Претражи Живе Речи Утехе

Ти опет тугујеш? Ипак не желиш да трпиш душевне болести? Значи, не желиш да уђеш у Царство небеско? Јер Писмо каже да „кроз многе невоље ваља нам ући у царство Небеско“. Први хришћани су волели Бога, волели су сваког човека, зато што ако волиш Онога Који рађа, онда волиш и рођеног од Њега, јер сваки је хришћанин рођен од Бога у Тајни крштења. Свети апостол је говорио: „Дечице, љубите једни друге“ (Уп. 1.Јов. 3: 18-19), смиравајте се, смиравајте се. Јер ако некога волиш (а морамо волети свакога, зато што је сваки човек лик Божији, чак и ако је он, тј. лик Божији у човеку запрљан, он се може опрати и опет постати чист), онда се и смирујеш пред њим. Где има љубави, тамо има и смирења, а где је злоба – тамо је и гордост. Молим се и желим да међу вама буде љубави. Треба да волимо сваког човека, видећи у њему образ Божији, без обзира на његове пороке. Не смемо да хладноћом одбијамо људе од себе. „Иштите, и даће вам се: куцајте, и отвориће вам се“ (Мт. 7:7). Многи од вас, не добијајући дуго оно за шта моле, очајавају. Не треба очајавати. Сетите се како је Господ поступио са Хананејком. Како Га је она молила да јој излечи ћерку! Чак су и апостоли почели да моле Господа да је Он отпусти. А Господ ју је чак упоредио са псом... А ви се мало помолите и не добивши тражено, очајавате. То се догађа због тога што заборављамо да између сетве и жетве мора да прође одређено време. Не везујте срце за светску сујету. Нарочито у време молитве оставите све помисли о животним проблемима. После молитве, кућне или црквене, да би се сачувало молитвено, умилно настројење душе, неопходно је ћутање. Понекад чак проста, наизглед неважна реч може да наруши и уплаши, као птицу, наше умилење из душе. Не заборављај молитву - она је живот душе. Треба да пажљиво изговарамо речи молитве, да проничемо у смисао, а не да тежимо сувише високом... Јер ако неправилно читамо, не удубљујемо се у прочитано, ми тиме радујемо зле духове... У свако време, ма шта да радите: да седите, идете, радите, изговарајте са срцем: „Господи, помилуј!“ Никога не смемо осуђивати, чак ни највећег грешника. Никада никога не осуђујте. Свакога, ма ко он био, примајте са добрим осећањем, са надом да у њему нађете само добро, видећи пред собом лик Божији. Господ види срце човека. А људи се у својим судовима увек могу преварити, и тада ти судови бивају плод простог празнословља. Спасење ваше и погибао ваша је – у ближњем вашем. Спасење ваше зависи од тога како се ви односите ка свом ближњем. Не заборавите да у свом ближњем видите лик Божоји. Без трпљења и снисхођења ближњима немогуће је живети. Немир убија људе. Не треба давати слободу својим осећањима. Морамо се приморавати да будемо љубазни и са онима који нам се не допадају. старац Никон оптински https://www.facebook.com/photo/?fbid=1112124272524737&set=a.463798390690665

Када човек жели да поради на изграђивању себе, он неминовно чини једну грешку, коју су у прошлости, проповедајући морализам, чинили чак и хришћани у теолошким круговима и недељним школама. Другим речима, када неко приђе Цркви, такви хришћани му говоре: „Пазите да не чините ништа лоше, да не посећујете неприлична места и не изговарате скарадне речи“ – тиме се они баве. Међутим, такав морализам је болестан, противприродно и неправославно расуђивање, пуританство, пијетизам, који само тражи конкретне резултате. Оци Цркве се нису бавили таквим стварима, али су све сагледавали веома дубоко. Када би им долазио неки човек оптерећен многим проблемима и греховима, почињали би да му говоре о нечему страном за њега тј. о човековом односу са Богом. Зато у Јеванђељу Христос није рекао да је прва и најважнија заповест Божија то да се не краде или не чини прељуба – то је нешто што се свакако подразумева – већ је истакао да је најважнији однос са Богом, то да љубиш Бога. Ако заволиш Бога и имаш живу и здраву љубав према Њему, онда све остало долази само по себи. У супротном, можеш да испуњаваш сва могућа правила, али да не оствариш никакав напредак у односу са Богом. Тако ћеш постати заиста добар човек, можда чак и изузетан, али не баш и човек који има однос са Богом. Зато се савремени хришћани или они мојих година чуде и никако не разумеју основне ствари у Цркви. Кажу: „Зар није довољно да чиним све то што се тражи од мене? Шта још желите?“ Они некако не могу да разумеју ни савремени свет, а монаштво никако не могу да појме, па ми кажу: „А зашто да постанем монах? Зар се борба у свету не рачуна, она не води на небо?