Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'бог'.
-
Одакле долазе све забринутости? Све су од непријатеља. Све. Ниоткуда другде. Да ли мислите да сами, сопственим способностима и трудом, градите свој живот? Ако је то оно што заиста мислите, саветујем вам да се одмах предомислите, иначе се нећете ослободити забуне и превирања. Преиспитајте се. Коначно, дајте свом самопреиспитивању такав смер да се заврши чврстом одлуком да своју будућност неопозиво ставите у Божје руке. Након што сте донели ову одлуку, молите се Господу свим срцем. Реците Му, „Своју будућност стављам са поверењем у Твоје руке. Како знаш и како хоћеш, Господе, управљај мојим животом, са свим његовим непредвиђеностима и потешкоћама. Од сада више нећу бринути о себи. Имаћу само једну бригу, да увек чиним оно што је Теби угодно“. Тако разговарајте са Њим, али и практично Му доказујте да сте се потпуно препустили Његовим рукама, да нисте забринути ни за шта, да мирно и равнодушно прихватате сваку ситуацију, пријатну или непријатну, са уверењем да је дарована Божанским Промислом. Ваша једина брига је поштовање Божијих заповести у свим околностима. Након таквог унутрашњег устројства, све ваше бриге ће се распршити. Сада сте забринути за себе, јер желите да све околности допринесу испуњењу ваших сопствених захтева. И пошто се, наравно, све не дешава по вашој вољи, узнемирите се. Међутим, ако са поверењем све поверите Господу и прихватите да све што се дешава долази од Њега за ваше добро, онда се више нећете нимало бринути. Гледаћете само у оно шта вам Бог шаље, и понашаћете се у складу са оним што Он шаље. Свака ситуација може бити подвргнута некој божанској заповести. Поступајте, дакле, према одговарајућој заповести, тражећи задовољство Божије, а не задовољење својих жеља. Нећете успети, наравно, истог тренутка. За то је потребна борба, али и молитва. Молим Господа да те избави од депресије коју сматраш неподношљивом, али само ако је то по Његовој светој вољи и неопходно за твоје спасење. Он ће те искупити, без даљег, у право време. Наоружај се вером и стрпљењем. Видимо како се брзо мењају околности нашег живота. Све се стално мења. Промениће се и ваше ваше ментално стање. Доћи ће дан када ћете, ослобођени замке, слободно дисати и лепршати као лептир над цвећем. Само треба да трпите садашњу тешкоћу са стрпљењем онолико дуго колико Бог дозвољава. Зато будите стрпљиви и чекајте. Ко помирљиво подноси невоље, верујући да их Бог даје за његово добро, раван је мученицима. Запамтите ово увек, да бисте се утешили. Без осећања и емоција је немогуће живети, али није добро подлећи им. Морате их обуздати логиком и дати им прави смер. Осетљиви сте и узбуђени. Срце вам се прелива у главу. Покушајте да стекнете самоконтролу. Размислите унапред где је могући подстицај за сваку емоцију. И, када то откријете, будите на опрезу, да бисте приметили било какав емоционални поремећај срца, или да бисте своје срце држали под сталном контролом ума. Морате то да вежбате. Праксом је могуће стећи потпуно самосавладавање. Међутим, све долази од Бога. Зато се обраћамо Њему у молитви. Можете изговарати стандардне молитве, али се обраћајте Богу и својим речима и тражите од Њега помоћ. “Види, Господе, шта ми се дешава. То и то не могу сама. Помози ми, најмилостивији!” Разговарајте са Њим о свакој својој потреби, чак и о најмањој, и тражите од Њега сталну подршку. Таква молитва је најискренија. Непријатељ ти шапуће на уво: "Не моли се!" А понекад, након што загосподари целим твојим телом, баци те на кревет и успава. Све су то његови трикови. Али док зао ради свој посао, покушавајући да вас одврати од вашег доброг дела, и ви морате да радите свој посао, истрајавајући у овом послу до краја. Наоружајте се храброшћу и не слушајте непријатеља. Не обраћајте пажњу на његово шапутање. Од свег срца вам желим да коначно нађете мир. Боже помози! Свети Теофан Затворник https://www.vimaorthodoxias.gr
-
Кратка, жива, свесрдна молитва вреди много више од досадне, свечане, суве, чак и дугачке. Недавно сам питао једног шеснаестогодишњег дечака: - Волиш ли Бога, дете моје? - Много га волим, оче, одговорио ми је спонтано. - Молиш ли Му се редовно? - Не! рече ми искрено. Овај младић није могао да схвати контраст између своја два одговора. Јер немогуће је истински волети Бога, а не молити се. Ако имате пријатеља који вам је изузетно драг, зар не покушавате да нађете начине да често комуницирате са њим и разговарате о разним питањима? Је ли то тачно? Слушај, дете моје, ове бројке које ћу ти рећи. Оне су верификоване. Човек који је умро са 70 година, распоредио је године свог живота на следећи начин: 15 година је радио, 20 је спавао, 2 је јео, 1 се облачио, 9 месеци се умивао, 7 месеци се бријао, 4 месеца је чистио нос, 2 месеца је прао своје зубе итд. Да ли си приметио нешто? Све горе поменуто тиче се само спољашњих активности. То је брига за тело. Али када се, дете моје, појавиш пред Богом, рачун који ћеш морати да положиш биће сасвим другачији. Тада ће те праведни Судија питати: „Колико си добра учинио? Колико лошег?' „Колико си задатака извршио, а колико ниси? "Колико си се дуго молио?" У једној години твоје срце откуца 36.792.000 пута. Од ове огромне количине, колико си пулсева издвојио за свог Бога? -„Али колико треба да се молим?” Мораш да знаш, дете моје, да Бог молитву не мери по трајању, него по ревности, по расположењу, по срцу. Важна је ревност и топло расположење срца. Чини јутарњу и вечерњу молитву. Али немој пропустити да своје мисли и срце окренеш Богу много пута током дана. Биће то, дете моје, благословен дан када своје прве мисли посветиш Богу. И твој сан ће бити миран када, пре него што се предаш његовим рукама, поново окренеш мисли ка Њему. Не препоручујем молитву у кревету! Али ако се уопште нећеш молити другачије, онда не прекидај своју навику. Мада верујем да ни теби неће бити угодно да разговараш са својим Богом и Господом, и лежиш у свом кревету! Можда нећеш имати времена да завршиш молитву и... заспаћеш! Зато, као мудар младић, изговори јутарњу молитву после облачења и своју вечерњу молитву пре него што скинеш своју одећу. Затим, када паднеш у кревет, прати, ако желиш, своје побожне мисли; тако ћеш мирније спавати. Знаш ону мудру изреку „Ништа не може успети ако Бог не благослови“? Па, ако не почнеш дан тражећи помоћ од Бога, како да очекујеш срећу? Погледај око себе, мали. Сва створења на свој начин, моле се и хвале премудрог Творца. Биљке отварају своје цветове и шаљу свој животворни мирис на Творчев престо. Птице својим слатким мелодичним гласовима, хвале Свемогућег. За Њега пчела зуји. За Њега лептир срећно лети. Муње га величају својим сјајем. Хвале га и громови у свој својој страшној величанствености. Да! Сва природа Му се усрдно моли, иако није свесна шта чини. А ти, чедо моје, слободоумниче, хоћеш ли порећи оно што природа својевољно изводи? „Најлепше што се може видети на свету је човек који се моли.” Ова сугестија је веома тачна. Ко се моли, живи у другом свету. У изобиљу удише благодат Божију и жеђ гаси најслађом водом божанског присуства. Рекао сам ти, дете моје, горе, да се сва природа моли. Хтео сам да ти дам симболику, јер права молитва је људска привилегија. Само човек може свесно уздићи своју душу ка Богу, и разговарати са Њим. Истина је да је молитва велика част за човека, а то је још један елемент који човека издваја од других створења. Када се молим, моја душа је усхићена! Преплављују ме небеска осећања. Радост, захвалност, љубав. Осећам их у највишем степену. Па како да не славим свог Бога за овај Његов дивни дар? Крилима молитве можемо се винути у неслућене висине. Можемо да одлетимо до престола Божијег, далеко од света са његовим многобројним тривијама и уживамо у животворном ваздуху божанског присуства. Молитва је извор снаге за тешке борбе које водимо сваки дан. Као да се мењаш кад летиш крилима молитве. Па дођи, дете моје! Када дођу невоље и погоде те као бесне олује, падни на колена и отвори своје срце свом Оцу. После молитве видећеш колико ћеш се променити! Видећеш плаво небо и море ће се смирити. Псалам 90. који утехом испуњава твоју душу, написао је велики крунисани псалмопојац и одлична је помоћ онима који желе да корачају животом усправно и поштено. А ти си, дете моје, сигурно један од њих. Зато ти је веома потребна благодат Божија, коју можеш заслужити само на један начин. Молитвом. Немој, дакле, чедо моје, лишити своју нечасну душу животворног даха, него се моли, моли се са ревношћу, да дође дуго-очекивани дан када ћеш бити овенчан венцем славе. https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/o-theos-den-ypologizei-tin-proseychi-me-tin-chroniki-tis-diarkeia-alla-me-tin-kardia/#
-
