Претражи Живе Речи Утехе

Желим вам да вас не боли оно што вас је болело, а да вас воли оно што вас није волело. Желим вам да будете потребнији другима него они вама. Да желите и можете више него што вам треба, а да све што вам претекне поделите са онима који не могу као ви. Немојте узимати много више него што дајете. Да вам оно што имате не буде мање од онога што немате. Нова година ће, разуме се, стићи и онима који је не буду чекали. Међутим, сва чар и јесте у чекању, а не у Новој години. Лепо је чекати нешто у шта сте сигурни да ће доћи. Чекали смо у животу разне ствари, то сви знамо, а увек су нам и сигурно долазиле- само Нове године. На крају ове и на почетку нове године, могли бисмо се као деца заклети или макар рећи себи: - Нећу више никад, или ћу мање него до сада, или ћу само онолико колико морам, јер сам такав какав сам. Немојте се данас борити за оно против чега сте се некад борили. Немојте никад више туђим грешкама објашњавати и правдати своје. Немојте радити оно чега би се ваши родитељи стидели и чега ће се ваша деца сутра стидети, немојте себе проглашавати јединим и најбољим. Најбољи више нису живи, а ми смо ту само зато што њих више нема. Ослобађајте се слугу. Помозите им да не буду слуге, чак и онда када би они то хтели да буду. Поштујте друге људе, немојте их проглашавати пријатељима само онда када су вам потребни. Немојте се доказивати пред горима од себе, пред равнодушнима, пред онима којима би требало платити пиће да би вас слушали и да би вам веровали. Немојте стално викати и тражити још. Понекад реците доста и нећу више, хвала, ни ово нисам заслужио. Немојте тражити да вам се унапред плати оно што сто ћете тек урадити. Могли бисте пре тога вратити или урадити оно што сте већ узели. Будите скромни зато што ви тако хоћете, а не само зато што вам други не дају. Желим вам на крају, да ова година има више среће са вама него претходна! https://zena.blic.rs/lifestyle/novogodisnja-cestitka-duska-radovica-je-i-dan-danas-najlepsa/dvt9c8g

Свештеник Антоније Смирнов - о губитку сина и зашто деца оболевају "Пустите ме унутра, ја сам свештеник, морам да крстим своју децу“, тражио је отац Антоније да оде на одељење интензивне неге. Није био спреман на то да новорођенчад Лука и Ања можда неће преживети. Лекари су се гурали око инкубатора. Бебе су биле тешке 950 грама. Отац Антоније, у фармеркама и џемперу, држао је у рукама чашу обичне воде из чесме и кроз уски прозор са три прста пошкропио сина и ћерку. Тога дана, Црква се сећала монахиње Меланије, светитељке која је родила превремено рођену бебу. Лука и Ања су такође рођени превремено. — "Оља је мршава и крхка, трудноћа је била веома тешка, посебно што се годину и по дана раније родила наша Гликерија. Контракције су почеле у 26. недељи. Стигли смо у породилиште, и испоставило се да је већ два центиметра отворена. Успели су да одложе порођај два дана. Стање шока... “, каже отац Антоније. Деца нису плакала нити дисала. Дежурни лекар није крио да ће близанци бити инвалиди: „Обично их такве овде оставе. Можете и ви одбити, зашто вам ово треба?" Али мајка Олга није ни причала о овој теми. У породилишту је провела недељу дана: мужа је смела да види само на неколико минута. Када је отпуштена, смела је да зове хитну помоћ највише једном дневно. Ово је трајало око месец дана. „Звали би једном, а онда не би знали цео дан да ли су живи или не. Окренеш број, а срце ти лупа: шта ће сад рећи? Ако се нешто догоди, не пријаве то увек одмах. Било је тако стресно, јасно се сећам како ме је мозак болео од пренапрезања. Искрено да вам кажем, нисам желео да верујем, плашио сам се. Хоћемо ли све ово моћи да издржимо? Осечао сам жамор у глави али сам, с друге стране, схватио да морам потпуно да верујем Господу." Лука и Ања су били неговани у болници пет месеци. Приликом отпуштања, отац Антоније је доктору поставио „наивно“ питање: „Докторе, реците ми, молим вас, хоће ли они и даље имати церебралну парализу или не?“ Тешећи га, доктор је изразио наду да би се девојчица могла опоравити. Родитељима нико није рекао како да се даље понашају и шта да раде са бебама уопште. Деца су једва знала да гутају. Ања је прво храњена изцеђеним млеком. Лука је једва пио из флашице. "Било је тако тешко... Он лежи на боку, држи флашицу око 50 минута. Неколико недеља сам стајао поред креветића, он је пио веома споро. Изгубио сам живце и помислио да ћу, ако ово настави да траје, једноставно полудети. Како да издржимо? " Прве године родитељи су заборавили на себе и спавали два сата дневно. Касније је постало јасно да су близанци имали тетрапарезу - тешки облик церебралне парализе: нису могли да држе подигнуте главе, нису седели ни пузали. Лука је рођен први и патио је више од своје сестре, имао је интравентрикуларно крварење четвртог степена. Због тога је убрзо почео хидроцефалус, компликација у којој детету расте глава. Лука је прошао четири неурохируршке операције. Ања није имала тако озбиљне проблеме као њен брат: због хипоксије су се формирале цисте у мозгу, али су се временом повукле. Деца су патила од ретинопатије - неразвијености крвних судова у очима - и страбизма. Лукин оптички нерв атрофирао је његов вид на 4%, иако је дечак могао јасно да разликује ко му се приближава. - "Стално се тресеш над њима. Родитељи обично имају велику радост бринући о својој новорођенчади. А о деци са церебралном парализом треба се бринути током целог живота. Свако јутро пресвлачио сам му пелену, прао га, окретао га, умивао, стављао га у високу столицу, правио кашу, хранио га. Нисам имао времена да кукам. Али Оља и ја разумемо да имамо једно друго, имамо Христа, верујемо Му и осећамо молитве других људи, па нам је лакше." Близанци нису проговорили до своје треће године. Ања је могла руком да покаже где је боли, али Лука није. Девојчица је рекла своју прву реч мама са три године. Сада самоуверено каже „да“ и „не“, али раније је једноставно одмахивала главом. Лука је изговарао различите звукове, али главна реч је била „тата“. Када би отац Антоније само позвонио на врата, Лука је већ био срећан. Али ако би изненада дошла његова старија сестра или неко други, он би се веома узнемирио. По први пут, дечак је свесно позвао мајку са пет година - годину дана касније, истог дана, његово срце је стало. „Обично деца већ са 8 месеци почну да брбљају нешто попут „ма-ма-ма“, али код Луке се то десило много касније, зато што је био недоношче“, каже мајка Олга. „Чак је почео и да се смеје са три године" У почетку, Лука и Ања „нису комуницирали“, чак ни када су лежали једно поред другог на великом тепиху. Нису се превртали све док нису напунили годину и по и то су научили тек током рехабилитације. Од треће године, деца су постала покретнија: сада су брат и сестра почели да се додирују рукама. Лука се шалио, одузимајући Ањи играчке. Могао је да је ухвати за косу и да се свађа око хране. Мајка Олга је схватила да то намерно ради: незадовољна Ања је викала - и он се забављао. Са три године старости, деца су добила фебрилне нападе због вируса. Ања их је лакше подносила, али су за Луку тражили лекове у иностранству, и он је неколико пута одвођен на интензивну негу. Због лекова, дечаку је требало три дана да дође себи: опустио би се, није пузао и ништа није јео. Његови родитељи су се плашили да ће се вратити у претходно стање и заборавити све што је знао да ради. „Ужасно је када видиш да се осећа лоше и не знаш како да помогнеш“, присећа се