“ Одговор је, наравно, да и тако можете да одете у рај. Али не постаје се монах само зато да би ишао у рај. Отићићу у рај? Да ли је могуће? Или ћу ипак можда остати напољу? Био је на Светој Гори један старац, отац Арсеније пореклом са Кавказа. Веома простодушан и једноставан човек који је слабо знао грчки, али је турским боље владао. Када му је било 75 година, жалио се како га старац Јосиф још увек није прибројао свом братству, а обећао је да ће то учинити, али ипак још увек чека. Тада сам га питао: – Старче, бојиш се да ћеш умрети? – Не, не бојим се. – А шта ако одеш у пакао? – Нисам глуп да одем у пакао! Другим речима, то је зависило од њега. Наш однос са Богом је питање љубави. То није питање дуга – да идем у цркву, да на одређени начин размишљам, да уредно извршавам наређења и да будем добар човек. Однос са Богом није однос који се оставрује некаквим задужењима, већ је то однос љубави и поштовања. Као што човек обузет љубављу не дела по разуму, већ узима гитару и хита под прозор оне коју воли, као што је то био обичај у прошлости, и целу ноћ пева не би ли се ублажила његова љубавна туга, а она само баци једну саксију – то смо могли да видимо на филмовима. Не знам како се то данас ради, ваљда шаљу електронску пошту. Све се то променило, све се свело на конзерву. Чак и односи међу људима. Однос са Богом је веза љубави у којој та љубав нема граница. Она не подлеже никакавим схемама, нити програмима и не може да ишчезне. Она је огањ, пламен, који се разгорева у самој суштини човековог бића, и он не налази начин да изрази ту своју љубав. То не зависи ни од чега спољашњег. Онај, пак, ко све гледа и мери по спољашњем поретку ствари, вероватно се тако понаша и у својој породици, што наравно угрожава породичне односе, јер такав човек каже: „Зар нисам добар супруг? Како нисам? А ко ти даје новац са којим сваки дан одлазиш у продавницу?! Зар не стижем сваки дан кући на време? Не гледам друге жене! Никада те нисам ни грдио, а камо ли ударио! Зар не идемо свако лето на крстарење? Зар не излазимо сваког викенда?“ Другим речима, испуњавам читав списак некаквих правила и то значи да сам добар човек. Али оног тренутка када изађе на видело да је једна страна занемарена, или да има другу везу, њихов дом се руши, породица пропада, а онда се ти људи питају: „Али зашто?“ Не схватају да се такве везе не могу одржати некаквим рецептима које ћете добити од лекара или у апотеци. Нити било каквим испуњавањем правила – ако чиним то и то, онда је све у реду. Можете да испуните све наложено, али да све то буде узалуд. Исто као што је фарисеј испунио сав закон, али није нашао милост у Бога, а цариник, који се није владао по закону, беше оправдан и Богу мио. Дакле, питање је како човек ходи пред Богом, с каквим умом стоји пред Богом и да ли постоји живи однос, који превазилази закон и све оно што је само споља. Неки би могли да кажу: «Ако желиш да живиш по Богу, треба да чиниш то и то.» И непрестано слушамо нешто од чега ми се диже коса на глави, а посебно је упућено младима. Говоре им: «Да би био црквен човек, Божији човек, добар човек, треба сваке недеље да идеш у цркву, да се не понашаш недолично, да не чиниш то и то, да се причестиш 3-4 пута годшње, и да се исто толико пута годишње и исповедиш.» И, ето, тиме се све завршава. Међутим то није у реду. То је потпуно погрешно. Ми треба да откријемо везу нашег бића са Богом, живу везу, онако као што волите другог човека, без схема и унапред смишљених форми и рецепата. Као што је ваш однос са другим човеком жив, такав треба да буде и однос са Богом. Једино тако ћете моћи да схватите пуноћу о којој се говори у Јеванђељу. Зато сам мало пре и говорио да не треба да будемо површни, већ треба много дубље да проничемо у суштину ствари, како бисмо разумели шта се то збива и откуд та празнина у нама. Зар нам је још нешто потребно? Када схватимо разлог, ако имамо бар мало смирења, и ако заиста имамо тако много љубави према Богу, онда неће бити потребно да своју бол лечимо тако што ћемо испити флашу вина. Када човек научи да правилно сагледава ствари, онда полако почне и да решава проблем који га задеси. митрополит Атанасије Лимасолски https://www.facebook.com/photo/?fbid=1015863543972728&set=a.446487460910342

Да бисмо објаснили ово питање, обратићемо се једном од древних учитеља Цркве, Светом Василију Великом. Ево шта он пише о болестима: „Постоје болести које су материјалне природе, а овде је потребна лекарска вештина; Постоје болести као казна за грех , а овде су потребни стрпљење и покајање; има болести које се дају за трпљење али и за свргавање безбожника, као код Јова, и болести које су пример за нестрпљиве, као код Лазара; И светитељи пате од болести, показујући свима смиреност и ограниченост људске природе, која је свима заједничка. Не надај се, дакле, лекарској вештини без благодати и не одбацуј је самовољно, него се моли Богу да сазна узрок казне, а затим се моли за избављење од слабости, трпљења резања, паљења, горких лекова и свих казни лекарских“. Протојереј Валентин Свенцицки (1882-1931), руски мислилац 20. века, чији радови, нажалост, још увек нису у потпуности доступни и нису у потпуности објављени у Русији, сасвим јасно износи свој став о болестима у светлу