Претражи Живе Речи Утехе

Размишљања у одбрану онога што обично критикујемо Да бисте пронашли заједнички језик са другом особом, понекад морате бар да обуздате свој. Недавно, у разговору са старијим комшијама, веома финим људима, али далеко од Цркве, поново сам чуо веома уобичајену тезу: „Главно је да је Бог у души.“ Већ сам дубоко удахнуо да бих се обрушио на низ подједнако уобичајених приговора. И одједном сам помислио: шта се, заправо, овде може приговорити? На крају крајева, ово је заиста главна ствар! Најважнија ствар од свега што постоји на свету, и то управо са хришћанске тачке гледишта. Сви Свети Оци једногласно сведоче да нема ништа важније од сједињења душе са Богом. То је последње добро и највиши циљ у људском животу. Овде једноставно нема шта да се расправља, и моји ванцрквени саговорници су сто посто у праву. Дакле, из уобичајеног апологетског арсенала, остаје ми само један аргумент: да покушам да им докажем да је главна ствар, наравно, главна ствар, што управо у њиховим душама Бога нема. Јер да је Он био тамо, онда би они живели другачије, и ишли би у цркву, и њихова срца би увек била испуњена миром, благодаћу и радошћу... Изгледало је исправно све то рећи . И одговарајуће речи су ми већ биле на врху језика. Али таква очигледна неистина, таква бескрупулозна окрутност ми се одједном учинила у тим речима да их једноставно физички нисам могао изговорити. Тако да им тада нисам ништа одговорио. Промрмљао сам нешто неразумљиво, као: „Да, наравно, главно је да је душа са Богом, а Бог у души“, брзо се опростио и отишао кући. Шта ми је преостало? Моје комшије су људи који нису баш упознати са хришћанском доктрином. Оно што поздано знам је да Црква поштује Бога као Свудаприсутног. То јест, цео Универзум није ништа друго до остварење стваралачких енергија Бога. Својим непрекидним стваралачким деловањем Он одржава у постојању цео свет који је створио. Свети Григорије Палама је писао о овом невероватном својству Бога – да буде увек, свуда и у свему : „Бог јесте и назива се природом свега што постоји, јер све учествује у Њему и постоји само захваљујући том учешћу, али учешћу не у Његовој природи, већ у Његовим енергијама.“ Али, ако је Бог присутан свуда и у свему, како онда могу тврдити да Он није и у душама мојих ближњих? Свуда је, али овде Га нема! Ово је толико очигледан апсурд... Да су моји саговорници били упућенији у ову област, једноставно би ми се смејали са таквим нивоом аргументације. Штавише, Оци, напротив, сведоче о посебном, преференцијалном присуству Бога у души било које особе у поређењу са свим осталим у свету. Штавише, ово присуство није условљено моралом нашег живота; то припада самој природи душе. На пример, ава Доротеј каже: „Када је Бог створио човека, у њега је усадио нешто Божанско, попут извесне мисли која просветљује ум и показује му шта је добро, а шта зло – то се зове савест.“ То јест, свака манифестација савести је деловање божанског принципа у нашој души. Али није само савест та која има тако високо порекло. Макарије Египатски приписује овој области уопште сва природна својства душе: „Заиста је душа велика, Божанска и дивна ствар. Када је Бог створио душу, Он је у њу ставио законе врлине; расуђивање, знање, интелигенцију, веру, љубав и друге врлине по лику Духа.“ Могу се навести многа слична патристичка сведочанства. И може се говорити само о некој врсти „божанског вакуума“ у души особе која не иде у цркву или чак потпуно не верује, упркос свим овим доказима. Да, душа је оштећена грехом, због чега су сва ова божанска својства сада у човеку у поремећеном стању. Да, обим ове штете може бити веома озбиљан. Али зар никога од нас никада није обузело необјашњиво узбуђење лепотом пламтећег заласка сунца или звезданог ноћног неба? Зар те срце није болело од сажаљења при погледу на туђу несрећу? Зар се бар понекад није распламсавало болном љубављу и сажаљењем према свим живим бићима која постоје на Земљи? Све су то манифестације божанског принципа у души, глас Творца, који у њој звучи понекад чак и против наше воље. Чак и најубеђенији атеиста то чује у себи, иако ову појаву објашњава на свој начин. За верника, ови духовни покрети су једнако сигуран доказ његове везе са Господом као што је пулс доказ присуства срца у грудима. Чак и ако верује на неки веома посебан начин (не иде у Цркву , не учествује у Светим Тајнама и ритуалима), његова душа ипак није страна Творцу. И он то осећа, живи са овим природним осећајем Бога у својој души. То може бити једина светлост доброте у његовом животу. И стога, покушај да га убедите у супротно је очигледно узалудан подухват. Он неће разумети ове аргументе, неће их прихватити, и биће у праву. То су мисли које су ми пале на памет након баш тог спора са комшијама, до којег срећом никада није дошло. Уместо да се ухватим за њихову опаску о Богу у души као за танку нит која би могла да повеже поглед на свет ових људи са учењем Цркве, скоро сам прекинуо ову нит. У таквој ситуацији, потребне су сасвим другачије речи, другачији аргументи који не би негирали човеково религиозно искуство (чак и ако је оно веома специфично), већ би се, напротив, ослањали на то искуство, користили га, додавали нешто ономе што већ постоји у њему, а не одузимали претходно. Свудаприсутни Бог, наравно, присутан је својим енергијама у души сваког човека, као што је присутан свуда и било где: од бескрајних дубина свемира до најобичније столице у нашој кухињи. Једина разлика је у томе што столица није у стању да перципира ово божанско присуство; не може то схватити нити му се дивити. А ни џиновска глобуларна јата звезда у центру галаксије нису способна за ово. У целом универзуму, само људска душа може да осети и схвати ову дубоку природну везу Универзума са Богом. Јер је створена управо за тако јединствену мисију – сусрет творевине са њеним Творцем. Овако о томе говори Макарије Велики : „Нема друге такве блискости и узајамности као што је она коју душа има са Богом и Бог са душом. Бог је створио различита створења; створио је небо и земљу, сунце, месец, воде, плодно дрвеће и сваку врсту животиња. Али Господ не почива ни у једном од ових створења. Свако створење је у Његовој власти; међутим, Он није успоставио престо у њима, није успоставио заједницу са њима; Он је био задовољан једним човеком, ступивши у заједницу са њим и почивајући у њему. Видите ли у томе сродство Бога са човеком и човека са Богом! Као што је Бог створио небо и земљу да човек обитава у њима, тако је створио тело и душу човека као пребивалиште за Себе, да би обитавао и почивао у свом телу као у Својој кући, имајући за Своју лепу невесту вољену душу, створену по Његовом лику.“ Душа сваког од нас осећа ову узвишену сврху – да будемо невеста Божија. Али чак ни међу људима није уобичајено да се невесте узимају силом. Задивљујуће је: Свемогући Бог смирено чека да душа човека слободно одговори на Његов позив, који свако од нас стално чује у себи: Ево, стојим на вратима и куцам: ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном ( Откр. 3:20 ). Бог куца на врата наших срца и чека да Му душа одговори љубављу и спремношћу да се сједини са својим Творцем у најближој заједници која је само њој доступна у целом Универзуму. Управо то куцање несумњиво препознајемо у себи као присуство Бога. И у извесном смислу ово је тачно: на крају крајева, ако се чује куцање, онда постоји Неко Ко куца. Али ослањати се на ово и задовољити се пуком свешћу о овој чињеници било би једноставно апсурдно. Није довољно чути позив; такође морате да одговорите на њега. Дакле, девојка, будући да је невеста, чује куцање на вратима са затајеним дахом, препознаје глас свог младожење и радује се његовом доласку. Али њихов брак се никада неће остварити ако млада никада не изађе да упозна свог вереника. Чак и ако јој младожења остане веран заувек, чак и ако сваки дан долази на њена закључана врата – то и даље неће ништа променити. Живот ће проћи поред тебе, а глупа млада ће остати стара девојка, наивно објашњавајући пријатељицама: „Не, шта причаш, нисам нимало усамљена! Имам дивног вереника, он ме толико воли – чујеш ли како упорно куца тамо на трему!“ Свеприсутни Бог је присутан свуда. Он је такође у души сваке особе. Али свако од нас има избор. Човек може направити барем један корак ка овом Богу како би се с Њим сродио, како Он жели. Или једноставно можете бити задовољни природним опажањем Бога у себи, као што би то учинила и столица када би имала ум. Постати као Бог или постати као столица је дилема коју морамо решавати сваког дана током целог живота. За другу опцију нису потребни посебни напори. Довољно је само рећи себи: „Бог је у мојој души.“ Међутим, такав избор је препун веома озбиљних последица. Особа која мора да преноћи у шуми зими може се смирити мишљу да има шибице у џепу и да има пуно дрва за огрев. И ово ће бити апсолутно исправно резоновање. Али може се испоставити и да је апсолутно бескорисно ако особа никада не упали ватру. И даље ће бити доста дрва за огрев, шибице ће и даље бити у његовом џепу, али он сам ће умрети. Осећај Бога у нашој души је само искра истинског живота, оно мало што је остало у човеку од невероватног и несхватљивог јединства са Творцем, које је изгубљено током пада. Глас Божији звучи у нама као нека врста гаранције могућег повратка, као подсетник на изгубљено добро. И љубав, инспирација, саосећање, савест и коначно, осећај пуноће бића, који називамо срећом – све су то манифестације божанског у нашој души. Свако од нас разуме да се управо у тим стањима открива наша истинска човечност, управо овде постајемо оно што би увек требало да будемо. Али сви такође знају колико су ретки и кратки ти тренуци просветљења, после којих поново наступа наше уобичајено стање: незадовољство животом, једва потиснута иритација, завист, бескрајна негодовања, понекад и отворена мржња... И што је најважније - нејасна туга због нечег већег, тежња ка неком високом циљу, чије име чак ни не знамо. Овај болни осећај је чежња душе за изгубљеним Богом, чежња усамљене невесте за Жеником. Немогуће га је задовољити било чим, јер ниједно земаљско добро не може заменити Дародавца свих тих добара. А Дародавац стоји на вратима наших срца, куца и чека да Му одговоримо. У ствари, молитва је апел Богу душе уморне од метафизичке усамљености. На крају крајева, често се дешава да човек верује у Бога, али му се не обраћа са молитвом само зато што се плаши да неће добити одговор и да ће изгубити чак и крхку веру коју има. Али ово је неоснован страх. Довољно је само подићи поглед ка Небу и шапнути: „Господе, осећам се усамљено и лоше без Тебе, желим да будем са Тобом, помози ми да видим Твоју љубав!“ Можете то рећи на неки други начин, речи могу бити потпуно другачије. Можда уопште нема речи. Али ако такав позив долази из људског срца, Господ ће му сигурно одговорити. Нико не зна унапред какав ће тачно бити тај одговор. Али човек ће свакако осетити да је Бог дотакао његову душу, да га Бог истински воли. Почеће да види Божју помоћ у својим најобичнијим пословима, да осећа како га Бог подржава у тешким временима, колико пажљиво Бог учествује у његовом животу. Све што би му раније изгледало као случајност одједном ће се склопити и формирати невероватни мозаик овог Божанског одговора. И онда човек никада неће моћи да живи онако како је живео пре овог сусрета. Више му неће бити потребно објашњавати зашто Црква постоји , зашто се не може грешити, које су заповести. Све ће му се то постепено почети откривати кроз природну жељу да не увреди љубав Божију која му је откривена, да не одбаци ову љубав, да је поново не изгуби. Архиепископ Натанаил (Лвов) је написао: „Чак и ако, отргнут силама зла од свог Творца, човек заборави само име Божије, ипак дуго времена у његовој души звуче неземаљски мотиви љубави према добру, према истини, према мудрости и према лепоти. Света способност да воли основна својства Бога остаје у човеку дуго времена. Људска душа се не квари брзо, осим ако не почне да квари саму себе.“ Не знам да ли ћу икада поново имати прилику да о свему овоме разговарам са својим комшијама. Али чак и ако никада више не будемо водили овај разговор, ипак не жалим што сам тада ћутао. Било је боље ћутати него рећи оно шта бих им рекао. Да, духовни живот црквеног хришћанина може бити толико дубок и вишеструк да, у поређењу са њим, нечија тиха, „домаћа“ вера у „Бога у души“ делује као наивна самообмана. Па ипак, чак и тако крхки изданци туђе вере могу да проклијају ако се подрже, а не згазе. На крају крајева, апостол Павле није грдио Атињане због идолопоклонства, иако је био огорчен у духу при погледу на овај град пун идола ( Дела апостолска 17:16 ). Напротив, он је започео своју проповед у Ареопагу проналазећи љубазне, поштовајуће речи за њих: А Павле стаде насред Ареопага и рече: Атињани! Видим из свега да сте посебно религиозни. Јер пролазећи и гледајући ваше светиње, нађох жртвеник на коме је писало: „Непознатом Богу“. Онога коме се ви, а да то не знате, клањате, то вам проповедам ( Дела апостолска 17:22–23 ). Данас су многи људи подигли такав жртвеник „непознатом Богу“ у својим душама. И уместо да убедљиво доказују да у њиховим душама нема Бога, чини ми се да би било много исправније покушати им објаснити да је „Бог у души“ Христос, Кога поштују, а да то не знају. Александар Ткаченко приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Свети Оци Цркве, схватајући унутрашњу таму и противречности у човеку, нуде различите путеве ка исцељењу. Постоје многе духовне методе за ослобађање од страсти и превазилажење мрачних страна наше природе. Али Свети Порфирије уводи нешто ново. Наравно, његов приступ је заснован на патристичкој традицији, али истовремено нуди другачији облик духовне борбе. Он сам то назива „бескрвним путем“. Обично смо навикли да мислимо - да бисмо се ослободили страсти, морамо се директно борити против њих. Морамо их напасти директно, ударити их право у срце, упустити се у жестоку битку са нашим слабостима. Али Свети Порфирије нуди други начин. Он нам показује другачији пут... Важно је разумети да он не одбацује традиционални пут духовне борбе. Не каже да је директна борба са страстима погрешна или непотребна. Напротив – он је дубоко поштује. Чак признаје да је и сам прошао тим путем и да је за многе људе то неопходан начин духовне борбе. Али Свети Порфирије каже: „Постоји и краћи, директнији пут.“ Он то назива „бескрвном“ или „мирном“ борбом. Шта ово значи? Свети Порфирије даје следећу слику: „Не покушавај да истераш таму из одаје своје душе.“ „Не бори се са сенкама у себи. Не мучи себе покушавајући да истераш таму својом снагом. Само отвори мали прозор - и светлост ће ући. А онда ће тама сама нестати.“ Он нам каже нешто једноставно, али дубоко: Не фокусирајте се на борбу против греха. Усредсредите се на љубав Христову. Не борите се са својим страстима. Испуние своју душу светлошћу – и тама ће се сама повући. Свети Порфирије не пориче таму у нама. Напротив, он то признаје. Али он нас упозорава: Не мучите себе мислима попут: „Зашто сам овакав?“ „Зашто сам поново направио исту грешку?“ "Зашто се не могу променити?" Такав приступ нам неће помоћи. Напротив, то ће нас довести до унутрашње напетости, анксиозности и осећаја кривице. Шта је кривица? Свети Порфирије каже: „Кривица није ништа друго до плакање над рушевинама сопственог ега. То је чиста себичност. Како је моје височанство – моје „ја“ – могло пасти тако ниско?“ Али питање је: Какву смо идеју имали о себи да бисмо били толико шокирани својим падом? Стога, Свети Порфирије саветује: „Не водите директан рат против таме у себи. Отворите мали прозор да бисте пустили светлост унутра.“ То јест, урадите нешто позитивно. Не фокусирајте се на искорењивање греха. Почните да уносите светлост у своју душу – кроз молитву, љубав, добра дела. И тама ће почети да се расипа сама од себе. Не покушавајте да промените себе на негативан или насилан начин. Зашто? Израз „отворити мали прозор, пукотину, да уђе светлост“ има много значења. Свети старац не каже „срушите цео зид“, већ једноставно „направите мали отвор да светлост продре“, то јест, мало по мало, постепено. Свети Порфирије веома добро зна да се промене у човеку не дешавају за кратко време – оне захтевају стрпљење и време. Стога, свети оци једногласно сведоче да покајање никада не престаје. Чак имамо примере из Патерика у којима се старац, у истински духовном стању, налази на ивици смрти, док се његова душа спрема да напусти тело. Он се налази у овом кључном тренутку, на граници између два света. И браћа која су била око њега видела су како светлост преплављује цело његово биће – знак присуства Божје благодати – и упитали су га: „Оче, шта видиш? Јеси ли ушао у Рај? Реци нам нешто!“ А онда им старац одговори: „Верујте ми, истину вам говорим. Још нисам почео своје покајање, нисам чак ни почео!“ И тако је умро. Али да је у том тренутку рекао „успео сам“, пао би у искушење. Зато он понизно изјављује: „Нисам ништа учинио. Још нисам ни почео да се кајем.“ Шта ово значи? То покајање је бескрајан процес, никада не престаје. То јест, овај пут ка сусрету са Христом није једнократни чин, већ континуирано кретање. Јер шта значи „метаноја“? То значи - промена, обраћење, сусрет са Христом. Током крштења, молимо кума да учини симболичан гест: да се, заједно са дететом које држи у наручју, окрене од запада ка истоку. Ово обраћење мора нас пратити кроз цео наш живот – од таме ка светлости, ка сунцу праведности. Ова физичка промена правца симболизује покајање које тражимо. То је његова суштина. У овом тренутку, кум сведочи о егзистенцијалном, онтолошком покајању – не свом, већ покајању детета које се крштава. На овај начин, дете се поново рађа – не биолошки, већ духовно, онтолошки, да би победило смрт. Рођењем ће умрети, али питање је да ли ће моћи да победи смрт? Зато оци придају тако велики значај крштењу. У житију старца Јефрема катунакијског помиње се да је ретко напуштао Свету Гору. Стари светогорски подвижници нису лако напуштали своје манастире. Да би напустили Свету Гору, морао је постојати озбиљан разлог – на пример, здравствени проблем или нешто друго хитно. Тако је једног дана кренуо на пут и отишао у своје родно место. Обично, када се човек врати после много година, сећа се прошлости, прича о њој: „Сећаш ли се овога? И онога?