Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'бог'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Већини нас, смрт старе особе чини се природном, међутим, питање - „Зашто Бог узима младе и добре људе?“- заокупља све који су прошли кроз искушење губитка најмилијих или бар понекад размишљају о смислу живота и смрти. Што се тиче бола, који је доживео свако ко је морао да сахрани своје вољене, теорија је овде немоћна. Само треба да трпите овај бол, научите да живите са њим, носите крст свој до краја, сећајући се да Христос страда са нама. Он је управо Бог, Који не остаје подаље од људских страдања, Који је увек близу и Ко зна из прве руке какав је осећај бити повређен. Кад нам је тешко, нема потребе за било каквим разочаравајућим утехама, потребно је само да неко буде у близини, али поред нас није само неко, већ сам Господ. Он, не само да нам помаже да носимо свој крст, него и ми кроз своја страдања постајемо подражаваоци страдања Христових. Колико год да је душа вреднија од ума, његова радозналост ипак не може остати незадовољена, јер то утиче на душу. Па зашто Бог узима најбоље? Одговор на ово питање не лежи у особинама, карактеру или врлинама особе, већ у самом испитивачу. За сваку нормалну мајку или оца, њихово дете ће бити најбоље. Ако се у браку људи воле, онда ће за мужа његова жена бити најбоља жена на свету, као и за жену - њен муж. Исто правило се може применити и на наше пријатеље, јер се дружимо са онима који су нам блиски по духу, животним принципима и циљевима. Дакле, у сваком таквом или сличном случају, покојник ће за нас бити најбољи, и ма колико то сувопарно звучало, своди се на нашу субјективну процену. У ствари, човек је далеко од тога да је увек најбољи у светлу хришћанског идеала живота. И овде има много нерешених недоумица. Најбољи у чему? У програмирању, у поправци аутомобила, у сложеним хируршким операцијама, у политичким биткама? Или можда најбољи у породичном животу, у помагању онима којима је потребна помоћ, у молитви и духовној одважности? И како то одредити, на основу којих критеријума? У стварности, сваки човек је грешник, свако је носилац порока, и сви су „заражени“ главном болешћу човечанства – смрћу, за коју лек можемо наћи само у Васкрслом Христу. Блажени Августин је писао да нема апсолутно невиних људи. Сви заједно и свако од нас понаособ непрестано доприносимо заједничкој „ризници“ зла у свету. Ми сами страдамо због себе и цео свет пати због нас. Наш универзум је један велики организам у коме је све међусобно повезано, где је целина незамислива без својих саставних делова, али и где део не може постојати без целине. Господ је обдарио овај свет законима функционисања и не преставши да брине о њему, дао му је извесну аутономију. Штавише, Бог је дао човеку слободу, чије је зло остварење довело до унакажености света. Зато, Богом створени закони, сада понекад раде против нас. Истражујући и откривајући законе, научили смо да лечимо, спасавамо и чинимо свој живот удобнијим. Међутим, створили смо оружје - и сада, чак и без војне акције, залутали метак у обрачуну на улици може погодити пролазника. Створили смо аутомобиле - и сада немаран или једноставно глуп и бестидан возач може да усмрти пешака који прелази улицу док је на семафору зелено светло. Шта рећи, чак смо створили и вештачке болести од којих данас људи умиру. Све ово није створио Бог, него руке људске, па, ко је онда крив за све ово? Да, волели бисмо да Бог својом свемоћном вољом заустави деловање зла. Али овде постоје само две опције: трансформација света и човека или уништење света и човека. Прво је могуће захваљујући Искупитељском подвигу Христовом, али подразумева остварење слободне воље и слободног избора личности. У овом случају увек постоји могућност постојања зла. Појмови светости и љубави подразумевају и бар потенцијалну могућност постојања мржње и злобе. Због спасења светих, Бог трпи зло. Али морамо запамтити да зло није изворно. У свој својој онтолошкој дубини не може се чак ни рећи да зло постоји – оно је стварно, али нема своју праву природу. Зло ће увек бити инфериорност добра. Бог жели добро, не жели зло, због чега је за Њега неприхватљиво насилно уништавање зла, јер би тада морао да уништи цео свет, до темеља засићен злом. Штавише, такво уништење би само по себи било зло. Господ брине, стара се о свету, али за сваког од нас коначна победа над смрћу тек предстоји. Угледни римски комичар Тит Макије Плаут има изреку: „Миљеници богова умиру млади“. Идеја није лоша, али ако загребемо мало дубље, видећемо да не одговара на питање: "Зашто Бог изненада узима добре људе?" – већи само погоршава проблем. У овом случају испада да је Бог кривац за смрт, а смрт је добра, јер „миљеник“ Божији одмах иде к Њему. Зашто онда туговати и плакати? Они који су изгубили своје вољене, знају да сажаљиви изговори ове врсте не доносе никакво олакшање. То може дати само живи Господ, Који је сам прошао кроз Голготу. Подсетимо се боље речи цара Соломона, који је писао да Бог није створио смрт и да се никако не радује ”таписерији” не само људи, већ и свих живих бића (Мудр. 1,13). Савршено разумем да бисмо желели да нађемо неке јасне одговоре на питање о узроцима смрти одређене особе. Можемо нешто да „предосетимо“, али то ће увек бити половична одлука. Филозоф Семјон Франк је писао да се зло, у било којој његовој манифестацији, не може у потпуности објаснити, јер би то за нас значило оправдање. Пример са Плаутовим цитатом је то јасно показао. Немогућност објашњења зла је оно што у нама изазива негодовање, одбацивање и жељу да се боримо против њега. Зло и смрт не би требало да постоје, али постоје, а разлози њиховог настанка су нам свима добро познати. На крају, на питање: „Зашто Бог узима најбоље младе људе?“ - одговорићу: "Не знам." Али једно знам сигурно: једини излаз из овог ћорсокака је да се све покрије ћутањем и страда кроз патњу. Само страдање, претрпљено заједно са Христом, губи свој искључиво негативан смисао и постаје пут повратка ка Богу, пут ка савршенству. Протојереј Владимир Долгих https://pravlife.org/sr/content/zashto-bog-iznenada-uzima-najbolje-i-mlade
  2. Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цркви Свете Тројице у Грбљу, 7. јун 2009. године У име Оца, и Сина и Светога Духа. Она чудеса, драга браћо и сестре, којима је Бог јављао Себе и откривао људима, народима и овоме свијету, много догађаја који су се збивали од настанка свијета и сваки од тих догађаја, на свој начин, посвједочује и свједочи велику и свету тајну да овај свијет не постоји сам од себе, него да у њему, иза њега, у његовим дубинама, се скрива нека велика и света тајна, тајна Онога који је обликовао овај свијет. Свети боговидац Мојсије, сагледавши и проживевши ту велику и свету тајну, он је записао, на почетку Откривења Божијег, оне ријечи: ,,У почетку, створи Бог небо и земљу и земља бјеше без обличја и пуста.”И додаје боговидац и богозналац Мојсије: ,,И Дух Божији носаше се над водама.” Не само што је боговидац сазнао за несазнајну тајну за људски ум, надахнут Духом Божијим, него је сазнао и другу тајну: да та свеукупна Божија творевина саздана је руком и силом Духа Светога. И благодарећи тој сили Духа Светога све дише што дише и све живи и што живи и без Њега ншта не може живјети или постојати, без те силе Духа Светога. Записао је исти пророк да, када је Бог створио човјека, узео је прах земаљски и обликовао људско биће и додаје пророк: ,,Задахнуо је дахом живота.” Тако је био од праха земаљског, али је она сила унутарња човјекова, оно што чини човјека човјеком, и што и праху даје живот и чини га чудесним, јесте тај дах и то задахнуће, оно што ми називамо духом или душом у човјеку. И човјек испуњен силом Божијом и свеукупна Божија творевина испуњена силом Божијом, на тој сили Божијој почива све и њоме живи све што постоји. Међутим, та велика света и тајна и сва догађања којима Бог јавља Себе и којима потврђује овај свијет, да се не поколеба, све те тајне догађања сабрале су се у оној великој и светој тајни која је нас сабрала данас у овај свети храм и то овај преосвећен свети храм. Чуло смо из Дјела апостолских како се догодило, када се напунило педесет дана послије Христовог Васкрсења, да се у виду великог вјетра појавио Дух Свети на Гори сионској и како је у виду огњених језика Дух Свети сишао по обећању Христовом на сваког појединачно од оних који су били ту сабрани. И они, испуњени Духом Светим, проговорили језицима свих оних који су били сабрани у велики празник Јерусалимског храма, у Јерусалиму, језиком Мићана, Сијанаца, језиком из Египта и других крајева, па су се сви дивили откуда то да ти прости галилејски рибари знају без да су учили језике, без школа и универзитета, да су проговорили њиховим језицима. Сила Духа Светога, која их је посветила, она им је дала ту снагу да говоре различитим језицима и та сила Духа Светога која се разгорела у њиховим срцима, покренула их је и они су кренули по заповјести Христовој, да обилазе читави свијет и да проповједају Христа Господа распетога и васкрслога, да буду свједоци Његовог Васкрсења и свједоци да се испунило Његово обећање да их неће оставити саме када се вазнесе на небеса, него да ће им послати Духа Утјешитеља, који ће их увести у сваку истину, као што се догодило на овај дан, на свети Духовдан. Био сам, негдје 2000. године, у