Претражи Живе Речи Утехе

Кад примете да дете одбија разговор, све више се повлачи у свој свет, кад више не знају ко су му најбољи другови и омиљене игрице на телефону – за најближе је то знак проблема у комуникацији (Unsplash) Десетогодишњи Реља, упитан шта би променио односу с родитељима, да би тај однос био бољи, рекао је: „Можда бих највише од свега волео да једном разговарам с татом и мамом, а да ме стварно чују и саслушају. А овако... они само вичу, онда ја вичем, они вичу, ја се ућутим... И на крају ништа не буде. То се стално тако понавља.” Ово је један од примера које, у својој новој књизи „Како се читају деца”, наводи Јелена Холцер, педагог са 25 година искуства, оснивач и директор „Школе за родитеље” у Београду. Питамо је да ли су данашње маме и тате заиста постали „глуви” за оно што би њихова деца желела да им кажу? – Понекад, родитељи и деца као да разговарају с различитих, супротстављених страна па се међусобно нити чују, нити разумеју. На пример, родитељи питају „Како је било у школи?”, па добију одговор „Добро”. Питају „Шта сте радили?”, дете каже „Ништа”. На уопштена питања и одговор је уопштен. Ако хоћемо да сазнамо шта дете заиста има да каже, питамо нешто конкретно, рецимо „Да ли ти се данас нешто лепо/ружно десило?” или „Шта сте радили на часу математике/биологије/српског...?” или „С ким најчешће проводиш велики одмор, о чему тад причате...?” – каже ауторка, и саветује родитељима да забораве на реченице попут „Ти то не разумеш”, „Видећеш ти кад се тата/мама врати с посла!”, „Док си под мојим кровом....”, „Стално ти понављам....”, „У моје време, ја сам...” Управо су неспоразуми у комуникацији чест повод да се потражи помоћ стручњака који ће успети да чује обе стране и помогне им да нађу заједнички језик.

"Требало би да су људска права општа – да почивају на самој претпоставци бивања човеком. Право на лечење, на образовање, на рад, на доступност природних ресурса (воде, ваздуха) – ништа не би смело да доводи у питање. Одређена права се у извесним ситуацијама (рецимо, у случају тешких криминалних радњи) могу ускратити, или ограничити, услед ванредних околности; па ипак, то не важи за најопштија права, која су загарантована највишим државним актима. Наше законодавство не предвиђа смртну казну, но и у оним државама где таква мера постоји, постоји и обавеза да се осуђеник лечи пре но што му се да смртноносна инјекција, да се послужимо овим екстремним примером. Готово две године непрекидног храњења страхом од заразе довеле су, међутим, до тога да се људи одричу општих права. Они их одричу другима, али не разумеју да се окрећу и сами против себе. Уверени су, да су крсташи против затуцаних маса равноземљаша и љубитеља марвених лекова, које им угрожавају животе. Верују да је њихов театрални гнев праведан и „цивилизацијски“. Тенденциозно се, тако, кува и подгрева идеја о ПОДОБНОСТИ, којом се остварују одређене привилегије. Та подобност прокламује се одозго, а наше је само да прихватимо и чинимо оно што нам се каже, без икакве запитаности. Контрадикције у саопштењима, које, ево, за дуга времена добијају колосалне размере, непосредни увиди у оно што се дешава у нашој околини; сумњива истраживања, упадљива незаинтересованост за сваку идеју која остаје ван званичне агенде, закључци који не следе или тек у неком малом проценту следе из изложеног – све то уопште се не узима у обзир. Немамо право да се питамо. Уколико то учинимо, у најмању руку бићемо исмејани и оптужени за незнање, глупост, недостатак емпатије и томе подобно. Закључак је само један – вакцинишите се. Зашто? Зато што је то цивилизацијски чин. Да ли ће вакцина спречити ширење заразе? Очигледно, то се не дешава. Тврди се, да се могућност ширења смањује, али емпирија не говори томе у прилог. Да ли ће вакцина да вас заштити од разбољевања? Можда хоће, а можда баш вас неће. Али – и у томе коначно остаје једини аргумент у прилог вакцинацији – спречиће развијање тежих симптома и смрт. Сасвим довољно, је ли тако? Не, није довољно. Ником разумном то не би био довољан разлог за овакву пропаганду, малтретирање и застрашивање