др. је да указују на истину човека. Критеријуми на основу којих можемо да „читамо” реалност — људе, догађаје, појаве и поступке — позајмљени су од истине која је историјски откривена у Христу. Звучи просто, зар не? Можда, али ствар се ту не завршава. Јер, док антиципирани Крај не дође, ми и даље имамо озбиљну борбу пред нама. То повлачи опитно искуство слободе, неизбежни крст и изоштрен осећај за историју. Трајни изазов за хришћане састоји се у увођењу димензије Краја у њихове животе, тако да свако своју кризу — од породице, посла, брака, преко кризе средовечности до друштвених, културних и политичких превирања — може да сучели на здрав начин. О том хришћанском ставу према наведеним питањима најуверљивије говори ранохришћански спис Посланица Диогнету (4–5): „Они (хришћани) живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога. Живе у отаџбинама својим, али као пролазници (πάροικοι). Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, и свака отаџбина туђина“. Наведена илустрација хришћана (понекад тешко замислива у нашем времену) сведочи о парадоксу једне илегалне и прогоњене религије. Био је то, како истиче француска историчарка Мари-Франсоа Баслез, парадокс једне мистичне религије која је са својим мучеништвом промислила своју антропологију дајући важно место телу; парадокс једне универзалне религије која је разликовала културу од религије – показујући да човек може бити хришћанин независно од тога да ли је Грк или Јеврејин; парадокс једне религије која у глобалној историји спасења у Христу давала одговоре на питања актуелности. Била је то визија живота која је у резултату дала један етос надахнут будућношћу. Мудра процена догађаја у светлости Краја била је од почетка важно оруђе у рукама Цркве. То јој је помогло да не дозволи суноврат због свађа и личних интереса. Верујемо да ће она помоћи и данас када смо суочени са кризом смисла живота. ИЗВОР: Шта значи бити духован данас? (или: Quo vadis, homo sentiens?) TEOLOGIJA.NET Цео свет се налази у стању збуњености. Са наиласком пандемије примећено је да се људи психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију...
  13. Владика Максим, Сједињујући подељено биће, 2020. Цео свет се налази у стању збуњености. Са наиласком пандемије примећено је да се људи психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију о овом патолошком стању са мноштвом нездравих појава. Многи очекују да духовност као таква може да помогне. Међутим, духовна област је готово несхватљива за савремени начин размишљања, у коме се религија доживљава као специјални ефекат људског порива за оностраним. После вишевековног следовања теолошкој традицији која је начинила оштар рез између душе и духа, савремени човек је наследио дилему избора између њих. Ипак, Црква и теологија настављају да се занимају за „духовне теме” још од догађаја Педесетнице као и од момента када је Апостол Павле начинио разлику између духовног (πνευματικός), душевног (ψυχικὸς) и телесног (σαρκικὸς) човека. Хришћанска духовност има у свом средишту отеловљеног Бога као „Сина Човечијег” Који у Духу Светом уноси у историју истину о човеку. Због тога се намеће питање на који начин ова духовност може да утиче на модерну културу? Павлово разликовање између телесног, душевног и духовног Почнимо са кратким погледом на терминологију и на актуелни садржај појмова — телесно, душевно, духовно да бисмо видели какав значај они могу имати за савремену проблематику. Многи мисле да је Апостол Павле из хеленске литературе позајмио и дистинкцију „духовно-душевно-телесно” (Рм 7-8; 1Кор. 2,12-3,4), повезујући је са психолошким разумевањем карактеристичним за грчку мисао. Заиста, код древних Грка, човек се састоји из три дела. Међутим, извор павловског разликовања је јудејски, а не грчки. Апостол Павле се по овом питању креће у библијском миљеу из којег потичу појмови basar (тело), nephesh (душа) и ruah (дух). У том предању, телесно указује на биолошко постојање човека и везује се за инстинкт самоодржања. Душа је само животни принцип који није имун на смрт и не гарантује опстанак личности после смрти. Дух, пак, указује на божански дар и животворну снагу која долази од Бога. Теолошки посматрано, три поменута павловска израза треба повезати са три различита начина испољавања човека. Погледајмо их укратко. Начини манифестовања човека Телесни човек живи и понаша се искључиво на основу свог биолошког идентитета. То ће рећи: занима се како да сачува своје биолошко постојање које садржи, између осталог, и инстинкт самоодржања. Одржање живота у биолошкој равни телесни човек ставља за крајњи циљ свог постојања. Једини циљ телесног човека је преживљавање његове биолошке ипостаси. Стога, када неко запрети његовој биолошкој ипостаси, он ће га убити! Душевни човек је онај који ставља извесне „бране” у односу на пориве телесног човека. Стога душевни човек, на пример, не жели да нашкоди другом. Он жели да заштити себе, али то не чини на уштрб другог. Целокупно васпитање усмерено је ка душевном човеку. Духовни човек је онај који је вођен Духом Светим, Који у његово постојање уноси будуће стање, есхатон. Дух то чини преносећи човека у стање у коме његовим постојањем неће диктирати биолошки инстинкт самоодржања те га неће користити на штету другог. И не само то, него садржи и елемент љубави. Јер, у коначној анализи, есхатон је љубав која чини да себе жртвујем ради другог. Према томе, код Апостола Павла имамо три начина постојања који се не поистовећују са три дела (или спрата) човека. Примера ради, по истом Апостолу, када год негују самољубље људи остају телесни (σαρκικοί). У 1Кор. 3, 3, он пита: „Јер све док су међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте телесни и зар се не владате по човеку?” Ипак, изненађујуће за неке хришћане, ни душевни човек (ψυχικὸς) не представља за Павла неко идеално стање. Штавише, он сматра да душевни и духовни човек нису тако блиски. „А душевни човек не прима што је од Духа Божијег, јер му је лудост, и не може да разуме, јер се то испитује духовно” (2, 14). То што је данашњи човек пре свега „душевни” човек дугује модерној култури у која га своди на ниво осећања. Свака историјска епоха је разрадила свој тип идеалног човека (нпр. homo sapiens, homo religious, homofaber, homo economicus и сл). Наше доба је сведок култа емоција и одушевљења, и њен идеал је homo sentiens (човек који осећа). Медији интензивно експлоатишу оне програме или слике које играју на карту емоције и импресије. Али, у светлу павловске антропологије, емоције могу да буду само илузија дубине човека. Према томе, „духовни” човек (у већ наведеном смислу) представља решење за дилему