Претражи Живе Речи Утехе

Предлажем одличан интервју са гешталт и психодрама терапеутом из Русијом, Ирином Каленовом која је православна хришћанка и живи својом вером. Мислим да је додаткнуто много занимљивих и корисних тема. * У чему се види правилна љубав према себи и по чему се она разликује од егоизма? Да ли хришћанин може да верује сопственим осећањима? Какво мишљење о себи је правилно и да ли је могуће праштати себи самом? На ове теме је редакција сајта „Правмир“ разговарала са Ирином Каленовом, психологом при храму светих Козме и Дамјана, једним од организатора хришћанског психолошког клуба, гешталт-терапеутом, психодрама-терапеутом. * – Проблем одсуства љубави према себи је веома актуелна за многе православне хришћане. Често верујући људи почињу да се баве самобичевањем и то уздижу на ниво врлине, ето, они су у покајању. И још многи имају страх да заиста заволе себе, јер ето, упашћеш у гордост. – У Русији генерално не знају да прихвате нечију захвалност и комплимент, таква култура не постоји. Најједноставнији пример, када похвалиш човека за промену изгледа, а он одмахује руком: „Ма, добро, нема везе“, као да се не ради о њему. Или је човек нешто добро урадио, а на комплимент почиње да се правда: „Ма то је случајно, помогли су ми“. Исто то важи и за захвалност. Једном сам замолила једног младића да променимо термин разговора за време које ми је више одговарало и захвалила му за то што је показао бригу, што је реорганизовао своје обавезе. А он ми одговара: „Ма није било тешко, то сам ја лако…“ и даље смислио неку бесмислицу као одговор на моју захвалност. – Да, заиста, некада се сусретнеш са тиме да човеку желиш да кажеш нешто пријатно, да укажеш на његове добре стране, а он почиње да одриче то. Мислим да то није здрава појава. Међутим, постоји и друга крајност: човек све што ради, ради да похвали себе. Где је овде мера? Како православна особа да примети у себи добре особине и да се притом не погорди? – Ова граница је јако танана. Потребно је бити довољно психолошки здрава личност да се ова граница не пређе. Ја сам против било каквих категорија оцењивања. Свако треба да разуме шта уме добро да ради, а шта не. Међутим, то нас не чини бољим или горим од других. Једноставно, једнима је дато да одлично пеку хлеб, другима да компонују музику, трећима да спашавају људе у невољи. И ако се неко диви ономе што човек добро ради, онда човек треба да научи да правилно прима комплименте. Не говорим да је човек добар или лош, говорим о лошим или добрим поступцима. Ако је човек просто свестан својих добрих особина и не пореди себе са другима, онда је то све нормално; а када човек мисли да је бољи од других, онда је ту већ присутна гордост. Ту негде се налази та граница. Али, наравно, све то је јако танано и индивидуално. – Каква оцена о себи је здрава? – Не волим баш реч „оцена о себи“, јер је у речи „оцена“ присутно и поређење. – Можда, само-осећање? – И то није скроз правилно. Ја обично користим израз „осећање сопствене вредности“. Ако човек осећа да је достојан љубави и да има право на задовољење својих потреба, онда он воли себе. Ако човек сматра да су и други људи достојни љубави и имају право на задовољење својих потреба, он онда воли друге и код њега је све у реду што се тиче тога што називају „мишљење о себи“. Обично се израз „ниско мишљење о себи“ употребљава када се подразумева да неко не цени себе самог. И то се најчешће показује у односима: човек дозвољава да га унижавају. Ако човек себе не уважава, ни други га неће уважавати. То се увек лако види. Показала бих то на примеру. Недавно ми је на саветовање долазила млада девојка, ћерка алкохоличара и жалила ми се да је мушкарци са којима се виђала нису уважавали. Ја сам је питала, зашто она не заштити себе? Као одговор сам слушала о жаљењу. Испоставља се да човеку себе није жао, док му је других жао. Почели смо да анализирамо. Испоставило се да јој је лакше да призна да је њој жао тих мушкараца, него да буде свесна да је њој страшно у таквом односу. Девојка се бојала да ако себе буде штитила и бранила своја права, онда ће је напустити и неће је волети. Онда сам питала девојку: ‘ако будеш себе понижавала, ако им будеш повлађивала, они те неће напустити?’ Ипак, они су свеједно одлазили од ње. – Знам за случај када је млађа сестра контролисала старију, када старија сестра није била у стању да одбије било шта. Притом, млађа сестра није ценила помоћ, била је у стању да грубо разговара са старијом, да је примора да нешто уради за њу, итд. – Да, то је друга варијанта ниског мишљења о себи. У том случају потребно је разјаснити на који начин су родитељи формирали њихов однос, тако да је млађој дозвољено све, а старијој ништа. Чега се боји старија сестра? Највероватније је да је она седела са млађом, да су родитељи викали на њу, захтевали да не дира млађу сестру и да јој попушта у свему. И девојчице су прихватиле ове улоге. Старија сестра треба да схвати зашто се боји да одговори млађој. Сигурно је да се боји да ће је родитељи осудити и да је неће волети. Старија има снажну поруку од родитеља: ‘Млађа сестра се не сме увредити, ко тако чини, њега не воле’. Она треба да схвати да је ово лаж. Млађима не треба да буде све дозвољено. – Дакле, шта је то онда љубав према себи и по чему се она разликује од егоизма? – Егоизам се јавља онда када човек поставља себе изнад других и када је му је његов сопствени значај изнад значаја других људи. Постоји и здрави егоизам и он је неопходан. Када човек воли себе, он не сматра себе бољим од других, он просто сматра да има право на то да га воле Бог и људи. При чему је у питању безусловна љубав; човек који воли себе не цени себе због тога што је добар и безгрешан, већ просто зато што он постоји. Такав човек има унутрашњу вредност, свестан је себе као вредности и схвата да представља јединствено створење Божије. „А онима који Га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који вјерују у име Његово“ (Јн. 1:12). – У чему се огледа нормални, разумни егоизам? – Када човек седа у авион, он увек види натпис: у случају екстремне ситуације, маску са кисеоником је неопходно прво ставити себе, а затим већ свом детету. И то је разумљиво: ако се мама „искључи“, маску детету већ нико неће моћи да стави. И шта ће се догодити са дететом, чак ако му други ставе маску, а мама више не дише? Тако је уопште и са разумним егоизмом: на почетку је потребно побринути се за себе, а онда ће постојати могућност да се побринеш о ближњем. Никоме није потребно неразумно самопожртвовање. – То јест, испоставља се да ако човек нема снаге и ресурсе да помогне другима, не треба да превазилази себе, да приноси људима неке жртве? Или постоје случајеви када је тако нешто неопходно? – Ако човек нема ресурсе и што је важно, ако нема неопходне навике, онда није ни у стању да помогне; само ће се узалуд бринути, а може чак и да нанесе штету. У таквом случају превазилазити себе је бесмислено, жртве ће бити неоправдане, а можда чак и штетне. Дешавају се чак и изузетне ситуације, које захтевају самопожртвовање, када се говори о животу или смрти или болести и оздрављењу. Међутим, и у овим случајевима је потребна разумност. Потребно је јасно схватити, шта и како треба да се ради. Када постоје знања и могућности, неопходно је стегнути своју вољу и дејствовати, чак ако треба жртвовати нешто ради живота и здравља другог човека, а притом не сметати професионалцима – лекарима, спасилачким екипама, итд. Жртвовати собом, на пример, да би други могао добро да попије или да просто не ради ништа је глупо, нема смисла у томе. – Одмах пада на ум Соња Мармеладова из романа Достојевског, која је жртвовала себе да би њен отац могао да пије. Ствара се утисак да је писац то сматрао за позитивно. – Тако је, међутим, ипак сви цене Соњу Мармеладову не због тога, већ зато што је пошла са Раскољниковим до краја и практично га спасила. Што се оца тиче, сматрам да у тој ситуацији није била у праву. Иако за њеног оца, можда, другог излаза није било. – Али због таквог Соњиног понашања, код оца се будила савест. Он је признао Раскољникову да је лежао пијан и да се дивио како има предивну ћерку. – Свако сазависно понашање се управо тако и показује. У тој ситуацији је она себе показала просто као сазависна ћерка алкохоличара. А када је делила свој пут са Раскољниковим – у питању је већ сасвим другачије самопожртвовање или чак изнад самопожртвовања: трагање за путем како да се спасу заједно. Не треба заборавити да је њен живот пре сусрета са Раскољниковим био трагичан и неправедан, она је радила као проститутка. Неопходно је расуђивање. Треба разумети коме је заиста неопходна помоћ, а ко путем манипулисања покушава да те искористи уместо да сам некако решава своје проблеме. Могуће је сву снагу и време трошити на помоћ другим, а затим када се наше резерве исцрпе, десиће се оно што се назива „изгарање“ (burnout), а заједно са њим ће доћи разочараност и депресија. А опет, може се редовно помагати стотинама људи и притом се бринути о себи, обнављати своја снага, добро се хранити, одмарати, радовати животу, итд. Човек који је непрестано заузет спасавањем других уместо да решава своје проблеме, обично не воли ни себе, ни друге, већ једноставно жели да добије одобравања за себе или просто не уме да каже „не“ због страха да га неће волети и да ће се окренути од њега. – Сусрела сам такву тачку гледишта да хришћанин уопште не треба да мисли о себи. Притом често цитирају и Јеванђеље: одрекни се себе. По мом мишљењу, овде се говори о томе да се треба одрећи од лошијег дела себе, јер је онда то противречност са чињеницом да нас Бог воли и уважава вредност сваке личности. – У Jеванђељу постоји призив да се одрекнеш себе ради Бога. Одрећи се себе – значи ослонити се на вољу Божију, на то предназначење које је ти је Он дао. Ако се одрекнеш себе у потпуности, онда се поставља питање – са киме ће онда разговарати Бог? Није скроз јасно