“ А старац Јефрем је желео да га одведу у цркву где је крштен да би се поклонио крстионици. Пао је на колена пред њом, љубећи место које му је дало највећи дар – прилику да постане хришћанин. Управо зато што је дубоко и искусно схватио да је кроз крштење постао учесник Васкрсења и победник над смрћу. Учешће у Тајни Крштења био је за њега највећи дар у животу. Стога, покајање, ова унутрашња промена, захтева време. То се дешава полако, постепено. Често људи долазе и кажу: „Мучим се, али не видим никакву промену.“ Али духовне промене су готово неприметне. Дешавају се постепено, потенцијално, корак по корак. Права трансформација се дешава изнутра, без наглог осећаја. Зато је Свети Пајсије - кад год је постојао проблем - давао времена да се он реши. Никада није решио питање дефинитивним одговорима. Ако бисте са њим поделили проблем, рекао би вам: „Молите се и препустите све Божјим рукама. Пустите да се догађаји одвијају у животу. Дешаваће се различите ствари. Решење ће доћи. Како нам се Бог обраћа? Бог говори кроз догађаје у нашим животима.“ Ако се осврнете уназад у времену и повежете тачке, схватићете какав је био Божји план. Зато је Свети Пајсије рекао да када нешто тражиш од Бога, Он ти то не даје у коверти. То значи да вам Бог не даје све готово, као нешто купљено у продавници. Не добијате решење као упаковани поклон. Уместо тога, Он вам даје прилику да га сами развијете и изградите. На пример, ако замолите Бога за стрпљење, Он може дозволити да вам у живот уђе "тежак" муж — ево прилике да научите стрпљење! Ако се молите за понизност, можете се сусрести са искушењима на послу или у свакодневном животу. Патерик говори о монаху који се непрестано молио Богу да му или подари снагу или да га избави из његовог тешког искушења - живота са братом монахом са којим се није слагао. Није могао ни да га погледа... Присуство овог брата га је толико иритирало да је у њему изазивало унутрашњу анксиозност. Зато се често молио Богу да га избави из ове тешкоће. Једном, након дуге молитве, завршио је своју молитву са уверењем да ће му Бог жељу услишити, да ће му дати неко решење. Устао је са надом. Али када је напустио ћелију – шта мислите кога је видео испред себе? Тог истог монаха кога није могао да поднесе! А онда је узвикнуо: „Господе, не могу то да поднесем! Само сам Те молио да ме избавиш...“ А Бог му је кроз догађаје рекао: „Ово је помоћ коју ти пружам. Дајем ти искушење да би га могао превазићи.“ Зато се у нашим животима, ако не решимо проблем, он поново појављује. Сусрећемо се с тим изнова и изнова – док га не превазиђемо. Ово је једна од највећих Божјих милости. Бог не гура проблеме под тепих. Он их не крије, као што често желимо - да их не видимо, да се не сусрећемо са њима. Бог као да нам говори: „Ево, ово је стварност. Суочите се с тим. Ево ваших тешкоћа, овде су ваше снаге. Ево ваших слабости. У вама постоји и светлост и тама - морате ићи напред са обе.“ Са искушењима, са ранама, са болом, али и са надом - све је то део људског живота. И управо на том путу се одвија наше лично путовање ка Христу. Свети Порфирије каже исто: „Не покушавајте да силом отерате таму.“ Исто важи и за наше страсти и наше слабости. Свети Порфирије је увек понављао: „Да бисте се преобразили, не треба да гледате у зло и да се вртите око њега.“ Ако имате било какву страст – на пример, себичност, зависност од хране, сујету, жељу за хвалом – каква год да је ваша слабост, нема смисла мучити себе мислима попут: „Зашто то имам? Зашто сам овакав? Колико сам лош! Колико сам безвредан!“ То не помаже. Свети Порфирије је говорио: „Уради нешто добро. Помоли се. Иди на исповест. Упали свећу. Стави тамјан. Прочитај акатист, помоли се Дјеви Марији. Уради нешто конструктивно, нешто лепо. Не бави се тамом у себи, не залази у њу. Нема смисла.“ Замислите особу која се преједа ноћу. Буди се усред ноћи и једе огромну количину хране. Генерално, посебно зими, људи једу више. А увече, многи људи осећају потребу за нечим утешним – једу чоколаду, слаткише... Слаткиши, шећер су врста емоционалне утехе. То има огроман значај јер је храна дубоко укорењена у нашем памћењу као начин да се утешимо – чак и на егзистенцијалном нивоу. Када смо били бебе и плакали, мајчине груди су нас тешиле. Ова веза је заувек запечаћена у нашој души. Зато је толико психолошких и егзистенцијалних проблема често повезано са поремећајима у исхрани. Особа или једе превише или уопште не једе, или једе хаотично. Навике у исхрани су често уско повезане са унутрашњим стањем особе. Али узмимо за пример некога ко је на дијети. Ако једног дана прекрши свој режим, ако се опусти и преједе, шта ће следеће урадити? Почиње да прекорава себе: „Како сам слаб! Колико сам неуспешан! Никада ништа не успевам! Сваки пут када нешто започнем, не успем!“ А шта се дешава следећег дана? Хоће ли наставити са дијетом? Не. Вероватније је да ће јести двоструко више јер је рана у њему порасла. Тама коју носиш у себи, тај мрачни кутак тебе, не долази споља. Твоја је. Сенка која те прати, твоје страсти – све је то део тебе. Веома мудар православни монах из Француске, отац Јован, каже: „Страсти су као дивље звери. Оне вриште, ричу у нама.“ То је твоје рањено ја, које ти говори кроз твоје страсти. Вапи за љубављу, за разумевањем, за светлошћу Христовом. Зато Свети Порфирије каже: „Нема смисла мучити себе мислима попут: 'Зашто сам овакав? Зашто сам ово урадио? Како сам могао?'“ Јеси ли починио грех? Заборави то. Свети Порфирије је био веома строг по овом питању – не ископавај свој грех изнова и изнова. Не враћај се стално на њега, немој га „дотеривати“, јер га то само храни и јача. Заборави га. Баци се на Христа. Старац је рекао: „Када је Христос у твојој души, злу нема места. Када позовеш Христа у себе, ђаво нема где да остане.“ И када се молиш, када се бориш, Божја благодат те прожима. И мало по мало почињеш да заборављаш своје страсти, заборављаш да су оне уопште постојале, јер су се трансформисале. Претвориле су се у нешто друго. И у неком тренутку их се једноставно више не сећаш. Једноставан пример: Клаус Кенет – Американац који је прешао у хришћанство и упознао старца Софронија у Есексу – прича: „Нисам знао ништа о манастирима. Нисам знао о монашком животу. Отишао сам у манастир и разговарао са старцем. А ујутру, када сам се пробудио, одлучио сам да прошетам у мајици без рукава, шортсу и јапанкама". Није знао да у манастиру постоје одређени кодекси облачења. Али временом, како је поново посећивао манастир и комуницирао са монасима, и сам је почео да се другачије облачи. Без икаквог разговора. Да ли разумете? Када живите са Христом, када се заједничарите са Њим, када се ангажујете, ви се преображавате. Не схватајући то, мењате ствари које раније не бисте желели да мењате. И више не осећате потребу ни за чим другим. Јер је Божја благодат ушла у ваше срце. Када те Божја благодат испуни, немаш жељу ни за чим другим. Друге ствари те више не задовољавају. Не желиш их. Престајеш да их желиш. Не треба се плашити - ни ђавола, ни пакла, нити било чега другог. Такви страхови изазивају реакцију одбојности. „За хришћанина нема ни пакла, ни ђавола, нити било чега другог. Да ли то значи да они не постоје? Не. Постоје, и још како!“ Али када имате Христа у свом срцу, они престају да постоје за вас. Ово је оно што нам старац жели рећи: Ако живите са Христом, ако је Његова благодат у вама, немате чега да се бојите. Ни од Антихриста ни од демона. Они вам не могу наудити. Свети Порфирије каже: „Поента није у томе да се Христу иде из страха.“ Не зато што се плашиш пакла. Не зато што желиш награду на небу. Ово није љубав. Не можеш волети некога зато што га се плашиш. Не можеш се „заљубити“ у некога зато што ти прети. Ако вас неко плаши, можда ће постићи послушност, али никада љубав. Никада неће бити праве везе између вас. Љубав цвета само у слободи. Љубав се храни дрветом слободе. Она цвета управо тамо где постоји слобода. Ако волиш некога, то би требало да буде зато што се осећаш добро са њим. Зато што желиш да будеш са њим. Зато што волиш да разговараш са њим. Тако би требало да буде и са Христом. Да Га волиш, желиш да будеш са Њим, да је за тебе радост молити се. Знате, молитва – посебно Исусова молитва са бројаницом – у неком тренутку постаје мед у устима. Не можеш а да се не молиш. Нестрпљиво чекате вече како бисте могли имати ту интимну самоћу са Богом. Јер молитва је сусрет. Неки га имају ујутру, други увече. Али свако пронађе тренутак у дану када каже: „Без обзира шта се дешава у свету, остајем овде и чекам Бога. Не селим се одавде. Остаћу и чекаћу Га.“ Дакле, особа која се заиста моли, цео дан чека овај тренутак. Јер овај молитвени састанак постаје као мед у њеној души – нешто слатко што је храни изнутра. Тада не идеш у цркву јер се плашиш. Не молиш се зато што се осећаш кривим. Не прилазиш Богу зато што се плашиш ђавола. Већ зато што желиш. Желиш да видиш Женика, да сретнеш Христа. Желиш да разговараш са анђелима, са свецима. Желиш да се дружиш са њима. И овај сусрет ти доноси радост. Не заборавите колико је важно ово интимно време са Богом током дана. Изаберите тренутак у дану када вам ништа друго није важно. Шта год да се деси, не пропуштајте. Можете почети читањем – за почетак нечег малог. Јер, како је рекао Свети Пајсије: „Молитву треба распламсати“. Не можеш само тако палити дрво, каже Свети Пајсије. Прво сакупите суве гранчице, сложите их, припремите, обликујете огњиште – и тек онда палите ватру. Исто је и са душом. Не можете у једном тренутку гледати ТВ серију, а већ у следећем покушавати да уроните у молитву - то тако не функционише. Не можете бити потпуно расејани, уроњени у бриге живота и одједном се окренути Богу. То не функционише тако. Прво треба да се смирите, да припремите душу за молитву. Пригушите светла. Уђите у самоћу да се саберете. Удахните неколико пута дубоко да бисте опустили тело. Прочитајте нешто духовно. А онда полако почните молитву. Тада ће се у вама изградити унутрашње стање неопходно за сусрет са Богом. Старац Порфирије каже: „Циљ духовног живота није седење негде, присиљавање и мучење себе како би се усавршио.“ Оно што треба да доминира вашим животом је љубав и радост у Христу. Духовни живот није насиље над самим собом. То није борба која вас исцрпљује и депресира. Духовни живот треба да буде радост! Старац Емилијан Симонопетриски је рекао да хришћанин треба да буде радостан. Желео је да његови монаси буду срећни. Зато у манастирима које је он основао живе насмејани, светли људи. Није повезивао духовни живот са тмурношћу и очајањем. Није прихватао да је побожност еквивалентна тузи и патњи. Чак и монашка одећа одражава овај дух – ако неко погледа монахе из Симонопетре или монахиње у Ормилији, видеће из њихове одеће, из целокупног њиховог присуства – да на овом месту постоји снага, племенитост, спокој. Старац је говорио: „Аскеза не значи очајање.“ Стога се у овим манастирима аскетизам комбинује са спокојем. То се види свуда: у њиховим собама, у њиховим храмовима, на њиховим богослужењима, у њиховим појањима. Свуда постоји хармонија између духовне борбе и радости, јер је истински аскетизам плод радости. Зато је овај старац инспирисао толико људи да постану монаси. Читаве породице су биле дирнуте његовим примером. Јер је он сам живео и представљао монашки живот као живот потпуне радости. Старац Емилијан је толико инсистирао на томе да у његовим списима то често може изгледати чак и као екстрем. У многим својим текстовима тврди да особа која нема радости у себи нема ни Светог Духа. „Туга и Свети Дух не иду заједно.“ „Кривица и Свети Дух не иду заједно.“ „Хришћанин не би требало да живи у очајању.“ И Свети Порфирије нас упозорава: „Будите опрезни – смирење је једно, депресија је друго.“ „Једно је бити скроман, а друго бити угњетаван.“ „Једно је имати скромност и самосвест, а друго је имати ниско самопоштовање.“ Ниско самопоштовање је проблем. Скромност је благодат. То су две различите реалности и не би требало да их мешамо. Отац Хараламбос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Проф. др Данило Михајловић, теолог и психотерапеут, доцент на Катедри за Библистику Богословског факултета СПЦ Универзитета у Београду, у организацији Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици и Фондације „Преподобна Мати Параскева“, одржаo je у крипти Саборног храма предавање на тему „Имам право на грешку“ и „Света тајна покајања“ . У времену када смо често обузети осјећајем кривице и унутрашњим немиром због сопствених грешака, ово предавање нас води ка дубљем разумијевању Свете тајне покајања. Др Данило Михајловић говори о томе како ране из дјетињства утичу на нашу склоност ка оправдавању и како нас Христос кроз Свету Тајну покајања не осуђује, већ позива на смирење и искрено признање сопствене немоћи. Ово је позив на слободу – не одговорност без последица, већ духовна слобода која настаје када престанемо да се бранимо и дозволимо Богу да нас Својом љубављу преобрази и исцијели. Након уводног и поздравног слова протојереја мр Предрага Шћепановића, архијерејског намјесника подгоричко-даниловградског, отпочело је предавање проф. др Данила Михајловића које је отворио ријечима благодарности и свештеном братству подгоричког Саборног храма, као и Фондацији „Преподобна Мати Параскева“. У наставку он је подсјетио на ријечи Светог апостола Павла, који говори о бескрајној слободи избоора, али да сваки избор који је човјек слободан да донесе, заправо није на корист и на добро човјеку: „Тему предавања сам намјерно овако одабрао и апостол Павле каже: Све ми је дозвољено, али ми није све на корист. Нас често буни, да неке ствари које нас Црква позива да не чинимо, имамо утисак да нам брани, да нам Бог нешто брани, да нам Црква нешто брани. Међутим, не ради се о томе, него управо о томе да ја могу све да учиним, ја могу да чиним ствари које су погрешне, али питање је да ли су ми оне на корист. Ја јесам слободан и да чиним добро и зло, али шта је мени као мени на корист? Да ли је довољно само да други не виде мој гријех, моју крађу, моје убиство, моју прељубу? Да ли сам онда у реду са собом или та слобода коју имам да чиним и погрешно, може мени самом да буде на штету?“ Проф. др Данило Михајловић је потом објаснио да осјећај угоржености од другог човјека и потреба за одбраном од тог другог, показује суштински унутрашњи конфликт и немогућност да човјек прихвати сопствено несавршенство: „Како опет каже Свети апостол Павле: Ако ћу се нечим хвалити, слабостима својим ћу се хвалити, и у истом смислу милошћу Христовом, мене чини бољим. Бити хришћанин требало би да значи да имамо у великој мјери Христа у себи, да други када виде наше поступке, наш однос, помисли: Боже, овај човјек није као ови остали, зашто је другачији, зашто зна да опрости, зашто помогне кад му нико не тражи? У тој мјери се види вриједност православног хришћанина. Онај први начин гдје оправдавамо своје грешке и позивамо се на право на грешку, ми под тиме мислимо да тиме у ствари бранимо себе и да себи чинимо добро, односно да бранимо себе од других, јер смо неправедно нападнути и угрожени, несхватајући да се у том чину, нашег брањења себе, уопште не ради о тој другој особи од које ми покушавамо себе да одбранимо, него да се ради о нама самима. Док се ја позивам заправо на грешку и да имам право да погрешим, то уопште није упућено ономе коме ја то изговарам, него то показује мој унутрашњи конфликт и моју немогућност да прихватим сопствено несавршенство. Покајање није горко, није опоро. Оно је исцјелитељно. Нас буни нездрави осјећај кривице који настаје када смо много пута били повређивани и када осјетимо ту горчину, опет сам крив, опет не ваљам шта год да радим, заглављеност у једном стању траума које нас временом буни и онда кренемо у Цркву и помислимо да је то исповијест, да је то покајање и онда временом нам се све то смучи и удаљимо се.“ Проф. Михајловић је у даљем обраћању нагласио да је сваког човјека у овај свијет створила савршена љубав односно да је сваког човјека створио Бог који својим односом према нама – нас чини достуним и вредним љубави. „Створила нас је савршена љубав, створио нас је Бог који ме својим односом према мени чини достуним и вриједним љубави, чак толико да долази овдје у овај наш свијет, да узима ово наше тијело и да за сваког од нас појединачно даје свој живот. Његова крсна смрт је највећи показатељ колико смо вредни љубави, не због тога ко смо, него због тога ко смо Богу. Једна дивна мисао Блаженог Августина каже: Бог воли сваког човјека као да је једини на свијет‘. И то је једина истинска љубав. Кад питате родитеља који има двоје, троје дјеце, па када га пита дјете, кога више волиш? Ко има више дјеце зна како да одговори на то: па сваког волим на посебан начин. Моја љубав према сваком од вас је јединствена и непоновљива и не може се мјерити. Не заборавимо, нездрави осјећај кривице је увек горак, опор, перфидан и смрди на задах пакла и страха, страха који поробљава. Кад год се осјећамо тако и кад год смо у том стању, то није Света тајна покајања. То је последица повреда, траума и замка нечастивог. Покајање је слатко, ослобађа човјека, ослобађа га тако да попут Марије Магдалине потрчи у загрљај Христу. Васкрсли Христос стоји и позива у загрљај. Дакле, покајање човјека ослобађа да потрчи у загрљај Христу, баш попут Марије Магдалине кад је видјела Васкрслог Господа. И покајање сваки пут у човјеку буди и даје наду“, поручио је током предавања проф. др Данило Михајловић.

