Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'бог'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Господ ...потом рече Томи: пружи прст твој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан но веран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој! Ради Томе Господ се и јавио по други пут, ради једног човека, једног грешника. Онај, кога хорови ангелски окружаваху, с радосним клицањем Њему као победитељу смрти, оставља Своје небесно стадо и хита да спасе једну залуталу овцу. Нека се постиде од Његовог примера сви они људи, који кад дођу до велике славе и силе у овоме свету забораве своје немоћне и бедне пријатеље, па се још са стидом и презрењем уклањају од њих. Због Свог човекољубља Господ не преза ни од каква понижења ни од каква труда. Из човекољубља Он силази по други пут у једну скромну собу у Јерусалиму, као прослављен и свесилан. О, та благословена соба, из које се излило више благослова на род човечји него из свих палата царских! Кад се господ показао Томи, Тома је радосно узвикнуо: Господ мој и Бог мој! Тим речима Тома је признао Христа као човека и као Бога, обоје у једној живој личности. А сад додир прослављеног Господа био је довољан да да Томи ону благодат Духа, оно обновљење живота, и ону власт праштања и задржавања греха, коју је Господ на осам дана раније дао осталим апостолима речју и духновењем. Јер кад је Господ још као непрослављен, у смртноме телу, могао кроз додир тога тела исцелити крвоточну жену и испунити је силом и здрављем, тим пре је Он могао, у Свом васкрслом и прослављеном телу, подарити Томи кроз прикосновење сву ону силу и власт, коју је подарио био другим апостолима на други начин. Наравно, није искључено, да је Господ баш и на исти начин подарио овом приликом силу и власт Томи као раније и осталим ученицима, мада се о томе у Јеванђељу не говори. Јер ни издалека није све записано, што је Господ рекао и учинио после Свога славнога васкрсења, као што мало доцније јеванђелист сам то изрично потврђује. Главно је, да је и Тома, на овај или онај начин, примио од Господа онакву исту силу и власт као и остали ученици, што се, у осталом, доцније јасно показало у његовој апостолској служби, у чудотворним делима и у херојској смрти. (Из житија св. апостола Томе види се, да је он због своје неустрашиве проповеди о васкрслом Господу Христу био осуђен на смрт. Пет војника проболи су са пет копаља овога храброга војника Христова. Владика Николај Велимировић https://www.facebook.com/people/%D0%9D%D0%B0-%D0%9F%D1%83%D1%82%D1%83-%D0%A5%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%BC/pfbid0265L2bh54TLPhR6MEERqSP5Gg7SefaV6qq157EWkAf9XvdXsYHHMtbthDiAB69jDml/
  2. Иконописање је више од уметности – то је духовни чин кроз који се пројављује божанска присутност. Владика Иларион за „Религију“ приповеда о свом искуству у иконописању и дубокој вези између вере и уметности. Као један од најсветијих чинова у православљу, иконописање је попут уметности која је мост између неба и земље. Кроз руке иконописца, ликови светитеља, анђела и Христа оживљавају на дасци, уносећи божанску присутност у свет. Овај чин није само пуки уметнички израз, већ је дубоко духовно искуство, кроз које се Бог пројављује и човек духовно преображава. Епископ новобрдски Иларион, чије је световно име било Растко Лупуловић, носи дар иконописа у свом срцу као духовну обавезу и израз љубави према Богу. Говорећи о свом иконописном путовању, владика Иларион се осврће на тренутке проведене у Манастиру Високи Дечани, где је и започео своје монашко путовање - Учествујем, на неки начин, у раду Високе школе Српске православне цркве за уметност и конзервацију. То је установа у којој се ја осећам пријатно, зато што имам пуно пријатеља међу професорима и међу студентима. А и бавио сам се иконописом док сам живео као монах у манастиру Високи Дечани - започиње епископ Иларион, осветљавајући своје прве кораке у овом светом позиву. Владика Иларион, пре него што је у августу 1996. године оденуо монашку одору, био је талентовани глумац, познат по улогама у филмовима „Биће боље“ и „Пакет аранжман“. Његов дар за уметност био је евидентан још у световном животу, где је својим глумачким способностима и музичким талентом оставио значајан траг. Први пут је крочио у Манастир Високи Дечани 1992. године, где га је повео колега са класе Ненад Јездић. Овај сусрет са духовношћу манастира променио је његов живот, тако да владика свој живот рачуна од тренутка када је крочио у ову светињу на Космету. - Указала ми се прилика да учествујем у овој радионици за иконописање са професорима из Румуније и са професором Тодором Митровићем, који ме је и обавестио о овом догађају и позвао да учествујем. Мени је част и радост да могу поново да седнем за штафелај и помало иконопишем уз мога ментора Луку. На неки начин, сликамо заједно и он ми преноси искуство и знање које је стекао на академији, а које ја нисам стекао учећи иконопис у манастиру Високи Дечани - присећа се епископ новобрдски и викар патријарха Порфирија. Владика Иларион сведочи да му је иконописање у радионици посебно радосно искуство, у коме види провиденцијални значај. - Постоји нешто провиденцијално у вези с овим догађајем, зато што данас празнујемо Нерукотворену икону Господа нашег Исуса Христа, првобитну икону коју је насликао сам Христос. Ми се укључујемо у благодатни живот самог Бога, ми смо причастници божанске природе, чак и телесно по речима апостола, и све деловање је заправо његово. Ми смо његови сарадници, његови помоћници у том његовом делу, у његовом животу у који Господ жели да нас укључи, и у том смислу човек не слика Бога, него кроз иконопис Бог слика човека, односно ствара га и ствара га изнова, покушавајући да пронађе тај замагљени лик Божји у човеку - каже владика и наставља: - По предању везаном за настанак првобитне Нерукотворене иконе, Господ Христос је оставио одраз свога лика на убрусу који је послао кнезу Афгару, кога је исцелио и утешио. Претходно иконописац, односно живописац, кога је кнез Афгар послао да наслика икону Христову, није могао да га наслика, зато што се по том предању лик Христов непрекидно мењао. То говори да је немогуће човеку да наслика Христов лик, и све ово време Христос сам оставља одраз свог лика на убрусу, односно на дасци за штафелајем, или на зиду или било где друго - закључује епископ новобрдски Иларион и даље разматра тајну иконописања, објашњавајући да човек не слика Бога, већ да кроз иконопис Бог слика човека: - Човек, као и у свакој другој духовној дисциплини, треба да дође у такво стање, да се са смирењем испразни од сваког покушаја да својим снагама то постигне, него молећи се Богу он разоткрива лик Христов. У мери у којој је сликар, иконописац, или живописац успео да себе ослободи од тих стега своје перцепције, свога домишљања, у тој мери ће остварити слободу да живи лик Христов продише кроз ово што слика. Ова реч владике Илариона није само упутство за иконописце, већ је водич за сваког верника у њиховом духовном путу, да кроз смирење, молитву и благодат, постану одраз божанског светла, слике Христа које сијају у овом свету. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/24336/vladika-ilarion-ikonopisanje
  3. Не враћајмо се на грехе које смо већ исповедили. Сећање на грехе боли. Јесте ли тражили опроштај? То је то, готово је. Бог све прашта кроз исповест. Не смемо се враћати и очајавати. Будимо понизне слуге пред Богом. Да осетимо захвалност и радост због опроштења наших грехова. Није здраво да се човек претерано каје за своје грехе и буни се против свог зла – тако доводи себе до очаја. Очај и разочарање су најгора ствар. Ово је сатанина замка да натера човека да изгуби жељу за духовним стварима и доведе га до очаја, апатије и малодушности. Тада човек не може ништа, постаје неспособан. Каже у себи: „Грешим, јадан сам, ја сам ово, ја сам оно, нисам оно, нисам друго... Требало је тада, онда нисам то урадио, сада се ништа не дешава... Узалуд су ми прошле године, нисам достојан“ . Тако ствара комплекс инфериорности, непотребно самопонижење, за њега је све узалуд. Знате ли колико је то тешко? Ово је лажна понизност. Све су то знаци очаја код особе која је опседнута Сатаном. Човек дође дотле да не жели ни да се причести, мисли да је недостојан свега. Покушава да понизи себе, своје поступке... Ово је замка коју Сатана поставља да би човек изгубио наду у Божју љубав. То су страшне ствари противне Духу Божијем. Размишљај - да, грешим, не иде ми добро. Али, шта год да те брине, претвори то у молитву, не држи унутра, отиди код исповедника, исповеди се и - то је то! Хајде да се не враћамо и размишљамо шта нисмо урадили. Важно је шта ћемо сада, од ове тачке па надаље. Како је рекао св. Апостол Павле „...Браћо, ја за себе не мислим још да сам то достигао; једно пак чиним: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном, “ (Фил. 3:13). Дух малодушности насрнуо је на апостола Павла, желећи да га одврати од његовог трагања за Христом, али се он охрабрио и рекао: „...и више не живим ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2, 20). И још: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? Као што је написано: Ради тебе нас убијају ваздан, сматрају нас овцама за клање.“ ( Рим. 8:35, 36 ). И св. Пророк Давид је певао: „Нећу умрети, него ћу живети и јављаћу дела Господња“ (Пс. 117,17). Копајте по светим списима. Сетите се оног дивног стиха: „Волим оне који ме љубе, и који ме траже наћи ће милост“ (Прич. Сол. 8:17). старац Порфирије приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор
  4. „Бол је велики дар и ако га правилно користимо постаје благослов. Морамо бол посматрати са тачке Царства небеског јер шта год нам се деси у животу, то није ништа према ономе што ће нам Бог дати у свом вјечном Царству – тамо ћемо, а не у овом животу, добити награде за наше болове и патње. Ако хоћеш да у овом животу добијеш одговор у себи ћеш имати на хиљаде: Зашто? Ако будеш гледао са осматрачнице Царства Божијег примићеш бол као велики благослов – то је Божији одговор на патњу људску. Он човјеку не даје лажна обећања да ће бол укинути, него му обећава да ће га преобразити из проклетства у благослов“, поручио је о. Јордан Марков, свештеник Епархије будимљанско-никшићке, током предавања које је у суботу 3. августа, одржао у Горњем манастиру Острогу, говорећи на тему ”Зашто Бог допушта бол и страдање”. О. Јордан је нагласио да нас Бог није створио за то да бисмо осјећали бол. Напротив, из Светог писма знамо да нас је Бог смјестио у сладоносни Рај, то јест у Рај радости и среће. „Знамо и да нас је Бог саздао бесмртне, без икаквог додира са трулежношћу и болом да бисмо свагда живјели у радости која се природно јавља од општења са Богом. Ипак онда је дошао тренутак човјековог слободног избора – раскид односа са Богом, отпадништво човјека од љубави Божије. Пошто је човјек нарушио заповијести Божије у свијету се јавио бол који свако осјећа и тјелесно и душевно“, казао је отац Јордан, посјетивши да се бол у свијету пројављује у веома различитим облицима. Указао је на то да је једна од грешака у нашем односу према Богу и лажна представа о томе да ћемо ако будемо с Њим имати срећан живот, да ћемо увијек да будемо срећни и да ће све бити онако како смо ми замислили: „Од Бога молимо здравља и среће, све оно што јесте природно, али није на првом мјесту. Велика је грешка мислити да ако смо с Богом нећемо имати никакав бол. Христос нам није обећао да ће живот с Њим бити безболан. Напротив, јасно је рекао, било да смо близу или далеко од Њега бол ће се јављати у нашем животу, али ће с Христом бити лакши за подношење и неће бити тако силан као без Христа .“ Друга грешка у односу с Богом је оно велико питање: А што је Бог допустио да се то мени деси? Од тог тренута почињемо да ропћемо, да се жалимо Богу. Ако и не ропећмо на Бога, постављамо питање: Шта Господ чини поводом свега што се око нас збива? Зашто допушта зло у овом свијету, зашто Бог све трпи и не прогони зло? Какав је одговор Божији на ту велику и претешку појаву каква је бол? „Христос је побиједио смрт, из проклетства ју је претворио у благослов. На који начин? Он нам није омогућио да избјегнемо бол и смрт, него нам је дао могућност да их употребљавамо на корист, да горку чашу претворимо у чашу сладости, а смрт у живот. Кроз бол откривамо колико нам је важан крст Христов. Сам Господ је по својој људској природи окусио чашу бола и смрти до такве мјере какве није укусио нико од људи и нико неће осјетити већи бол од Христа, зато што нико никад неће имати Његову безгрешну и божанствену природу. Он је заиста осјетио бол и зато није правилно говорити: Он је Бог и зато што је Бог имао је силу све да поднесе. То није тако, а свједок тога је Јеванђеље“, казао је, између осталог, о. Јордан Марков. Предавање о. Јордана Маркова Острошке духовне вечери са благословом Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског, Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, одржавају се суботом на платоу Горњег манастира Острога. https://mitropolija.com/2024/08/06/o-jordan-markov-u-ostrogu-bog-ne-obecava-da-ce-bol-ukinuti-nego-da-ce-ga-iz-prokletstva-preobraziti-u-blagoslov/