на шта се мисли када говоре да је потребно одрећи се лошијег дела себе. Није могуће одрећи се од дела себе, чак и ако се покуша са тим, неће поћи за руком. Са својим деловима је могуће једино договорити се. Потребно је одрећи се греха, тачније, греховних мисли и поступака или од – страсти. Делови себе не могу да буду добри или лоши. На пример, човеку је агресија потребна као енергија да би нешто учинио. Агресија је енергија деловања. Без ње човек не би могао ништа да уради ни за себе, ни за Цркву, нити за Бога. Потиснута енергија почиње да раздире човека изнутра. Крајњи степен депресије је када човек не може да подигне ни кашику, јер да би нешто појео, такође је потребна агресија: ти уништаваш оно што се налази на тањиру. То је здрава агресија. Друго је питање, ако је агресија усмерена на зло. Долазила ми је млада девојка која не може да каже „не“. Када добије плату, она јој траје два-три дана (и ово није преувеличавање!) јер она није у стању да одбије другог. Неко од оних који је моле за новац јој га и врати, неко опет не врати… Она свима даје не само свој новац, већ и снагу, време, испуњавајући чак и молбе које је превазилазе. И у људским очима то изгледа врло хришћански – она се одрекла себе. Међутим, притом она често гладује, дугује станарину и озлојеђена је на многе од оних који је моле за новац: ‘Како не схватају? Ја не могу више овако!’ А они заиста и не схватају, њима је потребно да се објасни. – Зашто човек почиње тако да се понаша? – Различити су узроци у различитим ситуацијама. Обично се дешава, рецимо, ако су родитељи гушили дете и нису трпели одбијање. Или није обавезно да су гушили. Дешава се када је детету потребно да, на пример, „спашава“ незрелу маму: она почиње да хистерише или да упада у стање беспомоћности. Понекада све то долази до апсурда. Мама одрасле ћерке која већ има своју породицу, захтева да она проводи са њом све своје слободно време. Ћерка је у пролазу поменула: ‘хајде да се виђамо породично’ и они су сада принуђени да шетају, иду у биоскоп или на кафу у четворо: мама, тада, ћерка и њен муж. Ако ћерка покуша да одбије маму, тада она упада у хистерију, говори да је ћерка не воли. И ћерка се боји да је одбије. – Некада се православни баве сопственим изједањем: ја сам лош, ја сам грешник. Као да су идентични свом греху. Зар не треба разликовати грех и грешника у себи? – Наравно, постоји човек и постоје његови поступци. То се тиче и греха и добрих дела. Не треба заборављати да је човек – створење Божије и да га Господ воли. На пример, ако желимо да помогнемо затворенику, ми доносимо пакете у затвор, опходимо се према њему као према човеку, као према личности. За свој злочин он трпи казну и сам одговара пред Богом и људима. Имала сам на терапији мушкарца од четрдесет година код кога је све било добро у животу, али је у неком тренутку неочекивано упао у депресију, није био у стању да ради и обратио ми се за помоћ. Када смо почели да анализирамо његово стање, у једном тренутку се међу његовим речима појавила реч „дужан“: ‘дужан сам да будем у складу, дужан сам да докажем’. Тада смо почели да разјашњавамо коме је он то и шта доказивао? И мушкарац се сетио да када је био у основној школи, четворка је јако узнемиравала његову маму. А он је био жив карактер, није га држало место како се каже, учитељи су се често жалили на његово понашање. Мама је подржавала учитеље, стидела се сина, оптуживала га, говорила му да није ни за шта. Дечак је из све снаге желео свима да докаже да то није тачно. И заиста је постигао велике резултате, постао је прилично познат у свом окружењу, одлично је зарађивао. Јако се трудио, али у једном тренутку више није издржао и наступила је депресија. На терапији се, поставши свестан свега тога, јако изненадио: зашто доказивати било шта било коме, ако је могуће једноставно мирно радити? И ово сазнање му је помогло да превазиђе депресију. Одвојио је себе од родитељске посланице, (? – овде мисли на оно што си ми описивала као интројект) и обавезе да доказује нешто. То није било само болно и то прилично болно, већ га је и коштало. Он је савладао депресију, али се није вратио старом послу. Одлучио је да промени много тога у животу. – Да ли православна особа може да верује себи? И чему да верује више, разуму или осећањима? Ја сам се више пута сусретала са тачком гледишта да православни човек ни у ком случају не треба да верује себи, ни разуму, нити емоцијама. Световна психологија има другачије мишљење: неопходно је веровати осећањима, јер иначе нећеш ћути свој истински глас. Да ли је у овој теми могућа нека златна средина? – Ослањати се на разум и ослањати се на своја осећања су потпуно различите ствари. Ми психолози говоримо да не лажу само осећања. Разум може да обмане, слаже, не говори се узалуд да је разум лукав. Човек себе може да обмане боље него десет превараната. Наш разум је прилично запрљан туђим мислима, нашим жељама да изгледамо боље у очима других или у сопственим