Претражи Живе Речи Утехе

Данас је нарцисоидност добила један пежоративан призвук. При самом помену нарциса ми нужно мислимо на нешто негативно, погрешно, лоше, каже у поткасту Мамазјанија дечји психијатар Роберто Грујичић. И заиста, нарцис је стопостотно негативан појам у свакодневном говору. Грујичић, пак, тврди да не треба тако посматрати ствари. ”Људи не знају да постоји нешто што се зове ’здрава нарцисоидност’ или, ако хоћете да блаже звучи, самоувереност. А шта је то друго него једна нарцистичка црта која нас гура и стимулише ка успеху? Као што није свака анксиозност патолошка, односно није сваки страх патолошки, већ постоје и нормални страхови, исто тако постоје и нарцистичке црте и нарцистичке одбране које су у психологији познате као неки од најјачих елемената наше личности помоћу којих ми стремимо ка успеху.” – објаснио је Грујичић. Међутим, додао је, психолози и психијатри се веома забрину ако код особе посумњају на нарцистички поремећај личности. А то је већ нешто друго. ”Углавном када људи говоре о нарцисима, о томе се ради. О поремећају личности и психопатији. Ми, у суштини, као друштво идемо ка нечему што се зове нарцистичко доба. Култура маркетинга, медија, продаје било чега што се упарује са лепотом. Срећа је постала императив и ти ако ниси срећан, готово да ’ниси нормалан’.” – истиче овај психијатар. У раду с децом и родитељима, каже, веома често доживљава ситуацију да му родитељи кад уђу у ординацију одмах кажу: ”Докторе, моје дете је високо интелигентно”. ”На то ја кажем добро, хајде да видимо шта оно може, шта не може. На крају се испостави да је то дете од, на пример, седам година, које решава сложеније аритметичке задатке, али и даље носи пелене. Ту сад треба да се запитамо – да ли је то дете интелигентно? Јер, постоје различите врсте интелигенције. Оно како ми сада меримо интелигенцију показује само тренутни пресек стања, оно како је то дете САДА решило неки тест. Али тај резултат, тај фамозни IQ не осликава свакодневно функционисање неке особе.” – каже Грујичић. Додаје да, гледајући децу како вешто у најранијем узрасту баратају новим технологијама и проналазе цртаће које желе на Јутјубу, родитељи себе на неки начин теше и уверавају да је то доказ да је дете интелигентно иако оно, можда, још и не говори. ”То су начини на које родитељи покушавају да пронађу и надоместе неки недостатак и то су те наше нарцистичке црте које носимо и потпуно је ок. Али постоји други пробрем, а то су нарцистички родитељи који имају управо тај малигни нарцизам.” – објашњава психијатар. Каже да је познато да су нарциси усмерени на себе, без емпатије за друге, црпе од других све што је за њихову корист. ”Али, оно што се заборавља јесте да и ти нарциси добију децу. И то онда постаје језиво. Сви оне клишее за које смо чули а везују се за родитеље нарцисе, заиста су истинити. Дете је добро само док остварује амбиције родитеља, док осваја медаље, док иде на такмичења… Па се та деца толико упињу и иду ван својих капацитета да би импресионирали тог родитеља. Јер детету је, рекли смо, најважније на свету да га родитељ воли. А родитељ никад није задовољан и ту је једна провалија у коју дете тоне…” – казао је Грујичић. Истовремено, мањак емпатије који је једна од главних особина нарцисоидних родитеља спречава их да уоче и препознају тугу и бол коју наносе свом детету. ”Они не препознају базичне емоционалне потребе свог детета. Они да препознају да је њихово дете ОЧАЈНО због тога што они нису срећни због њиховог успеха, они би стали. Али не препознају. То су они родитељи који од самог старта нису посвећени том детету. Они неће да жртвују своје слободно време за игру с децом, ангажоваће дадиље или баке, али траже резулзтат и за тај резултат преузимају заслуге.” – објашњава овај дечји психијатар. Каже да никако није против тога да родитељи кад добију дете угоде себи и пронађу време за изласке или хобије, али би, на почетку, ипак требало да имамо у виду да је то наше ноћно устајање детету потребно и да је време које