  5. Најспасоноснија Света Тајна! Господ мења уобичајени ритам и ритуал старозаветног седера (верски оброк који се служио у јеврејским домовима), едукативне и симболичне трпезе-сећања на прошли догађај избављења Јевреја из руке фараона, преласка Црвеног мора и уласка у обећану земљу . Eво, два нова благослова и две нове ствари - квасни хлеб и додатна чаша вина и све се концептуално и дубоко, суштински мења. Завршава се старозаветни седер и почиње новозаветна Литургија. Побеђена је смрт и грех целог човечанства. И читаво човечанство је потенцијално уведено, не у обећану земљу, већ у широко отворено Небо – у Царство Небеско. Понављам, уводе га два благослова и два предмета: хлеб и вино, али Бог, који седи за трпезом Тајне вечере, својом силом и вољом претвара хлеб и вино у највишу светињу на свету – Тело и Крв Христову! „И док су јели, Исус узе хлеб, благослови га, преломи га и даде ученицима, и рече: Узмите, једите: ово је тело моје. И узевши чашу и заблагодаривши, даде им је и рече: „Пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја Новозаветна, која се за многе пролива ради опроштења грехова“ (Матеј 26: 26-28). Речи о Телу и Крви Христовој, изговорене од самог Бога, постају језгро, средиште око којег, као град око животворног извора, постепено расте Литургија. И тако се сам Бог „отворио“ да бисмо ушли у Њега, сјединили се са Њим, постали део Њега, да би Крв Божија текла у нашим венама и да би Његово Тело постало део нашег тела. Величанствена љубав Божанска без дна, пред којом дрхтиш и клањаш се са великим страхом Божијим и уједно са великом радошћу, и осећаш Бога са насладом, задивљујуће Га созерцавајући у Тајнама Цркве. Зашто је то Тајна? Јесу се окупили иза затворених врата због страха од Јевреја, то је тачно, али мислим, и зато што се на неки тајанствен начин Господ Свемогући сједињује са човеком и човек у Њему постаје бог. А ово је највеће задовољство и највећа срећа на земљи и на Небу. Шта да радимо? Како правилно унети ову тајну? Господ у Светом Јеванђељу одговара на ово питање: узмите лавор, узмите пешкир и оперите људима ноге. Преобразите свој живот у служење Богу и људима. О томе је говорио и Син Човечији током Тајне вечере: „А настаде и препирка међу њима који се од њих сматра да је већи. А он им рече: Цареви народа господаре над њима и властодршци њихови називају се добротвори. Али ви немојте тако; него ко је међу вама већи, нека буде као млађи, и старјешина као слуга. Јер ко је већи, који сједи за трпезом или који служи? Није ли онај који сједи за трпезом? А ја сам међу вама као слуга.“ (Лука 22:24–27). Буди као Христос усред света! Жртвуј себе за милосрђе, доброту и љубав, и Бог ће ући у тебе. Тада ће настати таква радост и таква срећа о којој је немогуће и сањати и нико ти их никада неће одузети. И у твом срцу ће се десити велика тајна, за коју је немогуће наћи речи у овом животу, али ће ова тајна за тебе постати сам живот – живот вечни и вечно спасење. На црквеном престолу сија патена са Телом Христовим и Чаша са Његовом Крвљу. Бог те чека. Он чека да пожелиш да будеш срећан. Слава дуготрпљењу Твоме, Господе! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru
  6. Управо због свега наведеног у вези са друштвеним контекстом у којем се рађа рана хришћанска црква, понекад и незнатне изјавекрију у себи дух промена или нам откривају веће истине. Овде ћемо изложити једну епизоду која одговара напред реченоме. По извесним мишљењима, епизода описана у 1Кор 11, 3-17 обично се узима као пример суштински потчињеног односа жене у односу на мушкарце.Контекст у којем су ова упутства изнесена највероватније јесте богослужбена заједница, што значи да су се хришћани састали у приватној кући, али је сам догађај јавни. Апостол Павле у наведеним стиховима помиње стид и срамоту у контексту молитве и пророковања: Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос, а муж је глава жени, а Бог је глава Христу. Сваки муж који се с покривеном главом моли Богу или пророкује, срамоти главу своју. И свака жена која се гологлава моли Богу или пророкује, срамоти главу своју; јер је једно исто као и ошишана. Јер ако се жена не покрива, нека се и шиша; ако ли је стидно жени шишати се или бријати се, нека се покрива. Али муж не треба да покрива главу, јер је слика и слава Божија; а жена је слава мужевљева. Јер није муж од жене, него жена од мужа, Пошто муж не би саздан ради жене, него жена ради мужа. Зато жена треба да има власт на глави ради анђела. Ипак, у Господу нити је муж без жене ни жена без мужа. Јер као што је жена од мужа, тако је и муж кроз жену а све је од Бога, (1Кор 11, 3-12). Термини срамоте и осећаја стида постављени су у оквир приче, тако да се не дотичу само друштвеног значаја, него своје значење граде и теолошки, али и богослужбено. За многе који су се бавили овим стиховима, најснажнији аргумент је био појам „главе“, у смислу да он симболизује подређеност жене мушкарцу, јер је муж глава жени. Међутим, у наведеним стиховима и почетак и крај су теолошки тако постављени да суштински релативизују било какву моћ мушкарца над женом, што ћемо у наставку покушати да објаснимо. Тако први стих каже, „Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос, а муж је глава жени, а Бог је глава Христу“, док последњи истиче „Ипак, у Господу нити је муж без жене ни жена без мужа. Јер као што је жена од мужа, тако је и муж кроз жену а све је од Бога“. У теолошкој изградњи аргументације посебно место имају стихови:„Бог је глава Христу,“ и „у Господу“.Даљи стихови користе аргументацију природне философије и културолошких потреба. Тако се на пример каже да нас природа учи да дуга коса срами мушкарца (1Кор 11,14), на исти начин на који је срамота и да се жена „гологлава моли.“ Питање гологлавости за саме Јевреје је означавало срамоту, 4Мој 5,18: „И поставивши свештеник жену пред Господом нека јој открије главу и метне јој на руке дар за спомен који је дар за сумњу љубавну; а свештеник нека држи у руци својој горку воду, која носи проклетство.“ У рабинској традицији, Кетубот 66a (Талмуд) сведочи да онај ко би открио главу жене, морао је да плати обештећење мужу, јер га је тим гестом осрамотио. Са друге стране, трећа књига Мојсијева такође означава да је знак нечистоће лепрозног распуштена коса: „А губавац на ком је та болест, нека иде у хаљинама раздртијем и гологлав, и уста нека застре, и нека виче: нечист, нечист“ (3Мој 13,45). Међутим, у хришћанском контексту сада, сама реч глава која се наводи већ у 1Кор 11,3 не значи више онтолошку разлику, јер само неколико редова касније иста реч („глава“) се користи за однос Бога и Христа. Веровање да је Христос Син Божији било је евидентно у Новом завету, али ово учење своје употпуњење добијa тек 325. године, кад се на Првом васељенском сабору Цркве дефинише природа тог односа између Оца и Сина („Бога и Христа“). Појашњење које овај Сабор пружа указује на исту божанску суштину коју имају Христос као Син Божији и Отац. Овим се учењем укида било каква субординација у терминима моћи између Оца и Сина, јер су обојица исте суштине. Њихов однос је дакле релациони пошто деле исту природу, те се тиме укида било каква теологија превласти и моћи једног над другим. У Богу, дакле, као три Личности, нема места за хијерархијски однос који би у себе укључивао владање једног над другим кроз силу и моћ. Јасним дефинисањем „исте суштине“ добили смо вишеструко другачија тумачења и разумевања Бога. Неизоставно да овако постављен концепт сада пружа сасвим различит увид у стихове 1Кор 11, 3-17. Значење се не може заробити у самом тексту, него га је неопходно теолошки вредновати, баш као што је и Павле питање стида и срамоте у контексту друштвеног понашања покушавао да богословски обухвати. Имајући у виду сада теолошко учење Цркве о Богу, можемо се вратити наведеним стиховима и у њима ишчитати нешто сасвим друго од поједностављивања којима се желела наметнути потчињеност жене мушкарцу, у име верe. (наставиће се)
  7. Проучавајући Стари и Нови завет, бићемо изненађени када откријемо да Бог у јако много случајева делује преко "странаца". У суштини, Он воли аутсајдере, људе на маргинама. У библијском културном контексту, најстарији син породице је наследио сво богатство, јер је на тај начин обезбеђено очување породице и њеног положаја у друштву. Дакле, други или трећи син нису наследили ништа, или само врло мало имовине. Али Бог бира другачије. Више воли млађе синове. Он бира Авеља уместо Каина. Он бира Исака уместо Исмаила. Он бира Јакова уместо Изава. Он бира Јефрема а не Манасију. Од једанаесторице старије браће, бира Давида и помазује га за краља. Он бира млађег „расипног“ сина у односу на старијег „моралног и послушног“ брата. Сваки пут Он не бира онога кога свет очекује, већ "аутсајдера." Древна културна библијска традиција у друштвима овог периода утврдила је да су жене које су имале много деце биле величане као хероине, као успешне и вредне дивљења. Ако су родиле много деце, то је значило економски успех, значило је војни успех и наравно да су шансе за очување породичног имена биле загарантоване. Тако су жене које нису могле да имају децу, бездетне, стерилне, биле жигосане и осрамоћене. Међутим, опет Бог бира другачије. Када делује преко жене, често бира ону која не може да рађа децу. Бог бира презрене жене, а не „вољене и благословене“ у очима света. Он бира неплодну Сару, Абрахамову жену. Он бира неплодну Ребеку, Исакову жену. Он бира неплодну Ану, мајку пророка Самуила. Бира неплодну Јелисавету, мајку претече и крститеља Јована. Колико је још аутсајдера Бог изабрао да преко њих делује! Списак је бескрајан: Мојсије (спори језик), Гедеон (безимени и слаб), Раава (блудница), Јестира (паганка), Павле (велики прогонитељ хришћана), Светли Самарићанин (странац и „неморалан“), Марија Египћанка (позната проститутка), свети Порфирије, Пајсије, Јаков, Софија Клеисура, Никола Планас, Јосиф Исихаста (скоро световно неписмени)... Бог увек делује кроз мушкарце или дечаке које нико није желео, кроз жене или девојке које нико није желео, делује кроз оне које не бисмо ни погледали, на потцењене и презрене. И Он сам се понашао као аутсајдер. Док би се очекивало да Христос долази из чувеног града Јерусалима, он је ипак више волео непознати Назарет. Бог је Бог изненађења. Он бира слабе, да би се кроз њих видела Његова моћ и да би човека заштитио од гордости. Божја сила се усавршава слабошћу слабих. Зашто Бог више воли "странце" него религиозне људе? Јер, нажалост, многи религиозни људи обично живе веома моралним животом, али им је циљ да стекну власт над Богом, да га контролишу, да га доведу у позицију у којој мисле да им Он нешто дугује, а то их чини неморалним. Као и старији син у параболи о расипнику, они су морални и послушни јер желе Очеве дарове, а не самог Оца. Ови „морални“ људи гаје скривену љутњу на услове живота, љути су на људе других раса, религија и стилова живота, доживљавају живот као незахвалан посао, имају мало интимности и радости у свом животу, и имају дубоку несигурност, што их чини преосетљивим на критику и одбацивање, док су у исто време окрутни и немилосрдни у осуђивању других. Каква страшна слика! Да ли смо се икада запитали зашто су поједини људи огрезли у греху (наркомани, проститутке, убице, коцкари, алкохоличари итд.), класични аутсајдери, када промене свој живот, испуњени тако посебном ревношћу за Бога? То је зато што не долазе из неке религиозне касте у којој се сви претварају да су морални, поштени и достојни Божје љубави. Дигли су се са дна, а када су чули за љубав Божију, њихова срца су букнула од љубави према Богу и ближњима. Многи религиозни људи стално говоре о поверењу у Бога. Овде постоји подмукла опасност. Они мисле да њихова доброта, њихова пракса или њихове врлине доприносе њиховом спасењу, па су и сами заправо сами себи спасиоци. На место јединог Спаситеља, Господа Исуса Христа, стављају свој его и уздају се у њега. Њихова срца су пуна гордости, самоправедности, несигурности, зависти и мржње, што свет чини јадним местом за живот оних око њих. Религиозни људи можда не падају у тешке грехе, али су склони одређеним „пречасним гресима“ као што су клевета, кукњава, омаловажавање ближњег, бескрајно оговарање. Толико су навикли на ове грехе да често мисле да су они нормални и прихватљиви. Осећају се нормално, па чак и угледно. "Странци" су, међутим, свесни својих слабости, и право хришћанство почива на њима. Хришћанство није само за „јаке“. Он је за све, а посебно за оне који признају да су слаби. За људе који имају снаге да признају да њихова грешност није површна и да су немоћни да се поправе. То је за оне који виде да им је потребан спаситељ, да им је потребан Исус Христ да их спасе. Дакле, истински јаки су они који схватају своју слабост и обраћају се Свемогућем, истински јаки су благословени подложници. Много пута се они који врше пастирску службу, а посебно духовни оци и исповедници, у време свете тајне покајања и исповести, нађу у страшно тешком положају код појединих исповести. Осећају се премали и неадекватни да помогну, диве се исповедајућима и волели би да буду као они. Диве се њиховој искрености, једноставности, понизности, сломљености и борби за покајање. А, верујте ми, међу њима су блудници, прељубници, хомосексуалци, лопови, преваранти, похлепни, неправедни итд. Оно што је сигурно, духовни оци свакако имају користи од контакта са њима. Увек. Довољно је да сваку особу виде као засебно и јединствено дете Божије, јер је пастирска служба строго усмерена на особу. Зар наш главни пастир не чини исто са сваким од нас? Христос није распет и васкрсао да нас спасе уопште и нејасно, него да спасе сваког од нас појединачно. Васкрсли Господ је прву особу коју је срео после свог васкрсења, назвао по имену: „Марија“, да би показао да развија лични однос са сваким од нас. Не дозволите да вас ваша слабост уплаши. Сви смо ми "аутсајдери." Али Бог их воли и делује кроз њих. Безвременски. Протопрезвитер Христофор Хронис https://anastasiosk.blogspot.com
