Кад Бог постане страшни судија

Немерљиво много пута сам се срео са људима, поготово религиозним који године, деценије, па и цео свој живот остају у осећају кривице, некада због тривијалних, некада због озбиљнијих грешака. Некада то чак и нису реалне грешке, већ их тако доживљавају.

 

Најчешће, није ствар у грешкама, оне су исто тако често поправљиве, а и када нису може се с њима живети.

 

Јесте да различите хришћанске традиције радо Бога употребљавају као део система награда-казна, јесте да се и у Библији, поготово Старом завету, могу прочитати разни текстови у којима Бог стварно и делује као ,,преки суд”, али то је тако ако Библију доживљавамо као историјску хронику. Али она то најчешће није, већ текстове који је чине, ваља гледати као историју ,,божанске педагогије”, стварања, одгоја, васпитавања човека, историју развоја.

 

Најпре је човек у рају, шетка се, једе, игра се, лепо му, као детету у родитељској кући, али има неке границе, забране које не сме прекршити. Прекршивши забрану он бива кажњен, истеривањем из куће/раја.

 

Тада почиње епопеја, губљење, тражење, робовање, смрт, болести, грешке, награде, казне, 10 заповести као темељ васпитања, разна искуства у којима пада и опет устаје… све оно што и прати развој човека који расте и одваја се од родитеља.

Врхунац Библије је у Новом завету, где више није акценат на недораслости људи, неискуству, непослушности… акценат је на узајамности, одраслости, љубави, размени, давању, праштању. А то могу само они људи који су већ усвојили родитељске/Божије норме али ваља да оне постану и њихови лични избори.

Стари завет је крајње поједностављено гледано рани развој човека, најмлађи узраст, где су систем казне и награде, условљавање, директна упутства, границе, учење одговорности кроз испаштање за лоше понашање главна тема.

Нови завет је, опет крајње поједностављено гледано, позив на потпуно одрастање, преузимање одговорности, и то не само за себе већ и за друге. То је прича о љубави, жртви коју љубав подразумева, идеалима, смислу… нема више кривице, ни казне, сада је тема савест. Моралност не због страха од казне, већ етичност која произилази из свести човека о добру и злу, о преузимању одговорности за сопствену судбину као и судбину ближњих. Не из страха, већ из љубави.

Слику Бога из Старог завета можемо сасвим гледати кроз призму психоаналитичког Супер ега, или што би трансакциони аналитичари рекли Критикујућег (фрустрирајућег) Родитеља. То је родитељ који својим ауторитетом намеће, захтева и кажњава. У Новом завету Бог је савест, тихи унутрашњи глас који говори шта је добро а шта лоше, који раздваја жито од кукоља, који не кажњава, не уништава, он опомиње и води покајању, метаноји, преумљењу, преображају.

То нису два различита Бога, то је исти Бог, али из различитих перспектива. Једна је перспектива детета, друга одраслог човека. На један начин родитеље видимо као деца на други начин када одрастемо, на један се начин родитељи опходе према нама док смо деца а на други када смо одрасли људи.

Кривица није нужно негативно осећање, баш супротно. Али и ту ваља разликовати патолошко од здравог, незрело од зрелог. Зрела је она кривица која нас води признавању грешке, прихватању сопствене погрешивости, покушај репарације тј. исправљања грешке ако је могуће, надомештање штете коју смо направили или ако не, смирено прихватање сопствене ,,лоше стране, несавршености и учење из тог искуства да грешку не поновимо. То је заправо покајање, преумљење, преображај, сазревање, пут индивидуације.

Незрела, патолошка је она кривица која нема епилог, она је деструктивна, то је агресија окренута ка себи, уништитељски порив, без могућности праштања, промене, прихватања, преображаја. Глас лишен љубави, самилости, разумевања. Она је сврха сама себи и сасвим је супротна од библијског наратива, па и Божије воље. Таква је кривица демонски глас, не Божији. Она је зла а не добра, она је деструктивна а не креативна, она уништава а не ствара. То је перверзно извитоперење онога што Библија говори да је Божији циљ стварања човека. Слободан, достојанствен, реалистичан, привржен, креативан, разуман, стваралачки оријентисан, љубављу надахнут човек а не убијен у појам.

Врхунац Библије је у Новом завету, где више није акценат на недораслости људи, неискуству, непослушности… акценат је на узајамности, одраслости, љубави, размени, давању, праштању. А то могу само они људи који су већ усвојили родитељске/Божије норме али ваља да оне постану и њихови лични избори.

Стари завет је крајње поједностављено гледано рани развој човека, најмлађи узраст, где су систем казне и награде, условљавање, директна упутства, границе, учење одговорности кроз испаштање за лоше понашање главна тема.

Нови завет је, опет крајње поједностављено гледано, позив на потпуно одрастање, преузимање одговорности, и то не само за себе већ и за друге. То је прича о љубави, жртви коју љубав подразумева, идеалима, смислу… нема више кривице, ни казне, сада је тема савест. Моралност не због страха од казне, већ етичност која произилази из свести човека о добру и злу, о преузимању одговорности за сопствену судбину као и судбину ближњих. Не из страха, већ из љубави.