патристичког учења . Постоје болести које су последица казне, дате ради просветљења, да се испита стрпљење и вера – али све оне имају у основи наше грехе, почев од првобитног греха, иу том смислу болест је почетак телесне смрти. У вези са различитим духовним узроцима болести, болесни се могу обратити Богу на различите начине. Молећи се на богослужењу за исцељење болесника, Црква верује да чин вере и љубави, који Црква сведочи у тој молитви, испуњава оно што Господ жели од душе болесника. И Господ му даје исцељење. Али понекад оваква молитва појединаца и целе Цркве није довољна. Болест се наставља. Као да Бог позива човека на нешто веће. Он га посећује са том болешћу. Од њега жели или покајање, или исправљање, или веру, или трпљење . Човек постаје свестан тога, али се осећа духовно слабим, потребна му је посебна благодатна помоћ. Затим се моли Цркви за Тајну болесничког миропомазања, Тајну светог јелеја .Ова Тајна је истовремено и покајање, и молитва за исцељење, и завет да ће човек после исцељења свој живот посветити Богу, молба за благодат Божију, која ће дати снагу да се све то испуни. Прочитајте молитве које свештеник изговара за време прослављања ове Тајне: „Исцели слугу Твога од телесних и духовних немоћи које га муче, и оживи га благодаћу Христа Твога...“ Нека нас не збуни чињеница да светоотачко учење наводно превише повезује болест са грешношћу. Ово неразумевање лежи у недовољно дубоком разумевању суштине грешног чина и узрочно-последичног закона у појавама нашег живота. Познато је да свака болест има свој узрок. На пример, ако велики пушач развије хронични бронхитис или чак рак плућа, са већом или мањом вероватноћом, савремена медицина ће узрок болести видети у страсти за пушењем. А зар то није грех? Неверство у вези између супружника може довести до венеричних болести. Грех и казна су овде очигледни. Може се навести много оваквих примера: када се код неких родитеља рађају деца са урођеним аномалијама, када се после првог абортуса развије неплодност и када се, отворено или тајно, крше други закони и узрочно-последичне везе које је створио Творац. Врло често се болести јављају због претераног и неумереног једења (угађања) и непоштовања постова, због раздражљивости и других разлога, који са хришћанске тачке гледишта нису ништа друго до грех: према Богу, према ближњима или према нама самима. Осим тога, постоје болести узроковане чисто физичким, рекло би се, случајним узроцима (међутим, и тада је потпуна случајност само привидна појава). Постоје болести код којих се не могу открити очигледни узроци који би могли изазвати развој одређене болести. Али у тим случајевима, са становишта светоотачког учења, болест је настала под утицајем Највишег Промисла. Свети Оци су придавали велики значај страстима у настанку болних стања, као факторима који штетно делују не само на душу него и на тело. „Немир душе и страсти кваре крв и штете здрављу“, пише свети Теофан затворник. О овом питању потпуније говори Свети Јован Кронштатски у следећем изводу: „Искуство показује да грех и страсти уништавају здравље душе и тела, а победа над страстима ствара небески мир душе и тела. Победите многоглаву хидру греха и бићете здрави. Чувајте у себи душевни мир и немојте да вас узнемиравају никакве потешкоће, увреде или неправде – и увек ћете уживати у душевном и физичком здрављу. „Немир, узбуђење, ватра страсти од разних порока, изазивају у нама многе душевне и телесне болести." А ево како је руски филозоф Владимир Соловјов схватао менталне поремећаје и шта је видео као узроке њиховог настанка: „Ја не верујем у чисто физичке узроке душевних болести и скоро нико не верује у њих. „Психички поремећај је крајњи начин самоспознаје унутрашњег бића кроз жртву његовог видљивог менталног „ја“, које се показало недовољним у решавању духовног задатка нашег постојања. Веома дубока мисао, за разлику од многих савремених патофизиолошких и биохемијских концепата који не удубљују и не откривају суштину сукоба између живота и његове борбе са препрекама и тешкоћама, већ само наводе физичке телесне промене које су произашле из других основних узрока. Искључива заслуга патристичког учења је јединствено схватање корисности болести. Шта је корисно у патњи? – питају многи људи у недоумици када први пут чују за овакав поглед на живот. И заиста, људи се можда највише плаше смрти и тешких болести. Хришћанство, пак, даје човечанству пример савладавања и достојне припреме за оно најгоре што човека чека. Недавно је и званична медицина потврдила овај концепт корисности болести у одређеним случајевима (а њена практична примена је почела доста давно – на пример, вакцинација, која често није ништа друго до вештачки изазвана болест у благом или слабом облику у циљу спречавања озбиљније и опасније болести). Постоји мишљење да се одређене болести могу сматрати кризом чишћења (на пример, прехлада и