Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'постане'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Marina Abramović na putu da postane počasni akademik SANU, dobila glasove za drugi krug LAT.RT.RS Do kraja meseca svih osam odeljenja SANU moraju da završe prvi krug glasanja za nove članove Put do SANU popločan svinjskim kostima: Čime je Marina Abramović zaslužila da bude akademik LAT.RT.RS Umetnicu performansa za članstvo u instituciji najznačajnijih srpskih intelektualaca predložio je Mrđan Bajić
  2. Много пута чујете из уста свештеника како говоре о духовном напретку или говоре: „Потрудимо се да постанемо духовни људи." Али шта на крају значи духовни напредак , шта значи духовност? Јесмо ли изврнули ствари у нашим мислима? Када оци Цркве говоре о духовности, они не говоре о етици. Црква нам даје духовност, а не морално савршенство. Духовна личност је свакако и морална личност, али морална личност не значи духовна личност. Бити морално добар - можемо сами да постигнемо, али то није поента, то не треба да постане само по себи циљ, етика сама по себи није довољна да привуче Божију милост. На пример, колико год да си чист, колико год апстинент био, ма колико ти живот био беспрекоран, ако живиш у девичанству, ма колико био праведан, укратко, сви те сматрају моралном особом, али ако немаш смирења, ништа ниси постигао, јер „Господ даје благодат смиренима“. Да се вратимо на тему. Кажемо да нам Црква даје духовност. Шта је духовност? Духовност је стање у коме је човек победио своју себичност, самољубље, победио је светске ствари и сада у покајању и смирењу живи за Христа, кроз Христа. Он живи, другим речима, не да би изградио добро име у друштву, да не би постао славан и омиљен од људи због чистоте свог живота или због својих врлина, већ живи за Христа, живи за друге, он живи кроз Христа, односно живи кроз Свете Тајне Цркве и иде тако далеко да са апостолом каже: „ Не живим више ја, него живи у мени Христос“ . Духовни човек није онај који проучава светску мудрост, нити моралан човек, већ онај који је упућен у тајну љубави. Ако се усуђујем да кажем ко је духовни човек, рекао бих да је то човек који воли. Јер, бесконачни циљ који смо сви позвани да дотакнемо је љубав у Христу, односно искрена љубав, несебична љубав, љубав која може да достигне жртву Крста, а да у њој не садржи злобу. „Љуби и чини шта хоћеш“, рече старац једном монаху. Јер ако истински волиш, биће ти незамисливо да узнемириш ближњег, да му учиниш неправду, да га осудиш. Ако волите, биће вам незамисливо да нађете мир у свом самољубљу, у својој удобности. . . захватиће вас „благословено безумље“, како каже свети Јован Лествичник, у коме ће, и када тело буде уморно и истрошено подвижничким трудом, живети речи „Ја спавам, а срце је моје будно“ од изобиља љубави према Њему. Љубав је циљ живота јер је Бог љубав. Човек који има за циљ сједињење са Богом (по подобију) као да тежи стицању љубави. Св. Јован Лествичник опет каже да „ко хоће да говори о љубави као да покушава да говори о самом Богу“. Љубав је по свом квалитету подобије Божије, колико је то људски могуће. Својим дејством је опојност душе. По својствима је извор вере, понор дуготрпљења, море смирења. Зато сам се усудио да кажем да је, ипак, духовна особа она која воли, која има љубав не само за своје пријатеље и рођаке, не само за људе, већ за сву творевину! Све ово помињемо да се не бисмо обесхрабрили и покушали да одмах освојимо степенице Неба, јер се успут можемо разочарати. Стога не смемо заборавити следеће: „као што не може за трен оздравити онај ко је прошао кроз дуготрајну болест, тако није могуће победити наше страсти или чак једну од наших страсти одједном“ (Св. Јован Лествичник). Потребно је инсистирање, стрпљење, молитва, пажња, понизност и покајање. Али и нешто веома важно: сваки човек може много тога да постигне у свом животу, али не може постићи светост ван Светих Тајни Цркве. Јер Црква је Христос који се простире кроз векове. Црква је Христос, дакле ако смо далеко од Цркве, ми смо далеко од Христа, иако ће неки тврдити да верују у Христа, одбацујући Цркву Његову. Ко одбацује Православну Цркву, далеко је од Светлости, Истине, Љубави и Вечног Живота. И нека нико не каже да „ми не желимо да постанемо свети“, јер онај ко и у себи свесно одбацује светост, одбацује сврху свог стварања. Сви смо створени по обличју и подобију Божијем, односно створени смо слободни умом, расудом и разумом, да бисмо се од земаљских људи по благодати преобразили у Богочовека, у светитеље, у бића која живе складно заједно са Богом у вечној радости. Ако нећемо такву будућност, сами смо криви. Духовни живот је живот праштања и љубави. Ако не праштамо другима и ако не волимо - немојмо се заваравати – ми не водимо духовни живот, ма колико „морално непорочни“ били, јер „сваки који воли од Бога је рођен и Бога познаје“. *** Након што се ожениш, живи као ожењен човек. Ово говорим зато што посматрам појаву где се код неких хришћана који су изабрали брачни живот после неколико година буди „божанска љубомора“ која изазива мисли и понашања која их одводе од брачних обавеза. Док су у браку, вероватно имају децу, мисле да је дошло време да живе као монаси. И, нажалост, о томе одлучују сами, без сагласности супружника. Подвижништво у браку је природно неопходно, јер иначе брак неће служити својој сврси, а то је путовање мушкарца и жене ка обожењу . Али једно је аскетска свест у браку, а друго – крајња стања подражавања монашком животу. Ти ниси монах, човече, ти си ожењен! Неки од њих иду толико далеко да игноришу шетњу са супружником као недуховно! Или сами одлуче да се уздрже од интимних односа. Колико год је духовно вршити наше правило (дневну молитву), толико је духовно ићи у шетњу са својим супружником. Ако је духовно трчање по манастирима, духовно је и миловати лице мужа који се уморан с посла враћа кући, жени рећи лепу реч за оброк који је скувала. Нажалост, постоји мисао да ако си Божији човек, не треба да бринеш о свом телу. Ако сте монах, пустињак, горе наведено може важити. Али и ако си монах у општем манастиру, позван си да будеш негован, да се купаш. Ако ово важи за монахе, колико више важи за људе који живе у свету и који су ожењени. Св. Јован Златоусти је истицао да жена треба да води рачуна о свом изгледу да би била пожељна свом мужу, а мушкарац треба да води рачуна о свом изгледу како би угодио својој жени. Видимо да такву разборитост имају богоносни оци Цркве у овим стварима. Није духовно да мужеви запуштају свој изглед из „духовних“ разлога. Друга особа се удала за тебе, жели те за свог мужа, жели те за своју жену, није одлучила да живи са тобом као твојим цимером! Удала се за тебе када си имао 70 кг, а не 120 кг! Када неко каже да воли своју жену, а откако се оженио угојио се 50 кг, то показује да се његова љубав претворила у утакмицу. Сео је и препустио се јелу. Када волите другог, пазите на све, чак и на своју тежину. Дакле, ваше спасење не зависи од тога колико сте манастира посетили или колико сте се молили. Ваше спасење долази кроз вашег супружника, кроз ваше брачне дужности, кроз вашу породицу, кроз ваш брачни живот. Сви ви који се венчавате морате схватити да су вам, природно, монаси пример, као што су анђели пример монасима. Али као што монаси не могу да се попну на кров и лете, а анђели могу, тако и ви ожењени не радите ствари које су искрено само за монахе, као што су невиност, целибат, затварање. Морате стећи дух монаха, који је дух послушности, праштања, смирења и љубави. Брачни људи који, након што су окусили брачну радост (у младости) а онда изненада (после неколико година) у себи пробудили монаха или монахињу, не пролазе добро. Молитве су добре, али је и прање судова духовно; читање Божије речи је добро, али и путовање са супружником је духовно, посете манастирима су добре и благословене, али је корисно организовати и романтичну вечеру са вољеном особом. Духовна храброст није постати ожењен монах, већ никада не разочарати вољеног. Нека ваш брак, ваш дом постану место једнодушности, удобности, праштања и разумевања. Пошто се ожениш, живи као ожењен у послушности, па ћеш се спасти. Надам се да ћете „добити“ дух горе написаног. архим. Павлос Пападопулос https://zadrugata.com