Мишљење да Бог кажњава оне који греше, подсећајући на строгог оца који кажњава своју неваљалу децу, чини се да је тешко протерати из срца људи. Осим тога, Црква, заиста, говори о казни, „спољној ватри“ и бројни Оци нас позивају да имамо на уму пакао, како бисмо били мање подложни злу. Иако је ово тачно, то није цела истина. Баш као што не представљамо заокружен приказ особе ако се превише задржавамо на једном аспекту њеног карактера, исто важи и за Бога. Ако инсистирамо, било на колективном или личном нивоу, на некој врсти поучног понашања од стране Бога, ово не обухвата шта он заиста јесте - безгранична љубав. У Старом Завету, Бог се открива као Онај који жели да се његов Закон поштује, али и као Бог очинске љубави, који прашта и разуме слабости свог народа. У ствари, његова љубав је главна одлика његовог понашања, јер изражава оно што он заиста јесте. Подстакнут овом љубављу, он дозвољава свом народу да се нађе у невољама и тешкоћама, како би се вратио на пут који им је Он одредио и који они сами, дубоко у себи, заиста желе. Без обзира колико причате о Божјој љубави, она остаје чисто теоретска осим ако је нисте проживели у одређено време, кроз одређено искуство. Не као неочекивана помоћ у тешком тренутку, већ загрљај душе у време хладноће, напуштености и усамљености. Јер, ако сте се већ осећали као да сте у паклу, знаћете шта значи кад вас Христос зграби и подигне ка светлости. Тада добијате његову савршену, искрену љубав, која не зависи од тога шта сте и шта сте урадили, већ од тога ко је он - „Бог је љубав“. Зато у нашем бестрасном Богу нема ни трага осветољубивости или људске страсти. Било које упућивање на паралеле људског понашања, у антропоморфним терминима, направљено је тако да слаби људи могу да разумеју, да би се могли уздржати од стрмоглављења у живот без Христа. Зло се користи илузијама да нас збуни на путу ка Богу: приказује Бога као немилосрдног, грубог и захтевног према нама, а, с друге стране, приказује га као попустљивог и прилично равнодушног према нашем здравом напретку. У једном случају каже: 'Бој га се'; а у другом је: „Не обраћајте пажњу на њега“. Сва искушења и невоље кроз које пролазимо, сигурно не долазе од Бога. „Казне“ које произилазе из нашег раскалашног и грешног живота, резултат су колективних или личних избора. Упркос томе, његова љубав их претвара у инструменте понизности, покајања и преиспитивања тока нашег живота; под условом, наравно, да је то оно што желимо. Кроз православну поуку, а посебно кроз искуства свакодневног живота, можемо преиспитивати идеју да Бог кажњава, можемо уживати у његовом присуству, љубави и лепоти и можемо изградити однос са Њим. о. Андреас Агатоклеус https://isagiastriados.com/
-
На велики празник Богојављења сећамо се догађаја који људска мудрост не може да замисли: Бог се јавио људима као Тројица, а Исус се први пут јавио као Христос Спаситељ. Човек још увек није у стању да схвати и разуме сву величину и размере сведочанстава које је се одиграло. Христос се није јавио људима у раскошним царским дворима и на препуним градским трговима, Он се јавио тихо у пустињи, на реци Јордану. И као да је грешник (али је био Једини Безгрешан) пришао Јовану са молбом да Га крсти. „Јер тако нам треба испунити сваку правду“ (Мт 3,15). Бог се понизио пред човеком да би га узвисио. У овом великом тренутку, несхватљивом људском уму, отворила су се небеса и зачуо се глас Очев: „Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи“ (Мт 5,17). Отац наш Небески и Дух Свети сведочили су о Господу Исусу Христу као Превечном Сину Божијем. А о Њему сведочи и највећи од жена рођених: „И посвједочи Јован говорећи: Видио сам Духа гдје силази као голуб са неба и остаде на њему. И ја га не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на њему то је онај који крштава Духом Светим. И ја сам видио и засвједочио да је он Син Божији.“ (Јован 1, 32-34). И Господ се крстио од Јована. Заронивши у реку Јордан, Христос је започео своју службу, дајући моћ водама да оперу људске грехе у тајни Крштења, припремајући људе за будуће Царство и покајање. „Покајте се, јер се приближило Царство небеско“ (Мт 4,17) – овим речима је Христос започео своју проповед. Односно, прва реч откривеног Бога, Исуса Христа, упућена народу, била је: Покајте се! У томе лежи сва дубина хришћанске вере. Без покајања нема ни вере ни спасења. И нема другог приступа Царству Небеском, него само да врелим сузама покајања опереш своју душу. Ове спасоносне речи Самог Господа вапе нама који живимо данас. Важе за сваког од нас, подсећајући нас да се „Испунило се вријеме и приближило се Царство Божије“. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-bog-se-ponizio-pred-chovekom-da-bi-ga-uzvisio
-
БОГОЈАВЉЕЊЕ (грч: τα θεοφάνια, ή θεοφάνεια, ή επιφάνεια τοΰ Θεοΰ, τα φωτά - Теофанија, Епифанија), празник којим се прославља догађај који се десио непосредно након што је Св. Јован Претеча крстио Исуса Христа у реци Јордану. Док је Исус излазио из воде, угледао је Св. Јован како се отворише небеса, и Свети Дух у облику голубице сиђе на Исуса Христа, и са неба се чу глас: "Ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи!" Овај тренутак представља објављивање Богочовека и јавно увођење Исуса Христа у спаситељску дужност. Слави се 6. јануара. Христос на иконама обично стоји наг у Јордану, Претеча на обали реке, једну руку држи на Христовој глави, другу уздигнуту. Са неба, у светлосном млазу, спушта се голуб у виду Светог Духа. Са друге стране реке су Анђели, носе Хирстову одећу. Испод Претече слика се персонификација реке Јордан у лику старца, који се клечећи осврће у страху, као побеђено паганство, а у рукама му је посуда из које извире вода ове реке. Понекад се, као у Грачаници, приказује како Христос стоји у води на вратима пакла и тиме се каже да је свети обред Крштења предуслов спасења. Историјат У старини је постојао заједнички празник који је славио најважније догађаје у којима је откривено божанство Господа Исуса Христа: рођење, поклоњење мудраца, крштење у реци Јордану, чудо у Кани галилејској и чудесно храњење пет хиљада људи са пет хлебова. Празник се називао у множини - Богојављења, као што се и данас у богослужбеним песмама назива, а такође и празником Просвећења. Уочи овога празника крштавали су се оглашени и на тај начин просвећивали се Христовом духовном светлошћу. Ту светлост, приликом крштења символизовали су мноштвом упаљених свећа. Прво забележено празновање овог празника потиче из III века, у Египту, 6. јануара. Црква је 379. године почела одвојено празновати Рођење Христово (Божић) 25. децембра, као самостални празник. Тако је празновање Богојављења и даље остало 6. јануара, када се слави успомена на крштење Господа Исуса Христа. Богојављенска вода Прва забележена сведочанства ο освећењу воде за крштење оглашених у поноћ овог празника имамо већ у IV веку. Ο свежини ове воде која се годинама чува и не поквари се, говори Св. Јован Златоусти. По Јерусалимском типику, којим се руководи у своме богослужењу и Српска Православна црква, вода се освећује два пута: Уочи Богојављења, у спомен Јовановог крштења, На сам дан празника после заамвоне молитве. Освећење се врши у спомен Спаситељевог крштења којом приликом се свету открила тајна Свете Тројице: Бог Отац говорио је Сину са неба. Бог Син се крштавао у реци Јордану. Бог Свети Дух сишао је приликом крштења на главу Бога Сина у облику голуба. Водоосвећење на навечерје Богојављења врши се у храму, а на Богојављење изван храма, обично на реци, мору или извору воде. Богојављенска вода се чува у кућама преко целе године, узима се "на таште" као и нафора. То је вода која се не квари, јер је благослов Божији ослободио последица греха; "оздрављена" је и иста је каква је била пре прародитељског греха и његових последица по природу. Назива се још и "великом агиазмом". https://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Богојављење
- 1 коментар
-
- богојављење
- јави
-
(и још 1 )
Таговано са:
-
У недељу пред Богојављење, када прослављамо Чудотворца Саровског, Преподобног Серафима, служена је Света Литургија у подгоричком храму Св. Ђорђа. Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић архијерејски намесник подгоричко-колашински уз саслужење протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, протојереја-ставрофора Драгана Станишића, протојереја Јована Радовића, протојереја Милана Кадијевића пароха сплитског из епархије Далматинске, ђакона Луке Павићевића и молитвено учешће проте Милуна Фемића, дугогодишњег старешине овог Светог храма. За певницом на литургијске возгласе одговарао је хор Свети Сава – уз руководство хоровође Снежане Поповић. Након прочитаног јеванђелског зачала, словом поуке сабранима у храму Господњем, обратио се началствујући свештенослужитељ, прота Гојко Перовић, питајући чему можемо да се поучимо из данашњег Јеванђеља, указујући, да је наш живот, кап до капи – једна река која непрестано тече. ”Стално Бог од нас тражи нешто ново. Да се не препадамо, зато што има то ново и да не мислимо зато што је било лијепо нешто јуче – да нас неће чекати потешкоћа већ сјутра”, појаснио је отац, рекавши да је то уграђено у људску природу и у законе овога света и века, да се стално нешто мења. ”Никад не подвлачи ти црту, о човјече; јер то, какав си ти то ништа не значи, Бог све ново преврће и поставља”, нагласио је отац, а затим подсетио присутне да су једном Св. Петра Цетињског питали шта сад Бог ради, на шта им је он одговорио: ”Из једне руке у другу руку, пресипа људске судбине.” ”Овај живот је проточни – а чим се креће чим се слива, онда нас он води ка нечему другом“, нагласио је, додавши да река не тече ради себе него да би напунила неко језеро, а и то језеро не стоји како стоји, већ из њега опет истичу неке реке и иду ка мору. А вода из тог мора, путем неких сила које је Бог уградио у природу, испарава и кроз облаке и у виду кише се враћа, на почетно место. ”Да не би било да се ми вртимо у круг, данас прослављамо Христово Васкрсење – које отвара пут у онај вјечни живот који нас чека“, указао