Кристина, прелепа млада жена, била је добра у свом послу, радила је на важним позицијама, а њена каријера је тек кренула када је затруднела са својим следећим дететом. „Нико не напушта овакав посао“, рекле су њене колеге, „чим се заврши породиљско одсуство, одмах се врати“. Али, одсуство се давно завршио, а Кристина се више никада није вратила на посао. Ни на овај, нити било који други. И у храму је одавно није било. Упознавши се једног дана на игралишту, почеле смо да причамо о деци, а Кристина је споменула сина: „Не идемо у вртић, он је посебан“... Тимофеј је био Кристинино треће дете, али ова трудноћа се разликовала од претходних. У 19. недељи лекари су приметили да је развој фетуса почео да се успорава. То је оно време када друга деца активно расту и добијају на тежини, а мајчин стомак почиње приметно да расте. Лекари су рекли Кристини: „Не брини, ово ништа не мора да значи, сачекаћемо до термина и породићемо те“. За мајку је ово био први знак који је наговестио да нешто није у реду са њеним сином. Када се Тимоша родио, био је малена беба са бледом кожом и – што је Кристину највише плашило – спорим телесним реакцијама. Беба је показивала све потребне рефлексе, али врло слабо, једва. Речено им је да оду код неуролога и отпуштени су кући. Недељу дана након отпуштања, Тимоша се разболео од АРВИ код куће, и мајка и син су примљени у болницу. Прошли су комплетан преглед, али лекари опет нису нашли ништа критично, рекли су: „Само га храните више, слаб је, али ће се угојити и све ће бити боље“. И поред потешкоћа са храњењем, дете је, уз Божију помоћ, расло и развијало се. Али, пошто је Кристина имала старију ћерку, одмах је приметила разлику. Син је имао проблема да држи главу и није могао да држи звечку у руци. Када је мајка видела да се Тимоша не преврће, она и њен муж су позвали терапеута за масажу. После првог курса масаже дете се преврнуло, после другог је седело. Али, он је још увек био веома мали и није добро јео. Испоставило се да има интолеранцију на млечне протеине. „Као и многи аутистични људи“, рекла је Кристина, „али тада нисам знала ништа о аутизму, само сам хтела да разумем шта је то. И почела сам да копам за информацијама и много читам." Кристина се такође уплашила што је дете никада није погледало. Као мајка, проводила је више времена са њим од осталих чланова породице и тако је приметила разлике у развоју своје деце. „Гледао је искоса, горе, било где, али не у моје лице. И никада се није одазивао на своје име." Мама је била забринута што Тимоша не може да пузи, али је устао и проходао са 9 месеци. И брзо је почео да трчи. Беба је неуредно трчала, бежала на улици, а како се није одазивала на своје име, то је изазвало опасне сумње. У почетку, када му је супруга скренула пажњу на алармантне симптоме, муж је рекао: „Све је у реду са нама, то једноставно не може бити." "И након што сам прочитала разне информације, већ сам схватила да је у питању аутизам, али сам се плашила да то признам себи. Када су нам на прегледу код доктора рекли дијагнозу, мало сам заплакала. Али после тешког искуства са мојим другим дететом (Кристинин син је рођен са тешком патологијом и умро је убрзо након рођења), било ми је лакше да прихватим такву дијагнозу." Муж је опет помислио да је ово мало озбиљније од грипа: „За неколико месеци или годину дана потпуно ћемо излечити нашег сина." Али када су супружницима саопштили цене лечења, остали су запрепашћени. Посебно је тешко било глави породице; почео је да доживљава психолошко повлачење; чинило му се да сви покушавају да их преваре. Тимошини родитељи су отишли кући и размишљали. И одлучили су да крену на минимални курс, јер у то време дете није говорило. „После првог курса терапије, син ме је гледао. Када је први пут погледао у мене и почео да ми загледа у минђушу у уху, била сам шокирана. Иако је било скупо, бар је деловало." После курса канистерапије (лечење уз помоћ посебно обучених паса), Тимоша је први пут изговорио реч мама. Имао је две и по године. Током пандемије, сви у породици су се разболели. Пошто је већ много новца потрошено на рехабилитацију, Кристина је наставила да ради са Тимофејем код куће. Пронашла је музичку технику где се уз помоћ специјалних слушалица класична музика презентује ушима на различитим фреквенцијама. "Гледала сам како ради неуропсихолог и учила од њега. После курса музике мој син је почео да говори добро. Релативно добро, прво слоговима, па у кратким речима. О себи увек говори у трећем лицу: „Тимоша хоће“. Али аутистични људи веома споро стичу вештине. „Мислила сам: он ће почети да прича, а онда ће све проћи само од себе. Испоставило се да није тако. За сваку нову вештину се треба борити." Од Кристине сам сазнала да постоје две врсте аутистичара: нискофункционални – који су се заглавили у детињству доживотно, и високофункционални – који имају проблем само у комуникацији, али могу бити веома талентовани за друге ствари. Али чак и деца са ниским функцијама могу се уз помоћ рехабилитације подићи на ниво нормотипичне деце ако рано почну да уче. Кристина је пронашла жену - православног логопеда-дефектолога која је имала свој центар за помоћ особама са аутизмом. Она не само да је помагала родитељима, објашњавајући корак по корак шта да раде са дететом, већ је на свом каналу постављала информације о црквеним празницима и посту. Свуда је истицала: "Ја сам православац. Као специјалиста радим све што је у мојој моћи, али само Господ помаже." Тада је у Москви било мало центара за рехабилитацију особа са аутизмом, а рехабилитација је била скупа. " Прво смо покушавали да уштедимо, сами смо тражили масере, физиотерапеуте, логопеде, али смо онда схватили да је важно деловати свеобухватно. Пошто смо изгубили годину дана, вратили смо се и почели да учимо у специјализованом центру код тог истог православног специјалисте. Поред помоћи деци, пружена је и духовна подршка родитељима. Најтеже је било радити на себи. Мој муж и ја смо прошли кроз све фазе: прво порицање, затим бес, па прихватање. Последња је била посебно тешка. Иако изгледа да си прихватио такво дете, прихватио вољу Божију, нагомилава се умор, и ти опет почињеш да се питаш - зашто ми све ово треба? Уморна сам, зашто сам добила такво дете? Након неколико курсева рехабилитације, дете је споља већ изгледало нормално. Имао је обавезну физичку активност: пливање, скијање, бициклизам. Редовни часови са логопедом-дефектологом („За нас су то већ драги људи, већ дуги низ година комуницирамо са њима“). Тимоша воли енглески. И даље се плаши воде, плаши се мрака, али може да живи са тим. Понизност ми је одувек била тешка, али овде сам морала да се потпуно понизим и да се предам вољи Божијој. Понекад је било тешко веровати специјалистима, чинило нам се да нам једноставно извлачи новац. Стално сам говорила: Господе, помози, Господе, упути, покажи где, до ког специјалисте треба да идемо!" Тимофеју је била преко потребна социјализација. Управо у то време, Кристина је сазнала да наша црква одржава часове породичног образовања за припрему за школу. Кристина је узела благослов свештеника, а Тимоша је две године пре школе учио код православног учитеља са другом децом. „Ово је био огроман напредак за нас, мој син је полако почео да стиче способност да живи у друштву. Особе са аутизмом, чак и оне са високим функцијама, веома тешко живе у друштву и прилагођавају се њему. Они не разумеју: зашто је то потребно? Зашто рођендан? Зашто деца иду у школу, а одрасли на посао? чему служи новац? Све им је несхватљиво и незанимљиво; имају сасвим другачији поглед на свет. Када је доктор предложио регистрацију инвалидитета, уследио је наш протест: такав успех смо постигли! Муж је био категорички против тога. Он је све фазе наше тешке ситуације прошао касније од мене, али без мужа не бих могла сама. Рекла сам: „Идемо тамо, сада имамо ове процедуре“.Потпуно ми је веровао. Једноставно је рекао: „Добро, идемо." Тек када је Тимоша имао 6 година, коначно смо прихватили Божју вољу за нас и одлучили да се пријавимо за инвалидитет." Када је муж ово прихватио, пар се отворио људима. „Недостајало ми је понизности; желела сам да нико не зна. Рођаци, комшије, познаници нису знали, крили смо се од свих и тек недавно смо почели да причамо о томе. Тек сада почињем да схватам речи: живи по вољи Божијој." Докторка, која и сама има дете са аутизмом, рекла је Кристини веома важне речи: "Касније, када одрасте, бићете изненађени да вас ово дете никада неће издати. Он нема дупло дно, нема зависти и не суди људима. Неће говорити једно, а радити друго. Ова деца су апсолутно искрена и стварна." Али Кристини је и даље било веома тешко, јер се након смрти свог другог детета удаљила из храма. Постепено, захваљујући Тимоши, вратила се у храм и поново пронашла благодат поста и молитве. "То је стабилизовало моје сопствено стање ума. Када сам се помирила са тим, схватила сам да је код Бога све другачије. Дајеш му терет који си носио на својим плећима, и постаје лакше живети. Једном смо на одмору срели породицу у којој је најстарији син имао аутизам, а најмлађи није. После разговора сазнали смо да је ово други брак главе породице, а у првом је оставио двоје деце са аутизмом. Да ли је то крст или позив? Не знам, али Господ је очигледно хтео нешто од овог човека, шаљући му такву децу. Цео мој живот се такође потпуно променио. Каријера, хобији, начин на који изгледам, туђа мишљења - све што је некада било важно за мене је једноставно престало да постоји. Цео живот наше породице почео је да се прилагођава најмлађем детету. Психолози кажу да је то погрешно, али ја сам једноставно заборавила на себе, моји циљеви су нестали у служењу вољенима. Хвала Богу на свему, хвала Богу на таквом сину, на помоћи и подршци мог мужа. Чула сам како мужеви често напуштају своје породице говорећи својим женама: „У мојој породици није било таквих." И ја сам само са Тимошом научила да будем мајка. На крају крајева, прво сам се са њим преваспитала и променила, онда је то урадио мој муж, а тек онда смо заједно научили да одгајамо посебно дете." Сада Тимоша завршава прву школску годину у првом разреду редовне школе. А када сам их прошле недеље срела у цркви - коврџавог дечака са јамицама на образима и његову лепу високу мајку - њихове очи после причешћа засијале су од праве среће. аутор: Ксениа Гринкова приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Свака суза биједнога, проливена у име благодарности теби, сијаће ти за гробом као непроцјењиви драги камен; свака суза проливена због твоје хладноће и немарности према ближњему, пашће као врела вода на твоју душу пред пријестолом самога Бога. Милост Божју тражи себи давањем милостиње ближњима. Има их који, при тражењу милостиње од стране сиромаха, говоре: "Бог ће дати". Неразумно чиниш ако тако чиниш према невољном брату. Сиромашка шаље теби Бог, а ти га обратно шаљеш Богу ријечима: "Бог ће ти дати". Та Бог ће дати, неизоставно ће дати, али дај и ти. Он ће дати сиромасима; но да ли ће теби указати Своју милост, која је теби неупоредиво више потребнија, него ли сиромашку твоја милостиња? Човјеку сиромашку и оскудноме Бог помаже, стога што Бог никога не оставља; но ти, одгнавши од себе биједнога, одагнао си себе од части коју ти је Бог дао и удаљио си од себе благодат Његову. Заволи сиромашне, да би преко њих задобио милост од Бога. https://www.facebook.com/photo/?fbid=1133034920433672&set=a.463798390690665