људи. Зато се људима и мора „помоћи“ да се ставе на одређену страну – и то тако, што ће им се ускраћивати права уколико то не учине. Неко ће, тако, пристати из страха, неко из конформизма. Па ипак, уз овако неубедљиву аргументацију и слабу наду за спас, људи се плаше и даље, и за то неко „мора“ да буде крив. Идеална жртвена јагњад су невакцинисани. Пошто је јасно да они нису једини који помажу ширење вируса, онда су криви због тога што се упућују на лечење, иако нису заслужили. У јавности се све отвореније изражава идеја, да, поред ускраћивање слободе кретања, одласка у набавку, на културна и друштвена збивања, невакцинисанима треба ускратити и право на лечење. Они, наиме, заузимају места у болничким креветима, црпе здравствени систем, те због тога нега мањка онима који су је заслужили. Монструозност ове идеје је далекосежна, али њени заступници то не увиђају. Уколико здравствена заштита, наиме, зависи од тога шта сте са своје стране учинили да се не разболите, кратак је пут до идеје да се здравствена заштита ускрати гојазнима, пушачима, потхрањенима, људима који пију алкохол, који се не хране здраво, и на концу – сиромашнима. Јер, у либералном систему идеја, у условима апсолутне слободе свак има могућност да се избори за свој успех, а ако то не учини, кривица је искључиво на њему. Колико је тај концепт слободе дискутабилан, говоре и консеквенце до којих он доводи, а којима непосредно сведочимо. У овом часу, ваше мишљење поклапа се са званичним и можете се сматрати привилегованим; али, на ком ће следећем питању оно ипак морати да се мимоиђе са прокламованим ставом и да вас лиши тих привилегија? Или је поента у томе да се УВЕК пристане на СВЕ? И где је онда ваша слобода? Док пландемијска психоза не јењава, пред нашим очима кува се нова, још делотворнија агенда за држање људи у страху и покорности. Реч је о зеленој агенди која се, од искрене и ентузијастичне забринутости за ресурсе и добробит планете претвара у отворени рат против људи. Превасходно – сиромашних људи. Ко су загађивачи? Сиромаси, разуме се, који ложе тракторске гуме и старе ципеле да би се огрејали, и нико не може да их натера да купе скупље и квалитетније гориво, вајка се један инфлуенсер овдашњи. Зелене таксе и остале ујдурме за сад само филују већ пуне џепове, ускраћивање права на кретање (и сходну томе, употребу фосилних горива) већ је прогутано као партикуларно (дакле, не исто за све), само ће се разлози променити – уместо спречавања заразе, за спас планете. Не морамо уопште ићи толико далеко да разматрамо теорије о „златној милијарди“ , људима из сенке, ужасавајућем понору између шачице привилегованих с једне стране и обезглављених, преплашених и отуђених маса „обичних људи“ с друге. У пракси, показује се да је сасвим довољно да се људима баци кост око које ће се закрвити, прљав посао обавиће сами, мржњом, острашћеношћу, недостатком љубави и вере и у корену свега тога – страхом. Добро би било да макар будемо свесни ко прибавља највећу корист из таквог стања ствари, а ко подноси највећи терет. Можда још важније – морамо имати на уму да нас стављање на страну привилегованих, климоглави, аплаузи и лајање на другомислеће – неће учинити делом тог одабраног друштва – можда тек бесплатним маркетиншким радником. Једнако као што ни подсмех неће „уразумити нецивилизоване“, а мржња развити емпатију." https://www.facebook.com/Spiritual-guerilla-Духовна-хајдучија-413471679464588/

Злочин који се догодио на Космету 1975. године, а који је у неку руку остао недоречен, сада је открио полицајац који је водио ту истрагу. “Не могу са сигурношћу да тврдим, али верујем да су се Албанци из Горњих Стреоца, села на путу Пећ – Дечани, Реџа Ахметаја и Кура Мехтаја, младићи који су на Чакору давне 1975. убили Бранку Ђукић, претходно покушавши да је силују, предали због осећаја срамоте и стида” речи су које је изговорио Веселин Симоновић, пензионисани полицајац, који је равну Метохију 1999. заменио Шумадијом. Његова прича је “каменчић” који недостаје у мозаику о трагедији Бранке Ђукић, деветнаестогодишње девојке. Предаја се догодила 5. септембра, три