светом граду Јерусалиму за овај празник, када је сва Црква васељенска прослављала двијехиљадегодишњицу Рођења Христовог, двијехиљадегодишњицу Цркве Божије и њеног постојања. Били смо и служили вечерње на Гори сионској, на оном мјесту гдје су били сабрани ученици Христови, педесет дана послије Његовог Васкрсења. Тако нам то описују Дјела апостолска. Рекли су ми прије тога, али сам се и сам увјерио, да сваке године на овај дан, када се служи вечерње, онда, као што је вјетар дувао прије појаве Духа Светога на Педесетницу, сваке године исто тако дуне вјетар и данас као да видим маслине на васиони. Дувао је вјетар, а ми смо читали и пјевали о овом светом празнику, о овом светом догађају силаска Духа Светога на свете апостоле. Кажем овај догађај, он је завршетак и пуноћа свих догађаја од настанка свијета. Он је пуноћа и подстрек јављања. Бог се јављао на разне начине. Јавља се Бог и преко Своје творевине, преко догађаја историјских, јавља се преко великих Божијих људи, изабраника, преко пророка и открива Своју тајну постепено. Па каже један од Светих отаца Цркве Божиje да историја свијета и човјека, да она личи на три велика земљотреса. Први земљотрес је откривење и јављање Бога, Творца неба и земље, оно што нам је јавио Стари завјет и старозавјетни пророци. Јављање Бога Оца и наговјештај велике и свете тајне Бога Сина, Сина Божијега – Нови завјет од Христовог рођења је други велики земљотрес. Он нам открива другу тајну, односно исту ту тајну, али кроз њену пуноћу јавља нам Сина Божијег јединородног од Оца рођеног прије свих вијекова, кроз кога је све постало што постало. И јављање пуноће свете тајне и јављање Духа Светога и Утјешитеља, који ће јавити и открити сву истину о великој божанској тајни, сву истину о свијету у коме живимо и коначни смисао свега постојећег. Управо тај догађај ми прослављамо, прослављајући Духове, прослављајући јављање пуноће Свете Тројице, прослављајући овај Тројични дан у овај свети дан посвећен Светој Тројици. Дакле, овај дан открива нам се у пунини, велика и света тајна божанског бића. Отац, Син и Дух Свети, велика и света тајна божанске љубави, Бога као љубави, света тајна која прожима сву творевину, људско биће, која открива наш пут, пут Господњи којим треба да ходимо и открива нам оно ради чега постојимо овдје на земљи, открива тајну царства Оца, и Сина и Духа Светога, царства небескога ради кога се и рађамо на земљи, ради ког је Бог и створио земљу и небо. Царства небеског које је пуноћа свих збивања и свих историјских и људских догађања. Зато, ми се данас радујемо том светом догађају, радујемо се том јављању живога Бога, ми који се крштавамо у име Оца, и Сина и Духа Светога, као што су на Гори сионској апостоли примили сваки појединачно онај пламен Духа Светога, који је сишао на њихове главе, сада се то наставља кроз сву историју до данас и до нас, а сваки од нас, крштавајући се у име Оца, и Сина и Духа Светога, сваки од нас прима печат дара Духа Светога, свету тајну миропомазања Духом Светим. Исту тајну коју сваки од нас појединачно прима, њу су примили свети апостоли на Гори сионској. Свето Миропомазање је свети печат Духа Светога и огањ који се усељује у нас и који нас чини духовесним и богоносним, чини нас истинским носиоцима велике и свете тајне Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега и, кроз ту тајну носиоцима и свједоцима свих оних других тајни и догађања кроз историју, до данас и до краја свијета и вијека. Господ, у последњи дан овога празника, каже нам Свето јеванђеље, повика гласно: ,,Ко приступи мени, даћу му изворе воде живе, воде која протиче у живот вјечни.” Управо та вода је она вода коју ми примамо постајући хришћани, живећи по заповјестима Божијим, примајући печат дара Духа Светога, носећи ту велику и свету истину о Богу, о човјеку, о свијету, о себи и постајући свједоци те велике божанске истине. Зато радујмо се што нас је Бог изабрао, између свих земаљских народа, да будемо народ Божији, да будемо запечаћени тим светим печатом Духа Светога животворнога, који нас уздиже, који нас васкрсава, који нас обнавља, који нас уједињује са самим Богом и у исто вријеме нас уједињује, јединством неразоривим, са свима онима који су у Богу живјели и били испуњени Духом Његовим кроз историју и до данас и што нас сједињује једни са другима јединством неразоривим. То јесте Црква Божија која је утемељена у својој новини управо на онај свети храм, када се обновила тајна Свете Тројице и када је на тој тајни саграђена Црква Божија и њоме испуњена и њоме се испуњава из дана у дан, из стољећа у стољеће и тако ће то бити до краја свијета и вијека. Ваши преци и наши преци нијесу дакле, случајно, подигли овај храм, на овом узвишеном мјесту, Светој Тројици, Оцу, и Сину и Духу Светоме. Сви храмови земаљски, они се обједињују и уграђују у ове и овакве храмове посвећене Пресветој Тројици, као што се и сва догађања и све личности свих светих Божијих људи који су Богу служили уграђују у богочовјечанско тијело, у Цркву Христову. Сви земаљски храмови посвећени светим Божијим људима, Пресветој Богородици, живим догађањима, сви они врхуне на овом и оваквом храму посвећеном Пресветој Тројици, јер све извире из Пресвете Тројице, Оца, и Сина и Духа Светога, све стреми Пресветој Тројици. Све се напаја том водом живота, која отиче у живот вјечни, која јесте Дух Свети. Све стреми томе и стремило је и стремиће до краја свијета и вијека. Зато Господ нека благослови оне који су саградили овај храм, надахнути Духом Божијим да га посвете Пресветој Тројици. Бог да благослови све они који су у овом храму служили Пресветој Тројици и њима се једино клањали откад је овај храм саграђен, који су се у овом храму крштавали, вјенчавали и опојавали кроз овај храм улазили кроз врата смрти у вјечни живот. Бог да благослови све оне међу вама који су на било који начин допринијели да се обнови овај свети храм и да заблиста својом првобитном љепотом, подигнут у славу имена Божијег, подигнут у славу Пресвете Тројице, Бога нашег, ради нашега просвећења и освећења свјетлошћу Христовог лица вјечном и непролазном свјетлошћу. Клањамо се Оцу, и Сину и Духу Светоме, Богу нашем и да Му се клањамо и поклањамо у све дане нашега живота и у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2022/06/07/radujmo-se-sto-nas-je-bog-izabrao-da-budemo-narod-boziji-zapecaceni-pecatom-duha-svetoga/
  3. Бог је веран себи, чак и упркос свим нашим напорима и покушајима да Њега напустимо, Бог нас не напушта, већ непрестано брине. Свако у свом искуству осећа Божју бригу за себе, мада већину свог времена посвећује не најважнијој ствари. Покушавамо да пронађемо извор живота у разним бунарима где Христос није. Своју пажњу концентришемо на земаљско, које пружа само пролазно задовољство, понекад измишљено, и ни на који начин не испуњава или утешава. Иако свако од нас из свог личног искуства зна да вреди уложити и најмањи напор, да свој ум, срце, вољу прилагодити Божанском, а не земаљском, онда се одмах нађете у Очевом загрљају — у наручју Самога Бога, који даје мир и утеху. Бог је увек ту. На крају крајева, и Самарјанка је дошла до извора, а Христос је већ био тамо... Он увек чека. Непроменљиво и бескрајно. Господ очекује човека без обзира шта смо учинили. Он нас доживљава таквим какви јесмо. У свакој особи постоји дубина без дна коју само Бог може испунити. Без Бога, изван Бога и далеко од Бога, живот не постоји. Ни истински живот, ни истинско биће. Све мора бити засићено Божјом вољом, Самим Богом. Испуњавајући свој живот бригама, неприметно се удаљавамо од Бога, а душа пати, жеђа. И као што је људски живот немогућ без воде, тако је и духовни живот немогућ без Извора Живе воде — самог Бога. Ова аналогија приказана је у причи о Самарjанки. Душа пати и жеђа, лишена Извора Живота. На ову духовну жеђ Господ нас подсећа, једини способан да је задовољи. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-bog-je-veran-sebi-uprkos-nashim-naporima-da-njega-napustimo
  4. Са благословом Патријарха српског г. Порфирија, Епископ топлички г. Јеротеј служио је Свету Литургију пређеосвећених Дарова у петак шесте седмице Великог поста, 15. априла 2022, у параклису Преподобног Јустина Ћелијског при храму Светог Николаја Жичког у београдском насељу Ресник. ”Овом вечерњом службом коју смо служили, иако у овим јутарњим часовима из практичних разлога, почињемо да обележавамо и велики празник који ћемо, сутра у ствари да прославимо, на крају, са Светом Литургијом. То је празник светог и праведног Четвородневног Лазара”, напоменуо је владика Јеротеј истичући да га је Господ васкрсао четири дана након што је био у гробу. Тиме је Господ показао да је он тајанствени Син Човечији кога помиње свети пророк Данило као човека који ће доћи у последња времена да суди овоме свету. ”Та последња времена су, у ствари, дан другог доласка Христовог и општег васкрсења мртвих”, рекао је Владика указавши да ми данас у овоме празнику ”предокушавамо то опште васкрсење мртвих”. Поред многобројног верног народа Литургији су присуствовала и деца из ОШ ”Коста Абрашевић” са својом вероучитељицом Наташом Томић. Извор: Радио Слово љубве Звучни запис