Сва Христова чуда су имала за свој циљ олакшавање људских патњи. Он је исцељивао мноштво људи који су патили од различитих болести, који су долазили код Њега; нахранио је уз помоћ пет хлебова и две рибе огромно мноштво гладног народа. Ако је неко од вас читао муслимански Коран вероватно је био запањен огромном разликом између Христових чуда и оних које муслимани приписују свом лажном пророку Мухамеду. Његова чуда су чудна и бескорисна за људе, она више личе на мађионичарске трикове! Господ наш Исус Христос је у Својим чудима показивао Своју љубав и сажаљење према страдалницима. Можда ће неко упитати: "А зар се људске несреће ограничавају само болестима и глађу? Зар се мало зла и муке дешава услед несавршенства и неправедности друштвеног и државног уређења?" Да, знамо какво су безбројно мноштво несрећа доживљавали људи у сва времена, у свим земљама, при свим владама управо због тога. А зашто Господ није обраћао пажњу на њих, зашто у Његовој земаљској делатности није било ничега што би личило на дела великих реформатора и законодаваца, који су покушавали да искорене социјалну неправедност, због које људи страдају? Одмах после крштења Исуса Христа на Јордану Дух Га је извео у пустињу и Он је тамо провео четрдесет дана без хране и пића спремајући се за Своје највеће служење. Четрдесетог дана је огладнео и сатана је то искористио. Знајући да човек који дуго гладује губи силу воље и способност да се супротставља, приступио је Христу са својим ђавољим искушењима. Задржаћу се само на последњем, најјачем од њих: Опет Га узе ђаво и одведе на гору врло високу, и показа Му сва царства овога свијета и славу њихову, и рече Му: Све ово даћу Теби ако паднеш и поклониш ми се (Мт. 4, 8-9). Да ли схватате суштину овог искушења, његову силу и опасност? Сатана је Христу нудио неподељену, апсолутну власт над свим земаљским царствима само да му се поклони. Наравно, Господ је ово одбацио. Јер сатана је нудио власт, коју има свака влада. А ниједна, чак ни најбоља, најсавршенија државна власт не може без принуде. Својим законима она приморава грађане да се повинују, тешко кажњава за неиспуњавање закона. Зар је Господ могао да делује принудом? Он је одбацио све што је повезано с насиљем. Једном Му је пришао неко из народа и рекао: Учитељу, реци брату мојему да подијели са мном наслијеђе. А Он му рече: Човјече, ко Мене постави судијом или дјелитељем над вама (Мт. 12, 13-14)? Он је желео другу власт – над слободним срцима. Људи су створени са слободном вољом, они у животу могу да изаберу пут који им се свиђа: или пут истине и страдања за њу, пут милосрђа и љубави, или пут служења својим похотама и страстима – греховни пут. Даровавши нам слободну вољу Христос не жели да утиче на нас принудом. Он, као Бог, могао би тешким казнама да примора све људе да Му се повинују, могао би све да примора да напусте пут зла и неправде, могао би да истреби чак и самог ђавола, али Он не жели да врши насиље над нама. Он у људским срцима тражи веру у Њега, љубав према Њему, слободно потчињавање Себи, и ако то налази, спасава таквог човека Својом Божанском благодаћу. Из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле (Мт. 15, 19). Знајући ово Господ жели да очисти срца људи од сваког зла, да би они постали храмови Духа Светог, јер не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама (1 Кор. 3, 16)? Оваква очишћена срца могу да исправе и друштвену неслогу. Они који су у недоумици зашто је Христос одбацио политичку власт и није се бринуо због социјалних невоља, треба да се сете да је Господ увек учио сажаљењу, самилости, да је увек учио да се твори милостиња. Јер, Он ће и на Страшном Суду служити по једном критеријуму: да ли су људи чинили дела милосрђа и љубави или нису. И то је једино чиме ће се Свеправедни Судија руководити. Хришћани из апостолског доба су управо тако доживљавали Христово учење. Они су били пуни туге због невоља које су трпела њихова сиромашна браћа, жалостили су се због друштвене неједнакости. Свим силама су се трудили да не буде сиромаштва, продајући своја имања и доносећи добијени новац пред ноге апостола да би се поделио међу сиромашнима. Сви су они били једна душа и једно срце, и међу њима није било потребитих (в. Дап.: 4, 32, 34-35). Ево јединог правилног, радикалног исцелења друштвене неправедности. Јер, живот ће бити благодатан тек онда кад људи буду прожети самилошћу према својој браћи која се налазе у невољи, кад сви буду обједињени Божанском љубављу, кад људи у свим својим тежњама почну да се руководе законима истине. А ако људи нису такви, ма колико праведнима да сматрају своје законе, неће моћи да остваре срећу на земљи. Знате шта су чинили Американци покушавајући да стекну власт над целим светом и уводећи своје законе у Кореји. Они су били спремни да успоставе свој поредак уз помоћ атомских бомби. А зар они не сматрају своје државно уређење савршеним и праведним, бољим него у свим другим државама? Али, ако они свуда и свагда чине тако чудовишну неправду, зар нећемо рећи да је њихово друштвено уређење порочно и неправедно и да су њихова срца пуна злобе? Својим призивом на љубав и милосрђе Христос је желео да исцели друштвене болести. Знао је Он да за то постоји само једно средство – исправљање људског срца. Ево због чега се наш животни задатак састоји у очишћењу душе, у чему нека нам помогне "Једин свједиј сердечнаја"[1] (Онај Који Једини зна шта је у срцу). Амин. [1] В.: Заједнички кондак апостолима. Свети Лука Кримски https://srpska.pravoslavie.ru/80041.html

На празник Сабора Св. Јована Претече и Крститеља – Јовањдан, 20. јануара 2025. године, Светом литургијом у Цркви Светог Ђорђа под Горицом, началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински, уз саслужење протојереја Мирчете Шљиванчанина, старешине храма, протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, протојереја Јована Радовића и ђакона Луке Павићевића, у молитвеном присуству благочестивог народа. Након прочитаног јеванђелског зачала, празничном бесједом се обратио отац Гојко Перовић, честитајући свима празник, а свечарима крсну славу. У својој проповједи подсјетио је на прочитану јеванђелску поуку, за коју је оцијенио да је веома важна за наш духовни живот и за нашу вјеру – да је Јован Крститељ крштавао водом људе и тако спирао са њих симболично гријехе које су починили, а да је говорио да за њим иде Онај коме он није достојан одријешити обућу и да ће нас Он крстити Духом Светим. „Остало је до данас у обреду нашега крштења, у нашој Православној цркви, да су спојени крштење и примање Духа Светога кроз Свету тајну миропомазања. Па ако је крштење, као што је било у Јованово вријеме, индивидуални чин у коме свако од нас приступа води да се симболично спере са њега све што је икад сагријешио или прародитељски онај гријех, онда су дарови Духа Светога дарови заједнице. Без дарова Духа Светога, без миропомазања ми не можемо бити чланови Цркве“, поучио је сабране началствујући свештенослужитељ. Миропомазање нас чини учесницима литургијске заједнице, учесницима тијела Христовога, па када неко из католичке или протестантске хришћанске заједнице хоће да постане православан, обичај је да кажемо, како је нагаласио прота, крштење бисмо му могли признати, јер се крстио у име Свете Тројице, али миропомазање мора да прими у Православној цркви да би био православан. Дакле, миропомазање је примање дарова Духа Светога којим постајемо чланови заједнице, ми смо у Цркви тијело Христово и то се, нагласио је отац, никавом људском мудрошћу не може направити, да смо сви једно тијело. Подсјетивши да је на овим просторима било идеологија, да је чак и овај наш град по тој идеологији носио име, прота је казао да је добро увијек то држати на уму, колико смо били скренули са Христовог пута а да смо ономе коме смо били посветили име граду, пјевали: … ми ти се кунемо да са твога пута не скренемо. „Било је идеологија које су говориле ми смо тај вођа и он је дио нас, али то је трајало колико траје вијек једнога човјека. А ово да смо тијело Христово траје 2000 година и промијенило је не само владаре и државе, него и друштвена уређења и историјске епохе. И увијек то тијело Христово као једна мистична заједница, као тајна Божје љубави, остаје да нас окупља. И не можемо никаквим људским језиком изрећи како то бива да ми овако различити, стојећи у цркви, бивамо исти по даровима Духа Светога, причасници честице једнога Христовога васкрслога тијела. То бива по Божијој љубави. То је дар који не можеш купити, који не можеш продати ни за шта, који не можеш зарадити никаквом људском врлином и који се, по љубави Божијој, не може изгубити чак никаквим гријехом. Јер је Бог љубав која све опрашта, вјера у Бога који све опрашта држи нас у тој заједници чак и ако се деси да нешто погријешимо“, бесједио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. На крају је поручио да нас свака Литургија позива на једноставну народну ријеч: Ајмо даље. Остаје све за нама јер је јутрос свештеник рекао: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа: „Јутрос призивамо, на овај благи дан, Царство небеско овјде међу нама, па можемо ли онда да остајемо у некаквим нашим препиркама, неспоразумима и подјелама?! Непристојно је, некултурно, није људски да остајемо у свађама и подјелама са јутрошњим призивом Царства небескога. Хајде што смо га призвали, него што ћемо га се причестити. Стојимо у реду да примимо залогај и окушај будућега Царства и хоћемо и даље да се гледамо попријеко и мјеримо један другоме шта је ко коме рекао или урадио?” И данас је зато, како је казао, актуелна ријеч Јована Крститеља коју је изговорио онда оним људима, јер ће Христос доћи на Јордану да се крсти: Покајте се, јер се приближи Царство небеско. Приправите пут Господу, и поравните стазе Његове. „Тако то звучи и значи и нама, јер долази Христос да нам се да, да Га се причестимо. Покајте се, исправите, каже Јован Крститељ, све што је неравно. Ако сам ти шта урадио опрости, ако си ми ти шта урадио опраштам. Идемо даље, што је неравно исправите, што је ниско нек се подигне, што је превисоко нека се спусти“, закључио је у свом надахнутом слову протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински. Бесједа о. Гојка Перовића – видео https://mitropolija.com/2025/01/21/o-gojko-perovic-bog-je-ljubav-koja-sve-oprasta/

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, ево отпостисмо ове прве дане светог Божићњег поста, али увијек кад се запутимо на неки пут, добро је запитати се гдје смо то кренули, има ли тај наш пут смисла. Дакле, ми се овим постом, у овим данима, спремамо за празник Христовог рођења, али увијек се треба подсјетити на то шта тај догађај за нас значи. Шта је то Божић? Сигурно да то није само она лијепа прича и оно обиље обичаја и радосних тренутака у нашем дому и даривање даровима, него тај празник, тај догађај наше вјере који је један од темељних догађаја наше вјере је празник живота, празник смисла, празник постојања, празник који се тиче живота свакога од нас, свакога човјека на свијету и цијелог свијета. Дакле, то је један суштински догађај-рођење Христово за постојање човјеково, уопште за живот и зато је Црква Божија установила да се ми за тај празник тако дуго припремамо знајући да смо слаби, преоптерећени, да често своје вријеме проводимо у непотребним стварима, сувишним стварима, у лажним стварима и зато је црква одредила ове дане да се за њих припремамо. Не да ови дани буду „ето ваља се отпостити, добро је за здравље; не да би био здрав и срећан“. Има и то смисла и то јесте, али ови дани су да Христа, Сина Божијега, да Његов живот ставимо у центар свога живота. Дани поста су зато да од себе покушамо одстранити све оно што нас од Бога одваја, оно што је промашај, што је лаж у нашем животу, а на то нас мотивише љубав Божја, да је Бог толико заволио свијет, да је Бог толико заволио свакога од нас да је постао један од нас. Ми ту тајну не можемо ни замислити- шта то значи да вјечни Бог, Света Тројица који је вјечни живот, вјечно постојање, који је створио свијет и све што постоји из љубави, постао створење. Ми нећемо ни у реду кад нешто чекамо да замијенимо мјесто онога који је иза нас или нешто друго много мање, да дамо предност некоме на било којем мјесту гдје ћемо можда чекати дуже пет минута, а замислите: вјечни Бог који је оставио своје вјечно обитавалиште, престо свој вјечне радости и спустио се до наше ништавности. Та љубав Божја, тај догађај нас мотивише и подстиче и даје нам снаге и благодати да се потрудимо у ове дане који су пред нама, да заиста Он буде у центру нашег живота. То је смисао поста. То је најважније у посту, да колико до нас стоји ставимо барем ове дане или онај дан кад славимо рођење Христово, Христа у центар нашега живота, а уствари ако тако чинимо и ако се тако трудимо наш живот ће бити преиспуњен смислом. Од себе ћемо одбацити сваки бесмисао, сваки промашај и сваку нашу грешку и наше заблуде и наше оптерећености, јер је Бог нас довео у овај свијет и у овај живот да творимо вољу Његову и да Он буде у центру нашега живота, а кад је он у центру нашега живота и кад је Он први све добија своје мјесто и свој смисао. Све друго што је добро добија своје мјесто. Кад је Бог први, све оно што је на другом, трећем или четвртом мјесту, је на свом мјесту, али ако оно што не може бити прво буде прво, онда смо промашили живот. Ови дани су зато да промишљамо да ли је Бог први у нашем животу. Ето тако да проведемо ове дане, зато пост, зато не једемо неку храну, не зато што је мрсна храна лоша, него да себе некако мало подстакнемо, да се уздржимо, да дамо предност духу, да дамо предност оном што је дубље и што је нашој души дато, али смо га затрпали својим слабостима. Данашња јеванђелска прича нам такође говори нешто важно. Чули смо да је Христос дошао и срео Гадаринце (три јеванђелиста говоре о овој причи) да су људи који су били обузети демонима кад су видјели Христа, они су га препознали. Рекли су :“Што си дошао да нас мучиш прије времена?“ Ето, и демони препознајуХриста као Бога, као Сина Божијега. И шта смо видјели из ове приче? Да они бјеже. Тамо гдје се Христос појави, ђаво нема приступа. Ето нам још једнога разлога да пост постимо, да би демонске силе и демонске утицаје одагнали од нас, али ћемо их одагнати само ако је Христос с нама и ако смо Христови. Немамо ми моћи ни снаге ни да се с малим изборимо, а камоли са великим и злим демонским силама, али имамо ако је Христос са нама, ако смо Христови. И тако себе лијечимо, Христом себе лијечимо. Христом себи дајемо могућност живота и нека Бог да да ове дане који су пред нама, заиста тако и прођемо: трудом, постом, молитвом и покајањем за наша зла дјела, чињењем добра. Божић нас и те како мотивише да чинимо добро, да будемо смирени и да будемо милостиви. То је празник смирења и милости Божије, јер је Бог показао смирење, да је постао Син Божји. Нека Бог да да тако ове дане проведемо. Сад ће бити Свето причешће за које смо се спремали, на пет мјеста ћемо причешћивати. Они који су крштени, који су постили, који се кају за своје гријехе. Они који се никад нијесу исповиједали, добро је да дођу на исповијест. Након сваке вечерње службе овдје ми свештеници вршимо исповијест, па неко ко се није исповиједао никада нека дође, а и они који јесу, треба опет, јер тако душу своју перемо од гријеха. У миру Божјем да приступимо и да се припремимо и удостојимо да чистог срца и душе славимо рођење Христово. Амин“ o. Мирчета Шљиванчанин https://mitropolija.com/2024/12/02/besjeda-oca-mircete-u-hramu-pod-goricom-u-23-nedjelju-po-duhovima/