  3. "Требало би да су људска права општа – да почивају на самој претпоставци бивања човеком. Право на лечење, на образовање, на рад, на доступност природних ресурса (воде, ваздуха) – ништа не би смело да доводи у питање. Одређена права се у извесним ситуацијама (рецимо, у случају тешких криминалних радњи) могу ускратити, или ограничити, услед ванредних околности; па ипак, то не важи за најопштија права, која су загарантована највишим државним актима. Наше законодавство не предвиђа смртну казну, но и у оним државама где таква мера постоји, постоји и обавеза да се осуђеник лечи пре но што му се да смртноносна инјекција, да се послужимо овим екстремним примером. Готово две године непрекидног храњења страхом од заразе довеле су, међутим, до тога да се људи одричу општих права. Они их одричу другима, али не разумеју да се окрећу и сами против себе. Уверени су, да су крсташи против затуцаних маса равноземљаша и љубитеља марвених лекова, које им угрожавају животе. Верују да је њихов театрални гнев праведан и „цивилизацијски“. Тенденциозно се, тако, кува и подгрева идеја о ПОДОБНОСТИ, којом се остварују одређене привилегије. Та подобност прокламује се одозго, а наше је само да прихватимо и чинимо оно што нам се каже, без икакве запитаности. Контрадикције у саопштењима, које, ево, за дуга времена добијају колосалне размере, непосредни увиди у оно што се дешава у нашој околини; сумњива истраживања, упадљива незаинтересованост за сваку идеју која остаје ван званичне агенде, закључци који не следе или тек у неком малом проценту следе из изложеног – све то уопште се не узима у обзир. Немамо право да се питамо. Уколико то учинимо, у најмању руку бићемо исмејани и оптужени за незнање, глупост, недостатак емпатије и томе подобно. Закључак је само један – вакцинишите се. Зашто? Зато што је то цивилизацијски чин. Да ли ће вакцина спречити ширење заразе? Очигледно, то се не дешава. Тврди се, да се могућност ширења смањује, али емпирија не говори томе у прилог. Да ли ће вакцина да вас заштити од разбољевања? Можда хоће, а можда баш вас неће. Али – и у томе коначно остаје једини аргумент у прилог вакцинацији – спречиће развијање тежих симптома и смрт. Сасвим довољно, је ли тако? Не, није довољно. Ником разумном то не би био довољан разлог за овакву пропаганду, малтретирање и застрашивање људи. Зато се људима и мора „помоћи“ да се ставе на одређену страну – и то тако, што ће им се ускраћивати права уколико то не учине. Неко ће, тако, пристати из страха, неко из конформизма. Па ипак, уз овако неубедљиву аргументацију и слабу наду за спас, људи се плаше и даље, и за то неко „мора“ да буде крив. Идеална жртвена јагњад су невакцинисани. Пошто је јасно да они нису једини који помажу ширење вируса, онда су криви због тога што се упућују на лечење, иако нису заслужили. У јавности се све отвореније изражава идеја, да, поред ускраћивање слободе кретања, одласка у набавку, на културна и друштвена збивања, невакцинисанима треба ускратити и право на лечење. Они, наиме, заузимају места у болничким креветима, црпе здравствени систем, те због тога нега мањка онима који су је заслужили. Монструозност ове идеје је далекосежна, али њени заступници то не увиђају. Уколико здравствена заштита, наиме, зависи од тога шта сте са своје стране учинили да се не разболите, кратак је пут до идеје да се здравствена заштита ускрати гојазнима, пушачима, потхрањенима, људима који пију алкохол, који се не хране здраво, и на концу – сиромашнима. Јер, у либералном систему идеја, у условима апсолутне слободе свак има могућност да се избори за свој успех, а ако то не учини, кривица је искључиво на њему. Колико је тај концепт слободе дискутабилан, говоре и консеквенце до којих он доводи, а којима непосредно сведочимо. У овом часу, ваше мишљење поклапа се са званичним и можете се сматрати привилегованим; али, на ком ће следећем питању оно ипак морати да се мимоиђе са прокламованим ставом и да вас лиши тих привилегија? Или је поента у томе да се УВЕК пристане на СВЕ? И где је онда ваша слобода? Док пландемијска психоза не јењава, пред нашим очима кува се нова, још делотворнија агенда за држање људи у страху и покорности. Реч је о зеленој агенди која се, од искрене и ентузијастичне забринутости за ресурсе и добробит планете претвара у отворени рат против људи. Превасходно – сиромашних људи. Ко су загађивачи? Сиромаси, разуме се, који ложе тракторске гуме и старе ципеле да би се огрејали, и нико не може да их натера да купе скупље и квалитетније гориво, вајка се један инфлуенсер овдашњи. Зелене таксе и остале ујдурме за сад само филују већ пуне џепове, ускраћивање права на кретање (и сходну томе, употребу фосилних горива) већ је прогутано као партикуларно (дакле, не исто за све), само ће се разлози променити – уместо спречавања заразе, за спас планете. Не морамо уопште ићи толико далеко да разматрамо теорије о „златној милијарди“ , људима из сенке, ужасавајућем понору између шачице привилегованих с једне стране и обезглављених, преплашених и отуђених маса „обичних људи“ с друге. У пракси, показује се да је сасвим довољно да се људима баци кост око које ће се закрвити, прљав посао обавиће сами, мржњом, острашћеношћу, недостатком љубави и вере и у корену свега тога – страхом. Добро би било да макар будемо свесни ко прибавља највећу корист из таквог стања ствари, а ко подноси највећи терет. Можда још важније – морамо имати на уму да нас стављање на страну привилегованих, климоглави, аплаузи и лајање на другомислеће – неће учинити делом тог одабраног друштва – можда тек бесплатним маркетиншким радником. Једнако као што ни подсмех неће „уразумити нецивилизоване“, а мржња развити емпатију." https://www.facebook.com/Spiritual-guerilla-Духовна-хајдучија-413471679464588/
  4. Света Софија ипак постаје џамија Иако је турски председник Реџеп Тајип Ердоган 8. јуна изјавио да ће прво сачекати одлуку Државног савета (највиши Управни суд) и тек након ње донети одлуку о статусу Свете Софије нису престајали да се у јавности појављују различити ставови по том питању, као и неке тенденциозне информације. Тако се половином јуна могла прочитати вест да се већ врше припреме за реконверзију у џамију, док су поједини провладини медији писали о томе како ће се прва молитва одржати 15. јула, на годишњицу неуспелог државног удара. Министар правде Турске Абдулхамид Гул је рекао да земља треба да „сломи ланце“ на Светој Софији тиме што ће бити отворена за молитву и да се тaко испуни воља султана Мехмеда II Освајача. Он је додао да је то питање националног суверенитета и да то није међународна брига. У изјавама турских политичара могло се чути да је право да се изврши конверзија „стечено мачем“, а за које турски исламски теолог Ихсан Елиачик тврди да нема утемељење у Курану. Према мишљењу антрополога Тугбе Танери Ердемир, Света Софија је нека врста талисмана за турске исламисте, а има оних који верују да сви проблеми Турске проистичу из тога што је музеј, а не џамија. Наиме, Ердоган се суочава са бројним потешкоћама, растом инфлације и незапослености, јер је због проглашене пандемије знатно успорена турска привреда која је од претходне године у рецесији, док је Турска увучена у скупе и сложене ратне операције у Сирији и Либији. Због свега овога опада подршка његовој партији, па би конверзијом могао, бар на неко време, да поправи своју нарушену позицију. Према неким испитивањима јавног мњења у Турској спроведених половином јуна, 73,3% грађана је било за то да се Света Софија прогласи џамијом, док је свега 22,4% одговорило са не. Занимљиво је да се међу онима који су за промену не налазе само бирачи АКП, већ и опозиционе просекуларне Републиканске народне партије. То је разлог што неки питање статуса тумаче и као покушај дискредитације опозиционог градоначелника Истанбула, Екрема Имамоглуа. Сам Имамоглу је изјавио да сад није време да се о том питању расправља, јер Турска има великих економских проблема. Међу бројним изјавама које су се тицале питања статуса Свете Софије доста пажње привукла је, најблаже речено, контроверзна и од стране неких Јермена критикована, изјава Јерменског Патријарха у Истанбулу Сахака II Машалиана од 12. јуна, да треба да буде дом молитве, али да се унутар џамије обезбеди простор и за хришћане. Синод Грчке архиепископије позвао је да Турска задржи статус кво истакавши да је вредност овог споменика „универзална, јер хришћанство има наднационално и универзално зрачење“ и да „се на јединствен начин изражава хришћанска концепција врховног добра и лепоте“, те да ће било каква промена изазвати