дана после злочина на Чакору. “На бесу” сам позван у дом злочинца Реџа Ахметаја. Из собе га је извео његов отац, после кафе и кратког разговора. Реџо, тада осамнаестогодишњак, објаснио ми је шта је урадио са својим вршњаком и саучесником Мехтајем. Казао је и где је пиштољ којим су усмртили лепу Бранку. И тако је полиција разрешила један од првих монструозних злочина Албанаца, пре тачно 45 година. Те 1975. године 2. септембра, двојица Албанаца, чувајући овце видели су ученицу Бранку Ђукић из села Метеха како на Чакору, код кафане, чека аутобус за Пећ. Претпоставили су да ће се лепа девојка вратити кући пошто обави посао у граду. Направили су јој заседу на путу кроз шуму, да је “осрамоте”. “Нису је силовали” каже Веселин. “Напротив, добили су батине и огреботине и зато јој је Кур Мехтај пуцао у главу”. Бранкино тело пронашао је отац Раде, јер је у рано јутро 3. септембра кренуо у потрагу за њом. Затекао је своју мезимицу мртву, исцепане сукње, како лежи на путу у шуми. Пошто су злочинци ухапшени, на завршној речи суђења у Бијелом Пољу, Раде Ђукић је ушао са пиштољем. Док се чекало да судије извећају пресуду, пришао је окривљенима и у Кур Мехтаја пуцао два пута. У главу и срце. Реџо се спасао, бацајући се под ноге полицајцима. “Раде је осуђен на осам година, али је одлежао око пола казне. Вратио се на Чакор и није много причао ни са ким. У потоку, неколико стотина метара даље од места где му је дете убијено, ископао је камен огроман. Сам га је клесао данима и месецима. После је споменик сам вукао из потока у планину до места где му је ћерка убијена. Ту га је оставио, и данас је ту” говори нам Симоновић. Добро се наш саговорник сећа како је хапсио злочинце. Информацију о убицама је добио од Тафа Љокаја, који је тада био локални политичар из Дечана. “У кући Реџа Ахметаја било нас је за столом неколико. Отац му је био очајан, жене су само унеле кафу и воду. Молио је да му дете не тучемо. И ја сам дао `бесу`”. Веселин даље прича да проблема није било ни на Бачији, месту где се крио убица. Отишао је, вели, сам полицијским аутом, а убица је отворио врата чим је чуо кола на планини.Потом је Симоновић отишао до места где је остављен пиштољ. Убица Кур Мехтај је рекао да није хтео да убије девојку. “Нисам говорио досад због породице Тафа Љокаја” каже овај полицијски инспектор у пензији. “Љокај је давно умро, а недавно сам чуо и да му је син преминуо, па нема више опасности да им се сународници у Метохији свете. Ови Албанци на Космету данас, нису више они из нашег времена када се знало да образ и част немају нацију и веру”. Са гнушањем, Симоновић прича како је деведесетих у Горњим Стреоцима на гробљу, на месту где је сахрањен убица Бранке Ђукић, изненада никао огроман споменик (једини те величине у Метохији) где је писало како је Кур Мехтај “жртва српског терора”. “Ови младићи јесу починили страшан злочин, али су њихови најмилији остали честити у очима Срба и Албанаца из тог времена. Ово данас није време поштених. Знају то Албанци. Зову ме неки од њих и данас телефоном. Многе је срамота данашњице. А Бранка, она заслужује улицу и споменик у централној Србији, Космету, Црној Гори…. Споменик да срамоти данашњицу” завршава причу инспектор. Мошти несрећне девојке су пренете Бранкине мошти из Метеха у Спуж пренете су 25. августа 1991. по вољи њене породице. На њеном споменику је уклесано: “На Чакору високоме,сретоше је крвождери, што са њима нешће поћи, пресудише револвери. Не заврши гимназију, но за образ даде главу. Оде вила у легенду и вјечиту стече славу. Освети је отац Раде, то витешки он учини. С тим подиже вјечни спомен својој људској величини.” Судбина гимназијалке Бранка Ђукић рођена је 1956. године у селу Метех, на планини Чакор. У Беранама је завршила три разреда гимназије са одличним успехом, а онда је хтела да промени школу јер јој је Пећ била ближе. У раним јутарњим сатима, 2. септембра 1975. ушла је у аутобус за град на Дриму, носећи документа за школу у коју је требало да крене 5. септембра (Мондо/Новости)