Упита један брат: – Шта је то што помаже у сваком човековом труду? А старац вели: – Бог је тај који помаже; јер је писано: „Бог је уточиште моје и сила моја, и помоћник мој у великим невољама које нас сналазе“. Упита брат: – А шта је са постовима и бдењима које човек чини? Старац му вели: – Они душу чине смиреном; јер, писано је: „Виде моје смирење и мој труд, и остави сва моја сагрешења“. Ако душа производи све те плодове, Бог је због њих милостив према њој. Упита брат старца: – Шта да чини човек са сваким искушењем које му долази или са сваком помисли ненависника? Старац му вели: – Дужан је да плаче пред добротом Божијом, како би му ова помогла; и лакнуће му одмах ако зна како да се моли; јер, писано је: „Господ је помоћник мој, и нећу се бојати шта ће ми човек учинити“. Упита га брат: – Ево, човек туче свога слугу за грехе које је овај починио. Шта ће рећи слуга? Старац одговори: – Ако је добар слуга, рећи ће: „Помилуј ме, сагрешио сам“. Рече му брат: – Ништа друго да не каже? Старац вели: – Не. Јер када себи натовари прекор и каже: „Сагрешио сам“, одмах Бог бива милостив према њему. А врхунац свега је у томе када неко неосуђује свога ближњег. Заиста, када је рука Господња побила све првенце у земљи Египатској, није било дома у коме неко не беше убијен. Упита га брат: – Шта значе те речи? Старац му одговори: – Ако пазимо да сагледамо своја сагрешења, нећемо видети сагрешења свога ближњега. Јер лудост је да човек, који има свога покојника, остави њега и пође да оплакује покојника свога ближњега. А да умреш за свога ближњега значи да носиш своја сагрешења и да не бринеш за сваког човека, да ли је овај добар или да ли је онај лош. Да не чиниш зло ниједноме човеку, нити да у своме срцу смишљаш лукавост на некога, нити да понизиш некога ко лоше поступа, нити да слушаш онога ко злоставља свога ближњега, нити да се радујеш са оним који чини зло своме ближњему; никога немој оговарати, већ реци: „Бог зна свакога“; не веруј ономе што прича оговарач, нити се радуј његовим причама, нити мрзи онога који оговара свога ближњега. Ето, то значи да не осуђујеш. Немој бити непријатељ ни са једним човеком и немој задржавати непријатељство у своме срцу; немој мрзети онога који је непријатељ свом ближњему. А то је мир. Тиме теши себе; ускоро ће, благодаћу Бога Логоса, доћи камата и вечни спокој. Амин. Преподобни Мојсеј Мурин Преузето из књиге Старечник, Беседа 2000.

Господ ...потом рече Томи: пружи прст твој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан но веран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој! Ради Томе Господ се и јавио по други пут, ради једног човека, једног грешника. Онај, кога хорови ангелски окружаваху, с радосним клицањем Њему као победитељу смрти, оставља Своје небесно стадо и хита да спасе једну залуталу овцу. Нека се постиде од Његовог примера сви они људи, који кад дођу до велике славе и силе у овоме свету забораве своје немоћне и бедне пријатеље, па се још са стидом и презрењем уклањају од њих. Због Свог човекољубља Господ не преза ни од каква понижења ни од каква труда. Из човекољубља Он силази по други пут у једну скромну собу у Јерусалиму, као прослављен и свесилан. О, та благословена соба, из које се излило више благослова на род човечји него из свих палата царских! Кад се господ показао Томи, Тома је радосно узвикнуо: Господ мој и Бог мој! Тим речима Тома је признао Христа као човека и као Бога, обоје у једној живој личности. А сад додир прослављеног Господа био је довољан да да Томи ону благодат Духа, оно обновљење живота, и ону власт праштања и задржавања греха, коју је Господ на осам дана раније дао осталим апостолима речју и духновењем. Јер кад је Господ још као непрослављен, у смртноме телу, могао кроз додир тога тела исцелити крвоточну жену и испунити је силом и здрављем, тим пре је Он могао, у Свом васкрслом и прослављеном телу, подарити Томи кроз прикосновење сву ону силу и власт, коју је подарио био другим апостолима на други начин. Наравно, није искључено, да је Господ баш и на исти начин подарио овом приликом силу и власт Томи као раније и осталим ученицима, мада се о томе у Јеванђељу не говори. Јер ни издалека није све записано, што је Господ рекао и учинио после Свога славнога васкрсења, као што мало доцније јеванђелист сам то изрично потврђује. Главно је, да је и Тома, на овај или онај начин, примио од Господа онакву исту силу и власт као и остали ученици, што се, у осталом, доцније јасно показало у његовој апостолској служби, у чудотворним делима и у херојској смрти. (Из житија св. апостола Томе види се, да је он због своје неустрашиве проповеди о васкрслом Господу Христу био осуђен на смрт. Пет војника проболи су са пет копаља овога храброга војника Христова. Владика Николај Велимировић https://www.facebook.com/people/%D0%9D%D0%B0-%D0%9F%D1%83%D1%82%D1%83-%D0%A5%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%BC/pfbid0265L2bh54TLPhR6MEERqSP5Gg7SefaV6qq157EWkAf9XvdXsYHHMtbthDiAB69jDml/

Иконописање је више од уметности – то је духовни чин кроз који се пројављује божанска присутност. Владика Иларион за „Религију“ приповеда о свом искуству у иконописању и дубокој вези између вере и уметности. Као један од најсветијих чинова у православљу, иконописање је попут уметности која је мост између неба и земље. Кроз руке иконописца, ликови светитеља, анђела и Христа оживљавају на дасци, уносећи божанску присутност у свет. Овај чин није само пуки уметнички израз, већ је дубоко духовно искуство, кроз које се Бог пројављује и човек духовно преображава. Епископ новобрдски Иларион, чије је световно име било Растко Лупуловић, носи дар иконописа у свом срцу као духовну обавезу и израз љубави према Богу. Говорећи о свом иконописном путовању, владика Иларион се осврће на тренутке проведене у Манастиру Високи Дечани, где је и започео своје монашко путовање - Учествујем, на неки начин, у раду Високе школе Српске православне цркве за уметност и конзервацију. То је установа у којој се ја осећам пријатно, зато што имам пуно пријатеља међу професорима и међу студентима. А и бавио сам се иконописом док сам живео као монах у манастиру Високи Дечани - започиње епископ Иларион, осветљавајући своје прве кораке у овом светом позиву. Владика Иларион, пре него што је у августу 1996. године оденуо монашку одору, био је талентовани глумац, познат по улогама у филмовима „Биће боље“ и „Пакет аранжман“. Његов дар за уметност био је евидентан још у световном животу, где је својим глумачким способностима и музичким талентом оставио значајан траг. Први пут је крочио у Манастир Високи Дечани 1992. године, где га је повео колега са класе Ненад Јездић. Овај сусрет са духовношћу манастира променио је његов живот, тако да владика свој живот рачуна од тренутка када је крочио у ову светињу на Космету. - Указала ми се прилика да учествујем у овој радионици за иконописање са професорима из Румуније и са професором Тодором Митровићем, који ме је и обавестио о овом догађају и позвао да учествујем. Мени је част и радост да могу поново да седнем за штафелај и помало иконопишем уз мога ментора Луку. На неки начин, сликамо заједно и он ми преноси искуство и знање које је стекао на академији, а које ја нисам стекао учећи иконопис у манастиру Високи Дечани - присећа се епископ новобрдски и викар патријарха Порфирија. Владика Иларион сведочи да му је иконописање у радионици посебно радосно искуство, у коме види провиденцијални значај. - Постоји нешто провиденцијално у вези с овим догађајем, зато што данас празнујемо Нерукотворену икону Господа нашег Исуса Христа, првобитну икону коју је насликао сам Христос. Ми се укључујемо у благодатни живот самог Бога, ми смо причастници божанске природе, чак и телесно по речима апостола, и све деловање је заправо његово. Ми смо његови сарадници, његови помоћници у том његовом делу, у његовом животу у који Господ жели да нас укључи, и у том смислу човек не слика Бога, него кроз иконопис Бог слика човека, односно ствара га и ствара га изнова, покушавајући да пронађе тај замагљени лик Божји у човеку - каже владика и наставља: - По предању везаном за настанак првобитне Нерукотворене иконе, Господ Христос је оставио одраз свога лика на убрусу који је послао кнезу Афгару, кога је исцелио и утешио. Претходно иконописац, односно живописац, кога је кнез Афгар послао да наслика икону Христову, није могао да га наслика, зато што се по том предању лик Христов непрекидно мењао. То говори да је немогуће човеку да наслика Христов лик, и све ово време Христос сам оставља одраз свог лика на убрусу, односно на дасци за штафелајем, или на зиду или било где друго - закључује епископ новобрдски Иларион и даље разматра тајну иконописања, објашњавајући да човек не слика Бога, већ да кроз иконопис Бог слика човека: - Човек, као и у свакој другој духовној дисциплини, треба да дође у такво стање, да се са смирењем испразни од сваког покушаја да својим снагама то постигне, него молећи се Богу он разоткрива лик Христов. У мери у којој је сликар, иконописац, или живописац успео да себе ослободи од тих стега своје перцепције, свога домишљања, у тој мери ће остварити слободу да живи лик Христов продише кроз ово што слика. Ова реч владике Илариона није само упутство за иконописце, већ је водич за сваког верника у њиховом духовном путу, да кроз смирење, молитву и благодат, постану одраз божанског светла, слике Христа које сијају у овом свету. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/24336/vladika-ilarion-ikonopisanje

Не враћајмо се на грехе које смо већ исповедили. Сећање на грехе боли. Јесте ли тражили опроштај? То је то, готово је. Бог све прашта кроз исповест. Не смемо се враћати и очајавати. Будимо понизне слуге пред Богом. Да осетимо захвалност и радост због опроштења наших грехова. Није здраво да се човек претерано каје за своје грехе и буни се против свог зла – тако доводи себе до очаја. Очај и разочарање су најгора ствар. Ово је сатанина замка да натера човека да изгуби жељу за духовним стварима и доведе га до очаја, апатије и малодушности. Тада човек не може ништа, постаје неспособан. Каже у себи: „Грешим, јадан сам, ја сам ово, ја сам оно, нисам оно, нисам друго... Требало је тада, онда нисам то урадио, сада се ништа не дешава... Узалуд су ми прошле године, нисам достојан“ . Тако ствара комплекс инфериорности, непотребно самопонижење, за њега је све узалуд. Знате ли колико је то тешко? Ово је лажна понизност. Све су то знаци очаја код особе која је опседнута Сатаном. Човек дође дотле да не жели ни да се причести, мисли да је недостојан свега. Покушава да понизи себе, своје поступке... Ово је замка коју Сатана поставља да би човек изгубио наду у Божју љубав. То су страшне ствари противне Духу Божијем. Размишљај - да, грешим, не иде ми добро. Али, шта год да те брине, претвори то у молитву, не држи унутра, отиди код исповедника, исповеди се и - то је то! Хајде да се не враћамо и размишљамо шта нисмо урадили. Важно је шта ћемо сада, од ове тачке па надаље. Како је рекао св. Апостол Павле „...Браћо, ја за себе не мислим још да сам то достигао; једно пак чиним: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном, “ (Фил. 3:13). Дух малодушности насрнуо је на апостола Павла, желећи да га одврати од његовог трагања за Христом, али се он охрабрио и рекао: „...и више не живим ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2, 20). И још: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? Као што је написано: Ради тебе нас убијају ваздан, сматрају нас овцама за клање.“ ( Рим. 8:35, 36 ). И св. Пророк Давид је певао: „Нећу умрети, него ћу живети и јављаћу дела Господња“ (Пс. 117,17). Копајте по светим списима. Сетите се оног дивног стиха: „Волим оне који ме љубе, и који ме траже наћи ће милост“ (Прич. Сол. 8:17). старац Порфирије приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

„Бол је велики дар и ако га правилно користимо постаје благослов. Морамо бол посматрати са тачке Царства небеског јер шта год нам се деси у животу, то није ништа према ономе што ће нам Бог дати у свом вјечном Царству – тамо ћемо, а не у овом животу, добити награде за наше болове и патње. Ако хоћеш да у овом животу добијеш одговор у себи ћеш имати на хиљаде: Зашто? Ако будеш гледао са осматрачнице Царства Божијег примићеш бол као велики благослов – то је Божији одговор на патњу људску. Он човјеку не даје лажна обећања да ће бол укинути, него му обећава да ће га преобразити из проклетства у благослов“, поручио је о. Јордан Марков, свештеник Епархије будимљанско-никшићке, током предавања које је у суботу 3. августа, одржао у Горњем манастиру Острогу, говорећи на тему ”Зашто Бог допушта бол и страдање”. О. Јордан је нагласио да нас Бог није створио за то да бисмо осјећали бол. Напротив, из Светог писма знамо да нас је Бог смјестио у сладоносни Рај, то јест у Рај радости и среће. „Знамо и да нас је Бог саздао бесмртне, без икаквог додира са трулежношћу и болом да бисмо свагда живјели у радости која се природно јавља од општења са Богом. Ипак онда је дошао тренутак човјековог слободног избора – раскид односа са Богом, отпадништво човјека од љубави Божије. Пошто је човјек нарушио заповијести Божије у свијету се јавио бол који свако осјећа и тјелесно и душевно“, казао је отац Јордан, посјетивши да се бол у свијету пројављује у веома различитим облицима. Указао је на то да је једна од грешака у нашем односу према Богу и лажна представа о томе да ћемо ако будемо с Њим имати срећан живот, да ћемо увијек да будемо срећни и да ће све бити онако како смо ми замислили: „Од Бога молимо здравља и среће, све оно што јесте природно, али није на првом мјесту. Велика је грешка мислити да ако смо с Богом нећемо имати никакав бол. Христос нам није обећао да ће живот с Њим бити безболан. Напротив, јасно је рекао, било да смо близу или далеко од Њега бол ће се јављати у нашем животу, али ће с Христом бити лакши за подношење и неће бити тако силан као без Христа .“ Друга грешка у односу с Богом је оно велико питање: А што је Бог допустио да се то мени деси? Од тог тренута почињемо да ропћемо, да се жалимо Богу. Ако и не ропећмо на Бога, постављамо питање: Шта Господ чини поводом свега што се око нас збива? Зашто допушта зло у овом свијету, зашто Бог све трпи и не прогони зло? Какав је одговор Божији на ту велику и претешку појаву каква је бол? „Христос је побиједио смрт, из проклетства ју је претворио у благослов. На који начин? Он нам није омогућио да избјегнемо бол и смрт, него нам је дао могућност да их употребљавамо на корист, да горку чашу претворимо у чашу сладости, а смрт у живот. Кроз бол откривамо колико нам је важан крст Христов. Сам Господ је по својој људској природи окусио чашу бола и смрти до такве мјере какве није укусио нико од људи и нико неће осјетити већи бол од Христа, зато што нико никад неће имати Његову безгрешну и божанствену природу. Он је заиста осјетио бол и зато није правилно говорити: Он је Бог и зато што је Бог имао је силу све да поднесе. То није тако, а свједок тога је Јеванђеље“, казао је, између осталог, о. Јордан Марков. Предавање о. Јордана Маркова Острошке духовне вечери са благословом Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског, Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, одржавају се суботом на платоу Горњег манастира Острога. https://mitropolija.com/2024/08/06/o-jordan-markov-u-ostrogu-bog-ne-obecava-da-ce-bol-ukinuti-nego-da-ce-ga-iz-prokletstva-preobraziti-u-blagoslov/