  8. У руском језику реч „пост“ има неколико значења. То је и уздржање од хране, пића и уживања које преписује религија; то је, уједно, и нека важна позиција. „Он је на одговорној позицији (посту)“, кажемо за неку важну „личност“. Ако је у питању војна тематика, где се говори „предао стражу – примио стражу“ онда ова стража „чува“. На тој позицији стоји стражар, чије нас унутрашње стање наводи на мисли о духовној стражи. Духовна стража тражи од човека унутрашњу прибраност, и у томе је његова сличност са ступањем на дужност наоружаног војника. „Не зевати, не опуштати се, држати се устава, увек бити будан“- укратко, такве су обавезе стражара, ако бисмо се изразили речима које описују емоције. Исто тако гласи део који се односи на захтеве које треба да испуни човек кад пости. Дакле, ова омонимија је са дубоким смислом и никако није случајна. Војну стражу „дају“ и „примају“, црквену стражу – „држе“ и „поштују“, али и један и други „чувају“. Човек се у оба случаја концентрише на постављене задатке. У оба случаја он треба да разуме, да се бави послом од велике, ако већ нећемо рећи изузетне важности. * * * Током поста треба се молити. Сам по себи пост, без појачане молитве спушта се на ниво дијете, чији је значај мали, стога јер се дијета држи због личних потреба, а пост се, као жртва, приноси Богу. Сва наша цивилизација је пијаца подвала, где се исповест мења за одлазак код психоаналитичара, а литија за митинг. Пост такође ремети и „светски двојник“ са маском разних гладовања и уздражања. Дакле, треба искључити нешто из рационалног, али треба нешто и додати. Треба додати читање псалама и Новог Завета, метаније (за оне који могу да метанишу, због здравственог стања), и молитву у храму. Треба препознати и непријатеље молитве. Пре свега, то је лењост. Потом, то је сујетност ума. Треће, злопамћење, увреде, и све остало, што израста из егоизма и што је супротно љубави према људима. Препознајмо ове непријатеље, јер је штета од њих већа него што паразити могу нашкодити пољопривредном домаћинству. При чему се поља редовно нечим ђубре и заливају, обрађују, док је духовним непријатељима лакше да делују, када заборављамо на њихово постојање. * * * Лењост је свима позната. Она је „мати, и пре нас се родила“. Она се с разлогом римује са речју „тама“, с обзиром да као сенка иде за сваким човеком. Ако се препустимо њеном успављујућем дејству, душа ће се погрузити у униније. Тешко да има ишта горе од чамотиње. Што се тиче сујетности ума, то је прогресивна несрећа. Њеном прогресивном ширењу много помаже информациона епоха, у којој живимо. Оно што се у области масовне информисаности представља као забава и приватно информисање, највећим делом је тровање јавног мнења или чак зомбирање (једно другом не конкуришу). Уколико имате списак са насловом „Ово у посту не једем“, можете, марак мислено саставити још један, слични списак: „Ово не читам, не слушам, не гледам“. Ефекат ће неизоставно бити, и ви ћете га осетити. Нека се умири ум у односу на световну јурњаву. Земља треба да се напари, товарна животиња треба да одмори од вуче. Само је бедна људска глава осуђена на то да свакодневно буде канта за ђубре. Не слажем се. Искључујем телефоне и кријем даљинске. И чиним то ради малих мрва унутрашње чистоте. Само услед неумећа да се осмисле мисли до краја, човечанство се брине за чистоћу животне средине, и пренебрегава чистоћу унутрашњег света. Прљавштина у екологији само је прст који указује на прљавштину у мислима и намерама човека. Још примећујемо да се они што посте више раздражују. Пролећни умор и духовно старање стављају до знања о свом присуству. Али, треба да се суздржавамо да свађама и џангризавошћу не губимо плодове поста. Поред набројаних троје непријатеља, молитва има и друге. Временом ћете сами моћи да их откријете. Само, за то је неопходна молитва. Она је ватра, све остало је уље за кандило. * * * Треба неуморно понављати, да пост није толико само, и најпре, појава у вези са храном, колико је свеобухватна појава која мења читавог човека. Пост се односи на ум више него што се односи на црево. И гурманлук ће се подредити посту ако постоји жеља – није прва година да се у ресторанима може пронаћи посни мени. Десет врста јела и наслов на ценовнику „Постите уздравље“. А телевизор се у пост не уклапа. Штетно је прекомерно гледати га, било у посту, било ван њега. Исто се тиче и садржаја радио станица, и штампане продукције. Све ове фабрике новости и разоноде, у принципу, или нису способне чак да се спољашње наштимују на таласну дужину поста, или ће им бити врло велики напор. Зато и треба напоменути да је екологија ума и чистоћа информационе хране најважнија за хришћанина, и наравно, да му то најтеже пада. * * * Приликом удубљивања у појам поста, видимо да је пост неко „мало умирање“. Човек насилно чупа свој ум из круга свакодневних појава и пребацује се на потпуно другачије мисли. Мисли нас Суд, и награде грешним и праведним, о свом предстојању пред Христом. Мисли на то, шта је већ учињено, а где још „овце нису пасле“. Мисли на то колико му је остало, и како овај остатак правилно да проживи. На тај начин, човек као да умире, или макар замире за уобичајене мисли и дела. То и јесте она „мала смрт“ која се добровољно избира ради оживљења душе за Христа. * * * Исто се догађа и у Божјем свету: једна врата се не отварају пре него што се друга врата затворе. Дете унутар мајчине утробе, које се још није родило, има затворене очи, уста, нос. Остаци хране исто не излазе из њега онако, као што ће после рођења. За исхрану му је отворена рупа, која ће се после затворити – пупак(!). Ту живи сасвим невероватно: наопачке, у води, у тихом мраку. После рођења ће се отворити оно што је било затворено, и затвориће се оно што је било отворено. Такав је закон. Из тога следи, да и у духовном животу треба да научимо да оглувимо за једне разговоре, како бисмо чули друге речи. (Не назива се без разлога Мајка Божја саговорница ћутљивих). Треба ослободити ум од свих мисли, да би у сазнање могле да продру друге. (Није ни без разлога неко од отаца рекао да ће ухо безмолвника чути дивно). Умирање за прозаични живот ради оживљења истинског живота, то је пост. * * * Када једни људи посте, а други не, није искључено да у њиховом односу може доћи до напетости. Они што посте, склони су да осуђују друге који не посте. Ево их, веле, „грешници и чревоугодници“. Али, опоненти имају спремне аргументе у рукаву. „Бог ми је у души“, „човека скрнави не оно што улази у уста, него оно што излази из њега“. И тако даље. Уз то, свима је познат, непријатни тип религиозног меланхолика, на кога не желимо да личимо. Ето многи мисле у себи „боље ми је да не испуњавам много ревносно обреде и законе, пре ћу бити прост и искрен човек“. Пресећи или одмрсити тај чвор ̶ у сваком случају требаће да се пролије зној. * * * Погледајмо у Писмо. Први словесни бисер нека буде: „Јела су за стомак, и стомак за јела, али ће Бог и једно и друго укинути.“ (1 Кор. 6:13). Ове речи су упућене онима који придају велики значај храни, на штету другим подједнако важним странама живота. Храна за храну, молитва за молитву, љубав за љубав. Хајде да забранимо себи да осуђујемо оне који из неког разлога не поштују пост, имајући при томе на уму да ће „стомак сваког човека Бог уништити“. На црквено-словенском се чита „упразнити“, то јест, учинити неважним. Ради се о оној промени која очекује свако тело, када ће људи после васкрсења примити нове образе. Синови Царства, према речима Христа, биће слични Анђелима Божјим, јер ће бити синови васкрсења. Само, Царство нису храна ни јело, већ радост и мир у Светом Духу. И још, послушајмо још нешто; „Који једе нека не презире онога који не једе; и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими“ (Рим. 14:3). Као што видимо, апостол се бринуо за то да се аскетизам или његово отсуство не претворе у фактор расправе међу хришћанима. И нас, пре свега, не треба толико да брине однос маловерних према онима који посте, већ насупрот. Желимо, да они који посте не задиру нос и не осуђују оне који једу кобасицу, и гледају телевизор у посту. Од нас, хришћана, много се тражи. Од нас се очекује разумевање и неосуђивање. Према себи строгоћа, према ближњима милост, према Богу поклоњење у духу. То је хришћанство. * * * Пост је универзална појава. Нигде у историји човечанства нећете наћи ни једну озбиљну културу, где ради виших циљева најбољи људи нису узимали на себе труд уздржања, привременог или сталног. Нећете пронаћи такву културу где би се узносила хвала преједању, лењости, испразности, а да се при томе долазило до великих открића и достигнућа у области духа. Свет је мултикултуралан. Не напуштајући оквире земље и града можемо се упознати са наукама истока, са разним аскетским традицијама, ући у „Чајна таун“ и изаћи из њега, уписати се на курс јоге и слично. Наши људи то и чине. Добро или лоше су посебна тема, али то је већ чињеница која се догодила. Измучени човек може много пре него што спозна своје грехе знати о чакрама и медитацији словена. * * * Људи лутају не само из земље у земљу, и не емигрирају само по земљама. Људи такође лутају из учења у учење, траже истину, и теже самореализацији. Дакле, нигде ти људи неће срести призив на сведозвољеност, уколико предмет трагања буде чистоћа ума и смирење душе. Људи добровољно улазе у лични пост, ако дају завете и просе од Бога нешто важно. Они објављују колективни пост, ако је „непријатељ пред вратима“ и ако народу прети озбиљна опасност. Способност за уздржање у тешким ситуацијама је мера озбиљности душе и њеног јунаштва. Само нам потрошачко друштво шапће на оба уха: „Искористи. Уживај. Опусти се. Живи пуним плућима“. Управо овај дух сведозвољености, усресређености на себе, крајњег егоизма и тежње ка непрестаној промени задовољстава, и јесте трулежни дух овог света. Сматрам да је то разноликост духа Антихристовог. Када постимо, на неки начин се извлачимо из власти овог духа. У сваком случају можемо је избећи. Зато је дух поста дух борбени и благородни, а дух греховне раслабљености је дух плебејски и дух робова. Уздржани човек је слободан, а прождрљивац је роб. И блудник је роб. И лењчуга је роб. Слобода није само политичка или социјална појава. Слобода је поклон свесној и разумној особи од Бога. Хришћанство то зна. Само је штета што је правих хришћана међу нама врло мало. Али, далеко смо од унинија. Почели смо са старањем, и будућност ће нам много открити. Збогом, напред, и немојте се задржавати. https://mitropolija.com/2023/12/13/o-postu/
  9. Многи Хришћани попут Арминиста, Адвентиста и осталих Протестаната тумаче посланицу Јеврејима 6 поглавље од 4 до 6 стиха, Јеврејима 10 поглавље од 26 до 29 стиха, и Јеврејима 12 поглавље од 14 до 17 стиха тако да одцепљење вере или намерно сагрешивање, неможе бити опроштено макар се искрено покајали. То тумачење је јако мучно и супроставља се Божијем карактеру и са многим поучним духовним причама у Библији о томе како се човек може обновити, на пример Јевањђеље по Луци 15 поглавље где Господ Исус Христос прича о изгубљеном новчићу, погубљеним сином и залуталој овци. Има и још стихова и духовних поука како Бог прихвата назад одпаднике... Оно горе тумачење је јако чудно и неразумљиво, мучно за помислити а камоли веровати... Молим Теологе и добро упознате људе са Светим Писмом да ми објасне оне стихове, јер су јако узнемирујући. Бог вам помогао свима! Поздрав.