мајка Олга. „У таквим стањима сам се молила, посебно Луки Кримском - дали смо свом сину име по њему. То није била само молитва, то је био вапај из душе." Тада су почели дистонични напади: Луки је позлило. Први пут су му лекари дали само кап физиолошког раствора са глукозом, након чега је све нестало. Годину дана касније, напади су се поновили, а управо у то време болнице су биле пренамењене за коронавирус. Родитељи су позвали Хитну помоћ, али је због пандемије одвођење детета са слабим плућима било ризично. Убрзо се Лука опоравио. Једног дана је заспао и изненада пао у кому. У болници је наступила је клиничка смрт. Лука је прикључен на респиратор. Лежао је у коми три и по месеца, његови родитељи су свакодневно долазили на одељење интензивне неге. Средином јула митрополит Тихон (Шевкунов) позвао је своје ученике у Псковско-Печерски манастир. Исцрпљени, отац Антоније и мати Олга су схватили да су неподношљиво уморни и договорили су се да оду тамо на неколико дана да се помоле за сина и одморе. Било је „драгих хришћана“ који су их осудили што су три дана напустили дете. „Као да нас је Господ извукао из оне страшне атмосфере“, наставља отац Антоније. „Када смо се причестили по свештеничком обреду у олтару, Епископ Тихон је ставио у наше руке део Тела Христовог и у том тренутку изговорио неке речи молитве. Био сам веома дирнут овим. Током парастоса на гробу архимандрита Јована (Крестјанкина), отац Антоније је у својим мислима чуо: „Да ли сте сигурни да је Лукин опоравак најбоља опција за њега и за вас?“ „Не кажем да су ово речи оца Јована. Схватио сам да су ствари биле тешке са Луком, и верујем да је то био одговор духовног света на моје ментално стање." Након причешћа, родитељи су добили позив са одељења интензивне неге и речено им је да се њихов син хитно шаље хеликоптером у Домодедовску болницу. А када су отац Антоније и мати Олга били на путу, зачуо се други позив: Луки је стало срце. Отишао је на дан сећања на икону „Ја сам са вама и нико не може против вас“ - исту ону која је стајала на прозорској дасци у његовој соби. „Молио сам се посебно Богородици, јер је и Њен Син страдао, Она то дубоко разуме и осећа. У ствари, Оља и ја смо то стање доживљавали током читавих шест година. Сад смо увидели да је све то тако страшно. А и да изађе из коме, живот би му био још тежи." Да, тражили смо од Бога да га спасе, да му помогне да се опорави, али смо дубоко разумели: „Господе, како ти одлучиш“. Шта уопште тражити у таквој ситуацији? Господе, остави га да пати још дуже? Он већ пати. Остави га тако да само лежи и гледа у плафон? И родитељ мора имати милосрдно срце. Нашем Луки више ништа није требало, само Царство Небеско... – Па, питаће вас „драги хришћани“: „Значи, не треба се уопште молити за тешко болесне?“ - Обавезно се молите, наравно. Ако се хришћанин моли када неко умре, чини ми се да испуњава заповест о љубави према ближњем. Не можемо а да не пожелимо срећу коју је Бог одредио за човека, смрт је неприродна појава. Али у исто време, Оља и ја смо се молили као Христос у Гетсиманском врту: „Оче, не моја воља, него Твоја нека буде." — Када лекари, захваљујући достигнућима савремене медицине, спасавају превремено рођене бебе, неке проживе пун живот, а друге постају инвалиди. Колико су оправдане такве жртве? -- Ово је претешка тема... Не можемо све да знамо. У сваком случају, све до чега долази медицина је воља Божија. Али како искористити оно што је Бог дозволио је друго питање. Чак и међу лекарима постоје различита мишљења о реанимацији. Да, спашавате, али за ужасан живот пун туге. Почео сам да верујем да је то једноставно неизбежна реалност палог човечанства. Последице првобитног греха су смрт и болест. Жртве развоја биће милиони деце која су приморана да пате до краја живота. И немам прави одговор на то. Са хришћанске тачке гледишта, ово је тешко питање. Да, за хришћанина је привремени живот на земљи мање вредан и важан од вечног живота. Али, постоје људи који верују да је главна ствар у овом универзуму живот овде и то по сваку цену. — А када родитељи бирају третман у коме се тешко болесна деца једноставно одржавају месецима и годинама на апаратима? Зашто вештачки подржавати такав живот ако он свима доноси само патњу? - То је ситуација у којој родитељ не може адекватно да резонује. Али покушајте да кажете: „Не, немојте да га лечите“. Свети Филарет Московски каже да се Промисао Божији не пројављује само кроз испуњавање заповести и Његову добру вољу. Промисао Божији је да се погрешне појаве у животу човечанства ипак претварају у доброту и светлост. Постоји и духовна корист у догађајима које не можемо у потпуности да разумемо. Господ то дозвољава, а ми видимо да се кроз животе овакве деце са инвалидитетом свет око нас преображава. Не увек, али она дотичу много људи, људи размишљају о крхкости свог живота, њихова срца постају мекша и милосрднија. Људи почињу да буду захвалнији што сами могу да узму и попију кафу. Има размишљања древних светих отаца да су тада хришћани били спасени великим делима, а у новије време биће спасени болешћу и тугом. Можда укључујући и болести вољених. — Да ли сте тражили одговор на питање зашто деца оболевају? Родитељи често долазе код свештеника у тузи, а фраза „по гресима твојим“ их коначно докрајчи. -- Наравно, то их докрајчи. Чак је и Његова Светост Патријарх рекао да ако се још један свештеник тако изрази, неће бити срећан. Много сам размишљао о овоме, мој одговор је: никада не можете ограничити Божији Промисао само на један правац, све је много компликованије. Ко увиди како му је душа оптерећена грешним мислима, жељама и поступцима, просто схвати: „Чуј, ја нисам достојан ничега доброг." Али још једном понављам да је Промисао вишеструка, Господ може деци дати болест - условно, како би се ти родитељи и рођаци приближили Богу и размишљали о вечном животу. Али ово је моје врло ограничено објашњење. Како рече један оптински старац: „Господ негује лични крст на тлу срца сваког хришћанина ради спасења душе његове. Он не кажњава, већ делује у складу са поступцима породице, њеним расположењима и страстима. — Да ли сте сами обавили Лукину сахрану? -- Не, нисам могао. Моји пријатељи су обавили опело Луки. Носили су га на погребно место – као праведну бебу, страдалника. — Тешко је прихватити смрт свог детета, али се истовремено сећамо речи Христових да је одупирање вољи Господњој искушење. Да ли сте у том тренутку осећали као отац или свештеник? - Не могу да раздвојим ове ипостаси у свом животу. Отац, свештеник – нису то неке различите улоге. Говорим једноставно као хришћанин. Поновиле су се исте емоције које сам доживео када су се моја деца родила. С једне стране радост јер сам постао отац, а са друге роптање на Бога и неповерење у Њега. Али да сам се предао малодушју, онда би моја вера доживела бродолом. Нисам то себи дозволио и срећан сам што ми је Господ помогао, иначе бих био крајње несрећна особа и не бих видео све Његове одговоре. Једноставно бих се утопио у очају и сажаљевао самог себе и свој живот. - Зашто осећате кривицу пред Луком и Ањом? „Без обзира на то шта се све дешавало, и даље се појављују мисли да нисте урадили све што треба. Ниједан родитељ неће рећи да је трудноћа била савршена. На неким местима смо били преоптерећени, негде нервозни. Онда почињеш да се присећаш и копаш дубље: могао си ово да заобиђеш, да не одеш тамо, не урадиш ово. Али то је живот. - Шта би сада рекли Луки да може да вас чује? "Да је могуће, држао бих га у наручју. Плакао бих и тражио опроштај. Лука ме је волео више од икога, само је мене чекао - свима је правио проблем. Чим бих ја стигао, завладала би тишина. Али ипак, видите, било је тешких ситуација када нисам могао да издржим и сломио бих се. Да будем искрен, нисам увек имао довољно љубави... Нисам увек имао стрпљења да физички издржим његове несавршености. Много се кајем због тога. Али верујем да ме он воли и да ми опрашта. Знам да се Лука моли за нас... И ја бих покушао да га орасположим, као што сам то обично радио, голицао бих га. Није било потребно ништа друго да га насмеје. Ања се често сећа свог брата. Када су јој рекли да је Лука одведен на интензивну негу, заплакала је. Девојчица сваки дан каже „Лука...