Најспасоноснија Света Тајна! Господ мења уобичајени ритам и ритуал старозаветног седера (верски оброк који се служио у јеврејским домовима), едукативне и симболичне трпезе-сећања на прошли догађај избављења Јевреја из руке фараона, преласка Црвеног мора и уласка у обећану земљу . Eво, два нова благослова и две нове ствари - квасни хлеб и додатна чаша вина и све се концептуално и дубоко, суштински мења. Завршава се старозаветни седер и почиње новозаветна Литургија. Побеђена је смрт и грех целог човечанства. И читаво човечанство је потенцијално уведено, не у обећану земљу, већ у широко отворено Небо – у Царство Небеско. Понављам, уводе га два благослова и два предмета: хлеб и вино, али Бог, који седи за трпезом Тајне вечере, својом силом и вољом претвара хлеб и вино у највишу светињу на свету – Тело и Крв Христову! „И док су јели, Исус узе хлеб, благослови га, преломи га и даде ученицима, и рече: Узмите, једите: ово је тело моје. И узевши чашу и заблагодаривши, даде им је и рече: „Пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја Новозаветна, која се за многе пролива ради опроштења грехова“ (Матеј 26: 26-28). Речи о Телу и Крви Христовој, изговорене од самог Бога, постају језгро, средиште око којег, као град око животворног извора, постепено расте Литургија. И тако се сам Бог „отворио“ да бисмо ушли у Њега, сјединили се са Њим, постали део Њега, да би Крв Божија текла у нашим венама и да би Његово Тело постало део нашег тела. Величанствена љубав Божанска без дна, пред којом дрхтиш и клањаш се са великим страхом Божијим и уједно са великом радошћу, и осећаш Бога са насладом, задивљујуће Га созерцавајући у Тајнама Цркве. Зашто је то Тајна? Јесу се окупили иза затворених врата због страха од Јевреја, то је тачно, али мислим, и зато што се на неки тајанствен начин Господ Свемогући сједињује са човеком и човек у Њему постаје бог. А ово је највеће задовољство и највећа срећа на земљи и на Небу. Шта да радимо? Како правилно унети ову тајну? Господ у Светом Јеванђељу одговара на ово питање: узмите лавор, узмите пешкир и оперите људима ноге. Преобразите свој живот у служење Богу и људима. О томе је говорио и Син Човечији током Тајне вечере: „А настаде и препирка међу њима који се од њих сматра да је већи. А он им рече: Цареви народа господаре над њима и властодршци њихови називају се добротвори. Али ви немојте тако; него ко је међу вама већи, нека буде као млађи, и старјешина као слуга. Јер ко је већи, који сједи за трпезом или који служи? Није ли онај који сједи за трпезом? А ја сам међу вама као слуга.“ (Лука 22:24–27). Буди као Христос усред света! Жртвуј себе за милосрђе, доброту и љубав, и Бог ће ући у тебе. Тада ће настати таква радост и таква срећа о којој је немогуће и сањати и нико ти их никада неће одузети. И у твом срцу ће се десити велика тајна, за коју је немогуће наћи речи у овом животу, али ће ова тајна за тебе постати сам живот – живот вечни и вечно спасење. На црквеном престолу сија патена са Телом Христовим и Чаша са Његовом Крвљу. Бог те чека. Он чека да пожелиш да будеш срећан. Слава дуготрпљењу Твоме, Господе! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru

Управо због свега наведеног у вези са друштвеним контекстом у којем се рађа рана хришћанска црква, понекад и незнатне изјавекрију у себи дух промена или нам откривају веће истине. Овде ћемо изложити једну епизоду која одговара напред реченоме. По извесним мишљењима, епизода описана у 1Кор 11, 3-17 обично се узима као пример суштински потчињеног односа жене у односу на мушкарце.Контекст у којем су ова упутства изнесена највероватније јесте богослужбена заједница, што значи да су се хришћани састали у приватној кући, али је сам догађај јавни. Апостол Павле у наведеним стиховима помиње стид и срамоту у контексту молитве и пророковања: Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос, а муж је глава жени, а Бог је глава Христу. Сваки муж који се с покривеном главом моли Богу или пророкује, срамоти главу своју. И свака жена која се гологлава моли Богу или пророкује, срамоти главу своју; јер је једно исто као и ошишана. Јер ако се жена не покрива, нека се и шиша; ако ли је стидно жени шишати се или бријати се, нека се покрива. Али муж не треба да покрива главу, јер је слика и слава Божија; а жена је слава мужевљева. Јер није муж од жене, него жена од мужа, Пошто муж не би саздан ради жене, него жена ради мужа. Зато жена треба да има власт на глави ради анђела. Ипак, у Господу нити је муж без жене ни жена без мужа. Јер као што је жена од мужа, тако је и муж кроз жену а све је од Бога, (1Кор 11, 3-12). Термини срамоте и осећаја стида постављени су у оквир приче, тако да се не дотичу само друштвеног значаја, него своје значење граде и теолошки, али и богослужбено. За многе који су се бавили овим стиховима, најснажнији аргумент је био појам „главе“, у смислу да он симболизује подређеност жене мушкарцу, јер је муж глава жени. Међутим, у наведеним стиховима и почетак и крај су теолошки тако постављени да суштински релативизују било какву моћ мушкарца над женом, што ћемо у наставку покушати да објаснимо. Тако први стих каже, „Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос, а муж је глава жени, а Бог је глава Христу“, док последњи истиче „Ипак, у Господу нити је муж без жене ни жена без мужа. Јер као што је жена од мужа, тако је и муж кроз жену а све је од Бога“. У теолошкој изградњи аргументације посебно место имају стихови:„Бог је глава Христу,“ и „у Господу“.Даљи стихови користе аргументацију природне философије и културолошких потреба. Тако се на пример каже да нас природа учи да дуга коса срами мушкарца (1Кор 11,14), на исти начин на који је срамота и да се жена „гологлава моли.“ Питање гологлавости за саме Јевреје је означавало срамоту, 4Мој 5,18: „И поставивши свештеник жену пред Господом нека јој открије главу и метне јој на руке дар за спомен који је дар за сумњу љубавну; а свештеник нека држи у руци својој горку воду, која носи проклетство.“ У рабинској традицији, Кетубот 66a (Талмуд) сведочи да онај ко би открио главу жене, морао је да плати обештећење мужу, јер га је тим гестом осрамотио. Са друге стране, трећа књига Мојсијева такође означава да је знак нечистоће лепрозног распуштена коса: „А губавац на ком је та болест, нека иде у хаљинама раздртијем и гологлав, и уста нека застре, и нека виче: нечист, нечист“ (3Мој 13,45). Међутим, у хришћанском контексту сада, сама реч глава која се наводи већ у 1Кор 11,3 не значи више онтолошку разлику, јер само неколико редова касније иста реч („глава“) се користи за однос Бога и Христа. Веровање да је Христос Син Божији било је евидентно у Новом завету, али ово учење своје употпуњење добијa тек 325. године, кад се на Првом васељенском сабору Цркве дефинише природа тог односа између Оца и Сина („Бога и Христа“). Појашњење које овај Сабор пружа указује на исту божанску суштину коју имају Христос као Син Божији и Отац. Овим се учењем укида било каква субординација у терминима моћи између Оца и Сина, јер су обојица исте суштине. Њихов однос је дакле релациони пошто деле исту природу, те се тиме укида било каква теологија превласти и моћи једног над другим. У Богу, дакле, као три Личности, нема места за хијерархијски однос који би у себе укључивао владање једног над другим кроз силу и моћ. Јасним дефинисањем „исте суштине“ добили смо вишеструко другачија тумачења и разумевања Бога. Неизоставно да овако постављен концепт сада пружа сасвим различит увид у стихове 1Кор 11, 3-17. Значење се не може заробити у самом тексту, него га је неопходно теолошки вредновати, баш као што је и Павле питање стида и срамоте у контексту друштвеног понашања покушавао да богословски обухвати. Имајући у виду сада теолошко учење Цркве о Богу, можемо се вратити наведеним стиховима и у њима ишчитати нешто сасвим друго од поједностављивања којима се желела наметнути потчињеност жене мушкарцу, у име верe. (наставиће се)

Проучавајући Стари и Нови завет, бићемо изненађени када откријемо да Бог у јако много случајева делује преко "странаца". У суштини, Он воли аутсајдере, људе на маргинама. У библијском културном контексту, најстарији син породице је наследио сво богатство, јер је на тај начин обезбеђено очување породице и њеног положаја у друштву. Дакле, други или трећи син нису наследили ништа, или само врло мало имовине. Али Бог бира другачије. Више воли млађе синове. Он бира Авеља уместо Каина. Он бира Исака уместо Исмаила. Он бира Јакова уместо Изава. Он бира Јефрема а не Манасију. Од једанаесторице старије браће, бира Давида и помазује га за краља. Он бира млађег „расипног“ сина у односу на старијег „моралног и послушног“ брата. Сваки пут Он не бира онога кога свет очекује, већ "аутсајдера." Древна културна библијска традиција у друштвима овог периода утврдила је да су жене које су имале много деце биле величане као хероине, као успешне и вредне дивљења. Ако су родиле много деце, то је значило економски успех, значило је војни успех и наравно да су шансе за очување породичног имена биле загарантоване. Тако су жене које нису могле да имају децу, бездетне, стерилне, биле жигосане и осрамоћене. Међутим, опет Бог бира другачије. Када делује преко жене, често бира ону која не може да рађа децу. Бог бира презрене жене, а не „вољене и благословене“ у очима света. Он бира неплодну Сару, Абрахамову жену. Он бира неплодну Ребеку, Исакову жену. Он бира неплодну Ану, мајку пророка Самуила. Бира неплодну Јелисавету, мајку претече и крститеља Јована. Колико је још аутсајдера Бог изабрао да преко њих делује! Списак је бескрајан: Мојсије (спори језик), Гедеон (безимени и слаб), Раава (блудница), Јестира (паганка), Павле (велики прогонитељ хришћана), Светли Самарићанин (странац и „неморалан“), Марија Египћанка (позната проститутка), свети Порфирије, Пајсије, Јаков, Софија Клеисура, Никола Планас, Јосиф Исихаста (скоро световно неписмени)... Бог увек делује кроз мушкарце или дечаке које нико није желео, кроз жене или девојке које нико није желео, делује кроз оне које не бисмо ни погледали, на потцењене и презрене. И Он сам се понашао као аутсајдер. Док би се очекивало да Христос долази из чувеног града Јерусалима, он је ипак више волео непознати Назарет. Бог је Бог изненађења. Он бира слабе, да би се кроз њих видела Његова моћ и да би човека заштитио од гордости. Божја сила се усавршава слабошћу слабих. Зашто Бог више воли "странце" него религиозне људе? Јер, нажалост, многи религиозни људи обично живе веома моралним животом, али им је циљ да стекну власт над Богом, да га контролишу, да га доведу у позицију у којој мисле да им Он нешто дугује, а то их чини неморалним. Као и старији син у параболи о расипнику, они су морални и послушни јер желе Очеве дарове, а не самог Оца. Ови „морални“ људи гаје скривену љутњу на услове живота, љути су на људе других раса, религија и стилова живота, доживљавају живот као незахвалан посао, имају мало интимности и радости у свом животу, и имају дубоку несигурност, што их чини преосетљивим на критику и одбацивање, док су у исто време окрутни и немилосрдни у осуђивању других. Каква страшна слика! Да ли смо се икада запитали зашто су поједини људи огрезли у греху (наркомани, проститутке, убице, коцкари, алкохоличари итд.), класични аутсајдери, када промене свој живот, испуњени тако посебном ревношћу за Бога? То је зато што не долазе из неке религиозне касте у којој се сви претварају да су морални, поштени и достојни Божје љубави. Дигли су се са дна, а када су чули за љубав Божију, њихова срца су букнула од љубави према Богу и ближњима. Многи религиозни људи стално говоре о поверењу у Бога. Овде постоји подмукла опасност. Они мисле да њихова доброта, њихова пракса или њихове врлине доприносе њиховом спасењу, па су и сами заправо сами себи спасиоци. На место јединог Спаситеља, Господа Исуса Христа, стављају свој его и уздају се у њега. Њихова срца су пуна гордости, самоправедности, несигурности, зависти и мржње, што свет чини јадним местом за живот оних око њих. Религиозни људи можда не падају у тешке грехе, али су склони одређеним „пречасним гресима“ као што су клевета, кукњава, омаловажавање ближњег, бескрајно оговарање. Толико су навикли на ове грехе да често мисле да су они нормални и прихватљиви. Осећају се нормално, па чак и угледно. "Странци" су, међутим, свесни својих слабости, и право хришћанство почива на њима. Хришћанство није само за „јаке“. Он је за све, а посебно за оне који признају да су слаби. За људе који имају снаге да признају да њихова грешност није површна и да су немоћни да се поправе. То је за оне који виде да им је потребан спаситељ, да им је потребан Исус Христ да их спасе. Дакле, истински јаки су они који схватају своју слабост и обраћају се Свемогућем, истински јаки су благословени подложници. Много пута се они који врше пастирску службу, а посебно духовни оци и исповедници, у време свете тајне покајања и исповести, нађу у страшно тешком положају код појединих исповести. Осећају се премали и неадекватни да помогну, диве се исповедајућима и волели би да буду као они. Диве се њиховој искрености, једноставности, понизности, сломљености и борби за покајање. А, верујте ми, међу њима су блудници, прељубници, хомосексуалци, лопови, преваранти, похлепни, неправедни итд. Оно што је сигурно, духовни оци свакако имају користи од контакта са њима. Увек. Довољно је да сваку особу виде као засебно и јединствено дете Божије, јер је пастирска служба строго усмерена на особу. Зар наш главни пастир не чини исто са сваким од нас? Христос није распет и васкрсао да нас спасе уопште и нејасно, него да спасе сваког од нас појединачно. Васкрсли Господ је прву особу коју је срео после свог васкрсења, назвао по имену: „Марија“, да би показао да развија лични однос са сваким од нас. Не дозволите да вас ваша слабост уплаши. Сви смо ми "аутсајдери." Али Бог их воли и делује кроз њих. Безвременски. Протопрезвитер Христофор Хронис https://anastasiosk.blogspot.com