На многаја љета за Владику. За личне неуспјехе, посртања и падове најлакше је оптужити неког другог. Побјећи од себе је најлакше, али се тиме проблем не рјешава. Напротив! Потребно је суочити се са собом, али то је најтеже, јер је лакше видјети трун у оку брата свога, неголи брвно у оку своме (Лк. 6, 41). Није на православном епископу да се бави политиком, по најмање оном партијском, али на скрнављење реда и поретка државе коју волимо, без чије помоћи не можемо, није могуће ћутати а гријех је прећутати, јер би то значило давати индиректну подршку онима који дјелом и ријечима желе да зацари општа анархија и безвлашће, да се Србима опет понови братоубилачка прошлост. Нереди испред прелијепог здања Народне Скупштине Републике Србије пријали су оку само оних који Србији не желе добро, као и онима који би да без изборне воље закораче у српски парламент, јер једино тако могу прескочити народ који их напросто не жели за своје представнике. Под плаштом жеље за ред и поредак производе се немири и анархија, а они који оптужују власт за ширење короне позивају грађане на окупљање, не би ли се тако, ваљда, стекао колективни имунитет на било какву одговорност за учињена недјела која смо имали прилике гледати у директном преносу. Наравно, за све је окривљен Вучић, како од опозиције (чији представници народном вољом нису ни ушли у парламент), тако и од свих оних који би да стану на пут напретку Србије, јер им, очигледно, смета што Србија данас има свега више него јуче и што помаже свом народу у региону и дијаспори. Без жеље да предсједника Вучића учиним већим него што јесте, морам нагласити да до његовог избора за предсједника Република Србија није ни знала да постоје Срби у овом дијелу Крајине. Тачније је рећи да је знала, али је нису занимали. Знају Дрварчани колико је предсједник Вучић учинио за овај град, знају посебно они који раде у дрварском Јумку, у дрварском Дому здравља, али знају и они у Петровцу, Грахову и Гламочу. Тужно је рећи, али овдашњи Срби се по први пут у својој прошлости данас могу поуздати у Србију, јер је она тек ових година постала наша истинска матица. У немирима испред Скупштине видјели смо и једног „свештеника“ који се сукобљавао са полицијом. Ријеч је о бившем монаху Антонију, који је лишен монашког чина прије више од десет година, али и даље злоупотребљава мантију, прљајући је својим поступцима. Дакле, није ријеч о било каквом свештенику (још мање о монаху), већ о преступнику о црквене и државне законе. Црква је одувијек поштовала легално изабране државне органе, сагласно њеним црквеним заповјестима. Видјели смо током немира да они који тобоже воле и брину се за Косово, без стида и срама лупају свој и наш Београд, палећи аутомобиле своје полиције и нападајући саму полицију. Ако је то љубав према Србији, онда не желим да је такви „родољуби“ воле. На крају, предсједник Вучић испаде крив за све! Ако је ту лаж могуће замислити као истину онда смо ми најсрећнији народ на планети, јер је предсједник Србије понио кривицу нас „безгрешних“. Умјесто да сједињени гледамо како помоћи нашем народу на Косови и Метохији, Црној Гори, Македонији и српским Крајинама, ми ћемо у директном преносу опет гледати како се међусобно сукобљавамо, док наши освједочени непријатељи ликују, желећи опет видјети Београд у пламену. Није до Вучића, до нас је, јер је питање колико наш нараштај заслужује земљу коју су нам оставили преци, да је чувамо чинећи је бољом, а не да је палимо, мрзећи браћу своју. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Зоран Ђуровић: Кад Иван Инквизитор Марковић ископава јеретике Увод Симпатични ми у Господину Исукару, Иван Инквизитор Марковић, кога сам од милоште и Сотоном звао, је моја стара муштерија са Поука, а како сада објављујем ауторске текстове на Видовдану, нађе се позваним и овде да се појави са успутним освртом, јер поред текстова Андреја Јефтића и Кирила Ховоруна, које с правом побија, приброја ту и мој. Није одолео искушењу у току поста. Препостио. Зато бих му прописао да ових дана чита модификовану мноме Великопосну молитву Светог Јефрема Сирина: Господе и Владико живота мога у покушају, дух површног