“ и онда упитно погледа мајку. Мајка Олга изнова понавља исту причу: „Лука је отишао Богу, моли се за нас у рају. Понекад родитељи виде да речи нису довољне. „Ања, да ли желиш да видиш свог брата?“ Онда се окупљају на гробљу. Ања има веома добро памћење, памти све што је Лука волео. Када чује његову омиљену песму на радију или погледа његову играчку, дозива његово име. Чувши да јој је ускоро рођендан, додаје и: „Лукин“. Ове године Олги није било лако, јер је празник прошао без њеног сина. Лика, најстарија ћерка, је рекла: „Па славићемо, доћи ће нам гости, па идемо на Лукин гроб. А Ања се насмешила: "Да." Родитељи кажу да су имали велику срећу са Ликом: лако је могла да остане сама, а како је одрастала почела је да помаже мами и тати. Када смо ушли, она је седела на софи грлећи своју млађу сестру и показивала јој лутке. „Због чињенице да Ања скоро никада није у усправном положају, има ишчашење зглоба кука“, каже мајка Олга. "Зато се понекад буди да би је преврнула." Некада се сама лако превртала на бок, а сада може да јој буде тешко. Ортопеди кажу: „Оперишите је“. Али гипс се носи најмање шест месеци, а они који обављају такве операције кажу да их понављају још неколико пута. Дакле, овде нема јасног решења. - Мајко Олга, сећам се ваших речи да је посебној деци потребна посебна мајка и да сваког дана, упркос болу, учите да то будете. Посебна мајка - каква је она? - Свако има своје искуство, не постоји јединствен пут. Можда нам је заједничка особина да примећујемо ситнице и уживамо у њима. Да би беба нешто научила, морате имати њене руке и очи, морате је читати. Најчешће, код деце са тешким обликом церебралне парализе, за неко постигнуће може бити потребна читава година, а просечна особа у томе неће видети ништа озбиљно. — Да ли је било ситуација када сте се осећали као да сте лоша мајка? -- Да, понекад ми се чинило да јесам. Била сам забринута јер су у близини била деца са сличним повредама која су се брже опорављала: седела су, пузала, ходала. Нисам могла да их гледам, осећала сам бол, жаљење и љутњу. Пратила сам њихове маме. Па и ми учимо сваки дан, али ништа се не дешава! Годину и по дана није било никаквог помака. Али, онда су се појавили људи који су нам помогли у рехабилитацији. Нисмо више тежили било каквим брзим резултатима. Па добро, нису сели, пузили су - и хвала Богу. Смеју се, одговарају на наше речи, воле нас. Схватила сам да морам да будем задовољна оним што имам. Господ нам је дао примере друге деце. Познавала сам дечака који је отишао са 5 година, а његова мајка није добила ни осмех од њега. — У болници вам је било непријатно када сте чули реч „инвалид“. Зашто је термин „дечак са церебралном парализом“ бољи? Да ли је то ствар речника? "Има мајки које ово уопште не погађа, али ја нисам била задовољна. Можда бих то другачије доживела да сам осетила другу боју у интонацији. Међутим, у њој је било презира. Ако је дете инвалид, онда је лутка, а ако га прихватиш и одгајаш, онда си чудан. Када смо били на рехабилитацији у иностранству, видела сам пажљивији, одговорнији став. Ова разлика се најчешће осећала на аеродрому. Када смо стајали у реду, људи нас нису пуштали и били су огорчени зашто се гурамо напред. Међутим, обратила нам се једна америчка породица. Када су видели нашу децу, они су их - што је мени увек важно - поздравили. Увек наглашавам: колики год да је проблем са дететом, ипак треба да схватите да је он индивидуа и да би мами било јако драго да га поздравите. Рекли су још неколико љубазних речи и одмах нас пустили да прођемо. — Како вас је променило рођење Луке и Ање? - Научила сам да будем захвална. Никада нисам се толико захваљивала Богу као на рођењу ове деце, па чак и када је било посебно тешко и лоше. Као што каже Теофан затворник: ако не знаш да волиш, чини дела љубави. Говорила сам: „Господе, верујем да је то неопходно, да је на корист." Чини ми се да се у таквим ситуацијама једноставно чешће обраћаш Богу, осим ако се, наравно, не удаљиш од Њега. Научила сам да имам неограничено стрпљење. Ако су ми таква деца дата, онда могу све то да прихватим и поднесем. С друге стране, Господ ме подржао. Овде је немогуће сам изаћи на крај. Докторка је недавно погледала моје тестове и рекла да не разуме како уопште ходам, радујем се и радим било шта. Резултати су били лоши, врло тешка анемија. Јасно, када живите у сталном стресу, не спавате довољно...Како мислите да побољшате своје стање? Мој одговор јој је био: „Уз Божију помоћ. Наравно, трудим се да се првом приликом исповедим и причестим." — Какав став имате према онима који напуштају своју децу? „Када сам се суочила са тешким условима мога сина, ухватила сам себе како размишљам да такву мајку никада нећу осудити. Подизање деце са посебним потребама је веома, веома тешко. Лако је вербално осудити... Уопште, најтеже је гледати како дете пати. Сваки дан видите да је он талац свог тела. Па, тешко је, заиста. Не може свако да понесе овај крст. - Зашто сте мислили да су Лука и Ања поклоњени вашој породици? „Ове године, у новембру, на рехабилитацији, видела сам мноштво инвалидских колица – дошло је око две стотине породица – и схватила сам да заиста волим такву децу. Они су као нит између нас и духовног света, ми то не осећамо толико као они. Драго ми је што сам прошла овај пут у свом животу. Да, било је тешко. Као човек и као мајка, волела бих да себи олакшам. Желела сам да имам здраве близанце, а генерално сам одувек сањала да ћу имати петоро деце. Али, очигледно, потребне су нам мајке које ће створити свет посебне деце и научити да комуницирају са њим. — Шта сте доживели када је Лука преминуо? „То се не може описати једном речју, то је био пут прихватања који је трајао 3,5 месеца док је Лука био у коми. Да се све догодило изненада, био бих потпуно неспремна. У основи је немогуће припремити се за то. Али ми, као родитељи, знали смо да ће нам, ако се врати, бити још теже. Навикли смо да је Лука трачак светлости, увек насмејан, и схватили смо да и овај осмех може да нестане. Истовремено сам се молила: „Господе, ако треба, спремна сам да га пустим. Без обзира колико је болно и са колико год суза то изговорила, не желим да га задржим овде због себе." Ако треба да оде у вечност, како да будем несрећна због свог детета, које ће заувек бити са Богом? — Често понављате да смрти нема. Када је дошло до ове спознаје? — Већ сам имала пример моје сестре, која је имала рак крви од своје 7. године. Била су два рецидива, а онда смо мајка и ја дошле до свесне вере. Моја мајка се променила због Јулијине болести и њеног одласка, постала је монахиња. Видела сам како јој је вера помогла да превазиђе тугу. Схватила је да нема ништа скупље од вечног живота. Да, тешко је и њој и мени. Ово је вероватно доживотно путовање прихватања. Моја мајка и даље плаче, упркос чињеници да је прошло више од 15 година. Али она плаче са надом и вером да ће срести Јулију. Не могу рећи да су Јулија и Лука умрли. То ми пара уши. Они су отишли у вечност. Разговарам са њима и знам да ме чују. Што да не? Молим Бога да буду заједно са Њим. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Тинејџери често крећу у средњу школу вођени перфекционизом – да постигну одличне оцене, врхунске резултате у спорту и имају сјајан друштвени живот. Тај притисак да се истакну у друштву, али и у академском смислу или у спорту може да потиче од родитеља, пријатеља или друштвених мрежа. Тинејџери се надају да ће, ако буду добро напредовали пре матуре, бити успешни касније. Међутим, истраживања показују да је перфекционизам непотребан да би ученици напредовали након средње школе. Родитељи би требало да се уздрже од усмеравања својих тинејџера ка савршеном успеху у средњој школи или да одгајају тинејџере којима су беспрекорна достигнућа приоритет. Тинејџерима није потребан савршен просек да би напредовали Једна од најзначајнијих области у којој се тинејџери боре са перфекционизмом су оцене. Одрасли често наглашавају важност добијања свих петица. Али да ли сте знали да добре оцене нису потребне за успех? Често појединци који нису били на врху у свом разреду постају професионалци у својим областима. Успех је вишедимензионалан, а академски учинак је само један његов аспект. Док ученици који добију четворку или тројку могу имати нижи просек, исто тако стичу вредне вештине на друге начине. Ове оцене ученицима дају искуство у превазилажењу изазова, прихватању неуспеха као могућности за учење и развијању отпорности на невоље. Често деца уче да јуре за перфекционизмом због онога што виде на својим екранима. На друштвеним мрежама виде наизглед савршене студенте, утицајне спортисте. Због свих тих милионских прегледа и безбројних лајкова на интернету, није ни чудо што се тинејџери осећају неадекватно и као да морају да ураде више. Друштвени медији су дубоко укорењени у нашој култури – готово је немогуће да тинејџери не буду под утицајем. Родитељи могу да интервенишу и помогну тинејџерима да се сналазе у ономе што виде онлајн. Прво, почните тако што ћете научити своје тинејџере да имају самопоштовање и здрав начин размишљања. Од малих ногу деца треба да науче да њихова вредност не зависи од изгледа, оцена или пријатеља. Такође, важно је да постану медијски писмени – тј. да су способни да се критички односе према свим информацијама које сазнају са Инстаграма, Фејсбука или ТикТока. Дакле, да не верују апсолутно свему што виде док скролују, као и да изграде здраве границе тако да не падну потпуно под штетан утицај друштвених мрежа. Родитељи, смањите притисак Иако родитељи не уче увек намерно своје тинејџере да буду савршени, понекад несвесно доприносе томе својим ставовима или реакцијама. Важно је запамтити да не хвалите свог тинејџера само за савршене поступке и уместо тога да му укажете на то да су и несавршености и те како вредне. Дакле, учите децу да се фокусирају на постизање онога што је „савршено прихватљиво“, а не искључиво на оно што је савршено. Тако ће тинејџери добити прилику да поставе јасне и изазовне циљеве, али без очекивања да све буде беспрекорно. Циљеви морају да имају акценат на напретку и померању граница, а не само на коначни резултат. Поред тога, родитељи могу научити тинејџере да су несавршености део пута ка личном и професионалном расту. Прихватањем несавршености, постављањем реалистичних циљева и неговањем окружења подршке, родитељи могу оснажити своје тинејџере да се сналазе у изазовима који су пред њима, уместо да поклекну под притиском савршенства. Савршени тинејџери – додатне напомене Перфекционизам није потребан да би се достигао пуни потенцијал. Уместо тога, фокусирајте се на постигнути напредак, велики или мали. Понекад ћете направити неколико корака уназад, али наставите да гурате напред и да учите у свакој ситуацији. Не заборавите да се осврнете уназад и размислите како би ваш прошли ја видео ваша тренутна достигнућа. Дозволите себи да будете поносни и задивљени својим растом. Запамтите, мерите свој успех кроз препреке које сте превазишли. https://zelenaucionica.com/zasto-roditelji-ne-bi-trebalo-da-uce-decu-da-budu-savrsena/

Улогу родитеља добијамо оног момента када се роди дете. И уопштено гледано, то је улога коју бирамо у свом животу (не бих много улазила у детаљисање ове реченице, јер није тема овог текста). Та улога нас прати, од момента рођења детета, па све до наше смрти. Али, сама улога родитеља се мења како беба одраста у дете, а потом у одраслог човека. Улогу бебе ми добијамо по рођењу, која се једнако одрастањем мења, па постајемо дете, ћерка или син, да би уласком у одрасло доба постали одрасли синови или ћерке. Дакле, када дете одрасте, он постаје одрастао човек. И то за родитеља значи да сада има одраслог сина или ћерку. Не значи да има одрасло дете. Без обзира на то, чујемо од неких родитеља како говоре свом одраслом сину или ћерки: „Ти ћеш за мене увек бити дете, ма колико година имао/ла.“ Шта је проблематика? Не само што тако говоре, него што се заиста тако и понашају. Одрасле људе третирају као децу, кроз неприхватање да се њихова улога мора мењати. Страх да им више неће или нису потребни, кочи их у сагледавању своје родитељске улоге, на другачији, развојно адаптивнији начин. Мешају им се у доношење одлука, у везе, бракове, сталним саветовањима, захтевима да буду присутни у њиховим животима више него што је потребно. Не схватају да се њихова улога родитеља мора променити. Наравно да и даље требају својим одраслим синовима и ћеркама, али на другачији, одрастао начин. Понекад, то оде у екстреме где траже посебну пажњу, посебно опхођење, разне посебности јер су они родитељи и као такви незамењиви. Ово су родитељи који су допустили себи да не одрасту, не само кроз своју улогу родитеља, већ и као засебне индивидуе… Неприхватање родитеља да одрасте у својој улози може да има високу цену по сам однос, али и живот њиховог одраслог сина или ћерке. Прво, сигурно да су конфликти чести, јер сви ми мање више желимо своју самосталност, желимо да наш живот буде само наш. Ако немају капацитет да се изборе са својим родитељима, дешава се да просто одустану и допуштају да родитељи „вршљају“ по њиховим животима, што може скупо да их кошта на професионалном, друштвеном, партнерском пољу. Или, друга ситуација је да из немогућности да се поставе здраве границе, одрастао син или ћерка ограничава комуникацију и виђање, а понекад је и у потпуности прекида. Човек о себи учи док је жив, јер као што рекох све се мења, па и наше улоге унутар својих постојања. Kао што би потпуно бесмислено било да свом тинејџеру дајемо флашицу са млеком да једе, када је одавно научио да влада собом по питању исхране, једнако је бесмислено и нездраво третирати свог одраслог сина или ћерку као тинејџера и својим понашањем га позивати налаз у раздобље које је савладао, само зато што не знамо како сада треба да изгледа наша родитељска улога. Овде је важан рад на себи и схватање да без обзира што су одрасли не значи да вас више не требају, ви сте старији и ваша мудрост може да им буде од велике помоћи, ви сте прешли пут који они нису. Али, сада комуникација треба да иде из позиције одраслих и границе