  5. Биће много мрачних ноћи у нашим животима, али оне ће учинити да јасније видимо светлост. Можда ћемо осетити дах смрти, али тек тада ћемо се поново родити. У најболнијој ноћи нашег живота, Бог ће отворити врата светлости и открићемо многе истине које смо закопали у подруму своје душе. Изненада ћемо схватити шта треба да променимо, шта треба да одбацимо а шта да задржимо. Оно што је најважније, нећемо се плашити да пливамо у светлости, нећемо се поново изгубити у нашој тами, нећемо бити затрпани својим лажима и грешкама. Бићемо присутни у свом животу, чак и ако нас боли. Рећи ћемо - ту сам да се суочим са самим собом чак иако морам да патим, борим се, плачем и тугујем. Не може бити Васкрсења без Распећа, нема дара без искушења, нема праве љубави без жртве. Да, ти ниси херој ни хероина, не мораш бити савршен или свемоћан, не мораш све да знаш. Нико није научио да плива на копну, нико није научио да живи без бола, нико није уживао у учењу без суза. Проблем није у томе што живот има искушења, већ у томе што у њима не налазимо смисао. Није проблем у томе што нисмо решили све проблеме, већ у томе што чекамо да се они реше да бисмо живели и били срећни. А то се никада неће десити. Данас се морате борити за радост. И, не морате да будете савршени или да сте без проблема да бисте рекли добро јутро животу, да бисте видели нешто лепо и позитивно, да бисте славили Бога. Напротив, ако почнете да славите Бога и да се радујете чак и када ствари не иду добро, стварате услове да све почне да се мења на боље, јер су наши животи добрим делом резултат наших најдубљих мисли и веровања. Стога, ослободите се фантазије да негде у свету постоје савршени људи и уђите у стварност која нам говори да постоје обични људи који су верују у Бога и у оно што је Бог желео да постану, односно, срећни људи који живе са смислом и сврхом. Људи, који су уместо да потону, одлучили да пливају без страха од таласа јер су имали на уму лепоту плаже која их чека. о. Хараламбос Пападопулос https://www.facebook.com/p.libyos
  6. "Христос није нека измишљена прича и фантазмагорија, Он је реални и истинити Бог који је дошао овде на земљу и живео међу нама, а тамо где је Бог присутан тамо је присутна љубав и радост, тамо је присутно Царство небеско ка коме ми стремимо већ овде", рекао је Епископ Јустин у својој надахнутој беседи на литургијском сабрању у Светотројичном храму у београдском насељу Кумодраж. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, благоизволео је да у Недељу Месопусну, 14/27. фебруара посети Светотројични храм у београдском насељу Кумодраж и предстоји евхаристијским сабрањем. Владици Јустину је саслуживало свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће благочестивог народа Божјег настањеног у наведеном београдском насељу, које више деценија духовно украшава велелепни храм посвећен Светој Тројици - Оцу, Сину и Духу Светоме, Богу љубави. Након прочитаних светописамских чтенија, Епископ хвостански је беседио тумачећи јеванђелску перикопу о последњем суду и другом доласку Христовом. Владика Јустин је указао да је главна тема данашње јеванђелске приче љубав Божја, тј. она љубав која ће бити једини критеријум приликом нашег сусрета са Господом. "У нашем животу Христа сусрећемо кроз свакога човека, кроз безначајнога брата који има потребу за нашом помоћју. Када то кажем не мислим само да материјалну помоћ. Колико су данас присутни искрен осмех, топла реч? Све то можемо да пружимо једни другима, и то се од нас тражи. Ако не можемо материјално можемо на духован начин, можемо молитвом, утехом, људским ставом и односом према сваком човеку. Сви ми који се припремамо за Велики пост требамо да имамо на уму најважнију ствар, да постити значи чини Христа живо присустним овде и сада у нашем животу. Христос није нека измишљена прича и фантазмагорија, Он је реални и истинити Бог који је дошао овде на земљу и живео међу нама, а тамо где је Бог присутан тамо је присутна љубав и радост, тамо је присутно Царство небеско ка коме ми стремимо већ овде", рекао је Епископ Јустин у својој надахнутој беседи говорећи о љубави као критеријуму нашег живота. У наставку беседе Епископ хвостански је говорио о правилном поимању поста, наглашавајући да пост није индивидуални чин, већ дело заједнице и благословени чин отварања за другог човека. Епископ Јустин је подсетио да је у Цркви Христовој пост увек сагледан и као вид помоћи потребитима, као вид искрене и срачније бриге и старања о потребитима, а према речима викарног Епископа хвостанског, наш ближњи је сваки човек. Извор: Телевизија Храм
  7. Доносимо празничну поруку протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића, архијерејског намесника никшићког, који је говорио о светом Богојављењу. Са званичне Јутјуб странице Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу доносимо видео запис казивања проте Слободана, а посетиоцима наше интернет странице доносимо транскрипт који смо сачинили. Бог се јави! Ове речи говоре истину пуноће спасења рода људскога. Ове речи су најбољи показатељ љубави Божје према човеку и његовом спасењу. Бог долази у овај свет ради нас људи и ради нашега спасења, кроз Оваплоћење - велику тајну побожности, испуњава се онај завет и повратак у загрљај Божији. На овај празник Богојављења - крштења Христовог, видимо јављање пуноће љубави Свете Тројице према човеку, Отац и Син и Свети Дух на истом делу спасења човечијег, спасења целога света. Кроз водоосвећење сва твар се освећује, силази благодат на целу твар, на све оно што је Бог створио као добро, а као круну човека - цара творевине. Кроз тајну Богојављења Бог нам показује да није оставио човека, Бог силази и долази човеку, а човек треба да одговори на тај позив обостраним загрљајем и уласком у ту љубав Божију, улазак у загрљај Свете Тројице Оца, Сина и Светога Духа. На тај начин испуниће се и тајна стварања човека, због тога нас је Бог и створио, да учествујемо у животу и у спасењу Божијем, да учествујемо у тој великој тајни љубави Божије, да Бог ствара човека да би учествовао у животу његовом кроз Христа и Христово крштење, кроз свету Литургију, постајемо једно са Христом, а кроз Христа постајемо и живимо у животу Свете Тројице. Нека би Бог дао, да ово Богојављење буде свима на спасење, мир, братско измирење, да ово Богојављење буде освећење целога нашега бића и свега онога што радимо у животу, и да нас благослов Божји прати у све дане живота нашега. Амин, Боже дај. Видео: Саборни храм Светог Василија Острошког, Никшић Транскрипт: Ризница литургијског богословља и живота
  8. У недељу пред празник Рождества Христова - светих отаца, 2. јануара 2022. године, у дан молитвеног спомена на Светог свештеномученика Игнатија Богоносца Антиохијског и Светог Данила II, архиепископа српског, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Светог великомученика Пантелејмона у београдском насељу Миријево. Првојерарху Српске Цркве саслуживао је велики број презвитерâ и ђаконâ, уз појање храмовног хора и молитвено учешће мноштва народа Божјег. Светејши Патријарх је речима архипастирске беседе поучио сабрану Цркву Божју, чинећи осврт на јеванђелску перикопу која се чита у недељу пред Рождество Христово, а у којој Јеванђелист Матеј предочава родослов Господа нашег Исуса Христа. У тајни рођења Христовог нама се открива ко је Бог, ко је Онај у кога верујемо, али истовремено се открива ко је и какав треба да буде човек, зато што је Исус Христос Господ наш Син Божји, али истовремено и Онај који је у потпуности човек, Онај који је у својој личности објединио пуну људску природу изузев греха, рекао је Патријарх Порфирије поучавајући народ Божји на евхаристијском сабрању у наведеној београдској светињи. Настављајући своје надахнуто јеванђелско слово, првојерарх Српске Цркве је указао да смо позвани и призвани да проникнемо у дубине празника Рождества Христова који са радошћу исчекујемо, а који нам је у овом недељном дану наговештен кроз свештено богослужење. У тајни рођења Бог нам се открива као апсолутна Љубав, као Онај који је увек на страни човека, као Емануил - Бог који је са нама, али истовремено у тајни рођења Сина Божјег и Његовог доласка у свет, откива се пуна људска мера, закључио је Патријарх Порфирије. Извор: Телевизија Храм