грип). После неких болести, тело формира трајни или мање трајни имунитет, који се може оценити само са позитивне стране. Из перспективе светоотачког учења, болесник мање греши и трезвеније размишља о смислу живота. Како је рекао свети Игњатије Брјанчанинов: „Болнички кревет често постаје место богопознања." Храбро подношење болести формира у човеку особине као што су стрпљење, истрајност, издржљивост и неке друге врлине. Постоје и други важни разлози који дозвољавају да се болести не посматрају само кроз призму патње и неизмерне беде. Подвижници светости веровали су да уз правилно разумевање и однос према болести она може донети корист души. Као пример који показује хришћански однос према болести може послужити следећи извод из мишљења Светог Григорија Богослова: „Болестима телесно сам ослабљен. Неки уображени људи могу се ругати мојој патњи. Делови тела су ми слаби, а ноге нестабилне. Не знам да ли је то последица уздржања, или последица греха, или неке борбе. Али исцели болест, исцели је речју Својом, Твоја реч ми је спас! А ако ме не излечиш, дај ми стрпљења да све поднесем“. На другом месту свети Григорије каже: „Болести служе и као извесно очишћење моме духу, и сваком је потребно очишћење, ма колико они били јаки." Много пре појаве психосоматског правца у медицини, светоотачко учење је указивало на међусобну повезаност душе и тела: „Поквареност душе је узрок телесних болести“, писао је Свети Јован Златоусти. Као средство за исцељење од болести, Свети Оци су пре свега сматрали молитву, пост, Свете Тајне, као и земаљске лекове, јер су у лекарима видели помоћнике, по промислу Самог Бога, за олакшање страдања и за лечење болести („Господ је створио лекове од земље – Господ их не одбацује“). Осим тога, било каква магијска делатност, враџбина и надрилекарство није се сматрало угодним Богу и категорички је одбацивано („Боље је да умремо него да идемо непријатељима Божијим. Каква је корист лечити тело а уништавати душу...“ – пише свети Јован Златоуст). Размишљања на тему 1. Да ли су све болести последица греха? Не све, али велики број њих. Неке се јављају и због непажње. Попустљивост, пијанство и незапосленост изазивају и болести (Св. Јован Златоуст). 2. Болести се јављају и за наше испитивање у доброти (св. Јован Златоуст). 3. Ако у време телесне слабости не прихватимо помоћ поста и покажемо још већу небригу, нанећемо себи највећу штету (св. Јован Златоуст). 4. Телесне болести очишћују душевне болести (Схимамонах Макарије). 5. У болестима – пред лекарима и лековима молитва (Св. Нил Синајски). 6. Болести се шаљу на очишћење од греха, а понекад и на смирење гордости (Св. Јован Лествичник). 7. Болест се због нестрпљења погоршава (Св. Тихон Задонски). 8. Узрок болести је грех, сопствена воља, а не нека нужда (св. Јефрем Сирин). 9. Можемо ли тражити лечење од лекара и примати лекове? У томе нема греха, јер је све од Господа, па и лекови и лекари. И нема греха у томе што човек прибегава лековима, већ у томе што болесник сву наду у оздрављење полаже само у лекаре и лекове, заборављајући да све зависи од свемилостивог и свемоћног Бога, Који једини оживљава или одузима живот (Св. Амвросије Оптински). 10. Из житија многих светитеља познато је да су им дуге и исцрпљујуће болести биле више него од помоћи, јер су смиривале страсти, лишавале их утисака световног живота који одвлаче пажњу од удубљавања у скровишта духа (Св. Лука Војно-Јасењецки). 11. Пошто је Бог живот, а болести и немоћи удаљавање од живота, довољно је да нас првобитни, први Живот дотакне и исцели (Св. Јован Кронштатски). 12. Да ли треба да се лечимо? А зашто да се не лечимо? Бог је створио и лекаре и лекове. Да ли их је џабе створио? Не, него да лече болести; Избегавање лекара и лекова је срамота према Богу (св. Теофан Затворник). Владимир Константинович Невјарович "Терапија душе" извор

Протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, говорио је о молитви код данашњег човека и љубави према ближњем. Извор: Информативна служба СПЦ

Град Атина има благослов да су у њему током 20. века боравили неки од највећих светитеља нашег доба. Двојица од њих, свети Никифор Лепрозни и свети Евменије, били су неко време настањени у инфективној болници Света Варвара, будући оболели од лепре. Обојица су били родом са острва Крит. Николај Дзанакакис, како је светом Никифору било име, рођен је 1890. године. Као мали је остао без оба родитеља па је бригу о њему преузео деда који га је, кад је напунио 13 година, послао да учи берберски занат. Убрзо потом су му се на телу појавили први знаци лепре. У то време је владао велики страх од ове болести као и мноштво предрасуда. Сматрало се да је веома заразна, па су оболеле потпуно изоловали из друштва. На Криту конкретно су одвођени на острво Спиналонга где су одвојени од својих најближих дословно чекали смрт. Повратка није било. Да би избегао такву