читања, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, тј. да се барем у току овог поста суздржавам од жене ми, смиреноумља недоступног, трпљења и симпатисања – даруј мени слуги Своме у покушају. O, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, јер ми то не полази за руком, и да не осуђујем Римског Аву нашег, јер си благословен у векове векова. Амин. Иван није лишен бледе светлости разума, али и то мало изгуби када види моје име. Он је филолог-филозоф, али и неко ко је умислио да се нешто разуме у теологију. Иван у праву Поменух да је с разлогом одбацио тезе и образложења Јефтића и Ховоруна. Драгољуб Марјановић, мој и Иванов заједнички пријатељ, је лепо приметио да Јефтић покушава да докаже на основу Прокопија да су цркве биле затворене у време Јустинијанове куге, а не примећује шта Прокопије сам каже, да су многи спас тражили у црквама и тамо умирали, што значи да су биле отворене. И на крају Јефтић закључује да су цркве биле затворене, иако сам помиње и тај податак који доноси Прокопије, да су се људи склањали у цркве! Читав тај опис је по узору на Тукидида. И Тукидид исто каже да су за време куге у Атини у доба Перикла многи спас тражили у храмовима. Тако да је Марковић у праву када каже да Прокопијевом извештају треба приступити опрезно. Такође, је у праву и око Ховоруна (мада ми није јасно где сам се ја то позивао на њега, како снатри Иван), јер чим сам био прочитао његов текст, видео сам неутемељеност његових оптужби за јерес оних који тврде да се не може заразити преко причешћа. Са друге стране су једнако суманути и његови позиви на ломаче: Бизарна Иванова површна читања Племенитом господину сам већ скренуо пажњу да нисам човек једног текста него да се сваки од њих мора пречитавати. На ову тему директно сам публиковао 7 текстова: ivi, ivi, ivi, ivi, ivi, ivi, ivi, али се аргумента дотичем и другде. Дакле, Иван би сада морао да лепо прочита све ово што сам писао. И то са разумевањем и да се после тога јави са неким сувислим опсервацијама. Поштедео би нас чак и да је овај 1 текст прочитао са разумевањем, а не жељом да се по сваку цену спори. У најкраћем ћу се осврнути на неке његове примедбе, а после ћу изнети неке додатне аргументе које нисам публиковао, јер сам налазио да у овој острашћеној ситуацији нису прикладни. Иван ме је прикључио шареноликој дружби на основу само једног заједничког чимбеника, а то је моје теоријско допуштање да се добије вирус у цркви за време причешћа. Међутим, мене од многих дели то што нам премисе уопште нису исте, а то је и Иван признао, да сасвим јасно образлажем да је у причешћу реално присутан Васкрсли, док би неки моји опоненти мислили да је причешће нека слика, симбол или спомен на Исуса. Зато би за њих било неизбежно да се неко зарази, јер имамо само обичне супстанце (хлеб и вино), док је мој став да је могуће да се неко зарази, иако су могућности јако мале, вероватно и мање него од идења у куповину. Пише: „И маше (ЗЂ) добро познатим аргументом да се ето Причешће може и уплеснивити. Све и да може, у питању је Тело и Крв Бога који има и људску природу, чиме поседује и биолошки материјал. Али из тога не следи да било који биолошки агенс који иначе испољава патогене функције може исте те функције да испољава и када је у Телу Богочовека“. – Потпуно је нејасно шта жели да каже: са једне стране признаје да причешће може да се убуђа, са друге да су патогене буђи немогуће у причешћу. Као да пореди причешће са Горгонзолом, сачувај ме Боже... Да је читао упутства за свештенике, а изворе сам био навео, видео би да се такво причешће спаљује, јер није за људску употребу, иако је валидно као сакрамент. Дакле, имамо патогене буђи, али не у ономе што је Тело Христово, него у ономе преко чега нам се Оно даје, тј. у хлебу и вину. Што је најлуђе, Иван се овде позива на мој лавирани аргумент: „У светлу догме о тр. тешко је замислити да Свети Дарови могу да се укваре, или да се преко њих може пренети зараза. Наиме, кварењем би они постали нешто друго, и тешко је рећи да се кваре само акциденције, као да би оне постојале одвојено од суштине или природе“. Дакле, нико ништа од патогеног не може замислити у Васкрслом, а Иван, понављајући мој резон, само показује да није разумео о чему сам говорио. Затим: „Ничим изазван, З.