протест и фрустрацију код хришћана широм света, као и нанети штету Турској на много начина. Архиепископ Јероним је накнадно изјавио да верује да се Турци неће усудити да то учине. Против су и римокатолички бискупи у Турској, али су се оградили ставом да је на властима да одлучују о томе. На критику је наишло и дуго ћутање Патријарха Вартоломеја, иако се он у више наврата (2013, 2014. и 2017) изјашњавао против промене статуса. У последње време, по некима закаснело и млако, он се обратио још два пута. Прво је у изјави за Вашингтон пост (23. јуна) изјавио да је шокиран и погођен Ердогановим изјавама, а потом је крајем месеца упозорио да промена може да унесе поделе „јер ће разочарати милионе хришћана широм света“ и довести до раздора између ислама и хришћанства. Иако блага, изјава патријарха је у неким турским националистичким круговима протумачена као најава напада на муслимане. Са нестрпљењем се чекала пресуда Државног савета по жалби Асоцијације за подршку антиквитетима и животну средину, али је 2. јула након свега седамнаест минута дугог претреса, саопштено да ће одлука бити објављена тек за петнаест дана, као и да Ердоган може да обави конверзију путем декрета. Без обзира на одлуку суда, а можда и на коначну одлуку о статусу, не би било изненађење да у Светој Софији буду одржане молитве, као што су шпекулисали неки медији. Према неким написима, Ердоган је већ дао инструкције да се изврше припреме о годишњици неуспешног државног удара. Најава да се то може десити изазвала је додатне негативне међународне реакције црквених кругова, влада, различитих невладиних организација и бројних стручњака, док је Министарство иностраних послова Турске било доста оштро према свим критикама. Против се поново огласила и Грчка изјавом министарке за културу Лине Мендони, да Турска оживљава „фанатично националистичко и верско расположење“ и ставом да се одлука о статусу не може донети без сагласности УНЕСКО. Са тим се сложио и заменик директора УНЕСКО Ернесто Отоне Рамирез. Тензије су додатно порасле након изјаве државног секретара Мајкла Помпеа од 1. јула, да САД „захтевају од Владе Турске да Свету Софију сачува као музеј“. Турску је подржо први човек Исламске организације Малезије Махмуд Азми Абдул Хамид, твитом да „Аја Софија треба да се поштује као џамија“, додавши да се „права муслимана константно оспоравају“. Заменик председника Европске комисије Маргаритис Схоинас изјавио је да је „Света Софија глобални симбол мирног суживота религија и култура“, као и да ће Европска комисија о питању Свете Софија саопштити коначан став након одлуке турске Владе“. Руска страна се показала најагилнијом по овом питању. Министарство спољних послова Руске Федерације је саопштило да се очекује избалансирана одлука по питању статуса. Mитрополит Иларион, први човек Одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије, поново се огласио 3. јула оштријим ставом. Он је тада рекао да се не можемо враћати у средњи век и да би „у садашњим околностима овај чин био неприхватљиво кршење верских слобода“. Патријарх московски и све Русије Кирил изјавио је потом да угрожавање Аја Софије представља угрожавање целокупне хришћанске цивилизације, а самим тим и руске духовности и историје. Портпарол Кремља Дмтриј Песков саопштио је да Русија сматра да је то унутрашње питање Турске, али да се нада да ће власти добро размотрити каква ће бити одлука. Огласила се руска Дума са поруком турским парламентарцима да „темељно проуче насталу ситуацију и покажу мудрост приликом доношења одлуке“. Ако се узме у обзир да је ће одлуку о коначном статусу донети сам(о) Ердоган, тешко је поверовати да ће овај апел имати одјека међу посланицима централизовано устројене АКП. Нешто оштрији био је заменик шефа Комитета Државне думе Русије за питања Заједнице независних држава (ЗНД) Константин Затулин, који је изјавио да промена статуса Свете Софије из музеја у џамију личи на покушај турских власти да врате свет у средњи век. Очекује се и реакција руског министарства спољних послова. Оно што је такође упадљиво, да сем митрополита Илариона, Синода грчке цркве, Владике Сергија бихаћко-петровачког, румунског патријарха Данијела, и јерусалимскогн патријарха Теофила и поменутих изјава патријарха Вартоломеја, те руског патријарха Кирила и појединих неформалних група теолога, за сада, јерарси осталих помесних православнх цркава нису уопште реаговали. У изјави од 3. јула Ердоган је одговорио да су критике, упућене од стране САД, Русије и других, директно мешање у суверенитет Турске и да нико нема права да се меша у питања турских светиња. Потезање питања суверенитета служи за мобилизацију гласача, поготово у контексту затегнутих односа са Грчком у источном Медитерану. Председник највеће опозиционе Републиканске народне партије (ЦХП) Кемал Киличдароглу у интервју од 4. јула рекао је да не налази логику у увећавању проблема и заоштравању на међународној сцени у Ердогановим поступцима по питању Свете Софије, већ да ако жели он може само да донесе декрет, али да они (ЦХП) неће томе приговорити у циљу добијања гласова. Света Софија има велику политичку тежину и уколико дође до промене тај процес неће бити могуће преокренути. Питање статуса Свете Софије, може се рећи надилази АКП, као и самог Ердогана, али и било коју политичку странку. Немогуће је рећи да ли ће се Ердоган због добрих међународних односа одрећи заговарања ове идеје пред домаћом јавношћу од које му, пре свега, зависи и останак на власти. Евентуално позитивна одлука би се могла тумачити, према писању Гардијана, и као јасан сигнал како се земља окреће од Запада ка неоосманској судбини. Eрдоган се толико одлучно и јасно изражавао у корист одлуке о промени у џамију да би евентуално одустајање свакако нанело њему много политичке штете и практично значило, политичко самоубиство. Уколико његова одлука буде негативна, питање статуса ће и даље бити актуелно, јер је својим делима у последњих неколико месеци Ердоган дао само ветар у леђа исламистичким и националистичким групама и партијама да од те идеје не одустану. Исламисти фокусирањем на Свету Софију и даље желе да нагласе надмоћност ислама над хришћанством. У отвореном, али одмереном, писму од 2. јула против промене се изјаснио и велики број византолога и османолога. Они су позвали турске власти да наставе са традицијом одговорног управљања спомеником и рекли да је потребно очување историјског ткива и стална видљивост уметничких дела свих периода, одговорно управљање масовним туризмом и заштита од земљотреса. Наиме, турске тврдње да ће чувати Свету Софију као део светске културне баштине, упркос неспорним улагањима, наилазе на сумњу с обзиром на занемаривање осталих споменика византијског наслеђа (недавно се обрушио део Теодосијевог бедема у Истанбулу јер није био одговарајуће обезбеђен). И управо се уместо питања статуса, питање бриге о самом споменику за стручњаке поставља на прво место. Наиме, постоји бојазан да ако би објекат поново постао џамија да би била занемарено очување самог споменика, јер би се Дијанет (Директорат за верске послове), који би у том случају руководио објектом, бавио више промоцијом ислама, него конзерваторским послом. Једино би, према поменутој Тугбе Танери Ердемир, озбиљно залагање самог Ердогана могло да обезбеди услове за заштиту по највишим стандардима. Поставља се и питање шта Ердоган жели да остави као своје наслеђе, као нешто по чему би био запамћен и да ли он сам можда жели да буде у историји препознат као султан Мехмед Освајач, иако је неоосманска политика на многим фронтовима доживела пораз, али се ратови ипак још увек воде непосредно, војном силом, или посредно, меком моћи. Света Софија поново џамија У петак 10. јула, након што је текст предат у штампу, врло брзо по одлуци Државног савета којом је поништен декрет о претварању у музеј, турски председник је потписао указ којим је Свету Софију прогласио џамијом. Ердоган је позвао све да "поштују одлуку турског правосуђа и извршних органа" и рекао да је суверено право Турске како ће Аја Софија бити коришћена. На појединим протурским твитер налозима већ пише „Султан Ердоган, други Освајач Истанбула“. Он је најавио да ће прве молитве бити одржане 24. јула. На тај дан потписан је Лозански споразум 1923. године који Ердоган све више доводи у питање. Данко Страхинић Објављено у листу „Православље – новине Српске патријаршије“ број 1280. од 15. јула 2020.