морају да постоје. Имати само родитељску улогу у животу није добро. Ту су и друге улоге, улога партнера, пријатеља, можда сте и ви још увек син или ћерка, професионална улога… Постоје разна животна поља која једнако траже вашу пажњу. Kомуницирајте са њима, поштујте границе, чујте их шта вам говоре, како желе да им помогнете, не помажите онако како ви мислите да треба, усклађујте се, тако ћете позиционирати себе у њиховим животима. На нов и другачији начин, и пре свега, на обострано задовољство. А тамо где се све пробало и не иде комуникација и не иде успостављање граница, ок је и прекид односа. Свако има право на свој живот. На нашим просторима, родитељи предуго држе децу везану уз себе, праве од њих смисао свог живота и не дозвољавају им да буду јединке за себе. До 18. године родитељи су и у законској обавези да воде рачуна о детету, до 21. шта сте га научили, научили сте га, остало треба да је искључиво његов живот, али оно што је научен, надаље се пресликава. Многи родитељи се и увреде када кажем да није добро да им дете буде смисао живота, јер код нас се такво мишљење предуго преноси без промишљања. Сваки родитељ, након што се дете осамостали, има још много свог животног пута и својих личних спознаја кроз које треба да прође као индивидуа. Што доводи до поновног преиспитивања приоритета. Ако кочи свог одраслог потомка да живи свој живот, кочи уједно и себе. Родитељ је психолошки, емоционални, духовни, телесни учитељ свом детету, али дете не може довека бити ученик. Аутор: Вања Орловић https://www.detinjarije.com/mnogi-roditelji-se-uvrede-kada-kazem-da-nije-dobro-da-im-dete-bude-smisao-zivota/

Kо даје шестогодишњаку телефон у руке и инсталира му агресивне игрице? Kо дозвољава деци да уз екран сваког дана проведу највећи део времена? Kо су родитељи који у томе не виде проблем? Ови последњи, верујем, не постоје. Постоје само они који су решили да њихово дете није вредно труда. А да је одличан изговор “сви су сад испред екрана” или “нећу да моје дете заостаје за вршњацима”. Пре неколико дана седела сам са другарицом и причала баш о овој теми. Kаже, њена колегиница има петнаестогодишњакињу. Kао и сви петнаестогодишњаци, има свој мобилни телефон. И то је потпуно у реду. Незамисливо је данас да дете тог узраста нема смартфон и сигурно да јој је потребан. Лак приступ информацијама, комуникација, учење, толико је разлога да старијем тинејџеру обезбедите паметни уређај. Проблем настаје кад поверујете да је ваш задатак завршен оног тренутка кад у продавници мобилних телефона искеширате најновији модел ајфона. Ако занемаримо чињеницу да сте куповином телефона који вреди више од једне просечне плате већ забрљали, онда је та куповина тек почетак. Уз смартфон иде и одговорност коју дете не може имати урођену. Иде и стални надзор. И разговор о томе како се уређаји користе тако да нам донесу бенефите. И договор о томе колико времена ће дете проводити уз екран. Многи родитељи, нажалост, све ово прескоче. Или, одустану од борбе кад дете почне да помера границе. Али да се вратимо на колегиницу с почетка приче. Она је, каже, инсталирала својој тинејџерки апликацију кроз коју прати време које она проведе уз екран, док су јој родитељи на послу. А рекорд? 18 сати! И словима – осамнаест сати гледања у екран! То значи да поглед с телефона није скидала док је јела, одлазила у тоалет, прала руке… То значи да је, сасвим сигурно спавала свега пар сати, да би јој за скроловање и дописивање остало – 18! О томе да мало поспреми или помогне у кући док су родитељи на послу, не вреди ни мислити. И она није усамљен случај. И што је још важније, није крива за то. Наша децу су масовно препуштена екранима. “Па добро, бре, што јој не ограничи путем те апликације на два сата дневно?!” “Не знам…” “Па може и да промени шифру за вајфај!” “Може…” “Или, ако не поштује договор, узме јој телефон кад крене на посао!” “Па да…” Ипак, ништа од тога није урадила. Позвала би је око подне да је пробуди да прошета пса. После много мољакања, девојчица би се разбудила и пристала. Борба савремених родитеља је тешка. Они своју децу виђају мање него што је то био случај с претходним генерацијама. У колектив децу шаљу много раније, а изазови спољашњег света много су већи. Ради се по десет и више сати сваког дана јер треба ићи у корак са очекивањима модерног света. Летовања, аутомобили, брендирана одећа и најновији телефони коштају. Неће новац пасти с неба. Али, све то нам није никакав алиби да одустанемо од своје деце. Немамо право на то! У овој причи ствари су прилично јасне. Родитељи се ПЛАШЕ да поставе границе. Њихово дете већ је зависно од уређаја, а када зависнику одузмете предмет зависности, то је тешко. Претешко. А све почиње још док су врло мали, па се баце на под оног тренутка кад им из руку узмете уређај. Направе сцену. Реакција је бурна, силовита, неподношљива. Можда ће викати на вас. Можда ће бацати ствари, називати вас грозним именима. И какав ћете ви, онда, бити родитељ? Шта ће рећи комшије? Још горе, шта вам преостаје да урадите?! Али одржавање илузије да сте добар родитељ док је у кући мир је баш то – илузија. А највећу цену платиће ваша деца у годинама које долазе. Ограничите време које дете проводи пред екраном. Не више од два сата. Ако проводи време и напољу у спорту и дружењу, онда може и мало више од тога. Ограничите и контролишите садржаје које конзумира. Ако вам је тешко, ако не иде, ако се борите, ако је породица на ивици – потражите помоћ. Али немојте одустати од свог детета. Немате право на то. https://zelenaucionica.com/danasnji-roditelji-se-plase-svoje-dece-i-zato-odustaju/

Другог дана Божића, на Сабор Пресвете Богородице, 8. јануара 2020. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је служио свету архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Земуну. Звучни запис беседе Саслуживали су протојереји-ставрофори Божо Бакајлић, Радич Радичевић и Ђорђе Кнежевић, јереј Лука Верић, протођакони Зоран Николић и Дамјан Божић и ђакон Петар Бакајлић, у молитвеном присуству старешине Богородичине цркве протојереја-ставрофора Небојше Тополића, братства храма и многобројног верног народа. Извор: Инфо-служба СПЦ

Празник Ваведења Пресвете Богородице молитвено и свечано је прослављен у древној светињи манастиру Шудикови. Поводом храмовне славе, свету архијерејску Литургију на празник Ваведења Пресвете Богородице, 4. децембра 2019. године, служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије са свештенством и монаштвом Епархије. Сабранима се архипастирском беседом обратио Преосвећени Епископ г. Јоаникије, честитајући велики празник и храмовну славу манастира: Звучни запис беседе -Пресвету Богородицу су Њени родитељи примили као дар од Бога, јер су је добили у поодмаклим годинама, и одлучили су да је посвете на службу Богу. Када је имала, свега, три године, повели су је да се васпитава уз Храм Господњи, да одраста са побожним женама и дјевојкама, које су се посвећивале служби Божјој и храниле, непрестано, ријечју Божјом, молитвом, постом. Када је Пресвета Дјева уведена у Храм, говори се да су са Њом ишле остале дјеве и друго што се догодило, било је чудесних појава, да је првосвештеник Њу ставио тамо гдје је само архијереј могао да улази, а то је, наравно, било по надахнућу Божјем. Ова пратња је била видљива и невидљива, пратиле су је дјевојке, Њени родитељи, али још више анђели Божји, јер је Она, већ, тада била изабрана за нарочиту службу, да