судбину, млади Николај бежи у Александрију где наставља да се бави берберским занатом. Али како је болест узимала маха, па су њени знаци постали видљиви на његовом лицу и рукама, један свештеник му је препоручио да оде у карантин за лепрозне на острву Хиос који је основао о. Антим Вајанос (који је доцније исто проглашен за светитеља). Ту млади Николај наставља да пропада телесно, али уз о. Антима почиње да расте духовно, достижући неслућене висине. Монаши се добивши име Никифор, што значи победоносац. Послушање му је било да поје и чита на богослужењима, а када је због болести изгубио вид, он је то чинио напамет. Практиковао је умносрдачну молитву, односно стално је понављао речи: Господе Исусе Христе Сине Божји помилуј ме грешног. Свети Евменије, на крштењу назван Константин, био је осмо и најмлађе дете сиромашне породице Саридакис. Рођен је 1931. године. Веома рано је остао без оца. Касније је дошла и немачка окупација која је додатно погоршала ионако лоше материјално стање његове породице. Мали Константин је живео тешко и оскудно. Од малена је морао да ради тако да није имао могућности за школовање, али је упркос томе успео сам да се описмени. Свој монашки призив је препознао веома рано. Имао је само 13 година када је својима одлучно саопштио да ће отићи у манастир. То је касније и учинио, и након периода искушеништва замонашио се добивши име Софроније. С 23 године одлази у војску, пошто је тада у Грчкој служење војног рока било обавезно за све, па и за монахе. У том периоду се разбољева и дуго времена проводи у болници, а кад му је коначно дијагностикована лепра, 1957. године је пребачен у Атину, у Инфективну болницу Света Варвара где се већ деценију уназад та болест успешно лечила. И млади монах Софроније је у потпуности излечен, без икаквог трага од опаке болести која га је снашла. Међутим, потрешен због људске патње с којом се у овој болници сусрео, одлучује да остане ту, при болничкој капели Светих Бесребреника Козме и Дамјана, и да се посвети служењу болеснима. Недуго потом је карантин на Хиосу затворен пошто је за лепру пронађена успешна терапија. Монаха Никифора су међутим, због веома тешког телесног стања, пребацили у болницу Света Варвара у Атини. Препоручили су га на старање монаху Софронију и тако се спајају животни путеви ових двеју духовних громада. Млади Софроније се веома обрадовао овом новом послушању јер је сматрао да му је потребан добар духовник, пошто због војне службе и болести није провео доста времена у манастиру и није се прекалио као монах. Духовног оца је сада нашао у монаху Никифору којег је с љубављу служио до његовог упокојења 1964. године. Преподобни Никифор је сахрањен на болничком гробљу. Када је касније гроб отворен, пронађене су његове нетљене миомирисне мошти. Монах Софроније је пак рукоположен у свештеника добивши тада име Евменије, што би значило благонаклон. Остао је да служи при болничкој капели све док се није толико разболео да је морао бити пребачен у болницу Евангелизмос, где се упокојио 1999. године. Обојица су и званично уврштена у ред светитеља, монах Никифор 2012. године, а отац Евменије 2022. године. Њихов боравак у Инфективној болници Света Варвара довео је до великог духовног преображаја међу становницима Атине, а и шире. Обојица су били надалеко чувени по својој духовној снази и крепости, али и по благости и љубави с којом су се обраћали сваком човеку. То је привлачило реке људи који су долазили у болничку капелу, тражећи утеху и укрепљење од ова два скромна монаха који су се у потпуности уподобили Христу. Напоменимо само да се код о. Евменија исповедао и велики светитељ нашег доба, његов савременик старац Порфирије. Лично је свима указивао на духовно благо похрањено у болници Света Варвара. Безбројна су сведочанства о животу, христоликој љубави и нарави ових светитеља, о чудима која су њиховом молитвом бивала, како за живота, тако и по преласку у Царство небеско. Међутим, оно што је посебно интересантно, а и свима духовно корисно, јесте њихов однос према болести. Лепра, или губа, јесте хронична инфективна болест коју изазивају бактерије, а позната је још од Античког доба. Нерви оболелог одумиру, он губи осећај за топло и хладно и за бол, па се често повређује не осећајући потребу за лечењем, што даље доводи до озбиљних инфекција. Код оболелог може доћи до оштећења респираторног тракта, коже, очију, али и згрушавања крви. Данас се ово обољење лечи антибиотицима, али је до половине 20. века доводило, просто речено, до распадања тела. Због свега тога су оболели од лепре, поред физичке патње, трпели и душевну бол због грубог одбацивања и изоловања из друштва. Том болешћу се још као младић заразио преподобни Никифор. Никада није роптао због тога, ни кад су се појавили први знаци лепре на његовом телу, ни када је ослепео, када му је тело сасвим ослабило, када је био прикован за постељу. Чак