  5. Поводом празника Уласка Господа и Спаса Исуса Христа у Јерусалим – Цвијети, славе манастира Златица у Подгорици, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос у овој ранохришћанској светињи Свету архијерејску литургију. У бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да Христово распеће траје кроз вјекове, па и у наше дане. “И данас се многи разбјежавају од Њега, додуше и под притиском овога несрећнога вируса, који одвлачи људе са тога пута. Имају они који нијесу данас на службама Божјим, поред Христа, да цјеливају Његове ране и да прославе Његов улазак у Јерусалим”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да има и оних који непрекидно пљују на Господа и који га и данас распињу, као што су га разапели прије двије хиљаде година. “Наставља се Христово распеће, али се наставља и Његов улазак у Јерусалим, Његово непрекидно присуство у овом свијету, Његово прослављање на свим мјестима широм васељене. Прославља се Господ, с једне стране, као што је и у оно вријеме прослављан, али и, с друге – прогони се Господ из људских срдаца, разапиње се, прикива се на крст, као што је прикован на Голготи прије двије хиљаде година. Његово распеће траје до данашњега дана”, објаснио је Владика. Нагласио је да је, у исто вријеме, сила Његовог васкрсења она сила која даје смисао свеукупноме људскоме роду и човјека претвара од смртнога у бесмртно биће. “Даје му побједу над смрћу, над пролазношћу, над ништавилом. И даје му живот вјечни и непролазни. То је смисао Његовог доласка у овај свијет, то је смисао Његовог останка са нама и међу нама, то је смисао и Његовога распећа и Његовога светога васкрсења”, поручио је Митрополит Амфилохије. Рекао је да је златичка светиња посвећена данашњем празнику, чиме се Подгорица призива да, кроз њену обнову, постане нови Јерусалим. Након Литургије темеље златичке светиње опходила је празнична литија, а онда је благосиљан славски колач. Владика Амфилохије је рекао да се Божја служба служи за све и сва. “И за оне који су присутни, и за оне који су одсутни из оправданих разлога, као што су данас многи одсутни због вируса који је завладао овим свијетом. За све се њих приноси ова Служба, сви су они овдје присутни. Духовно су присутни, као што су присутни сви они који су вјековима себе уграђивали у ову светињу”, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Човеку је врло тешко да прими ближњег у своје срце. И врло често Бог не постаје наш Бог, већ „мој“ Бог, зато што се покушаји других људи да уђу у овај наш „свети“ савез доживљавају као духовна агресија. За човека је врло важно да искуси да је мој Бог и твој Бог, да је твој грех, колико год ми био одвратан, у извесном смислу и мој грех. И не могу да те одбацим и да кажем: „Лош си, иди.“ Треба да схватим: ти си тако лош зато што сам и ја тако лош; кад би ја био другачији и ти би био другачији. Врло често се дешава да човек који наизглед живи мање-више побожно (наравно, то је наизглед) као да се уздиже на неки ниво и све људе који засад живе другачије схвата као људе ниже врсте. У ствари, треба да схватимо да се Бог не односи тако према нама. Бог све воли. Не зато што је тако снисходљив, већ зато што је за Њега сваки човек посебна личност. И много грешимо кад почињемо да сортирамо. А нехотице управо то чинимо!
  7. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља рекао је да свети пророци нијесу радили ништа друго до чистили коров, прљавшитину и загађеност из људских срца. „И у исто вријеме, сијали су сјеме Божје науке, Божје доброте и Божје мудрости по људском срцу и уму. Обнављали су својом проповијеђу, својим свједочењем и себе и народ Божји, онај први изабрани народ, и призивали све земаљске народе на обнову. А сва та старозавјетна обнова је припремила Нови завјет који је обнова и Старог завјета и свеукупне Божанске творевине, а посебно обнова људске природе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да је због те обнове сам Бог примио људску природу родивши се од Духа Светога и Пресвете Дјеве. „Тиме је људска природа обновљена обновом вјечном и непролазном. И не само да је Господ примио људску природу рођењем у Витлејему, него је и крстио људску природу крштењем у Јордану и призвао на крштење свакога људскога бића Духом Светим и водом и жртвовао себе за човјека, за спасење свијета и васкрсао своје тијело, а тиме васкрсао људску природу. Свој гроб је претворио у живоносни гроб. Тамо гдје завршава сво људско знање и наука и људски живот – то је гроб. Тај гроб, који би био крај свега што се догађа овдје на земљи у личности Христовој постаје живоносни гроб, извор не смрти него бесмртности“, казао је Владика Амфилохије. Додао је да је Господ обновио људску природу и тиме што ју је вазнио на небеса. „Па и овај храм је посвећен управо светој тајни вазнесења. Вазнио је људску природу на небеса и поставио је с десне стране Бога Оца. Толико је узвишена људска природа, а кроз њу и свеукупна творевина“, нагласио је он. Казао је да је човјек створен не само да остане човјек него да постане богочовјек. „То је мјера људскога савршентва – богочовјечност. И то је оно што је темељ и основа наше вјере хришћанске. На томе ми градимо свој живот. Зато се граде храмови. Зато је храм Вазнесења символ мјере тог истинског људскога савршенства. И ваши преци били су мудри што су баш овдје у Марковићима, у овој Божјој страни испод Ловћена, подигли овај храм Вазнесења“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит Амфилохије је служио парастос упокојеним ктиторима, градитељима, свештенослужитељима и добротворима овога светога храма. На крају је рекао да је наше људско памћење кратко и ограничено и да је само Божје памћење вјечно памћење. „Зато и пјевамо, када се молимо за покој душа наших упокојених – вјечнаја памјат. Не наше памћење, наша памјат, него вјечно, Божје памћење. Да га Господ запамти. И свако људско биће Бог памти и биљежи у књигу свога вјечнога живота. Црква Божја, која је тијело Христа Бога нашега, савршенога Бога и савршенога човјека, и она памти. И она има то вјечно памћење“, казао је Митрополит Амфилохије. По завршетку богослужења приређена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Радио Светигора