  9. На дан када се наша Света Српска Православна Црква молитвено сјећа Светог Игњатија Богоносца и Светог Данила другог, Архиепископа Српског, а уједно почиње и претпразништво Рождества са сјећањем на Оце и Праоце, богослужио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко - тузлански г. Фотије у храму Светог Великомученика Пантелејмона у Бијељини. Част да дочека епископа припала је госту, јереју Браниславу Кличковићу који је парох при храму Светог Саве на Врачару. Велики број вјерника се окупио да узме благослов од свог Архијереја и да заједно са њим молитве узноси Господу у овом велелепном храму. Сви смо се данас причестили Телом и Крвљу Христовом и то је пуноћа наше вере, браћо и сестре, рекао је Епископ Фотије у својој бесједи и додао, Бог нам је дао из љубави самога себе да се причешћујемо Њиме. И ту нема разлике између нас који се причешћујемо у олтару и народа који се причешћује у наосу храм, данас овде са три путира. У наставку Преосвећени владика је говорио о данашњем празнику рекавши да је љубав једна и јединствена и Бог нам дарује управо себе да би ми били оци. Да би били слични оцима Старог Завета који су праслика Христа. Да би били слични оцима у Новом Завету који су проповедали Јеванђеље Христово по читавом свету, крштавали и приводили народ Цркви. Зато је данашњи празник велики јер нас подсећа да и ми треба да будемо оци у породици, они који живе у браку. Отац да буде глава породице и да иконизује Христа у својој породици. Да води бригу о породици, да се бори и страда за њу. Да је пример љубави и жртве. Никако да буде тиранин у кући, јер тиранство нема везе са хришћанством. Хришћанство је закон љубави и стоји у супротности са тиранијом. Бесједећи о страдању светог Игњатија Богоносца кога данас прослављаму Владика Фотије је казао да његов пример треба да нас данас храбри, који смо можда мало малаксали духом. Да нам Бог да снаге да ако треба да страдамо, страдаћемо. Али Бог ће нам дати снаге ако идемо правим путем као што је ишао свети Игњатије. На свом путу страдања он је тешио друге хришћане, као добри пастир како би и они могли да исповеде своју веру по мери која се од њих тражи. На нама јерархији је данас велика одговорност да свој народ упућујемо путем Божјим, наставио је Преосвећени своју бесједу, да будемо бодрог и јуначког духа. Ми Срби смо такви били кроз историју. Народ јуначког духа. Народ Косова и Метохије. Народ који има светолазаревски завет. Светосаваски завет. И у ово наше време нећемо да се покоримо онима који нам ропство као слободу нуде. Светом Литургијом началствовао је Епископ Фотије, а саслуживали су му, протојереј - ставрофор Драган Илић, старјешина светопантелејмоновског храма, затим протојереји Радиша Јокић, Григорије Врачевић и Синиша Шаренац, пароси при овом храму, горе поменути гост, јереј Бранислав Кличковић те ђакони Немања Спасојевић, Лазар Илић и Бранислав Недић. Одмах по почетку Свете Литургије рукопроизвео је, Епископ Фотије, у чтеца богољубивог вјероучитеља Славишу Тубина. Данас смо, на празник Отаца, добили два нова оца наше свете цркве да буду заједно са братством овога светог храма. Да служе и Богу се моле, и да носе бремена и своја и нашега народа као свештеници и пастири. У наставку Свете Литургије, Епископ Фотије је рукоположио ђакона Бранислава у свештени чин јереја, а затим и чтеца Славишу у чин ђакона. За најмлађе су обезбијеђени пакетићи, које је по завршетку Литургије дјечици подијели Преосвећени Владика Фотије уз нафору. Касније је, као наставак Литургије, за све присутне уприличена трпеза љубави. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  10. Врло често се поставља питање: зашто Бог не даје оно што тражимо у својим молитвама? Одговор је једноставан и очигледан: јер Бог најбоље зна шта нам је тачно потребно и у ком тренутку. Али овај одговор, нажалост, врло мало људи задовољава. Дакле, понекад нам Господ, не видећи још како да нас поправи, пошаље управо оно за чим смо чезнули. И онда остајемо сами са својим сном и са сопственом непромишљеношћу. Много је случајева када остварени снови постану наша застрашујућа стварност. Али у сваком случају не треба очајавати. Само морате од самог почетка прихватити да није све што желимо, заправо потребно и корисно. А шта је за нас корисно, спасоносно, то само Господ зна. И само Он може исправити све наше грешке – само би наша жеља била да прихватимо Његову вољу. Како да се молимо у таквој ситуацији, показује нам Сам Христос у Гетсиманској молитви Оцу своме: «Оче, кад би хтио да пронесеш ову чашу мимо мене! Али не моја воља, но твоја нека буде!». «Али не моја воља, но твоја нека буде!» jе овде кључна фраза. И зато треба више да се молимо не да нам се жеље остваре, него да знамо вољу Божију за нас, да у сагласности са њом градимо живот. Тек тада ћемо заиста бити мирни и задовољни. Само тада нас наше жеље неће раздвојити. Јер живот са Богом и у Богу је директан пут у Царство небеско, мир и спокој у земаљском животу. Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније (Паканич)
  11. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј служио је на празник Светог Николаја Мирликијског, у недељу, 6/19. децембра 2021. године, свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Беседећи после прочитаних јеванђелских зачалâ, Преосвећени владика Иринеј је поучио сабрани народ о значају личности Светог Николаја, светитеља који је нарочито ревновао за чистоту православне хришћанске вере. Посебно истичући светитељево милосрђе и делатну љубав према ближњима, Епископ Иринеј је рекао: „Свети Николај је илустрација те завршне истине коју Спаситељ проговара, кад каже да – за разлику од богаташа који пропада – свако ко себе богати Богом, тај стиче непролазно и највеће добро, највеће благо. Бог је наше једино и највеће богатство, и богатити се Богом у ствари је једини исправан пут богаћења човековог. Тиме богатимо своју душу, своју савест, свог унутрашњег човека, а такав човек, обогаћен Богом, умеће да располаже и материјалним богатством које буде имао у животу, јер ће знати да треба да га дели са потребитима, са невољнима, а не да гомила за себе. Свети Николај је управо то радио, није он био неки богаташ, али то што је имао, то што је добијао од верних, то је све делио одмах, и сви су му били благодарни. Бог га је прославио већ за живота, светошћу и чудотворством, а и свете мошти његове прославио је после његовог упокојења на земљи, тако да оне вековима – ето од четвртог века до данас – чине чудеса и помажу свима који са вером притичу његовим светим моштима.” Преосвећени владика Иринеј честитао је свима данашњи велики, двоструки празник: недељни дан и празник Светога Николаја, а посебно свечарима који славе. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. У четвртак 16. децембра на дан када наша Црква молитвено прославља Светог пророка Софонију и Преподобног Јована Ћутљивог, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин, викар Патријарха српског, служио је свету архијерејску Литургију у параклису Васкрсења Христова у Окружном затвору у Београду. Епископу Јустину саслуживали су презвитер Глигорије Марковић (духовник у Окружном затвору) и ћакон Бранислав Јоцић. После свете Литургије Епископ Јустин се обратио пригодном беседом те лицима који су на одслужењу казне поделио дарове Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, Свето Писмо, молитвеник и бројаницу. Извор: Телевизија Храм
  13. У недељу 22. по Педесетници, 21. новембра 2021. године, у дан када богослужбено савршавамо свештени спомен на Сабор Светог Архангела Михаила, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у београдском Саборном Светоархангелском храму. У духу празничног торжества поводом прослављања престоног празника овог знаменитог београдског храма, Његовој Светости саслуживао је велики број презвитерâ и ђаконâ, уз молитвено учешће верног народа Божјег. Подржавајући ангелско служење које собом носи непрестано славословље и величање Имена Тројединог Бога, на патријарашкој Литургији једним устима и једним срцем на литургијске прозбе одговарало је Прво београдско певачко друштво, које је основано давне 1853. године. Након прочитане јеванђелске перикопе о богаташу и убогом Лазару, као и након празничног јеванђеља које се према богослужбеном поретку произноси на празник Сабора Светог Архангела Михаила, Патријарх српски Порфирије је поучио сабрану литургијску заједницу двоједином омилијом обједињујући поуке недељног и празничног зачала. Господ подсећа да требамо да слушамо Његове апостоле, јер ко слуша Његове апостоле, слуша сâму реч Господњу. Другим речима, ко слуша јеванђеље Христово које проповеда Црква, тај је послушан Богу и тај нема потребе за неким спољашњим доказима, за чудима која понекад насилно производе површну веру код људи, истакао је Патријарх Порфирије у својој надахнутој омилији. Говорећи о значају вере у хришћанском животу Предстојатељ Српске Цркве је указао на једине истинске и праве основе на којима би требала да почива наш вера која је према учењу Апостола Павла "основа свега чему се надамо и потврда ствари невидљивих". Бог хоће дубљу веру, Бог хоће срце човеково, јер Бог је по својој природи Љубав, и Он је позвао нас људе да се у љубави са Њим загрлимо, а то значи у слободи која је веће чудо од свакога чуда, поучио је Његова Светост. Након заамвоне молитве освештани су славски приноси - колач и кољиво, поводом престоног празника ове древне београдске светиње под чијим свештеним сводовима се више од 175. година приноси бескрвна жртва за живот света и спасење. Подсећамо, у навечерје престоног празника Саборног Светоархангелског храма свечано празнично бденије служио је Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, о чему смо известили у вести под насловом: Епископ хвостански Јустин служио свечано празнично бденије уочи славе Саборног Светоархангелског храма. * * * Светоархангелски Саборни храм у Београду грађен је од 1837. до 1840. на месту старог храма из 1728. године, по плановима панчевачког градитеља А. Ф. Кверфелда. Архитектонски је обликован у стилу класицизма, са елементима барока, као једнобродна грађевина са високим звоником на западу. Опремање и декорисање унутрашњости изведено је између 1841. и 1845. Нацрте за резбарске радове израдио је познати вајар и медаљар Димитрије Петровић, док је сликарске радове извео Димитрије Аврамовић, један од најзначајнијих српских сликара XIX века, формиран под утицајем бечке уметничке Академије и назаренских схватања у црквеном сликарству. Светоархангелски Саборни храм у Београду спада међу највеће црквене грађевине подигнуте у Кнежевини Србији. Везује се за преломну етапу у развоју српске уметности XIX века и њено приближавање западноевропским токовима. Значајан је и као катедрални храм града за који су везани многи историјски догађаји из прошлости Београда и Србије. У храму се налазе мошти цара Уроша и деспота Стефана Штиљановића, гробнице кнеза Милоша и кнеза Михаила Обреновића као и неких поглавара српске православне цркве. Испред улаза у храм сахрањени су земни остаци Доситеја Обрадовића и Вука Караџића. Извор: Телевизија Храм
