Претражи Живе Речи Утехе

Ја сам од оних који верују у ред, васпитање, част, достојанство, закон. Још и горе од тога. Ја сам од оних који би ове вредности бранили до крви, чак и на сопствену штету. Јер: ред је ред…Расла и васпитана да поштујем друге, у солидарном пионирском духу (за млађе: то је оно када волиш другове и другарице и све њихове различитости, не свађаш се, помажеш слабијима од себе, не истичеш сопствене вредности и сл). Завршила школу, родитељи долазили само на родитељске и оставили ме са двојком из физичког јер је то моја оцена, иако им је професор био пријатељ. Остале оцене су биле петице. Ја исто тако радила са својим дететом иако је ишла у школу где ја радим. Веровала сам да тако треба. И даље у то верујем иако ме стварност демантује свакодневним шамарима. Завршила студије, запослила се. Није било дернека јер се сматрало да су то нормалне ствари. Ок, било ми је мало криво. Онда се удала, добила дете, па се развела. Изашла са две торбе и без алиментације јер сам веровала да су и љубав и разлаз питање части. После тога још десет година радила два посла да бисмо нас две преживеле. Не жалим се, само причам. Тако је било. Када ме је после низа година један пријатељ, који има већу дозу адреналина у крви и сумњиву биографију, питао зашто сам тако урадила, рекла сам да не могу да се судим и просим по шалтерима. Ма какав суд, одбрусио је бесно, што ниси мене звала. Била сам згранута. Зар и то постоји?! Купила стан. Преко агенције. Уговор потписан код адвоката уз преглед свих папира. Зграда је била у изградњи. Усељење је планирано за пар месеци, али сам ја провела још три године као подстанар. Јер, исти стан није продат само мени, још неколико људи је потписало исти уговор код истог адвоката, а изградитељ је, истовремено, прекршио услове за легалну градњу, а успут је и погинуо. Ми, преварени купци, жалили смо се свима, па и председнику општине. Он нас је примио, био дрчан и бахат, скресао нам да смо будале и да се станови не купују тако, на невиђено, и да он не може да нам помогне. Када смо га питали како је могуће да зграда никне и доврши се у центру града, да прође поред свих надлежних инспекција које градњу контролишу, није знао да одговори. Ми нисмо били грађани по његовом укусу. Најбоље од свих нас је прошао један локални мафијаш који је свој уложени новац наплатио у року од неколико дана пошто је инвеститор умро. На састанак, који смо организовали тим поводом, дошао је, прошао између нас, мало цупкао слушајући наше јадиковке, скочио и рекао: ја ћу наплатити. Тако је и било. Ми остали смо чекали да се закон промени и да се све спроведе како треба. Три године. Купила ауто. Возим пажљиво, поштујем прописе. Плаћам казне за прекорачење брзине без роптања, иако су то прекорачења за десет, или једном и за два километра. Јеби га, тешим се, закон је за све. А онда гледам шта се дешава. Поред мене шишају лимузине са затамњеним стаклима, обилазе ме на пуној линији, заљуља ми се ауто када прођу. Једном ме је такав пратио и упорно свирао да се склоним. Не знам само где! Пут је обичан, нема банкине. Ваљда је требало да нестанем. Када ме је коначно обишао уз сирену и показивање да сам луда, неколико пута је нагло кочио, вероватно са жељом да ми објасни како је тај пут његов и како ја са својом скромном кантицом од кола угрожавам његову слободу и необуздани ветар у коси. Е, сад долазимо до догађаја који ме је испровоцирао да све ово напишем. Који ми је направио ретроспективу. Данас сам морала брзински да улетим у једну продавницу, а места за паркирање нигде. У граду лудило. Ја, иначе, уредно плаћам за свако паркирање, мало пешачим, не улазим колима у продавницу. Али, данас је то било немогуће. Ок, помислим, то је само минут, а нисам ни једина. Трчим, купујем, а код кола ме чека комунални полицајац (или милицајац). Тражи документа и упознаје ме са прекршајем. Иза, одмах поред полицајца (или милицајца), у ауто седа момак опасног изгледа у бесној лимузини. Ћутим, нисам тужибаба, а истовремено молим да ми не пише казну и показујем да ми уплата паркинга још важи, да места нема нигде, али службено лице ме не слуша. Скроз је службено. Строго. И неумољиво. Момка иза нас није приметио. На све моје изговоре и молбе, рекао је само: госпођо, шта да вам радим, нисте имали среће, потпишите. Потписала! Потписала сам пресуду да сам глупа и да је све оно што сам научила и у шта верујем једно обично ништа. Да, нисам имала среће. Нисам имала родитеље да ме васпитају, мој отац је био и остао комуниста (изгледа да је био једини, јер данас то више нико не признаје), па је по тим идеалима поступао, завршила сам све погрешне школе, опет, државне у оптималном року, дете сам упропастила јер сам га воштила да буде исправно чак и кад то није њена лична корист, идем на посао у школу која је постала нужно зло и где децу чувамо док родитељи не дођу с посла, а на сенку не смемо никоме да станемо јер треба да будемо срећни што уопште имамо неки посао, а треба да имамо свест и да би неки убили кад би могли да уживају као ми са три месеца распуста, викендима и државним празницима. Све погрешно! И кад бих могла, као у неком филму, све то оставити. Овако би то изгледало: завршна сцена, пут се пружа до краја хоризонта, ја корачам лагано, камера ме снима са леђа, окрећем се полако, насмешим се, покажем средњи прст и одлазим. Од‌јавна шпица. Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика из Шапца https://zelenaucionica.com/potpisala-sam-presudu-da-sam-glupa-i-da-je-sve-ono-sto-sam-naucila-i-u-sta-verujem-jedno-obicno-nista/

У руском језику реч „пост“ има неколико значења. То је и уздржање од хране, пића и уживања које преписује религија; то је, уједно, и нека важна позиција. „Он је на одговорној позицији (посту)“, кажемо за неку важну „личност“. Ако је у питању војна тематика, где се говори „предао стражу – примио стражу“ онда ова стража „чува“. На тој позицији стоји стражар, чије нас унутрашње стање наводи на мисли о духовној стражи. Духовна стража тражи од човека унутрашњу прибраност, и у томе је његова сличност са ступањем на дужност наоружаног војника. „Не зевати, не опуштати се, држати се устава, увек бити будан“- укратко, такве су обавезе стражара, ако бисмо се изразили речима које описују емоције. Исто тако гласи део који се односи на захтеве које треба да испуни човек кад пости. Дакле, ова омонимија је са дубоким смислом и никако није случајна. Војну стражу „дају“ и „примају“, црквену стражу – „држе“ и „поштују“, али и један и други „чувају“. Човек се у оба случаја концентрише на постављене задатке. У оба случаја он треба да разуме, да се бави послом од велике, ако већ нећемо рећи изузетне важности. * * * Током поста треба се молити. Сам по себи пост, без појачане молитве спушта се на ниво дијете, чији је значај мали, стога јер се дијета држи због личних потреба, а пост се, као жртва, приноси Богу. Сва наша цивилизација је пијаца подвала, где се исповест мења за одлазак код психоаналитичара, а литија за митинг. Пост такође ремети и „светски двојник“ са маском разних гладовања и уздражања. Дакле, треба искључити нешто из рационалног, али треба нешто и додати. Треба додати читање псалама и Новог Завета, метаније (за оне који могу да метанишу, због здравственог стања), и молитву у храму. Треба препознати и непријатеље молитве. Пре свега, то је лењост. Потом, то је сујетност ума. Треће, злопамћење, увреде, и све остало, што израста из егоизма и што је супротно љубави према људима. Препознајмо ове непријатеље, јер је штета од њих већа него што паразити могу нашкодити пољопривредном домаћинству. При чему се поља редовно нечим ђубре и заливају, обрађују, док је духовним непријатељима лакше да делују, када заборављамо на њихово постојање. * * * Лењост је свима позната. Она је „мати, и пре нас се родила“. Она се с разлогом римује са речју „тама“, с обзиром да као сенка иде за сваким човеком. Ако се препустимо њеном успављујућем дејству, душа ће се погрузити у униније. Тешко да има ишта горе од чамотиње. Што се тиче сујетности ума, то је прогресивна несрећа. Њеном прогресивном ширењу много помаже информациона епоха, у којој живимо. Оно што се у области масовне информисаности представља као забава и приватно информисање, највећим делом је тровање јавног мнења или чак зомбирање (једно другом не конкуришу). Уколико имате списак са насловом „Ово у посту не једем“, можете, марак мислено саставити још један, слични списак: „Ово не читам, не слушам, не гледам“. Ефекат ће неизоставно бити, и ви ћете га осетити. Нека се умири ум у односу на световну јурњаву. Земља треба да се напари, товарна животиња треба да одмори од вуче. Само је бедна људска глава осуђена на то да свакодневно буде канта за ђубре. Не слажем се. Искључујем телефоне и кријем даљинске. И чиним то ради малих мрва унутрашње чистоте. Само услед неумећа да се осмисле мисли до краја, човечанство се брине за чистоћу животне средине, и пренебрегава чистоћу унутрашњег света. Прљавштина у екологији само је прст који указује на прљавштину у мислима и намерама човека. Још примећујемо да се они што посте више раздражују. Пролећни умор и духовно старање стављају до знања о свом присуству. Али, треба да се суздржавамо да свађама и џангризавошћу не губимо плодове поста. Поред набројаних троје непријатеља, молитва има и друге. Временом ћете сами моћи да их откријете. Само, за то је неопходна молитва. Она је ватра, све остало је уље за кандило. * * * Треба неуморно понављати, да пост није толико само, и најпре, појава у вези са храном, колико је свеобухватна појава која мења читавог човека. Пост се односи на ум више него што се односи на црево. И гурманлук ће се подредити посту ако постоји жеља – није прва година да се у ресторанима може пронаћи посни мени. Десет врста јела и наслов на ценовнику „Постите уздравље“. А телевизор се у пост не уклапа. Штетно је прекомерно гледати га, било у посту, било ван њега. Исто се тиче и садржаја радио станица, и штампане продукције. Све ове фабрике новости и разоноде, у принципу, или нису способне чак да се спољашње наштимују на таласну дужину поста, или ће им бити врло велики напор. Зато и треба напоменути да је екологија ума и чистоћа информационе хране најважнија за хришћанина, и наравно, да му то најтеже пада. * * * Приликом удубљивања у појам поста, видимо да је пост неко „мало умирање“. Човек насилно чупа свој ум из круга свакодневних појава и пребацује се на потпуно другачије мисли. Мисли нас Суд, и награде грешним и праведним, о свом предстојању пред Христом. Мисли на то, шта је већ учињено, а где још „овце нису пасле“. Мисли на то колико му је остало, и како овај остатак правилно да проживи. На тај начин, човек као да умире, или макар замире за уобичајене мисли и дела. То и јесте она „мала смрт“ која се добровољно избира ради оживљења душе за Христа. * * * Исто се догађа и у Божјем свету: једна врата се не отварају пре него што се друга врата затворе. Дете унутар мајчине утробе, које се још није родило, има затворене очи, уста, нос. Остаци хране исто не излазе из њега онако, као што ће после рођења. За исхрану му је отворена рупа, која ће се после затворити – пупак(!). Ту живи сасвим невероватно: наопачке, у води, у тихом мраку. После рођења ће се отворити оно што је било затворено, и затвориће се оно што је било отворено. Такав је закон. Из тога следи, да и у духовном животу треба да научимо да оглувимо за једне разговоре, како бисмо чули друге речи. (Не назива се без разлога Мајка Божја саговорница ћутљивих). Треба ослободити ум од свих мисли, да би у сазнање могле да продру друге. (Није ни без разлога неко од отаца рекао да ће ухо безмолвника чути дивно). Умирање за прозаични живот ради оживљења истинског живота, то је пост. * * * Када једни људи посте, а други не, није искључено да у њиховом односу може доћи до напетости. Они што посте, склони су да осуђују друге који не посте. Ево их, веле, „грешници и чревоугодници“. Али, опоненти имају спремне аргументе у рукаву. „Бог ми је у души“, „човека скрнави не оно што улази у уста, него оно што излази из њега“. И тако даље. Уз то, свима је познат, непријатни тип религиозног меланхолика, на кога не желимо да личимо. Ето многи мисле у себи „боље ми је да не испуњавам много ревносно обреде и законе, пре ћу бити прост и искрен човек“. Пресећи или одмрсити тај чвор ̶ у сваком случају требаће да се пролије зној. * * * Погледајмо у Писмо. Први словесни бисер нека буде: „Јела су за стомак, и стомак за јела, али ће Бог и једно и друго укинути.“ (1 Кор. 6:13). Ове речи су упућене онима који придају велики значај храни, на штету другим подједнако важним странама живота. Храна за храну, молитва за молитву, љубав за љубав. Хајде да забранимо себи да осуђујемо оне који из неког разлога не поштују пост, имајући при томе на уму да ће „стомак сваког човека Бог уништити“. На црквено-словенском се чита „упразнити“, то јест, учинити неважним. Ради се о оној промени која очекује свако тело, када ће људи после васкрсења примити нове образе. Синови Царства, према речима Христа, биће слични Анђелима Божјим, јер ће бити синови васкрсења. Само, Царство нису храна ни јело, већ радост и мир у Светом Духу. И још, послушајмо још нешто; „Који једе нека не презире онога који не једе; и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими“ (Рим. 14:3). Као што видимо, апостол се бринуо за то да се аскетизам или његово отсуство не претворе у фактор расправе међу хришћанима. И нас, пре свега, не треба толико да брине однос маловерних према онима који посте, већ насупрот. Желимо, да они који посте не задиру нос и не осуђују оне који једу кобасицу, и гледају телевизор у посту. Од нас, хришћана, много се тражи. Од нас се очекује разумевање и неосуђивање. Према себи строгоћа, према ближњима милост, према Богу поклоњење у духу. То је хришћанство. * * * Пост је универзална појава. Нигде у историји човечанства нећете наћи ни једну озбиљну културу, где ради виших циљева најбољи људи нису узимали на себе труд уздржања, привременог или сталног. Нећете пронаћи такву културу где би се узносила хвала преједању, лењости, испразности, а да се при томе долазило до великих открића и достигнућа у области духа. Свет је мултикултуралан. Не напуштајући оквире земље и града можемо се упознати са наукама истока, са разним аскетским традицијама, ући у „Чајна таун“ и изаћи из њега, уписати се на курс јоге и слично. Наши људи то и чине. Добро или лоше су посебна тема, али то је већ чињеница која се догодила. Измучени човек може много пре него што спозна своје грехе знати о чакрама и медитацији словена. * * * Људи лутају не само из земље у земљу, и не емигрирају само по земљама. Људи такође лутају из учења у учење, траже истину, и теже самореализацији. Дакле, нигде ти људи неће срести призив на сведозвољеност, уколико предмет трагања буде чистоћа ума и смирење душе. Људи добровољно улазе у лични пост, ако дају завете и просе од Бога нешто важно. Они објављују колективни пост, ако је „непријатељ пред вратима“ и ако народу прети озбиљна опасност. Способност за уздржање у тешким ситуацијама је мера озбиљности душе и њеног јунаштва. Само нам потрошачко друштво шапће на оба уха: „Искористи. Уживај. Опусти се. Живи пуним плућима“. Управо овај дух сведозвољености, усресређености на себе, крајњег егоизма и тежње ка непрестаној промени задовољстава, и јесте трулежни дух овог света. Сматрам да је то разноликост духа Антихристовог. Када постимо, на неки начин се извлачимо из власти овог духа. У сваком случају можемо је избећи. Зато је дух поста дух борбени и благородни, а дух греховне раслабљености је дух плебејски и дух робова. Уздржани човек је слободан, а прождрљивац је роб. И блудник је роб. И лењчуга је роб. Слобода није само политичка или социјална појава. Слобода је поклон свесној и разумној особи од Бога. Хришћанство то зна. Само је штета што је правих хришћана међу нама врло мало. Али, далеко смо од унинија. Почели смо са старањем, и будућност ће нам много открити. Збогом, напред, и немојте се задржавати. https://mitropolija.com/2023/12/13/o-postu/