  10. Након чињења греха јавља се разочарење, кривица због пада, због отпадништва од Бога, због преступа Његових заповести. Сви смо то искусили јер смо сви згрешили и сви грешимо. Наша фрустрација расте због понављања истих грехова. А после разочарења, одричемо се сваког духовног напора. Одустајемо од наше борбе. Падамо али сада не устајемо. И то је лоша ствар. Већи је грех наше одустајање од борбе, него сам грех који смо починили. Јер, резигнација показује да се више не надамо, да више не тражимо милост Божију. Зато увек, увек, ма колико велики наш пад, ма колико чест наш грех, никада не одустајмо од наде у Бога! Бог нас никада, никада, не напушта. Не дозволите да кривица због учињеног греха опседне ваше биће. Не дозволите да разочарање изазове очај и апатију. Јеси ли пао? Устани мој човече! Јеси ли згрешио? Не задржавај се у свом греху, не анализирај своју страст, него тражи милост Божију. „Али, ја ништа не поправљам. Радим исте ствари изнова и изнова“, кажете. Да, радиш све исто, можда и горе, али шта год да радиш, колико год често радиш, пред милошћу и љубављу Божијом то је ништа, као кап воде испред океана. Такав је наш грех пред Божијим милосрђем; кап која пада у океан, пропада и нестаје. Питање, дакле, није да ли Бог опрашта све лоше што сте учинили, већ да ли желите да вам буде опроштено. Питање је да ли желите да дозволите да ова једна кап вашег греха падне у океан милостиње нашег Бога и да се испере. Ниједан грех није толико велики да се не може опростити. „Хула на Духа Светога“ је управо то - сматрати да смо учинили нешто неопростиво. Јер, то је као да кажемо да су Божија љубав и милосрђе мањи пред нашим грехом. Дакле, оставите кривицу, разочарање и видите Бога који вас чека без злобе, без казни, без компликација - само са добротом и невиношћу, са праштањем и љубављу. Урадите шта можете сада. Немојте седети и упоређивати се са другима или са оним што сте раније радили . Радите шта можете, макар то било мало. Бог не гледа величину и количину борбе, Он види наш избор, наше срце, нашу тајну сузу. Нека цео наш живот буде песма хвале Богу и испуњавања Његових заповести. Ако ништа друго, бар имајмо храбрости да признамо своју слабост, своје недостатке, своје грехе и положимо их пред ноге непогрешивог Господа. Бог тражи од нас да завршимо борбу за добро. Не тражи од нас да изађемо први. Изађимо последњи. Поента је да пресечемо нит овог живота са „Господе, помилуј ме грешног“ на нашим уснама. https://www.vimaorthodoxias.gr/eipan/archim-paylos-papadopoylos-ase-ton-theo-na-se-sygchoresei-2/
  11. Хришћани су позвани да опонашају Спаситеља, али како да разумемо шта се под тим тачно мисли? Да ли Бог очекује да можемо да ходамо по води и да васкрсавамо мртве? Да ли је то могуће за обичне смртнике? Ако не, како и на који начин можемо да се угледамо на Христа? Објашњава протојереј Владимир Шутов, настојатељ храма Светих царских мученика. Имитација је природна Стварајући човека, Творац је у њега унео потребу да анализира догађаје који се дешавају око њега и опонаша оно што види. Дете се рађа - и пажљиво посматра свет. Још не зна да говори и анализира, али већ понавља поступке и дела људи око себе. Човек кад одрасте и даље има узоре, само што су то сада уметници, фудбалери, неке јавне личности, писци, јунаци књига или филмова. Понекад имитација достигне тачку апсурда - то се дешава када покушавају да у потпуности копирају неке идоле у одећи, начину комуникације и понашању уопште. Тако се манифестује инстинкт стада, услед чега људи одређеног узраста или ставова изгледају као да су изашли из истог инкубатора. Желим да истакнем да је имитација људск. У тренутку крштења оваплоћеног Сина Божијег људи су чули глас Бога Оца који је објавио: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи“ (Мт. 3, 17). Спаситељ је дошао да људима објави истину, и није говорио од Себе, него од Оца: „Назвах вас пријатељима, јер вам рекох све што чух од Оца Свога“ (Јн. 15,15). Научио је људе да живе на нов начин, показујући одређени начин понашања, морална начела и још много тога. Цео његов живот била је проповед, која се вршила и речју и делом. Његове речи „будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“(Матеј 5:48) је позив Оца Светлости, и не можемо га игнорисати као нешто непотребно или превисоко за људско разумевање. Наш задатак је да схватимо шта треба да буде савршено, шта да имитирамо. Искуство најдостојнијег имитатора Многи људи нису били сведоци земаљског живота Христовог, па су се угледали на Његове подражаваоце – апостоле и светитеље. Пример достојног угледања на Спаситеља је живот апостола Павла. У писму Коринћанима он тражи: „Молим вас: угледајте се на мене као што се ја угледам на Христа“ (1. Кор. 4, 16). Он допуњује овај позив у посланици Ефесцима: „Угледајте се на Бога као љубљена деца“ (Еф. 5,1), односно указује да опонашање треба да долази из љубави. То је као у породици: ако деца воле своје родитеље, ако родитељи уживају у ауторитету, онда деца покушавају да копирају све што је добро у њима. Дакле, љубав је главни критеријум и подстицај, главни циљ и покретачка снага. Али да се вратимо на списе апостола Павла. После позива да се угледамо на Бога, апостол пише: „И живите у љубави као што је и Христос нас љубио и предао себе за нас као принос и жртву Богу на пријатни мирис. А блуд и свака нечистота и лакомство да се и не спомиње међу вама, као што и доликује светима; Ни срамотне ни луде ријечи или шале, што год је непристојно, него радије захваљивање.“ (Еф. 5:2-4). Ту се испољава подражавање Христу. Живите у љубави и миру у својим породицама и у свом тиму на послу, покушајте да избаците празне приче, псовке и подсмех из свог живота – и у томе ћете се угледати на Христа. И уосталом, оно што је апостол навео је веома релевантно, истовремено у свему томе нема никакве тешкоће, не можемо рећи да смо позвани на немогуће. Ништа архаично Даље, апостол пише: „Истражујте што је угодно Господу.“ (Еф. 5:10). Ако бирамо оно што није угодно Богу, сами себи штетимо, јер пред собом затварамо врата у вечност. „И немојте узимати учешћа у бесплодним дјелима таме, него их још разоткривајте.“ (Еф. 5:11), „Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри, Користећи вријеме, јер су дани зли.“ (Еф. 5:15-16), „Због тога не будите неразумни, него схватите шта је воља Господња. И не опијајте се вином, у чему је разврат, него се испуњавајте Духом, Говорећи међу собом у псалмима и химнама и пјесмама духовним, пјевајући и појући Господу у срцу своме;“ (Еф. 5, 17-19), — мислим да у овим препорукама нема ничег архаичног. То су критеријуми за подражавање Христа које човек може да поднесе. Да, ми не можемо да се уздигнемо као Он — да можемо, онда не би било потребе за оваплоћењем Сина Божијег. Слаби смо, немамо живот у себи – он нам је дат одозго. Али можемо да се угледамо на слику коју нам је Господ донео, то јест да живимо у миру, у љубави, да се без престанка молимо, да за све благодаримо Богу, да се снисходљиво односимо једни према другима. Морате неговати своју веру Постоје светитељи који су се много тога одрекли у животу да би били слични Христу. Ради тога су се повлачили из овоземаљског живота, постили, молили се и вршили друге подвижничке подвиге, настојећи да максималан део свог времена посвете Богу и својим душама. Јасно је да не можемо да живимо као они: имамо породице и посао, главни део нашег живота је посвећен бризи о хлебу насушном. Међутим, чак и у овим бригама можемо неговати духовно језгро и образовати своју веру. Понекад се чини: ако не покажем да могу бити жилав, оштар, љут, онда нећу ништа постићи, сви ће ме сматрати слабим, и ми почињемо да гајимо у себи нешто што није својствено човеку. У таквим тренуцима заборављамо да је Господ позвао пре свега да тражимо Царство Божије и Његову правду. Ако пак у нечему претрпимо, попустимо, покажемо сажаљење и милост, онда ће нас Господ, видећи то, наградити по делима нашим. Тако се подражавањем Христу васпитава наша вера и јача љубав. Наравно, уз то јача и наша нада, јер се угледамо на Христа у нади да ћемо наследити живот вечни и наћи на земљи бар минимум онога што је неопходно за Царство Божије. Наш задатак је да стекнемо оне карактерне особине и животне вредности које се котирају у обитавањима Божјим, а не да живимо у вечној трци за илузорном срећом. https://gorlovka-eparhia.com.ua/kak-podrazhat-hristu-esli-on-bog-a-my-lyudi/
  12. Како је понекад тешко видети комшијин скуп ауто, фотографије пријатеља на егзотичним острвима, последњи ајфон колеге! У глави ми се рађају питања: „Зашто? Како то да су они богати, а ја сиромашан? Очигледно, ово је за мене воља Божија!“ Да ли је тако? Да ли заиста мало зависи од човека да ли ће бити богат или не? Да ли је сиромаштво благословено? Како не постати жртва маркетинга? О томе смо разговарали са протојерејем Николајем Марковским, настојатељем Покровске цркве у с. Заитсево. Бог није створио човека ни богатим ни сиромашним У последње време се ушло у обичај да се за све што се дешава са људским родом криви Створитељ. Ратови, епидемије, време, недостатак стабилности - све је то Он. Замерају Му и то што су неки људи богати, а други у невољи. Међутим, Бог није створио човека ни богатим ни сиромашним – Он га је створио по свом лику и подобију. Он свима даје одређени таленат, нема осредњих људи. Говорећи о богатству и сиромаштву, сетимо се првих људи. Да ли је Адам био богат човек или сиромах? А ако се сећамо Христа, како можемо проценити Његов ниво богатства? По мом мишљењу, богата особа је она која је успела да се оствари у животу, постала успешна и тражена у свом послу. Када је човек успешан и потребан – у породици, друштву, међу пријатељима – осећа срећу и хармонију. Он је у складу са собом и свиме што га окружује. Оно што се данас подразумева под речима „богат човек“ – односно поседовање значајног материјалног богатства – не подразумева никакву хармонију. Разговарао сам са богатим људима и не могу рећи да су сви срећни. Преживети у потрошачко доба Свако од нас има неке жеље везане за материјално богатство – да купи стан, ауто, нешто друго. Чини се да ће њихова реализација донети срећу, али ово је илузија. Трудимо се да поседујемо ствар, купујемо је, неко време се радујемо, а после неког времена желимо нешто друго. Да ли је куповина донела срећу? - Не. Она је само задовољила неке потребе, уз њену помоћ смо остварили некакав материјални сан, ништа више. Живимо у потрошачком добу, када је човек буквално приморан да стално и бескрајно стиче. Огромне количине новца се улажу у рекламне кампање. Са телевизијских екрана, сјајних страница и пространства Интернета, човек је инспирисан: ако нисте купили најновији модел телефона или одређену марку аутомобила, онда сте неуспешни. Понекад дође до апсурда, а људи се много жртвују да би стекли нешто популарно и осетили илузорну срећу. Чињеница је да данас производе ствари које не трају дуго. Буквално смо принуђени да купујемо нове кућне апарате, ствари, справе изнова и изнова. Да ли је лоше бити богат ? Најтужније је што људи губе појам правих вредности и заборављају на важност унутрашњег богатства. Унутрашње богатство је када човек живи са Богом, има вољену породицу и посао. Када бескрајна потрошња и тежња за материјалним вредностима постану смисао живота, то је депресивно. Ни на који начин не кажем да је имати било какво материјално богатство лоше или грешно. Не! Ако је Господ обдарио човека расуђивањем, и он је успео да заради нешто новца, има добар приход - то је сјајно. Још једна ствар је важна: како се односимо према ономе што смо зарадили? Новац може бити средство за чињење добра. А ако човек зарађује новац зарад новца, онда је то грех, јер постаје роб свог богатства. У овој трци човек заборавља на Бога, своју душу, вољене. Такав човек не мисли да је потенцијални наследник Царства Божијег, губи тамо своје место, губи душу. Да