му посвећујемо у том првом периоду од великог значаја за његово напредовање и емоционално здравље. ”Али, нарцистички родитељи се ничег не одричу. Они уживају у пажњи коју добијају због успеха који остварује њихово дете. Храни се тај его. А онда, то дете одрасте и постане можда боље, лепше, успешније од родитеља. И ти видиш ситуацију, у пракси, на пример дођу мајка и ћерка, а ћерка постаје лепша од маме која је нарцис и која то не може да поднесе. Ту се појављује суманута слика замене улога, где се мајка понаша као дете јер је озбиљно љубоморна на своје дете. И то је озбиљан проблем у породици који се врло тешко лечи.” – тврди овај психијатар који се и бави заштитом деце од злостављања. Говорећи о малигном нарцизму, овај психијатар открива да се он у литератури дефинише и као ”корпоративни нарцизам” јер су то људи који су на високим функцијама у великим компанијама, утицајни политичари, они који управљају великим количинама новца или људи на једној страни, а не могу да интерреагују са својим сопственим дететом. То се, тврди Грујичић, често дешава. Како је објаснио, постоји и друга врста нарцизма, који у психијатрији зову вулнерабилни, односно осетљиви нарцизам. ”То су најчешће, када је реч о родитељима, жртве. Преузимају ту улогу, па се може чути у њиховом окружењу како за њих говоре ’изиграва жртву’. Иако се верује да није тако, то су заправо врло моћне позиције које такви родитељи често користе за манипулацију. А ако неко може да препозна такве особе, то су деца, адолесценти пре свега. Без грешке их ’намиришу’ па дођу и кажу вам ’моја мајка стално изиграва жртву, не могу више да је слушам’. И онда настаје тај конфликт где мајка поставља ствари тако да је она све радила за своје дете, и чисти и пази и нуна и све даје, а ти не можеш да се вратиш кући на време, него касниш. И замислите онда тај конфликт у адолесценту, који стварно почиње да мисли да чини неко зло тој жени. И такав однос у породици обично се заврши на два начина. Или апсолутним прекидом или тиме да дете постане такво исто, да преузме тај образац и исти проблем онда има у својим односима које ствара кроз живот.” – истакао је Роберто Грујичић, иначе дечји психијатар на Институту за мајку и дете. И тако деца нарциса, каже овај доктор, постају или такође нарциси, или црне овде у породици које неће да играју по задатим им правилима. ”То су обично заиста она паметнија деца која успеју да прозру такве родитеље и од њих да се дистанцирају, али се онда отвара један пут на ком они врло често утеху траже у психоактивним супстанцама, ризичним ситуацијама, лошим односима.” – објаснио је Грујичић. https://zelenaucionica.com/dr-grujicic-roditelji-narcisi-ne-mogu-da-podnesu-kad-njihova-deca-postanu-lepsa-i-uspesnija-od-njih-tu-se-pojavljuje-sumanuta-slika-zamene-uloga/

Јуче док сам чекала воз у подземној железници седела сам на клупи поред једне мајке и њеног шестогодишњег синa. Мајка је уморно и монотоно презирала дете. „Мама, боли ме стомак…“ „Ко је ти крив? Рекла сам ти да не једеш толико. Немаш мере, погледајте како ти се стомак надуо! Погледај панталоне. Па прљав си као прасе! Јуче сам их прала и сад морам поново. Устани, воз је стигао.“ Дечак се окренуо, узео своје ствари и полако кренуо до вагона. Све у мени се стегло. Из два разлога. Прво, са мном су разговарали на исти начин у детињству. Друго, кад сам јако уморна или депресивна, на тај начин се односим према свом сину. Имала сам жељу да седнем поред тог детета, да га помазим по стомаку, стиснем га уз себе и кажем му нешто попут: „Не слушај је, добро си, само си дете. Нормално је да не знаш колико хране је много, твој мозак није зрео за такву контролу, то би требало да уради твоја мајка. Нормално је испрљати одећу. Па ти си дете…“ Али сместила сам се на другу страну вагона, затворила очи и осетила да ћу заплакати. У мојој глави је мамин глас одзвањао као да га сада чујем. До бола познате фразе: „са те две леве руке …“, „на кога ли си да ми је знати“, „Боже, шта ће од тебе испасти“… Одрасла сам и