је и на фотографијама забележеним пред крај његовог живота свети Никифор увек насмејан. Оно на шта од самог почетка није пристајао јесте друштвена стигма и изолација. Одлазио је из места у место, кријући своје здравствено стање, док се није сместио на Хиос. Био је то карантин, али је он ту живео као монах, посвећен служби Богу и у заједници са другим монасима и болесницима. А у Атини је већ непрестано био окружен људима који су били здрави телесно, али слаби духовно, те су долазили да их он својом љубављу и благошћу оснажи. Болест је крст који сваком од нас може да припадне и није нимало лако носити се са њим, ни телесно, а ни духовно. Због тога је сваком болесном човеку потребна помоћ здравог, и у смислу физичке неге, али и обичне, топле људске подршке. Последње што је било ком болеснику потребно јесте осуда и одбацивање, као да је он сам крив што се разболео. Истина, неко може имати део одговорности за стање у ком се нашао, уколико је својим рђавим навикама изазвао здравствене проблеме, али ни тада му осуђивање неће помоћи. Напротив, учиниће његову муку још тежом, а њега удаљити од покајања. Свети Никифор није ничим изазвао своју болест, нити се жалио због ње и због мука које му је узроковала, али није пристајао на отуђење. Тражио је загрљај ближњег да му олакша патњу и несебично је грлио све друге који су долазили у његову скромну болничку собу по реч утехе. И свети Евменије је као младић био заражен лепром, али је тада терапија већ била пронађена и неко време успешно спровођена, тако да је ова болест за њега била само животна епизода, без видљивих телесних последица. Он сам је говорио да се силно се обрадовао кад му је дијагностикована лепра. Од радости је толико поскочио да је спао с кревета. Сматрао је да ће кроз болест имати веће учешће у Христовим страдањима, а то значи да ће имати и већи удео у васкрсењу. Велики крст води ка великом васкрсењу, говорио је. Међутим, иако се обрадовао својој болести и страдању које је за њега Бог допустио, свети Евменије није ни једног тренутка презрео лекаре и одбио медицинску интервенцију. Напротив, веома успешно је излечен, а лекарску помоћ није одбијао ни пред крај живота када су га опхрвале многе болести и тешка стања. Имао је дијабетес, оболели су му бубрези и ослабио му је вид. Свако своје стање је с радошћу носио и ниједна лична мука није могла отерати осмех с његовог лица. На свему је био благодаран, и на болести, али и на могућности излечења. Свети старац Емилијан Симонопетритски је говорио да је одбијање лекара и лекова израз гордости и крајњег егоизма. Неким тварима је сам Господ усадио лековита дејства, управо да бисмо их ми са смирењем узимали и прихватали вољу Божју, уколико је она да будемо излечени. С друге стране, знамо да су лекари веома поштовани у Цркви и многе славимо као светитеље. Према томе, одбијање лекарске помоћи је само гордо супротстављање Божјој вољи и одбацивање његових дарова која нам се пружају кроз људе и твар. На примерима, пак, светог Никифора и светог Евменија, можемо видети како се крст болести носи – са смирењем и радошћу, али и са вером и надом у излечење које ће било преко лекара, било преко молитава Богу и заступништво светитеља, доћи до нас. Кроз страдање у болести човек се поистовећује са Христом који је страдао да бисмо се ми спасили и са Њим васкрсли. Али не треба сметнути са ума ни да се онај који помаже болесноме исто тако поистовећује са Христом који је многе људе исцелио, а у бањи Витезди излечио оног „који није имао човека да га спусти у воду“ (Јеванђеље по Јовану, 5, 1-16). Свако од нас је или на месту тог одузетог, или на месту човека који треба руку да му пружи, и сви смо позвани да се уподобимо Христу према месту које нам је дато. Драгица Тадић Папаниколау је теолог из Ваљева. Већ две деценије живи и ради у Атини где је тренутно докторанд на Теолошком факултету Атинског универзитета. https://radioistocnik.info/tekstovi/dragica-tadic-papanikolau-kako-se-odnositi-prema-bolesti/

У Ризници Српске православне цркве у Котору синоћ је одржано предавање др Милоша Весина „Психологија праштања/непраштања“. Угледног предавача на Православном богословском факултету „Свети Сава“ у Либертивилу, умировљеног пароха чикашког и познатог пастира, који је дипломирао на студијама музике, доктора теолошких наука и доктора психологије и присутне на предавању поздравио је архијерејски намјесник которско тиватски, протојереј-ставрофор Немања Кривокапић, захваливши се госту што нам је уприличио још једно интересантно и надасве корисно предавање усмјерено човјеку данашњице оптерећеног разним искушењима. „Многи су се можда зачудили када су видјели наслов овог нашег заједничког промишљања јер праштање, односно не праштање, је нешто што нас у мањој или већој мјери све дотиче. Сама тема, Психологија праштања / непраштања, колико год да је на први поглед чудновата, са