Отац нам прича да је све кренуло тако што је малишан са само 6 година шетао по стану претварајући се да има своје ходочашће Славко Радојчић из Панчева постао је познат Србима по својим ходочасним походима и хуманитарним акцијама које организује кроз своје удружење “Огњиште”. Тачније, овај човек “куповином” својих корака помаже људима којима је то најпотребније. Скоро, у овим походима придружио му се и његов син, осмогодишњи Душан, а Славко за Телеграф.рс потврђује да је хуманост показивао од малих ногу. Наиме, пре само неколико дана Дуки, како га зове отац од миља, препешачио је 16.5 километара и сакупио чак 45.000 динара за манастирски дом Свете Петке изворске. Поред истрајности и храбрости, показао је и да зна да се снађе у природи, те је са Славком провео цео дан сналазећи се под ведрим небом. Отац нам прича да је све кренуло тако што је малишан са само 6 година шетао по стану претварајући се да има своје ходочашће. За њега то није била само обична игра, јер је свакодневно посматрао оца, а чак је и са врло мало година схватао колико значи мала помоћ неком ко у том тренутку нема ништа. – Пре годину, две почео је да се игра ,”ходочашћа” у стану. Ставио би свој ранчић на леђа, натрпао оно што мисли да је потребно, тражио од мене неке моје лампе, прибор за прву помоћ итд и тако опремљен шетао по стану као да пешачи за неко дете. Већ са неких 4-5 година је сам почео да одваја играчке са којима не не игра и давао ми да их носим деци коју смо обилазили и помагали, свестан да њему не требају а њима ће значити – појашњава Славко почетак путовања свог сина. Једнога дана, тата је одлучио да га поведе са собом. Из цуга је препешачио чак 13 километара и сакупио невероватних 97.000 динара за одељење Онкологије. Већ тад је било јасно да малишан неће одустати од свог похода, па је одмах при повратку упитао оца: “Kад ћемо поново?”. – Договорили смо се да направим за њега једно мало ходочашће и тако је и било. Са одушевљењем је прихватио и тако смо један дан препешачили око 12-13 километара где смо за педијатријско одељење Онкологлогије само тај дан сакупили 97.000 динара, тј Душан је сакупио јер сам ја, више из шале, поставио неколико слика и људи су наградили његов труд. После тога сам ја пешачио 5 дана до Сокобање (преко планине Ртањ, око 250 км и успон на 1600 мнв) за исту установу. Скупљено је 830.000 динара, а од тога је Душан сакупио тих 97.000. Било је сјајно, тако да ме је већ питао када ћемо поново. Он је мали и некоме можда изгледа смешно тих 15-ак километара, али се не ради о томе… Није битна километража већ жеља, воља и осећај да се треба помоћи некоме… Ја сам на то поносан а не на километре… – додаје Славко за наш портал. Дуки поред ходочашћа има још неколико хобија. Свира тамбурицу, тренира и глуми, а отац тврди да је све то искључиво малишанова жеља. – У септембру ће у други разред основне школе, а и у други разред музичке (свира тамбурицу Е-прим). Такође тренира кошарку и иде на часове глуме. Све ово је његова жеља и ми ми омугућавамо, а не присиљавамо као што неки родитељи раде. Свашта терају децу како би неке своје комплексе лечили, али ми заиста не. Све сам жели и за сада му лепо иде. Мали је још, па ћемо тек видети резултат, а и ако га не буде, није страшно, битно је да ради оно што воли – наводи поносни отац. И да, Славко је неизмерно поносан, те овај прилог не стоји џабе уз његово име. Ипак, колико год да је срећан, ни сам не зна одакле би пре почео и шта би прво издвојио као највећи адут свог сина. – Искрено, не знам одакле бих почео… сваком је своје дете најбоље, наравно па не бих ни пуно да га хвалим иако бих заиста могао. Није што је наш, али је тако. Дуки има само 8 ипо година, а веома је разуман и паметан. Баш једна добрица, што у овом данашљем времену не знам ни да ли ваља, али једноставно је такав. Њега никада нећете чути да опсује на игралишту, у школи… Радо дели са другарима и играчке, ужину… Супруга и ја га додуше и васпитавамо тако, али је и он сам свестан да је тако исправно – напомиње Славко. Родитељи су ипак свесни да нико не зна шта доноси сутра, нити какав ће Дуки бити у будућности, ипак, труде се да ће га својим понашањем и васпитањем извести на један исправан пут, а чини се да малишан већ добро зна како тај пут изгледа. https://www.detinjarije.com/dusan-8-prelazi-kilometre-da-pomogne-bolesnoj-deci-umesto-sa-auticima-igrao-se-humanitarca-i-zeleo-jedno/