  8. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије обавио је данас са свештенством мало освећење обновљене цркве Вазнесења Господњег у Марковићима код Будве и у њој служио Свету архијерејску литургију. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља рекао је да свети пророци нијесу радили ништа друго до чистили коров, прљавшитину и загађеност из људских срца. „И у исто вријеме, сијали су сјеме Божје науке, Божје доброте и Божје мудрости по људском срцу и уму. Обнављали су својом проповијеђу, својим свједочењем и себе и народ Божји, онај први изабрани народ, и призивали све земаљске народе на обнову. А сва та старозавјетна обнова је припремила Нови завјет који је обнова и Старог завјета и свеукупне Божанске творевине, а посебно обнова људске природе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да је због те обнове сам Бог примио људску природу родивши се од Духа Светога и Пресвете Дјеве. „Тиме је људска природа обновљена обновом вјечном и непролазном. И не само да је Господ примио људску природу рођењем у Витлејему, него је и крстио људску природу крштењем у Јордану и призвао на крштење свакога људскога бића Духом Светим и водом и жртвовао себе за човјека, за спасење свијета и васкрсао своје тијело, а тиме васкрсао људску природу. Свој гроб је претворио у живоносни гроб. Тамо гдје завршава сво људско знање и наука и људски живот – то је гроб. Тај гроб, који би био крај свега што се догађа овдје на земљи у личности Христовој постаје живоносни гроб, извор не смрти него бесмртности“, казао је Владика Амфилохије. Додао је да је Господ обновио људску природу и тиме што ју је вазнио на небеса. „Па и овај храм је посвећен управо светој тајни вазнесења. Вазнио је људску природу на небеса и поставио је с десне стране Бога Оца. Толико је узвишена људска природа, а кроз њу и свеукупна творевина“, нагласио је он. Казао је да је човјек створен не само да остане човјек него да постане богочовјек. „То је мјера људскога савршентва – богочовјечност. И то је оно што је темељ и основа наше вјере хришћанске. На томе ми градимо свој живот. Зато се граде храмови. Зато је храм Вазнесења символ мјере тог истинског људскога савршенства. И ваши преци били су мудри што су баш овдје у Марковићима, у овој Божјој страни испод Ловћена, подигли овај храм Вазнесења“, закључио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит Амфилохије је служио парастос упокојеним ктиторима, градитељима, свештенослужитељима и добротворима овога светога храма. На крају је рекао да је наше људско памћење кратко и ограничено и да је само Божје памћење вјечно памћење. „Зато и пјевамо, када се молимо за покој душа наших упокојених – вјечнаја памјат. Не наше памћење, наша памјат, него вјечно, Божје памћење. Да га Господ запамти. И свако људско биће Бог памти и биљежи у књигу свога вјечнога живота. Црква Божја, која је тијело Христа Бога нашега, савршенога Бога и савршенога човјека, и она памти. И она има то вјечно памћење“, казао је Митрополит Амфилохије. По завршетку богослужења приређена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Радио Светигора View full Странице
  9. У покушају да бар на тренутак, одагнам мисли са немилих и тешких догађаја који притискају наше суграђане на југу Србије, реших да вам испричам једну анегдоту са недавног путовања у Париз. И поред тога што је ово путовање трајало само неколико дана, успело ми је да одлетим са једном иностраном компанијом која носи неки српско-франкештајнски назив Ер Србија, односно да отпутујем са београдског аеродрома Никола Тесла, а да се вратим и слетим на нечији туђи аеродром, ко зна које по реду иностране компаније која све зна, ради, може и уме боље од нас самих у нашој земљи, а која га је у међувремену преузела уз ко зна какав уговор и концесију. Тако ова анегдота - скеч, који се одиграо у авиону, поприма у ствари елементе трагедије која траје и у континуитету проширује и продубљује наше туге и неверице, нашег, још једног у низу, сусрета са реалношћу, да смо постали странци у сопственој земљи, да ништа више није наше, да нам је држава маћеха а не мајка за коју су животе дали и наше путеве, земаљске и небеске, костима поплочали, милиони наших предака. Неки су већ прочитали да сам пред полазак написала да плаћамо најскупљи авио превоз у Европи, а вероватно и шире, што значи да сам повратну карту Београд-Париз-Београд платила 45.000 динара. Већ по устаљеној навици, одмах сам са шифром карте покушала да резервишем вегански оброк (не само што се тако храним годинама већ и што смо ми Срби православци у сред најзначајнијег и најдужег поста), када је уследио наредни шок од информације да су оброци укинути на летовима осим на летовима за Њујорк. Та информација ми је онако прошла у полу магли, више као: добро ајде видећу на самом лету шта ће бити у понуди. Не иде у главу па не иде, да су СВИ оброци, односно да је СВЕ што на уста улази - УКИНУТО. Звони телефон. "Где си другарице, колегинице с туризма, знаш шта има ново? Карта за Париз кошта 45.000 динара и укинути су оброци на летовима Ер Србије. Контај ти то?" "Па што ниси ишла из Будимпеште, платила би карту 100 и трансфер 40 евра и мирна Бачка, исплати се за пар сати више путовања до Пеште?" Ћутим ја, шта сад да објашњавам да ми се то не ради, шта треба неке махинације да изводим поред "наше" куће, да се довијам да уштедим? По ко зна који пут гледам бело, осећам се тупаво као на дну јаме, клопке, која нам је ревносно ископана да где год закорачимо у њу упаднемо чим помислимо да ће живот једном кренути "нормално". Полетели смо уобичајено, време је било ведро и изнад нуле. Иза мене разговарају Божидарка и Сретен. Закључујем да су колеге на факултету на постдипломским, путују послом, Сретен је шеф неког пројекта а Божидарка један од оних награђиваних најбољих студената. Одједном, са оба краја авиона излетеше лепотице стјуардесе машући неким папирима у рукама. За њима је тутњао други пар лепотица гурајући колица за послужење. Убрзо смо схватили да су у питању листе путника и да оне оловкама, као флоретима, машу у круг по ваздуху у покушају да лоцирају персоне на одређеним седиштима. Бокте шта је ово, питали смо се у чуду и гледали у неверици, а чувено српско: Ко, јел ја, за добијање на времену макар тих двадесет секунди, нам је лебдело на уснама, док схватимо хоће ли бити избацивања из авиона и да ли ће избацивати оне заокружене на списку или оне друге? Овог пута они заокружени су добро прошли, њима је понуђен "сендвич", да, да, "сендвич" и вода или "кола". Спуштају се очни капци, сужавају се зенице, мук је свуда око нас, колективно нам се одмотава филм о резервацији карте од пре неки дан. А полако схватамо и три пута објављено упозорење да мењање седишта на летовима Ер Србијом није дозвољено.