очима, затим посланицама које нам посеју родитељи, школа, телевизија. Ако човек не воли себе, ако се непрестано бави самоунижавањем и сматра да има само грехе, онда је највероватније да му у детињству нису говорили ништа лепо, нису га прихватали онаквим каквим он јесте, нису пружали безусловну љубав. Зато нису ни научили да прихвата себе. У њему живи интројект од маме, тате или онога ко га је много грдио. Сва деца верују родитељима, они заиста примају мисао да им ништа добро неће поћи за руком. Затим човек долази у Цркву са таквим веровањем и свуда види потврду тога: јер он има толико грехова! Мама је говорила да сам такав и такав, да сам лош; изгледа да је тако, ја и по навици примећујем само лоше. Мисли се крећу у зацртаном кругу и дају један и исти програм. Добро се не примећује, не цени, тако је одувек, од детињства се није примећивало и није ценило. Видите на пример, како разум обмањује? При чему је на почетку, мама „обманула“; и подразумева се да је то радила из добрих намера. Маме из добре намере понекада свашта говоре! За мене је неоспорна истина само Јеванђеље. А све остало: то што је мама рекла, што људи говоре, што је рекла бака у храму у делу где се пале свеће, није обавезно истина или није увек потпуна истина, зато пре него што се руководимо њиховим поукама, обавезно треба проверавати да ли су оне у складу са реалношћу или не. – За разум је јасно. Занимљиво, а како веровати осећањима, ако се она мењају: дуне ветар – осећамо једно, сунце се покаже – већ сасвим друго? – Од времена зависи расположење, а осећања су нешто друго. Њима се може веровати. Сећате се речи из посланице апостола Павла: „чула [треба да буду] навиком извежбана за разликовање и добра и зла“ (Јевр. 5:14). Постоји пет основних осећања: радост, туга, гнев, страх, гађење. Они су предивно показани у цртаном филму „У мојој глави“ (Inside out). Постоје и друга, сложена и социјално украшена осећања, на пример, кривица, увређеност, изненађеност и др. Потискивати осећања је штетно за здравље, управо она дефинишу оно што је човеку неопходно за живот. Важно је слушати себе и своја осећања. Рецимо, догодила се несрећа, то јест, ако постоји потреба да се тугује због губитка, а човек из неких убеђења или уверења не дозвољава себи тако нешто. Он се прави да се ништа није догодило и покушава да се радује, а њему је све теже. Траума није преживљена, последице су жалосне, али ово је већ друга тема. – Колико је то познато! Човеку се догодила несрећа, а њему говоре: радуј се! – Наравно, тако нешто је штетно. Погубно је радовати се када си доживео несрећу. Када човек прихвата и проживљава неку жалост, код њега све долази на своје. Управо о томе и говори цртани филм „У мојој глави“. Одличан цртани! У свом „чистом“ облику осећања неће обманути и сугерисаће шта треба радити. Али чим се и мисли умешају, све се мења. На пример, у свакој засебној ситуацији треба разумети да ли су твој страх или твоја кривица – реални или су измишљени. – Рецимо, човек се боји да иде на гастроскопију. То је реалан или умишљен страх? – То је природно: у тебе убацују страно тело, овај страх се може разумети. Измишљен страх је када се човек боји мрака или светског потопа који ће наступити већ сутра или се боји да га неће волети ако буде рекао „не“. То су ирационални страхови. Када на саветовању човек говори да се боји нечега, ми увек разјаснимо да ли је тај страх рационалан или не. – А страх од доласка на ново радно место први дан? – Бринути се је природно, у питању је стрес. Друга је ствар ако човек почне да фантазира: страшни шеф, сви ће те гледати, неће те прихватити у колективу, грдиће те због грешки. Несигурна особа ће увек наћи чиме да заплаши себе. Са друге стране, ако човек има нормално мишљење о себи, он зна да је добар стручњак, да може нормално да ради са људима. Он схвата где су његове границе, не узима на себе превише посла, али притом не бежи од посла који мора да уради. Чега да се боји онда? Животу и здрављу не прети ништа, своје достојанство ће умети да одбрани и верује да су људи у већини добри. – Какав је правилан однос према себи: бити строг или милостив? Да ли се може претерати и са једним и са другим. Како наћи меру између непрестаног снисходљивог опраштања себи свих грешака и перфекционизма? – Перфекционизам је „обољење“. Он се најчешће васпитава од стране родитеља. То се обично дешава са људима које нису хвалили у детињству, којима су говорили: „Да, наравно, није лоше, али може и боље“. Дете је, на пример, одлично написало састав, али није ставило запету и родитељи ће обавезно на то обратити пажњу. Лоше је у таквом приступу што ће они обавезно нешто наћи, јер идеално урадити нешто практично је немогуће, тим пре за дете. Боље је да се уради довољно добро, него да се не уради уопште. Људи који „болују“ од перфекционизма се боје да се ухвате неког посла, ништа не раде и себе грде због тога. А ако се чак и прихвате, онда код њих почињу страхови: како ће се људи