Ђ. нас оптужује за афтхартодокетизам“. Опсесивац као и Родољуб Јат Кубат, пише тх за тету, а треба на нормалном српском да каже: афтартодокетизам (не чух га нигде да каже тхеос, него теос). Овде је потпуно машио тему, јер сам говорио о могућој опасности интерпретације у том кључу, али ће после бити јасније шта сам имао на уму. Наставља: „Ауктор исправно примећује да се ми не причешћујемо Христовим предваскрслим Телом, већ управо васкрслим, које је већ нетрулежно. А ако је нетрулежно, биолошки агенси који би евентуално били присутни и у томе Телу не би могли да поседују своје патогене функције“. И овде се види базично Иваново неразумевање шта је Ис васкрсло тело. Он то своди и поистовећује са светим објектом у чаши. Даље: „Кренимо сада на другу аукторову оптужу, да заступамо јерес трансупстанцијације (која је, гле чуда, службена доктрина римокатоличке цркве догматизована на Тридентинском сабору, а под утицајем Томе Аквинског)... То нас обавезује да одбацимо тврдњу З.Ђ да је у питању јерес“. Овде Иван евоцира то што сматрам католике за Цркву, па ми трља на нос да сам недоследан јер заступају јерес. Проблем је што пишем: „тако да се у догматском смислу могу наслутити 2 неправославна учења, а то су 1) афтартодокетизам и 2) трансубстанцијација“. Нисам нигде трансубстанцијацију назвао јересју, него неправославним учењем, јер оно није званично прихваћено код нас, а Ивану би било боље да се не прави паметним па да наводи нека од православних имена, јер ипак ову проблематику боље познајем, а не пишем трактате па да бих био исцрпан. Иван је пак направио целу апологију овог католичког учења, а сва његова критика на мој рачун се своди на то да се причешће претвара у некакво васкрсло тело и онда не може да ту буде ничег патогеног. Но, он ништа не објашњава ближе него се позива на слепи фидеизам. Бескорисан је за дијалог. Сада ћу отићи корак даље у образлагању како ствари заиста стоје, а не како их Мали Перица замишља. „Евхаристијски“ аргумент и отров у причешћу После објављивања текста Догматско разматрање могућности добијања вируса преко причешћа, наишао сам на интересантан чланак од Игумен Адриан (Пашин), «Евхаристический» аргумент в полемике преподобного Анастасия Синаита с афтартодокетами (Богословский вестник, 16–17. 2015. № 1 январь-март, № 2 апрель-июнь, стр. 56-68). У најкраћем ћу изнети срж овог текста. Аргумент налазимо у главном догматском делу Анастасија Синаита (VII в.) „Ὁδηγός“ (Путеводитељ), и због представљања христолошких проблема представља претходника Источника знања преп. Јована Дамаскина. Ту се образлаже да тљеност Светих Дарова, који се оставе на неколико дана, доказује тљеност Христа до Његовог Васкресења. Анастасије износи да се ми причешћујемо Телом Христовим у његовом тљеном стању, што показује тварна природа Светих Дарова, и тај „евхаристијски“ аргумент он користи искљчиво у оквиру полемике. Синаит предлаже афтартодокетима да ставе Свете Дарве у неки сасуд и посматрају шта ће се са њима десити за неколико дана. „Ако се не распадне, не промени и не поквари, биће очигледно да с правом проповедате да Христос од самог тренутка сједињења постоји савршено у непропадљивости, а ако се распада или квари, сви морате да признате једно од следећег: или то што једете, није право Христово тело, већ само слика, или да због вашег зловерја није сишао Свети Дух на њега, или да је Христово тело до Васкрсења тљено као жртва, подложно смрти и повредама, раздробљиво и јестиво“. И још: „У природу Његовог тела не само да верујемо, већ је у стварном опиту видимо и додирујемо је и причешћујемо се њоме, свакодневно по природи и истински је окушајући“. У Догматским разматрањима сам показао да оваква идеја није тачна, јер се ми причешћујемо Васкрслим Христом. Оно што је важно јесте да су и православни и афтартодокети знали да се причешће може покварити. То је зато што Дарови не мењају своју природу (како би волео Иван), иако о њима не говоримо да су после