је о. Гојко, подсећајући на то, да како Господ ради неке ствари отворено, јасно – тако да је свима јасно о чему се ради. ”Неке ствари иако су се већ десиле, још увијек су скривене од нас. Христово Рођење – дуго се за Њега није ништа знало. И кад се Господ појавио на Јордану, народ прије Њега није знао ни о Јелисавети ни о Захарији и о томе како се анђео јавио једној, па другој. Све је то било дуго скривено, чак и после Христовог Васкрсења; касније су анђели и Бог јавили Јеванђелистима, да то запишу“, подсетио је прота Перовић, подвукавши да иако су Јеванђелисти записали све, до данас човечанство се спори око тога, је ли збиља васкрсао, или је то нека подвала. ”Неке тајне које се јако тичу нашега спасења, велике ствари су скривене, а неке су откривене“, појаснио је отац, додавши да, када се ухватимо у коштац са неком муком нашега живота, и не знамо где бисмо пре, Господ је решио све добро да буде, док нама мрва вере треба, да би се са тим спојили. Потом је указао да је доста ствари већ решено, што се тиче наших тема, али не умемо то да видимо, нити смо спремни на оно што се не види и ту се вртимо. Пожелио је затим да нас Господ укријепи да се лепше крећемо путањом ка Царству небескоме и да нам да спасења, у векове векова. Свештенослужитељи су затим приступили благосиљању и освештавању славских колача данашњим свечарима, а свештенство и верни народ наставили су заједничарење у светогеоргијевском дому. https://mitropolija.com/2023/01/16/otac-gojko-perovic-stalno-bog-od-nas-trazi-nesto-novo/
-
Данас нас Господ поново чини заједничарима Његовог Рождества. Непроцењив поклон! Радује се цела земља, а ми се радујемо, као што су се радовали Анђели небески пре две хиљаде година, када је Вечни Бог сишао на земљу са Неба у људском телу. Зачуђено су гледали Богочовека – нису могли ни да помисле на то! Орасположимо се и схватимо да се ничега не бојимо, јер је сам Бог дошао у свет. А ако је Он са нама, ко онда може бити против нас? Нисмо сами, чак ни са привидном напуштеношћу и усамљеношћу. Рођен је Онај који ће нас извући из било каквог ћорсокака, Онај који нас неће напустити, већ свакога од нас увек чека, Онај који неће издати ни преварити, Онај који ће заувек остати. Славимо и радујмо се! „Дакле, да прославимо не величанствено, него божански, не светски, већ најмирније, не наш празник, него празник Онога Који је постао наш, тачније, празник Владике нашег, не празник немоћи, него празник исцељења; не празник стварања, него празник поновног стварања“, пише св. Григорије Богослов. Донесемо, после мудраца, своје дарове Богу који је рођен ради нашег спасења. Покушајмо да смиримо свој дух, победимо зло у нашим срцима, опростимо непријатељима. Заблагодаримо Господу за протеклу годину – за добре људе, праве пријатеље, вредне тренутке тишине и размишљања, зоре и сјајне звезде, пролеће и јесен, сунце и ветар, поуке и опомене. Нека радост и светлост која избија из рођеног Богомладенца испуни наша срца. И нека Тројични Бог долази на свет изнова и изнова за будуће генерације! Христос се роди! Ваистину се роди! митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-mi-se-ne-plashimo-nichega-jer-je-sam-bog-doshao-u-svet
-
Спасење се до Страшног Суда може стицати било где – и на пољима, као и у аду. И душа се може изгубити било где. Разбојник, разапет за своја дела, ушао је у рај право с крста, а луцифер је као муња пао са неба. Слеп човек од рођења је добио вид и угледао Бога, и разговарао с Њим, а фарисеји у храму су се лишили вида, говорећи да је Он грешник, и да је у Њему зли дух. Тражили су знаке и ишли су да убију Лазара, који је четврти дан васкрсао из мртвих. Заслепљеност злобе, увек противуречи Истини, и нема исцељење, већ казну. И због тога је Господ негирајући гнев, рекао да ће митари и грешници престићи „праведнике“ у Царству Небеском и да радост бива на небесима и за једног грешника који се каје. То обраћење Бог жели да задобије за нас, међутим не може уколико се ми с тим не сагласимо. И због тога нас води најразличитијим путевима и призива нас разним трубама, и говори нам и громом ако је то потребно. То што Бог свакако очекује од нас је – спасење, или наш духовни повратак Њему и нашој правој Отаџбини, још док смо у овом животу. Људи, везани незнањем, кратког ума и слабе вере, жуде за овоземаљским животом, и сва њихова туга је – за телесним (Сир. 41:14). Док буде постојао такав начин живота постојаће и различити људи: новозаветни, синови благодати, и старозаветни, које само страх од закона одржава у нормама, и људи без икаквог завета – људи беззакоња и неисцељиве неизмирености, који су синови лукавог. „Kо воли добро и лепо, тај радо тежи Божијој благодати, будући усмераван Промислом путем разумевања премудрости. А ко их није заволео, тај бива привучен грехом против сопствене воље, те долази до праведног суда путем разних казни. Први, то јест онај који воли Бога, обожује се Промислом, а други, то јест онај који воли материјално, бива задржан од стране суда, како би био осуђен“ (1) И због тога док не схватимо да Бог уређује наш овоземаљски живот, као и загробни, нећемо имати мира ни у души, нити у односу са другима, ни телесно здравље, ни хумани систем. Треба се приклонити свезнајућој Божијој премудрости, која у свему што чини, брине о нашој мудрости, схватали ми то или не. Kада приклонимо главу и желимо оно што и Бог жели, у том трену стичемо мир у души, без обзира на то кроз шта тренутно пролазимо. Јер је Он – Господар живота и смрти, Њему се покорава сва твар и од Њега дрхти ад, по Његовој наредби зли духови се повинују своме сатани. „Сви који живе на земљи су – ништа пред Њим; Он све ради што жели, с војском небеском и са онима који живе на земљи, и нико се не може супротставити сили Његовој и рећи Му: шта Ти радиш? (погл.:Дан.4:32). Kада је Бог пожелео да спасе Адама и све праведнике, Он их је извукао из ада, као што може да извуче из канџи смрти све оне који то желе. И зато су оци говорили, тешећи људе, да „чак и ако си достојан ада, ни тада не очајавај јер је огромна сила Божија“, јер свако ко у смртној опасности призове Име Господње, тај ће спасти своју душу, јер у чему нас затекне смрт, у томе ћемо пребивати у векове. И ето зашто, не знајући тренутак краја свог живота, треба увек да пребивамо у покајању, како бисмо у њему прешли у вечност. Амин. Отац Арсеније (Бока) http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=5933
-
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 4. децембра 2022. године, на празник Ваведења Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у манастиру Горњаку, древној задужбини Светог кнеза Лазара у Епархији браничевској, и том приликом беседио: – У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, благословени смо данас што смо сабрани у овој великој светињи наше Цркве, у манастиру Горњаку који је, као што знате, подигао Свети кнез Лазар, који је, баш у складу са Јеванђељем које смо чули данас, на други начин изрекао истину: Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека, хотећи тиме да каже да смо ми створени за небо. Свети кнез Лазар је тиме казао да небо није нека апстракција, нека бајка, нешто што нас чека тек у некој далекој будућности и то потпуно неодређено, него да је небо и овде међу нама, да је небо са нама и ми смо на небу онда када служимо свету Литургију, јер ту је Господ, ту су сви свети Његови, ту су анђели, ту смо и ми. То и јесте Црква, заједница верних у Христу, Црква као тело Христово, а Он њена глава. Благословени смо што смо данас овде у овој великој светињи у браничевском крају који је украшен многим сличним бисерима. На овом месту, у овом крају, поред многих подвижника и светитеља из нашег рода било је и оних који су дошли из далека, нарочито баш у време кнеза Лазара, светитеља Божјих који су дошли са Синаја, који су живот свој посветили Богу молећи се за спасење читавог света, али исто тако упражњавајући молитву као начин свог постојања, непрестану молитву, Исусову молитву. И тада се знало да српска земља и наша Црква без молитве не постоје. Међутим, често своје проблеме и искушења хоћемо да решимо својом памећу, својим способностима, својим вештинама, али показало се безброј пута да то није могуће и да је увек неопходна и благодат Божја. Ако нема молитве која извире управо из ове свете Литургије, онда заправо ми затварамо себе за дејство благодати Божје. Ми данас славимо Ваведење Пресвете Богородице. Пресвета Богородица, најсавршенија међу људима, већа и од анђела, како каже црквена песма, јесте оно што је људски род могао да принесе Богу. Бог као љубав створио нас је за радост, за пуноћу живота, за лепоту. Међутим, иако нас је створио из небића у биће и непрестано води бригу о нама, Он неће, „не може” могли би смо рећи, да нас уведе у тајну радости и тајну спасења без нас, без наше слободе. Бог је тако заволео свет да није само водио бригу о свету тако што је слао пророке, тако што је слао безбројна блага лепоте и доброте, него је тако заволео свет да је и Он сам послао Сина свог да се поистовети са нама људима у свему, да се у потпуности поистовети божанска природа у личности Сина Божјег са људском природом. Наше назначење, циљ и смисао нашег постојања јесте нераскидива заједница са Богом, а да би се та тајна могла збити одредио је Пресвету Богородицу. Њу је изнедрио као најчистију и најсветију да своју слободу и свој дар кроз Њу