научила да се браним. Више не допуштам ником да тако прича са мном. Требале су ми године психотерапије да се навикнем. Да вратим границе које су у потпуности уништене. Да обновим своје самопоштовање из рушевина. Да будем таква каква јесам. Али гласови у мојој глави су још увек ту. И сама сам већ мајка која живи на другом крају света, скоро осам хиљада километара удаљеном од моје мајке. Не виђамо се често и ретко разговарамо телефоном. Када разговара са мном, научила је да задржава за себе своје мишљење о мојим женским, људским и професионалним квалитетама. Јер, кад је моја мајка била дете, према њој су се понашали много горе. Дала ми је само два посто онога што је њој дала мајка, моја безобзирна бака. Кроз детињство, стално сам понављала себи „Никад нећу разговарати са својом децом на тај начин“, али кад сам љута, исцрпљена и са слабом контролом, чујем себе како изговарам врло сличне фразе свом детету, чак и истим тоном! Не кривим своју мајку за оно што ми је говорила пре тридесет година и за то што ми никада није рекла – „драго моје дете“, „мила моја девојчица“, „моја лепотица“. Знам да јој није било лако променити оне обрасце понашања којима је деценијама била изложена. А такође и њена мајка, којој је то у детињству сигурно било још теже. А ако погледамо даље у породичну историју, хаос је све већи. Болести, глад, рат, било је битно само преживети. Не преостаје ми ништа друго него да волим свог сина свим срцем и да покушам да прекинем тај низ. Покажем му своју безусловну љубав 10 пута дневно. Загрлим га 50 пута дневно. Шаљем му позитивне поруке. Чиним све како би он чуо унутрашње гласове како му говоре да има право на свој живот. Има право на љубав, само зато што је рођен. Да је згодан, паметан и талентован по рођењу (све је то тачно), да има велико срце и постаће прави мушкарац. Чак се и сада понаша као прави мушкарац: увек ми отвара врата, узима моје тешке торбе – а нисам то од њега тражила. И што се више трудим да радим ове ствари, слабији су гласови у мојој глави. Да, они су још увек ту и можда ће их увек бити. Али више их не чујем све време, као што не чујем буку аутомобила који пролазе. На све се навикне. Све мање покушавам да заслужим љубав и своје право на постојање, а све више се навикавам да будем само ја, довољно добра таква каква јесам. У мом координатном систему, свако почиње од себе. Покушава да воли своју децу и родитеље онакве какви јесу – нису идеални, то је јасно. Кад научимо да безусловно волимо своје ближње, почињемо да прихватамо и друге људе – комшије, колеге, пролазнике. Када водимо рачуна о себи, кад прихватамо себе, жеља за мењањем других опада. И ту је кључ среће и задовољства. Аутор: Олга Карчевска https://zelenaucionica.com/jer-kad-je-moja-majka-bila-dete-prema-njoj-su-se-ponasali-mnogo-gore-dala-mi-je-samo-dva-posto-onoga-sto-je-njoj-dala-majka-moja-bezobzirna-baka/

Немерљиво много пута сам се срео са људима, поготово религиозним који године, деценије, па и цео свој живот остају у осећају кривице, некада због тривијалних, некада због озбиљнијих грешака. Некада то чак и нису реалне грешке, већ их тако доживљавају. Најчешће, није ствар у грешкама, оне су исто тако често поправљиве, а и када нису може се с њима живети. Јесте да различите хришћанске традиције радо Бога употребљавају као део система награда-казна, јесте да се и у Библији, поготово Старом завету, могу прочитати разни текстови у којима Бог стварно и делује као ,,преки суд”, али то је тако ако Библију доживљавамо као историјску хронику. Али она то најчешће није, већ текстове који је чине, ваља гледати као историју ,,божанске педагогије”, стварања, одгоја, васпитавања човека, историју развоја. Најпре је човек у рају, шетка се, једе, игра се, лепо му, као детету у родитељској кући, али има неке границе, забране које не сме прекршити. Прекршивши забрану он бива кажњен, истеривањем из куће/раја. Тада почиње епопеја, губљење, тражење, робовање, смрт, болести, грешке, награде, казне, 10 заповести као темељ васпитања, разна