  14. У 21. недељу по Духовима, 14. новембра 2021. године, на празник Светих Козме и Дамјана, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у Вазнесењској Цркви у Београду. Епископу Јеротеју саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке. После прочитаног Светог Јеванђеља, Епископ Јеротеј се обратио верном народу надахнутом беседом у којој је истакао: "Бог воли човек, чак и када човек иде против Њега, јер Бог нема непријатеља, за Њега су сви пријатељи. Он воли све људе и хоће да им помогне. И због тога када човек неће добровољно да ради на себи, да буде врлински, да буде добар, онда му Бог шаље разноразна искушења, како би омекшало то његово отврдло срце и постало обрадиво, тако да то семе може да падне и да се прими, да проклија, и род донесе." У наставку Епископ Јеротеј је закључио: "Треба да се трудимо да испуњавамо заповести Божије, да вршимо врлине, а да бежимо од страсти, да бисмо и ми постали као они људи чија срца су обрадива земља и које после дају плодове." Извор: Телевизија Храм
  15. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 7. новембра 2021. године светом архијерејском Литургијом у топчидерском храму Светих апостола Петра и Павла. Саслуживали су Преосвећена Господа Епископи далматински Никодим и топлички Јеротеј. Након великог входа, патријарх Порфирије је рукоположио чтеца Србољуба Остојића у чин ђакона. Повезана вест: Патријарх Порфирије поделио радост поводом рукоположења ђакона Србољуба Остојића Тумачећи прочитани део светог Јеванђеља патријарх Порфирије је поучио свештенство и верни народ о смислу чуда описаног у Јеванђељу по Луки: „Наин значи лепота и живот. То је било место свежине, место у које су долазили на неку врсту одмора и предаха људи из Назарета. И ево, у том месту живота, у том месту лепоте и свежине, видимо једну драматичну слику, видимо контраст. С једне стране тужна поворка иде да сахрани дете удовице, која је већ чињеницом да је удовица већ прошла претходно кроз тугу, кроз жалост због тога што јој је муж умро. И ево сада, онај син који јој је био утеха и по свој прилици нека врста наде за будући живот и он је умро. У том дакле месту, које се зове Наин, место живота, у месту лепоте и свежине, без обзира што је оно спољашње тако саткано, реалност људска јесте реалност смрти, реалност пролазности, реалност туге, бола и уздисања. Са друге, пак, стране, видимо Господа који у својој пратњи има своје ученике, апостоле, и који је извор живота, који сведочи и проповеда живот и то не само биолошки живот који има свој почетак и крај, не само живот који је искуство пролазног света, него проповеда, сведочи и дарује живот вечни“. „Апостол и јевађелист Лука је хтео да покаже историјску димензију живота Господа Исуса Христа, да покаже да Син Божји, наша вера у њега, није напросто нека апстрактна теорија, идеја, идеологија, философија, а и да јесте најбоља могућа, она би била само једна од постојећих људских творевина, једна од философија и наука антропоцентричних, наука по човеку. Апостол и јеванђелист Лука хоће да покаже да ништа није из живота Христовог фикција и да не постоји оно што наш чека тамо негде у другом будућем веку и свету, а да није доступно нама људима као предокус, али истинска и права реалност, реалност не само о којој можемо само да мислимо, него реалност у којој и можемо и морамо и позвани смо да учествујемо“, појаснио је патријарх Порфирије разлог зашто је апостол Лука придао важност приказивању историјских чињеница које је Господ Христос чинио. „Овај догађај, у којем Господ, буди из сна, називајући смрт сном и на другим местима у Јевнађељу, хоће да покаже да без обзира на то у ком месту жививо, да ли је то место свежина и да ли се то место назива место живота, сами себе, по себи, људским својим силама. ми смо само тужна поворка која испраћа из овога света једнога по једнога“, истакао је Патријарх наглашавајући: „Са друге стране - љубав Божја, са друге стране - Сам Бог који јесте љубав, Он је дошао и остао са нама и међу нама као Извор живота, као Носилац живота, као Дародавац живота. Пре свега силом своје љубави, Он побеђује смрт. Побеђује смрт не само као биолошку чињеницу и не само као последицу греха отуђења човека од Бога, његове аутономизације, помисли да може без Бога која га је одвела у смрти. Господ побеђује смрт не само као резултат греха, него побеђује смрт као пролазност, као стварност, чини од онога што је створено капацитетом који може да учествује у нествореном и да тако постане парадоксално, надумно, надлогично, бескрајан. Чини од човека, који има свој почетак и самим тим по својој природи да може бити бесконачан и ка напред и ка назад, и ка почетку и ка крају. Чини човека да све оно што је њему логично, што је рационално, што је самим тим ограничено постане надлогично, надумно и самим тим неограничено“. Извор: Инфо-служба СПЦ
  16. У храму Светог апостола и јеванђелиста Луке у Бегечу, у недељу, 18/31. октобра 2021. године, свечано је прослављена храмовна слава. Бденије уочи празника служио је протопрезвитер Драгољуб Клисарић, надлежни парох. На дан празника, на светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. На малом входу Епископ бачки Иринеј је одликовао протопрезвитера Драгољуба Клисарића правом ношења напрсног крста, због исказане пожртвованости и марљивости у свештеничкој служби. Преосвећени владика Иринеј је у беседи после прочитаних јеванђелских одељака поучио верни народ, истакавши да Црква данас слави троструки празник: недељу, као спомен на Васкрсење, спомен светог апостола и јеванђелиста Луке, као и спомен светог Петра Цетињског. Честитајући вернима празник, Епископ бачки је поручио да је свети апостол и јеванђелист Лука управо у прочитаном одељку Јеванђеља, које је он написао, изложио шта хришћани треба да чине у данашњим временима искушењâ, болестӣ и невољâ: Будите милосрдни као што је милосрдан Отац ваш Који је на небесима. Говорећи о животу светог апостола и јеванђелиста Луке, Епископ бачки је нагласио: „Црква је била и остала, јесте и биће увек апостолска. Апостолска служба, апостолско сведочење вере и љубави никада не престаје. У наше време, поред свештенства, поред епископата, призван је и сваки хришћанин и цела Црква као целина да врши то свето апостолско дело. Не могу и не морају данас сви да путују надалеко, па ни на близу, да би проповедали Христа, као што су чинили први хришћани. Али, онде где нас је Бог призвао да живимо, свако је призван да истовремено буде апостол Христов у маломе.ˮ Благољепију архијерејске Литургије, на којој је присуствовао многобројни верни народ, допринело је и умилно појање чланова хора „Свети Јован Крститељˮ из Бачке Паланке, којим је дириговала госпођица Снежана Жујић. По заамвоној молитви, извршен је трократни опход око светог храма са поменом оснивачима, ктиторима и приложницима светог храма. На крају свете Литургије, протопрезвитер-ставрофор Драгољуб Клисарић је захвалио Преосвећеним епископима Иринеју и Дамаскину на служењу, поуци и на части којом је одликован. После свете Литургије, у порти храма је уприличен културно-уметнички програм, који су извела деца. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  17. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије торжествено је 22. октобра 2021. године, дочекан у придворном храму Свете Тројице у Бањалуци. Свјатјејшег Патријарха, у чијој је пратњи Преосвећени Епископ марчански г. Сава (Бундало), дочекали су Преосвећени Епископ бањалучки г. Јефрем, председница Републике Српске г-ђа Жељка Цвијановић, председник Народне скупштине Републике Српске г. Недељко Чубриловић, српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик, представници јавног живота Републике Српске и Бањалуке и многобројни верујући народ. После одслужене доксологије и поздравног слова домаћина, Епископа бањалучког г. Јефрема, Његова Светост је произнео надахнуто слово у коме је истакао да је народ ових крајева најбољи могући доказ "да Бог није оставио свој верни народ". Обраћајући се Епископу Јефрему и свима сабранима, Патријарх Порфирије је исказао своју радост због свог доласка у Бања Луку и „ову благословену земљу која је благословена пре свега вековним молитвама и сузама и крстом и страдањем православних Срба на овим просторима“. Његова Светост је додао да као и увек долази у свој дом код своје браће, „код оних са којима сам једно у вери, једно у Господу нашем Исусу Христу, из Којег свако друго јединство које се гради и које происходи, јесте и јединство које је нераскидиво, јединство које има свој почетак овде, у историји, али које се продужује у сву вечност“. И овога пута Патријарх Порфирије је дошао да се пре свега у љубави сусретне са њима, али и да се утеши вером њиховом. „Јер ако је овде ишта живо, ако овде ишта буја и расте и даје истинске и праве плодове - то јесте Црква Христова“ рекао је Патријарх Порфирије, који је напоменуо да је очигледно шта се све само за неколико деценија десило на овим просторима. „Онда када је изгледало да је Црква Христова не само скрајнута из живота људи који живе на овим просторима, него да заправо јесте потпуно укинута и да нема шансе и могућности да се икада појави на сцену, онда када је то тако изгледало – одједанпут, сила и љубав Божија се пројавила на овим просторима“. „Зато, браћо и сестре, на вама, вашим животима, вашом вером, Господ је показао да је Он Бог љубави и да је Он Бог који чини чуда, али чуда чини баш тамо где се изгубила свака нада да има Господа, али се није изгубила вера у Њега“ напоменуо је Свјатјејши и наставио: „То што се овде на овим просторима, у Републици Српској и шире, десило чудо да се вера из пепела пробудила и не само пробудила, него показала да је Господ жив у овом народу, јесте да је Црква Христова на овим просторима нешто што никада није престало да има своју снагу, да има своје плодове, да јесте пут и јесте начин да се Бог покаже живим“. „Зато и ми данас смо дошли да се вашом вером утешимо, али исто тако, да том и таквом вером потврдимо и покажемо, да је Црква тело Христово, тело које сачињавамо сви ми који смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа. И да сваки човек јесте непоновљив, да сваки човек има свој посебан дар и печат, али да је свако добио дар по својој мери. Не да би промовисао и афирмисао искљуиво само себе". „У Цркви Христовој ништа није дато да буде само појединачно, да одваја и издваја било кога, макар и најмудријег и најпаметнијег и најспособнијег из тела које се зове Црква“, нагласио је Патријарх српски. „Дарови су дати баш због тога да би кроз своје посебности и различитости могли да ступе у храмонију јединства, могли да изграђују јединство. Да не послуже да бисмо ми себе промовисали на штету тог јединства. Тако је било и у Старом завету, тако је било и у Новом завету. У апостолска времена и од апостолских времена до данас, то је истина на којој почива Црква“. „Да бисмо градили и изграђивали јединство у Христу, потребно је ставити понекад по страни и оно што можда мислимо да је понекад боље од онога што други каже. Потребно је пројавити и показати смирење, како бисмо сви заједно могли ићи даље, пре свега у добру и у врлини. Пре свега у спознаји својих дарова и својих талената зашто су нам дати. У спознаји себе - како бисмо онда могли да будемо заиста пример за углед, да будемо добри и да будемо корисни и другима“. Подсетивши на речи Апостола Павла који је позивао да будемо утврђени у једној мисли и у једноме разуму, да кад год је потребно да се пројави и покаже смирење, ако то служи изграђивању јединства и тела Христовог, Патријарх Порфирије је наставио: „Ако смо једно у врлини и вери и ако су нам правила Јеванђеља и речи Христове закон по којем живимо, онда нема шансе да је могуће да и кроз супротне ставове, кроз мишљења, кроз различите идеје, можемо бити заувек поларизовани. Него, управо различитост, сагледавање сваке идеје, сваке теме, па и сваког проблема, са различитих тачака гледања, може допринети јединственом и најспасоноснијем решењу и за свакога од нас, али пре свега за заједницу, за оно што се зове Црква, а онда и за оно што из јединства вере извире као јединство народа“ поучио је Патријарх српски. „Није могуће успоставити било коју врсту напретка, било коју врсту међусобног разумевања, па самим тим ни градити кроз веру и јединство цркве и јединство народа, ако нема молитве“ рекао је Патријарх Порфирије у наставку. „Да нам Бог да разума просвећеног вером и љубављу Христовом. Без молитве, није могуће ни један педаљ себи додати, а камоли решавати суштинске проблеме смисла свога постојања, али и смисла и путева постојања заједнице“ нагласио је Његова Светост подсетивши на позив Христов и светих Апостола - „молите се непрестано“. Патријарх Порфирије је у наставку беседе подсетио да смо мудрост, знања, вештине и способности добили од Бога као дар, да употребимо на добро Цркве Христове и народа свога. „Међутим , ако не дајемо простора Богу и Његовој благодати, ако мислимо да све од нас зависи, да све можемо, да можемо без саветовања са браћом, али пре тога без молитве као темеља нашега постојања и отварања простора благодати Божије да она дејствује са нама и да ми дејствујемо у њој, а када год је то потребно да благодат Божија онда дејствује уместо нас - ако не осећамо потребу за Божијом помоћу, онда смо унапред потписали себи неуспех. Зато је важно да свака наша мисао, сваки наш покрет, све што чинимо - започиње молитвом и поверењем у Бога да нас Он није оставио“ рекао је Патријарх Порфирије и нагласио: „Ви сте најбољи могући доказ, народ ових крајева јесте доказ, да Бог није оставио свој верни народ“. Подсетивши да се данас после бројних разарања и пустоши готово свуда види храм Божији и чују звона која позивају на молитву, а да су бројне светиње којима се није знало место постојања обновљене и постоје „као жива места молитве“, Патријарх Порфирије је истакао: „Ви сте браћо и сестре дакле најбољи могући доказ, себи али и другима да Бог не оставља свој верни народ. Он зна наше путеве, Он понекад шаље искушења. Најчешће их шаље онда када ми хоћемо по својој вољи“ указао је Патријарх српски појаснивши да тешкоће настају онда „када постоји раскорак између онога што Бог за нас хоће и онога што бисмо ми хтели“, јер „немамо смирења и не молимо се Богу да нам Он открије Своју вољу“. „Кад год прихватимо вољу Божију, не само да имамо мир у души, него онда заиста идемо напред и растемо у сваком добру, растемо у Христу али и у свакој благодети од овога света. Па и кад не разумемо зашто нам се нешто дешава, негде у дубини својих душа знамо да то што јесте, јесте од Бога и зато смо Му благодарни. И да је то пут, или можда кривина, која ће извести опет на прави пут“, рекао је Патријарх Порфирије. „вером православном и молитвом господу нашем Исусу Христу, да се окупљамо увек у храму божијем, у Цркви Христовој, да ту доводимо и васпитавамо своју децу. Неће бити много труда потребно да се бринемо о својој деци, о будућности свога потомства и свога народа, ако смо успели да посведочимо јеванђељску веру и јеванђељске вредности својој деци, јер смо им дали котву из које онда све остало може да се гради. Дали смо им компас уз помоћ којег ће и кад им иде све од руке, бити смирени и скромни, неће се преузносити и упадати у самољубље и гордост који су корен свакога греха и сваке странпутице. А и кад им не иде све од руке - неће падати у малодушност, него ће знати да је Господ живи са нама и међу нама“, нагласио је Патријарх Порфирије. Још једном изразивши радост због доласка у преностицу Републике Српске, Патријарх Порфирије је рекао да се моли Господу „да да истинске и праве вере православне из које ће се развијати истински, православни хришћански живот, који ће онда и вас и све нас водити познању Бога, а из тог познања, водиће познању самога себе“ и наставио: „Из познања Бога знаћемо ко смо и као појединци али и као народ, а из тог познања себе и поштовања себе, љубави према својим даровима и својим талентима уз помоћ којих ми постајемо зрео народ и способни да развијајући плодове својих талената будемо препознатљиви за друге и обогаћујемо и друге“, рекао је Патријарх Порфирије и закључио: „Кроз ту спознају себе и своје дарове, развијање својих дарова, будући зрели, моћи ћемо са истим поштовањем да сусрећемо друге и другачије, ма ко били, ма које вере били, ма ком народу припадали. Моћи ћемо да их препознајемо као такође од Бога створене и нама дате суседе, да кроз јединство наше успостављамо јединство и са другима и тако све до осећања свечовечанског и свељудског јединства које је могуће остварити искључиво и само у једноме Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, Кога ми славимо овде у светом храму Божијем, али славимо Га и тако - што где год да се нађемо, знамо да све увек почиње од Њега, да се Њему враћа, да из храма излази и свете Литургије и молитве и да се том храму опет враћа. Где је дакле један у Тројици Господ и Спаситељ наш Исус Христос, слављен заједно са Својим Оцем и Духом Светим, сада и увек и у векове векова, амин“. Извор: Телевизија Храм / Радио Слово љубве
  18. У навечерје празника Покрова Пресвете Богородице, 13. октобра 2021, у капели мамастира Буково служено је празнично бденије које је служио Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион уз саслужење протосинђела Захарије, настојатељ манастира Свете Тројице и сабрата манастира Буково јерођакона Марка. У надахнутој беседи након бденија, Епископ Иларион је говорио о разлозима сабирања верника у храмовима, и издвојио два најважнија: први је тежња за стварањем заједнице са свима светима са надом на наслеђивање Царства небеског, и други који се огледа у потреби људи да се удаље од лажи и обмана овога света. Епископ наглашава да једино Црква у овоме свету сведочи Истину, и закључује – Благодат Господња нам дарује да као хришћани, закриљени пуноћом благодати Духа Светога и Светих тајни, можемо у свету да живимо чисто, можемо да у прљавом и лажљивом свету живимо истинито, да у плашљивом свету живимо храбро и достојанствено са свешћу да је Бог тај који дарује здравље душе и тела и који на крају дарује спасење. Извор: Епархија тимочка