послужи Божјем промислу о спасењу цијелог свијета, да се преко Ње, чисте Дјеве, изврши тајна домостроја спасења овог свијета“, навео је епископ Јоаникије. -Пресвета Богородица одрастала тако, при Храму Божјем, учествујући, непрестано, у светим службама, хранећи се ријечју Божјом. Говори се да су јој анђели храну доносили, небеску ману, небески хљеб којим се Она, већ, хранила овдје, на земљи. Тако је душу своју осветила, тако је и тијело Њено било освећено, цијела душа, ум и срце Богу посвећени. Она је, ваистину постала стан Божји прије него што је сишао Логос Божји, Син Божји да се настани у Њеној пречистој утроби силом Духа Светог, да прими од Ње људску природу. То је, дакле, натприродно зачеће и рођење. И Њено рођење је било по дејству Божје силе, али, ипак, на природан начин од мужа и жене, од Светих богородитеља Јоакима и Ане, а Њено зачеће је било плод дејства силе Божје, надахнућа свише и осјењења Духом Светим Божјим, поучавао је Владика будимљанско-никшићки. -Дух Свети Божји оживотворио је у Њеној утроби од Њене пречисте крви људску природу Господа Исуса Христа Богомладенца. Тако се и пјева у химнама, да је Њена утроба постала шира од Небеса. Небо и небеса, и небеса над небесима, не могу обухватити Господа, али се Он, Тај исти, ради нас и ради нашег спасења смирио, унизио себе и настанио у утроби Пречисте Дјеве, Њу чинећи станом Божјим, храмом Божјим, скинијом Божјом, ковчегом освећења, ковчегом завјета и остало што се пјева. Мале су људске ријечи, мале су и анђелске ријечи да прославе Пресвету Богородицу. Када се сабирамо у храм Божји, на празнике Пресвете Богородице, не треба много да говоримо, него треба, прије свега, да славимо. Она нас све приводи дому Божјем, храму Божјем, Она нас све приводи своме Сину Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу, Који је глава Цркве, Који је камен Темељац и Грађевина цијеле грађевине Цркве Божје, али је и глава Цркве Божје. Ми који се сабирамо у име Божје, у храму Божјем, око Господа Исуса Христа, имамо заступништво Пресвете Богородице, а са Њом Светих анђела, арханђела и свих Светих, рекао је Његово Преосвештенство. -Данас, на овај Богородичин празник, славе многе светиње. Прије свих, манастир Хиландар са којим смо у заједници; иако смо географски удаљени, ми смо у најтјешњој духовној свези са том нашом највећом светињом. Тамо је данас велико славље, било је свеноћно бдјеније и света служба, гдје се сабира цијела Света Гора и много вјерних са свих страна. Слави и манастир Острог, а овдје у Лимској и Вранешкој долини имамо много светиња, које су посвећене овом празнику. Сигурно је то био утицај светог манастира Хиландара кроз средњи вијек, када су многе светиње и многи манастири жељели да успоставе везу са манастиром Хиландаром, јер је он био духовно огњиште, које нас је кроз вјекове гријало и грије нас и данас. Срећан празник, срећна слава овом светом манастиру, мати Амфилохији и њеном сестринству, да буде на здравље, на духовно укрепљење нашим ктиторима г.-дину Милу Ђурашковићу и његовим сродницима. Нека Бог да свако добро свима који су се овдје потрудили, дали свој прилог и тако се обновила ова светиња“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. Сабрани верници приступили су светом причешћу. Благосиљан је и преломљен славски колач, који је у славу Божју, а поводом храмовне славе, припремило сестринство манастира Шудикова. Прослава празника и храмовне славе настављена је за трепезом љубави. Кум славља био је Војислав Рмуш са породицом, а за идућу годину обавезу су преузела братства Бојић, Вељић и Томовић из села Будимље. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Када презвитер др Оливер Суботић, беседи о Николи Тесли то је увек празник своје врсте, догађај за памћење, нешто посебно што се са пажњом прати широм планете. О Николи Тесли др Суботић је држао предавања у Америци и широм света пред научном и стручном елитом и побрао све похвале. Овај свештеник, врсни писац, научник светског гласа, доктор социологије, дипломирани инжењер електротехнике и магистар теологије, и овога пута показао се као врстан говорник држећи предавање основцима у ОШ „Зага Маливук“ у београдском насељу Крњача. На манифестацији посвећеној професорки Ивани Ванић Савић, иницијатору „Азбучника идентета“, др Суботић имао је можда и најтежи задатак, да допре до дечијих умова, да малашанима пренесе екслузивна сазнања. И у томе успео што показао вишеминутни аплауз и врхунска пажња свих слушалаца. По први пут др Оливер Суботић одржао је екслузивно предавање на тему „Утицај породичног окружења Николе Тесле на његов духовни лик“. За разлику од ранијх предавања на којима је најчешже анализирао духовни лик Николе Тесле, др Суботић је овога пута на бриљатан начин говорио о родитељима Николе Тесле и њиховом утицају на развој овог генија! Николин отац Милутин Тесла био је свештеник. И не само то већ и велики интелектуалац, полиглота, познавалац филозофије, библиофил…. Ако погледате ове еклузивне снимке са предавања сазнаћете које све менталне стимулације Милутин примењивао у намери подстакне развој свој сина! Сазнћете и како се Никола Тесла уз помоћ родитеља решио коцкарског порока. Можете сазнати и од кога је Тесла наследио говорнички дар и љубав према српству, традицији и посебно гуслама. Зашто је Никола плакао док је слушао гусле? Све ово можете сазнати из предавања др Оливера Суботића, који ће Вам такође открити да Теслина мајка Ђука потиче из фамилије која је дала чак 36 свештеника. Николин ујак је био чувени митрополит дабробосански Николај Мандић. Митрополит Николај не само да је плаћао Теслино школовање већ је на њега пренео љубав према Декартовој филозофији. Др Суботић је упутио на основу искустава из Теслиног одрастања и битне савете родитељима и деци, које морате пажљиво послушати и придржавати их се ако желите доборо вашој породици! Погледајте и послушајте ово надахнуто предавање др Оливера Суботића основцима у поменутој београдској школи: ОВДЕ Извор: Тамо далеко

У еванђелској перикопи овог недељног дана читамо како је Господ наш Исус Христос у потпуности исцелио слепорођеног човека, показујћи и потврђујући тако своју славу. Господ није обновио само његов телесни вид, Он није излечио само један болестан орган, већ подигао потпуно атрофиране очи из ништавила слепила. Господ наш даје светлост човеку који од рођења није знао ни за шта осим за мрак. Син Божји узима блато и меша га са својом пљувачком, и тиме понавља и обнавља чин стварања, како је описан у Старом Завету: „Господ Бог створи човека од праха земаљског“ (1. Мојсијева 2, 7). Исцељење слепорођеног човека у Силоамској бањи и исцељење раслабљеног човека у Витезди (Јован 5, 1-18), која сведочи Свети Апостол и еванђелист Јован Богослов у свом еванђељу можемо упоредити. У бањи Витезди, Исус исцељује раслабљеног непосредно и лично и он се исцељује и опоравља самом речју Господњом. У Силоамској бањи – светом месту где су свештеници организовали поворке поводом празника Шатора (јер је бања коришћена за обред очишћења) дешава се нешто супротно. Исус шаље слепог човека у бању да се умије и завршава своје спаситељско дело, упућујући човека да се подвргне обреду очишћења. На исти начин, да би нас спасао, Христос нас шаље у својврсну свештену бању, то јест да прођемо кроз свету Тајну Крштења. Исцеливши слепорођеног, Господ лекар душе и тела га је извукао из таме ноћи на светлост дана. Род људски од тада може својим очима