О потреби трепетног односа према Светињи свештеничке службе. Својевремено је архимандрит Јоаким Пар забележио веома занимљив догађај које не може, а да нас макар мало не замисли, уколико смо верујући људи. Прича почиње од тренутка када је пошао да причести верника који је живео у другом делу Њујорка и ушао у празан вагон њујоршког метроа, у глуво доба ноћи. Недуго потом, на једној од наредних станица, у исти вагон је ушао непознат човек и одмах по уласку фиксирао поглед на архимандрита, а онда се одлучним кораком упутио ка њему. Стари монах је помислио да је то последњи дан његовог живота, судећи по ходу којим се незнанац кретао. Непознати човек, међутим, није имао лоше намере. Пришао је и сео тачно наспрам о. Јоакима, а потом га је, привучен његовим изгледом, смирено упитао ко је. Када је о. Јоаким одговорио да је монах, овај незнанац је за себе навео како је некада био хришћанин-римокатолик, али да више „не верује у те ствари“. Питао је затим архимандрита да ли верује да хлеб и вино на Светој Литургији постају Тело и Крв Христова. Када му је овај одговорио потврдно, незнанац је питао да ли у то верују и људи који долазе у цркву на службу, и опет је добио потврдан одговор. После још неколико потпитања, незнанац је поставио крајње изненађујуће питање: „Зашто у том случају одлазите кући? Из ког разлога? Ако је Христос тамо, у храму, зашто одлазити? А људи имају домове, децу, посао, неке друге обавезе и одлазе. Значи – ви не верујете“. За једно само молим Господа, само то иштем, да живим у дому Господњем све дане живота свога… (Пс 27, 4), кличе пророк Давид. Заиста, уколико смо православни хришћани – а посебно уколико смо свештенослужитељи – где нам то може бити лепше него у храму Божијем? Са друге стране, у чисто практичном смислу, свесни смо да не можемо бити стално физички присутни у храму, колико год то желели и колико год се то њујоршком атеисти чинило очекиваним ако заиста верујемо у то што исповедамо. Уколико, међутим, ову тему посматрамо из перспективе потребе да стално будемо са Христом, онда ствари добијају другачије контуре. У том контексту, питање гласи: да ли крштењској благодати коју носим у себи дајем довољно простора да могу рећи да „не живим више ја, него да живи Христос у мени“ (Гал 2, 20)? Или, осврћући се директније на став њујоршког атеисте, питање би гласило: шта ме то као крштену особу спречава да и сâм постанем храм у коме ће, благодаћу Духа Светог, Христос постојано обитавати попут Цара на свом престолу (уп. Пс 92, 1)? На овом месту треба да се подсетимо да се Литургија не завршава свештеничким отпустом са амвона, будући да се богослужење и даље наставља у тајној „клети“ срца (ср. Мт 6, 6). Ту врсту „литургије“ призвани су да служе сви хришћани, као царско свештенство (1Пет 2, 9) коме је завештано непрестано умно богослужење на олтару сопственог срца. Ето, успут, и одговора феминисткињама које тврде да су жене дискриминисане у Цркви зато што не могу бити „свештенице“ (када кажем Црква увек мислим искључиво на Православну Цркву – прим. О. С.). Наиме, у контексту служења на поменутом унутрашњем олтару, свака особа, независно од пола, може постати „епископ“ уколико свој ум научи да константно бди над срцем и да молитвом одбија сваку нечисту помисао која му се приближава. За тајну умног делања зарад сталног благодатног пребивања у Христу онај њујоршки атеиста није знао и зато је поставио своје питање на начин на који је поставио. Да је за ту тајну знао, његово питање би, врло могуће, гласило: уколико је циљ хришћанског живота да се задобије благодат Духа Светог и да се стално буде са Христом, зашто онда велика већина хришћана првенство даје свим другим активностима у свом животу, а храм свога срца редовно оставља празним и пустим, предајући ум да се бави овосветовним „пословима“? Тајна унутрашњег делања и трепетног стајања пред Богом чији поглед нас освештава треба да буде центар живота сваког хришћанина. По природи ствари се подразумева да то првенствено важи за свештенослужитеље, којима је поверено не само умно делање већ и светотајинско свештенодејство. Браћи свештенослужитељима – а на инијативу епископа аустралијско-новозеландског. Г. Силуана – овај текст је и упућен. Повод за држање предавања свештенству Митрополије аустралијско-новозеландске, а потом и за писање овог текста насталог на основу тог предавања, јесу случајеви у пракси свештеничког служења који говоре о недостатку трепетног стајања пред Светињом и страха Божијег, који је „почетак мудрости“ (Прич 1, 7). Текст је једнако упућен и ученицима богословија, као и студентима Богословског факултета, односно онима који се спремају за свештеничко служење. На крају, могу га читати и верујући, и у њему пронаћи духовно корисне ствари, али искључиво под једним условом: ако неки примери који су у њему наведени не буду повод за критику свештенства као таквог (што је, приметимо, чест случај у нашем народу), већ повод за самокритику, будући да су сви верни, као што је већ наглашено, царско свештенство коме је завештано умно богослужење. Стога ћемо управо од теме умног стајања пред Богом и кренути у осврт на неке проблематичне теме. Без трепетног става према Светињи свештеник врло брзо улази или у рутину и постаје „требаш“ или упада у проблем спољашње побожности, која се завршава у класичном фарисејству. Притом, није главни проблем ако служитељ Олтара удаљи од Бога – главни проблем јесте ако му та даљина нимало не смета и ако се на њу свикао као на нешто природно. Даљина сама по себи није страшна ако свој поглед богочежњиво усмеравамо ка Небеском Оцу, не би ли нас спазио „још док смо подалеко“ и пошао ка нама да нас пресретне и дочека у свој загрљај, као у јеванђелској причи о блудном сину (ср. Лк 15, 20). Но, дешава да нам поменута даљина уопште не смета. Зашто? Зато што смо се по инерцији навикли да робујемо спољашњој побожности, да служимо пред очима људским и да угодимо људима уместо да будемо усмерени ка унутрашњости, да служимо пред очима Божијим и да угодимо Богу. Због таквог односа према светињи наше службе, атеисти на нашим лицима не препознају светлост Христову и остају у својој заблуди. Ту истину морамо и препознати и признати, колико год да је горка и непопуларна. Служба која се исцрпљује само у спољашњем служењу на концу гради фарисејску побожност и једно је од главних вековних искушења за свештенослужитеље. У принципу, ово искушење открива нешто дубље и страшније, а то је проблем прикривеног атеизма. Још је Сергеј Фудељ приметио да постоји и хришћански атеизам односно појава спољашњег исповедања вере, а унутрашње празнине и неверја. Некада се, чак, догоди да је човек унутар себе потпуно свестан свог атеизма, а да проповеда Бога, што је парадокс своје врсте. Нажалост, колико год то била крајња реткост, може се десити и свештеницима. Навешћу један упечатљив пример за који сам лично чуо. Док сам служио као парохијски свештеник у београдском насељу Жарково, међу парохијанима сам имао и једну необично побожну душу која се преселила у вечност пре неколико година. Био је то жарковачки чтец-богомољац хаџи Драган Јанковић, духовно чадо Старца Тадеја Витовничког. Брат Драганче је био посебан по својој молитвености, али и по томе што је познавао многе честите и побожне свештенике и монахе, од којих се са некима дружио, а неке гостио у свом дому у коме је са својом супругом Ивком редовно указивао Авраамово гостољубље. Више пута сам од брата Драганчета слушао лепа и надахнута сведочанства о животу врлинских монаха и свештеника које је лично познавао. Посебно сам волео да слушам његова сведочанства о проти Милораду Павловићу, човеку који је заједно са народом Жаркова подигао храм Вазнесења Господњег и о коме стари Жарковчани дан-данас говоре са посебним поштовањем, због његовог начина живота и пожртвованог односа према служби. У питању је, иначе, први српски свештеник који је после слома комунизма на овим просторима добио своју улицу у Београду. Слушајући тај и сличне примере дивних Христових сведока у мантији нисам могао, а да се не одушевим и, истовремено, схватим колико је одговорна свештеничка служба (у правом смислу те речи – одговора на Страшном Суду који ће сваки од нас дати). Но једном приликом ми је Драганче испричао нешто сасвим другачије, нешто што ме је потпуно поразило и оставило без текста. Исприповедао ми је како је својевремено упознао неког свештеника, који му је признао да не верује у Бога, али да своју службу служи савесно, тако што одслужи све како пише у поретку типика (!). Како је могуће да постоји свештеник који не верује у Бога? Да ли је можда као маловеран ушао у свештенички чин, а потом пао у неверје? Или је у почетку имао веру, па га је „рутина“ одвела у спољашњу побожност која је временом угасила пламен вере? Или је своју веру изгубио током школовања, јер је под утицајем рационалистичког богословља и сам постао рационалиста (сетих се овом приликом једног предавања блаженопочившег професора Радована Биговића, на коме је навео тужну статистику у погледу тога да највећи део студената богословских наука има већу веру на почетку студија него на њиховом крају)? Каква год да је прича за горепоменутог проту, једно је сигурно – савест га је опомињала, а он ју је умиривао тиме што је „савесно“ служио по типику. Тиме је, међутим, само задовољио спољашњу форму свештеничког служења, ону која се обавља пред очима људским. А форма без унутрашњег садржаја није ништа друго до „прапорац који звечи“ (1Кор 13, 1). Није ми познато шта се даље десило са тим несрећним човеком. Искрено се надам да је у међувремену пронашао веру коју је изгубио (да ли ју је икад имао?). У поменутом случају, међутим, има нешто далеко озбиљније од појединачне трагедије. Наиме, свештенодејства и таквог свештеника су била сасвим валидна – обучен у благодат свештенства, он је пружао освећење другима, али га због стања своје душе није пружао себи. Уколико би се проблем зауставио на тој чињеници, била би то трагедија једног човека у мантији који је радио оно у шта није веровао. Колико год да је колосалан губитак једне једине душе за вечност, поготово свештеничке, то не би нанело већу штету Цркви. Далеко је, међутим, озбиљнији проблем у томе што се умно стање тог свештеника на тајанствен начин рефлектовао на околину, макар најближу. Ако је истина да је могуће утврдити везу (колико год она била занемарљива и готово немерљива) између замаха крила лептира у Европи и олује која ће ко зна колико касније настати негде у Америци, онда је несумњиво да су у духовним реалностима такве узрочно-последичне везе далеко израженије. У случају поменутог свештеника који није веровао у Бога, али је упркос томе споља служио као да верује, негативан утицај је прво – сасвим несумњиво – осетила његова породица, а од породице ће се, врло могуће, тај утицај једном прелити на остатак друштва. У прилог тој тврдњи говори потресно сведочанство старца Арсенија Стрељцова, записано у књизи Старац у логору. На питање затвореника са којима је делио затворску собу у време безбожне Совјетије, ко је крив за уништење православне монархије и за долазак безбожних комуниста на власт, Старац је одговорио да смо ми-свештенослужитељи најодговорнији, будући да је у предреволуционарно време било доста свештеника који су се опијали и живели неморално, а неки од њих су били чак и атеисти. Са горчином подсећа старац Арсеније да су деца таквих свештеника постајала револуционари јер су „у својим породицама гледала лаж и недостатак праве вере“ будући да је „свештенички чин постао професија“. И закључује: „Семе безверја је пало на тле које смо ми сами припремили. Све остало ниче са тог тла: логор, наше муке, страдање невиних…“. Тешке су ове речи светог човека који је био спреман да иде до краја на страдање за своју веру. Тешке, али отрежњујуће. Проблем „професионализације“, „рутинизације“ и „услужно-сервисног“ доживљаја свештеничке службе није карактеристика само новијег времена – он је постојао и у старини, колико год да имамо помало идеалистичне представе о древности. Веома илустративно о томе пише Алексеј Петрович Лебедев у својој књизи Свештенство древне цркве, коју би повремено требало да прочита сваки свештенослужитељ. У тој студији имамо прилике да читамо да је и у древно време Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста било доста оних који су улазак у јерархијски чин започињали као „занатлије“ и „професионалци“, из чисто лукративних побуда, а као такви су, нажалост, временом постајали само гори. Овде се, међутим, тешко шта може помоћи – онај ко је кренуо ка свештеничком позиву из овоземаљских мотива, такав ће највероватније и остати када у њега уђе. Но зато онима који у свештенички чин улазе из племенитих побуда да служе Богу и своме роду – а такви су, дубоко верујем, већина – треба помоћи да у почетном расположењу даље наставе. Потребно је, дакле, пре свега поставити поставити добар почетак. Својевремено су светог владику Николаја Велимировића питали како је могуће да је један човек из црквене заједнице похулио на Бога на крају свог живота, иако је деценијама редовно долазио на службу, све постове постио, редовно се исповедао, причешћивао… Шта је могло одједном да се деси? Мудри српски Златоуст је одговорио кратко и упечатљиво: „Тај човек није добро поставио почетак“. Добар почетак свештеничке службе је несумњиво везан за питање унутрашњег настројења и навике умног стајања пред Лицем Божијим. Уколико се, насупрот томе, наш почетак примарно веже за „велељепије“ и спољашњу форму зарад угађања естетском критеријуму људи, онда ће то бити само лепа „фасада“ на згради која нема јаку конструкцију. А како такав тип зграда пролазе под налетом мало јачег земљотреса недавно смо видели у страховитом разарању у Турској. С тим што је у духовном смислу стање још разорније. Као и код материјалних зграда, и у духовном смислу је прво потребно поставити добре темеље наше духовне „конструкције“. За сваког свештеника је, као што је већ речено, јако важно да добро постави почетак своје службе. Та основа ће му касније помоћи да се одржи пред духовним ветровима, олујама и земљотресима, и да своју службу служи тако да она буде на спасење и њему и повереном му словесном стаду. Разуме се да добар почетак пре свега представља вера, а са њом и искрена жеља да се служи Богу. То, међутим, није довољно – младим свештеницима је у пракси потребна помоћ у почетку пастирског рада. На овом пољу може се много учинити, а ево једног конкретног и лако остваривог предлога. Свака епархија може одредити два-три старија свештеника који нису активни на парохији (тј. који су умировљени, пензионисани), а који би се бавили младим свештеницима и посветили пажњу како онима који су на пракси, тако и онима који имају неколико година парохијског искуства. Подразумева се да ти стари свештеници треба да буду дубоко верујући, молитвени, честити, опробани и прекаљени у искушењима, без „путера на глави“, са ауторитетом међу свештенством и са искуством у парохијском животу. А таквих има и углавном их све знамо. Корифеји свештеног чина својој младој браћи треба да пренесу искуство рада на парохији, да их уведу у практичне теме односа са парохијанима, да им укажу на добру праксу у погледу савршавања светих тајни, да упозоре на најчешће конфликтне ситуације и да им пруже проверено искуство у решавању проблема које се не може стећи књишким знањем (које јесте потребно, али није довољно). Поред тога, велику улогу би одиграли у исповедању своје млађе сабраће, поготово оних који западну у неку духовну кризу. За овако нешто само је потребна добра воља и солидна организација, ништа више, а благотворни утицај те праксе би се видео већ кроз једну деценију. Ко зна – да је малочас поменути прота-атеиста имао неког таквог старијег свештеника у почетку своје службе, коме би могао да отвори душу са проблемом на начин на који се отворио једном жарковачком богомољцу у старости, можда би његово искушење већ у младости било решено. Почетак, међутим, није довољан – потребно је да стално разгоревамо кандило своје вере, да не би утихнуло или, не дао Бог, сасвим се угасило. Света гора (а за нас, српске свештенике, особито манастир Хиландар) једно су од оних светих места која нам својим духом итекако помажу да изнова и изнова распламсамо доживљај своје вере, личне молитве, саборног богослужења, да изнова откријемо „прву благодат“ и радост служења Богу која нас је у почетку носила. Управо у поновном проналаску „прве благодати“ и радости служења – уколико је почетак био добро постављен – крије се сва лепота свештеничког позива. Тај бисер (ср. Мт 13, 45-46) можемо пронаћи и у својој парохијској заједници, уколико смо спремни да га потражимо. Притом, ово благо (Мт 13, 44) треба да откривамо само пред очима Божијим, а да га скривамо пред очима људским. Оно временом може задобити огромну вредност и покрити многе наше „дугове“ (уп. Лк 16, 9). Наведимо један упечатљив пример. Митрополит Лимасолски Атанасије је једном приликом беседио о свештенику који је пао у грех пијанства и који је због тога дошао дотле да буде кажњен од стране свог надлежног архијереја и добије забрану служења. Но исте вечери када је акт о казни свештеника написан, архијереј је отишао на починак и чуо мноштво гласова који су негодовали. Испитујући своју савест, одмах је схватио да то има неке везе са кажњеним свештеником-пијанцем. Сутрадан га је позвао и брижљиво испитао, и убрзо да је свештеник имао једну велику врлину скривену од очију људских, али не и од очију Божијих, врлину која је на одређени начин „покривала“ његове видљиве слабости због којих су га тужили. О чему је реч? Том свештенику-пијанцу је само једна ствар представљала веће задовољство од алкохола – да ноћу, када напољу нигде никог нема, оде до оближњег гробља са епитрахиљем и окади све гробове и поименице молитвено помене сва имена са надгробних споменика. „Молим Бога да спасе све њих, а по њиховим молитвама да спасе и мене!“, био је смирени одговор свештеника, које је духовну утеху и радост служења пронашао на месту које је за већину људи извор туге и непријатности. Његово дело милосрђа према умрлима је, као што видимо, пред Богом било велико. Истовремено, његов пример је био упозорење свима који олако осуђују свештенике због њихових спољашњих слабости. Ако нас на потрагу за радошћу служења не подстакне самилост према ближњима, барем нека нас подстакне страх Божији. Старац Тадеј је свима нама који смо удостојени свештеничког чина упутио озбиљну поруку у том погледу: „Што чешће приносите бескрвну жртву [служењем Литургије]. Јер ако не будете приносили бескрвну жртву, приносићете крвну [страдањем]!“. Ове силне речи су сасвим довољне да нас подстакну да будемо ревносни и треба их се често опомињати. А понекад се може десити да нас, по чудним путевима Господњим, на ревност подстакну сасвим неочекиване ствари. Тако је својевремено један руски свештеник почео да чита молитвено правило пре спавања (које је давно оставио) пошто је у биоскопу погледао Гибсонов филм Страдање Христово. Баћушка је тек после тог филма схватио шта је све Господ претрпео ради нас и нашег спасења, што га је дубоко потресло и исте вечери покренуло да Богу узврати макар држањем молитвеног правила. Како својевремено рече један светогорски јеромонах, а данас епископ: најмање боли када нас исправљају људи, ако смо спремни да их послушамо. Но уколико смо непоправљиви под утицајем људске речи и поуке, онда ће нас исправљати анђео чувар, што већ уме прилично да боли. А ако и то не даје резултата, онда преостаје једино да нас поправља Бог. А то, како примећује овај Светогорац, итекако боли. Или, речено речима древне отачке поуке: Бог ће нам скрушити или срце (покајањем) или кости (страдањем). Као и у свему претходно реченом, и ово правило важи за све хришћане, а особито за свештенослужитеље. У теми потребе да се подсетимо императива трепетног стајања пред Светињом наше службе, не можемо прескочити ни утицај савременог богословља. Нажалост, данас смо сведоци ширења разних либералних идеја потпуно страних филокалијском духу, идеја у којима се страх Божији одбацује као реликт прошлости. Либерални мислиоци (уз сво дужно поштовање, али заиста их не могу назвати богословима) готово да и не користе термине попут „подвиг“, „страх Божији“, „умно делање“, „очишћење“…, док термине „љубав“ и „слобода“ користе у инфлаторном обиму. Но љубав [очишћена од самољубља] се задобија као плод исцелења душе од страсти, док се истинска слобода [очишћена од самовоље] задобија у подвигу послушања Цркви. Све ово се прелива и на домен богослужења – у име погрешно схваћене љубави и слободе Олтар неком током Литургије лако може постати „причаоница“, Часна Трпеза место где може држати и мобилни телефон, а жртвеник део где се током употребљавања Светих Дарова могу причати и шале. На примедбу о тој врсти преслободног понашања у олтару сам својевремено чуо контрааргумент, који се своди на то да не треба тежити „нормирању“ понашања. Но зар управо та врста опуштености, која директно произилази из недостатка трепетног стајања пред Светињом, сама по себи није „норма“ иако је потпуно ненормална за олтарски простор? Неки оквир понашања у нашој служби једноставно мора постојати, ако нас већ наше унутрашње стање не води ка природном односу страхопоштовања ка Светињи. Тај оквир се, наравно, тиче суштинских елемената службе, а не „аритметичко-геометријског“ распореда активности, који заиста може довести до формализма. Уосталом, довољно је да се сетимо проте-атеисте са почетка приче, који је у спољашњем смислу све испуњавао по типику, а био је тако далеко од Бога. За решење ове проблематике је најбоље да се загледамо у ликове светих Божијих угодника и усвојимо начин њиховог служења. Тако је наш свети савременик, о. Јаков Цаликис, током службе био сав погружен у молитву и потпуну умно-срдачну преданост Богу кога је волео свим својим бићем. Истовремено, и поред истинске љубави и слободе које је стекао, о. Јаков је све време служења стајао удаљен пола метра од Часне Трпезе, чувајући свештени страх и трепет. Ако је тако чинио Јаков Цаликис, та буктиња која је непрестано горела огњем нестворене благодати, шта уопште има да додајемо или мењамо ми, који смо чађави угарци? Уосталом, зар нас о споју љубави и страхопоштовања сасвим јасно не учи и светилничка молитва, речима: „[…] удостој нас да Те волимо и да Те се бојимо од свег срца нашег […]“. Неспорно је да суштина свештеничког служења треба да превасходи форму прописану у типику, но исто тако треба имати у виду случајеве у којима суштина директно произилазе из форме. Добар пример је савршавање Свете тајне крштења, код које постоје управо формални елементи који су неопходни да би она у суштинском смислу била извршена како треба. Нажалост, у нашој помесној Цркви ово последовање се углавном савршава по типику „ванредног стања“, што ће рећи са што мање молитава и са још мање воде. За ову темељну свету тајну се, међутим, вековима зна зашто је важно да се читају све запретне молитве, зашто је потребно да се изнова свештају вода и уље, зашто треба да се читају сва молитвословља и, што је најважније, зашто треба тежити да се врши погружењем, а ако то није технички изводљиво, зашто је потребно макар „окупати“ крштаваног. Појава да свештеник поред огромне крстионице у сред летње врелине крсти бебу тако што је босиљкачом са неколико капи освећене воде покропи по глави (!) је ништа друго до ругање светом чину и повод да се свештеници из других помесних Цркава озбиљно саблажњавају када виде такву праксу код Срба. Некрштеног човека, додуше, можемо крстити крштењском формулом и са неколико капи воде (у недостатку воде и друго вештаство може послужити), но чему типик проширеног „ванредног стања“ у свакодневним околностима? А како тек „фризиран“ типик изгледа зими ако се лети користи благо натопљена босиљкача, можемо само замислити. Због вишедеценијског толерисања такве праксе дошли смо до још једног парадокса: да српски свештеници који Свету тајну крштења желе да уради темељно углавном бивају схватани од верног народа као чудаци, а неретко могу доживети и озбиљне непријатности (лично сам штошта доживео у том погледу). Опет, и у нашој помесној Цркви постоје светли примери предањске праксе у овом погледу – наведимо овог пута вишедеценијску праксу која се држи у епархији бачкој, од тога да је веома прецизно установљена форма крштења које свештеници треба верно да се придржавају до тога да се приликом грађења нових храмова обавезно предвиди адекватна крстионица. Шта спречава остале епархије да преузму тај здрав „пелцер“? Свештеничка служба је најлепша служба на свету и њену лепоту изнова и изнова треба да откривамо. Богонадахнуте речи пророка Давида из наслова текста су једнако подстрек и опомена свима нама у том погледу. Ако нам те речи делују недостижно, хајде макар да усвојимо једно правило које није тешко, а може бити спасоносно: да држимо пажњу на молитви када је читамо. То и није неки претерано тежак задатак – ако пажњу можемо држати током вишесатне вожње, зашто би било тешко да је држимо током једночасовне молитве? Пажња је веома важна особина и њен значај се често превиђа – Старац Софроније Сахаров је својевремено устврдио да свештеник који са потпуном пажњом служи Свету Литургију може задобити меру благодати као пустињак који се даноноћно подвизава у суровим условима. Усудио бих се, чак, да устврдим да би дубока пажња приликом читања молитава помогла чак и оном проти-атеисти да дође у познање истине јер би му такав труд могао активирати ноетичку (умну) енергију, после чега би јасно осетио силу речи које је раније само механички изговарао. После Олтара, пажњу треба неговати и у домаћој цркви – породици, која има целебно дејство за сваког свештеника. Када је својевремено један ревностан московски свештеник дошао по савет код проте Алексеја Мечева, са питањем како да реши своје духовно стање, искусни прота му није саветовао ни метаније и бројаницу ни пост, већ приснији однос са породицом. Рекао му је: „Ти си заокупљен собом, ћудљив си, дубоко доживљаваш само оно што је твоје лично; покушај да живиш за људе, макар за своје рођаке и ближње, живи њиховим радостима и тугама и заборави на своје лично, и видећеш како ће ти бити добро“. А пошто пажњу применимо на своју службу у храму и на своју породицу, онда ће преостати да је применимо и на свој „други дом“ – парохију (par(a)-(o)ikia је сложеница која у буквалном смислу значи кућу поред нашег дома). Као одговор на наш труд око сопствене пажње, временом ћемо привући на себе пажњу која долази од стране Божијег погледа. А када нас очишћујуће, освећујуће и просвећујуће дејство тог Погледа дотакне, наша служба ће задобити своју пуноћу. И тада људи попут њујоршког атеисте неће више имати потребу да нам постављају било каква питања, већ ће сами препознати Христа који је у нама и међу нама. *Текст је проширење теза изнетих у online предавању за свештенике Митрополије аустралијско-новозеландске 15. 3. 2023. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска линк