пројави у односу на Бога. Све што је везано за Њен живот јесте чудесно, јесте и тајна, почевши од Њенога рођења. Јоаким и Ана у дубокој страрости добијају је као дар Божји и ево, на данашњи дан, ми се сећамо Њеног увођења у храм, у старозаветни храм, и то не у било који део храма, не у онај део храма у који је могао да уђе сваки човек, него у део храма који се назива Светиња над светињама и у који је само једампут у години улазио првосвештеник. Пресвета Богородица је, дакле, уведена у део који је био одређен само за првосвештеника. Њено увођење у тај део скиније, у тај део храма, био је и праобраз, тј. тај догађај је указивао на то да је Она заправо Скинија пречиста, да је Она тај Храм у који ће се населити Син Божји, у коме ће се настанити Бог, Онај који је боравио, док Христос није дошао, у делу храма који се зове Светиња над светињама. Кроз Пресвету Богородицу људски род је показао да је спреман да слободно прихвати вољу Божју као закон свог живота. То је оно што је одредило да Њена утроба буде простор, буде место, у којем ће се настанити Син Божји ради нашег спасења и из љубави према нама. Послушање вољи Божјој не значи, браћо и сестре, ограничавање наше воље, не значи спутавање наше слободе. Напротив, послушање вољи Божјој, које је показала Пресвета Богородица и којим ми постојимо, јесте заправо поистовећење са апсолутном слободом која је у Богу и која је Бог. Ако смо изван заједнице са Богом, онда смо ограничени, онда нисмо слободни, онда смо робови пролазности, онда смо жртве смрти. Оног тренутка када своју слободу спојимо са слободом Божјом, када је поистоветимо са слободом Христовом, ми разарамо највећег непријатеља, оног који у потпуности држи нашу слободу у ропству. Ако смо изван Бога, онда постајемо робови смрти, робови нечастивог и робови пролазности. Отуда је Богородица, као символ и израз наше воље и нашег опредељења за Христа, Она која је родоначелница наше слободе. Она је истовремено једна од нас, како кажу свети оци. Она у потпуности разуме све оно што ми јесмо, разуме наше потребе, разуме и наше слабости, али као Она која је родила Сина Божјег, која је родила Бога љубави, и Она сама јесте читавим својим бићем љубав. Зато што воли читавим својом бићем Бога и Сина свог, Она воли исто тако и читав људски род и отуда нас заступа пред Богом. Отуда је и лик Пресвете Богородице нешто што је најдраже, најмилије, најблискије сваком човеку. То је личност у односу на коју имамо највећу слободу, зато што је Мајка и једна од нас. Отуда се и ми, браћо и сестре, где год су светиње Њој посвећене обраћамо скрушено и са молитвом, знајући да ће Она увек, будући да има слободу пред Сином својим и Богом нашим, и нас у тој слободи и љубави увек заступати. Нама, наравно, стоји и предстоји онај пут који је описан и у јеванђељској причи о милостивом Самарјанину. Ко хоће да добије Царство Небеско треба да воли ближњег као самог себе. Онај који је питао Господа како да добије Царство Небеско, кад је чуо Његов одговор, питао је ко је Његов ближњи и чуо је причу о томе да је ближњи онај који чини љубав у односу на друге. Ова приче у крајњој линији носи у себи поруку да ми треба да поставимо себи питање: Коме смо ми ближњи? Ближњи смо, наравно, онда када се распињемо за сваког најнепосреднијег свог ближњег, а онда и за сваког човека. Ту се показује да је тајна Царства небеског – тајна заједнице. Не постоји Царство небеско за појединца. И онда када испуњавамо све заповести и када смо савршенији и бољи у моралном смислу те речи, а ако смо сами и ако се преузносимо у односу на друге, ако смо сујетни због тога, ако осуђујемо друге, ако себе сматрамо да смо позвани да критикујемо све друге, узалуд је то што се држимо заповести Божјих. Царство Небеско увек се тиче нашег односа и наше заједнице са Богом, али у истовреме тиче се и наше заједнице са ближњим, јер је то двоје нераскидиво повезано. Не може неко рећи да има заједницу са Богом – дакле, и онда када чини спољашњу врлину – ако презире ближњег, а не може ни имати Царство небеско, тј. бити становник Царства небеског, ако је само хуманитарни активиста, ако чини у хоризонтали добро другима, а заправо заборавља на Бога, заборавља на то да је све од Њега и у Њему, да је Он почетак и крај, да је и то што може да чини подвиг и врлину и да чини добро другима опет дар Божји. Дакле, браћо и сестре, радујмо се данас у овој светињи. Нека молитве светитеља Божјих, који су се овде подвизавали кроз векове, буду са свима нама, а ми да угледајући се на њих, молећи се Пресветој Богородици, идемо Њеним путем, путем слободе, који је и пут послушања вољи Божјој. Нека буде по речи Божјој као што говоримо у молитви Оче наш: нека буде воља Твоја. Дакле, да идемо тим путем, јер тај пут јесте отворени пут којим Бог силази међу нас, али и ми се успињемо на Небо где се слави Он, Један у Тројци Бог, Отац и Син и Свети Дух, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: СПЦ
-
- поистовећење
- јесте
- (и још 14 )
-
Потребно је да покажемо поверење у вољу Божију, да не будемо људи који траже сигурност кроз веру, већ да се уздају у Христа. Бог може говорити кроз дуготрајно ћутање, кроз људе, кроз искушења. Онај ко је одлучан да верује у вољу Божију, да воли Христа, да одговори на Његову сопствену љубав, тај зна и чека. Кроз однос са Богом и животом Цркве, хришћанин заправо може учинити и свој живот и живот других људи срећнијим, оптимистичнијим, више динамичним. Све то, не у контексту корисности, како свет захтева од Цркве у наше време, већ у контексту односа. Човеков однос према Христу и ближњима претходи а све остало следи. Обично своје захтеве стављамо на прво место, а затим покушавамо да изградимо односе. Али ово понашање искривљује значење вере. Не можемо сами тумачити вољу Божију. Одговор на искушења је поверење, молитва, ишчекивање, које само вера може да роди у нашим срцима. То је љубав која не захтева. Овај пут не може бити само психолошки. Он пролази кроз Цркву, али не кроз извесност, фанатизам и апсолутност, већ разумевањем људске муке, простих и свакодневних, који узимају свој крст и препуштају се милости Божијој. Данас живимо у духу отуђења, јер наша теологија, под утицајем западних извора, који у суштини говоре о Богу који даје магијска решења за све људске проблеме, не дозвољава нам да ризикујемо однос који нам омогућава истинску радост у Христу. Наше време захтева од Цркве да уђе у живот људи са перспективом Светости. Светост је оно што заиста мења свет и преображава га, а не готови рецепти, које нажалост чекамо и тражимо. Морамо да видимо ствари онакве какве јесу, а не онакве какве ми мислимо да јесу. Данас нам недостаје продубљивање истине, које свакако пролази кроз бол. Христос нам није дао пријатан живот. Показао нам је пут борбе, али и даље тражи од нас да Му верујемо. Поверење у Бога не одузима нашу личну одговорност да се боримо, да „копамо у пустињи да нађемо воду“ и када Христос схвати да не можемо, онда нам Он нуди оно што нам недостаје. о. Хараламбос Пападопулос http://plibyos.blogspot.com
-
Понекад нам се деси да наступи најцрња ноћ у души, када нам се чини да је Бог далеко од нас. Али то је само обмана, зато што нам је Бог ближи него само наше дисање. Овакви тренуци су по Божијем допуштењу, како би смо се што више приљубили уз Њега, слично као када мајка, пуна љубави, постави дете на своје ноге, и удаљи се од њега, па испружених руку чека да дете начини прве кораке. Ова мајка је увек спремна да дете прихвати и узме га у наручје чим види да оно посрће. Међутим, она зна да је потребно да се удаљи на кратко, да би њено дете научило да само стоји на своје две ноге. Тако је и са нама. Када видите да вам је тешко да се молите, упалите кандило испред икона и седите у тишини. Реците Богу: „Тужан сам и болан, и не умем да Ти се обратим, а тако ми је потребно да у свом срцу чујем Твој глас. Понекад се највећи духовни раст постиже управо у тренуцима потпуне сломљености, зато што у тим тренуцима увиђамо колико нам је Бог потребан и колико од Њега зависимо. Не бојте се, драги моји, јер је Бог близу и неће вас напустити. Господ допушта тренутке духовне суше, када се човек уплаши да га је Он напустио, како бисмо Му завапили. Када смо у борби или када патимо, тада постајемо духовно јачи у вери. Молитва ће се вратити ако искористимо тренутак тишине, дозволимо Богу да делује у тој тишини, и када ослушнемо Његов глас. Родитељ који домаћи задатак свога детета стално ради уместо њега, не чини му никакву услугу, зато што то дете никада неће научити да се брине о себи и увек ће бити зависно од свог родитеља. Господ жели да ојачамо у вери, и да у исто време наш однос Њим буде све зрелији. Ако не научимо да се бринемо о себи, заувек ћемо бити као зависно дете које никада неће умети да досегне висине, него ће заувек остати слабашно и плашљиво. С љубављу у Христу, игуман Трифун http://sveti-jovan-krstitelj.blogspot.com/p/blog-page_4203.html
-