благосиљања обичан хлеб и обично вино. Да није тако, ми се никада не бисмо могли причестити Васкрслим, јер је Он у стању Будућег века. Но, постоји continuatio између нашег историјског, душевног тела и васкрслог, духовног. Рекао сам и понављам: како то заиста функционише, ваља питати неког паметнијег од мене. Игуман Адријан ће поменути да је извесни Михаило Сикидит 1190-их тврдио да се причешћујемо историјским Христовим телом. Из таквог размишљања потекло је учење о поновљеном и свакодневном понављању Христове жртве. Ово мишљење је осуђено на Константинопољским саборима 1156-1157. Ову осуду потврдио је и Константинопољски сабор сазван под патријархом Јованом X Каматиром (1198-1206) и царем Алексијем III Анђелом (1195-1203). Жртва Христова принесена је једном, а на свакој литургији хлеб и вино бивају та жртва Христовог Тела и Крви. Пашин оправдава св. Анастасија да је све ово речено само у оквиру полемике. Но, то је небитно за нашу тему. Друга тема је и историјски потврђен факт да се причешћем неко може отровати, односно да причешће није серум. Неки протестантски фундаменталисти су буквално схватили Мк 16, 18: Узимаће змије у руке; ако и смртно што попију, неће им наудити, па су у ритуалима помрли од змијских уједа. Ако би ми пак неки православни фундаменталиста приговорио како су ови јеретици, позвао бих га да нам са поскоком демонстрира своју правоверност. Имамо и најновији случај америчког јеванђелистичког бискупа, Џералда Глена, који намерно није хтео да се чува, јер је говорио да је Бог већи од вируса (каква је то мудрост!), и сада је умро од короне. У X в. грузински цар Давид је отрован причешћем које му је дао архиепископ Иларион (Ф. И. Успенский, История Византийской империи, М., 1997, т. 2. с. 433). Јерменска кнегиња Парандзем поткупила је свештеника Мрджјуника и он је причешћем отровао царицу Олимпију, јер није било другог начина, зато што је ова била јако предострожна. Није очекивала оволику количину људске злобе, тако да је са поверењем узела причешће и отровала се (Фавстос Бузанд, История Армении, 4, 15). У Хроници Биховца: 1451 г. кнез „Михајлушко“ (Михаило Сигизмундович) је сабрао војски и уз помоћ Москве узео Кијев. Велики кнез Казимир је повратио град, Михајлушко побегао у Москву, и када је био у једном манастиру, игуман, који га није волео, дао му је у причешће отров. Убио га је у моменту. Ни на Западу нису били ништа бољи, тако да је 1154 г. у Јорку отрован причешћем архиепископ Виљем Фиц-Херберт. Помиње се да када је један римски папа вероватно отрован, тако што су намазали руб Чаше, други су почели пити из Чаше кроз златну трубицу. И један и други пример сведоче да се причешће може контаминирати и да није више за употребу, иако остаје валидно као сакрамент. Јесте причешће и телесни лек, иако је првенствено храна за будући живот, али то не значи да нужно делује као медикамент или серум. Чуда су могућа, али су ретка, тако да ко није Јован Шангајски, топло му препоручујем да не узима причешће од зараженог беснилом. Сам сам описао неколико чуда преко причешћа у којима сам био протагониста, тако да су депласиране оптужбе на рачун моје вере. Није само причешће, кога Иван и ини безбожно своде на „свету ствар“, то које је подложно законима природе, него и све друге „свете ствари“, иако је причешће – да ми овај несуптилни теолог у покушају не приговори – sui generis. На интернету је описан експеримент, у оквиру којег су узети на анализу иконе из московских цркава, а добар део микроорганизама су били патогени: стафилококе, стрептококе, ешерихија коли итд. Зато се у свим црквама дезинфикују иконе и ван периода епидемије. Не бих помињао и тровања светом водицом, јер су то ретки случајеви, али их има. Према томе, Ивану би било паметно да узме од почетка да пређе градиво па да онда каже нешто сувисло, без да плива слободним стилом и одузима нам време. Московљани о причешћу и вирусу Иван је већ назвао патријарха Кирила и митрополита Илариона неверницима и новотарцима, али ми је до његовог мишљења као до ланог снега и зато бих изнео скоре гледе Алфејеве: „...