да созрцава Бога у Христовој Личности. У овој еванђелској перикопи слушамо једно питање које је присутно у нашем свакодневном животу и које је на неки начин доказ нашег маловерја и на неки начин доказ нашег рачунџијског односа према свему ономе што нам се у животу догађа. Апостоли су питали свог Учитеља: „Господе, ко сагреши, овај или родитељи његови, те се роди слеп“? Овакво погрешно размишљање да је свако наше искушења или нека новоља доказ казне Божје, враћа нас у Стари Завет у коме читамо о многострадалном Јову и поистовећујемо се са Јововим пријатељима који су исто питање постављали, као и Апостоли, али и као ми данас. Свако од нас се свакодневно пита: Одакле долази искушење и зло? На то питање директно нам одговара књига о Јову у којој богомудро бивамо поучени: „зло не долази од Богаˮ. Господ наш својим ученицима на постављено питање одговара „Не саграши ни он ни родитељи његови, него да се јаве Божија дела на њемуˮ У дубини Божјег љубављу испуњеног промисла, одређено је да се на овом слепорођеном пројаве дела Божје, али и слава Божја коју ће Господ на најсавршенији могући начин објавити и показити приликом Вазнесења на небо. Богослужење овог недељног дана и сва химнографија ослања се на еванђелску перикопу подсећајући свакога од нас да за своја искушења и страдања никада не ропћемо већ да са вером, надом и љубављу корачамо путем спасења. Као што је Христос исцелио физичке очи слепорођеном, тако непрестано исцељује и просветљује наше духовне очи, које су од греха ослепеле. Овај догађај исцељења слепорођеног прославља се три дана, тј. до празника Вазнесења Господњег који прослављамо у четвртак ове шесте седмице по Пасхи. Ослепљен духовним очима, прилазим Ти Господе Христе, као слепи од рођења, и у покајању Ти кличем: Ти си онима у тами Пресветла Светлост! (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је прве недеље Божићног поста, 2. децембра 2018. године, свету архијерејску Литургију у Вазнесењском храму у Жаркову. Саслуживали су јереји Оливер Суботић и Александар Јовановић, као и ђакон Марко Станковић, у присуству протојереја-ставрофора Милана Миленице и јереја Небојше Милићевића. -Драги родитељи, будите пример својој деци која од вас треба да се уче Православљу и животу у Цркви. Сва недела која се дешавају у нашем окружењу резултат су удаљености људи од Христове Цркве која је једини пут ка спасењу, поручио је Патријарх. Извор: Српска Православна Црква

Житије Светих и Праведних Јоакима и Ане, родитеља Пресвете Богомајке Ови супрузи високога рода, Јоаким и Ана, живећи по закону Господњем беху праведни пред Богом. Имајући богатство материјално, они не лишаваху себе ни богатства духовнога: они украшаваху себе сваком врлином, беспрекорно ходећи у свима заповестима Господњим. Од свих прихода својих ови побожни супрузи једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима и трећу жртвоваху храму. Својим праведним животом Јоаким и Ана толико угодише Богу, да их Он удостоји да буду родитељи Пресвете Дјеве, унапред изабране за Матер Господу. Из овог једног већ се види да је живот њихов био свет, богоугодан и чист, пошто им се роди Кћер, светија од свих светих, и која више од свих угоди Богу, и узвишенија од херувима. У то време на земљи не беше богоугоднијих људи од Јоакима и Ане, због беспрекорног живота њиховог. Мада се у то време могло наћи и много другах који су живели праведно и угађали Богу, али су ово двоје својим врлинама превазилазили све остале, те се нађоше пред Богом најдостојнији, да се од њих роди Матер Божија. Таква милост не би им била дарована Богом, да они стварно нису превазилазили све друге праведношћу и светошћу. Но као што је сам Господ имао да се оваплоти од Пресвете и Пречисте Матере, тако је требало да и Мати Господња произађе од светих и чистих родитеља. Као што цареви земаљски имају своје порфире начињене не од просте материје већ од златоткане, тако и Небески Цар узажеле да Његова Пречиста Матер, у чије се тело као у царску порфиру Он имао обући, буде рођена не од обичних неуздржаних родитеља, као од неке просте материје, него од целомудрених и светих, као од неке златоткане материје. А праобраз тога беше старозаветна скинија, коју Бог нареди Мојсију да начини од порфире и од скерлета и од црвца (2 Мојс. 27, 16). Та је скинија прасликовала Дјеву Марију, у коју уселивши се Бог имао је "д а с људима поживи", као што је написано: Ево скиније Божје међу људима, и живеће с њима (Откр. 21, 3). Порфира, скерлет и црвац, од којих је била начињена скинија, беху праобраз родитеља Божје Мајке, која произађе и роди се од целомудрија и уздржања, као од порфире и скерлета, и од савршенства њихова у испуњавању свих заповести Господњих, као од црвца. Но ови свети супрузи беху, по Божјој вољи, дуго време бездетни, да би се у самом зачећу и рођењу такве кћери показала и сила благодати Божје и част Рођене и достојанство родитеља. Јер да бесплодна и остарела жена роди, то чини сила благодати Божје; ту делује не природа него Бог који побеђује законе природе и раскива окове бесплодности. Родити се од бесплодних и остарелих родитеља - то је част за Рођену, јер се Она рађа тада не од неуздржних родитеља него од уздржних и престарелих, какви и беху Јоаким и Ана који педесет година проживеше у браку немајући деце. Најзад, кроз такво рођење открива се достојност и самих родитеља, пошто они после дуге бесплодности родише радост целоме свету, чиме се уподобише светом патријарху Аврааму и благочестивој супрузи његовој Сари, који по обећању Божјем родише Исака у старости. Но са сигурношћу се може рећи, да је рођење Дјеве Марије веће него рођење Исака од Авраама и Саре: јер уколико је Дјева Марија већа од Исака, утолико је веће достојанство Јоакима и Ане од Авраама и Саре. До овога достојанства они дођоше не одједном, него само многим постом и молитвама, у великој тузи душе и јаду срца они умолише Бога; јер туга претходи радости, и бешчешће је претеча части, и усрдно мољење је вођ ка добијању блага, и молитва је најбољи посредник. Јоаким и Ана дуго време туговаху и јадиковаху што не имађаху деце. Једном Јоаким о великом празнику принесе у Јорусалимском храму дарове Господу Богу, када и сви Израиљци приношаху даре своје на жртву Богу. Но тадашњи првосвештеник Исахар не хте примити Јоакимове дарове зато што је био бездетан. Корећи га првосвештеник рече Јоакиму: Ниои достојан да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан, и немаш благослова Божија због неких тајних грехова својих. - Тако и друга неки Јеврејин, из племена Рувимова, приносећи са осталим људима даре своје, укори Јоакима говорећи: Зашто ти хоћеш да пре мене принесеш дар Богу? Зар ти не знаш да ниси достојан приносити даре заједно с нама, пошто ниси оставио потомство у Израиљу? Прекори ови веома ожалостише Јоакима и он отиде из храма веома тужан, посрамљен и понижен, и празник му се претвори у плач, а празнична радост у тугу. И од велике туге он се не врати кући својој, него оде у пустињу к пастирима својих стада, и тамо плака због бездетности своје и због нанетих му увреда и прекора. Но опоменувши се светог праоца Авраама коме Бог у старим годинама даде сина, Јоаким се стаде усрдно молити Господу, да и он буде удостојен таквог благослова, да буде услишен и помилован, и да уклони с њега срамоту међу људима подаривши у старости плод његовом браку, као некада Аврааму те да се и он узможе назвати отац детета, а не да бездетан и одбачен од