У руском језику реч „пост“ има неколико значења. То је и уздржање од хране, пића и уживања које преписује религија; то је, уједно, и нека важна позиција. „Он је на одговорној позицији (посту)“, кажемо за неку важну „личност“. Ако је у питању војна тематика, где се говори „предао стражу – примио стражу“ онда ова стража „чува“. На тој позицији стоји стражар, чије нас унутрашње стање наводи на мисли о духовној стражи. Духовна стража тражи од човека унутрашњу прибраност, и у томе је његова сличност са ступањем на дужност наоружаног војника. „Не зевати, не опуштати се, држати се устава, увек бити будан“- укратко, такве су обавезе стражара, ако бисмо се изразили речима које описују емоције. Исто тако гласи део који се односи на захтеве које треба да испуни човек кад пости. Дакле, ова омонимија је са дубоким смислом и никако није случајна. Војну стражу „дају“ и „примају“, црквену стражу – „држе“ и „поштују“, али и један и други „чувају“. Човек се у оба случаја концентрише на постављене задатке. У оба случаја он треба да разуме, да се бави послом од велике, ако већ нећемо рећи изузетне важности. * * * Током поста треба се молити. Сам по себи пост, без појачане молитве спушта се на ниво дијете, чији је значај мали, стога јер се дијета држи због личних потреба, а пост се, као жртва, приноси Богу. Сва наша цивилизација је пијаца подвала, где се исповест мења за одлазак код психоаналитичара, а литија за митинг. Пост такође ремети и „светски двојник“ са маском разних гладовања и уздражања. Дакле, треба искључити нешто из рационалног, али треба нешто и додати. Треба додати читање псалама и Новог Завета, метаније (за оне који могу да метанишу, због здравственог стања), и молитву у храму. Треба препознати и непријатеље молитве. Пре свега, то је лењост. Потом, то је сујетност ума. Треће, злопамћење, увреде, и све остало, што израста из егоизма и што је супротно љубави према људима. Препознајмо ове непријатеље, јер је штета од њих већа него што паразити могу нашкодити пољопривредном домаћинству. При чему се поља редовно нечим ђубре и заливају, обрађују, док је духовним непријатељима лакше да делују, када заборављамо на њихово постојање. * * * Лењост је свима позната. Она је „мати, и пре нас се родила“. Она се с разлогом римује са речју „тама“, с обзиром да као сенка иде за сваким човеком. Ако се препустимо њеном успављујућем дејству, душа ће се погрузити у униније. Тешко да има ишта горе од чамотиње. Што се тиче сујетности ума, то је прогресивна несрећа. Њеном прогресивном ширењу много помаже информациона епоха, у којој живимо. Оно што се у области масовне информисаности представља као забава и приватно информисање, највећим делом је тровање јавног мнења или чак зомбирање (једно другом не конкуришу). Уколико имате списак са насловом „Ово у посту не једем“, можете, марак мислено саставити још један, слични списак: „Ово не читам, не слушам, не гледам“. Ефекат ће неизоставно бити, и ви ћете га осетити. Нека се умири ум у односу на световну јурњаву. Земља треба да се напари, товарна животиња треба да одмори од вуче. Само је бедна људска глава осуђена на то да свакодневно буде канта за ђубре. Не слажем се. Искључујем телефоне и кријем даљинске. И чиним то ради малих мрва унутрашње чистоте. Само услед неумећа да се осмисле мисли до краја, човечанство се брине за чистоћу животне средине, и пренебрегава чистоћу унутрашњег света. Прљавштина у екологији само је прст који указује на прљавштину у мислима и намерама човека. Још примећујемо да се они што посте више раздражују. Пролећни умор и духовно старање стављају до знања о свом присуству. Али, треба да се суздржавамо да свађама и џангризавошћу не губимо плодове поста. Поред набројаних троје непријатеља, молитва има и друге. Временом ћете сами моћи да их откријете. Само, за то је неопходна молитва. Она је ватра, све остало је уље за кандило. * * * Треба неуморно понављати, да пост није толико само, и најпре, појава у вези са храном, колико је свеобухватна појава која мења читавог човека. Пост се односи на ум више него што се односи на црево. И гурманлук ће се подредити посту ако постоји жеља – није прва година да се у ресторанима може пронаћи посни мени. Десет врста јела и наслов на ценовнику „Постите уздравље“. А телевизор се у пост не уклапа. Штетно је прекомерно гледати га, било у посту, било ван њега. Исто се тиче и садржаја радио станица, и штампане продукције. Све ове фабрике новости и разоноде, у принципу, или нису способне чак да се спољашње наштимују на таласну дужину поста, или ће им бити врло велики напор. Зато и треба напоменути да је екологија ума и чистоћа информационе хране најважнија за хришћанина, и наравно, да му то најтеже пада. * * * Приликом удубљивања у појам поста, видимо да је пост неко „мало умирање“. Човек насилно чупа свој ум из круга свакодневних појава и пребацује се на потпуно другачије мисли. Мисли нас Суд, и награде грешним и праведним, о свом предстојању пред Христом. Мисли на то, шта је већ учињено, а где још „овце нису пасле“. Мисли на то колико му је остало, и како овај остатак правилно да проживи. На тај начин, човек као да умире, или макар замире за уобичајене мисли и дела. То и јесте она „мала смрт“ која се добровољно избира ради оживљења душе за Христа. * * * Исто се догађа и у Божјем свету: једна врата се не отварају пре него што се друга врата затворе. Дете унутар мајчине утробе, које се још није родило, има затворене очи, уста, нос. Остаци хране исто не излазе из њега онако, као што ће после рођења. За исхрану му је отворена рупа, која ће се после затворити – пупак(!). Ту живи сасвим невероватно: наопачке, у води, у тихом мраку. После рођења ће се отворити оно што је било затворено, и затвориће се оно што је било отворено. Такав је закон. Из тога следи, да и у духовном животу треба да научимо да оглувимо за једне разговоре, како бисмо чули друге речи. (Не назива се без разлога Мајка Божја саговорница ћутљивих). Треба ослободити ум од свих мисли, да би у сазнање могле да продру друге. (Није ни без разлога неко од отаца рекао да ће ухо безмолвника чути дивно). Умирање за прозаични живот ради оживљења истинског живота, то је пост. * * * Када једни људи посте, а други не, није искључено да у њиховом односу може доћи до напетости. Они што посте, склони су да осуђују друге који не посте. Ево их, веле, „грешници и чревоугодници“. Али, опоненти имају спремне аргументе у рукаву. „Бог ми је у души“, „човека скрнави не оно што улази у уста, него оно што излази из њега“. И тако даље. Уз то, свима је познат, непријатни тип религиозног меланхолика, на кога не желимо да личимо. Ето многи мисле у себи „боље ми је да не испуњавам много ревносно обреде и законе, пре ћу бити прост и искрен човек“. Пресећи или одмрсити тај чвор ̶ у сваком случају требаће да се пролије зној. * * * Погледајмо у Писмо. Први словесни бисер нека буде: „Јела су за стомак, и стомак за јела, али ће Бог и једно и друго укинути.“ (1 Кор. 6:13). Ове речи су упућене онима који придају велики значај храни, на штету другим подједнако важним странама живота. Храна за храну, молитва за молитву, љубав за љубав. Хајде да забранимо себи да осуђујемо оне који из неког разлога не поштују пост, имајући при томе на уму да ће „стомак сваког човека Бог уништити“. На црквено-словенском се чита „упразнити“, то јест, учинити неважним. Ради се о оној промени која очекује свако тело, када ће људи после васкрсења примити нове образе. Синови Царства, према речима Христа, биће слични Анђелима Божјим, јер ће бити синови васкрсења. Само, Царство нису храна ни јело, већ радост и мир у Светом Духу. И још, послушајмо још нешто; „Који једе нека не презире онога који не једе; и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими“ (Рим. 14:3). Као што видимо, апостол се бринуо за то да се аскетизам или његово отсуство не претворе у фактор расправе међу хришћанима. И нас, пре свега, не треба толико да брине однос маловерних према онима који посте, већ насупрот. Желимо, да они који посте не задиру нос и не осуђују оне који једу кобасицу, и гледају телевизор у посту. Од нас, хришћана, много се тражи. Од нас се очекује разумевање и неосуђивање. Према себи строгоћа, према ближњима милост, према Богу поклоњење у духу. То је хришћанство. * * * Пост је универзална појава. Нигде у историји човечанства нећете наћи ни једну озбиљну културу, где ради виших циљева најбољи људи нису узимали на себе труд уздржања, привременог или сталног. Нећете пронаћи такву културу где би се узносила хвала преједању, лењости, испразности, а да се при томе долазило до великих открића и достигнућа у области духа. Свет је мултикултуралан. Не напуштајући оквире земље и града можемо се упознати са наукама истока, са разним аскетским традицијама, ући у „Чајна таун“ и изаћи из њега, уписати се на курс јоге и слично. Наши људи то и чине. Добро или лоше су посебна тема, али то је већ чињеница која се догодила. Измучени човек може много пре него што спозна своје грехе знати о чакрама и медитацији словена. * * * Људи лутају не само из земље у земљу, и не емигрирају само по земљама. Људи такође лутају из учења у учење, траже истину, и теже самореализацији. Дакле, нигде ти људи неће срести призив на сведозвољеност, уколико предмет трагања буде чистоћа ума и смирење душе. Људи добровољно улазе у лични пост, ако дају завете и просе од Бога нешто важно. Они објављују колективни пост, ако је „непријатељ пред вратима“ и ако народу прети озбиљна опасност. Способност за уздржање у тешким ситуацијама је мера озбиљности душе и њеног јунаштва. Само нам потрошачко друштво шапће на оба уха: „Искористи. Уживај. Опусти се. Живи пуним плућима“. Управо овај дух сведозвољености, усресређености на себе, крајњег егоизма и тежње ка непрестаној промени задовољстава, и јесте трулежни дух овог света. Сматрам да је то разноликост духа Антихристовог. Када постимо, на неки начин се извлачимо из власти овог духа. У сваком случају можемо је избећи. Зато је дух поста дух борбени и благородни, а дух греховне раслабљености је дух плебејски и дух робова. Уздржани човек је слободан, а прождрљивац је роб. И блудник је роб. И лењчуга је роб. Слобода није само политичка или социјална појава. Слобода је поклон свесној и разумној особи од Бога. Хришћанство то зна. Само је штета што је правих хришћана међу нама врло мало. Али, далеко смо од унинија. Почели смо са старањем, и будућност ће нам много открити. Збогом, напред, и немојте се задржавати. https://mitropolija.com/2023/12/13/o-postu/

Након чињења греха јавља се разочарење, кривица због пада, због отпадништва од Бога, због преступа Његових заповести. Сви смо то искусили јер смо сви згрешили и сви грешимо. Наша фрустрација расте због понављања истих грехова. А после разочарења, одричемо се сваког духовног напора. Одустајемо од наше борбе. Падамо али сада не устајемо. И то је лоша ствар. Већи је грех наше одустајање од борбе, него сам грех који смо починили. Јер, резигнација показује да се више не надамо, да више не тражимо милост Божију. Зато увек, увек, ма колико велики наш пад, ма колико чест наш грех, никада не одустајмо од наде у Бога! Бог нас никада, никада, не напушта. Не дозволите да кривица због учињеног греха опседне ваше биће. Не дозволите да разочарање изазове очај и апатију. Јеси ли пао? Устани мој човече! Јеси ли згрешио? Не задржавај се у свом греху, не анализирај своју страст, него тражи милост Божију. „Али, ја ништа не поправљам. Радим исте ствари изнова и изнова“, кажете. Да, радиш све исто, можда и горе, али шта год да радиш, колико год често радиш, пред милошћу и љубављу Божијом то је ништа, као кап воде испред океана. Такав је наш грех пред Божијим милосрђем; кап која пада у океан, пропада и нестаје. Питање, дакле, није да ли Бог опрашта све лоше што сте учинили, већ да ли желите да вам буде опроштено. Питање је да ли желите да дозволите да ова једна кап вашег греха падне у океан милостиње нашег Бога и да се испере. Ниједан грех није толико велики да се не може опростити. „Хула на Духа Светога“ је управо то - сматрати да смо учинили нешто неопростиво. Јер, то је као да кажемо да су Божија љубав и милосрђе мањи пред нашим грехом. Дакле, оставите кривицу, разочарање и видите Бога који вас чека без злобе, без казни, без компликација - само са добротом и невиношћу, са праштањем и љубављу. Урадите шта можете сада. Немојте седети и упоређивати се са другима или са оним што сте раније радили . Радите шта можете, макар то било мало. Бог не гледа величину и количину борбе, Он види наш избор, наше срце, нашу тајну сузу. Нека цео наш живот буде песма хвале Богу и испуњавања Његових заповести. Ако ништа друго, бар имајмо храбрости да признамо своју слабост, своје недостатке, своје грехе и положимо их пред ноге непогрешивог Господа. Бог тражи од нас да завршимо борбу за добро. Не тражи од нас да изађемо први. Изађимо последњи. Поента је да пресечемо нит овог живота са „Господе, помилуј ме грешног“ на нашим уснама. https://www.vimaorthodoxias.gr/eipan/archim-paylos-papadopoylos-ase-ton-theo-na-se-sygchoresei-2/