Где год живиш, изађи предвече, у време када Сунце почиње да залази, пре него падне ноћ. Погледај у залазеће Сунце и Месец који се уздиже. Гледај лепоту њихових боја. Сачекај звезде да изађу. Знај да је цела Творевина знак присуства Божијег међу нама. Сунце које даје наду у светлост дана је Христос. Месец који даје наду у тами ноћи јесте Мајка Божија. И све звезде су само путеви Анђела и Светих, моћне и бројне војске која се моли за тебе. Живиш поред језера ? Слушај малене таласе који запљускују обалу. Ти слушаш благи додир Бога, Који ограђује душу твоју Његовом милошћу. Живиш поред мора ? Слушај океанске таласе како се разбијају у обале. Слушаш снагу Божију, чији закони руководе целокупни универзум. Дух је на водама. Вољом Свемогућег, знај да су се таласи ломили на тим обалама хиљадама година пре тебе. И ако Бог дозволи, дуго након што оставиш овај свет, таласи ће се и даље разбијати о безбројна зрна песка и бити слушани од покољења нерођених. Пада киша ? Свака кап кише у себи садржи дугу. Пада снег ? Свака пахуља снега је чудо, које не може бити опонашано. Киша или снег, знај да Бог очишћује Свој свет. Живиш у великом граду ? Изађи на авеније у којима су поређани дрвореди, раскрснице, паркове и вртове. Слушај шуштећи шапат лишћа у поветарцу. Поветарац је дах Божији, животворни Дух Свети. Лишће говори о мудрости Творца. Погледај на влати траве, скоро безбројне у броју, али никад као број милости Божијих. Гледај у лице цвећа, свако је порасло из семена чудом, свако различито, као лица човечанства која гледају у Бога. Колико год мудар човек може порасти, колико год његових радиоиница и лабораторија, никада неће бити у стању да створи један лист, или једну влат траве, или један цвет. Шуме и поља, планине и потоци, брда и језера, океани и мора, цела Творевина је само огледало силе и лепоте Божије. У свежини пролећног зеленила, у тишини летње врелине, у изненадности јесење олује, у хладноћи зимског леда, знај, да је Бог овде, са тобом. Усамљен си ? Зашто ? Никада ниси сам, јер где год пођеш, војска Творца иде са тобом. Депресиван си ? Зашто ? Какав год те бол, нанесен људима, сада мучи, твоја душа ће ускоро кренути иза времена у топлину Божанске Љубави. Одагнај тугу ! Бог је са тобом, у свој лепоти коју је за тебе створио. Отац Андреј Филипс https://www.facebook.com/jovanjamanastir
-
Већина људи трчи лети да се расхлади у дару званом море. Радују се као мала деца и уживају. Треба се увек захвалити на овом дару, не смемо заборавити. Један светитељ је говорио:“Благодат Божја остаје дуже у нама када имамо две ствари, скромност и захвалност. Научимо да кажемо: хвала ти, Боже мој, и слава ти...ове искрене речи нам доносе много јер тада у милости и радости Дух цвета у нама." Дакле, већина нас има искуство мора. Замислимо онда живот баш као море. Онако како то представља Јеванђеље. Живот попут мора, понекад мирно и тихо, а понекад у олуји. Христос помиње у Јеванђељу да може да хода по води. Зашто? Да импресионира? Наравно да не. Зашто онда? Да покаже да је апсолутни господар стварања и живота. Доминира и дефинише, даје живот и пулсира у њему. Ходање по води открива Христа који је господар света. Док хода по води, зове Петра, који је у чамцу са осталим апостолима, да му приђе. Да хода по води. Да живи у пуноћи. Христос му са великом радошћу каже:“Дођи!“ И Петар почиње да хода по води. Море није увек мирно, и то нас све узнемирава. Има олуја, малих и великих бродолома. Дакле, при првом удару ветра, при првом подрхтавању , односно на првом тесту, Петар као и сви ми, почиње да се губи. Кад се изгубимо, почињемо да се плашимо и шта се онда дешава?!Тонемо. Када сте остављени у води, утопите се. Када научимо да пливамо? Када се опустимо. Опустите се и бићете спасени, плашите се - утопићете се. Остало нам је поверење у Божју промисао. Он ће нас научити да се боримо са најбеснијим море, а да се не утопимо. Оно што је шокантно у догађају из Јеванђеља је то што се Христос расправља са Петром јер га при првом налету ветра губи, а истовремено разуме да је рањив и слаб. Шта онда ради? Пружа му руку. Христос нас никад неће напустити, не заборавимо то. Чак и у највећим нашим грешкама, у најстрашнијим греховима, када су животне олује спремне да нас прогутају до дна очаја и смрти, Христос је спасилац нашег постојања. Пре него што изгубимо последњи дах нашег стрпљења и снаге, Он ће нам дати пољубац живота. Такав је наш Бог, најсигурније острво у бродоломима живота... o.Хараламбос Пападопулос http://plibyos.blogspot.com
-
- бродоломима
- острво
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије поручио је на инстаграму: "Бог је апсолутна љубав. То значи да Он ни на који начин не чини насиље над човеком. Он не намеће Себе човеку, то јест нама. Заправо, као Љубав даје нам слободу да ми одлучујемо о свом животу и да га креирамо. Бог је могао створити и другачији свет, али онда би нас лишио слободе, а то значи лишио би нас могућности да и ми будемо по његовој слици и прилици - бића љубави - јер не бисмо могли слободно да волимо. Сходно томе, љубав је нераскидиво повезана са слободом. Бог је дао нама људима слободу да се слободно опредељујемо да живимо или не живимо у заједници са Богом, да живимо или не живимо у љубави са Њим. Наша одлука да не живимо са Њим аутоматски производи непријатељства, производи немире, производи сукобе, производи несреће. Према томе, није Бог никад одговоран ни за најмање зло које постоји у свету, већ човеково самољубље. Ко воли себе више него Бога тај хоће све себи да подреди. Најчешће, наравно, тога није свестан. Тај хоће да прогласи све своје несреће као последице непријатељстава других, па и Бога против њега. Заправо, ако би се дубински упутио у анализу свога бића, свога срца и своје душе, видео би да тамо негде дубоко постоји једна клица, једно семе које га је определило да више воли себе него Бога и то опредељење подразумева све ово, како кад је реч о појединцу тако и кад је реч о људском роду уопште". Извор: porfirije_patrijarh
-
- бог
- порфирије:
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Већини нас, смрт старе особе чини се природном, међутим, питање - „Зашто Бог узима младе и добре људе?“- заокупља све који су прошли кроз искушење губитка најмилијих или бар понекад размишљају о смислу живота и смрти. Што се тиче бола, који је доживео свако ко је морао да сахрани своје вољене, теорија је овде немоћна. Само треба да трпите овај бол, научите да живите са њим, носите крст свој до краја, сећајући се да Христос страда са нама. Он је управо Бог, Који не остаје подаље од људских страдања, Који је увек близу и Ко зна из прве руке какав је осећај бити повређен. Кад нам је тешко, нема потребе за било каквим разочаравајућим утехама, потребно је само да неко буде у близини, али поред нас није само неко, већ сам Господ. Он, не само да нам помаже да носимо свој крст, него и ми кроз своја страдања постајемо подражаваоци страдања Христових. Колико год да је душа вреднија од ума, његова радозналост ипак не може остати незадовољена, јер то утиче на душу. Па зашто Бог узима најбоље? Одговор на ово питање не лежи у особинама, карактеру или врлинама особе, већ у самом испитивачу. За сваку нормалну мајку или оца, њихово дете ће бити најбоље. Ако се у браку људи воле, онда ће за мужа његова жена бити најбоља жена на свету, као и за жену - њен муж. Исто правило се може применити и на наше пријатеље, јер се дружимо са онима који су нам блиски по духу, животним принципима и циљевима. Дакле, у сваком таквом или сличном случају, покојник ће за нас бити најбољи, и ма колико то сувопарно звучало, своди се на нашу субјективну процену. У ствари, човек је далеко од тога да је увек најбољи у светлу хришћанског идеала живота. И овде има много нерешених недоумица. Најбољи у чему? У програмирању, у поправци аутомобила, у сложеним хируршким операцијама, у политичким биткама? Или можда најбољи у породичном животу, у помагању онима којима је потребна помоћ, у молитви и духовној одважности? И како то одредити, на основу којих критеријума? У стварности, сваки човек је грешник, свако је носилац порока, и сви су „заражени“ главном болешћу човечанства – смрћу, за коју лек можемо наћи само у Васкрслом Христу. Блажени Августин је писао да нема апсолутно невиних људи. Сви заједно и свако од нас понаособ непрестано доприносимо заједничкој „ризници“ зла у свету. Ми сами страдамо због себе и цео свет пати због нас. Наш универзум је један велики организам у коме је све међусобно повезано, где је целина незамислива без својих саставних делова, али и где део не може постојати без целине. Господ је обдарио овај свет законима функционисања и не преставши да брине о њему, дао му је извесну аутономију. Штавише, Бог је дао човеку слободу, чије је зло остварење довело до унакажености света. Зато, Богом створени закони, сада понекад раде против нас. Истражујући и откривајући законе, научили смо да лечимо, спасавамо и чинимо свој живот удобнијим. Међутим, створили смо оружје - и сада, чак и без војне акције, залутали метак у обрачуну на улици може погодити пролазника. Створили смо аутомобиле - и сада немаран или једноставно глуп и бестидан возач може да усмрти пешака који прелази улицу док је на семафору зелено светло. Шта рећи, чак смо створили и вештачке болести од којих данас људи умиру. Све ово није створио Бог, него руке људске, па, ко је онда крив за све ово? Да, волели бисмо да Бог својом свемоћном вољом заустави деловање зла. Али овде постоје само две опције: трансформација света и човека или уништење света и човека. Прво је могуће захваљујући Искупитељском подвигу Христовом, али подразумева остварење слободне воље и слободног избора личности. У овом случају увек постоји могућност постојања зла. Појмови светости и љубави подразумевају и бар потенцијалну могућност постојања мржње и злобе. Због спасења