односити према резултату њиховог рада, они броје све грешке губећи на то много снаге и енергије; и опет никоме не показују резултате свог труда. Ако и треба некоме да покажу, перфекционисти се боје да ће их грдити због грешки. На крају крајева, наравно да ће се увек наћи нека грешка. Свеједно ће се наћи људи којима се то неће допасти и човек ће доспети у ужас: „Какав кошмар, није успело“. Обично они имају снажно уверење да их сада нико неће волети и прихватати, јер мама је тако увек радила. Ми психолози ту увек говоримо: свако има право на грешку. Људи нису компјутери, чак и компјутери греше. Зашто ствари које су ручно направљене знају да изгледају лепше од оних које излазе из фабрике? Зато што у њима постоји „душа“ како кажу, управо зато што у њима није све идеално, али се зато види рука аутора. На разговор ми долази једна девојка – перфекционисткиња: златна медаља, јака диплома, одличан посао… Дошла је са проблемом несигурности у себе. У неком тренутку јој се смучило и хтела је да напусти све, да постане уметник јер у детињству јој је то рецимо ишло од руке, али се појавио страх да она није у стању идеално да црта. ‘Потребно је савладати то’ (савршено, разуме се). Опет, није чак ни схватала зашто и због чега она треба да црта. Ова девојка се трудила да све уради „идеално“, да би сви (мама посебно) били задовољни са њом. Она на крају и није успела да ми објасни шта је то што она сама жели, она није слушала своје жеље. Најважније за њу је било да све ради идеално, а шта конкретно – то није знала. – Дакле, треба бити снисходљив према својим грешкама? Постоји страх: јер не може се увек и све себи праштати. – Ко је рекао да не можеш себи све да опростиш? Исус је чак разбојнику опростио када се овај покајао, а овде се ради о грешци? И какав је то страх? Да ли је реалан или не? – Умишљен. А како са гресима – ми себи не можемо да их опраштамо, њих опрашта Господ? Човек може себе да укопа са непрестаним осећањем кривице, подсећајући себе на грешке, сопствено несавршенство. Опет, световна психологија јасно говори: опрости себи. – Грешке и греси су две различите ствари. Грех је мање или више свестан поступак. Грешка, пропуст није грех – у питању је грешка. Ја волим да наводим пример са јавним превозом. Ако си случајно стао човеку на ногу, да ли је то грех или грешка? – Грешка. – Грешка. Дакле, ми говоримо: „извините“. Као одговор, истина, чујемо различите ствари, можда, оштре и непријатне. Међутим, ако одговоримо на њих – то је већ грех. – Сећате се приче Антона Чехова „Чиновникова смрт“. Човек се извињавао све док га то није отерало у смрт. – Да, да. И са грехом је заправо то исто: дошао си у храм, исповедио се, „скинуо са себе“ да тако кажем и заборавио. „Иди и више не греши“, рекао је Исус жени која је ухваћена у прељуби. Када човек непрестано држи у свом уму грехе и грешке, ризикује да упадне у униније. – Шта бисте могли да посаветујете људима којима је због свог компликованог васпитања (домаћег, а некада и црквеног!) јако тешко да доживе Бога као Оца Који воли, а не као тиранина који кажњава за грехе? – Ја немам права ништа да саветујем овде. Односи човека са Богом су лична ствар човека и Бога. Наравно, психолошка компонента у томе постоји, али ако је човеку све у реду, онда је у питању његов избор. Нико нема права да се меша и учи како да изгради своје односе са Богом. Ако неко и може да посаветује у вези са тим, то је онда духовни отац. Међутим, односи са Богом су увек јако лична ствар. извор

Човеку је потребна љубав. То јест, да буде вољен. Чини се да је то добро позната чињеница. Али шта је то, та потреба за љубављу? Саставно својство људске природе? Или последица људске грешности, манифестација његовог поноса, сујете, егоизма? Или, коначно, једноставно духовна слабост, особина кукавичлука, незрелости, чак и инфантилизма? Одлучили смо да о овим тешким питањима разговарамо са протојерејем Дмитријем Шишкином, ректором цркве Иконе Богородице „Свију Тужних Радост“ у селу Тенистој, Бахчисарајски округ, Република Крим (Симферопољ и Кримска епархија). – Нема човека на земљи коме није потребна љубав и ко не пати од недостатка љубави. Лишавање љубави је увек трагедија. Чини се да је све јасно и неспорно! Али сам више пута читала у писмима игумана Никона (Воробјова) и у проповедима архимандрита Јована Крестјанкина да човек мора волети себе, и да га уопште не треба бринути да ли је уопште вољен... Како то разумети и прихватити? – Вероватно је немогуће не патити од недостатка љубави, макар само зато што је истинска духовна љубав елемент наше душе, нашег живота, тог божанског света у који смо позвани да живимо. Али ми, наравно, постајемо учесници духовне љубави не када захтевамо или тражимо љубав од других, већ када се сами трудимо да постанемо учесници те љубави, како бисмо, колико год можемо и колико можемо, могли да растемо у њој, да је стичемо и дајемо. Јер, давање је главна особина љубави. Сетите се речи Спаситеља, које нису у Јеванђељу, али које апостол Павле цитира у разговору са старешинама хришћанске Цркве: „...