модерног човека. Али, како то разумети? Да ли је духовни супротстављен душевном или телесном у онтолошком смислу? Апостол Павле одбацује такву поделу због тога што он не говори о деловима него о начинима. Он прави разлику, али не врши хијерархијски рез и трипартитну поделу. Љубав као главни израз духовности За Апостола Павла чланови Цркве су „духовни” (πνευματικοί). Он овде не упућује на нека психолошка искуства хришћана. Његова логика је повезана са пост-васкрсним искуством Цркве. Наиме, после Христовог вазнесења, ученици су примили Духа на дар и Он, као Утешитељ, дела како би унео дарове Будућег века унутар хришћанске заједнице. Као резултат тога, сви чланови Цркве постају „духовни”, црпећи свој етос из будућег начина постојања коме их учи Дух. Извор истинске духовности је чланство у Цркви као телу оних који су, захваљујући Крштењу и заједници Духа Светога (што је Евхаристија), стекли вечни идентитет. Ако су сви чланови Цркве постали „духовни”, то значи да им Дух Свети омогућава да предокусе будуће Царство чије су одлике: „љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање; за такве нема закона” (Гал 5, 22-23). Из тог разлога, сагласно Павлу, истински хришћанин не допушта дискриминацију која би један дар (личност или харизму унутар заједнице) стављала изнад других. Један члан заједнице не може да презире другог и да постоји независно до осталих чланова. „И неугледни наши удови имају већи углед, док оним угледним то не треба. Али Бог тако сложи тело давши слабом уду већу част, да не буде раздора у телу, него да се удови подједнако брину један за другога” (1Кор 12, 24-25). Врхунски облик духовности је љубав (1Кoр. 13, 13) због тога што је Дух заједница. Према томе, уколико немам љубави, тада сам ништа (уп. 1Кор. 13, 2). Пошто је љубав ствар воље и очишћења од зла, тј. свега што води ка одбацивању другог, јасно је да борба за „духовног” човека повлачи подвиг. Како све ово изгледа у светлу психологије? Несумњиво, појам телесног код Св. Павла указује на тело у коме се утврђује индивидуализам, у коме физичке потребе и жудње (ако нису контролисане) воде ка себичним поступцима и мотивима (παρὰ φύσιν). „Душа” изражава природне, психолошке функције. При том, душевно не треба окарактерисати као природно у смислу здравог и целовитог. Поистовећење природног (κατὰ φύσιν) са здравим и нормалним није у складу са светоотачким погледом који природу не оправдава као такву. Природа је здрава једино уколико је у заједници са натприродним Богом, уколико је доведена до стања ὑπὲρ φύσιν, тј. ако је обожена. Због тога, питање је да ли постоји иједан плаузибилан пример духовног у базичној интеракцији унутар људске психологије. По мом мишљењу, за „духовног човека” не постоји еквивалент у психологији због тога што се не ради о својству људске природе него (ничим изнуђеном) дару од Бога. У сваком случају, у павловској перспективи, „духовни човек” је пријемних Духа Светога који личност човека води до надилажења природног (биолошког) стања бића („ако сте пак Духом вођени, нисте под законом”: Гал 5, 18) и есхатолошког усиновљења („јер које води Дух Божији, они су синови Божији”: Рм 8, 14). Бити вођен Духом и владати се на основу закона јесу две ствари које се међусобно искључују. Важи или једно или друго, али не обоје. Бити, пак, истински духован представља црквено, а не индивидуално психолошко искуство. Интеракција између духа, душе и тела у данашњој кризи Било која врста кризе (притисак, фрустрације, узнемиравање на послу) подстичу човека да ангажује своје природне потенцијале. У време кризе најочигледније се испољавају душевни и телесни начин. Криза, на пример, нагони неке људе да поступају као телесни људи. Ако неко, из реакције на стрес или трагања за утехом, постане завистан (према храни, интернету, куповини итд), та личност ће бити ближа „телесном човеку”. Ако неко из сличних разлога постане радохоличар (workaholic), та личност ће бити више привучена душевном обрасцу, због тога што овде није у игри страст; међутим, уколико се радохоличар храни нарцизмом, то лако постаје „телесни” човек. Погледајмо неколико примера у следећој табели. Телесни Душевни Духовни Повређеност, рањеност насиљем Жеља за осветом, мржња, злопамћење Жал, борба за опроштај, сећање на добре ствари Праштање, прихватање Брак Нарцистичко искоришћавање, путеност Подношење другог Смиреност, жртвена љубав до самозаборава Животне фрустрације Злопамћење, трагање за материјалном утехом Туга, стрпљење, жеља за превазилажењем Вера, жудња за Богом Национализам Искључива љубав према свом народу Толерисање других народа Љубав према другима народима Радохоличар (workaholic) Себично стицање на компулсиван начин Дела милосрђа, помоћ другима Самоодрицање, дарежљивост Богатство Богаташ из јеванђеља Помоћ другима са интересом (духовним) Несебично помагање другима Горња табела показује да три модуса нису статична него да су динамички испреплетени. Код духовног човека, телесно и душевно сарађују у потпуности и бивају доведени до преображаја. Критеријуми позајмљени из будућности Да би се проценила критична ситуација, потребно је имати визију будућности, тј. оно на основу чега знамо шта је Божија воља о нама. Задатак свештеника, терапеута, вероучитеља и др. је да указују на истину човека. Критеријуми на основу којих можемо да „читамо” реалност — људе, догађаје, појаве и поступке — позајмљени су од истине која је историјски откривена у Христу. Звучи просто, зар не? Можда, али ствар се ту не завршава. Јер, док антиципирани Крај не дође, ми и даље имамо озбиљну борбу пред нама. То повлачи опитно искуство слободе, неизбежни крст и изоштрен осећај за историју. Трајни изазов за хришћане састоји се у увођењу димензије Краја у њихове животе, тако да свако своју кризу — од породице, посла, брака, преко кризе средовечности до друштвених, културних и политичких превирања — може да сучели на здрав начин. О том хришћанском ставу према наведеним питањима најуверљивије говори ранохришћански спис Посланица Диогнету (4–5): „Они (хришћани) живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога. Живе у отаџбинама својим, али као пролазници (πάροικοι). Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, и свака отаџбина туђина“. Наведена илустрација хришћана (понекад тешко замислива у нашем времену) сведочи о парадоксу једне илегалне и прогоњене религије. Био је то, како истиче француска историчарка Мари-Франсоа Баслез, парадокс једне мистичне религије која је са својим мучеништвом промислила своју антропологију дајући важно место телу; парадокс једне универзалне религије која је разликовала културу од религије – показујући да човек може бити хришћанин независно од тога да ли је Грк или Јеврејин; парадокс једне религије која у глобалној историји спасења у Христу давала одговоре на питања актуелности. Била је то визија живота која је у резултату дала један етос надахнут будућношћу. Мудра процена догађаја у светлости Краја била је од почетка важно оруђе у рукама Цркве. То јој је помогло да не дозволи суноврат због свађа и личних интереса. Верујемо да ће она помоћи и данас када смо суочени са кризом смисла живота. ИЗВОР: Шта значи бити духован данас? (или: Quo vadis, homo sentiens?) TEOLOGIJA.NET Цео свет се налази у стању збуњености. Са наиласком пандемије примећено је да се људи психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију... View full Странице