  19. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, у недељу, 13/26. септембра 2021. године. Преосвећеном владици Иринеју су саслуживали Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Честитавши присутнима претпразништво Воздвижења Часног Крста, Епископ бачки Иринеј је беседио тумачећи јеванђелску параболу о свадби царевог сина и истакао: „Нема ниједног људског бића, од Адама и Еве до краја историје, које Бог не призива на живот вечни и спасење, на љубав, на заједницу са Собом и међусобну заједницу у Себи, а пошто се сви не одазову, могу да остану упорни у својој духовној смрти, онда је мало тих изабраних. Изабрани су они који су препознали глас Божји и одазвали се и који се труде да на љубав Божју, бескрајну и безобалну, узвратно дарују и своју, макар скромну, макар непотпуну љубав и благодарност. То нека буде порука и за нас, браћо и сестре, да схватимо свој живот као непрекидно одазивање на позив Божји, ради учешћа у тајни Царства Божјега. То учешће почиње овде. Оно је реално и спасоносно и зато смо и данас овде у храму, али биће потпуно и савршено када поново лицем к лицу и ми угледамо Господа Којега и сада гледамо очима наше вере и наше љубави. Њему нека је слава и хвала за све, кроз све векове. Амин.ˮ Поред мноштва верног народа, светој Литургији су присуствовали и чланови Асоцијације пријатељâ Свете земље из Словеније, који су у периоду од 23. до 26. септембра 2021. године боравили на поклоничком путовању у нашој земљи, на предлог Андреја Штера, Шефа конзуларне службе у Министарству за спољне послове, уједно и дугогодишњег пријатеља, поштоваоца и познаника покојног академика Димитрија Стефановића. Они су, у склопу посете, обишли неколико храмова у престоници, гроб академика Димитрија Стефановића у Панчеву, где је организован помен, затим манастир Велику Ремету на Фрушкој Гори, као и Сремске Карловце. Епископ бачки је пожелео гостима пријатан и, изнад свега, духовно користан боравак, пожелевши да „Господ дарује да се увек сви налазимо у свакоме добру, одазивајући се увек на зов љубави Божјеˮ. Гости су потом дочекани у дворани Црквене општине новосадске, где су у лепој и срдачној атмосфери разговарали са Преосвећеним владиком Иринејем, у присуству Епископа мохачког Дамаскина и протојереја Миодрага Шипке, архијерејског намесника новосадског првог. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  20. Данас, 25. септембра 2021. године, у поподневним часовима је у Црну Гору стигао Његова светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије. Одмах по доласку, Предстојатељ Српске православне цркве је стигао у манастир Ђурђеве ступове гдје је служена вечерња служба са доксологијом у његову част. У вечерњој служби молитвено су учествовали архимандрит Јован, изабрани епископ хумски, архимандрит Тихон, игуман манастира Студеница, архимандрит Михаило, игуман манастира Архангели, архимандрит Варнава, игуман манастира Трескавац; протојереј-ставрофор Петар Лукић; протојереј-ставрофор Радич Радичевић, игуман манастира Сопоћани Теоктист, јереј Филип Јаковљевић, протосинђел Данило, сабрат манастира Високи Дечани, протосинђел Андреј Зајц, игуман манастира Црна Река, јеромонах Илија Буха, протојереј-ставрофор Драган Митровић, архимандрит Арсеније Самарџић, игуман манастира Косијерево и протојереј-ставрофор Драган Крушић. Након вечерње службе, присутне је поздравио Његово високопреосвештенство Митрополит будимљанско-никшићки Јоаникије израшавајући изразио радост због доласка свих поводом дочека Патријарха и устоличења новог Епископа будимљанско-никшићког г. Методија. ”Ваша светости, Ви у име Христово водите и возглављујете цио српски православни народ и све народе у јурисдикцији Српске православне цркве, и све народе у јурисдикцији СПЦ. Ви идете стопама Христовим и стопама Вашег претходника из давних времена, нашег Светог оца Саве српскога, првог српског архиепископа, који је овдје у овој немањићкој светињи прије пуних 8 вијекова устоличио првог Епископа будимљанског Јакова”, рекао је Митрополит Јоаникије и додао да је ова светосавска епископија имала благослов да живи пуним животом читавих 450 година, док није запустјела због турског насиља и домаће неслоге. Нагласио је да су се и претходници Патријарха Порфирија старали да ова Епархија настави свој живот, па је тако 100 година после њеног запустошења, Патријарх Василије Шакабента покушавао да је обнови, али није успио. ”Међутим, ова светиња и народ који се окупљао око ње, чувао је вјеру и огањ исконске, православне хришћанске вјере, па је Патријарх Гаврило Дожић успио да обнови ову светињу под називом будимљанско-полимска”, рекао је и додао да то није било дугог вијека због притиска и безбожја комунизма, те прије 20 година, Патријарх Павле благосиља обнављање ове Епархије. Митрополит је нагласио да је ова Епархија показала да је остала вјерна Светом Сави и у најтежим временима. ”Овај Божији и благословени народ Епархије будимљанско-никшићке шири своја срца да вас загрли синовском љубављу и оданошћу, а Ви сте, Ваша светости, настављајући дјело Светога Саве, дошли да дате нови замах обнови ове Епископије”, нагласио је и захвалио се Патријарху на труду и љубави, и истакао да он доноси љубав и благослов и помирење. Патријарх српски Порфирије се, након Митрополита Јоаникија, окупљенима обратио ријечима: ”Жив је Бог! Жив је Бог у светима својим, жив је Бог и овдје међу вама, жив је Бог и у овој светој земљи иако су многи помислили да су га изагнали са ових простора, али последњих деценија, а нарочито недавно, претходе године, показало се да је у овом народу жив Бог, прије свега кроз величанствене, човјекољубиве, миротворне и молитвене литије, које су свој почетак имале управо овдје!” Патријарх је такође рекао да је Бог жив јер је жива вјера у нашем народу иако је многима овдје она саблазан и лудост, а ми знамо да је сила и премудрост. Како је казао наши свети преци су се са чистог извора Христовог напајали борећи се прије свега за крст часни и слободу златну, као што се и народ Црне Горе борио у литијама да сачува и очува православну вјеру, и покаже на све стране свијета пројаву те вјере. ”Заиста, нигдје на свијету није постојало кроз вјеру разумјевање свога предања и историје као што је случај на овим просторима. Нико, браћо и сестре, није тако разумио Косовски завјет”, рекао је Патријарх Порфирије. Након бесједе Патријарха српског Порфирија, уприличен је богат културно умјетнички програм. Повод за посјету Патријарха Порфирија Црној Гори и Епархији будимљанско-никшићкој је устоличење Његовог преосвештнства г. Методија у трон епископа ове светосавске епископије. Сам чин устоличења биће одржан сјутра након Свете архијерејске литургије коју ће уз саслужње више од двадесет епископа служити Свјетјеши Патријарх Порфирије. Епископ диоклијски г. Методије изабран је за епископа будимљанско-никшићког на Светом архијерејском сабору Српске православне цркве одржаном маја ове године. Ово је друга посјета Патријарха српског г. Порфирија Црној Гори откако је изабран за предстојатеља Српске православне цркве. Први пут је био 4-5. септембра кад је у трон црногорско-приморских митрополита свечано увео Његово високопреосвештенство Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, кога је Свети архијерејски сабор СПЦ на овогодишњем мајском засједању изабрао за насљедника блаженопочившег Митрополита. Амфилохија. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије благословио је 14. септембра 2021. године у Српској православној општој гимназији Кантакузина Катарина Бранковић у Загребу рад Седмог међународног симпосиона Новомученици: Полиперспектива VII, који заједнички организују Епархија славонска и Музеј жртава геноцида. Отварајући симпосион, предстојатељ Српске Православне Цркве је говорио о обожењу као смислу људског постојања и нагласио: -Када смо тога свесни можемо да поштујемо капацитете које смо од Бога добили и да истовремено читавим својим бићем препознајемо другог човека, другу икону Божју, као свога брата и да смисао свог постојања остварујемо управо у том троуглу: Бог – други човек или ближњи – ја. -Страшна дубина зла која се десила у Јасеновцу, а која се и данас манифестује на многим мстима, имаће снажно противоруђе у Цркви Христовој, заједници љубави Бога и љубави међу људима, рекао је патријарх Порфирије. Једнодневном симпосиону, поред Патријарха српског Порфирија, присуствују и Архиепископ катарски Макарије из Јерусалимске Патријаршије, Митрополит смоленски Исидор из Руске Православне Цркве, Епископи аустријско-швајцарски Андреј и славонски Јован, рабин Јеврејске општине у Сарајеву др Елиезер Папо, директор Музеја жртава геноцида др Дејан Ристић, као и представници диполматског кора и стручњаци из области друштвено-хуманистичких наука из Хрватске, Србије, региона и света. Извор: Инфо-служба СПЦ
  22. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије опростио се молитвом од глумца Милана Ланета Гутовића, који се упокојио 25. августа 2021. године: „Молим се Богу за покој душе драгог пријатеља и великог уметника Милана Гутовића, са којим сам годинама дуге сате проводио у разговорима у манастиру Ковиљу, чији је био велики приложник. Бог да душу прости мом драгом брату Ланету“, написао је Патријарх Порфирије у поруци која је објављена на Инстаграм страници porfirije_patrijarh – званичном налогу на Инстаграму Патријарха Порфирија.