блаженије је давати него примати“ (Дела апостолска 20:35). И ако човек ово схвати, ако прихвати ове Христове речи, онда се благодаћу Божјом са њим дешава невероватна метаморфоза. Он више не тражи „добро од добра“, не тражи разумевање и саосећање, и, углавном, не тражи ни узвратну љубав, већ тежи само да да оно што му је Христос дао. И управо у том „раздавању“ он проналази радост учешћа у Божанском бићу, испуњавајући две главне заповести: о љубави према Богу и о љубави према човеку. – Жеља за љубављу од стране других (не духовном, већ најобичнијом), трагање за љубављу, чежња за њом, стални осећај невољености, одбацивања од људи... Можда је то манифестација греха? Или немоћи, слабости, која је, узгред буди речено, такође последица греха? – Понављам, потреба за љубављу је прва и најважнија потреба човека. Али овде би вероватно требало да почнемо од чињенице да често једноставно не разумемо и не осећамо, авај, да је свако од нас већ вољен од Бога. И из тог неспоразума, у човеку се рађа празнина и хладноћа, и, као последица тога, жеља за љубављу од људи, људским учешћем, подршком, саосећањем. А када то не добијемо од људи, рађа се горчина, отуђење, огорченост, расте свест о неправди овог света. Човек се повлачи у себе, у своју горчину, неспоразум... Све се то може назвати једном речју – љубав према себи; и то, наравно, нема никакве везе са истинском љубављу, већ је једна од многих грубих или суптилних замена које сами измишљамо, а демони нам нуде у широком спектру. Да не бисмо прихватили замену за истину и да не бисмо живели са лажју као са истином, потребно је, како пише апостол Јован Богослов, „не сваком духу веровати, него испитати духове да ли су од Бога“ (видети: 1. Јн. 4:1). А за то нам је потребно да се стално упоређујемо са том висином, са том божанском светошћу, на коју смо сви позвани. И да се нимало не стидимо, видећи шта заиста јесмо, већ да идемо уз Божју помоћ ка постављеном циљу: „ка наследству нераспадљивом, чистом и невенљивом, сачуваном на небесима за нас“ (видети: 1. Петр. 1:4). Тада ће нам сам Господ помоћи, просветлити нас и водити. Само морамо запамтити: обавезан услов за такав успон је наше поверење у Бога. Управо то нам често недостаје. Јер вера у Бога и поверење у Њега су различите ствари. Могуће је веровати у постојање Бога, а истовремено уопште не веровати у Њега и провести цео живот „чамећи у соку“ сопствених мисли, мишљења, претпоставки, сумњи, туга и пропуста... Дакле, очекивати љубав, саосећање и разумевање од вољених је својствено нашој природи. Али за нас постоји нешто што је више од природе, пале и оштећене грехом: заједно са Христом, одрекавши се свог „ја“, покушајте да сами учините оно што можете учинити за друге. Нека то чините „суво“, више из ума него из срца, али ако је ваша жеља да испуните заповест љубави искрена, то је већ почетак вашег учешћа у Христу. И многи светитељи су говорили о томе, укључујући и блаженог стараца Амвросија Оптинског: „Ако немате љубави, онда чините дела љубави, и љубав ће доћи.“ – Али од породичног живота човек увек жели љубав за себе, љубав душе и тела... И мало је вероватно да је тако нешто могуће у породици – да једна од „половина“ само даје себе, не надајући се да ће добити. И уопште, да ли је љубав могућа у животу без наде на узвраћај, на неку врсту награде? Не мислим сада конкретно на љубав мушкарца и жене. – У стварним односима, у породичном животу, ова духовна потреба човека за љубављу, укључујући и телесну љубав, није толико оправдана, већ, како изгледа, неизбежна у апсолутној већини случајева. Јер, како је рекао јунак Ивана Гончарова, „ми нисмо духови и нисмо животиње“. А духовна љубав, укључујући и телесну љубав, део је живота земаљског човека. Она је чак и благословена, али, мислим, по снисхођењу, како кажу многи свети оци. Они нас подсећају да постоји заповеђена духовна висина девствености и савршене љубави, и постоји стварност духовног и телесног живота. Није све у овом животу супротно Богу, већ све има своју, такорећи, „хијерархијску вредност“, све је релативно. Жеља за духовном (па чак и телесном) љубављу, за узајамношћу, за духовном и светском срећом – све је то део круга хришћанског постојања и све то може бити благословено, ако се само чини благословено, то јест, у складу са Божјом истином и Божјим законом. Ако говоримо конкретно о могућности (или немогућности) постојања „дајуће“ љубави, без наде у реципроцитет, онда је, несумњиво, таква љубав могућа, и у нашој руској класичној књижевности постоји читава галерија таквих светлих слика: Татјана Ларина, Аљоша Карамазов, који је волео (није јасно зашто) своју браћу и оца, кнез Мишкин, кнегиња Марја из „Рата и мира“... Наравно, таква љубав јесте патња, али то је управо она иста патња која, речима Светог Луке Кримског, „тако дивно чисти душу“. Међутим, ово се односи на духовну, земаљску љубав. Ако