искуства у којима пада и опет устаје… све оно што и прати развој човека који расте и одваја се од родитеља. Врхунац Библије је у Новом завету, где више није акценат на недораслости људи, неискуству, непослушности… акценат је на узајамности, одраслости, љубави, размени, давању, праштању. А то могу само они људи који су већ усвојили родитељске/Божије норме али ваља да оне постану и њихови лични избори. Стари завет је крајње поједностављено гледано рани развој човека, најмлађи узраст, где су систем казне и награде, условљавање, директна упутства, границе, учење одговорности кроз испаштање за лоше понашање главна тема. Нови завет је, опет крајње поједностављено гледано, позив на потпуно одрастање, преузимање одговорности, и то не само за себе већ и за друге. То је прича о љубави, жртви коју љубав подразумева, идеалима, смислу… нема више кривице, ни казне, сада је тема савест. Моралност не због страха од казне, већ етичност која произилази из свести човека о добру и злу, о преузимању одговорности за сопствену судбину као и судбину ближњих. Не из страха, већ из љубави. Слику Бога из Старог завета можемо сасвим гледати кроз призму психоаналитичког Супер ега, или што би трансакциони аналитичари рекли Критикујућег (фрустрирајућег) Родитеља. То је родитељ који својим ауторитетом намеће, захтева и кажњава. У Новом завету Бог је савест, тихи унутрашњи глас који говори шта је добро а шта лоше, који раздваја жито од кукоља, који не кажњава, не уништава, он опомиње и води покајању, метаноји, преумљењу, преображају. То нису два различита Бога, то је исти Бог, али из различитих перспектива. Једна је перспектива детета, друга одраслог човека. На један начин родитеље видимо као деца на други начин када одрастемо, на један се начин родитељи опходе према нама док смо деца а на други када смо одрасли људи. Кривица није нужно негативно осећање, баш супротно. Али и ту ваља разликовати патолошко од здравог, незрело од зрелог. Зрела је она кривица која нас води признавању грешке, прихватању сопствене погрешивости, покушај репарације тј. исправљања грешке ако је могуће, надомештање штете коју смо направили или ако не, смирено прихватање сопствене ,,лоше стране, несавршености и учење из тог искуства да грешку не поновимо. То је заправо покајање, преумљење, преображај, сазревање, пут индивидуације. Незрела, патолошка је она кривица која нема епилог, она је деструктивна, то је агресија окренута ка себи, уништитељски порив, без могућности праштања, промене, прихватања, преображаја. Глас лишен љубави, самилости, разумевања. Она је сврха сама себи и сасвим је супротна од библијског наратива, па и Божије воље. Таква је кривица демонски глас, не Божији. Она је зла а не добра, она је деструктивна а не креативна, она уништава а не ствара. То је перверзно извитоперење онога што Библија говори да је Божији циљ стварања човека. Слободан, достојанствен, реалистичан, привржен, креативан, разуман, стваралачки оријентисан, љубављу надахнут човек а не убијен у појам. Врхунац Библије је у Новом завету, где више није акценат на недораслости људи, неискуству, непослушности… акценат је на узајамности, одраслости, љубави, размени, давању, праштању. А то могу само они људи који су већ усвојили родитељске/Божије норме али ваља да оне постану и њихови лични избори. Стари завет је крајње поједностављено гледано рани развој човека, најмлађи узраст, где су систем казне и награде, условљавање, директна упутства, границе, учење одговорности кроз испаштање за лоше понашање главна тема. Нови завет је, опет крајње поједностављено гледано, позив на потпуно одрастање, преузимање одговорности, и то не само за себе већ и за друге. То је прича о љубави, жртви коју љубав подразумева, идеалима, смислу… нема више кривице, ни казне, сада је тема савест. Моралност не због страха од казне, већ етичност која произилази из свести човека о добру и злу, о преузимању одговорности за сопствену судбину као и судбину ближњих. Не из страха, већ из љубави. аутор: Филип Стојковић извор