  14. Црква Преноса моштију Светог Николаја на београдском Новом гробљу прославила је данас, 22. маја, своју храмовну славу Светом Литургијом коју је служио викарни Епископ ремезијански Стефан. Звучни запис беседе "Нека да Бог да разумемо нашу веру и шта значи бити са Христом, да друге поштујемо јер и у другима се налази Христос и други је створен по лику Божијем." Овим речима нас је Владика Стефан у празничној беседи подсетио да ми не можемо живети као други народи и не можемо дозволити да нам се урушава породица и да треба да волимо и непријатеље своје. На Светој Литургији Његовом преосвештенству прислуживало је свештенство храма а сав присутни верни народ учестовао је у појању. Извор: Радио Слово љубве
  15. У контексту синоћ објављених мера Владе Уједињеног Краљевства, Његово Преосвештенство Епископ британско-скандинавски г. Доситеј, донео је следећи акт за Архијерејско намесништво британско и ирско: Богољубивоме свештенству и свој браћи и сестрама епархиотима британско-ирског намесништва Сведоци смо у ове наше дане да модерни свет проживљава дубоку кризу и трагедију пандемије коронавирус, која није виђена још од светских ратних страхота и разарања. Пандемијом је захваћен у мањој или већој мери цео свет и стручњаци из области медицинске науке нас уверавају да најтежи дани и месеци тек следе. Јасно је да је ово велико искушење припуштено на људе и народе да преиспитамо наше односе према другим људима, према ближњима, природи и уопште свету у коме живимо јер нема никакве сумње да је људска гордост и грамзивост у корену ове до сада невиђене кризе. Ово време захтева и наш трезвен одговор на новонасталу ситуацију, а притом остајући потпуно смирени и без страха, загледани у самог Господа у Тројици, а руковођени љубављу према ближњима и свим људима, према целокупној Божијој творевини. Наша богомспасавана Епархија британско-скандинавска простире се на простору седам држава западне и северне Европе стављајући нас и у том смислу пред искушење доношења јединствене одлуке за подручја различитих држава и народа, те одлука Влада тих држава и препорука и правила Националних здравствених служби у условима борбе против ширења корона вируса. Сагледавајући саопштења и поступке наше Свете Цркве у отаџбини Србији али и других помесних Православних цркава, доносимо своју Архијерејску одлуку за епархиоте у Великој Британији и која је у складу са најновим одлукама надлежне владе. Одлука ступа на снагу одмах , стављајући ван снаге све одлуке раније донесене по овим питању, и важиће до даљњег: 1. Од уторка 24. марта 2020. године обустављају се богослужења свештеници ће служити Свете Литургије без присуства народа. 2. Свака од парохија, ако то није већ учинила мора отказати све небогослужбене активности тј. недељне школе, фолклорне групе и друштвене услуге. 3. У Вашем молитвеном правилу а посебно свештеници у богослужењима додати посебну молитву Богу да нас избави од од присутне опасности епидемије и пошаље анђела чувара да бди над нама а Господ да исцели оболеле и поврати здравље. 4. Свештеници да не преносе уживо Свету Литургију путем техничких средстава умањујући и профанишући реалну мистику људског партиципирања и небоземног јединства у литургијској Светој чаши, чинећи од овог јединственог догађаја „ствар за гледање“. Само је пожељно да се прикаже на социјалним мрежама Литургија речи, конкретније, читање одељка из Апостолских посланица, Свето јеванђеље, свештеничка проповед и молитва за избаваљење од епидемије али не и канон евхаристије. 5. Свештеници и Управе црквених општина ће предузети и остале неопходне кораке у погледу задовољавања највиших хигијенских норми у Светим храмовима у условима светске пандемије, а у складу са нашим православним предањем. 6. Да се молимо за медицинске раднике који су на првој линији помоћи оболелима, радницима у трговинама и дежурним службама које тешко раде и брину да нормалан живот ипак буде омогућен. Света Литургија је крајеугаони камен наше вере и бића. У Литургији благодарно приносимо Творцу дарове Његове творевине да би предокушали од небеске стварности и истинске радости. Болна је помисао да се за неко време удаљавамо од Свете тајне али нам овај историјски тренутак намеће другу духовну борбу не заборављајући да притом живимо литургијски и евхаристијски. Повлачење у изолацију, штитећи на тај начин себе и друге, не значи позив на ленчарење већ на духовни подвиг молитве, молитвеног тиховања, читања корисне литературе, обнове запостављених породичних односа... Повлачење од света и бег у тиховање многим је светим оцима значило духовно присаједињење Христу, те и ми овај наш, истина присилни, одлазак у изолацију, прихватимо као црквену заповест и великопосно послушање. Прихватимо у смиреној послушности ову своју неопходну жртву за добро свих и да нам Господ дометне вере и наде да се упркос недаћама радујемо нашем великопосном путовању према Васкрсу, крајњем и истинском смислу нашег живота. + Д О С И Т Е Ј Епископ британско-скандинавски Извор: Епархија британско-скандинавска