друге стране више је него веома оправдана, зато што све у овоме животу има своју психологију, уколико се на психологију гледа као на науку о души. Нажалост, кроз многе своје школе савременог испољавања психологије, она је често више налик статистици него науци о души. Сама ријеч опраштање и читав процес кроз који човјек мора да прође да би некоме опростио, или да не би опростио, не може а да не укључи човјекову душу“, каже о. Милош. Наставља констатацијом да је само праштање човјеку неопходно како би му било лакше – „опраштање би требало да му буде онај незаобилазни дио духовне хигијене“. Незаобилазан у овој причи, наставио је, творац је аналитичке психологије Карл Густав Јунг, који је у почетку био веома сагласан са Фројдом (блиско сарађивали у периоду 1912. до 1917. године). Разлаз је услиједио, не по питању става о људској сексуалности, па ни о односу према несвјесном, већ због односа према религији. „Док је с једне стране Фројд био потпуно под утицајем Маркса, Јунг (син протестантског пастора из Швајцарске) иако отворен за многе правце у животу, имао је ту протестантску дисциплину. Јунг је тврдио да религија не подлеже класичном начину научног посматрања зато што надилази саму науку. Не као оно што је против науке, него као оно што је у једном домену изнад науке“, казао је о. Милош. То је, истакао је, веома важно јер се у Светом писму први пут сусрећемо са опраштањем, кроз негативан вид опраштања, односно кроз одуство молбе за опроштај. „То је већ при првом људском преступу нашег праоца Адама, када је окусивши од плода, учинио оно што данас мање-више свако од нас чини, када учини нешто што није требало да учини. Онда ту видимо колико је Стари завјет, цјелокупно Свето писмо, једна саврмена и модерна књига“, казао је о. Милош. Подсјећа да је Адам, када је згријешио, прво осјетио страх, затим се као последицу страха сакрио, а онда, као и што ми сви чинимо у таквим ситуацијама, покушао да нађе оправдање. Ако га нема онда кривицу покушавамо да пребацимо на неког другог. „Осјетио је, истина, и стид и када је Господ кренуо, не да га грди већ питајући га „Адаме гдје си“, покушао да обнови дијалог љубави, Адам је казао: Чух Твој глас и сакрих се зато што сам го (као да до тада није био наг). А Бог га упита: Ко ти рече да си наг, да ниси случајно јео од Дрвета познања добра и зла?. Ту долазимо до једне сјајне и толико данас неопходне дефиниције нагости. Није нагост када се човјек скине тјелесно, него је суштина нагости када човјек остане огољен у односу на однос са Богом. Свети Симеон Нови Богослов, тумачећи управо ово мјесто из Старог завјета, каже: Адам је био огољен управио захваљујући томе што се својом слободном вољом оденуо у трулежност. Свукао је са себе нетрулежност у коју га је Бог обукао и обукао је на себе одјећу трулежности, одјећу смртности. Адам и даље не тражи опроштај. Што мислите како би текла даље историја да је Адам имао куражности, смјелости и да је рекао: Боже погријешио сам, пролупао сам, извини, опрости. Не, он је рекао: Жена коју си ми Ти створио, она ме је наговорила и ја окусих од тог забрањеног плода. Касније, то се преноси даље и на његовог сина Каина који, када је видио да је Бог примио жртву његовог брата а није његову, осјетио је истовремено и љубомору и завист“, подсјетио је о. Милош. Каже да је психолошки гледано Каин први опсесивни неуротичар људске историје. Поменута два случаја, рекао је о. Милош, прва су два случаја одсуства молбе за опроштај. „Сада прескачемо хиљаде година и долазимо до новог Адама, до Господа Исуса Христа који је дошао из љубави“, казао је о.Милош. Подсјећа и на револуционарне текстове за 6. и 7. вијек које је тада писао Свети Исак Сирин који каже: „Чак и да Адам није згријешио, Христос би дошао међу нас из љубави“. „Јер, читав овај свијет је створен из љубави и човјек као круна стварања је створен да би био у непрестаном љубавном дијалошком односу са Богом и да би људи били у истом таквом односу са људима. То је циљ онога што је живот“, казао је о. Милош. Констатује како је себичност она рампа на путу људима да другима не опросте, а Христос се јавља као видљиви, тјелесни, оваплоћени опроштај Неба према земљи. „Што је Његово распеће ако не тријумф опраштања? Распети Христос са крста, које ријечи упућује? То нису биле псовке, то није била грдња, то није било видјећете ви када дође мој отац, као што би смо ви и ја, рецимо, реговали. Не то су биле ријечи: Оче опрости им јер не знају шта чине“, казао је о. Милош. Говорећи о стањима савременог човјека оптерећеног стањима ега и суперега, о човјеку који не попушта ни најрођенијима, каже да се на тај начин увећава количина отрова у истом том човјеку. „Можете ви мрзити некога колико год хоћете, можете му не опраштати до миле воље и преко воље, али то не уништава њега. Уништава ваш однос са том особом и то је чињеница и уништава вас“, наставио