  23. Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 4. августа 2021. године у земунском насељу Бусије после помена Србима пострадалим у злочиначкој акцији хрватске војске и полиције „Олуја“ У име Оца и Сина и Светога Духа, Сабрали смо се овде у име Божје, драга браћо и сестре, да се помолимо васкрслом Господу Исусу Христу да у своје наручје прими све наше рођаке, суседе, суграђане, невино пострадале страшних авустовских дана 1995. године; и не само тада, него и пре тога: од Задарске кристалне ноћи, преко страдања у Медаку и личким селима; до Пакраца и западнославонских села. Све невино побијене у градовима и селима, по улица и њивама, у кућама и становима. Сабрали смо се да се молитвено сетимо небивалог по размерама на европским просторима насилног егзодуса нашег народа са подручја Далмације, Баније, Кордуна, Лике и западне Славоније. Све је то камичак у мозаику наших новијих страдања и распећа, заједно са Јадовном, Јастребарским, Млаком, Глином и Јасеновцем, стравичним логором смрти из којег су последњих неколико преживелих данас са нама, чијим се страдањима до земље клањамо, целивајући њихове стопе. Са нама је мистично и Свети мученик Вукашин јасеновачки из Клепаца чије потресне речи: „Само ти дијете ради свој посао“ – упућене монструму, лишеном сваког људског лика, јесу пример парадоксалног тријумфа праведне жртве над злом, као и пројава људском уму непојмљиве Божије логике, која се открива као тајна крста и васкрсења. Зато је, имајући искуство правде и љубави Божије, блаженопочивши патријарх Герман на том месту могао рећи: „Не смемо заборавити, али морамо опростити“. Као митрополит загребачко љубљански, много пута сам био у Далмацији, и заволео ту кршну, шкрту, али и благословену земљу. Мало где ми је небо било тако близу као тамо. Упознао сам и заволео њене људе као своју браћу, православне честите Србе, али и многе добре Хрвате, који су вековима на тим просторима упућени једни на друге, заједно живели, међусобно се обогаћивали, чак постајали сродници, али имали и неспоразуме и сукобе, и исто тако проналазили начине да заједно иду даље. Сигуран сам да многи међу вама и поред бола и патње коју носите због пострадалих ближњих, због сећања на остављене домове и огњишта ипак делите моје искуство. Зато се питам: ко је добитник вашим прогоном? Остала је само пуста, празна, необрађена земља. Зло је уписало себи још један добитак, човек је поражен, а Бог који хоће мир међу људима још једном је изневерен, и то како! Сабрали смо се данас да гласно кажемо да не заборављамо оне крајеве у којима смо се мајчиним млеком хранили, и то не само ми, него и наши преци, који су се вековима рађали у Далмацији, на Кордуну, у Лици, Банији, Славонији, по градовима и селима читаве данашње Хрватске. И даље у срцу чувамо немањићке далматинске манастире из 13. и 14. века, и друге светиње, у којима се, долазећи са свих страна света, окупљамо, као и градове и села које су подизали наши преци; не заборављамо у песмама опеване ускоке који су бранили ту земљу и све који су у војној граници штитили Европу од Турака. Памтимо Петра Прерадовића, Владана Десницу, Николу Теслу, Милутина Миланковића и сваког уметника, научника, философа, који су доприносили култури не само српског народа, већ и хрватског и свих народа света. Знам да сте овде свили ново гнездо, али да сте срцем и душом у вашој Далмацији и другим крајевима. Молећи се данас за пострадале, за наше ближње, не желимо да, злоупотребљавајући жртве, продубљујемо спиралу сукоба, нити да водимо ратове комеморативним политикама сећања, а још мање да уђемо у матрицу запомагања и паралишемо себе затварањем у трајно, беспомоћно и безизлазно стање жртве. Наратив жртве, као једини могући, не може бити покретач и извор надахнућа. Пре је трајна мука и пакао. Ви, овде у Бусијама, подигли сте куће, школу, свети храм, велику амбуланту, гајите децу за још бољи и срећнији живот, упркос свему, гледате ка будућности са надом и оптимизмом; узор сте свима који су били принуђени да напусте родну груду, па и другима који имају мање проблеме од вас, како да се и они издигну и наставе живот пуним плућима. Наш народ је толико пута, баш кроз страдање и жртву, освајао искуство слободе и васкрсења, досежући максималне границе људског и хришћанског постојања на земљи. Као хришћани знамо да је свака невина жртва у Христу, већ сада и овде део славе и тријумфа. Крст Христов је par excellence жртва, као што је и Његово васкрсење par excellence победа. У тој жртви и победи налазимо наду у коначну правду Божију, чак и кад правда људска затаји. Апостол Павле од најранијих времена сведочи да за разлику од оних који траже знаке и мудрост ми хришћани „проповедамо Христа распетог“ „силу и премудрост Божију“, који је једнима саблазан, а другима лудост. Коначни суд не припада нама, него Божијој праведној љубави. У светлу Христових речи – „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ – треба разумети одакле је, у страшноме болу и патњи, црпео снагу и спокој Вукашин из Клепаца, као и толики страдалници из нашег рода. Вером у љубав Христову, молитвом и јеванђелским животом и ми кроз крст и страдање можемо надрасти себе и обновити се као Богу мили људи који знају ко су и шта су, поштују и негују своје, и с поштовањем се опходе према другом и другачијем. Када смо верни Богу и Цркви Његовој, онда ћемо и поред свих тешкоћа дати све од себе у изградњи мира. У таквом подухвату, озареном небеском правдом, у којој ће се исправљење историјских неправди решити мерилима која нису појмљива нашем уму, али која ће свакоме дати по делима његовим. Нису нам потребни самозвани миротворци као посредници, јер су они често вођени нама непознатим интересима. Под плаштом миротворства они нам неретко намећу формуле наших неспоразума са другима, као језичке, семантичке и мислене логоре, у које нас онда принудно смештају и заувек дефинишу. На тај начин, не само да не помажу већ стварају веће поларизације и непремостиве јазове. Нама је суштински потребан распети и васкрсли Христос, мир и правда Његова, то је једини језик којим ћемо заиста проговорити тако да нас сви чују и који ће нас заиста умирити. За тај мир се молимо данас. Памтимо пострадале ближње, али не злопамтимо! Освета и мржња умртвљују онога ко је опседнут њима. Стога, док у молитви помињемо наше страдале родитеље, браћу, сестре, чељад, митраљирану на Петровачкој цести и другде, упутимо макар једну мисао Господу да у своја недра прихвати и загрли и друге невине, у трагичном рату страдале, без обзира којој вери и народу припадају. Бог не броји чијих је жртава више, а чијих је мање, пред Њим су све жртве исте, звале се оне Јован, Јозо или Јусуф. И када се у молитви сећамо страдалих суседа, Хрвата католика, Бошњака Бошњака муслимана, обрадоваће се, тамо на небу, и наши ближњи, јер ће видети да смо озарени Христом разумели трагику историјских сукоба. На то нас обавезује сам Христос, који је у вечно вредном низу блаженстава на Гори, као лествама које узводе на небеса, одмах иза онога ”блажени гладни и жедни правде” додао ”блажени милостиви, јер ће бити помиловани”. И потом, блажени су, браћо и сестре, миротворци, јер ће се заиста показати као синови Божији. Не престати гладовати и жеднети за правдом Божијом, а бити милостив и миротворив – е, то је јеванђелски пут задат свим хришћанима, а дубоко верујем, и свим људима. Зато се молимо да на његовом остварењу више не буде промашаја. Молим се, носећи вас све у срцу да својом вером, надом и љубављу будемо већи од почињеног зла које нас је све понизило, те без осветничких мисли, препуштајући се правди Божијој, чувамо чисто сећање на наше недужне жртве, лечимо рањене душе, градимо поверење и разумевање међу појединцима и народима и тако јеванђелским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности за сваког појединца и сваки народ. Данас учинисмо помен свим пострадалима, који је, међутим и опомена и позив да се свим силама супротставимо сваком прогону и погрому било кога и било где! Вјечнаја памјат свој нашој браћи и сестрам пострадалим у војној операцији Олуја! Извор: Инфо-служба СПЦ
  24. Евхаристијским сабрањем, дана 02. августа 2021. године, свечано и молитвено је прослављена храмовна слава чији је небески заступник Свети пророк Илија. Тим поводом Свету Архијерејску литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г. Герасим у Личкој Јасеници. Преосвећеном Епископу су саслуживали: протопрезвитер – ставрофор Радослав Анђелић, протопрезвитер Милан Симић и протођакон Небојша Анђић. Након заамвоне молитве, Епископ Герасим је заједно са свештенством и верним народом осветио славске дарове колач и жито, који су прињети у славу Божију, а у част Светог пророка Илије. Након сабрања, Епископ Герасим је говорио о лику и значају Светих пророка, где је између осталог рекао: Свети пророк Илија је од самог рођења свога чудесно и промислом Божијим био позван на службу пророчку, одликовао се великом и чврстом вером у Господа. Сва чуда која су везана за њега јесу се десила у време када је стари Израиљ у Староме Завету одступао од заповести Божијих и више пута поклањао се многобожачким боговима. Због тога је Свети Илија прилично оправдано био гњеван на свој народ, али та опомена јесте пут спасења, јер је и пророчки дар управо ту да опомиње народ када греши или одступа од Бога. Свети пророк Илија је чинио чудеса како би и Сам Бог кроз њега показао да је прави и истинити Бог. Храмовној слави присуствовали су дожупан Жупаније карловачке, г. Дејан Михајловић и начелник општине Плашки г. Перо Дамјановић. Извор: Епархија горњокарловачка
×
×
  • Креирај ново...