Дијалошке вечери које модерира протојереј-ставрофор Гојко Перовић имају за циљ да разјасне однос религије и људских дјелатности које су од фундаменталног значаја за читаво друштво (наука, политика, умјетност итд.) и да то учине аутентични представници религије и стручњаци из других области, како би се спријечиле разне површне, а често и злонамјерне интерпретације. Учесници вечери били су љекари Клиничког центра Црне Горе др Маринко Пауновић, специјалиста опште хирургије и др Батрић Бабовић, специјалиста интерне медицине и нефрологије, као и хафиз Сулејман Бугари, исламски теолог и савјетник реиса у Црној Гори. Први говорник, др Пауновић, почео је своје излагање освртом на историјску повезаност религијских установа и болница још од времена антике. Манастирске болнице у Хиландару и Студеници, које је основао Свети Сава, представљају почетак савремене медицине у нашој регији. Лијечење у њима није било неорганизовано, већ се спроводило по одређеним правилима која су прописивали типици. О томе свједоче документи у којима можемо наћи детаље попут организације одвојених одјељења са одређеним бројем кревета за различите категорије пацијената. При манастирима су дјеловале и претече данашњих медицинских школа. Све ово говори о непостојању било какве конфронтације медицине и религије, која се појављује много касније. Доктор је истакао свој став да смо сви ми на истом задатку и да “једни у другима треба да тражимо партнере и не видим разлога да онај који је при Цркви не поштује медицину или онај који је у медицини не поштује Цркву“. Указао је на чињеницу да се на озбиљним светским научним институцијама проучава утицај религије на здравље. Интердисциплинаран приступ тој тематици је нешто што је неопходно. Др Пауновић је то навео статистичке податке који говоре да људи који вјерују боље подносе болест, операције и период опоравка. Они су послушнији при спровођењу терапије и љекарских савјета. Такође, када изговарају ријечи попут „Даће Бог“, „у вашим смо и Божијим рукама“ они то не говоре просто као узречицу, већ то долази из срца и дубоког увјерења да је у тим моментима Бог уз њих. Истакао је и питање слободне воље, рекавши да сваки пацијент сам бира како ће да живи и да се лијечи, али је дужност љекара да савјетује у складу са својом професијом. Ефендија Бугари такође је казао да се духовност и медицина никада нису одвајале и да нису могле једна без друге, јер без поштовања оба аспекта није могло доћи до излечења. Раз је настао због покушаја медицине да докаже да се може без духовности, што је довело до парцијалног приступа човјеку и до болести од којих сама медицина болује. Ипак, живот је незамислив без обоје, а то потврђује исламска традиција која не препоручује да се живи тамо гдје нема љекара и онога ко зна Божију ријеч напамет. Цитирао је и Мухамедове ријечи: „Чистоћа је пола вјере“, које се односе управо на хигијену. Сасвим је нормално и било је примјера да је један човјек теолог, хафиз Курана и доктор медицине, навео је еф. Бугари, критикујући ограничен поглед на проблеме са којима се суочавамо. Цитирао је Парацелзусове ријечи које говоре да треба лијечити болесника, а не само орган, поново наглашавајући потребу цјеловитог приступа човјеку. Отац Гојко проблематизовао је приступе који иду у крајности, када вјерник има потребу да потпуно занемари медицину или када се медицина постави као својеврсна религија. Ефендија је указао на примјер пророка Мојсија, који се обратио Богу због своје главобоље и од Бога добио исцјељење први пут употребом одређене траве, а други пут одласком код љекара. Тиме је схватио да је Бог тај који је дао и лијек и љекара. „Склад између религије и медицине је предувјет за свестрану терапију човјеку“, закључио је Бугари, јер по исламском учењу човјек има пет „тијела“, а то су физичко, биохемијско, интелектуално, емотивно и духовно. Др Бабовић је, одговарајући на питање оца Гојка о повезаности пацијентове вјере са процесом лијечења, истакао да је вјерујући човјек „ допуна љекару и његов најбољи помагач како да се изађе из свеопште кризе“. Подсјетио је на личност Светог Луке Кримског, епископа и хирурга из 19. и 20. вијека. Цитирајући Христове ријечи: „Вјера твоја спасла те је“, казао је да је вјера у одређеном смислу медицина и основ тјелесне медицине, која не може без духа. Говорећи о неопходности присуства свештеника и постојања молитвеног простора у болницама, подијелио је своја искуства и добре примјере из медицинских установа у Хрватској и Турској, позивајући на примјену тих принципа сарадње вјерских заједница и здравствених установа и код нас. Такође је нагласио неопходност покретања дијалога између вјерских организација и медицинских стручњака на тему трансплантације органа, вјештачке оплодње, биоетике, биомедицине и сл. По његовим ријечима, не треба изгубити ни оно што је традиционално ни оно што је савремено. Др Бабовић закључио је да је љекар „слуга који је ту да природне процесе упути тамо гдје је Бог одлучио да они заврше“ . Оба љекара сагласила су се да наши здравствени радници својим личним примјером показују љубав за свој народ и да у датим околностима често успијевају да ураде и више од очекивања. Отац Гојко је изрекао своју препознатљиву максиму; „И ово ће проћи“, наводећи да су се људи и раније у временима епидемија прибојавали да је крај свијета већ ту. Подсјетио је на примјер Светог Петра Цетињског који је у своје вријеме успоставио карантин у манастиру Брчели, издајући упутства и прописујући мјере за сузбијање неке тадашње опасности. Такође се присјетио блаженопочившег митрополита Амфилохија, који се у својим последњим данима придржавао савјета љекара и учинио све што је било до њега да испоштује медицинске процедуре, али је и одлучио да се до краја лијечи у својој земљи, у истим условима у којима се лијечи његов народ. Значај ове вечери и дијалога између религије и медицине препознао је и својим присуством показао др Игор Галић, директор Института за јавно здравље Црне Горе. Следећа трибина најављена је за петнаест дана, а тема и тачно вријеме одржавања биће објављени посредством црквених медија. Лазар Шћекић

Поводом прве годишњице од упокојења блажене успомене патријарха српског Иринеја (1930-2020), у суботу 20. новембра 2021. године, када савршавамо молитвени спомен на света 33. мученика пострадала у Метилини и Преподобног Лазара Галисијског, Његова Светост Патријарх српски Г Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у крипти храма Светог Саве на Врачару. Предстојатељу Српске Цркве саслуживали су њихова преосвештенства епископи врањски Пахомије и нишки Арсеније, у молитвеном присуству преосвећене господе епископа аустријско-швајцарског Андреја, ваљевског Исихија, ремезијанског Стефана, топличког Јеротеја, хвостанског Јустина и марчанског Саве. Поред многобројног верног народа и чланова породице блаженопочившег Патријарха Иринеја светој Литургији молитвено су присуствовали господин Никола Селаковић, министар спољних послова у Влади Републике Србије и Господин Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Лепоти евхаристијског сабрања допринело је милозвучно појање мешовитих хорова храма Светог Саве под уметничким руводством Катарине Станковић. После заамвоне молитве, Патријарх Порфирије је служио годишњи парастос свом претходнику на Светосавском трону, блаженопочившем Патријарху Иринеју. Након литургијског отпуста, Патријарх Порфирије је поучио сабране надахнутом беседом чинећи осврт на лик и благословено дело блаженопочившег Патријарха Иринеја, који је мудро и ревносно водио лађу Српске Цркве од јануара 2010. до новембра 2020. године. Помолили смо се за покој душе Патријарха Иринеја који је први поглавар чији су земни остаци положени у крипту храма Светога Саве, рекао је Патријарх Порфирије и наставио: Оно што је Свети Сава утемељио преносило се преко свих патријараха, па све до Патријарха Иринеја. У његовом делу све је било јединствено, један човек, један народ, једна Црква, која тај народ уобличава у словесни народ, нагласио је Његова Светост. Патријарх Иринеј је једно био са народом, као што је једно био са Христом, закључио је Патријарх Порфирије говорећи о свом претходнику на Светосавском трону, и додао: Када говоримо о Патријарху Иринеју у његовој личности постају најјасније Спаситељеве речи "По томе ће познати да сте ученици моји, ако будете имали љубави међу собом" (Јн. 13. 35). Молитве за покој душе 45. поглавара Српске Православне Цркве настављене су и на месту његовог погреба, служењем малог помена. ВЕЧАН ТИ СПОМЕН, ДОСТОЈНИ БЛАЖЕНСТВА И ВЕЧНОГ СПОМЕНА, СВЈАТЈЕЈШИ ВЛАДИКО И ОЧЕ НАШ ИРИНЕЈЕ! Извор: Телевизија Храм

Архијерејски намјесник никшићки протојереј-ставрофор Слободан-Бобан Јокић је најприје тумачио причу из Светог Јеванђеља о узетоме, коју наша Црква предлаже на Пачисту, другу недјељу Часног поста, посвећену Светом Григорију Палами. Звучни запис емисије “Из данашње јеванђелске приче видимо да је јака вјера у Бога, љубав ових људи који су донијели узетога да га Господ исцијели, њихова несебичност, вјера, узајамна љубав и покајање управо она ,,добитна комбинација“ која исцјељује наше гријехе и отвара врата Царства Божијег“- каже отац Бобан. Архијерејски намјесник никшићки је у наставку говорио о духовној и техничкој страни Часног поста. О томе колико се често треба исповиједати и причешћивати у току овог поста, а осврнуо се и на питање наше слушатељке зашто се свештеници данас све рјеђе одлучују да одреде епитимију за гријехе које чују на исповијести. Отац Слободан је одговарао и на питања о богослужењима у току Васкршњег поста и колико је значајно учествовање у њима, као и о пређеосвећеним литургијама и покајном канону Светог Андреја Критског. Одговарао је и, на веома често питање слушалаца у овој нашој емисији, како наћи духовног оца. Отац Слободан Јокић је говорио и о томе шта је слобода у духовном смислу, и има ли истине у томе да човјеку име које добије на крштењу доста тога одреди у животу. Он се осврнуо и на своју књигу ,,Ломљење хљеба” која је недавно изашла из штампе, у којој се између осталог може наћи и то како је он добио име Слободан. ,,Књигу ,,Ломљење хљеба“ посветио сам блаженопочившим Митрополиту Амфилохију и оцу Лазару Острошком, који су нас научили да је смисао нашег постојања управо у литургијском ломљењу хљеба када постајемо једно са Господом“-каже отац Слободан-Бобан Јокић. Отац Слободан свима нама препоручује за читање књигу ,,Тамо гдје се Бог не види“ Митрополита месогејског Николаја (Хаџиниколау). Извор: Радио Светигора