Није безбедност у питању него сендвичи, сунце ти пољубим. Дакле, невера. Сретен: "Шта је ово, Божидарка? Мој сточић је празан. Некако се чудно осећам. Заобишла ме рука судбине. Нисам навикао..." Божидарка: "Па нова правила, штедња друже, нова времена." Сретен: "Па како је ово могуће? Што нам ниси узела карту са сендвичем? Пошто је тај сендвич, мајку му?" Божидарка: "Било је разних опција за доплату, за седиште, за ред, за торбе, за салон, за приоритет. За храну уопште нисам имала избор. Изгледа има нека квота, а и првенство имају имена која алгоритам препозна, она са еиј, ау, оу, уа и тако то. Оно, не зовемо се Клеир Џоунс. Јеби га друже." Сретен: "Па шта то треба да значи, која је сад то фора?" Божидарка: "Изгледа су увели неке тарифе, плаву и црвену." Сретен: "Па видиш... И треба тако размишљати. Уштедети по сваку цену. Како се нису сетили да уведу изување у авиону? То би баш био фазон. Мислим, да уштеде на усисавању овог тепиха?" Божидарка: "Да, а трагови мокрих чарапа и мириси?" Сретен: "Па да, онда нам продају оне папирне, зелене медицинске натикаче, 2 долара комад, можеш да одскакућеш до седишта у једној, или да узмеш пар, 4 долара. Није лоше." Са разгласа се чује: "Нашу нову услугу Елевате дели-бар, можете погледати у брошури у седишту испред вас. Плаћање можете извршити у динарима или еврима. Погледајте и специјалну понуду на акцији кафа+плазма (мала) за само 550 динара. Сви путници могу наручити воду по промотивној цени од 240 динара. Хвала и пријатно уз Елевате дели-бар." Сретен себи у браду: "Где ли су се дели наши добри дани?" Сретен дискретно приупита стјуардесу у пролазу: "Извините, када сте укинули оброке и пиће на летовима?" Лепотица уз осмех опали као из топа: "То нам је нова услуга." Сретен: "Божо, јел ово је робот, уштини ме?" Божидарка отвара часопис Елевате: "Чекај, сад ћемо да видимо... Ево, каже директор Данкууаан Нееиијсмит да су увели четири нове тарифе. Ваљда су то те "нове" услуге. Бела тарифа ти је као клин чорба, без ишта, да путујеш с ручном торбицом. Плава је ако хоћеш на путу да промениш гаће, па мораш да понесеш кофер. Ааааа, црвена тарифа има оброк. Ево можеш и сребрни летач да будеш, да летиш једноставно и лако. Шта год то значило." Сретен: "Како су само креативни ти наши маркетинг менаџери, па ја сам очаран. Некако баш се потруде да се осећаш што горе. То им може бити нова крилатица-што је горе то је боље, летите најгоре са Ер Србијом" Божидарка: "Па немој тако Срето, ево можеш и миље да упишеш, да скупљаш поене." Сретен: "Да, да, уз Ер Србија миље, гарантујемо фит линију." Божидарка: "На нашим летовима задржавате килажу 100%." Сретен: "Не знам ни шта ће им више ту те кесе за повраћање. Немамо шта да повратимо. А могу да нам продају таблете против мучнине. Знаш оно кад те ухвати мука од глади? Како се тога нису сетили?" Смејем се ја а и сви около полако почињу да се кикоћу. Сретен: "Еј! А јел се наплаћује веце? Јесу увели бабасеру или је нека од ових лепотица на услузи?" Божидарка: "Нису, али видиш да нико не иде у веце. Нема шта да их "потера"." ??? Божидарка: "Нешто слабо видим шта пише овде ситним словима у овој брошури." Сретен: "Па ено ти горе, убаци новчић да упалиш светло. 1 евро 50 секунди светла." Сретен: "Чекај бре. Ја сам мислио да се они шале. Мислим алоооо, даће нам воде?" Божидарка: "Шта да ти дају? Имаш воду у дели-бару, 240 динџи." Сретен: "Све ми је јасно осим ко ту шта дели?" Божидарка: "Еј, јел ови дају фискалне рачуне за чипс од 600 динара?" Сретен: "Нема фискалних рачуна у овом дели-бару, драга моја. Знаш ли ти пошто је фискална каса?" Божидарка: "Шта мислиш, хоћемо ли имати кисеоника током целог лета или само првих сат времена? Могли би да продају кесе с кисеоником, то би исто била јединствена услуга." Сретен: "Кисеоник стиже само у ванредним околностима." Божидарка: "И то само за оне "по списку"." Сретен: "Значи, овде нема више ништа џабе?" Божидарка: "Има. Ево салвету би могао да добијеш за џабе. Једна салвета за седишта А, Б и Ц и једна за седишта Д, Е и Ф." Сретен: "Па шта ћемо да радимо с једном салветом нас троје?" Божидарка: "Па то је трослојна салвета. Поделимо, сваком по један слој." ???? Сретен: "Па то! И кад нам на излазу буду рекли: -Хвала што летите Ер Србијом, ми ћемо њима: -НЕМА НА ЧЕМУ... СТВАРНО!" ????? Толико од мене драги моји. Не треба да коментаришем даље. А ви, ако имате још неку идеју како да помогнемо овој компанији да уштеди, јављајте. Ми бар никад нисмо били циције, и овима ћемо бити добри домаћини, да се не осете да су вишак или да нису добродошли, а ми ћемо се већ некако снаћи. Наше гостопримство је чувено а Српским домаћинима увек Бог помаже. Издражаћемо. #AirSerbia #EtihadAirways #Serbia #travel #Belgrade #News #Srbija#Beograd #turizam #Putovanja
  10. Када смо недавно писали о убрзаном процесу бугаризације Православне цркве у Македонији, то је изазвало и скепсу дела наших читалаца, особито оних везаних за традицију македонског православља: Навели смо тада, да овај процес нема подршку саме Бугарске Патријаршије и Свјатејшег патријарха Неофита, који су свесни да би једнострано признање аутокефалности Православне цркве у Македонији, било схваћено у православном свету, како једино и може да буде схваћено, као грубо кршење канона. Али, рекли смо, и да у самом бугарском државном апарату, има много заступника актуелног евроамеричког курса о подели Македоније на софијску и тиранску "интересну сферу". Они су веома активни у прибављању подршке за потчињавање македонске бугарској цркви, у редовима саме јерархије МПЦ-ОА у расколу. Готово да не прође дан да неки бугарски портал или нека телевизија не пренесе "вапај" забринутих македонских црквених великодостојника да их Бугарска "усвоји". При томе већ дуже време предњачи игуман бигорског манастира Партеније, који исихазам схвата као свакодневно давање "километарских" интервјуа о Бугарима као најближим и најдоброжелатељнијим македонским суседима, односно, кад се разгрне та реторика, о томе да су Македонци заправо Бугари. Видети најновији такав учинак: http://religija.mk/arhimandrit-partenij-potrebno-e-istorisko-pomiruvanje-megju-makedoncite-i-bugarite/ Но, данас је потпуно "отворио карте" и Партенијев покровитељ и у медијима најутицајнији архијереј МПЦ-ОА, митрополит струмички у расколу г. Наум. Нашим читаоцима је већ познато да је он покушао да замути кристално јасну аргументацију стобијског епископа Давида (Нинова) о појму "мајке цркве" и стварним проблемима за добијање аутокефалности Македонске цркве. Тада је г. Наум изашао с тезом која не приличи ни неком полазнику семинарије да је "мајка-црква она која прва призна аутокефалност неке (у овом случају Македонске) цркве": Данас је, г. Наум потпуно отворено рекао за бугарску државну телевизију да је за њега Бугарска патријаршија "мајка- црква", односно, да БПЦ никако не сме да пропусти "историјски моменат" да постане мајка црква МПЦ-ОА признавајући јој аутокефалност... http://pogled.mk/митрополит-наум-струмички-бпц-има-ист/ Аргументација Наумова јесте политичка: пошто су побољшани односи Бугарске и Македоније, сада је отворен пут решавању црквеног питања; он чак жали што је свест код свештеника са обе стране бугарско-македонске границе спорије сазревала од свести политичара (!). Другим речима, овај "историјски момент" јесте и прилика да се као добије аутокефалија, истовремено да се сваки садржај аутокефалности испразни у национално-верском смислу и потпуно потчини интересима бугарске политике, односно оних светских центара моћи који управљају бугарском политиком. У сваком случају, ни православна браћа Македонци, ни православна браћа Бугари, нису заслужили такву наумовску фарсу и пулнота Православне Цркве Христове сигурно ће их заштити од ње.