ли је сиромаштво благослов? Увек сам био против екстрема: бескрајне трке за добрима која често нису ни потребна, и разметљивог сиромаштва, када човек презире благостање, верујући да је изнад брига о материјалним стварима. Има људи који ходају у дроњцима, не воде рачуна о себи и верују да је то Богу угодно. Наравно да није. Недавно сам прочитао речи протојереја Димитрија Смирнова, који је једном рекао: „У младости сам веровао да је човек створен за патњу. Сада сам старија особа и схватам да је човек створен за радост. Ако ти је Господ дао тело и душу, онда ти је дао и таленте. Схвати шта ти је Бог дао! Ако човек препозна свој таленат и ради на њему, постане професионалац у својој области и захваљујући томе зарађује - шта је лоше у томе? Он обезбеђује породицу, помаже родбину, чини свет бољим местом – да ли је то грех? Наравно да не. Неки људи верују да је свет заробљен у злу и греху - али овај свет нам је дат од Бога. Да ли нам је Бог дао опаки свет или га ми чинимо таквим? Морамо гледати, не на изопаченост света, већ на себе. Наравно, тешко је, али сви можемо да живимо, угађајући вољенима и Небу. Лекције Ајнштајна и Перелмана Како је дивно видети особу остварену у свом омиљеном послу! Међутим, често се виде и обрнуте ситуације: човек устане у седам ујутру, оде на невољни посао, уради то некако, па се врати кући. Овако протиче његов живот. Разговарао сам са таквим људима и често кажу да су некада желели да ураде нешто сасвим друго, али није ишло. Питам: зашто? Одговор: Па, такав је живот. Тако је сам закопао богомдани таленат у земљу! Ко је крив што му је живот досадан – Бог или он сам? Нећу се уморити од понављања: развијајте таленте, а успех и признање ће доћи. Нема потребе да трошите живот на невољен посао, немате потребе да изаберете невољену особу за своју жену - Бог то не жели. И онда неки живе како морају, па се жале да „Бог им није дао срећу“. Господ је нешто дао, али човек није искористио, закопао је своје таленте у земљу. Испуњење није увек једнако богатству. Сетимо се Ајнштајна: бриљантна личност за коју сви знају, али да ли је био милионер? Не. Да ли је био изнутра богат, остварен? Сигурно. Или узмите у обзир руског математичара Григорија Перелмана, који је одбио награду од милион долара за доказивање Поенкареове теореме. Разлог одбијања је неслагање научника са математичком заједницом која је доделила ову награду. Можете ли замислити? Ова особа није срећна због количине новца на располагању, већ због онога што ради. Управо ти људи се могу сматрати заиста богатим и успешним. Ако сами себи изаберемо уски бедни пут - ово је искључиво наш избор. Постоји мит да се богатство стиче само неким непоштеним средствима. Чини ми се да такве предрасуде шире појединци који нису успели да се остваре. Међу богатим људима има много оних који су напорно радили да би постигли свој ниво просперитета. Колико често људи проналазе изговоре за сопствену лењост! Не желе да раде, не траже прилике да побољшају своје животе, измишљају много разлога зашто нису успешни. Богатство није порок, оно је средство да се свет учини бољим. Али лењост је заиста грех са којим се треба борити. https://gorlovka-eparhia.com.ua/pochemu-bog-sozdal-odnih-bogatymi-a-drugih-bednymi/
  13. Мотив три: слабост и анксиозност Тако жена која није успела да пронађе своју љубав и да се уда, у религији тражи изговор за презир брака или за остварење својих нада у односима у заједници. Још упадљивија варијанта неуротичне религиозности је самобичевање и мазохизам. Зашто се ово дешава? По правилу, овај облик неурозе је повезан са психичким злостављањем доживљеним, можда у детињству или адолесценцији, у коме се дете уверило да је страшни грешник и да је за њега предвиђена казна од Бога. Мазохизам је прилика да себе казни у овом животу како би у загробном животу потпуно исцрпео казну Божију против себе. Човек несвесно почиње себи да наноси штету. Забрањује себи да буде срећан, ускраћује себи задовољства, угрожава се болестима (за такве особе су типичне прехладе, циститис, гастритис) или се бави ситним и несвесним самосакаћењем (гребе руке, кида косу). А ово ризично понашање има један задатак – да се подвргне некој врсти патње, која би била избављење од надолазеће казне. Патити овде да се не би страдало на оном свету. Мотив четврти: очекивање чуда Авај, много је таквих жена које долазе у Цркву у нади да ће им Бог уредити срећу, брак, везе. Ова категорија жена се може сврстати у три групе. У првом случају, жена је сигурна да ће Бог послати некога ко ће постати њен принц. Стога она пред собом види један једноставан задатак: да угоди Богу, да тражи, моли се, исповеда се, очекујући да се деси чудо и срећа једног дана падне на њу. Истовремено, таква жена нема потенцијалне везе јер бежи од њих, плаши се, али је сигурна да ће јој Бог ипак послати љубав. Она ће све примити од Бога. Обично се дешава да се на хоризонту појави особа која се представља као „гласник Господа Бога“, али у ствари открива потенцијалну жртву у таквој жени. Жена се лако превари, верује у мит, пати, јер такав човек не само да живи на њен рачун, већ је понижава, бије, често захтева немогуће. Она толерише таквог човека, верујући да га је Господ послао к њој, са њим ју је наградио. Другу групу жена карактерише недостатак поверења у Бога. Таква жена се не моли Њему, али постоји жеља да се сретне са верујућим човеком у цркви. Пошто је верник, онда се он придржава правила, а то значи да је добар и да ће правилно одгајати децу, волети и бринути о својој жени. Верујући човек је као гаранција сигурности. Међутим, ово је замка. Такви људи заиста показују побожност, много се моле, пристојно стоје, редовно се исповедају, чак и плачу. Они вредно помажу у храму, угађајући свима. И када се, коначно, нека жена, дирнута православним врлинама, уда за таквог, прича се понавља. Почиње експлоатација, манипулација, тиранија, понижавање, зависност. Жена поново трпи, убеђена да тако треба, јер њен муж је православац. Трећа врста неуротичне религиозности, иако ретка, прилично је опасна. За жене овог типа је својствено да, када дођу у храм, у свештеницима или било ком другом мушкарцу у храму виде идеал - јаке, храбре подвижнике и раднике који не пију, не пуше, не блудниче. Таква идеализација доводи до тога да се жене заљубљују, покушавају да остваре романтичне везе. У њима живи неуротична нада, која је апсолутно несвесна, да је служење Цркви и Богу (а заправо мушкарцима) остварење женског позива. Колико неуротика има у храму? Сваки свештеник има своју идеју о томе, тако да подаци могу варирати. Људи са неурозом бирају посебне свештенике. Пре свега, они који су спремни да слушају, дају им додатну пажњу и посвете време. То је случај са мном од почетка моје службе. И сам сам неуротичар, неуротични мотиви су ми познати и стално их откривам у себи. Људи са неуротичном религиозношћу су ми предодређени. Најмање половина оних који долазе у храм су и даље људи здраве религиозности. Међу другом половином, један део су неуротичари а други део су једноставно психички нездрави људи. А чак је и ова четвртина подељена на две половине. На оне који су заиста озбиљно и тешко болесни, и оне који су у граничном стању, како кажу психијатри. Другим речима, у цркви има око четвртина неуротичних парохијана, али се ја надам да их је ипак мање. Неко тражи патњу у религији, потврђујући свој мазохизам, неко добија снагу и самопоуздање, неко постаје фанатик, неко проналази за себе фантастичну митологију. У сваком случају, неуротичност се испољава у изопачењу религиозности своје душе. Неуротичар чини религију неуротичном за себе, а не обрнуто. За савремено православље неуроза је опасна кроз митологију и психологизацију. Неуроза је увек извор лажи. Неуроза је увек урањање у лавиринт менталних превирања и личне самообмане. Неуроза искривљује религију и доноси бол. Али пре или касније, неуроза отера човека из религије, и он напусти заједницу и Цркву. И то је стварно тужно. https://www.pravmir.ru/chto-sdelat-chtobyi-bog-menya-ne-nakazal/
  14. Шта је религиозност? Зашто је неуротична? Како неуроза искривљује религију? О томе размишља психолог, ректор Института за хришћанску психологију, протојереј Андреј Лоргус. Шта је религиозност? Религиозност је остварење исте темељне потребе појединца као сигурност или самоостварење, као љубав или слобода. Религиозност је човекова потреба за Вишим, духовним, светим, у таквом појачању и оправдавању живота и вредности, без којих човек губи смисао живота. Сваки човек тражи Онога Ко или Шта стоји изнад њега и изнад света, над стварима и догађајима, над патњом и срећом, над животом и смрћу. Човек тражи Оно што има највише значење, јер нам је смисао живота потребан, као ваздух. Као зрео облик духовности, а не као родитељска традиција или друштвени став, религиозност одговара на дубоке људске потребе. Већина човечанства (према подацима УН о распрострањености религије у свету, она је од 85% до 92%) живи, бирајући за себе овај или онај облик религиозности. Међутим, религиозност може бити и здрава и неуротична. Тражи Бога у другој особи Здрава религиозност је такав однос према Свевишњем, према Богу, у коме човек не тежи никаквим другим циљевима, осим стварном односу са Богом, освећењем свог живота највишим вредностима. Човек тражи Свевишњег у религији како би живот учинио смисленијим. Здрава религиозност се остварује кроз веру, традицију и обреде који припадају овој вери. То захтева подучавање. И што је учење развијеније и утемељеније, то је више повезано са елементима целокупне људске културе, приступачније, стабилније, утолико више одговара верској потреби. Ако је учење насумично, лоше замишљено, маргинално, суморно и конфузно, онда доноси много мање задовољства у религиозним потребама. У здравој религиозности све је усмерено на знање и сусрет, стога човек у свакој речи, осмеху тражи Божанско. У другом човеку тражи лик Божији, али га никада не идеализује, јер је само Господ носилац Највишег. Здрава религиозност захтева максималну јасноћу, свест о сопственом свету. Она тежи да одржава ред у себи. Ово је метафора за љубазног власника који зна где и шта лежи у његовој кући. Сећа се шта је похрањено у подруму, а шта је уклоњено на таван. Увек је чисто и уредно, прозори су опрани, кроз њих се види небо. Како ће ми религија помоћи да манипулишем другима? Али често се религиозност користи у друге сврхе које нису повезане са религијом, већ играју улогу психолошке компензације за људе са нестабилном психом који се тешко прилагођавају свету који се брзо мења. Таква религиозност се назива неуротичном. У њему човек задовољава потребу за сигурношћу и надокнађује оно што му недостаје. Штавише, овај недостатак може бити и прави и измишљен. Субјективно, особа доживљава у себи недостатак темељних ослонаца, значења, уверења, правила, норми. Неспособан да се одупре стварности у себи, човек тражи спољну подршку која би обезбедила стабилност и предвидљивост живота, заменила недостајуће личне механизме. Идеологија, поглед на свет, стереотипи, научна (и псеудонаучна) слика света могу постати такав ослонац. Можда је то религија. У овом случају, религија „решава“ несвојствен задатак: психолошку компензацију или лично задовољство. Религија не постаје веза са Богом, не сједињење Неба и човека, већ инструмент прилагођавања незадовољавајућем уређењу стварности. А ово су само неки од мотива који се налазе у нездравој, неуротичној религиозности. Врло често се човек мора суочити са чињеницом да је жеља да се вера искористи као средство за допуну стварности или за задовољење духовног бола оно што људе води ка религији. Врло често се човек обраћа Цркви да би задовољио своје себичне личне потребе повезане са страховима и болом. Религија треба да исправи изобличења личности, донесе олакшање од неуротичних страхова, упадне у међуљудске односе, смири владаре и уведе ред у свет. Али религија је веза са Богом, религија уздиже човека на Небо, а не успоставља ред у стамбеном насељу. Мотиви, или како се остварује неуротична религиозност Мотив први: страх Кад год особа користи религију као психолошки лек, постоји опасност да се та особа разочара у религију и да буде у загрљају анксиозности и страха. То је оно што је религиозна неуроза – контрадикторно лутање у неиспуњеним надама и агресивни покушаји да се религија обликује тако да одговара сопственим страховима. Уопште, мотив страха је један од најмоћнијих мотора. Али када човек тражи избављење од страха и стрепње у религији, он тражи такав систем, учење, и што је најважније, праксу која ће донети осећај да је безбедан, да неће бити кажњен. „Шта могу да урадим да ме Бог не казни и не повреди у мом животу?