Међу корицама септембарско-октобарског 375. Броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор Леном Ковачевић, композитором, текстописцем и интерпретатором џез и модерне музике. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. О значају умножавања дарова; о односу духовности и музике; важности активног учествовања у богослужбеном животу Цркве, као и о значају делатне хришћанске љубави према ближњима и потребитима, разговарамо са Леном Ковачевић, композитором, текстописцем и интерпретатором џез и модерне музике, нашом сестром у Христу која је духовно стасавала и стасава уз „Православни мисионарˮ. *Будући да Вас је Господ наградио многим даровима, реците нам из личног искуства колико је важно да човек препозна дар који му је од Бога дарован, те да га свесрдно умножава? Пре свега желим да поздравим Вас и Ваше читаоце. Христос Васкрсе! Помаже Бог између осталог кроз дарове које свако од нас има и које ако негује и жели да развија, заиста дају један дубљи смисао овом нашем земаљском животу. Kроз дарове које нам је дао, запошљавамо и свој ум и своје руке, а ја некако дубоко верујем да рад човека спасава од многих искушења и проблема на које наилазимо кроз живот. И наравно, кроз те исте дарове свако од нас може непосредно и да се захвали за живот који смо добили. *Бавите се писањем и компоновањем песама, као и веома умешним певањем; у којој мери Вам у свему овоме помаже хришћански начин живота који је утемељен на молитвеном искуству Цркве? Моја вера је одавно одредила меру и границу свега у мом животу, о томе не причам превише, али бих након што све прође волела да неке будуће генерације музичара,( жена посебно које су у том смислу у овој индустрији сада више него уметности и најугроженије), верују да уз оно што нам је Бог дао и велики рад заиста можемо да останемо своје, и да се добро осећамо у својој кожи, без претераних подилажења било коме и било чему у овом свету. Некада је музика била много више уметност, а данас… свесна сам да је сцена нешто што гута и самеље живог човека ако не постоји дубљи прозор у души човечијој. Прозор који гледа на вечност. *Из Вашег искуства, у каквом су односу духовност и музика? Није прикладно можда обзиром да сам музичар да хвалим највише ову уметност, али јесам сигурна у то да је музика лествица за небо, музика је најтананија жица са оним светом и свим људским дубинама, срећама и понорима, посебно зато волим класичну музику. Узмимо за пример Стабат Матер, Перголезија, то су за мене позиви и гласови из неких других простора. Та музика је створена за вечност и зато и јесте преживела векове. *Активно учествујете у богослужбеном животу Цркве, а познато нам је да доприносите благољепију богослужења певањем за певницом и у хору једног београдског храма. Када се родила Ваша љубав према црквеном појању? Све везано за само певање и разумевање литургијског певања се десило у Холандији где сам код оца Велизара Ракића и оца Воје Билбије позвана да певам за певницом, и ту ми се придружило неколико пријатеља и колега са факултета. Желели смо да помогнемо људима који су до тада певали и полако улазили у сам ток Литургије. Оно што је за мене најлепше, баш као ниједан концерт, и ниједан наш дан, ниједна Литургија није иста, и увек носи неку нову енергију. Свесна сам благодати да кроз овако дивне духовнике уопште упознам и службу, али и пуно наших сјајних људи у Холандији, и са свима сам и данас редовно у контакту, а за оца Воју сам остала везана и чујемо се често. Отац Велизар Ракић је постао део небеског града прошле године, отишао је са деведесет пет година и до последњег дана је служио Богу. *Реците нам нешто о музичком пројекту „Раваничко појањеˮ у чијем настанку сте учествовали? Када сам чула сестре Манастира Раванице како поју, заиста сам желела да то забележимо. Диван снимак је направио Зоран Јерковић, мој пријатељ и један од најдаровитијих сниматеља са ових простора. Провели смо неко време у Раваници које носим са собом, а њихови гласови, топли и искрени су за мене као забелешка нешто толико важно. Посебно што се ради о ретким и мање познатим верзијама неких песама, и појања које оне негују и које је део њихове традиције. *Неуморно учествујете на манифестацијама које се одржавају у оквиру наше Цркве, а које су често добротворног карактера. Какви су Ваши утисци са ових духовних сабрања? Важни су такви дани, када се саберемо и некако будемо као једно, и важно је пружити подршку добрим иницијативама, тако је отац Влада Марковић у Звездара Театру пре пар година приредио изванредно вече публици, али и објединио нас хуманитарним позивом. Драго ми је што већина мојих колега заиста има слуха и срца за то. *Болна је реалност да живимо у времену великог отуђења, из Вашег угла, колико је важно да без изузетка предајемо себе на службу Богу и свакоме човеку као боголиком бићу? Важно је због нашег духовног здравља, менталног и физичког, некако волим то да поредим са пуњењем батерије. На служби смо као испражњене батерије које неко прикључи на виши пуњач, без те енергије, ко је једном доживео, живот више никада није исти. *Познато нам је да Вашу личност краси и велика љубав према читању, коју литературу бисте посебно издвојили? Волим књигу „Несвети а светиˮ и често се враћам тим причама, а од скоријих књига које носе тако једну духовну поруку заиста ми се допала „Глад’’ Мирјане Бобић-Мојсиловић, прича о похлепи и унутрашњој глади 21. века. *Наша света Црква особиту пажњу посвећује црквеном издаваштву, које часописе Ви читате? Православље и Православни мисионар су дефинитивно часописи које читам још из периода када сам студирала. Признајем да читам највише стране часописе, посвећене путовањима, као што је Traveller, затим неке музичке магазине, и штиво за које тренутно имам концентрације и које ме растерећује, тако сам и у неком току са енглеским језиком. *Која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? Волела бих да останемо као једно у молитви, у мислима са онима којима је сада посебно потребна помоћ, и надом, али и вером коју носи радост Васкрса, да ћемо изаћи бољи и обновљени из ових дана искушења. Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у септембарско-октобарском 375. броју Православног мисионара (стр. 40-42) Ризница литургијског богословља и живота: Интервју катихете Бранислава Илића са Леном Ковачевић: Да постанемо као једно у молитви! BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM

На празник Благовести у уторак, 7. априла 2020. године у Манастиру Светог Романа прослављена је слава манастирског храма посвећеног Благовестима Пресвете Богородице, Светом Литургијом и резањем славског колача. Благовести су, иначе, друга слава коју Манастир Светог Романа прославља, док је прва слава Свети Роман Ђунишки, кога молитвено прослављамо 29. августа. Звучни запис разговора "Прошле године су Благовести пале у недељу, служио је наш Владика Арсеније. Био је велики број људи. Никада до тада није било толико много људи, а ево ове године сходно приликама, никада није било мање људи. Надамо се да ће овај облак пошасти проћи брзо изнад нашег народа и да ћемо следеће године свечано са народом прославити нашу славу", каже отац Дамаскин. Како је за Радио Глас рекао високопреподобни архимандрит Дамаскин (Грабеж) игуман Светоромански, ове године је ова света обитељ славу прославила на веома скроман начин и то "из разлога што је наш народ, али и читав свет задесила ова пошаст". "Ими данас који смо имали радост да присуствујемо Светој Литургији, или они који су се молили у својим домовима, можемо да будемо пунога срца јер овим данашњим празником почиње спасење људскога рода, који почиње речима Светог Архангела Гаврила Пресветој Богородици: Радуј се Благодатна Господ је с тобом! И заиста у овим тешким тренуцима ми се сећамо тих речи које је поновио и Апостол Павле у посланици Филипљанима." Отац Дамаскин нас позива да се и ми, као Пресвета Богородица у тренутку када прима Благу Вест, "не бојимо ако је Бог и благодат Божија са нама" Баш као и Богородица и ми треба да кажемо "Ево слуге твојега или слушкиње твоје!", подсећа нас отац Дамаскин. Да говоримо "Господе, нека буде по Речи Твојој, па нека и ово искушење буде и нека прође, а ми на свему да захваљујемо Богу", јер, како каже отац Дамаскин, подсећајући нас на речи једног светогорског монаха "Више вреди једно `Слава ти Боже` у времену искушења, него стотину `Слава ти Боже` када нам иде све добро." Манастир Светог Романа један је од најстаријих у Србији, а први сачувани записани помен манастира налазимо у Хрисовуљи византијског цара Василија II из 1019. године. Дивна Светиња Православне Епархије нишке налази се на десној обали Јужне Мораве, поред пута који спаја Ражањ и Крушевац, недалеко до села Ђунис, а ово Свето место вековима представља молитвено уточиште верном народу кроз каква год искушења пролазио. Извор: Радио Глас

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је, у 28. недељу по Духовима, 29. децембра 2019. године, свету архијерејску Литургију у храму св. Василија Острошког на Бежанијској коси. Звучни запис беседе Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су протојереј – ставрофор Петар Лукић, игуман манастира Тумане Димитрије (Плећевић), јереји Предраг Тимотијевић и Александар Митровић и ђакони Владимир Руменић, Мирослав Митровић и новорукоположени ђакон Драган Симикић. На почетку Свете Литургије Свјатјејши је рукопроизвео вероучитеља и председника Актива верске наставе за Земун Драгана Симикића у чин чтеца и ипођакона. Потом је Свјатјеши у току Литургије рукоположио ипођакона Драга у чин ђакона. После светог Причешћа Свјатјејши је свештенство и верни народ у својој беседи поучио о важности Причешћа истакавши да је то велики дар Господњи и да Причешћем примамо самога Господа у себе и постајемо једно са Њим. И управо је то смисао нашега живота и нашег постојања у овоме свету. Извор: Радио Слово љубве