  11. Пише: др Александар Живковић Када смо недавно писали о убрзаном процесу бугаризације Православне цркве у Македонији, то је изазвало и скепсу дела наших читалаца, особито оних везаних за традицију македонског православља: Навели смо тада, да овај процес нема подршку саме Бугарске Патријаршије и Свјатејшег патријарха Неофита, који су свесни да би једнострано признање аутокефалности Православне цркве у Македонији, било схваћено у православном свету, како једино и може да буде схваћено, као грубо кршење канона. Али, рекли смо, и да у самом бугарском државном апарату, има много заступника актуелног евроамеричког курса о подели Македоније на софијску и тиранску "интересну сферу". Они су веома активни у прибављању подршке за потчињавање македонске бугарској цркви, у редовима саме јерархије МПЦ-ОА у расколу. Готово да не прође дан да неки бугарски портал или нека телевизија не пренесе "вапај" забринутих македонских црквених великодостојника да их Бугарска "усвоји". При томе већ дуже време предњачи игуман бигорског манастира Партеније, који исихазам схвата као свакодневно давање "километарских" интервјуа о Бугарима као најближим и најдоброжелатељнијим македонским суседима, односно, кад се разгрне та реторика, о томе да су Македонци заправо Бугари. Видети најновији такав учинак: http://religija.mk/arhimandrit-partenij-potrebno-e-istorisko-pomiruvanje-megju-makedoncite-i-bugarite/ Но, данас је потпуно "отворио карте" и Партенијев покровитељ и у медијима најутицајнији архијереј МПЦ-ОА, митрополит струмички у расколу г. Наум. Нашим читаоцима је већ познато да је он покушао да замути кристално јасну аргументацију стобијског епископа Давида (Нинова) о појму "мајке цркве" и стварним проблемима за добијање аутокефалности Македонске цркве. Тада је г. Наум изашао с тезом која не приличи ни неком полазнику семинарије да је "мајка-црква она која прва призна аутокефалност неке (у овом случају Македонске) цркве": Данас је, г. Наум потпуно отворено рекао за бугарску државну телевизију да је за њега Бугарска патријаршија "мајка- црква", односно, да БПЦ никако не сме да пропусти "историјски моменат" да постане мајка црква МПЦ-ОА признавајући јој аутокефалност... http://pogled.mk/митрополит-наум-струмички-бпц-има-ист/ Аргументација Наумова јесте политичка: пошто су побољшани односи Бугарске и Македоније, сада је отворен пут решавању црквеног питања; он чак жали што је свест код свештеника са обе стране бугарско-македонске границе спорије сазревала од свести политичара (!). Другим речима, овај "историјски момент" јесте и прилика да се као добије аутокефалија, истовремено да се сваки садржај аутокефалности испразни у национално-верском смислу и потпуно потчини интересима бугарске политике, односно оних светских центара моћи који управљају бугарском политиком. У сваком случају, ни православна браћа Македонци, ни православна браћа Бугари, нису заслужили такву наумовску фарсу и пулнота Православне Цркве Христове сигурно ће их заштити од ње. View full Странице
  12. Развод.Ништа неуобичајено, на жалост. Неки пола живота раде и стичу ЗАЈЕДНО, да би један од њих, у неком тренутку, све заслуге приписао себи. Шта се деси? Зашто тако?
  13. Ваздухопловци са батајничког аеродрома молитвено обележили Дан сећања на жртве НАТО агресије на нашу земљу, међу којима је било и доста њихових колега, јер, "Нико није рекао нећу" Великим словима исписан, данашњи новински наслов. Поносно се истиче међу бројним данашњим првим странама српских новина. Изборио се часно за своје насловно место, међу насловима који нас данима замарају и воде у бесконачну расправу. Овај наслов пуно више говори од свих других наслова, наслов пун емоција, прикривеног бола целог народа, храброг узвика војника и беспомоћног вриска жртве. Данашњи наслов у сваком грађанину ове земље буди сиву и тешку тугу у срцу. Односи нас на тренутак у прошлост уз дубоки уздах у грудима сваког од нас. Уздах који прати слика потпуног мрака, сирена које парају небо и разарања које не оставља ништа за живот после. Буди у нама давно заборављену беспомоћност невине жртве. Жртве која поносно стоји на пролећној ливади и чека ударац насилника из мрака. На тренутак покрену се слике из тих дана, слике погинулих, слике хиљада наших безимених суграђана, великих хероја који су то постали у тренутку експлозије и одласка у вечност. Нико их није питао да ли желе да постану хероји и одлете у вечност светлости на хоризонту. Нико их није питао да ли желе да оставе своје најмилије у сузама. Нису им дозволили да се опросте од своје породице, мајки, очева, деце, пријатеља. Нико их није питао да ли желе да одрасту, да ли желе да осете укус првог пољупца, да ли желе да се веселе рађању новог живота, да ли желе да створе бољи свет. Нису их ништа питали. Нису им ништа дали, а све су им узели. Људи из мрака. Људи који су због своје тренутне користи одлучили да из мрака дођу у наше животе и разарају, пале, убијају и коначно победе са бакљом уништења у руци. Колико таква њихова одлука има вредност? Има ли уопште цену? Може ли да се плати? Да ли су задовољни и сретни након свега!? Питања за сваког од њих. Сигуран сам да ће одговоре давати оног дана кад буду напуштали овај овоземаљски живот. Без тих одговора сигурно неће доћи на место где стоје мала Милица, Оливера, Мирослав, Јулијана и бројни други. Враћамо се погледом на наслов пред нама. Сви ми, пред тим насловом издвајамо се на тренутак у свом свету, као јасни знак сведоцима поред нас, како је било тешко тих дана. Како је било тешко живети у овој земљи и шта је свако од нас натеран да види и доживи. Однесени тако у даљину непознатог, бивамо разбијени као таласи на стени непознатог мора. Тешке мисли притисну нам срце и полако крећемо назад у реалност данашњице, у живот са нашим вољенима. Враћамо се у стварност, враћамо се животу и испитивачким погледима наше радознале деце, унука. Станемо тако, иако журимо за неважним стварима и увек изговоримо по коју реченицу о тим данима, о тим тешким временима. Говоримо нашој деци, нашој будућности. То је наш дуг према онима којих нема поред нас, дуг према великим жртвама које су дате тих дана, жртвама датим да би ми данас живели у миру. То је наша обавеза према онима који не могу да испричају своју бол својим наследницима. Свако од нас исприча своју јединствену причу, никад записану, покаже руком на део града који је срушен и исприча како је леп био пре уништења. Исприча како је леп живот био пре тог дана, онда исприча како је било тог дана. Покуша да опише свој болни утисак, бол који је доживео, сузу коју није испустио и жртву коју је видео. Гледа у своје руке које су биле беспомоћне да се одбране од удараца из мрака. Гледа у руке које би дао за будућност своје деце. И на крају увек застанемо и пар секунди ћутимо. Тада тишина говори више од речи. Тих пар секунди, нико не може да опише. Нити велики Добрица Ћосић нити речити Матија Бећковић нити разборити Владета Јеротић. Увек у тим тренуцима, одлучимо и да ублажимо истину јер наша деца то не би могла све да схвате, а не треба им тровати душу са туђим отровом. Отровом давно просутим са неба наше лепе Србије. Тек након тога можемо наставити својим путем. Тако полако, лењо пролазе године. Једна за другом. Слике патње би да побледе, сирене уништења би да се утишају, али свако од нас их носи у срцу и уткане су у нас као својеврсни генетски код нашег народа. Генетски код испреплетан са болом доласка нашег народа на ову светску ветрометину, испреплетан са Косовским болом победе