Чаша и кашичица нису заштићени од присуства бактерија и вируса... ревнитељи који се бахате (кочопере) својим Православљем...не слушати ревнитеље и њихову фарисејску проповед о 'маловерју'... – Какву реакцију Ви добијате од парохијана, верујућих на последње решење Синода, на инструкције, на конкретне предузете мере? – Генерално, реакција је позитивна, благодарна и смирена. Али постоје људи који покушавају да искористе ситуацију како би, како се каже, 'преврнули чамац', поткопали поверење ка свештеноначалницима. Један ђакон недавно је написао: 'Хтео бих да поставим нашим јерарсима питање: зашто ви тако брзо, без борбе, под хуманистичким сосом 'бригом о ближњем' продајете слободу Цркве? За православне људе је очигледно да кроз Свето Причешће никаква инфекција се не преноси. Мислити другачије је богохуљење'. Хтео бих да поновим оно што је Црква последњих дана говорила много пута: ми чврсто верујемо у то да се никаква зараза не може пренети кроз Свете Дарове. Тело и Крв Христову верници примају 'на исцељење душе и тела', то јест они сами јесу извор исцељења. Али Чаша и кашичица за причешће – то су ти предмети који нису заштићени од присуства на њима бактерија и вируса. Због тога се предузимају специјалне мере за њихово санирање. Ка томе се морамо односити са смирењем и спокојем. Они који се данас бахате својим Православљем, који са гордошћу говоре да 'исповедници у карантин не иду', понашају се не јеванђелски, већ фарисејски. Они се користе кризом ради промовисања себе: погледајте, говоре, ја нисам такав као остали људи, ја сам исповедник вере, а не попут Патријарха и осталих архијереја. Ово је неодговорно и егоистично понашање. Не бојиш се да се заразиш сам, мисли о другима. Такве људе не можете убедити у супротно, али ја бих хтео да се обратим ка онима који се под утицајем ових проповедника могу саблазнити. Верујте ми, драги моји, Свјатјајши Патријарх и Свештени Синод не познају горе од наших преподобно-ревнитеља Свештено Предање Цркве. Кад се инструкција припремала, проучавали су се преседани. На крају крајева, Црква се није први пут суочила с епидемијом (Не боишься заразиться сам, подумай о других, Митрополит Волоколамский Иларион (Алфеев). Беседовала Ольга Липич. Источник: РИА Новости 24 марта 2020 г.)“. Ово промишљање је сасвим у складу са препорукама Синода СПЦ (акт Бp. 254, 25. март 2020) подручним епископима: „препоручујемо да у светом Путиру сваки пут буде довољно Крви Господње, а честице Тела Господњег да не буду велике, тако да причасник, довољно отворивши уста, може да се причести, а да га света ложица и не дотакне“. Ложица или л'жица (словенски) је кашичица. Док Руси дезинфикују кашичице, овде се то избегава јер иста не додирује уста причасника. На тај начин се причешће неће контаминирати. И ово је у складу са канонском праксом, мада мало опуштеније него по старим прописима. Овако је јасно да се преко причешћа нико не може заразити, а не да се позива на неко дезинфекционо својство причешћа, боже ме сачувај! Радо ћу одговорит нашем другару Инквизитору ако узме да лепо прочешља моје аргументе из набројаних текстова, али ако ми напише нешто у овом стилу, онда га препуштам нирвани. Рим, 14/04/2020 Извор: Зоран Ђуровић: Кад Иван Инквизитор Марковић ископава јеретике | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес VIDOVDAN.ORG УводСимпатични ми у Господину Исукару, Иван Инквизитор Марковић, кога сам од милоште и Сотоном звао, је моја...

Друга недеља Васкршњег поста зове се Пачиста недеља и посвећена је Светом Григорију Палами, великом подвижнику који је живео у 14. веку, а који је био зачетник и учитељ великог покрета који је променио хришћанство. У питању је исихазам. О исихазму који је неретко погрешно схватан као верски фанатизам, говорио је протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“. „Фанатизам наступа када нема љубави ни послушања“ рекао је отац Слободан, додајући да њему нема места у исихазму. Отац Слободан закључује да од исихаста, који су можда најдубље доживљавали веру, можемо да научимо да ћутањем промишљамо оно што желимо исказати. Извор: Радио Источник View full Странице