говоримо о духовној љубави (условно речено, сестра милосрђа на фронту), онда овде, наравно, нема говора о било каквом очекивању реципроцитета. То је чиста жртвена љубав, и, самим тим, приближавање идеалу светости. – Христос каже: „Нову вам заповест дајем: да љубите једни друге; као што сам ја вас љубио, да и ви љубите једни друге“ (Јован 13,34). Веома је важно разумети о каквој љубави Спаситељ овде говори. На крају крајева, не ради се само о пријатељском саосећању, које би могло да створи топлу атмосферу у хришћанском окружењу. Другим речима, зашто нас Спаситељ позива да љубимо једни друге? И још један Христов позив: „Останите у љубави мојој“ (Јован 15,9). Шта значи „остајте у љубави Његовој“? – Пријатељско саосећање, страхопоштовање, нежност и саосећање – све то може бити манифестација најчистије, божанске љубави, и то је оно на шта нас позива Господ, и у Његово име божански Павле, када каже: „Будите љубазни према себи са братском љубављу“ (Рим. 10:12). Овде лежи позив на чистоту и лепоту у односима међу људима, да наши односи постану оно што је Творац замислио; развој односа у вечности је благословена перспектива за наш живот. Сећате ли се ових „немогућих“ позива и завета? „Будите савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5:48) или „Будите свети, јер сам ја свет“ (Лев. 11:44; 1. Петр. 1:16). Како је могуће испунити ову трансценденталну, несхватљиву заповест? Никако! То јест, немогуће је испунити је само људским напорима и средствима, па чак ни разумети о чему говоримо. Али „што је немогуће људима, могуће је Богу“ (Мт. 19:26). Ако активно тежимо овом савршенству у љубави, пребивању у Христу и са Христом (јер је управо Христос открио пуноћу Божанске љубави у телу), онда нисмо лишени „дела целине“, то јест учешћа у Божанском животу и љубави, јер „Бог је љубав, и који остаје у љубави, у Богу остаје, и Бог у њему“ (1. Јованова 4:16). И тада учимо да волимо своје вољене и ближње на спасоносан начин, то јест у Духу Светоме. - Каква треба да буде љубав међу људима? У последње време посебно често сусрећемо слепу или недуховну љубав. Ево једног примера: бака са својим дванаестогодишњим унуком улази у аутобус, а има само једно слободно место. Бака каже свом потомку: „Седи.“ И унук се спушта на седиште. А бака стаје поред њега и нежно га милује по коси. Баки није стало што се њен унук понаша неморално - све док је срећан. Али постоји и једна врста мајчинске љубави која је спремна да својим рукама закоље хиљаду туђе деце, све док су јој животи... Али да ли је то љубав на коју је Христос позивао?.. - Љубав човека према човеку мора бити духовна. Оно о чему говорите, наравно, није љубав никаква, већ једна од оних замена које смо раније поменули, чије последице могу бити катастрофалне и за саме људе који те замене прихватају као истину, и за оне на које се та „псеудољубав“ излива, уништавајући духовну компоненту и духовну димензију људског живота. А духовна димензија лежи у свести о чињеници да имамо тело, имамо душу и постоји највиши део душе - дух, кроз који човек ступа (то јест, позван је да ступи) у комуникацију са Божанским Духом. Без овог разумевања, без ове тежње, штавише, свесне, доследне и чврсте, правилна организација људског живота је генерално немогућа. Човек, колико год горко звучало, чак и по природи љубазан, по васпитању образован, љубазан, обзиран итд., али духовно недухован, неизбежно осакаћује свој живот и животе својих вољених. Постоји мноштво примера за то. А разлог је један - жеља да се љубав разуме и оствари само људским средствима. - Како се променити тако да коначно не желите да будете вољени, већ да волите себе? Зашто речи Светог Амвросија „чините дела љубави, и љубав ће доћи“ не функционишу увек? Често је обрнуто: човек годинама брине о тешко болесном члану породице, чини све што може, стрпљив је и привржен... Али љубав не долази, већ, напротив, иритација расте, а саосећање тежи нули. – Како научити да волимо? То је питање на које ми хришћани морамо тражити одговор до последњег даха. И Господ нам помаже да пронађемо и испунимо овај одговор сваког минута и сата и дана нашег живота. Овде су неуспеси, спотицања, па чак и падови неизбежни, али су неопходни и побуне, исправљања, сузне (а понекад и веома болне) тежње са покајањем – ка Богу. Шта се може – такав је наш пут ка заједници са Божанским животом и Божанском љубављу; не може бити једноставан и лак због нашег палог стања. Али Господ зна слабост наше природе и користи сваку прилику да нам помогне, подржи нас, инспирише нас и олакша наше истинско сазревање и успон „у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4:13). А то се често дешава на начине и средства која наша телесна мудрост не разуме и не прихвата. Зато је важно безусловно поверење у Бога, заједно са жељом да испунимо Његове заповести. Јер „ко има заповести моје и држи их, тај ме љуби“ (Јн. 14:21) – то је управо љубав према Богу, а без ње је истинска љубав према