у поразу, испреплетан са Карађорђевим болом устанка или уништења, испреплетан са болним победама на Церу и Колубари, смрзнутим болом беспућа Албаније и болним сазнањем напуштености на обалама Албаније. Тај бол памти и прославе Васкрса са Немачким бомбама 1941. године, али и Васкрса са Савезничким бомбама 1944. године. Подсетили су нас и 1999. године, како знају да нам честитају Васкрс. Болни Васкрси и бомбе са порукама. То се напросто не може заборавити. Постало је део свих нас, део нашег народа. Свако од нас носи хиљадугодишњи бол нашег народа и само му придодаје бол 1999. године. Ове године наш бол је постао пунолетан. Да је други повод, славили би до дубоко у ноћ. Позивали би пријатеље и кумове. Славили би живот и напредак. Боље сутра које долази. Наш пунолетни бол је сећање на велико зло које је дошло из мрака, ударило у наше животе и преполовило их на два неједнака дела. Сви ми сведоци тих догађаја имамо половину пре и половину после. Нису никако једнаке. Једна носи лепоту живота и стварања. Укусну слаткоћу првог пољупца, осмех, трешњин цвет у парку, лепоту мирног живота. Друга половина је наметнута и представља живот после дог дана. Живот на који си натеран да живиш или да се одселиш у неку далеку земљу и натераш себе у души да си тамо сретан. Тамо негде далеко. Дошао је и данашњи 24-ти март, посебан дан за све нас на аеродрому Батајница. Сваког од нас сведока тих догађаја. Док полако облачимо плаву униформу, везујемо кравату и намештамо шапку, у мислима смо у 1999. години. Враћамо се у дан када је све почело. Видим у канцеларији поред себе све моје пријатеље, колеге и саборце. Видим одлучне погледе мојих ваздухопловаца да нема одступања пред силом непријатеља. Видим храбре војнике који ће бранити свој народ до последњег у строју. Видим искрене осмехе младости јер знамо да је истина на нашој страни и да ће једног дана истина победити. Видим и оне који више нису међу нама. Разредио се строј бранилаца Србије. Неки часно дадоше животе у рату, други нестадоше у животу после њега, бројни нас напустише у заслуженој пензији. Сваког марта све нас је мање, али то не значи да истина о тим херојским данима бледи и да се прича о тим херојима заборавља. Поносно и данас корачам према месту где је све започело. Месту срушене команде 204. ловачког авијацијског пука. Команди пука, која је прва подигнута на пустој ливади далеке 1951. године. Великој команди која је одувек била централна грађевина аеродрома Батајница, својеврсни камен темељац овог аеродрома. Команда ловачког пука, представљала је одувек срце ловачке авијације, свих пилота ловаца, бедем ваздушне одбране престонице. Кроз ту Команду прошле су стотине и стотине најбољих пилота, пилота пробраних, храбрих, одлучних и надасве верних отаџбини и свом народу. Сви заједно као један годинама су летели, летели да као поносни орлови чувају свој део неба, небо Отаџбине. Годинама је Команда пука, красила слику аеродрома Батајница и била је својеврсни светионик свих ваздухопловаца и кад су полетали са свог аеродрома и кад су се враћали. Прво што је агресор 1999. године одлучио да уништи, била је Команда 204. ловачког пука. У свом бесу, јер се нисмо покорили, спустили главу, пољубили крваву руку, агресор је желео да сломи дух бранилаца и казни цео наш народ. Како се само преварио! Својом срамном агресијом само је покренуо успавани патриотизам код бројних ваздухопловаца, од пилота, до летача, механичара и војника. Пробудио је безимене Синђелиће. Поносно на плавој блузи данас носим и медаљу учесника у рату 1999. године. Поносан сам на њу и због себе и због оних који данас не корачају поред мене. Носим је због свих нас. По томе се препознају и непознати војници ратници. Показује младим колегама да су сви ови седокоси ваздухопловци из строја, били на месту где је требало кад је отаџбина била у опасности. Данас смо поносно открили на темељима бивше команде и нови споменик. Споменик посвећен нашим палим ваздухопловцима. Нашем Зорану и Миленку. Данашњи дан поделили смо са њиховим породицама. У тишини, уз упаљене свеће и топле речи подршке. Испред окупљеног строја свих ваздухопловаца са аеродрома Батајница, парастос је одржао Архијерејски намесник старопазовачки протојереј ставрофор Миле Јокић и ђакон Светогор Сандић уз нашег бригадног свештеника презвитера Предрага Докића. У бројним новинама, данас ће стајати кратак текст као информација. ВЕЋ ТРАДИЦИОНАЛНО, НА АЕРОДРОМУ БАТАЈНИЦА И ОВОГ 24. МАРТА, ОДРЖАН ЈЕ ПАРАСТОС ПОГИНУЛИМ ВАЗДУХОПЛОВЦИМА ТОКОМ НАТО АГРЕСИЈЕ НА САВЕЗНУ РЕПУБЛИКУ ЈУГОСЛАВИЈУ 1999. ГОДИНЕ. Ову причу данас сам написао због свих нас из рата 1999. године. Бројних безимених војника и цивила. Да се истина о херојским данима не заборави, да се хероји Зоран и Миленко не забораве, да се бол нашег народа разуме и поштује и у данашње време. ПРВИ У РАТУ, ПРВИ У МИРУ! Поносни припадник 204.ваздухопловне бригаде заставник 1 класе Саша ЈОВАНОВИЋ
  14. Су Јанг Зао, професор математике из Кине, пре 15 година доселио се у најјужнији град Српске где је остао све до данас. За „ЕуроБлиц“ каже да не планира да оде из Херцеговине јер је попут магије. Јунг Зао истиче да је срећан што је становник Требиња. – Ко једном дође у ове крајеве увек пожели да се врати, а ето ја сам одлучио да са тадашњом девојком, а сада супругом, останем и Требињу и није ми криво – прича Јанко Зхао. Одмах по доласку од суграђана је добио име Јанко и одлучио је да се крсти и пређе у православље. Прославља Божић и има своју крсну славу Светог Јована Шангајског, који се слави 2. јула. Пости пред све православне празнике, а био је у Пећкој патријаршији на устоличењу патријарха Иринеја. – Чим сам дошао заволео сам Требиње. Када сам упознао човека који ми је водио књиге схватио сам колико су Срби добар и гостољубив народ. По његовој ћерки Ивани дао сам име и мом првом детету. Он је био мој венчани, а затим и крштени кум – рекао је Јанко након преласка на православље. На српско име које је добио од Требињаца није се бунио, а његова супруга добила је име Софија. Јанко има и држављанство БиХ, направио је кућу у Требињу, и отворио неколико радњи. На последњим локалним изборима искористио је право гласа и гласао у требињском Дому пензионера. Каже да је гласао и пре четири године на локалним изборима, јер на то има право, па испуњава грађанску дужност. Иако је по самом доласку рекао да је дошао у Требиње због промене, а не лошег живота у Кини, сада каже да из овог града не жели да иде. Затекли смо га у радњи, али овај пут није био расположен да кометарише српске заставе на штанду у његовој продавници. Занимљиво је да се српске заставе у Требињу једино могу купити у његовој кинеској продавници. Запослени у његовим продавницама кажу да су се заставе највише продавале уочи Дана РС, а најскупље су 5 марака, док оне мале се могу купити и за 2,5 КМ. На декларацији застава са двоглавим орлом написано је да је земља порекла Кина, а увозник управо Јанкова фирма. Сваки купац који уђе у кинеску робну кућу у Требињу, морао их је приметити, јер су уредно сложене на самом уласку, уз касу. Требињци Јанка знају већ петнаестак година, када је као професор математике дошао из једног мањег града код Пекинга као трговац робе. За њим је дошла и његова тадашња девојка, а после супруга. Су Јанг Зао, први требињски Кинез, одмах је од локалног становништва добио име Јанко, а он и његова супруга, неколико година по доласку, крстили су се у Саборном храму у Требињу, па му је то постало и крштено име. БЛИЦ
×
×
  • Креирај ново...