  16. Апел свим духовним чедима, свима који долазе у Манастир Пиносаву и свим људима добре воље. Рече Господ Исус Христос: “Што не желиш себи, не чини другоме”. Драга браћо и сестре, удубљујући се у цитиране речи истинске љубави и бриге нашег Спаситеља за нас и наше ближње, приближујемо се истинској одговорности и правој љубави Христовој. Само озбиљношћу и одговорношћу према тајни и светињи живота, што и јесте хришћанска љубав на делу, можемо сачувати, колико до нас стоји, животе наших родитеља, и свих старијих људи и суграђана. Али не само њих већ и оних млађих, који такође могу бити угрожени корона вирусом. Манастир Пиносава придружује се одговорним апелима нашег Свјатјејшег Патријарха Иринеја, наших преосвећених епископа и целе наше Српске Православне Цркве као и одговорним апелима председника наше државе г. Александра Вучића у вези борбе са опасностима од корона вируса. Посебно молимо свакога ко се исповеда и духовно саветује у нашем Светом Манастиру, да за време ванредног стања у држави сви покажемо велику хришћанску и општељудску солидарност и дисциплину, уз стриктно поштовање савета нашег Патријарха, наших епископа, државних органа и здравствених радника о превентиви борбе против корона вируса. Нарочито молимо све млађе људе да, осим по потреби и уз потпуне мере заштите и превенције, не посећују своје старије рођаке и суграђане јер млађи ће и ако су заражени вирусом скоро сигурно преживети и проћи без озбиљнијих последица. Старији људи, ако ми млађи озбиљно не схватимо опасност која се надвила над свима, могу бити директно угрожени нашом небригом и непажњом. Најновије статистике око вируса Корона говоре да ће преко 20 процената оболелих који имају преко 70 година бити смртно угрожени и у критичном стању. Примери из Италије и Шпаније показали су да недисциплина, лакомисленост и немар могу најдиректније угрозити наше старе родитеље и пријатеље. Да трагедија буде већа, анализе из Италије и Шпаније говоре да су управо млађи, па чак и деца, из лакомислености и незнања преносили вирус својим родитељима и најстаријим рођацима, који су потом брзо завршавали у болницама. Многи од њих се нису вратили дома, међу своје највољеније. Зато, не допустимо да наша неопрезност, лакомисленост и неодговорност угрози ичији живот а посебно животе здравствених радника и наших старијих рођака и суграђана. Управо из те љубави која значи одговорност, свети апостол Павле вапије Коринћанима и свима нама речима хришћанске љубави: “Нико да не гледа шта је његово, него свако да гледа шта је другог”. (I Kop. 10, 24). Јеромонах Петар (Драгојловић) Извор: Видовдан
  17. Митрополит Порфирије: Велики пост - пут ка тајни победе над смрћу, ка тајни распећа и васкрсења Христовог из мртвих, а у исто време и нашега васкрсења у Њему и са Њим. У прву недељу Великога поста, Недељу Православља, када Црква прославља победу православне вере над јереси иконоборства, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије началствовао је светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу. Митрополиту су саслуживали свештеници и ђакони Саборног храма. После читања Јеванђеља Митрополит је поучио сабрани народ о смислу и значају поста објаснивши значење прочитане јеванђелске перикопе. -Браћо и сестре, стигли смо на прву степеницу, или можемо рећи на прву паузу, на прво острвце одмора на путу Великог поста, на путу ка тајни победе над смрћу, ка тајни распећа и васкрсења Христовог из мртвих, а у исто време и нашега васкрсења у Њему и са Њим. Пост је пут подвига. По речима апостола Павла, то је пут скидања старога човека са себе и рађање новога човека у нама. Пост је пут сараспињања са Христом и саваскрсавања са Њим. То је пут подвига који није нимало једноставан пут, због тога што је процес скидања старога човека и умирања старога човека у нама веома тежак. То није подвиг који се тиче спољашње гимнастике. То није ни подвиг који се састоји у дијети, у непрестаној бризи о томе да ли ћемо узети кап уља више или мање у храни, у непрестаној бризи о томе шта је дозвољено, а шта није. Ми нашу веру често сводимо на списак, на кодекс правила у којима јасно хоћемо да знамо шта је то дозвољено, а шта није, и иза којих заправо хоћемо да сакријемо наше унутрашње, истинско, право духовно стање. Подвиг поста није нешто што се тиче пре свега тела, иако и тело учествује у посту, иако и тело треба да скине са себе старога човека. Уосталом, стари човек, човек греха, јесте онај, како каже Свето писмо, који носи кожне хаљине. Човек је створен као добар. Није створен као рђав. И сав је био духован, зато што је живео у заједници са Богом, кроз благодат Духа Светога. Определивши се за грех, за страст, определивши се да живи лагодним животом, сладострастним животом, животом који је далеко од Бога, човек се обукао у кожне хаљине. Страст и грех су постали оно што је тешко на њему. У томе учествује сав човек, и тело његово, и душа његова. Човек је позван да сав, у потпуности, учествује у благодати Божјој, да дође до поноће, да оствари оно што му је задато, односно да се уподоби Богу, да постане подобије Божје. Пост, браћо и сестре, нимало није једноставан. Не зато што се своди на спољашњу гимнастику и подвиг. Пост је тежак зато што треба да скинемо са себе старога човека, а то значи човека егоизма, самољубља, човека довољнога самоме себи, да победимо у себи човека који мисли да све постоји да би њему служило. Пост је, дакле, подвиг љубави, а то значи подвиг распећа. Јер љубав је уписана у нас, Промислом Божјим, крстолико. С једне стране, у вертикали, нашим односом са Богом, а друге стране, у хоризонтали, нашим односом љубави према другим људима, према свим људима. Нарочито према онима који нас узнемиравају, који стају на круну нашег егоизма и самољубља. Они нас највише узнемиравају. Узнемиравају нас када ремете наш поредак егоизма. Зато, идући у том тешком подвигу, Црква нам у недељне дане нуди мала острва предаха. Не предаха као престанка борбе, него предаха као тренутка када преиспитујемо себе и када се надахњујемо оним што нам се у Цркви нуди. Ова прва недеља поста, прво острво од мора, се зове Недеља Православља. Шта је то Недеља Православља? Ми се називамо православним хришћанима. И готово сваки Србин ће рећи за себе да је православни хришћанин, јер то сматра урођеним. Чак ће и они који не верују у Бога, а Срби су, себе назвати православним атеистима. Имали смо и такве случајеве и међу познатима и великима, али и међу свима онима који сматрају да је верски идентитет амблем, још једна етикета која постоји и која је постављена у грађевину нашег биолошког и нашег историјског постојања, ако хоћете и нашег националног постојања. Победа Православља над свима онима који су погрешно учили прослављена је 843. године. И данашња прва недеља поста назива се Недеља Православља као успомена на тај догађај, а то је била победа праве вере, вере и Истока и Запада, победа која се тада називала победом над иконоборцима, над многим хришћанима, с једне стране, али хришћанима који нису учили у складу са Јеванђељем Христовим и у складу са вером отаца и вером Цркве, Цркве и на Истоку и на Западу, да је могуће сликати лик Христов, јер су сматрали да ми не можемо упознати Бога, да је Бог за нас неприступачан и невидљив. Да, браћо и сестре, ми све то знамо. Знамо да је Бог невидљив. Бога нико никад није видео. Бог станује, како каже апостол Павле, у светлости неприступној. Не само да га нико никад није видео, него и Његово станиште је неприступно. Али у исто време исти апостол, тврди да