“ Ово је пример неуротичне религиозности, када човека води страх од казне, а не жеља да се повеже са Богом. Други мотив: моћ Мотив моћи није ништа мање јак. Религија даје правила и каноне. У систему традиција, ритуала и догми људи траже правила и ставове који ће им омогућити да манипулишу, контролишу, уздижу се изнад других, односно траже начин да се заштите од страха. Дакле, човек инфантилне личности тражи у религији правила своје превласти у породици и друштву. Не знајући како да побољша односе, не користећи ауторитет, плашећи се своје несолвентности, долази у хришћанство како би тамо пронашао патријархална верска начела и заменио њима свој комплекс несигурности. Или жена која од детињства доживљава одбацивање сопствене женствености и пати од сексуалне пажње свог мужа, тражи у религији потврду своје одбојности према сексу, правдајући то монашким упутствима и библијским цитатима. Жедан предвидљивости, стабилности у браку, мушкарац доводи своју изабраницу на исповест. Одмах упозорава свештеника да жели да будућа жена призна све своје пороке, поготово што је улазила у интимне односе са другим мушкарцима. Он жели „да се ожени у пуној искрености, да је очисти, што је немогуће без исповести“. Другим речима, такав човек покушава да манипулише и свештеником и женом, па чак и правилима, користећи их за себе. Али он се само плаши да не буде преварен и покушава да се ослободи својих страхова. Потпуно исто се дешава и ако жена са завидном редовношћу одлази код свештеника, чија се исповест увек развија по истом шаблону – „грешила је увредама, љутњом, рекла превише, изнервирала се...”. Увек почиње прича, обично унапред написана на једну или две странице, у којој детаљно објашњава зашто је била изнервирана. Такве приче се завршавају стандардним сажетком: „они су криви што су ме учинили жртвом, несрећном, уопште покушавају да ме понизе, па чак и униште, а све зато што идем Богу”. Другим речима, у својој неуротичној религиозности, она несвесно користи религију у своје личне сврхе, као начин да растерети себе и пребаци одговорност на друге. https://www.pravmir.ru/chto-sdelat-chtobyi-bog-menya-ne-nakazal/
  15. Господ је створио човека са једним јединим циљем — за комуникацију — као свог саговорника. Ово је највећа част и блаженство. Саговорник Божји Бог је љубав. И из љубави према човеку, Он га је створио, извукао из заборава, дајући му вечност. Наравно, Господ је Сам Себи довољан, ништа му не треба. А пошто је Он савршена љубав, Он увек делује искључиво из љубави. Човек је створен љубављу Божијом. Љубав је постала повезујући елемент између Бога и човека, смисао односа и облик комуникације. Није сасвим исправно пренети своја људска осећања на Господа, повезати их с Њим, али понекад су, ради бољег разумевања духовних закона и принципа, допуштена нека поређења. Сетимо се својих осећања када смо били срећни. Преплавили су нас радост, одушевљење, блаженство. У таквим тренуцима хтели смо да загрлимо прву особу коју смо срели и поделимо своју радост са целим светом, желели смо да сви око нас буду једнако добри и срећни. Љубав се изливала у нашем срцу. Ово је удаљени пример како огромна љубав захтева излаз, жељу да то подели са другима. Као резултат, први људи су одбацили Љубав и, заправо, више пожелели битку са Богом. Овај рат траје до данас, спаљујући душе, дубоко рањавајући и убијајући. Како се вратити богоопштењу? Ово је најтеже и истовремено најједноставније питање. Тешкоћа лежи у чињеници да се за богоопштење морамо да изгубимо саме себе. Страствени смо и грешни и не видимо Божје лице иза својих страсти, не чујемо Га. Губитак себе је најболнији процес, неупоредив ни са чим. То је свакодневно умирање и рођење. Грижа савести и дуго очекивана утеха. Ово је стална борба са самим собом, у којој морамо изгубити. Бог мора победити. Али наша искрена тежња ка Створитељу чини ово питање једноставним. Господ помаже човеку да прође све ове фазе, подржавајући га и штитећи, „стављајући сламке“ и одводећи га од оштрих углова, попут брижног Оца. Што је више поверења и мање отпора према Богу, то је лакши и директнији пут до Њега. Господ је свуда. Његова љубав је раширена по целој земљи. И нико то не може приватизирати и сузити. Господ је ван граница. Није ли природа Божје лице? Величанствене планине, зелене ливаде, бескрајно небо, пламтећи заласци сунца. Лепота Божјег света одузима дах. Сама душа пева свом Творцу химну захвалности и дивљења. митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-zashto-je-bog-stvorio-choveka-glavni-razlog
  16. Можда би души лакши и подношљивији наслов био рецимо, „Бог наш, перач прозора“, јер ти храбри људи које смо на ТВ-у гледали како перу прозоре на америчким облакодерима изазивају поштовање. То баш и не би могао свако, висина, ризик, ваља се дрзнути и стајати на уској дасци са свим оним реквизитима, док вјетар дува заносећи конопце и платформу на којој стоје. Само тренутак, зао час, непажљиво заквачена закачка на сигурносној сајли… и фљас! Прати ноге може готово свако, то је задатак којим се не ризикује ништа. Или пак да? Оно што се ризикује јесте лични интегритет, достојанство, статус. Још ако то чиниш некоме коме не мораш, ко је савршено способан да сам обави тај тривијални задатак свакодневне хигијене, једноставан и за стари свијет, сасвим обичан и неславан, тим прије. Свети Боже, Свети Моћни, Свети Бесмртни, помилуј нас! Побједничке ријечи, исти такав напјев којим у цркви појемо трисвету пјесму. Радостан, охрабрујући, величанствен, помало дрчан, гласан и одсјечан. Химна Богу Творцу, Господару свијета и нашег живота, Судији Праведном свима које не волимо, Ономе горе, и у исто вријеме и Ономе доле, и Ономе лијево, и десно, и у дубину и ширину и наше душе и душе свијета. Силноме Богу! Свебогу! У свим епитетима силе и моћи, који се могу ређати до сутра и прекосутра, трагајући за њим по и за њима, изоштримо оптику! Наш поглед, изоштравајући објектив ума и срца, пиљећи у небеса вишње силе и славе, поражено види само оно знано и празно од онога чију грмљавину у тоналитету истом са тоналитетом наше спознаје о њему очекујемо, и постаје свјестан изневјерених очекивања, као и сваки пут када тражимо оно чега нема, што смо створили сами („све што љубимо, створили смо сами“, како рече Дука). Исувише смо уплашени и од саме празнине небеса како би се дрзнули и са за нас добрим разлогом наљутили на њу. На Њега! Но ипак празни, свакако празни, док се поглед не одбија ни од њега ни од кога или чега другог, већ пустопољи до граница видокруга. Тачка времена у којој обарамо поглед неминован је крај, очекивани исход. До новог заваравања и изоштравања оптике у маглуштини будаластих очекивања да се сами себи укажемо одозго. Оборени поглед, пропраћен звуком клокота воде која, како се чини, дотиче хрбате наших стопала, пружа јасну слику. Очима! Бог нам пере ноге! Он је перач ногу! Ум и срце приковани су још уз ону малопређашњу небеску пустопољину, а нашим најобичнијим људским очима, зеницама и жутим мрљама ваља их свести до ове сцене и остати живо, поднијети призор Бога – перача ногу! Зар се одрећи снатрења о ономе горе, кога би вољели имати, чијим би се атрибутима оправдало све наше о њему, а некако прихватити овога чија сила се састоји у прању наших стопала, изглед од савијене људске прилике у чијим шакама наша боса стопала бивају умивана уз нејасно и једва чујно гргољење течности и шум пешкира којим их брише завршивши посао. Како не признати да његова Стијена говори из свих наших мозгова?! Таман посла ти то да радиш! Брука! Ни у ком случају нећеш ти прати ноге наше! Ти?! А Он, Рабин, Бог, Емануил, Перач ногу, Петру и нама: Ако вам их не оперем, немате удјела са мном! https://teologija.net/bog-nas-perac-nogu/?fbclid=IwAR3Em_xa4lVzU4-GR-hEwj2dqji23oc5dMXlOnsKhC-mm42nJJeMYbygmSo
  17. Блаженопочивши архимандрит Лука (Анић) одржао је 2000. године предавање у Ариљу. О чему год да је отац Лука говорио, говорио је о Богу и Светој литургији па је тако и овог пута тема предавања била ,,Литургија је тајна спасења“. На крају овог душекорисног и надахнутог предавања, каква су била сва предавања и бесједе оца Луке, као и емисије у којима је говорио о Богу и животу, један од посјетилаца је поставио питање које је гласило овако: Оче Лука, благословите и кажите нам нешто о духовним променама које се догађају у Црној Гори, о променама у души обичног Црногорца. И те 2000. године, отац Лука, који је сам по себи био радост и љубав видећи у људима само добро и своју вјечну сабраћу за Царство небеско, овако је казао о Црногорцима, међу које су га путеви Господњи донијели јула давне 1991. године, када је дошао за својим духовним оцем Митрополитом Амфилохијем и постао искушеник у Цетињском манастиру. ,,Није једноставно причати о Црној Гори и о томе шта се то тамо дешава укратко. Надам се да неће бити неукусно ако се сад изразим политичким жаргоном. За политичке промене које су се у Црној Гори догодиле пре неких петнаестак година, рекли су: У Црној Гори догодио се народ, а ја сад могу да кажем: У Црној Гори догодио се Бог. Иако се у Црној Гори догодило васкрсење, у ствари се, на површини није много тога променило, јер је народ у Црној Гори увек био с Богом исто онолико колико је био и са људима и то се није раздвајало. Народ је само, у једном моменту, у тој мери Бога заменио неким другим божанством да је почео да му служи, чини ми се, са исто онолико усрђа колико је пре служио истинитом Богу. Видевши да се преварио и дошавши до познања шта је урадио, народ у Црној Гори није морао да се лечи од свих оних пропратних ствари које су пратиле поклоњење том лажном Богу, идолу и учењима јер пропратних манифестација није ни било. Ако се за било који народ може рећи да је сав у некој богочежњивости, где материјалистичке ствари не улазе у било каква, па чак ни политичка учења, то је народ у Црној Гори. Тамо су сиромашни били и хришћани и комунисти, иако су били једни против других, неко је некога мучио, неко се мучио, оног момента када је престала идеолошка разлика, они су схватили да су, ипак, сви на једној страни и да више нема ничега што их дели. Не само што није било вила и палата које би делиле неке богате од неких сиромашних, него ни у срцу није било разлике. Можда се Господња реч о примању покајника најлакше може применити у Црној Гори. Овде у Србији, нарочито у Београду, људи тешко примају покајнике, и често чујем причу: До јуче су били комунисти, ено их сад у цркви, па не може човек од њих ни да се причести. Један човек ми чак рече: То је њихово стратешко покајање (замислите каква реч), да би се сад саобразили новим принципима друштва које све више прелази на хришћанске основе. На овај начин људима се онемогућава могућност покајња, могућност да кажу: Јесте, ми смо грешни. Ми их не примамо, уместо да им, као онај отац, у јеванђелској причи о блудном сину, потрчимо у сусрет и кажемо: Добро дошли; ми опонашамо оног другог сина који се љути на оца што прима блудног брата. Е, то и није баш много хришћански. Хришћански би било да их пригрлимо и будемо ти који ће им олакшати приступ Цркви. Кад се каје, човек много не види како