светих, Бог трпи зло. Али морамо запамтити да зло није изворно. У свој својој онтолошкој дубини не може се чак ни рећи да зло постоји – оно је стварно, али нема своју праву природу. Зло ће увек бити инфериорност добра. Бог жели добро, не жели зло, због чега је за Њега неприхватљиво насилно уништавање зла, јер би тада морао да уништи цео свет, до темеља засићен злом. Штавише, такво уништење би само по себи било зло. Господ брине, стара се о свету, али за сваког од нас коначна победа над смрћу тек предстоји. Угледни римски комичар Тит Макије Плаут има изреку: „Миљеници богова умиру млади“. Идеја није лоша, али ако загребемо мало дубље, видећемо да не одговара на питање: "Зашто Бог изненада узима добре људе?" – већи само погоршава проблем. У овом случају испада да је Бог кривац за смрт, а смрт је добра, јер „миљеник“ Божији одмах иде к Њему. Зашто онда туговати и плакати? Они који су изгубили своје вољене, знају да сажаљиви изговори ове врсте не доносе никакво олакшање. То може дати само живи Господ, Који је сам прошао кроз Голготу. Подсетимо се боље речи цара Соломона, који је писао да Бог није створио смрт и да се никако не радује ”таписерији” не само људи, већ и свих живих бића (Мудр. 1,13). Савршено разумем да бисмо желели да нађемо неке јасне одговоре на питање о узроцима смрти одређене особе. Можемо нешто да „предосетимо“, али то ће увек бити половична одлука. Филозоф Семјон Франк је писао да се зло, у било којој његовој манифестацији, не може у потпуности објаснити, јер би то за нас значило оправдање. Пример са Плаутовим цитатом је то јасно показао. Немогућност објашњења зла је оно што у нама изазива негодовање, одбацивање и жељу да се боримо против њега. Зло и смрт не би требало да постоје, али постоје, а разлози њиховог настанка су нам свима добро познати. На крају, на питање: „Зашто Бог узима најбоље младе људе?“ - одговорићу: "Не знам." Али једно знам сигурно: једини излаз из овог ћорсокака је да се све покрије ћутањем и страда кроз патњу. Само страдање, претрпљено заједно са Христом, губи свој искључиво негативан смисао и постаје пут повратка ка Богу, пут ка савршенству. Протојереј Владимир Долгих https://pravlife.org/sr/content/zashto-bog-iznenada-uzima-najbolje-i-mlade
-
Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цркви Свете Тројице у Грбљу, 7. јун 2009. године У име Оца, и Сина и Светога Духа. Она чудеса, драга браћо и сестре, којима је Бог јављао Себе и откривао људима, народима и овоме свијету, много догађаја који су се збивали од настанка свијета и сваки од тих догађаја, на свој начин, посвједочује и свједочи велику и свету тајну да овај свијет не постоји сам од себе, него да у њему, иза њега, у његовим дубинама, се скрива нека велика и света тајна, тајна Онога који је обликовао овај свијет. Свети боговидац Мојсије, сагледавши и проживевши ту велику и свету тајну, он је записао, на почетку Откривења Божијег, оне ријечи: ,,У почетку, створи Бог небо и земљу и земља бјеше без обличја и пуста.”И додаје боговидац и богозналац Мојсије: ,,И Дух Божији носаше се над водама.” Не само што је боговидац сазнао за несазнајну тајну за људски ум, надахнут Духом Божијим, него је сазнао и другу тајну: да та свеукупна Божија творевина саздана је руком и силом Духа Светога. И благодарећи тој сили Духа Светога све дише што дише и све живи и што живи и без Њега ншта не може живјети или постојати, без те силе Духа Светога. Записао је исти пророк да, када је Бог створио човјека, узео је прах земаљски и обликовао људско биће и додаје пророк: ,,Задахнуо је дахом живота.” Тако је био од праха земаљског, али је она сила унутарња човјекова, оно што чини човјека човјеком, и што и праху даје живот и чини га чудесним, јесте тај дах и то задахнуће, оно што ми називамо духом или душом у човјеку. И човјек испуњен силом Божијом и свеукупна Божија творевина испуњена силом Божијом, на тој сили Божијој почива све и њоме живи све што постоји. Међутим, та велика света и тајна и сва догађања којима Бог јавља Себе и којима потврђује овај свијет, да се не поколеба, све те тајне догађања сабрале су се у оној великој и светој тајни која је нас сабрала данас у овај свети храм и то овај преосвећен свети храм. Чуло смо из Дјела апостолских како се догодило, када се напунило педесет дана послије Христовог Васкрсења, да се у виду великог вјетра појавио Дух Свети на Гори сионској и како је у виду огњених језика Дух Свети сишао по обећању Христовом на сваког појединачно од оних који су били ту сабрани. И они, испуњени Духом Светим, проговорили језицима свих оних који су били сабрани у велики празник Јерусалимског храма, у Јерусалиму, језиком Мићана, Сијанаца, језиком из Египта и других крајева, па су се сви дивили откуда то да ти прости галилејски рибари знају без да су учили језике, без школа и универзитета, да су проговорили њиховим језицима. Сила Духа Светога, која их је посветила, она им је дала ту снагу да говоре различитим језицима и та сила Духа Светога која се разгорела у њиховим срцима, покренула их је и они су кренули по заповјести Христовој, да обилазе читави свијет и да проповједају Христа Господа распетога и васкрслога, да буду свједоци Његовог Васкрсења и свједоци да се испунило Његово обећање да их неће оставити саме када се вазнесе на небеса, него да ће им послати Духа Утјешитеља, који ће их увести у сваку истину, као што се догодило на овај дан, на свети Духовдан. Био сам, негдје 2000. године, у светом граду Јерусалиму за овај празник, када је сва Црква васељенска прослављала двијехиљадегодишњицу Рођења Христовог, двијехиљадегодишњицу Цркве Божије и њеног постојања. Били смо и служили вечерње на Гори сионској, на оном мјесту гдје су били сабрани ученици Христови, педесет дана послије Његовог Васкрсења. Тако нам то описују Дјела апостолска. Рекли су ми прије тога, али сам се и сам увјерио, да сваке године на овај дан, када се служи вечерње, онда, као што је вјетар дувао прије појаве Духа Светога на Педесетницу, сваке године исто тако дуне вјетар и данас као да видим маслине на васиони. Дувао је вјетар, а ми смо читали и пјевали о овом светом празнику, о овом светом догађају силаска Духа Светога на свете апостоле. Кажем овај догађај, он је завршетак и пуноћа свих догађаја од настанка свијета. Он је пуноћа и подстрек јављања. Бог се јављао на разне начине. Јавља се Бог и преко Своје творевине, преко догађаја историјских, јавља се преко великих Божијих људи, изабраника, преко пророка и открива Своју тајну постепено. Па каже један од Светих отаца Цркве Божиje да историја свијета и човјека, да она личи на три велика земљотреса. Први земљотрес је откривење и јављање Бога, Творца неба и земље, оно што нам је јавио Стари завјет и старозавјетни пророци. Јављање Бога Оца и наговјештај велике и свете тајне Бога Сина, Сина Божијега – Нови завјет од Христовог рођења је други велики земљотрес. Он нам открива другу тајну, односно исту ту тајну, али кроз њену пуноћу јавља нам Сина Божијег јединородног од Оца рођеног прије свих вијекова, кроз кога је све постало што постало. И јављање пуноће свете тајне и јављање Духа Светога и Утјешитеља, који ће јавити и открити сву истину о великој божанској тајни, сву истину о свијету у коме живимо и коначни смисао свега постојећег. Управо тај догађај ми прослављамо, прослављајући Духове, прослављајући јављање пуноће Свете Тројице, прослављајући овај Тројични дан у овај свети дан посвећен Светој Тројици. Дакле, овај дан открива нам се у пунини, велика и света тајна божанског бића. Отац, Син и Дух Свети, велика и света тајна божанске љубави, Бога као љубави, света тајна која прожима сву творевину, људско биће, која открива наш пут, пут Господњи којим треба да ходимо и открива нам оно ради чега постојимо овдје на земљи, открива тајну царства Оца, и Сина и Духа Светога, царства небескога ради кога се и рађамо на земљи, ради ког је Бог и створио земљу и небо. Царства небеског које је пуноћа свих збивања и свих историјских и људских догађања. Зато, ми се данас радујемо том светом догађају, радујемо се том јављању живога Бога, ми који се крштавамо у име Оца, и Сина и Духа Светога, као што су на Гори сионској апостоли примили сваки појединачно онај пламен Духа Светога, који је сишао на њихове главе, сада се то наставља кроз сву историју до данас и до нас, а сваки од нас, крштавајући се у име Оца, и Сина и Духа Светога, сваки од нас прима печат дара Духа Светога, свету тајну миропомазања Духом Светим. Исту тајну коју сваки од нас појединачно прима, њу су примили свети апостоли на Гори сионској. Свето Миропомазање је свети печат Духа Светога и огањ који се усељује у нас и који нас чини духовесним и богоносним, чини нас истинским носиоцима велике и свете тајне Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега и, кроз ту тајну носиоцима и свједоцима свих оних других тајни и догађања кроз историју, до данас и до краја свијета и вијека. Господ, у последњи дан овога празника, каже нам Свето јеванђеље, повика гласно: ,,Ко приступи мени, даћу му изворе воде живе, воде која протиче у живот вјечни.” Управо та вода је она вода коју ми примамо постајући хришћани, живећи по заповјестима Божијим, примајући печат дара Духа Светога, носећи ту велику и свету истину о Богу, о човјеку, о свијету, о себи и постајући свједоци те велике божанске истине. Зато радујмо се што нас је Бог изабрао, између свих земаљских народа, да