је Син Његов Јединородни показао Бога. У Новом Завету, у оригиналном тексту, стоји да је Син Божји објаснио Оца. Он Га је показао. Он је икона Бога невидљивог. У њему борави сва пуноћа Божанства телесно. Дакле, Бог је дошао у овај свет и оно што нама није било могуће, као створенима, да му приступимо, да га видимо, Он нам је то учинио доступним и могућим. Због тога, опредељење Цркве Христове да слика икону Сина Божјег Оваплоћеног јесте само та потврда, потврда вере да нам Бог, иако недоступан, није у потпуности недоступан. Напротив, Он нам је у исто време и познат. То је потврда вере да Бог, иако је далеко од нас, иако заувек суштином својом другачији од нас, својим доласком у свет постаје истоветан нама и пружа нам могућност да Га додирнемо, да Га видимо, да ступимо у нераскидиви однос заједнице и љубави са Њим. Победа над иконоборцима је победа над свима онима који су погрешно тврдили да Исус Христос није истинити и прави Бог, да Он јесте најсавршенији међу људима, али да није Бог. Црква зна да, ако је то тако да нам Бог остане заувек непознат и недостижан, зна да је онда и људска перспектива заувек без наде. Зато прихватиши пуноћом свога бића и свога срца, својом вером, да је Христос међу нама, опредељује се да је Бог међу нама. Опредељује се за могућност да то и потврди. Сликати икону Христову значи, пре свега сликати је у својој души, у себи, у своме срцу, остварити непосредни однос љубави и заједнице са Њим, а онда то искуство преточити и претакати и у оно што је опипљиво и видљиво. Данашњи дан, браћо и сестре, ово славље данашње, нам показује, и ми то свету потврђујемо, да је са Богом могуће ступити у нераскидиву, личну, органску заједницу, и да ми то чинимо не својим празним речима, него својим животом. Бог је први дошао међу нас, Он је први ступио са нама у однос и заједницу, као што то описује и данашња прича из Јеванђеља, прича по Филипу и Натанаилу, у којој је описано како Господ у Галилеји скупља своје ученике, једнога по једнога, Јована, Андреја, Петра и Јакова, и ево сада Филипа и Натанаила. Филип, који је позван и који спознаје у Христу Господа, Месију и Спаситеља кога ишчекује народ, одлази у одушевљењу да то саопшти свом, по свој прилици најбољем, или једном од најбољих пријатеља Натанаилу. Натанаило, с једне стране, имајући поверење у реч свога пријатеља Филипа, а са друге стране, показујући динамику слободе, која подразумева и сумњу, пита се зар је могуће да може бити нешто добро у граду из којег долази Онај, у коме Филип види Спаситеља, одлази имајући у себи сумњу. Међутим, Господ показује да је Он први њега упознао говорећи му да га је видео док је седео под смоквом, по свој прилици опхрван управо мислима о Месији, мислима о Спаситељу. Открива му оно што је било најинтимније у њему и за шта нико није знао. Показује да познаје њега, његову душу, његову жеђ и глад, његова трагања. Тада Натанаило у одушевљењу каже Ти си Син Божји и Ти си цар Израиљев, а Господ му одговара Више од тога ћеш видети, да су небеса отворена и да анђели Божји силазе на Сина Божјег. Данашњи празник, браћо и сестре, као Недеља Православља, јесте дан када Црква одређује управо ово Јеванђеље да би ту истиниту и благу вест о томе да су небеса отворена, јер их је Бог отворио у односу на нас, ми потврђивали на све четири стране света. Да су небеса отворена и да је лествица, као лествица Јаковљева из Старога Завета, која је сада Христос Спаситељ, спуштена на земљу. Али исто тако, да небеса отворена са оне стране треба да буду отворена и са ове стране. Са ове стране треба да их отворимо ми својим животом, својом љубављу, читавим својим бићем које, као икона Божија, треба да буде испуњено Христом, по речима апостола Павла, до мере да не живимо више ми, него Христос у нама. Да будемо истински сведоци речи које је Филип упутио Натанаилу позивајући га Христу, без убеђивања, теорија и философија, дођи и види, и онда ће наша бића, Црква, то јест вера наша, бити најбољи могући сведок. Људи ће онда, гледајући нас, не зато што ми идеолошки хоћемо да правимо себи следбенике, него зато што је то заповест и воља Божја, видети кроз нас и у нама Господа и Спаситеља, и онда ће, засигурно, наш живот, наша реч, с једне стране, нама бити спасење, а с друге стране, бити Јеванђеље истине упућено другима. Нека би Господ дао да овај пост буде пост радости, да буде подвиг у којем јачамо, скидајући са себе егоизам, самољубље, као стару одећу, одећу грешнога човека, човека који живи по закону греха. Нека би се у нас уселио Господ љубављу својом, како би, заиста, Он био истинска и права лествица уз коју можемо да се са земље, крилима љубави и вере, успињемо у Царство Божје, које је у Њему сада и већ овде, и слави се у Цркви Његовој са свима светима, али исто тако и у вечности, и у векове векова. Амин. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  18. Наша света Црква у суботу, 15. фебруара 2020. године, молитвено прославља празник Сретења Господњег. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, а саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, протопрезвитери-ставрофори Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, и Милош Весин, парох јужночикашки и ленсишки, протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, братство Саборног храма и новосадски ђакони. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, владика Иринеј нагласио је да се Сретење Господње обележава као Богородичин празник, са многим елементима Господњег празника. Сретење значи Божји долазак нама у сусрет, ради јединства са нама, и наш дочек Њега, наше узвратно ходење и идење к Њему, у сретање Њему. За нашу неблагодарност, за наше људско богоодступништво, Он нам је даровао свега Себе, даровао нам је то да Он, поред свега, иде у сретење нама и позива и призива нас у сретање са Њим, и не само то, то није формални, спољашњи сусрет, него је то дубинско, истинско и спасоносно сједињење наше са Господом. Зато је и животни програм свакога од нас, као хришћанина и хришћанке, и свих, као народа Божјега, да свој живот схватимо као излазак Господу у сусрет, Господу Који непрекидно долази к нама, Који непрекидно, како Он Сâм каже, стоји на вратима наших срца и куца, и очекује да Му ми отворимо та врата и да Он уђе и настани се, са Оцем небеским и Духом Светим, у нама. Ако тако схватимо свој живот онда ћемо избећи и замке ове наше епохе поновног, нажалост, богоодступништва и то у некадашњем хришћанском свету, рекао је Епископ бачки господин Иринеј. По завршетку свете Литургије, владика Иринеј је честитао празник верноме народу Цркве Божје у Бачкој. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  19. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у интервјуу „Новостима“ је прокометарисао изјаву премијера Душка Марковића да је Митрополит-црногорско приморски једина адреса за разговор са њим о Закону о слободи вјероисповијести. „Не може он да дијели Патријарха и Митрополита црногорског. Ово је Српска православна црква, Пећка патријаршија, Митрополија црногорско-приморска која је прва у свим њеним епископијама била и остала једина која је сачувала континуитет Пећке патријаршије и за вријеме њеног укидања“, рекао је Владика. Интервју Митрополита Амфилохија „Новостима“ преносимо интегрално: О БЕЗАКОНОМ Закону о слободи вероисповести Црква је дала своју реч. Међутим, ако нас премијер Душко Марковић позива да разговарамо у смислу да амандманима делујемо на то безакоње и да се оно промени – то је у реду. Водити разговоре било непосредно са нашим Патријархом или са нама епископима Пећке патријаршије Српске православне цркве у Црној Гори је иста ствар. Наравно, ми имамо своју одговорност, разговарамо и разговараћемо, али под условом да они ставе под знак питања то безакоње које су донели. Овако, у интервјуу за „Новости“, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије оцењује најављени позив црногорског председника Владе за разговор о спорном закону који је изазвао жестоке реакције свештенства и верног народа у Црној Гори. * Ви сте и раније преговарали, па до решења, као што видимо, није дошло… – Да, и то не једанпут. Одбили смо безакоње што и сада чинимо. Тај закон је настао из опаке болести брозоморе и бране га они који су задојени том идеологијом. Ако хоће да разговарамо о правом закону и о усагалашавању са нормама европских закона онда је у реду. Али, ако хоће да нам то безакоње намеће под било каквим видом онда ниједна наша епископија ни у Црној Гори, а ни шире неће то прихватити. Ако је неко за закон онда је то Црква коју је основао Свети Сава и овде траје осам векова. * Како оцењујете то што је Марковић нагласио да сте ви једина адреса за разговор? – Разговарати са мном значи разговарати са Српском православном црквом. Не може он да дели Патријарха и Митрополита црногорског. Ово је Српска православна црква, Пећка патријаршија, Митрополија црногорско-приморска која је прва у свим њеним епископијама била и остала једина која је сачувала континуитет Пећке патријаршије и за време њеног укидања. То је наша Митрополија. Митрополити су били господари Црне Горе, а Митрополија је стварала Црну Гору, што значи Пећка патријаршија, јер на Цетињу и данас постоји бунар Пећке патријаршије и зграда у којој је краљ Никола настанио прву Богословију 1863. године. И данас су моји богослови у тој згради и она се води на Пећку патријаршију. То значи да је Митрополија незамислива без Пећке патријаршије и без Српске православне цркве. * Како сте доживели „контралитију“ на Цетињу у среду? – Литија на Цетињу била је предвиђена од Цетињског манастира до Ћипура где се сваке суботе служе службе. Група грађана, како су се представили, реаговала је, а бојим се да је то било уз помоћ власти. И онда смо ми одлучили да се одржи само молебан и да нећемо ићи до Ћипура, како се не би стварала мржња ни против кога и свађа, него мир и заједништво. Цетиње је веома осетљиво. ШАНТИЋ И ГРОБОВИ * ЧЕСТО истичете да је безакоње у Црној Гори одавно присутно… – Да, и ја сам савременик свега тога. Сећам се последње прославе Светог Саве у школи у којој сам учио у Барама Радовића када сам рецитовао пророчке стихове Алексе Шантића: „Све тако даље, тамо до Голготе, и кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама“. То је било 1945. и 1946, када су се сви Црногорци осим нешто мало монтенегрина писали да су Срби. То би требало да зна наш премијер. Извор: Новости/Светигора
  20. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у интервјуу „Новостима“ је прокометарисао изјаву премијера Душка Марковића да је Митрополит-црногорско приморски једина адреса за разговор са њим о Закону о слободи вјероисповијести. „Не може он да дијели Патријарха и Митрополита црногорског. Ово је Српска православна црква, Пећка патријаршија, Митрополија црногорско-приморска која је прва у свим њеним епископијама била и остала једина која је сачувала континуитет Пећке патријаршије и за вријеме њеног укидања“, рекао је Владика. Интервју Митрополита Амфилохија „Новостима“ преносимо интегрално: О БЕЗАКОНОМ Закону о слободи вероисповести Црква је дала своју реч. Међутим, ако нас премијер Душко Марковић позива да разговарамо у смислу да амандманима делујемо на то безакоње и да се оно промени – то је у реду. Водити разговоре било непосредно са нашим Патријархом или са нама епископима Пећке патријаршије Српске православне цркве у Црној Гори је иста ствар. Наравно, ми имамо своју одговорност, разговарамо и разговараћемо, али под условом да они ставе под знак питања то безакоње које су донели. Овако, у интервјуу за „Новости“, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије оцењује најављени позив црногорског председника Владе за разговор о спорном закону који је изазвао жестоке реакције свештенства и верног народа у Црној Гори. * Ви сте и раније преговарали, па до решења, као што видимо, није дошло… – Да, и то не једанпут. Одбили смо безакоње што и сада чинимо. Тај закон је настао из опаке болести брозоморе и бране га они који су задојени том идеологијом. Ако хоће да разговарамо о правом закону и о усагалашавању са нормама европских закона онда је у реду. Али, ако хоће да нам то безакоње намеће под било каквим видом онда ниједна наша епископија ни у Црној Гори, а ни шире неће то прихватити. Ако је неко за закон онда је то Црква коју је основао Свети Сава и овде траје осам векова. * Како оцењујете то што је Марковић нагласио да сте ви једина адреса за разговор? – Разговарати са мном значи разговарати са Српском православном црквом. Не може он да дели Патријарха и Митрополита црногорског. Ово је Српска православна црква, Пећка патријаршија, Митрополија црногорско-приморска која је прва у свим њеним епископијама била и остала једина која је сачувала континуитет Пећке патријаршије и за време њеног укидања. То је наша Митрополија. Митрополити су били господари Црне Горе, а Митрополија је стварала Црну Гору, што значи Пећка патријаршија, јер на Цетињу и данас постоји бунар Пећке патријаршије и зграда у којој је краљ Никола настанио прву Богословију 1863. године. И данас су моји богослови у тој згради и она се води на Пећку патријаршију. То значи да је Митрополија незамислива без Пећке патријаршије и без Српске православне цркве. * Како сте доживели „контралитију“ на Цетињу у среду? – Литија на Цетињу била је предвиђена од Цетињског манастира до Ћипура где се сваке суботе служе службе. Група грађана, како су се представили, реаговала је, а бојим се да је то било уз помоћ власти. И онда смо ми одлучили да се одржи само молебан и да нећемо ићи до Ћипура, како се не би стварала мржња ни против кога и свађа, него мир и заједништво. Цетиње је веома осетљиво. ШАНТИЋ И ГРОБОВИ * ЧЕСТО истичете да је безакоње у Црној Гори одавно присутно… – Да, и ја сам савременик свега тога. Сећам се последње прославе Светог Саве у школи у којој сам учио у Барама Радовића када сам рецитовао пророчке стихове Алексе Шантића: „Све тако даље, тамо до Голготе, и кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама“. То је било 1945. и 1946, када су се сви Црногорци осим нешто мало монтенегрина писали да су Срби. То би требало да зна наш премијер. Извор: Новости/Светигора View full Странице