Када сам се, као студент Богословског факултета први пут сусрео са Весником Српске Цркве (гласилом Удружења свештеникâ Српске Цркве), остао сам задивљен писменошћу и активношћу оновременог свештенства (ријеч је о периоду од краја XIX до првих деценија XX вијека). Са благом сјетом сам размишљао о томе колико би једна ренесанса свештеничке (и не само свештеничке!) богословске есејистике била неопходна нашој Цркви данас. Зато сам задивљен, неисказиво обрадован и усхићен најновијом размјеном мишљења између српских свештеника и изврсних теолога – оца Слободана Лукића (изврсног бившег студента и драгог пријатеља), оца Дражена Тупањанина (доказаног пријатеља и човјека који највјероватније највише чита у цијелој нашој помјесној Цркви), оца Оливера Суботића (изврсног свештеника и познаваоца савремености и уједно носиоца једног истинског етоса исихазма) и г. Стевана Јовановића (који ме одушевио својим проницљивим писањем). Како је и сама размјена мишљењâ била тако плодотворна и разнолика и инспирисала неколико различитих праваца мишљења, желио бих да са оцима и хришћанском црквеном јавношћу подијелим нека моја размишљања која су инспирисана њиховим, а која, осим питања исихастичког манастира и смисла академске теологије, можда и не одговарају директно на постављена питања, већ нам можда нуде нови приступ проблему. Нека ми буде опроштено што ће ми, услијед мањка теолошко-списатељских способности, стил бити видљиво мање деликатан од онога који су оци успоставили као стандарди њихове комуникације. Академска и(ли) аскетска теологија: декоративност суштине између менаџерске праксе и финансијске метафизике Најприје морам да кажем да ми се чини да су и академска и аскетска теологија данас у суштини декоративно-периферни моменти у свакодневици (не и у животу!) Цркве. Свакодневица је углавном и на парохијском и на епархијском нивоу окренута квантификацији, нарочито оној финансијској (сви битнији идејни или други спорови у нашој помјесној Цркви су уобличени и вођени као финансијски спорови), па ту ни академска ни аскетска теологија немају много шта да траже, осим као позорница и декорација за проблематику буџетских прихода и расхода. Отуда ми се донекле и сама расправа чини као интимни крик за релевантношћу и једне и друге, а чини ми се да и не постоји разлог зашто бисмо их снажно раздвајали и разликовали. Можда ће, ипак, актуелизовање питања управо у форми или-или омогућити постављање једног поља разумијевања у коме ће се бар неколико свештеника и вјероучитеља, садашњих или будућих, подсјетити на своје идеале, оне разлоге зашто смо изабрали да будемо служитељи Тајне, а не литургијски техничари ни парохијски менаџери. Можда ћемо у овој дилеми рехабилитовати једну изгубљену суштину, смисао бављења богословљем Цркве изван диктатуре лажне „праксе“ која се намеће као сурогат πράξις-а. Јер одавно су, изгледа, у свакодневици циљ и средство замијенили мјеста, те служимо да бисмо буџетовали, умјесто да буџетујемо да бисмо служили. Биће да се, ипак, ствари окрећу на боље, чим су се браћа, сестре и оци спремно одазвали да пишу, са много дара и жара. Прије расправе факултет и(ли) манастир: вратити институције својој сврси постојања – потрага за изгубљеном нормом Али оно што данас углавном можемо да не видимо у (лажној) дилеми „академизам или исихазам“ јесте чињеница да су спољашњост, унутрашњи проблеми, недоречености и недосљедности теолошког академизма и популарног исихазма потпуно идентичне. И један и други себе доживљавају (код представника мање талентованих од браће и отаца из ове наше мале школе мишљења) као једини спасоносни пут, као једино рјешење проблема које Цркви безобразно намеће онај други. То, уосталом, чак и није случајно стање ствари у српској црквеној стварности данас, будући да су и једна и друга (и академска и поп-исихастичка теологија) код нас актуелизоване у оквиру истог неопатристичког покрета који је и сам увезао једну врсту пост-модернистичког субјективног захвата у Цјелину Стварности. Иако никада не смијемо заборавити реалне заслуге за извјесно подсјећање на актуелност отачке теологије данас, постојало је нешто ужасно деструктивно у том подухвату: један узлет субјективности као јединог мјерила Цркве. Свједоци смо да је управо захваљујући неопатристичкој интервенцији у „жабокречини“ дотадашњег српског црквеног живота (који је заиста боловао што од једне друштвене устајалости и маргиналности због комунистичке репресије, што од неадекватног, ка-самом–себи-усмјереног испразног и већ потрошеног традиционализма без осмишљавања Предања) са временом у потпуности дошло до пражњења институција. Како неопатристички просветитељ у свом бого-свједочењу у начелу посједује мистичко и тајно знање, али почесто и академску титулу, он може али и треба да буде и професор Богословског факултета, и епархијски архијереј, архијерејски намјесник (иако парохијско свештество није имало ни изблиза тако велики значај и домет у рецепцији неопатристичких постулата). члан свих могућих комисија, представник Цркве у свему и свачему и члан свих могућих делегација, игуман свих могућих манастира у својој епархији и духовник многих изван своје епархије. Проблем са овим није у томе што један честити човјек и притом боготражитељ не би могао да буде нешто од овога, већ у томе што већ деценијама ми живимо стварност унутар које постоје мјерила и управитељи стварности који су све ово, а свако од ових служења захтијева цијелог човјека. Професор на факултету мора да редовно држи предавања и да се саживи са својим студентима – иако се данас под „редовна настава“ подразумијева само „она по распореду“. Професор мора да објављује и чита и да чита и објављује, да неуморно држи популарна предавања на богословске теме и тако учини „академску“ теологију животом Цркве. Један епархијски архијереј не смије да спава двије ноћи прије него што донесе одлуку камо ће премјестити свештеника и зашто. Један игуман манастира мора да у душу познаје сваког искушеника и монаха и све њихове односе, сва лутања и повратке, све немире и изливе благодати. Један архијерејски намјесник треба три литургије да одслужи прије него што размисли како ће завађену браћу помирити прије него што њихове тужбе прослиједи, уредно таксиране, епархијском архијереју. Све комисије и делегације захтијевају пажљиве припреме и читања. Ако радимо ово све до пола, онда не смијемо да се чудимо да су резултати половични. Али проблем није само у половичним резултатима. Проблем је у томе што сваки нормалан поредак захтијева осмишљавање ингеренција, поштовање норми и начелно непреклапање функција и обавеза. Парадигма неопатристичких носитеља свега је управо уништила сва од поменутих начела, па ниједна од институција више није могла да сасвим несметано обавља свој посао. И онда долазимо до стања у коме јесмо: како је субјективна процјена неопатристичких носитеља благодати једина у стању да процјени шта је и када добро, све институције у посљедњих 30 година, а нарочито у посљедњих десет постоје само као форме једног те истог, а то је: остварење личних пројекција. Институције, уређења, ако ћемо по српски, управо постоје да спријече да било чија воља може да буде мјерило сама по себи. Чак и најблагословенија иницијатива мора да прође неколико промишљања, саборни ум Цркве. У том саборном уму зна се ко коси а ко воду носи и када и како то чини. Бити свима све не значи бити свугдје свако. У ситуацији у којој постоје јасне институције и надлежности, немогуће је да се лични односи па чак и идејна размимоилажења преносе кроз све институције Цркве. Неопатристичка теологија је, штавише, огадила само поимање институције (није Црква институција већ Тијело Христово!), али бескрајно бројне заједничке литургије и причешћа некадашње браће нису их учиниле обавезним према Тијелу Христовом. Онда би било спасоносно да бар постоје институције. А када нема институција, онда се све поставља пост-модернистички контекстуално. Исти аспект црквеног етоса може и не мора да буде мјеродаван, у зависности од тога колико је ономе ко се на њега позива користан. Сјећам се ситуације у којој су исти људи тврдили да не треба мијешати црквено-епархијске обавезе и обавезе на једном Богословском факултету када се радило о „туђем“ колеги, док су врло радо помијешали идентичну функцију и ангажман на Факултету када је на њих дошао ред. Све се контекстуализује и онда рационализује само на основу једног параметра: шта мени/мојима у том тренутку одговара. Све рационализације су могуће, само није могућа нормативизација и јасно и благословено устројство према коме свако ради свој посао на њиви Господњој. Примјера за овакав приступ има безброј, али се људи углавном сјећају оних других. Проблем није у томе да су људи неморални. Када су норме већ годинама схваћене као „растегљиве“, када је сваки нормативизам поистовјећен са „морализмом“, онда се појављује постмодерни ситуациони морал (добро је оно што мени у тренутку одговара) који заправо јесте негација вриједности. Као људи, иначе, склони смо да интерпретирамо норме онако како нама одговара. Али данас немамо по сриједи тај свељудски порив за благошћу система, него негацију нормативизма – нисмо ми ни одабрали шта све од канонског Предања и постојећих уставно-статутарних рјешења јесте а шта није релевантно данас (јер реалије на које се поједини канони односе нису постојеће): неопатристика је у име „слободе“ још неочишћеног и не-без-страсног субјекта прогласила крај норме и зато живимо у ужасно доба насиља субјективизма. Дивови су изградили најприје себе, на рушевинама норме. Сада се дивови буздованима кољу. И ми гледамо. И питамо се понекад: како је могуће да сви ти истински великани неопатристичке мисли могу да са собом држе људе у дубоким моралним каљугама, идејне противнике (са којима немају ниједан заједнички дан живота ни мисао) док са данашњим огорченим противницима, некадашњом браћом дијеле и Аву и Хљеб живота који су појели? Могу, јер је једини критеријум већ тридесет година – богоносивост њихових личности и субјективна процјена те богоносивости ко, када и какву улогу може да има у њиховим великим пројектима. Дакле. Најприје вратити надлежности и садржаје институцијама изван ситуације и контекста. Не тако да оне буду поља пројекција и конфликата, чак ни пуста поља „каналисања“ благодати него чврсте стварности са својим унутрашњим животом, смислом и садржајем. Савршеност и завршеност: чему учење ако већ све знамо, чему усхођење ако Бога посједујемо и заступамо? Оно што данас карактерише готово све манастире, све средње богословске школе и све богословске факултете јесте унутрашња противрјечност њиховог смисла и онога што се у њима саопштава као елементарни етос тих институција. Наиме, и богословије и факултети и манастири би требало да буду мјеста гдје људи живе и уче се и гдје се уче да је учњење, напредовање, стални човјеков подвиг, нешто што нам је насушно потребно, живот сам. Ми нисмо дошли да се интимизујемо са једним знањем него са животом Цркве. Да живот коме нема краја постане наш живот. Манастир, богословија, факултет: ако ичему вриједе, научиће нас да нас још ничему нису научиле осим да тражимо Бога у Тијелу Богочовјека. Данас, међутим, највећи дио ових поља боготражитељства заправо свом исписнику или подвижнику сугерише да је ту и нигдје другдје свештено поље спасења. Све остало јесте поље опасности, одступања, апостасије. И није онда чудо да је једини облик одношења свих тих училишта Цркве – презир. Сопствена гордост и богопретплаћеност и презир других. Бинарни код у коме се вртимо и који уништава ткиво Цркве. И који негира, уништава, лишава смисла сами смисао манастира, факултета, богословије. Јер када један манастир, богословија или факултет приликом монашења, рукоположења, додјељивања дипломе говоре свом посвећенику (буквално или сугестивно): „ти си завршен. Све што треба да знаш – знаш, други те могу само покварити“ онда је проблем у томе што смо несавршени пошли у свијет завршени. А то је ужасан акутни проблем данашњих хришћана, па и служитеља можда понајвише. Дакле, питање није само „да ли нам је потребан један исихастички манастир у Београду?“ (или било гдје другдје јер се учење, као и служење не завршава похађањем Богословског факултета) него питање јесте: „да ли је данас могуће остваирти једну било монашку било академску заједницу, која би као основни етос којем је у стању да поучи људе и да им га пренесе био етос служења, непрекидног учења и усавршавања, а не етос гордости, елитизма, затворених парадигми стварности које се касније свима намећу као једино исправно мјерило свега у Цркви?“. А свједоци смо да су и поједине високошколске установе и поједини професори, манастири и њихови проминентни оци, у Београду, Фочи али и на другим мјестима увијек претицали своје реалне заслуге и достојанства једном ужасавајућом гордошћу која је све плодове рушила и обезврјеђивала и која је успостављала бинарни поглед на свијет у коме постојимо са једне стране ми, смирена и Предању досљедна елита, људи који могу и разумију а са друге стране мрак незнања и заосталости, поље непрекдине и метафизичке затуцаности и урођене жаборкечине. Академска теологија и манастир треба да нас уче једној од најбитнијих лекција сваке науке. Учење и служење никада не престају, и што нам је више дато, више ће се тражити од нас. Нико заиста образован, васпитан ни паметан не би био кадар да за себе и свој Факултет каже да јесте „најбољи факултет у Православљу“. Ниједан културан и нормалан васпитан човјек са кућним васпитањем (оставимо на тренутак хришћанску ненападну скромност) не би био у стању да каже како је он, његова теологија и његов критеријум оцјењивања – „мјерило памети и православности“. Ниједан пристојан и присебан професор средње школе не би требало да буде у стању да на матури каже својим ђацима да послије матуре нема више шта у животу да се научи. Нико, васпитан, нормалан и позван на сузе за свијет не би могао да тврди да је само његов манастир и њему слични манастири поље спасења и боговиђења. Ниједан од ових примјера није измишљен. Од добрих професора, монаха, људи Цркве нећете то чути, али од многих „у Цркви“ данас хоћете. Ако ће нас академска теологија остављати себељубиве а аскетска чинити човјекомрзитељним – непотребне су и једна и друга. „Ко ти ископа око? Брат у Христу? А зато је тако дубоко…“ Приватизација божанског и вишак емотивне реакције Ако узмемо да су и Богословски факултет и исихастички манастир позвани да остваре не једну идеолошку профилизацију, сигурно не једну завјереничку интимност и не један етос гордости, како онда да их уопште замислимо и остваримо? Један од суштинских проблема који се данас постављају пред нас јесте проблем припадања. Код нас се у позном ХХ вијеку ствар опет радикализовала тако што се припадање остваривало или кроз елитизам или се на елитизам одговарало индиферентношћу. Схема је препознатљива: млади студенти почну да траже више од својих професора Богословског факултета који су уједно и духовници. Затим се ова елита концентрише на неки манастир (или други богослужбени простор). Тако се са временом из (позитивног) момента боготражилаштва рађа (негативни) момент елитизације. Чак ни он сам по себи не би морао да буде лош да га не прате двије промјене у погледу на свијет, промјене у суштини деструктивне за Цркву. Најприје, појављује се један специфичан облик црквеног расизма. Само људи из одређеног манастира, из одређене епархије, само они иницирани у круг непосредно блиских идеалном епископу-духовнику-научнику-организатору-менаџеру јесу истинска Црква. Тако се ткиво Цркве, њена топографија спасења која је описана само Крстом и Васкрсењем кида и раздјељује на оне „благодатне“ и (хм…) „мање благодатне“ црквене заједнице. И онда се људи који живе у њима, ни криви ни дужни, разврставају на „првокласне“ еклисијалне ипостаси и оне другокласне, трећекласне итд. Припадање елитном кругу не порађа углавном већу ревност за богословље, академско или аскетско (мада се то код људи може десити) већ га најчешће замјењује. Више и није потребно читати Свето Писмо и Свете Оце: ту је наш благодатни Сведржитељ благодати и тумачења да нам укаже на реторику, мисао, квази-теолошки садржај који треба да репродукујемо да бисмо и сами били дио истог „благодатног“ наратива. Једно од мојих највећих изненађења као предавача на ПБФ Св. Василија Острошког било је просјечно слабо знање кандидата из „најблагодатнијих“ епархија. Замјенивиши реториком богословље, харизмом својих великана боготражилаштво, они нису ни осјећали потребу да читају и уче. Они који знају све сугерисали су им да им се даје све. Но овај елитизам има своје ужасно лице у катастрофалној емотивној суровости која се манифестује једном када се пређа братства у елитизму прекине. Тада се губе сви обзири. Свједоци смо тога одавно, од браће која су од „стубова Православља“ постала „расколници“ до данашње незаустављиве безочности обрачуна дјеце и унука Великог Оца. Откуда овај ужасавајући сувишак емотивне реакције? Да ли само због приватизације божанског, због осјећања да ће Црква неминовно пропасти ако се управо ово и ниједно друго персонално и идејно рјешење не наметне на извјесно мјесто – рјешење које, самим тим што јесте моје, гарантује да ће све бити благословено. Ако погледате у Добротољубље, можда ћете примијетити да је и у старој духовој литератури присутан тај моменат кварљивости односа и људи чак и највећих подвижника. Па, ипак, некако недостаје тај моменат насиља, обрачуна. Разлога може бити разних, али ми се чини један од елементарних знакова различитости временâ некад и сад јесте стварни исихазам (у ширем смислу) ранијих епоха. Подвижник, макар још не сасвим излијечен од свих слабости, учио је да се прво остави пројектовања црквене стварности. Зато, чак и када се древни Оци нису разумијевали, нису имали потребу да униште оног другог. Са друге стране, хиљаду вечери у Каруљи неће направити исихасту од човјека који је спреман да уништи сасвим, без милости и изузетка, браћу своју ради сопствених пројекција шта би то Црква требало да буде. Зато: да, исихазам нам је данас потребан као никада, али не као фолклор, као егзотика, него као став читаве Цркве. Када ће и богословски факултет и исихастички манастир имати смисла: само и једино ако из и једног и другог буду излазили људи који су свјесни својих слабости и блгодати Божије која нас лијечи, свјесни домета свога (не)знања и потребе за служењем. Људи који својим дипломама и бројаницама неће гађати друге и наметати своје виђење Цркве него ће апостолски од срца вапити. Господе, дометни нам вјере! А све је могуће оном који вјерује. Извор: Теологија.нет