ближњем немогућа. Истина је да речи преподобног старца Амвросија не „дејствују увек“. И тај „неуспех у делу“ се вуче и наставља, понекад наизглед без краја. Али управо тако изгледа . Јер спасава се онај ко истраје до краја (видети: Матеј 10:22). И често је то стрпљење на самој граници људских снага, са стиснутим зубима, како кажу. Али ако се то чини са поверењем у Бога и са жељом, колико је то могуће, да се ипак испуни оно што се од нас тражи... онда ће, несумњиво, сви наши трудови и туге процветати у Вечности мирисном и радосном бојом, а све тешко, мрачно, тешко ће се распршити као дим и постати као да никада није ни постојало. И тако ће бити! Једноставно немамо довољно стрпљења, а желимо да видимо ову боју и осетимо њен мирис на пола пута. Понекад се то дешава тако - Господ, охрабрујући и тешећи човека, дозвољава му да осети овај мирис. А понекад је другачије. Али Господ нам припрема већу радост - за храброст и постојаност; већу веру Он види у човеку и способност да истраје до краја. То је проверено и потврђено многим примерима, сведочанствима светих људи. Постоји тако нешто као разумна љубав. Или вољна, радна, како желите... То је када човека не изненађује сувоћа у његовој души, не изненађују га манифестације грубости, немилосрдности, раздражења, па чак и злобе, јер зна да све истински добро у овом свету, а посебно жеља за испуњењем Божје заповести, наилази на жесток отпор, пре свега, наше пале природе, а затим и демона, који свим силама покушавају да одврате човека од чињења добра. Нема потребе да се чудимо: још више да падамо у малодушност и очајавамо. Али одупрети се мислима и демонима, одупрети им се чврсто и доследно - то је неопходно, свим снагама душе обраћајући се Богу за помоћ... И покушавати изнова и изнова, упркос сопственом стању, да чинимо добро што је у нашој моћи. Чак и ако је то на силу, „суво“ и са вољном присилом себе, али, пре свега, - тежити ка Богу свим срцем и желети да испунимо Његову заповест о љубави према Њему и према ближњем. Да, то је велико дело. Несхватљиво и невидљиво понекад ни од кога осим од Бога, Који све види, све зна и никада неће оставити човека без помоћи на овом путу и без Своје праведне одмазде. И ова утеха, дата од Бога, више ће него покрити све доживљено и даће нам такву радост да ћемо са сузама захвалити Творцу што се све испоставило управо онако како јесте, а не другачије. - Све што си рекао је, наравно, тачно, али шта је са нашим ранама? Једна од главних манифестација љубави у нашем животу овде је пажња једне особе према другој. Дешава се да не добијемо пажњу која нам је потребна. Да, објашњаваш себи да ти нико заправо ништа не дугује. Али тешко је помирити се са тим. – Наравно, болно је: не примати пажњу, не наилазити на учешће, саосећање, саосећање… Али морамо схватити да је свет болестан, да су сви духовно и морално болесни, а можда и ми сами пре свега. И чак и ако сами покушавамо да поступамо морално, не можемо и немамо право да то очекујемо, а још мање да то захтевамо од других – управо зато што смо и сами неморални, ако нас упоредимо са светима, на пример. Дакле, „како желите да људи чине вама, чините и ви њима“ (Матеј 7:12) или „опростите и опростиће вам се“ (Лука 6:37). То јест, неизбежно морамо узети у обзир слабост других и снисходити се према њој, ако желимо да Господ снисходи према нама. То је једноставан, али ефикасан закон духовног живота, који морамо памтити и испуњавати колико год можемо. Ако говоримо о смирењу, онда је оно у свом савршеном облику, наравно, дар од Бога. Али морамо се трудити да стекнемо тај дар, да га тражимо. Ако имамо ову жељу, онда нам Господ помаже: Он нам шаље горки лек за гордост. То се односи на најнезначајније ствари, које нас истовремено могу озбиљно узнемирити. Нешто се не дешава како бисмо желели; не онако како мислимо да је потребно, исправно, корисно; неко није изгледао како треба; неко није рекао оно што смо желели да чујемо; није било срдачног контакта са неким, разумевања, договора итд. У таквим ситуацијама, важно је бити пажљив према себи, прибећи Богу са интензивном молитвом, исповедајући своје одбацивање увреде, вређања, горчине, досаде, разочарања - свега што се тренутно испољава у смирујућим околностима; и тражећи од Господа помоћ у превазилажењу искушења, у стицању истинског смирења. Овде тренуци одлучују све, јер ако се заглавите у мислима туге, непријатељства или досаде, ако почнете да се „вртите“ у овом непријатељском осећању или мисли, онда ће бити тешко изаћи из овог левка. Међутим, „тешко“ не значи „немогуће“: молитвена борба против помисли увек има свој смисао и вредност. Божја помоћ на крају долази и олакшава терет, али што се одлучније, брже и несебичније обраћамо Њему, лакше и брже ће доћи дуго очекивани мир, смирење и тишина. Стицање смирења је дело које нам је заповеђено, јер без смирења је немогуће учествовати у Божанском животу. Марина Бирјукова је разговарала са протојерејем Дмитријем Шишкином извор