будемо народ Божији, да будемо запечаћени тим светим печатом Духа Светога животворнога, који нас уздиже, који нас васкрсава, који нас обнавља, који нас уједињује са самим Богом и у исто вријеме нас уједињује, јединством неразоривим, са свима онима који су у Богу живјели и били испуњени Духом Његовим кроз историју и до данас и што нас сједињује једни са другима јединством неразоривим. То јесте Црква Божија која је утемељена у својој новини управо на онај свети храм, када се обновила тајна Свете Тројице и када је на тој тајни саграђена Црква Божија и њоме испуњена и њоме се испуњава из дана у дан, из стољећа у стољеће и тако ће то бити до краја свијета и вијека. Ваши преци и наши преци нијесу дакле, случајно, подигли овај храм, на овом узвишеном мјесту, Светој Тројици, Оцу, и Сину и Духу Светоме. Сви храмови земаљски, они се обједињују и уграђују у ове и овакве храмове посвећене Пресветој Тројици, као што се и сва догађања и све личности свих светих Божијих људи који су Богу служили уграђују у богочовјечанско тијело, у Цркву Христову. Сви земаљски храмови посвећени светим Божијим људима, Пресветој Богородици, живим догађањима, сви они врхуне на овом и оваквом храму посвећеном Пресветој Тројици, јер све извире из Пресвете Тројице, Оца, и Сина и Духа Светога, све стреми Пресветој Тројици. Све се напаја том водом живота, која отиче у живот вјечни, која јесте Дух Свети. Све стреми томе и стремило је и стремиће до краја свијета и вијека. Зато Господ нека благослови оне који су саградили овај храм, надахнути Духом Божијим да га посвете Пресветој Тројици. Бог да благослови све они који су у овом храму служили Пресветој Тројици и њима се једино клањали откад је овај храм саграђен, који су се у овом храму крштавали, вјенчавали и опојавали кроз овај храм улазили кроз врата смрти у вјечни живот. Бог да благослови све оне међу вама који су на било који начин допринијели да се обнови овај свети храм и да заблиста својом првобитном љепотом, подигнут у славу имена Божијег, подигнут у славу Пресвете Тројице, Бога нашег, ради нашега просвећења и освећења свјетлошћу Христовог лица вјечном и непролазном свјетлошћу. Клањамо се Оцу, и Сину и Духу Светоме, Богу нашем и да Му се клањамо и поклањамо у све дане нашега живота и у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2022/06/07/radujmo-se-sto-nas-je-bog-izabrao-da-budemo-narod-boziji-zapecaceni-pecatom-duha-svetoga/
-
- запечаћени
- божији
- (и још 10 )
-
Бог је веран себи, чак и упркос свим нашим напорима и покушајима да Њега напустимо, Бог нас не напушта, већ непрестано брине. Свако у свом искуству осећа Божју бригу за себе, мада већину свог времена посвећује не најважнијој ствари. Покушавамо да пронађемо извор живота у разним бунарима где Христос није. Своју пажњу концентришемо на земаљско, које пружа само пролазно задовољство, понекад измишљено, и ни на који начин не испуњава или утешава. Иако свако од нас из свог личног искуства зна да вреди уложити и најмањи напор, да свој ум, срце, вољу прилагодити Божанском, а не земаљском, онда се одмах нађете у Очевом загрљају — у наручју Самога Бога, који даје мир и утеху. Бог је увек ту. На крају крајева, и Самарјанка је дошла до извора, а Христос је већ био тамо... Он увек чека. Непроменљиво и бескрајно. Господ очекује човека без обзира шта смо учинили. Он нас доживљава таквим какви јесмо. У свакој особи постоји дубина без дна коју само Бог може испунити. Без Бога, изван Бога и далеко од Бога, живот не постоји. Ни истински живот, ни истинско биће. Све мора бити засићено Божјом вољом, Самим Богом. Испуњавајући свој живот бригама, неприметно се удаљавамо од Бога, а душа пати, жеђа. И као што је људски живот немогућ без воде, тако је и духовни живот немогућ без Извора Живе воде — самог Бога. Ова аналогија приказана је у причи о Самарjанки. Душа пати и жеђа, лишена Извора Живота. На ову духовну жеђ Господ нас подсећа, једини способан да је задовољи. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-bog-je-veran-sebi-uprkos-nashim-naporima-da-njega-napustimo
-
Са благословом Патријарха српског г. Порфирија, Епископ топлички г. Јеротеј служио је Свету Литургију пређеосвећених Дарова у петак шесте седмице Великог поста, 15. априла 2022, у параклису Преподобног Јустина Ћелијског при храму Светог Николаја Жичког у београдском насељу Ресник. ”Овом вечерњом службом коју смо служили, иако у овим јутарњим часовима из практичних разлога, почињемо да обележавамо и велики празник који ћемо, сутра у ствари да прославимо, на крају, са Светом Литургијом. То је празник светог и праведног Четвородневног Лазара”, напоменуо је владика Јеротеј истичући да га је Господ васкрсао четири дана након што је био у гробу. Тиме је Господ показао да је он тајанствени Син Човечији кога помиње свети пророк Данило као човека који ће доћи у последња времена да суди овоме свету. ”Та последња времена су, у ствари, дан другог доласка Христовог и општег васкрсења мртвих”, рекао је Владика указавши да ми данас у овоме празнику ”предокушавамо то опште васкрсење мртвих”. Поред многобројног верног народа Литургији су присуствовала и деца из ОШ ”Коста Абрашевић” са својом вероучитељицом Наташом Томић. Извор: Радио Слово љубве Звучни запис
-
У најболнијој ноћи, Бог ће отворити врата светлости
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Биће много мрачних ноћи у нашим животима, али оне ће учинити да јасније видимо светлост. Можда ћемо осетити дах смрти, али тек тада ћемо се поново родити. У најболнијој ноћи нашег живота, Бог ће отворити врата светлости и открићемо многе истине које смо закопали у подруму своје душе. Изненада ћемо схватити шта треба да променимо, шта треба да одбацимо а шта да задржимо. Оно што је најважније, нећемо се плашити да пливамо у светлости, нећемо се поново изгубити у нашој тами, нећемо бити затрпани својим лажима и грешкама. Бићемо присутни у свом животу, чак и ако нас боли. Рећи ћемо - ту сам да се суочим са самим собом чак иако морам да патим, борим се, плачем и тугујем. Не може бити Васкрсења без Распећа, нема дара без искушења, нема праве љубави без жртве. Да, ти ниси херој ни хероина, не мораш бити савршен или свемоћан, не мораш све да знаш. Нико није научио да плива на копну, нико није научио да живи без бола, нико није уживао у учењу без суза. Проблем није у томе што живот има искушења, већ у томе што у њима не налазимо смисао. Није проблем у томе што нисмо решили све проблеме, већ у томе што чекамо да се они реше да бисмо живели и били срећни. А то се никада неће десити. Данас се морате борити за радост. И, не морате да будете савршени или да сте без проблема да бисте рекли добро јутро животу, да бисте видели нешто лепо и позитивно, да бисте славили Бога. Напротив, ако почнете да славите Бога и да се радујете чак и када ствари не иду добро, стварате услове да све почне да се мења на боље, јер су наши животи добрим делом резултат наших најдубљих мисли и веровања. Стога, ослободите се фантазије да негде у свету постоје савршени људи и уђите у стварност која нам говори да постоје обични људи који су верују у Бога и у оно што је Бог желео да постану, односно, срећни људи који живе са смислом и сврхом. Људи, који су уместо да потону, одлучили да пливају без страха од таласа јер су имали на уму лепоту плаже која их чека. о. Хараламбос Пападопулос https://www.facebook.com/p.libyos -
"Христос није нека измишљена прича и фантазмагорија, Он је реални и истинити Бог који је дошао овде на земљу и живео међу нама, а тамо где је Бог присутан тамо је присутна љубав и радост, тамо је присутно Царство небеско ка коме ми стремимо већ овде", рекао је Епископ Јустин у својој надахнутој беседи на литургијском сабрању у Светотројичном храму у београдском насељу Кумодраж. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, благоизволео је да у Недељу Месопусну, 14/27. фебруара посети Светотројични храм у београдском насељу Кумодраж и предстоји евхаристијским сабрањем. Владици Јустину је саслуживало свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће благочестивог народа Божјег настањеног у наведеном београдском насељу, које више деценија духовно украшава велелепни храм посвећен Светој Тројици - Оцу, Сину и Духу Светоме, Богу љубави. Након прочитаних светописамских чтенија, Епископ хвостански је беседио тумачећи јеванђелску перикопу о последњем суду и другом доласку Христовом. Владика Јустин је указао да је главна тема данашње јеванђелске приче љубав Божја, тј. она љубав која ће бити једини критеријум приликом нашег сусрета са Господом. "У нашем животу Христа сусрећемо кроз свакога човека, кроз безначајнога брата који има потребу за нашом помоћју. Када то кажем не мислим само да материјалну помоћ. Колико су данас присутни искрен осмех, топла реч? Све то можемо да пружимо једни другима, и то се од нас тражи. Ако не можемо материјално можемо на духован начин, можемо молитвом, утехом, људским ставом и односом према сваком човеку. Сви ми који се припремамо за Велики пост требамо да имамо на уму најважнију ствар, да постити значи чини Христа живо присустним овде и сада у нашем животу. Христос није нека измишљена прича и фантазмагорија, Он је реални и истинити Бог који је дошао овде на земљу и живео међу нама, а тамо где је Бог присутан тамо је присутна љубав и радост, тамо је присутно Царство небеско ка коме ми стремимо већ овде", рекао је Епископ Јустин у својој надахнутој беседи говорећи о љубави као критеријуму нашег живота. У наставку беседе Епископ хвостански је говорио о правилном поимању поста, наглашавајући да пост није индивидуални чин, већ дело заједнице и благословени чин отварања за другог човека. Епископ Јустин је подсетио да је у Цркви Христовој пост увек сагледан и као вид помоћи потребитима, као вид искрене и срачније бриге и старања о потребитима, а према речима викарног Епископа хвостанског, наш ближњи је сваки човек. Извор: Телевизија Храм