На 75-годишњицу од геноцида у Велици, 28. јула 2019. године, литургијским сабрањем прослављени су Свети новомученици велички и горњеполимски и храмовна слава цркве Светих Кирика и Јулите. Свету архијерејску Литургију у цркви подигнутој у спомен на пет стотина деце, жена и стараца Велике и околине, које су 28. јула 1944. годне на најмонструознији начин убили припадници фашистичке „Принц Еуген“ и „Скендербег“ дивизије потпомогнути балистичко-вулнетарским добровољцима из Космета, Бихора, Плава и Гусиња, служили су Њихова Преосвештенства Епископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије и славонски г. Јован, уз саслужење бројног свештенства и свештеномонаштва епархија Црногорско-приморске, Будимљанско-никшићке и Славонске. После читања зачала из светог Јеванђеља, сабраним верницима речима литургијске беседе обратио се владика Јован: -Ријечи Господње: Сви ће омрзнути на вас имена ради мога, испунише се не само за вријеме злочина, због којег се сваке године сакупљамо у Велици, него много више се испунило у оном деценијском ћутању које је после тога напунило земљу. Долазим од Јасеновца. У Јасеновцу је, тек, 1966. године подигнут Меморијал, овдје у Велици није никад. Ево иза нас рушевина, не видим ни музеј, не видим ни мјесто гдје се казује шта је било овдје у Велици, а којим се ништа мање него испуњавају Христове ријечи: Неке ће од вас гонити и побити. Деценијама није било спомена; једини спомен који овдје видимо је овај храм, који нас поучава, не само спомену сваког од нас, сваког од ових људи, како каже Господ, да трпљењем спасавате душе своје, него, који нас учи да једино слога, сагласје и међусобна љубав јесу оно што даје смисла трпљењу о коме говори Христос. Христос је свима који се зову Његовим именом, хришћанима рекао, поновио им много пута: Љубите једни друге, по томе ће свијет познати да сте ученици моји. -И све ово овдје нема никаквог смисла, ако нас није научио, управо, томе, да смо једно биће, један организам, један дух, једна душа, који се сјећају овог страшног злочина, који нас чини једним бићем, једном душом. И зато је Господ дао да се црква Божја овдје појави и подигне, која нас сабира и чува сјећање на оно што се збило на данашњи дан 1944. Немојте да се заваравамо, осим Христа Бога живога, осим Цркве живе, нико не гарантује сјећање. Они који су тада били живи и који то памте, још их је, можда, неколицина. Дјеца од оних што су пострадали тада, су зрели људи, улазе у касне године. Ту и тамо је неко, понешто записао, али ништа, осим, овог данашњег скупа нам не гарантује да ће спомен ових који су пострадали, прије равно 75 година опстати, беседио је владика Јован. У свом архипастирском слову, епископ Јоаникије је захвалио епископу Јовану који је, и ове године, дошао да молитвено учествује у великом и величанственом сабору у Велици којим се прослављају Свети новојављени мученици велички и горњеполимски: -Јасеновац је збирно име за све Свете новомученике српске. Велика је мали Јасеновац, у жртви и у светости смо једно. Бог је тако устројио да данас славу Светих новомученика величких и горњеполимских прослављамо у недељни дан, дан Васкрсења Хрситовог. Тиме потврђујемо да вјерујемо у Христову побједу над смрћу. Наша вјера је вјера васкрсења, а то свједоче и Свети новојављени мученици велички и горњеполимски. Христос Господ је распет на Крсту, примио је на себе све муке и страдања људи, кроз сва времена, примио људску смрт, сахрањен и погребен био, али је васкрсао трећи дан и јавио се као Побједитељ смрти. Његова побједа над смрћу има такву силу да све нас, који вјерујемо у Њега, чини учесницима Његове побједе над смрћу и Његове славе. А тога су се већ удостојили, Његове вјечне славе и Његовог заједништва на небесима, у Царству Његовом, Свети новомученици велички и горњеполимски. Када помињемо Новомученике српске мислимо на хиљаде и стотине хиљада дјеце, од дјеце зачете у мајчиној утроби, још нерођене, која су побијена на правди Бога, до мале дјеце и омладине. -Само у Велици, од свих жртава колико је побијено, преко 60% је дјеце и омладине до 20 година. Онда помињемо мајке, пострадале са својом дјецом, жене труднице и нејач у Велици, али и на свим другим мјестима, у току Другог свјетског рата. Ту смо судбину доживјели, ту смо горку чашу као народ испили, али нас тјеши слава наших новомученика и та жртва нас обједињује. Зато нам је драго што сваке године, кад може, драги Владика славонски и јасеновачки Јован дође до Велике, јер смо у тој жртви једно, поручио је владика Јоаникије и навео да су жртве невино страдалих Величана дале нови живот том месту, а тако и славонска мученичка Епархија, која је, по ко зна који пут, опет, пострадала. -Владика Јован нашао је тамо згаришта од последњег рата, али он није посустао, јер зна да служи Христу Богу распетом и васкрслом. Зна да га подржава сабор Светих новомученика јасеновачких-славонских. И ми овдје имамо овај дивни сабор, ово је највећи и најљепши сабор у Велици и треба га чувати. Видимо да је сваке године све љепши, свјетлији, народ је, све више, укључен у тајну ове свете службе, казао је епископ Јоаникије и нагласио да је Јасеновац продужено Косово, као што је и Велика продужено Косово. -Све је то Косовска жртва, свесрпска жртва и ми смо у томе, у тој мисли једно, рекао је Владика. После Литургије и ломљења славског колача, уследио је пригодан културно-умјетнички програм и трпеза братске љубави коју су уготовили ипођакон др Дарко и Дејан Микић са братством. Славски колач за идућу годину преузело је братство Кнежевића. Завичајно удружење „Клуб Велика“, организовало је, дан раније, изложбу под називом „Геноцид у Велици очима нациста“, на којој је изложено преко 50 фотографија, докумената, извештаја и записника који су резултат петогодишњег рада Тима за истраживање геноцида у Велици који је формирао „Клуб Велика“. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Друга недјеља Часног поста – Пачиста, посвећена Светом Григорију Палами, саборно и молитвено је прослављена у острошком манастиру 24.марта 2019. љета Господњег. Светом Литургијом на празник Светог Софронија Јерусалимског у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Владимир, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонах Јеротеј и јерођакони Роман и Зосима, као и јереј Ненад Бубања, парох бучичко-виницки и лубнички у Епархији будимљанско-никшићкој. Звучни запис беседе оца Владимира -ФОТОГАЛЕРИЈА- Бројно монаштво и вјерни народ молитвено су учествовали у евхаристијском сабрању, а након читања зачала из Светог Јеванђеља о чудесном догађају када је Христос исцијелио (од)узетога, сабранима се ријечима надахнуте празничне бејседе обратио о. Владимир који је подсјетио да се у другој седмици Великог поста торжествено прославља велики учитељ Цркве, архијереј града Солуна, Григорије Палама. – Он потврђује учење светих отаца и бори се против једног западног књишког учења које је говорило да јављена свјетлост Божија на гори Тавор није нестворена, није божанска, већ да је то само неки смибол, те да су ученици Христови видјели само неки симбол. А Григорије Палама је говорио да је опит монашки, умно стрдачне молитве, гдје човјек може у дубоком молитвеном јединству да се сједини са Богом, да му се јави сам Бог и да му се укаже та нестворена божанска свјетлост како се указала светим апостолима Петру, Јакову и Јовану – казао је о. Владимир. Истакао је да је управо зато Паламизам једно од главних учења богословске мисли. – Које нам говори да смо ми сви призвани да побиједимо у себи старог огрјеховљеног човјека, што нам нуди овај пост, јер се молимо да Господ одузме од нас духа љености, духа сујете, духа властољубља, сваког онога духа који долази од сатане и прља наше срце и душу и спрјечава нас да видимо Бога у свјетлости. Сам Христос пречистим устима својим рекао је ”блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети”. Зато ми чистимо срца током великог поста, да би смо се удостојили да видимо Васкрслога Христа који нас обасјава зрацима своје нестворене божанске свјетлости и ми постајемо обожени – рекао је, између осталог, о. Владимир и додао да је управо то главни појам у хришћанској, теолошкој и богословској мисли чему је призван сваки хришћанин. Сабрани који посте Васкршњи пост, а који су се молитвено и исповијешћу припремали, присајединили су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа примивши Свето Причеће. Извор: Манастир Острог