Бога трпи прекоре од људи. - Овој својој молитви он придружи пост и четрдесет дана не окуси хлеба. И говораше: Нећу јести, нити ћу се вратити кући својој, него ће ми сузе бити храна и ова пустиња кућа, док ме не услиши и не посети Господ Бог Израиљев. Исто тако и жена његова Ана, будући код своје куће и чувши да првосвештеник није хтео примити њихове дарове, укоравајући их за бездетност, и да се муж њен од велике туге удаљио у пустињу, плакаше неутешним сузама. И говораше: Сада сам јаднија од свих: одбачена од Бога, вређана од људи, и остављена од мужа. Због чега најпре да плачем: да ли због удовиштва свог, или због бездетности? да ли због сиротства свог и што се не удостојих називати се мајком? - И горко ридаше она у све те дане. А слушкиња њена Јудита стараше се да је утеши али није могла. Јер ко могаше утешити ону чија туга постаде дубока као море? Једном Ана тужна уђе у своју башту, седе под лаворику, уздахну из дубине срца, па подигавши к небу очи своје пуне суза, угледа на дрвету птичије гнездо са малим птићима. Овај призор још више појача њену тугу, и она стаде с плачем вапити: Тешко мени бездетној! сигурно сам ја најгрешнија међу кћерима Израиљевим, те сам униженија од свих жена. Све носе плод утробе своје на рукама својим; све се утешавају децом својом, ја сам једина лишена те утехе. Јаој мени! дарови свих примају се у храму Божјем, и за чадородије указује им се поштовање, а ја сам једина одбачена од храма Господа мог. Авај мени! коме сам слична? ни птицама небеским, ни зверима земаљским: јер и оне Ти, Господе Боже, приносе плод свој, а ја сам бесплодна. Чак ни земљи нисам слична: јер она производи и израста семена, и приносећи плодове благосиља Тебе, Оца Небеснога, а ја сам једина бесплодна на земљи. Авај мени, Господе, Господе! ја грешна, једина сам лишена потомства. Ти, који он некада даровао Сари у дубокој старости сина Исака; Ти, који си отворио утробу Ане, мајке пророка Твог Самуила, - погледај сада на мене и услиши молитве моје! Господе Саваоте. Ти знаш срамоту бездетности, стога ослободи душу моју патње и отвори утробу моју и мене бесплодну учини плодоносном, да бих Ти плод свој принела на дар, благосиљајући, певајући и сложно прослављајући Твоје милосрђе. Када Ана са плачем и ридањем тако вапијаше, јави јој се анђео Господњи и рече: Ано, услишена је молитва твоја, уздаси твоји прођоше облаке, сузе твоје изиђоше пред Бога, и ето, зачећеш и родићеш кћер преблагословену, којом ће се благосло вити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету; име ће јој бити Марија. - Чувши ове анђелске речи, Ана се поклони Богу и рече: Жив Господ Бог, ако родим дете, даћу га на службу Богу; нека оно служи Њему и слави свето име Његово дан и ноћ у све дане живота свог. - И испуњена неисказане радости похита у Јерусалим, да тамо узнесе Богу благодарност и молитве што ју је милостиво посетио. У то исто време анђео се јави и Јоакиму у пустињи и рече: Јоакиме, Јоакиме! услиши Бог молитву твоју и изволи дати теби благодат Своју: ето, жена твоја Ана зачеће и родиће ти кћер, чије ће рођење бити радост за цео свет. И ево ти знака да ти благовестим истину: иди у Јерусалим к храму Божијем и тамо ћеш код Златних Врата наћи супругу своју Ану, којој је ово исто јављено. Задивљен оваком благовешћу ангелском, Јоаким славословећи Бога и благодарећи Му срцем и устима за такво милосрђе, журно са радошћу и весељем крену у Јерусалимски храм. Тамо, као што му рече анђео, он нађе код Златних Врата Ану где се моли Богу, и исприча јој о анђеловој благовести. Исто тако и она њему каза шта виде и чу од анђела који је обавести о рођењу кћери. Тада Јоаким и Ана прославише Бога који им учини тако велику милост, па пошто Му се поклонише у светом храму, вратише се дому свом. И заче света Ана у девети дан месеца децембра, а осмога септембра роди кћер, Пречисту и Преблагословену Дјеву Марију, почетак и посредницу нашег спасења; и њеном се рођењу обрадова небо и земља. И принесе Јоаким Богу велике дарове, жртве и паљенице, и доби благослов од првосвештеника, свештеника, левита и свих људи што се удостоји благослова Божјег. Потом Јоаким приреди у дому свом велико угошћење, и сви се весељаху хвалећи Бога. Дјеву Марију која је расла родитељи чуваху као зеницу ока знајући, према нарочитом откривењу Божјем, да ће Она бити светлост целоме свету и обновљење природе људске. Стога је они васпитаваху са необично будном обазривошћу, каква је доликовала Оној која је имала бити Мајком Спаситеља нашег. Они је љубљаху не само као кћер, тако дуго време очекивану, него је и поштоваху као своју госпођу, јер памћаху речи анђелске, речене о њој, и провиђаху духом шта ће бити са њом. А Она, препуна благодати Божје, тајанствено обогаћиваше том истом благодаћу родитеље своје. Као што сунце зрацима својим обасјава звезде небеске, удељујући им од своје светлости, тако и Богоизабрана Марија као сунце озараваше зрацима дате јој благодати Јоакима и Ану, те и они беху пуни Духа Божија и тврдо вероваху у извршење речи анђелских. Када девојчица Марија наврши три године, родитељи је свечано уведоше у храм Господњи, проводећи је са упаљеним свећама, и дадоше је на дар Богу, као што су били обећали. Након неколико година после уведења Марије у храм свети Јоаким се престави у осамдесетој години живота. Оставши удовица, света Ана напусти Назарет и оде у Јерусалим, и тамо борављаше крај своје Пресвете Кћери, молећи се у храму Божјем. Поживевши у Јерусалиму две године, она се упокоји у Господу у својих седамдесет и девет година. О, колико сте благословени ви, свети родитељи, Јоакиме и Ано, због Преблагословене Кћери ваше! Двоструко сте пак благословени због Унука вашег, Господа нашег Исуса Христа, у коме ће се благословити сви народи и сва племена на земљи! С правом вас света Црква назва Богородитељима, јер ми знамо да се од ваше Пресвете Кћери родио Бог. Сада предстојећи Му изблиза на небу, молите се да и нама удели од Његове вечне радости. Амин. Сада се радује Ана, јер се разрешава од свеза неплодства, и храни Пречисту Богородицу: Позивајући све да песмама славе, Ону Која је из утробе Своје родила Бога као Човека, као Једину Матер и Неудату. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У емисији Под знаком питања, у четвртак 21. децембра у 10 часова, чућемо родитеље покојног Алексе Јанковића, дечака који је постао синоним за последице вршњачког насиља. Разговор је реализовала редакција Радија Глас Епархије нишке. Алекса је дечак из Ниша који се убио 2011. године, у 14. години, због злостављања које је током дужег временског периода доживљавао у школи од својих вршњака, чак и пред наставницима. Његови родитељи се годинама боре да ниједно дете не доживи такву трагедију и траже усвајање Алексиног закона који предвиђа ефикаснију заштиту деце. Подстакнути низом вести које сведоче о све учесталијем вршњачком насиљу у школама у Србији, где једна од последњих долази управо из Ниша где је, како се наводи „полиција ухапсила две особе, старе 16 година које су летвама напале ученика трећег разреда Гимназије и нанеле му лакше телесне повреде. Испад се догодио у кабинету Хемије, у присуству професора и ученика два одељења трећег разреда“, посвећујемо пажњу управо овој актуелној озбиљној ситуацији у области безбедности ученика, те вам препоручујемо емисију Под знаком питања у четвртак од 10 часова на Радију Слово љубве, у којој ћемо чути разговор са родитељима покојног Алексе Јанковића.