-
Доносимо празничну поруку протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића, архијерејског намесника никшићког, који је говорио о светом Богојављењу. Са званичне Јутјуб странице Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу доносимо видео запис казивања проте Слободана, а посетиоцима наше интернет странице доносимо транскрипт који смо сачинили. Бог се јави! Ове речи говоре истину пуноће спасења рода људскога. Ове речи су најбољи показатељ љубави Божје према човеку и његовом спасењу. Бог долази у овај свет ради нас људи и ради нашега спасења, кроз Оваплоћење - велику тајну побожности, испуњава се онај завет и повратак у загрљај Божији. На овај празник Богојављења - крштења Христовог, видимо јављање пуноће љубави Свете Тројице према човеку, Отац и Син и Свети Дух на истом делу спасења човечијег, спасења целога света. Кроз водоосвећење сва твар се освећује, силази благодат на целу твар, на све оно што је Бог створио као добро, а као круну човека - цара творевине. Кроз тајну Богојављења Бог нам показује да није оставио човека, Бог силази и долази човеку, а човек треба да одговори на тај позив обостраним загрљајем и уласком у ту љубав Божију, улазак у загрљај Свете Тројице Оца, Сина и Светога Духа. На тај начин испуниће се и тајна стварања човека, због тога нас је Бог и створио, да учествујемо у животу и у спасењу Божијем, да учествујемо у тој великој тајни љубави Божије, да Бог ствара човека да би учествовао у животу његовом кроз Христа и Христово крштење, кроз свету Литургију, постајемо једно са Христом, а кроз Христа постајемо и живимо у животу Свете Тројице. Нека би Бог дао, да ово Богојављење буде свима на спасење, мир, братско измирење, да ово Богојављење буде освећење целога нашега бића и свега онога што радимо у животу, и да нас благослов Божји прати у све дане живота нашега. Амин, Боже дај. Видео: Саборни храм Светог Василија Острошког, Никшић Транскрипт: Ризница литургијског богословља и живота
-
У недељу пред празник Рождества Христова - светих отаца, 2. јануара 2022. године, у дан молитвеног спомена на Светог свештеномученика Игнатија Богоносца Антиохијског и Светог Данила II, архиепископа српског, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Светог великомученика Пантелејмона у београдском насељу Миријево. Првојерарху Српске Цркве саслуживао је велики број презвитерâ и ђаконâ, уз појање храмовног хора и молитвено учешће мноштва народа Божјег. Светејши Патријарх је речима архипастирске беседе поучио сабрану Цркву Божју, чинећи осврт на јеванђелску перикопу која се чита у недељу пред Рождество Христово, а у којој Јеванђелист Матеј предочава родослов Господа нашег Исуса Христа. У тајни рођења Христовог нама се открива ко је Бог, ко је Онај у кога верујемо, али истовремено се открива ко је и какав треба да буде човек, зато што је Исус Христос Господ наш Син Божји, али истовремено и Онај који је у потпуности човек, Онај који је у својој личности објединио пуну људску природу изузев греха, рекао је Патријарх Порфирије поучавајући народ Божји на евхаристијском сабрању у наведеној београдској светињи. Настављајући своје надахнуто јеванђелско слово, првојерарх Српске Цркве је указао да смо позвани и призвани да проникнемо у дубине празника Рождества Христова који са радошћу исчекујемо, а који нам је у овом недељном дану наговештен кроз свештено богослужење. У тајни рођења Бог нам се открива као апсолутна Љубав, као Онај који је увек на страни човека, као Емануил - Бог који је са нама, али истовремено у тајни рођења Сина Божјег и Његовог доласка у свет, откива се пуна људска мера, закључио је Патријарх Порфирије. Извор: Телевизија Храм
-
Епископ Фотије: Бог нам је дао из љубави самога себе да се причешћујемо Њиме
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
На дан када се наша Света Српска Православна Црква молитвено сјећа Светог Игњатија Богоносца и Светог Данила другог, Архиепископа Српског, а уједно почиње и претпразништво Рождества са сјећањем на Оце и Праоце, богослужио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко - тузлански г. Фотије у храму Светог Великомученика Пантелејмона у Бијељини. Част да дочека епископа припала је госту, јереју Браниславу Кличковићу који је парох при храму Светог Саве на Врачару. Велики број вјерника се окупио да узме благослов од свог Архијереја и да заједно са њим молитве узноси Господу у овом велелепном храму. Сви смо се данас причестили Телом и Крвљу Христовом и то је пуноћа наше вере, браћо и сестре, рекао је Епископ Фотије у својој бесједи и додао, Бог нам је дао из љубави самога себе да се причешћујемо Њиме. И ту нема разлике између нас који се причешћујемо у олтару и народа који се причешћује у наосу храм, данас овде са три путира. У наставку Преосвећени владика је говорио о данашњем празнику рекавши да је љубав једна и јединствена и Бог нам дарује управо себе да би ми били оци. Да би били слични оцима Старог Завета који су праслика Христа. Да би били слични оцима у Новом Завету који су проповедали Јеванђеље Христово по читавом свету, крштавали и приводили народ Цркви. Зато је данашњи празник велики јер нас подсећа да и ми треба да будемо оци у породици, они који живе у браку. Отац да буде глава породице и да иконизује Христа у својој породици. Да води бригу о породици, да се бори и страда за њу. Да је пример љубави и жртве. Никако да буде тиранин у кући, јер тиранство нема везе са хришћанством. Хришћанство је закон љубави и стоји у супротности са тиранијом. Бесједећи о страдању светог Игњатија Богоносца кога данас прослављаму Владика Фотије је казао да његов пример треба да нас данас храбри, који смо можда мало малаксали духом. Да нам Бог да снаге да ако треба да страдамо, страдаћемо. Али Бог ће нам дати снаге ако идемо правим путем као што је ишао свети Игњатије. На свом путу страдања он је тешио друге хришћане, као добри пастир како би и они могли да исповеде своју веру по мери која се од њих тражи. На нама јерархији је данас велика одговорност да свој народ упућујемо путем Божјим, наставио је Преосвећени своју бесједу, да будемо бодрог и јуначког духа. Ми Срби смо такви били кроз историју. Народ јуначког духа. Народ Косова и Метохије. Народ који има светолазаревски завет. Светосаваски завет. И у ово наше време нећемо да се покоримо онима који нам ропство као слободу нуде. Светом Литургијом началствовао је Епископ Фотије, а саслуживали су му, протојереј - ставрофор Драган Илић, старјешина светопантелејмоновског храма, затим протојереји Радиша Јокић, Григорије Врачевић и Синиша Шаренац, пароси при овом храму, горе поменути гост, јереј Бранислав Кличковић те ђакони Немања Спасојевић, Лазар Илић и Бранислав Недић. Одмах по почетку Свете Литургије рукопроизвео је, Епископ Фотије, у чтеца богољубивог вјероучитеља Славишу Тубина. Данас смо, на празник Отаца, добили два нова оца наше свете цркве да буду заједно са братством овога светог храма. Да служе и Богу се моле, и да носе бремена и своја и нашега народа као свештеници и пастири. У наставку Свете Литургије, Епископ Фотије је рукоположио ђакона Бранислава у свештени чин јереја, а затим и чтеца Славишу у чин ђакона. За најмлађе су обезбијеђени пакетићи, које је по завршетку Литургије дјечици подијели Преосвећени Владика Фотије уз нафору. Касније је, као наставак Литургије, за све присутне уприличена трпеза љубави. Извор: Епархија зворничко-тузланска -
Врло често се поставља питање: зашто Бог не даје оно што тражимо у својим молитвама? Одговор је једноставан и очигледан: јер Бог најбоље зна шта нам је тачно потребно и у ком тренутку. Али овај одговор, нажалост, врло мало људи задовољава. Дакле, понекад нам Господ, не видећи још како да нас поправи, пошаље управо оно за чим смо чезнули. И онда остајемо сами са својим сном и са сопственом непромишљеношћу. Много је случајева када остварени снови постану наша застрашујућа стварност. Али у сваком случају не треба очајавати. Само морате од самог почетка прихватити да није све што желимо, заправо потребно и корисно. А шта је за нас корисно, спасоносно, то само Господ зна. И само Он може исправити све наше грешке – само би наша жеља била да прихватимо Његову вољу. Како да се молимо у таквој ситуацији, показује нам Сам Христос у Гетсиманској молитви Оцу своме: «Оче, кад би хтио да пронесеш ову чашу мимо мене! Али не моја воља, но твоја нека буде!». «Али не моја воља, но твоја нека буде!» jе овде кључна фраза. И зато треба више да се молимо не да нам се жеље остваре, него да знамо вољу Божију за нас, да у сагласности са њом градимо живот. Тек тада ћемо заиста бити мирни и задовољни. Само тада нас наше жеље неће раздвојити. Јер живот са Богом и у Богу је директан пут у Царство небеско, мир и спокој у земаљском животу. Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније (Паканич)
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.