Након саопштења Епархије пре пар дана о сумњивим активностима хуманитарне организације "28. јун", ова организација огласила се преко таблоида са тврдњом да Епархија рашко-призренска шири нетачне информације о њиховом раду. Поводом тога из канцеларије Епархије по благослову Епископа Рашко-призренског Теодосија објављујемо најновије саопштење: САОПШТЕЊЕ У свом саопштењу од 14. фебруара Епархија Рашко-призренска изнела је озбиљне сумње у могуће велике финансијске малверзације хуманитарне организације 28. јун, које су засноване како на сведочанствима наших свештеника, верника, тако и на више информација које смо добили од проверених хуманитарних организација које су већ имале озбиљне проблеме са "28. јуном". Такође, конастантно добијамо и информације из дијаспоре да је против "28. јуна" покренута и кривична тужба о чему ће тужиоци ускоро обавестити јавност. Негативна искуства наших епархија у САД и Аустралији само додатно потврђују да се ради о организацији која је врло могуће повезана са крајње сумњивим круговима "хуманитараца" који оперишу у више земаља света и који свој кредибилитет гради виртуелно на интернету увећавањем цифара новчаних донација без јасног покрића, транспарентних извештаја и финансијске контроле (посебно у земљама дијаспоре). Будући да најновије оптужбе "28. јуна" против наше Епархије објављене у неким таблоидима и преко друштвених мрежа нису засноване на истини, већ на манипулацији и нетачним подацима и да се пропаганда "28. јуна" о тобожњој помоћи Србима на Косову уз бројне фотографије са појединим породицама којима Епархија годинама помаже и даље шире интернетом, још једном УПОЗОРАВАМО наше вернике у огаџбини и иностранству да помоћ која је намењена Косову и Метохији НЕ ШАЉУ ПРЕКО ОВЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ, већ да директно сарађују са епархијама СПЦ и хуманитарним организацијама које раде са благословом СПЦ која је у непосредном контакту са својим верним народом и координише расподелу помоћи. Наше парохије и манастири су додатно упозорени да не дозвољавају било какве активности "28. јуна" у оквиру своје одговорности и да у случају донација раде искључиво са провереним донаторима и по благослову Епископа. Дато у канцеларији ЕРП Призрен-Грачаница, 19. фебруар 2019. год. ----------------- У циљу додатног информисања наших верника и свих доброжелатеља који намеравају да помогну наш верни народ објављујемо текст који је у америчком часопису Форбс објављен још у фебруару 2013. године поводом сумњивих веза и активности 28. јуна са сличним организацијама у САД и Канади. Из овог текста само се додатно могу видети сумњиве везе и активности ове организације које су регистроване у САД и Канади још пре неколико година. Велика српска расправа око добротворног рада https://www.forbes.com/sites/williampbarrett/2013/02/13/the-great-serbian-charity-dispute/#849ad29227c8 (оригинал Форбсовог текста на енглеском од 13. фебруара 2013) Била је то велика навала када се прочуло да ће нова група да направи велику ствар у свеколиком српском друштву. Прошле године, 28. јун, група коју су формирали српски студенти из САД и Канаде да би одбранили свој етнички идентитет, добила је велики публицитет кад је обзнанила да је, уз помоћ мало знане фондације из Сијетла, послала Србима са Косова 1,5 милиона у медицинским залихама. „Херкулески подухват“, како је „28. јун“ поносно нагласио на својој Интернет презентацији, препуној слика са контејнерима пуним залиха. Али данас, скоро годину дана касније, ствари изгледају мало другачије. „28. јун“ не може да документује велику процену од 1,5 милиона на колико је проценио своју пошиљку, иако нaставља да оперише том цифром. Користећи се послатим инвентаром који је стигао на Косово, стручњак за ове врсте медицинског инвентара који је тражио да му се име не помиње, процењује вредност на далеко мању цифру – око 500.000 долара. Скори пост „28. јуна“ наговештава да су трошкови овог пројекта били мањи од 40.000 долара. Фондација „Орлово гнездо“ (Eagle's Nest Foundation), опскурна добротворна организација из Сијетла, која је обезбедила превоз донираних средстава од средстава које је већ имала у инвентару, а за која средства организација „28. јун“ каже да су у вредности од 1,5 милиона долара, није одговорила на поновљене упите од стране Форбса, у којима су им тражени детаљан попис и процена вредности. Орлово гнездо на својој Интернет презентацији тврди да су послали „преко 80 милиона долара у медицинској опреми у преко 25 земаља“ од свог оснивања 2003. године. Ипак, шест година од 10 година колико фондација постоји, за које лако могу да се нађу пореске пријаве, од 2006. до 2011. године, показују добротворне трошкове од само 453.000,00 долара, од којих ништа није заведено као донирана роба. Иако је Орлово гнездо, које се налази у Сијетлу, изузето од пореза у САД и формално се води као јавна добротворна организација, није регистровано као добротворно друштво у држави Вашингтон. Штавише, по целокупном послу су прсти Друштва за универзалну помоћ (Universal Aide Society), односно „Наинамо БЦ агенције за помоћ“ (Nanaimo, B.C., relief agency). Та организација је изгубила статус добротворне организације у Канади након што је државна контрола закључила, између осталих ствари, да је износ вредности дониране робе у огромној мери надуван како би се ослободили пореза. Друштво за Универзалну помоћ је играло велику улогу у спајању „28. јуна“ и „Орловог гнезда“. Директор ове организације, Ширли Гремјачев (Shirley Gremyachev), није одговорила на детаљну поруку за коментар која је послата преко Интернет презентације ове организације. „Наинамо“ агенција има седиште на острву Ванкувер, које је истовремено и кућа Филипа Филипија, оснивача „28. јуна“, и његовог председника. Али Филипи, репер од 20 и нешто година, рекао је Форбсу да никада није чуо за Универзалну помоћ или прошлост те организације, нити је свестан њихове везе са пошиљком коју је „28. јун“ послао, све док се нису поставила питања неколико месеци касније. Поврх свега овога, још једна српска хуманитарна група која је прво поставила питања о процени је такође навела да је пошиљка заправо отишла у просторију на Косову која је под влашћу етничких Албанаца, љутих противника Срба. Унутар веома поносног и заштитнички настројеног српског друштва, ово је веома озбиљна оптужба, посебно за организацију која је средства прикупила од Срба (из дијаспоре). Изазвала је масовне контроверзе на Интернет страницама на српском језику у неколико земаља. „28. јун“ наводи да је просторија (за смештај пошиљке, прим. прев.) заправо српска, што наводе и из тог простора. Контроверза је још једна у низу која поставља питање вредновања дониране робе, која иде у добротворне сврхе. Њихова робна природа их чини погодним за претеривање у процени, које може да импресионира могуће донаторе, среди пријављене финансијске резултате или побољша репутацију. Форбс је писао о овоме више пута. У новембру, Светска помоћ (World Help), велика међународна добротворна организација из Фореста (Вирџинија, САД), признала је да је више од два пута надувала вредност примљених добара. Ова организација је навела да је била жртва преваре од стране свог одбеглог консултанта. Прошлог месеца, након наших истрага о неслагањима у вредности дониране робе, (америчка) „Операција Милосрђе“ (Operation Compassion) из Кливленда (Тенеси, САД), изјавила је да ће умањити за 250 милиона долара вредност од 900 милиона које је пријавила да је примила између 2008. и 2011. године. За то су кривили лошу методологију вредновања. Добротворне организације из САД, које називају намерно увећање вредности преваром, коначно су покренуле истрагу о овом питању. У поређењу са „Операцијом Милосрђе“, „28. јун“ и његови хуманитарни напори су мале вредности. Али, за разлику од Операције Милосрђе, „28. јун“ и његови челници користили су овакав начин увећања вредности за позитиван публицитет који су добијали међу својим сународницима Србима. „28. јун“ је основан 2011. године, и у различитим временским периодима је наводио да је смештен у Чикагу или у Торонту. Према својој Интернет презентацији, њихова мисија је да се упусти у „политичке, социјалне и добротворне активности које су у српским интересима“, са напорима да укључе „финансијере који раде на промоцији српских интереса и хуманитарних напора“. Тренутно је „28. јун“ регистрован као непрофитна организација у Канади, али изгледа да није регистрована као организација изузета од обавезе плаћања пореза у САД. 28. јун је добио одређену пажњу пре две године, када се жалио на омаловажавајуће опаске на рачун Срба у ТВ емисији „Касно са Лелси Хендлер“ ("Chelsea Handler Lately). Име организације долази од косовске битке из 1389. године, у којој је војска Османског царства победила српске снаге. Прожета верским тоновима, јер су Османлије били муслимани, а Срби хришћани, ова битка остаје важан део српског националног идентитета. Косово, које је раније било симбол Југославије, а затим Србије, 2008. године је прогласило независност, која је призната од стране САД и НАТО и гарантовано у великој мери од стране војног присуства САД. Србија и даље тврди да је Косово њен део, иако су Срби (на Косову) мала етничка група у поређењу са етничким Албанцима, који контролишу власт. Негде 2011. године, 28. јун је дошао на идеју да прикупи средства ради слања хуманитарне пошиљке медицинских потрепштина за Грачаницу. То је српска енклава од око 11.000 лица на Косову, која је најпознатија по оближњем српском православном средњевековном манастиру који је стар 692 године. Име кампање прикупљања средстава је „Косовска битка“. У неком тренутку, 28. јун је био у вези са Милошем Шупицом, Србином који је побегао са Балкана када је био млад и завршио у Сједињеним Америчким Државама, дуго је водио „Непосредни учинак“ (Direct Effect) САД, поштовану хуманитарну агенцију коју је био покренуо пре скоро две деценије у Стоктону, у Калифорнији, под именом „Спасите српску децу“. Упркос свом имену, „Спасите српску децу“ је допремила помоћ људима у невољи у више земаља широм света. Сада са 73 године, Шупица се повукао од своје каријере бизнисмена који је радио са ауто деловима и поправкама, премештајући се неколико година у живописније планинске крајеве, које се налазе у граду Севирвил у држави Тенеси. Када је видео канадску адресу челника „28. јуна“, Шупица је рекао Форбсу да је контактирао Друштво за универзалну помоћ, које је такође смештено у Канади. Шупица је навео да никада није пословао са „Универзалном помоћи“, али је чуо да се баве хуманитарним радом. Инсистирао је да у то време није знао за проблеме које та организација има са прописима, иако је то могао види у Гугл претрази. Шупица је навео да је директор „Универзалне помоћи“ Гремјачев одговорила имејлом са листом од 1.500 медицинских потрепштина која је могла бити послата од стране фондације „Орлово гнездо“, након плаћања накнаде од 2.000 долара плус трошкове превоза. „Никада нисам чуо за Орлово гнездо“, навео је Шупица. Рекао је да му веза између Универзалне помоћи и Орловог гнезда никада није појашњена, али је претпостављао да неко време раде заједничке послове. Рекао је да је проследио име и контакт информације добротворног друштва, као и листу од 1.500 комада медицинске опреме, 28. јуну. Шупица, који је навео да је имао врло мало удела у пошиљци, рекао је да „28. јуну“ никада није поменуо улогу Универзалне помоћи. „Орлово гнездо“ је основано пре једне деценије, од стране Џини и Дајонга Кимна (Jeanne and Dayoung Kimn). Интернет презентација ове организације наводи да је пар предузео акцију након „две деценије путовања по земљама у развоју како би помагали и обучавали људе у невољи“. „Орлово гнездо“ по свему судећи ради скоро невидљиво. Било је врло мало помена о организацији у локалним медијима. Адреса агенције је мала завучена гаража близу пута који води до једног од много терминала за трајект који опслужује Пуџет Саунд. О томе како послује, Интернет презентација наводи да ова добротворна организација „прима медицинске потрепштине од болница, клиника, предузећа за снабдевање и приватних лица“, и да су „све донације изузете од плаћања пореза и признанице се издају на захтев (донатора, прим. прев.)“. С обзиром на ове наводе и недостатак било каквих одговора на Форбсове упите, тешко је сместити донације од 80 и више милиона долара колико се тврди на Интернет страници, када се то упореди са одсуством тог новца на пореским пријавама. У организацији „28. јун“, Филип Филипи, чија је баба Српкиња иселила са Косова, рекао је да је организација у контакту са Џини Кимн. Накнада од 2.000 долара „Орловом гнезду“ је плаћена, заједно са трошковима превоза. У марту 2012. године, група подржавалаца „28. јуна“ се скупила у гаражи „Орловог гнезда“ да укрца – пред фотографима – стандардни контејнер од 13,5 метара кутијама. Филипи је навео да су кутије већ напуњене и запечаћене. Џини Кимн, навео је, је била присутна и бележила ствари. Камион је отишао у оближњу луку Сијетл, где је контејнер стављен на брод. Након транспорта камиона до Европе, роба је стигла на Косово у лето. Филипи је навео да никада није видео манифест или инвентар са писаним потврдама за сваку ставку, или писани збир на дну. Али у једном тренутку, рекао је да је Орлово гнездо обавестило 28. јун да је вредност пошиљке била 1.5 милиона долара. То је број који је 28. јун обзнанио, захваљујући својим подржаваоцима, укључући Шупицу и Директни ефекат из САД. У изјави за Форбс, 28. јун је навео да је цифра послата Шупици мејлом и да није било приговора. „С обзиром на то да господин Шупица и Орлово гнездо заједно имају 30 година искуства у хуманитарном раду, а да смо ми тада били пионири у том послу, сматрали смо да није било разлога да сумњамо у њихову процену вредности контејнера“, рекли су у 28. јуну. Према сопственим наводима, 28. јун је организовао прикупљање средстава широм света за пројекат. Али, према графикону на сајту 28. јуна, тотална цена пројекта од 1,5 милиона долара је била само 39.250 долара, који су прикупљени од донација, добротворних догађаја и прилога чланова. На крају, Шупица се запитао. „Слао сам хуманитарну помоћ на разна места, укључујући Африку дуго времена“, рекао је. Не можеш да ставиш робе у вредности од 1,5 милиона долара у један контејнер, сем ако је та роба злато“. Након тога је послао листу од 1.500 комада робе пријатељу који се бави хуманитарним радом ради процене. Та процена је износила 225.000 долара. Затим се Шупица фокусирао на кориснике пошиљке. Рекао је да је добио информацију да је роба завршила у медицинском центру у Грачаници, који је познат и као Здравствени центар у Грачаници. Шупица је навео да је мислио да се ради о албанској а не о српској институцији. Медицинска установа која је под српском контролом у том граду, је знана као КБЦ Симонида. Шупица је дошао и до писма од КБЦ Симонида, у ком се наводи да ништа од робе није стигло у КБС Симонида и „да су они чули“ да је роба завршила у Медицинском центру Грачаница. „Видите, хуманитарна помоћ је хуманитарна помоћ“, рекао је Шупица. „То је све у реду. Али не можете да кажете Србима да прикупљате новац од њих да бисте га послали Србима, и на крају га пошаљете Албанцима.“ Око Божића, Шупица је изашао у јавност са својим експлозивним нападом на српском блогу који се налази у Шведској, Koreni.rs. Изазвало је сензацију у појединим круговима Срба, од ког се и даље опорављају. Изненада се 28. јун ставио у дефанзиву, навео је да је све рађено у доброј вери и претио да ће да тужи Koreni.rs уколико не уклоне Шупичин напад и писмо КБЦ Симонида. Власник Корена, Никола Јањић, је то одбио да уради, али је понудио 28. јуну простор за одговор. 28. јун је у суштини оптужио Шупицу да је говорио неистине када је мислио да ће прималац донације да буде Медицински центар у Грачаници. Шупица је ово признао, али је рекао да је касније дошао до додатних података. У сваком случају, и Шупица и 28. јун су игнорисали упозорења да ће бити тешко допремити помоћ до српских места на Косову без ометања. Он је одбацио став 28. јуна да је Медицински центар у Грачаници вођен од стране Срба и да је велики део пацијената српске националности. „Албански је“, наводи Шупица, „и на његовом челу се налази Србин издајник“. Ипак, према истраживању Форбса, Медицински центар из Грачанице је навео да су његов управни одбор и руководство именовани од стране Владе Републике Србије. Што се тиче спорења око вредности пошиљке, 28. јун је поновио да му је дата цифра од 1,5 милиона долара. У јануару, 28. јун је поставио своју листу коју је насловио „листа паковања за грачанички контејнер“. Има преко 3.300 уноса, дупло већа од листе у коју је Форбс имао увид. Листа нема индивидуалних вредности за појединачне уносе. Али ту постоји још већи проблем. Кошмјутерски подаци који се самостално генеришу и пружају информације о фајловима – мало познате информације којима се може приступити десним кликом миша – откривају да се ради о документу који је сачињен 1. маја 2008. године. То је скоро четири године пре него што је поиљка послата за Грачаницу и неколико година пре него што је 28. јун и настао а камоли покренуо пројекат. Филипи је рекао Форбсу да нема објашњења за датум који је ранији неколико година. Тачна улога коју је у овоме играла организација Универзална помоћ, остаје нејасна. Шупица је навео да је тек након што је оптужио 28. јун сазнао да је Универзална помоћ изгубила свој статус изузећа од пореза, као и да је оптужена да је увећавала вредност донација. Рекао је да је о томе сазнао из Форбсовог чланка који је о томе писао. У чланку се навело да пројекат „Операција Милосрђе“ није могао да на адекватан начин документује пријављених 18 милиона долара донације медицинске опреме од Универзалне помоћи у 2008. години, и планирала је да тај износ умањи када среди своје финансијске изјаве. Власник сајта Корени, Јањић, је рекао Форбсу путем имејла да је пошиљка изгледа прво отишла локалној албанској општини, која ју је касније дистрибуирала на места попут Мединцинског центра Грачаница. „Милош је био у праву, из погрешних разлога“, рекао је Јанић. На крају, Корени (Koreni.rs) су прибавили оно за шта е Јанић навео да је инвентар пошиљке у тренутку пристизања на Косово. Јанић је рекао да је био објављен на сајту општине Грачаница, који је албански (а не српски) извор. Инвентар од 1.500 комада је пун робе попут гумених рукавица, катетера и игли за шприцеве. Сличан је листи за коју је Шупица рекао да ју је добио од Универзалне помоћи. Али ова нова листа је садржала далеко више детаља о појединим ставкама, укључујући у много ставки и име робе, идентитет произвођача и датум истека. Форбс је тражио процену листе коју је добио од Јанића, и то од стране добротворне организације у САД која се бави донацијама медицинске опреме. Организација је процену дала, али је одбила да буде наведено њено име. Писмено мишљење организације је навело: „Овакав товар може да иде и до 500.000 долара“. Вредност робе коју је јавно обзнанио 28. јун је била троструке вредности. Ипак, упркос свим питањима, 28, јун наставља да се хвали високом бројком. „Помоћ у вредности од 1,5 милиона долара“ је сакупљена и послата, 28. јун је написао 20. јануара. Српска група и даље одржава радни однос са повученим Орловим гнездом. Под новим слоганом „Српске земље српском народу“, ове две организације су управо са докова Сијетла послале други контејнер робе – медицинске опреме и одеће – овога пута Србима у Босну. William P. Barrett Новинар скоро већ пет деценија који пише за Форбс од 1987 и бави разним малверзацијама везаним за финансије, порез, пензијске фондове, непрофитне организације и друге теме. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

На празник када наша Света Црква прославља Света Три Јерарха, 12. фебруара одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Светом службом Божијом началствовао је протојереј Предраг Шћепановић, уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића и Далибора Милаковића, протојереја Миладина Кнежевића и Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза уз молитвено учешће протојереја Мирчете Шљиванчанина и вјерног народа. У славу и у част Божију током Свете литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Сабраном вјерном народу обратио се началствујући протојереј Предраг Шћепановић, који је говорио о празнику и великим учитељима Цркве Божије, Светим богоугодницима – Василију, Јовану и Григорију. Отац Предраг се током свог пастирског обраћања осврнуо на важност постизања мира и јединства и заједничарења у Цркви Христовој и нашим сопственим животима који су једно са тијелом Цркве. Говорећи о јединству, које се огледа у љубави, љубљењу једни других, у благодарности и посвећености Господу Богу, отац Предраг је повукао паралелу између 21. вијека и времена 4. вијека када су живјели ови угодници Божији, будући да су и они, свако на свој начин, свако према својим могућностима и даровима, управо чинили и свједочили љубав, тврду Божију вјеру, смирење, послушање и непрекидно служење и ближњима, и Богу. „Зато светитељи које данас прослављамо: Свети Јован Златоусти, Свети Василије Велики и Свети Григорије Богослов иако су живјели овоземљаским животом у 4. вијеку, живе и живљи су него икада и данас, у 21. вијеку, баш зато што су се својим конкретним животом уградили у вјечно и непролазно Царство Небеско, презријевши све овоземаљско, а Господ их је прославио“, закључио је отац Предраг. БЕСЈЕДА ПРОТОЈЕРЕЈА ПРЕДРАГА ШЋЕПАНОВИЋА Након надахнутог пастирског слова протојереја Предрага Шћепановића, Светом причешћу је приступио и присајединио се у великом броју вјерни народ. извор

Мицко Гајић је рођен 31. јула 1985. године и дошао је за искушеника у манастир Благовештење септембра 2014. године, где је упознао архимандрита Јована (Радосављевића), по чијем благослову је касније прешао у манастир Јежевицу, који је највише утицао на његов манастирски живот и који га је као духовни старац привео на монашење. Са старешином манастира Јежевице јеромонахом Германом и братством манастирским, искушеник је 2016. године прешао, са благословом Преосвећеног Епископа г. Јустина, у манастир Рачу. Поред старешине манастира протосинђела Германа (Авакумовића) са братством, монашењу су присуствовали: јеромонах Пајсије из манастира Стјеника, протосинђел Урош из манастира Увца, јеромонах Теодосије са братством из манастира Рујна, јеромонаси Атанасије и Иларион из манастира Преображења, игуманија Теодора и монахиња Агнија из манастира Јовања, игуманија Агрипина са монахињама Магдалином и Харитином из манастира Ковиља, игуманија Јована из манастира Јежевице, монахиња Јелена из манастира Каменца, архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић са свештенством бајинобаштанским, свештеник из Скелана (Епархија зворничко-тузланска) Стефан Ераковић, свештеник из Атенице Владе Капларевић, свештеник из Прањана Војислав Рисимић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Немања Матејић, као и бројни богољубиви и монахољубиви народ. У манастиру Рачи то је прво монашење после шеснаест година. У суботу, 20. октобра 2018. године, Преосвећени Епископ жички г. Јустин служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Рачи. Саслуживали су архимандрит Јован (Радосављевић), протосинђел Герман (Авакумовић), архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић, протосинђел Урош, јеромонах Пајсије, јереј Владе Капларевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Немања Матејић. Из манастира Раче владика Јустин је отишао у Бајину Башту на освећење и подизање крстова на новосаграђени храм Светог Саве. монах Игнатије (Марковић) Извор: Српска Православна Црква

Током трпезе у Манастиру Хиландару, игуман Манастира Студеница, архимандрит др Тихон, у беседи је истакао непрекинути духовни континуитет и везу монашких братстава Студенице и Хиландара од времена Светог Саве до данас. Зато је подсетио на речи Светог Саве да су братства ове две светиње, чији је ктитор Свети Симеон Мироточиви, "једно духовно тело и једна иста целина, кроз све векове, до краја овога света". Звучни запис беседе После евхаристијског сабрања у Хиландару, по благослову игумана Хиландарског Методија, игуман Тихон се у беседи осврнуо на најзначајније јубилеје наше свете Цркве које славимо наредне, 2019. године - аутокефалност СПЦ - 800 година од хиротоније Светог Саве у Никеји, затим јубилеј Хиландарког типика - 820 година од закључења овог важног документа после упокојења Светог Симеона, али и значајних 400 година од преписивања Студеничког типика у Горњој испосници Светог Саве у Студеници. Извор: Радио Слово љубве