  21. Такође се молимо Господу за покој душа наше браће и сестара нађу покој заједно са хоровима светих у рају. "У покојишту твом Господе где почивају сви твоји Светитељи, упокој и душе слугу твојих јер си ти једини Човекољубац" (Тропар из "Трисагиона" тј. Малог помена). Притом дубоко верујемо да молитве Цркве њима помажу и да они иако више не телом међу нама, активно учествују у заједници Тела Христовој, у евхаристији, што символично изображавамо честицама које вадимо не само за живе, већ и за покојне чланове Цркве. Пракса вађења честица је настала у каснијим вековима, али свест да и покојни учествују у литургијском сабору постоји у Цркви одувек. Ми не можемо знати стање у коме се њихове душе налазе, да ли блажено тихују у "Аваамовом наручју" односно рајским насељима или пролазе кошмар и таму ада. Бог је једини срцезналац и једини судија. Телесна смрт је само привремена промена начина живота човека, који наставља да постоји према настројењу своје воље и након раздвајања душе и тела. Христовим васкрсењем и победом над смрћу разорен је древни Ад (Шеол) у који су силазили сви, али не као место мучења, већ као место у коме су душе умрлих обитавеле као "сенке" (rephaim). Након Христовог Васкрсења душе људих који умиру телом нити нестају, нити одлазе у бесвесно стање или непостојање, њима је дарован живот који ће након Васкрсења из мртвих по Другом доласку Господњем бити пројављен у свој пуноћи новог неба и земље. Трагедија јесте у томе да дар живота и љубави Божије за оне који нису у стању да га прихвате, представља агонију и предукус вечног огња. Ово су све општепозната места из нашег литургијског живота и црквеног предања и не видим ништа проблематично. Дакле, светитељи нас чују зато што су живи у Христу и прослављени благодаћу Божијом, а не зато што су већ васкрсли и зато што нам се јављају у васкрслим телима. Колико ми је познато овога нема у предању Цркве и не знам ко је конкретно од отаца о томе говорио. Једино постоји предање да је Пресвета Богородица у телу узнета на небо. О томе конкретно говоре апокрифи, али Црква са благочешћем поштује ово предање и оно се често изображава и у нашим храмовима (нпр. Дечани). Слична предања постоје за Еноха, Илију који по древном предању нису прошли телесну смрт, али то не значи да су васкрсли. Зато и светитељи са анђелима на небу и душе праведника, заједно са нама на земљи чекају Васкрсење мртвих и живот будућег века. Очекују га, али са страхом и неизвесншћу и они који живе у адском мраку и одсуству заједнице са Богом. Чињеница да поштујемо мошти светитеља показује да поштујемо њихова тела кроз која се прославио Бог и која су извор благодати Божије. Говорити о већ васкрслим светитељима и истовремено поштовати њихове мошти изазива озбиљне контрадикције. Мошти светитеља су заиста она тела која ће по Васкрсењу свих бити сједињена са душама светитеља. Мислим да конфузија настаје у поистовећивању с једне стране НЕБА, као начина постојања у коме живе светитељи, праведници и небеске силе, које није просторна чињеница (али је део овог створеног света и века), и с друге стране - Новог неба и Нове земље у будућем веку (вечности), које ће бити преображене тварне природе и обиталиште народа Божијег након Васкрсења мртвих и коначног Суда. Исто тако, стање ада, је само предукус будућег вечног огња тј. огњеног језера. Царство Небеско, наравно, почиње још овде у заједници љубави Цркви и посебно се пројављује кроз евхаристијски живот. Овај живот у Христу се наставља након привременог раздвајања душе и тела, да би се након Парусије и Васкрсења свих Царство Божије пројавило у пуноћи и будућем веку као сједињење свих у Христу, у реалности Новог Јерусалима. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР
  22. У недељу 29. септембра, на празник Свете великомученице Ефимије, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин уприличио је канонску посету дреновачкој парохији где је у Храму Вазнесења Господњег служио Свету Архијерејску Литургију. Окупио се велики број верника уз свог пароха протојереја Милана Николића да дочека и поздрави свог Владику што је Преосвећеног посебно обрадовало. „Радостан сам што видим велики број људи што значи да имате Бога у себи“, рекао је сабраном народу у празничној беседи Епископ Милутин. Поред верног народа, Литургији је присуствовао и г. Мирослав Чучковић, председник Општине Обреновац. Појао је хор обреновачке цркве Силаска Светог Духа на Апостоле. По повратку из Дрена Владика Милутин је обишао радове на хидроизолацији у манастиру Грабовац. Извор: Радио Источник
  23. Празник Рођење Светог Јована Претече – Ивањдан свечано је прослављен и ове 2019. годинe Господње у манастиру Милешеви. На бденију у навечерје Празника, 6. јула, милешевско сестринство је постало богатије за једну сатрудницу и сапутницу на путу спасења. Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије замонашио је искушеницу Добринку, давши јој монашко име Параскева. Као Пастир добри словесног стада Христовог, Епископ Атанасије је монахињи Параскеви упутио речи охрабрења и наде на њеном избору: – Монашки пут значи настојање да се у потпуности испуни, оствари у свом животу, Јеванђеље Христово. Дати монашка обећања значи свесно се супротставити грешним стихијама овога света, свесно ступити у борбу против грешних стремљења у себи самоме и у свету у којем живимо a који, као што је речено у Светом Писму, у злу лежи. У таквом свету монах настоји да потпуно испуни Јеванђеље Христово живећи по другим принципима у однoсу на овај свет и у односу на грех, по принципима љубави, доброте, правде и свих у Богу врлина, настојећи да врлину држи као закон свога живота. Знајући да је Господ Христос увек са нама на путу спасења и да помаже свима који тим путем ходе ми смело полажемо такве завете које си ти вечерас дала. – Богољубље је та сигурна врлина која нам помаже да остваримо све оно што Господ од нас тражи. Ако ставимо себи у задатак да остваримо љубав према Богу ми добијамо снагу да пребродимо свако искушење, да испунимо сваку Божију заповест. А да би нам било лакше да све то остваримо потребно је што чешћe читати Јеванђеље, читати Свето Писмо, оно што су апостоли записали о Господу Христу, о Његовом животу и састрадавању са свима, о Његовој љубави према нама. Јер кад приметимо колико Он нас воли биће нам много лакше да ми Њему узвратимо на Његову љубав, поучио је Епископ Атанасије. На сам дан празника, 7. јула 2019. године, традиционални Ивањдански сабор почео је молитвено, како и приличи, Светом Архијерејском Литургијом коју је служио Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије у храму Вазнесења Господњег милешевске обитељи. Саслуживали су духовник манастира Милешева архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић. За певницом је својим складним појањем одговарало милешевско сестринство, увећано за једну нову сестру. Спасова црква је била испуњена верујућим народом пријепољског краја, а многи су били и причасници Трпезе Господње, насладошћујући се Пречасним Телом и Крвљу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Да би употпунио радост празника и да би упутио правим путем сабране, Епископ Атанасије је у беседи појаснио на који начин и зашто је потребно да прослављамо свете угоднике Божје: – Треба да се увек трудимо да упознамо оне личности које празнујемо. Празновати, пре свега, значи упознати се, дружити се и зближити се са оним кога прослављамо. Празник је ту да би нас обогатио духовно, да постанемо јачи и мудрији тога дана, да бисмо након тога могли живети за вечност, да би могли живети успешно и часно на земљи као људи. – Шта нама доноси познанство, упознавање са неким личностима? То зависи од онога кога упознајемо. Одређене личности могу нас заробити и упутити странпутицом за цео живот и унесрећити. А има људи са којима се срести значи изаћи на прави пут, упознати се са Истином. За то се на дане празника упознајемо са правим личностима које славимо да нас не би ветрови овога живота могли лако носити десно и лево. Владика је укратко изложио шта је у Јеванђељу Свети апостол Лука написао о Светом Јовану и његовом животу: – Свети Јован рођен је са једним циљем, да објављује Господа Христа, да упућује на Њега својом руком, да о Њему говори, зато што је Христос Спаситељ света. И да на такав начин људе усрећује тако што ће их упознати са Господом Христом. – Свети Јован је био тако близак Богу да је назван пријатељем Божјим. Какав је наш однос према Богу? Јесмо ли ми пријатељи Божји? То је лако препознати. Пријатељ је спреман, ако затреба, и свој живот дати за пријатеља. Сам Свети Јован нам је указао како да и ми постанемо пријатељи Божји. Покајте се, јер се приближило Царство Божје, саветује нам он. А то покајте се значи преусмерите се, преусмерите ток свога живота. Окренимо се од греха и кренимо путем врлина, постанимо онакви каквим Бог жели да нас види, јер је срећа управо у нашој блискости са Богом који може учинити да живимо за вечност и који то чини, поучио је присутне Епископ Атанасије. Након Свете Литургије Епископ Атанасије је пререзао славски колач и освештао славско жито које су припремиле милешевске сестре у славу Божју и част Његовог угодника Светог Јована Претече. Потом су сви присутни са својим Епископом пошли у манастирску гостопримницу где је приређено послужење и дружење како и приличи оваквом саборовању код наших светиња и прослављању дивних светитеља Божјих. Извор: Епархија милешевска
  24. Другог уторка по Духовима, 25. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Пантелејмона у Станову. Владики Јовану су саслуживали: протојереј Синиша Марковић, протојереј Сретко Петковић и ђакон Недељко Дикић. За певницом су певали протојереј Драгослав Милован, протојереј Горан Ђерковић и вероучитељ г. Душан Баловић. Чтецирао је вероучитељ г. Марко Гаљак. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juni2019/stanovo25062019.mp3 У беседи Епископ Јован је рекао: “У име Оца и Сина и Светога Духа. Сваки од нас браћо и сестре, има свога пријатеља. А имати пријатеља значи имати у њега поверења. Имати пријатеља значи имати истинског сарадника у животу, истинског брата по духу. Имати пријатеља значи поверити се пријатељу. Имати пријатеља, значи за пријатеља треба дати и живот. То је пријатељство. Али пријатељство наше које није везано са Богом, као нашим највећим пријатељем, то пријатељство није тако стабилно, да тако кажем. Није чврсто, није јако, јер није утемељено на Христу и Јеванђељу и Цркви. А све што није утемељено на Христу и Јеванђељу и Цркви, утемељено је на нашој саможивости. Утемељено је на нашем личном начину живота, који мислимо да је мој начин живота исправан и да то воли Бог. Никако да се окренемо око себе да видимо, да ли то, тај мој начин живота не ремети живот онога поред мене. Имати пријатеља, заиста значи волети. Ми људи често више волимо, што каже наш народ, онога иза брда, али никако да волимо онога који је поред мене. Тако да толико далеко одлазимо, да нећемо чак ни да идемо у Цркву, где иде онај мој комшија. То је заваравање себе и духовна погибао браћо и сестре. Ми не можемо да волимо онога преко брда, ако прво не заволимо овога поред себе. А заволети овога поред себе, значи смирити се и опростити. Кажем, сви ми имамо пријатеље своје, и хвала Богу што је тако. И нас пријатељи воле и ми волимо пријатеље, тако би требало да буде. Та љубав према човеку или пријатељу, не сме да буде емотивна. Та љубав треба да буде као начин живота. Да кроз тај живот ми потврђујемо то”. “Нема веће љубави него да свој живот положимо за ближњег свог. Ко је од нас спреман да положи живот свој, почевши од мене? У мислима хоћемо дати живот за ближњег, е то је мало теже. Али коме је тешко? Ономе ко је саможив. Права родитељска љубав је равна са Божијом браћо и сестре. Али и ту родитељи греше. Давајући превагу љубави свом дететом заборављају на Бога. И забораве да је то дете у ствари дар Божији, а не твоје толико. Дакле, сви ми волимо некога и бивамо вољени. Али нико браћо и сестре, не може нас тако волети, па чак ни отац ни мајка, колико нас воли Бог. И то је Он највише потврдио, што је из те љубави према човеку се родио, живео на земљи, трпео све. Као што и поједини људи данас трпе. Дао живот, за човека, за људе и васкрсао. Е то је оно што је Господ потврдио, да нема веће љубави, да који живот свој положи за другога”. Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Креирај ново...