га други гледају, битно му је само лично покајање, не инсистирајући да буде први већ само онде где су покајници. Зар није боље да такви људи дођу у цркву и буду ту где се сви кајемо и радујемо? Зашто би их ми сад издвајали!? У Црној Гори тога нема много. Тамо је народ, после оног стравичног испита званог плодови комунизма, оставивши ово по страни, прешао на хришћанску свест, показао да је вера дубоко у њему, чак и док је био у заблуди, у ствари била чиста. Чини ми се да у Црној Гори нема подмуклог човека. Све што имају, људи тамо изнесу напоље, тако да се не морате бојати никог осим оног који вам јавно запрети, као ни тога да ће вас неко напасти с леђа. Иако се чини неважним, то је најбоља слика онога што се крије у људима. У њима нема задње мисли, у њима постоји Јеванђеље, они су они нишчи духом, они који не калкулишу плановима свог ума, који све износе напоље и одговор на то очекују одмах. Некоме може изгледати напоран живот са таквим људима јер они траже потпуног човека, исто онако као што себе потпуно дају. Треба да знамо, да ће одбрамбени зидови које људи, нарочито у градовима, праве око себе, те исте људе, спречавати више него било шта да дођу у неко истинско јединство са људима. У Царству небеском нема никаквих зидова, ко буде имао зид тамо неће ни ући, не зато што га Господ неће пустити, већ зато што ће му бити тешко да носи све то камење, цигле и малтер како би око себе саградио зид. Ово огромно буђење у вери које се сада дешава у Црној Гори, у ствари је само пројављивање оне непатворене чистоте, која може само да буде на помоћ свима нама, и овде у Србији. Када је 1976. године, на сахрани светитеља наших дана, оца Јустина, јеромонах Амфилохије рекао у својој беседи: Спас српском народу ће доћи из Црне Горе, изгледало је као да је рекао да ће спас српском народу доћи са Марса. Иако је Црна Гора тада била потпуно идеолошки обојена, он је знао шта се налази у људима. Мени се дешава, и то не зато што сам монах и свештеник, да када на Цетињу тражећи неког човека, уђем у погрешну кућу, из ње се не могу више тако лако ишчупати. Када комшије виде да вам је у кућу дошао неки гост, иако не знају много ни вас, а још мање тог госта, оду па вам донесу његушки сир и пршуту, да госта имате чиме да почастите. То је нека неприпремљена одбрана пред Страшним судом, такви у Царство небеско улазе без муке јер немају задњих мисли и поступају како срце говори. Народ је тамо због тога бивао подложан великим страдањима, много већим током и после рата него остали српски народи (осим у Хрватској и Босни). Такви људи на сигурном темељу граде своје спасење. Људи у Црној Гори не морају да упознавају и проналазе Христа, довољно је да имају само једног поред себе, они су већ су сабрани у име Христово, јер тамо где нема ограде међу људима, тамо је и сам Христос. Тешко је о Црној Гори рећи било шта, а не рећи све најлепше. Доле сам добро научио да је лако бити са људима, да је једино тешко бити са собом ако се тим људима ниси потпуно дао, јер се тамо сви једни другима дају. Због тога је тамо живот лак.” Слободанка Грдинић https://mitropolija.com/2023/04/06/blazenopocivsi-arhimandrit-luka-anic-u-crnoj-gori-dogodio-se-bog-2/
  18. Одакле долазе све забринутости? Све су од непријатеља. Све. Ниоткуда другде. Да ли мислите да сами, сопственим способностима и трудом, градите свој живот? Ако је то оно што заиста мислите, саветујем вам да се одмах предомислите, иначе се нећете ослободити забуне и превирања. Преиспитајте се. Коначно, дајте свом самопреиспитивању такав смер да се заврши чврстом одлуком да своју будућност неопозиво ставите у Божје руке. Након што сте донели ову одлуку, молите се Господу свим срцем. Реците Му, „Своју будућност стављам са поверењем у Твоје руке. Како знаш и како хоћеш, Господе, управљај мојим животом, са свим његовим непредвиђеностима и потешкоћама. Од сада више нећу бринути о себи. Имаћу само једну бригу, да увек чиним оно што је Теби угодно“. Тако разговарајте са Њим, али и практично Му доказујте да сте се потпуно препустили Његовим рукама, да нисте забринути ни за шта, да мирно и равнодушно прихватате сваку ситуацију, пријатну или непријатну, са уверењем да је дарована Божанским Промислом. Ваша једина брига је поштовање Божијих заповести у свим околностима. Након таквог унутрашњег устројства, све ваше бриге ће се распршити. Сада сте забринути за себе, јер желите да све околности допринесу испуњењу ваших сопствених захтева. И пошто се, наравно, све не дешава по вашој вољи, узнемирите се. Међутим, ако са поверењем све поверите Господу и прихватите да све што се дешава долази од Њега за ваше добро, онда се више нећете нимало бринути. Гледаћете само у оно шта вам Бог шаље, и понашаћете се у складу са оним што Он шаље. Свака ситуација може бити подвргнута некој божанској заповести. Поступајте, дакле, према одговарајућој заповести, тражећи задовољство Божије, а не задовољење својих жеља. Нећете успети, наравно, истог тренутка. За то је потребна борба, али и молитва. Молим Господа да те избави од депресије коју сматраш неподношљивом, али само ако је то по Његовој светој вољи и неопходно за твоје спасење. Он ће те искупити, без даљег, у право време. Наоружај се вером и стрпљењем. Видимо како се брзо мењају околности нашег живота. Све се стално мења. Промениће се и ваше ваше ментално стање. Доћи ће дан када ћете, ослобођени замке, слободно дисати и лепршати као лептир над цвећем. Само треба да трпите садашњу тешкоћу са стрпљењем онолико дуго колико Бог дозвољава. Зато будите стрпљиви и чекајте. Ко помирљиво подноси невоље, верујући да их Бог даје за његово добро, раван је мученицима. Запамтите ово увек, да бисте се утешили. Без осећања и емоција је немогуће живети, али није добро подлећи им. Морате их обуздати логиком и дати им прави смер. Осетљиви сте и узбуђени. Срце вам се прелива у главу. Покушајте да стекнете самоконтролу. Размислите унапред где је могући подстицај за сваку емоцију. И, када то откријете, будите на опрезу, да бисте приметили било какав емоционални поремећај срца, или да бисте своје срце држали под сталном контролом ума. Морате то да вежбате. Праксом је могуће стећи потпуно самосавладавање. Међутим, све долази од Бога. Зато се обраћамо Њему у молитви. Можете изговарати стандардне молитве, али се обраћајте Богу и својим речима и тражите од Њега помоћ. “Види, Господе, шта ми се дешава. То и то не могу сама. Помози ми, најмилостивији!” Разговарајте са Њим о свакој својој потреби, чак и о најмањој, и тражите од Њега сталну подршку. Таква молитва је најискренија. Непријатељ ти шапуће на уво: "Не моли се!" А понекад, након што загосподари целим твојим телом, баци те на кревет и успава. Све су то његови трикови. Али док зао ради свој посао, покушавајући да вас одврати од вашег доброг дела, и ви морате да радите свој посао, истрајавајући у овом послу до краја. Наоружајте се храброшћу и не слушајте непријатеља. Не обраћајте пажњу на његово шапутање. Од свег срца вам желим да коначно нађете мир. Боже помози! Свети Теофан Затворник https://www.vimaorthodoxias.gr
  19. Кратка, жива, свесрдна молитва вреди много више од досадне, свечане, суве, чак и дугачке. Недавно сам питао једног шеснаестогодишњег дечака: - Волиш ли Бога, дете моје? - Много га волим, оче, одговорио ми је спонтано. - Молиш ли Му се редовно? - Не! рече ми искрено. Овај младић није могао да схвати контраст између своја два одговора. Јер немогуће је истински волети Бога, а не молити се. Ако имате пријатеља који вам је изузетно драг, зар не покушавате да нађете начине да често комуницирате са њим и разговарате о разним питањима? Је ли то тачно? Слушај, дете моје, ове бројке које ћу ти рећи. Оне су верификоване. Човек који је умро са 70 година, распоредио је године свог живота на следећи начин: 15 година је радио, 20 је спавао, 2 је јео, 1 се облачио, 9 месеци се умивао, 7 месеци се бријао, 4 месеца је чистио нос, 2 месеца је прао своје зубе итд. Да ли си приметио нешто? Све горе поменуто тиче се само спољашњих активности. То је брига за тело. Али када се, дете моје, појавиш пред Богом, рачун који ћеш морати да положиш биће сасвим другачији. Тада ће те праведни Судија питати: „Колико си добра учинио? Колико лошег?' „Колико си задатака извршио, а колико ниси? "Колико си се дуго молио?" У једној години твоје срце откуца 36.792.000 пута. Од ове огромне количине, колико си пулсева издвојио за свог Бога? -„Али колико треба да се молим?” Мораш да знаш, дете моје, да Бог молитву не мери по трајању, него по ревности, по расположењу, по срцу. Важна је ревност и топло расположење срца. Чини јутарњу и вечерњу молитву. Али немој пропустити да своје мисли и срце окренеш Богу много пута током дана. Биће то, дете моје, благословен дан када своје прве мисли посветиш Богу. И твој сан ће бити миран када, пре него што се предаш његовим рукама, поново окренеш мисли ка Њему. Не препоручујем молитву у кревету! Али ако се уопште нећеш молити другачије, онда не прекидај своју навику. Мада верујем да ни теби неће бити угодно да разговараш са својим Богом и Господом, и лежиш у свом кревету! Можда нећеш имати времена да завршиш молитву и... заспаћеш! Зато, као мудар младић, изговори јутарњу молитву после облачења и своју вечерњу молитву пре него што скинеш своју одећу. Затим, када паднеш у кревет, прати, ако желиш, своје побожне мисли; тако ћеш мирније спавати. Знаш ону мудру изреку „Ништа не може успети ако Бог не благослови“? Па, ако не почнеш дан тражећи помоћ од Бога, како да очекујеш срећу? Погледај око себе, мали. Сва створења на свој начин, моле се и хвале премудрог Творца. Биљке отварају своје цветове и шаљу свој животворни мирис на Творчев престо. Птице својим слатким мелодичним гласовима, хвале Свемогућег. За Њега пчела зуји. За Њега лептир срећно лети. Муње га величају својим сјајем. Хвале га и громови у свој својој страшној величанствености. Да! Сва природа Му се усрдно моли, иако није свесна шта чини. А ти, чедо моје, слободоумниче, хоћеш ли порећи оно што природа својевољно изводи? „Најлепше што се може видети на свету је човек који се моли.” Ова сугестија је веома тачна. Ко се моли, живи у другом свету. У изобиљу удише благодат Божију и жеђ гаси најслађом водом божанског присуства. Рекао сам ти, дете моје, горе, да се сва природа моли. Хтео сам да ти дам симболику, јер права молитва је људска привилегија. Само човек може свесно уздићи своју душу ка Богу, и разговарати са Њим. Истина је да је молитва велика част за човека, а то је још један елемент који човека издваја од других створења. Када се молим, моја душа је усхићена! Преплављују ме небеска осећања. Радост, захвалност, љубав. Осећам их у највишем степену. Па како да не славим свог Бога за овај Његов дивни дар? Крилима молитве можемо се винути у неслућене висине. Можемо да одлетимо до престола Божијег, далеко од света са његовим многобројним тривијама и уживамо у животворном ваздуху божанског присуства. Молитва је извор снаге за тешке борбе које водимо сваки дан. Као да се мењаш кад летиш крилима молитве. Па дођи, дете моје! Када дођу невоље и погоде те као бесне олује, падни на колена и отвори своје срце свом Оцу. После молитве видећеш колико ћеш се променити! Видећеш плаво небо и море ће се смирити. Псалам 90. који утехом испуњава твоју душу, написао је велики крунисани псалмопојац и одлична је помоћ онима који желе да корачају животом усправно и поштено. А ти си, дете моје, сигурно један од њих. Зато ти је веома потребна благодат Божија, коју можеш заслужити само на један начин. Молитвом. Немој, дакле, чедо моје, лишити своју нечасну душу животворног даха, него се моли, моли се са ревношћу, да дође дуго-очекивани дан када ћеш бити овенчан венцем славе. https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/o-theos-den-ypologizei-tin-proseychi-me-tin-chroniki-tis-diarkeia-alla-me-tin-kardia/#
  20. JESSY

    Да ли Бог кажњава?