Хришћани су позвани да опонашају Спаситеља, али како да разумемо шта се под тим тачно мисли? Да ли Бог очекује да можемо да ходамо по води и да васкрсавамо мртве? Да ли је то могуће за обичне смртнике? Ако не, како и на који начин можемо да се угледамо на Христа? Објашњава протојереј Владимир Шутов, настојатељ храма Светих царских мученика. Имитација је природна Стварајући човека, Творац је у њега унео потребу да анализира догађаје који се дешавају око њега и опонаша оно што види. Дете се рађа - и пажљиво посматра свет. Још не зна да говори и анализира, али већ понавља поступке и дела људи око себе. Човек кад одрасте и даље има узоре, само што су то сада уметници, фудбалери, неке јавне личности, писци, јунаци књига или филмова. Понекад имитација достигне тачку апсурда - то се дешава када покушавају да у потпуности копирају неке идоле у одећи, начину комуникације и понашању уопште. Тако се манифестује инстинкт стада, услед чега људи одређеног узраста или ставова изгледају као да су изашли из истог инкубатора. Желим да истакнем да је имитација људск. У тренутку крштења оваплоћеног Сина Божијег људи су чули глас Бога Оца који је објавио: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи“ (Мт. 3, 17). Спаситељ је дошао да људима објави истину, и није говорио од Себе, него од Оца: „Назвах вас пријатељима, јер вам рекох све што чух од Оца Свога“ (Јн. 15,15). Научио је људе да живе на нов начин, показујући одређени начин понашања, морална начела и још много тога. Цео његов живот била је проповед, која се вршила и речју и делом. Његове речи „будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“(Матеј 5:48) је позив Оца Светлости, и не можемо га игнорисати као нешто непотребно или превисоко за људско разумевање. Наш задатак је да схватимо шта треба да буде савршено, шта да имитирамо. Искуство најдостојнијег имитатора Многи људи нису били сведоци земаљског живота Христовог, па су се угледали на Његове подражаваоце – апостоле и светитеље. Пример достојног угледања на Спаситеља је живот апостола Павла. У писму Коринћанима он тражи: „Молим вас: угледајте се на мене као што се ја угледам на Христа“ (1. Кор. 4, 16). Он допуњује овај позив у посланици Ефесцима: „Угледајте се на Бога као љубљена деца“ (Еф. 5,1), односно указује да опонашање треба да долази из љубави. То је као у породици: ако деца воле своје родитеље, ако родитељи уживају у ауторитету, онда деца покушавају да копирају све што је добро у њима. Дакле, љубав је главни критеријум и подстицај, главни циљ и покретачка снага. Али да се вратимо на списе апостола Павла. После позива да се угледамо на Бога, апостол пише: „И живите у љубави као што је и Христос нас љубио и предао себе за нас као принос и жртву Богу на пријатни мирис. А блуд и свака нечистота и лакомство да се и не спомиње међу вама, као што и доликује светима; Ни срамотне ни луде ријечи или шале, што год је непристојно, него радије захваљивање.“ (Еф. 5:2-4). Ту се испољава подражавање Христу. Живите у љубави и миру у својим породицама и у свом тиму на послу, покушајте да избаците празне приче, псовке и подсмех из свог живота – и у томе ћете се угледати на Христа. И уосталом, оно што је апостол навео је веома релевантно, истовремено у свему томе нема никакве тешкоће, не можемо рећи да смо позвани на немогуће. Ништа архаично Даље, апостол пише: „Истражујте што је угодно Господу.“ (Еф. 5:10). Ако бирамо оно што није угодно Богу, сами себи штетимо, јер пред собом затварамо врата у вечност. „И немојте узимати учешћа у бесплодним дјелима таме, него их још разоткривајте.“ (Еф. 5:11), „Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри, Користећи вријеме, јер су дани зли.“ (Еф. 5:15-16), „Због тога не будите неразумни, него схватите шта је воља Господња. И не опијајте се вином, у чему је разврат, него се испуњавајте Духом, Говорећи међу собом у псалмима и химнама и пјесмама духовним, пјевајући и појући Господу у срцу своме;“ (Еф. 5, 17-19), — мислим да у овим препорукама нема ничег архаичног. То су критеријуми за подражавање Христа које човек може да поднесе. Да, ми не можемо да се уздигнемо као Он — да можемо, онда не би било потребе за оваплоћењем Сина Божијег. Слаби смо, немамо живот у себи – он нам је дат одозго. Али можемо да се угледамо на слику коју нам је Господ донео, то јест да живимо у миру, у љубави, да се без престанка молимо, да за све благодаримо Богу, да се снисходљиво односимо једни према другима. Морате неговати своју веру Постоје светитељи који су се много тога одрекли у животу да би били слични Христу. Ради тога су се повлачили из овоземаљског живота, постили, молили се и вршили друге подвижничке подвиге, настојећи да максималан део свог времена посвете Богу и својим душама. Јасно је да не можемо да живимо као они: имамо породице и посао, главни део нашег живота је посвећен бризи о хлебу насушном. Међутим, чак и у овим бригама можемо неговати духовно језгро и образовати своју веру. Понекад се чини: ако не покажем да могу бити жилав, оштар, љут, онда нећу ништа постићи, сви ће ме сматрати слабим, и ми почињемо да гајимо у себи нешто што није својствено човеку. У таквим тренуцима заборављамо да је Господ позвао пре свега да тражимо Царство Божије и Његову правду. Ако пак у нечему претрпимо, попустимо, покажемо сажаљење и милост, онда ће нас Господ, видећи то, наградити по делима нашим. Тако се подражавањем Христу васпитава наша вера и јача љубав. Наравно, уз то јача и наша нада, јер се угледамо на Христа у нади да ћемо наследити живот вечни и наћи на земљи бар минимум онога што је неопходно за Царство Божије. Наш задатак је да стекнемо оне карактерне особине и животне вредности које се котирају у обитавањима Божјим, а не да живимо у вечној трци за илузорном срећом. https://gorlovka-eparhia.com.ua/kak-podrazhat-hristu-esli-on-bog-a-my-lyudi/

Како је понекад тешко видети комшијин скуп ауто, фотографије пријатеља на егзотичним острвима, последњи ајфон колеге! У глави ми се рађају питања: „Зашто? Како то да су они богати, а ја сиромашан? Очигледно, ово је за мене воља Божија!“ Да ли је тако? Да ли заиста мало зависи од човека да ли ће бити богат или не? Да ли је сиромаштво благословено? Како не постати жртва маркетинга? О томе смо разговарали са протојерејем Николајем Марковским, настојатељем Покровске цркве у с. Заитсево. Бог није створио човека ни богатим ни сиромашним У последње време се ушло у обичај да се за све што се дешава са људским родом криви Створитељ. Ратови, епидемије, време, недостатак стабилности - све је то Он. Замерају Му и то што су неки људи богати, а други у невољи. Међутим, Бог није створио човека ни богатим ни сиромашним – Он га је створио по свом лику и подобију. Он свима даје одређени таленат, нема осредњих људи. Говорећи о богатству и сиромаштву, сетимо се првих људи. Да ли је Адам био богат човек или сиромах? А ако се сећамо Христа, како можемо проценити Његов ниво богатства? По мом мишљењу, богата особа је она која је успела да се оствари у животу, постала успешна и тражена у свом послу. Када је човек успешан и потребан – у породици, друштву, међу пријатељима – осећа срећу и хармонију. Он је у складу са собом и свиме што га окружује. Оно што се данас подразумева под речима „богат човек“ – односно поседовање значајног материјалног богатства – не подразумева никакву хармонију. Разговарао сам са богатим људима и не могу рећи да су сви срећни. Преживети у потрошачко доба Свако од нас има неке жеље везане за материјално богатство – да купи стан, ауто, нешто друго. Чини се да ће њихова реализација донети срећу, али ово је илузија. Трудимо се да поседујемо ствар, купујемо је, неко време се радујемо, а после неког времена желимо нешто друго. Да ли је куповина донела срећу? - Не. Она је само задовољила неке потребе, уз њену помоћ смо остварили некакав материјални сан, ништа више. Живимо у потрошачком добу, када је човек буквално приморан да стално и бескрајно стиче. Огромне количине новца се улажу у рекламне кампање. Са телевизијских екрана, сјајних страница и пространства Интернета, човек је инспирисан: ако нисте купили најновији модел телефона или одређену марку аутомобила, онда сте неуспешни. Понекад дође до апсурда, а људи се много жртвују да би стекли нешто популарно и осетили илузорну срећу. Чињеница је да данас производе ствари које не трају дуго. Буквално смо принуђени да купујемо нове кућне апарате, ствари, справе изнова и изнова. Да ли је лоше бити богат ? Најтужније је што људи губе појам правих вредности и заборављају на важност унутрашњег богатства. Унутрашње богатство је када човек живи са Богом, има вољену породицу и посао. Када бескрајна потрошња и тежња за материјалним вредностима постану смисао живота, то је депресивно. Ни на који начин не кажем да је имати било какво материјално богатство лоше или грешно. Не! Ако је Господ обдарио човека расуђивањем, и он је успео да заради нешто новца, има добар приход - то је сјајно. Још једна ствар је важна: како се односимо према ономе што смо зарадили? Новац може бити средство за чињење добра. А ако човек зарађује новац зарад новца, онда је то грех, јер постаје роб свог богатства. У овој трци човек заборавља на Бога, своју душу, вољене. Такав човек не мисли да је потенцијални наследник Царства Божијег, губи тамо своје место, губи душу. Да ли је сиромаштво благослов? Увек сам био против екстрема: бескрајне трке за добрима која често нису ни потребна, и разметљивог сиромаштва, када човек презире благостање, верујући да је изнад брига о материјалним стварима. Има људи који ходају у дроњцима, не воде рачуна о себи и верују да је то Богу угодно. Наравно да није. Недавно сам прочитао речи протојереја Димитрија Смирнова, који је једном рекао: „У младости сам веровао да је човек створен за патњу. Сада сам старија особа и схватам да је човек створен за радост. Ако ти је Господ дао тело и душу, онда ти је дао и таленте. Схвати шта ти је Бог дао! Ако човек препозна свој таленат и ради на њему, постане професионалац у својој области и захваљујући томе зарађује - шта је лоше у томе? Он обезбеђује породицу, помаже родбину, чини свет бољим местом – да ли је то грех? Наравно да не. Неки људи верују да је свет заробљен у злу и греху - али овај свет нам је дат од Бога. Да ли нам је Бог дао опаки свет или га ми чинимо таквим? Морамо гледати, не на изопаченост света, већ на себе. Наравно, тешко је, али сви можемо да живимо, угађајући вољенима и Небу. Лекције Ајнштајна и Перелмана Како је дивно видети особу остварену у свом омиљеном послу! Међутим, често се виде и обрнуте ситуације: човек устане у седам ујутру, оде на невољни посао, уради то некако, па се врати кући. Овако протиче његов живот. Разговарао сам са таквим људима и често кажу да су некада желели да ураде нешто сасвим друго, али није ишло. Питам: зашто? Одговор: Па, такав је живот. Тако је сам закопао богомдани таленат у земљу! Ко је крив што му је живот досадан – Бог или он сам? Нећу се уморити од понављања: развијајте таленте, а успех и признање ће доћи. Нема потребе да трошите живот на невољен посао, немате потребе да изаберете невољену особу за своју жену - Бог то не жели. И онда неки живе како морају, па се жале да „Бог им није дао срећу“. Господ је нешто дао, али човек није искористио, закопао је своје таленте у земљу. Испуњење није увек једнако богатству. Сетимо се Ајнштајна: бриљантна личност за коју сви знају, али да ли је био милионер? Не. Да ли је био изнутра богат, остварен? Сигурно. Или узмите у обзир руског математичара Григорија Перелмана, који је одбио награду од милион долара за доказивање Поенкареове теореме. Разлог одбијања је неслагање научника са математичком заједницом која је доделила ову награду. Можете ли замислити? Ова особа није срећна због количине новца на располагању, већ због онога што ради. Управо ти људи се могу сматрати заиста богатим и успешним. Ако сами себи изаберемо уски бедни пут - ово је искључиво наш избор. Постоји мит да се богатство стиче само неким непоштеним средствима. Чини ми се да такве предрасуде шире појединци који нису успели да се остваре. Међу богатим људима има много оних који су напорно радили да би постигли свој ниво просперитета. Колико често људи проналазе изговоре за сопствену лењост! Не желе да раде, не траже прилике да побољшају своје животе, измишљају много разлога зашто нису успешни. Богатство није порок, оно је средство да се свет учини бољим. Али лењост је заиста грех са којим се треба борити. https://gorlovka-eparhia.com.ua/pochemu-bog-sozdal-odnih-bogatymi-a-drugih-bednymi/

Мотив три: слабост и анксиозност Тако жена која није успела да пронађе своју љубав и да се уда, у религији тражи изговор за презир брака или за остварење својих нада у односима у заједници. Још упадљивија варијанта неуротичне религиозности је самобичевање и мазохизам. Зашто се ово дешава? По правилу, овај облик неурозе је повезан са психичким злостављањем доживљеним, можда у детињству или адолесценцији, у коме се дете уверило да је страшни грешник и да је за њега предвиђена казна од Бога. Мазохизам је прилика да себе казни у овом животу како би у загробном животу потпуно исцрпео казну Божију против себе. Човек несвесно почиње себи да наноси штету. Забрањује себи да буде срећан, ускраћује себи задовољства, угрожава се болестима (за такве особе су типичне прехладе, циститис, гастритис) или се бави ситним и несвесним самосакаћењем (гребе руке, кида косу). А ово ризично понашање има један задатак – да се подвргне некој врсти патње, која би била избављење од надолазеће казне. Патити овде да се не би страдало на оном свету. Мотив четврти: очекивање чуда Авај, много је таквих жена које долазе у Цркву у нади да ће им Бог уредити срећу, брак, везе. Ова категорија жена се може сврстати у три групе. У првом случају, жена је сигурна да ће Бог послати некога ко ће постати њен принц. Стога она пред собом види један једноставан задатак: да угоди Богу, да тражи, моли се, исповеда се, очекујући да се деси чудо и срећа једног дана падне на њу. Истовремено, таква жена нема потенцијалне везе јер бежи од њих, плаши се, али је сигурна да ће јој Бог ипак послати љубав. Она ће све примити од Бога. Обично се дешава да се на хоризонту појави особа која се представља као „гласник Господа Бога“, али у ствари открива потенцијалну жртву у таквој жени. Жена се лако превари, верује у мит, пати, јер такав човек не само да живи на њен рачун, већ је понижава, бије, често захтева немогуће. Она толерише таквог човека, верујући да га је Господ послао к њој, са њим ју је наградио. Другу групу жена карактерише недостатак поверења у Бога. Таква жена се не моли Њему, али постоји жеља да се сретне са верујућим човеком у цркви. Пошто је верник, онда се он придржава правила, а то значи да је добар и да ће правилно одгајати децу, волети и бринути о својој жени. Верујући човек је као гаранција сигурности. Међутим, ово је замка. Такви људи заиста показују побожност, много се моле, пристојно стоје, редовно се исповедају, чак и плачу. Они вредно помажу у храму, угађајући свима. И када се, коначно, нека жена, дирнута православним врлинама, уда за таквог, прича се понавља. Почиње експлоатација, манипулација, тиранија, понижавање, зависност. Жена поново трпи, убеђена да тако треба, јер њен муж је православац. Трећа врста неуротичне религиозности, иако ретка, прилично је опасна. За жене овог типа је својствено да, када дођу у храм, у свештеницима или било ком другом мушкарцу у храму виде идеал - јаке, храбре подвижнике и раднике који не пију, не пуше, не блудниче. Таква идеализација доводи до тога да се жене заљубљују, покушавају да остваре романтичне везе. У њима живи неуротична нада, која је апсолутно несвесна, да је служење Цркви и Богу (а заправо мушкарцима) остварење женског позива. Колико неуротика има у храму? Сваки свештеник има своју идеју о томе, тако да подаци могу варирати. Људи са неурозом бирају посебне свештенике. Пре свега, они који су спремни да слушају, дају им додатну пажњу и посвете време. То је случај са мном од почетка моје службе. И сам сам неуротичар, неуротични мотиви су ми познати и стално их откривам у себи. Људи са неуротичном религиозношћу су ми предодређени. Најмање половина оних који долазе у храм су и даље људи здраве религиозности. Међу другом половином, један део су неуротичари а други део су једноставно психички нездрави људи. А чак је и ова четвртина подељена на две половине. На оне који су заиста озбиљно и тешко болесни, и оне који су у граничном стању, како кажу психијатри. Другим речима, у цркви има око четвртина неуротичних парохијана, али се ја надам да их је ипак мање. Неко тражи патњу у религији, потврђујући свој мазохизам, неко добија снагу и самопоуздање, неко постаје фанатик, неко проналази за себе фантастичну митологију. У сваком случају, неуротичност се испољава у изопачењу религиозности своје душе. Неуротичар чини религију неуротичном за себе, а не обрнуто. За савремено православље неуроза је опасна кроз митологију и психологизацију. Неуроза је увек извор лажи. Неуроза је увек урањање у лавиринт менталних превирања и личне самообмане. Неуроза искривљује религију и доноси бол. Али пре или касније, неуроза отера човека из религије, и он напусти заједницу и Цркву. И то је стварно тужно. https://www.pravmir.ru/chto-sdelat-chtobyi-bog-menya-ne-nakazal/