    Мишљење да Бог кажњава оне који греше, подсећајући на строгог оца који кажњава своју неваљалу децу, чини се да је тешко протерати из срца људи. Осим тога, Црква, заиста, говори о казни, „спољној ватри“ и бројни Оци нас позивају да имамо на уму пакао, како бисмо били мање подложни злу. Иако је ово тачно, то није цела истина. Баш као што не представљамо заокружен приказ особе ако се превише задржавамо на једном аспекту њеног карактера, исто важи и за Бога. Ако инсистирамо, било на колективном или личном нивоу, на некој врсти поучног понашања од стране Бога, ово не обухвата шта он заиста јесте - безгранична љубав. У Старом Завету, Бог се открива као Онај који жели да се његов Закон поштује, али и као Бог очинске љубави, који прашта и разуме слабости свог народа. У ствари, његова љубав је главна одлика његовог понашања, јер изражава оно што он заиста јесте. Подстакнут овом љубављу, он дозвољава свом народу да се нађе у невољама и тешкоћама, како би се вратио на пут који им је Он одредио и који они сами, дубоко у себи, заиста желе. Без обзира колико причате о Божјој љубави, она остаје чисто теоретска осим ако је нисте проживели у одређено време, кроз одређено искуство. Не као неочекивана помоћ у тешком тренутку, већ загрљај душе у време хладноће, напуштености и усамљености. Јер, ако сте се већ осећали као да сте у паклу, знаћете шта значи кад вас Христос зграби и подигне ка светлости. Тада добијате његову савршену, искрену љубав, која не зависи од тога шта сте и шта сте урадили, већ од тога ко је он - „Бог је љубав“. Зато у нашем бестрасном Богу нема ни трага осветољубивости или људске страсти. Било које упућивање на паралеле људског понашања, у антропоморфним терминима, направљено је тако да слаби људи могу да разумеју, да би се могли уздржати од стрмоглављења у живот без Христа. Зло се користи илузијама да нас збуни на путу ка Богу: приказује Бога као немилосрдног, грубог и захтевног према нама, а, с друге стране, приказује га као попустљивог и прилично равнодушног према нашем здравом напретку. У једном случају каже: 'Бој га се'; а у другом је: „Не обраћајте пажњу на њега“. Сва искушења и невоље кроз које пролазимо, сигурно не долазе од Бога. „Казне“ које произилазе из нашег раскалашног и грешног живота, резултат су колективних или личних избора. Упркос томе, његова љубав их претвара у инструменте понизности, покајања и преиспитивања тока нашег живота; под условом, наравно, да је то оно што желимо. Кроз православну поуку, а посебно кроз искуства свакодневног живота, можемо преиспитивати идеју да Бог кажњава, можемо уживати у његовом присуству, љубави и лепоти и можемо изградити однос са Њим. о. Андреас Агатоклеус https://isagiastriados.com/
  21. На велики празник Богојављења сећамо се догађаја који људска мудрост не може да замисли: Бог се јавио људима као Тројица, а Исус се први пут јавио као Христос Спаситељ. Човек још увек није у стању да схвати и разуме сву величину и размере сведочанстава које је се одиграло. Христос се није јавио људима у раскошним царским дворима и на препуним градским трговима, Он се јавио тихо у пустињи, на реци Јордану. И као да је грешник (али је био Једини Безгрешан) пришао Јовану са молбом да Га крсти. „Јер тако нам треба испунити сваку правду“ (Мт 3,15). Бог се понизио пред човеком да би га узвисио. У овом великом тренутку, несхватљивом људском уму, отворила су се небеса и зачуо се глас Очев: „Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи“ (Мт 5,17). Отац наш Небески и Дух Свети сведочили су о Господу Исусу Христу као Превечном Сину Божијем. А о Њему сведочи и највећи од жена рођених: „И посвједочи Јован говорећи: Видио сам Духа гдје силази као голуб са неба и остаде на њему. И ја га не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на њему то је онај који крштава Духом Светим. И ја сам видио и засвједочио да је он Син Божији.“ (Јован 1, 32-34). И Господ се крстио од Јована. Заронивши у реку Јордан, Христос је започео своју службу, дајући моћ водама да оперу људске грехе у тајни Крштења, припремајући људе за будуће Царство и покајање. „Покајте се, јер се приближило Царство небеско“ (Мт 4,17) – овим речима је Христос започео своју проповед. Односно, прва реч откривеног Бога, Исуса Христа, упућена народу, била је: Покајте се! У томе лежи сва дубина хришћанске вере. Без покајања нема ни вере ни спасења. И нема другог приступа Царству Небеском, него само да врелим сузама покајања опереш своју душу. Ове спасоносне речи Самог Господа вапе нама који живимо данас. Важе за сваког од нас, подсећајући нас да се „Испунило се вријеме и приближило се Царство Божије“. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-bog-se-ponizio-pred-chovekom-da-bi-ga-uzvisio
  22. JESSY

    Бог се јави - Богојављење

    БОГОЈАВЉЕЊЕ (грч: τα θεοφάνια, ή θεοφάνεια, ή επιφάνεια τοΰ Θεοΰ, τα φωτά - Теофанија, Епифанија), празник којим се прославља догађај који се десио непосредно након што је Св. Јован Претеча крстио Исуса Христа у реци Јордану. Док је Исус излазио из воде, угледао је Св. Јован како се отворише небеса, и Свети Дух у облику голубице сиђе на Исуса Христа, и са неба се чу глас: "Ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи!" Овај тренутак представља објављивање Богочовека и јавно увођење Исуса Христа у спаситељску дужност. Слави се 6. јануара. Христос на иконама обично стоји наг у Јордану, Претеча на обали реке, једну руку држи на Христовој глави, другу уздигнуту. Са неба, у светлосном млазу, спушта се голуб у виду Светог Духа. Са друге стране реке су Анђели, носе Хирстову одећу. Испод Претече слика се персонификација реке Јордан у лику старца, који се клечећи осврће у страху, као побеђено паганство, а у рукама му је посуда из које извире вода ове реке. Понекад се, као у Грачаници, приказује како Христос стоји у води на вратима пакла и тиме се каже да је свети обред Крштења предуслов спасења. Историјат У старини је постојао заједнички празник који је славио најважније догађаје у којима је откривено божанство Господа Исуса Христа: рођење, поклоњење мудраца, крштење у реци Јордану, чудо у Кани галилејској и чудесно храњење пет хиљада људи са пет хлебова. Празник се називао у множини - Богојављења, као што се и данас у богослужбеним песмама назива, а такође и празником Просвећења. Уочи овога празника крштавали су се оглашени и на тај начин просвећивали се Христовом духовном светлошћу. Ту светлост, приликом крштења символизовали су мноштвом упаљених свећа. Прво забележено празновање овог празника потиче из III века, у Египту, 6. јануара. Црква је 379. године почела одвојено празновати Рођење Христово (Божић) 25. децембра, као самостални празник. Тако је празновање Богојављења и даље остало 6. јануара, када се слави успомена на крштење Господа Исуса Христа. Богојављенска вода Прва забележена сведочанства ο освећењу воде за крштење оглашених у поноћ овог празника имамо већ у IV веку. Ο свежини ове воде која се годинама чува и не поквари се, говори Св. Јован Златоусти. По Јерусалимском типику, којим се руководи у своме богослужењу и Српска Православна црква, вода се освећује два пута: Уочи Богојављења, у спомен Јовановог крштења, На сам дан празника после заамвоне молитве. Освећење се врши у спомен Спаситељевог крштења којом приликом се свету открила тајна Свете Тројице: Бог Отац говорио је Сину са неба. Бог Син се крштавао у реци Јордану. Бог Свети Дух сишао је приликом крштења на главу Бога Сина у облику голуба. Водоосвећење на навечерје Богојављења врши се у храму, а на Богојављење изван храма, обично на реци, мору или извору воде. Богојављенска вода се чува у кућама преко целе године, узима се "на таште" као и нафора. То је вода која се не квари, јер је благослов Божији ослободио последица греха; "оздрављена" је и иста је каква је била пре прародитељског греха и његових последица по природу. Назива се још и "великом агиазмом". https://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Богојављење
  23. У недељу пред Богојављење, када прослављамо Чудотворца Саровског, Преподобног Серафима, служена је Света Литургија у подгоричком храму Св. Ђорђа. Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић архијерејски намесник подгоричко-колашински уз саслужење протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, протојереја-ставрофора Драгана Станишића, протојереја Јована Радовића, протојереја Милана Кадијевића пароха сплитског из епархије Далматинске, ђакона Луке Павићевића и молитвено учешће проте Милуна Фемића, дугогодишњег старешине овог Светог храма. За певницом на литургијске возгласе одговарао је хор Свети Сава – уз руководство хоровође Снежане Поповић. Након прочитаног јеванђелског зачала, словом поуке сабранима у храму Господњем, обратио се началствујући свештенослужитељ, прота Гојко Перовић, питајући чему можемо да се поучимо из данашњег Јеванђеља, указујући, да је наш живот, кап до капи – једна река која непрестано тече. ”Стално Бог од нас тражи нешто ново. Да се не препадамо, зато што има то ново и да не мислимо зато што је било лијепо нешто јуче – да нас неће чекати потешкоћа већ сјутра”, појаснио је отац, рекавши да је то уграђено у људску природу и у законе овога света и века, да се стално нешто мења. ”Никад не подвлачи ти црту, о човјече; јер то, какав си ти то ништа не значи, Бог све ново преврће и поставља”, нагласио је отац, а затим подсетио присутне да су једном Св. Петра Цетињског питали шта сад Бог ради, на шта им је он одговорио: ”Из једне руке у другу руку, пресипа људске судбине.” ”Овај живот је проточни – а чим се креће чим се слива, онда нас он води ка нечему другом“, нагласио је, додавши да река не тече ради себе него да би напунила неко језеро, а и то језеро не стоји како стоји, већ из њега опет истичу неке реке и иду ка мору. А вода из тог мора, путем неких сила које је Бог уградио у природу, испарава и кроз облаке и у виду кише се враћа, на почетно место. ”Да не би било да се ми вртимо у круг, данас прослављамо Христово Васкрсење – које отвара пут у онај вјечни живот који нас чека“, указао је о. Гојко, подсећајући на то, да како Господ ради неке ствари отворено, јасно – тако да је свима јасно о чему се ради. ”Неке ствари иако су се већ десиле, још увијек су скривене од нас. Христово Рођење – дуго се за Њега није ништа знало. И кад се Господ појавио на Јордану, народ прије Њега није знао ни о Јелисавети ни о Захарији и о томе како се анђео јавио једној, па другој. Све је то било дуго скривено, чак и после Христовог Васкрсења; касније су анђели и Бог јавили Јеванђелистима, да то запишу“, подсетио је прота Перовић, подвукавши да иако су Јеванђелисти записали све, до данас човечанство се спори око тога, је ли збиља васкрсао, или је то нека подвала. ”Неке тајне које се јако тичу нашега спасења, велике ствари су скривене, а неке су откривене“, појаснио је отац, додавши да, када се ухватимо у коштац са неком муком нашега живота, и не знамо где бисмо пре, Господ је решио све добро да буде, док нама мрва вере треба, да би се са тим спојили. Потом је указао да је доста ствари већ решено, што се тиче наших тема, али не умемо то да видимо, нити смо спремни на оно што се не види и ту се вртимо. Пожелио је затим да нас Господ укријепи да се лепше крећемо путањом ка Царству небескоме и да нам да спасења, у векове векова. Свештенослужитељи су затим приступили благосиљању и освештавању славских колача данашњим свечарима, а свештенство и верни народ наставили су заједничарење у светогеоргијевском дому. https://mitropolija.com/2023/01/16/otac-gojko-perovic-stalno-bog-od-nas-trazi-nesto-novo/
×
×
  • Креирај ново...