је о. Милош, додавши да се честа појава канцера данас не дешава одједном, како се то често мисли, те да наука говори да је близу 90 процената свих облика ове болести, као и кардиоваскуларних, психосоматског поријекла. Указује да је све апсолутно повезано, па чим се наруши хармонија, баланс између тијела, душе и духа, обично тијело мора да страда. „Врло је погрешна изрека у здравом тијелу здрав дух. Не, тамо гдје је здрав дух, иако је тијело болесно, лакше ће то да подноси и моћи ће да оздрави. Јер, као што сами себе разбољевамо, тако сами себе можемо и да оздрављамо уз Божију помоћ. Због тога, ништа толико благотворно не дјелује на човјека као опраштање“, истакао је о. Милош, уз ријечи да је злопамћење она најљућа змија коју можемо да његујемо у својим грудима, те да човјек који истински воли он увијек мора и да опрашта. Зато, каже, најважиније је опростити и заборавити. „Неко би рекао не може то тако, али шта чујемо на Литургији? Узмите и једите ово је тијело моје које се за вас ломи на отпуштење грехова“, подсјећа о. Милош, истичући да се једино снагом опраштања човјек може толико приближити Богу да онда, када је показао велику љубав, и Бог њему опрашта. Опраштање, како је назначио, на међусобном нивоу дјелује терапеутски „јер ослобађате се терета, али се и друга особа ослобађа истог тог терета“. „Моћ опраштања нам је свима надохват руке, као и да се оде и некоме каже извини, опрости, или дати опроштај онда када вам се чини да је то немогуће“, казао је о. Милош, прочитавши на крају предавања несвакидашњи примјер опраштања унапријед, кроз поруке у писму два дјечака из Крајине, остављене онима који ће ту доћи да живе. Дјечаци Г. и М. су са својим породицом имали 24 сата да због злогласне „Олује“ бјеже са својих огњишта, али су га оставили тако да тај неко ту нормално (уколико је то могуће) настави да живи. Све је описано у књизи која ускоро треба да изађе. „На крају треба рећи да је свако опраштање супротно логици, али је у складу са Логосом. Једино је Логос, једино је оваплоћени Син Божји у стању да савлада логику. Логика је начин како смо ми људи научени да размишљамо по законима које су нам оставили Сократ, Платон, Аристотел… Али, постоји нешто што је јаче од тога, а то је Логос. Не знам колико су часова вјеронауке ова два дјечака имали, али су погодили суштину. Они су отишли са великим болом, са великом муком, са великим теретом на леђима, али растерећени у душама, зато што су ту своју собу, како су је назвали престону дворану њиховог дјетињства, оставили да неко искористи најбоље и да ужива неко ко ће можда бити као и они протјеран из неке своје собе, из неке своје престоне дворане, неко према коме они нису ни жељели ни могли, али нису то ни дозволили себи да осјете мржњу. Ту је онај кључни моменат и зато сваки пут од сада било у храму или у своме дому, када читате ријечи Молитве Господње и дођете до оног дијела И опрости нам дугове наше, сјетите се да ли сте опростили, да ли сте затражили опроштај“, казао је о. Милош Весин, закључивши да је срце „престона дворана“ свакога од нас, наших живота, од којих имамо само један са циљем да би смо у њему препознали свој смисао. Извор: СПЦО Котор

Ирена Папић је већ 17 година вјероучитељица при храму Светих Сергија и Вакха на Подима крај Херцег Новог. Због апостолског прегалаштва и дугогодишњег залагања, на 23. Дјечијем сабору припала јој је награда за вјероучитеља године. О вјероучитељском позиву, дјетињству, школовању и узорима, за Портал Митрополије је говорила вјероучитељица Ирена. Вјероучитељ године Награда „Вјероучитељ године“ је за мене у великој мјери била изненађење. Не мислим да се својим радом издвајам од осталих, сви ми дајемо све од себе како бисмо адекватно одговорили на потребе дјеце за духовном изградњом и образовањем, дакле откривањем и обнављањем Божијег лика или образа у тим младим бићима како би њихов живот, постављен на добрим и здравим темељима, био посвећен сваком добром дјелу, богољубљу и човјекољубљу. Дјетињство Иако сам најраније детињство, школске дане, одрастање и вријеме кад се човјек заправо формира провела у Kотору, рођена сам на Kосову и Метохији коме се увијек и непрекидно враћам. Србица, мјесто у срцу Дренице гдје су моји живјели, у непосредној је близини манастира светог Јоаникија Девичког који је у 15. вијеку подигао деспот Ђурађ Бранковић. Први моји црквени дани и кораци у Цркви направљени су поред кивота светог Јанићија уз храбру и незаборавну игуманију мати Параскеву и њено сестринство. Манастир је у својој историји више пута страдао, бивао рушен и обнављан, а у вријеме о коме могу да посвједочим био је мјесто тихог и стрпљивог ношења крста и подношења невоља које су сестре имале од непрестаних провокација комшија Шиптара из сусједних села. Одлазила сам често тамо са мајком и посматрајући их како без роптања трпе носећи неку необичну радост на лицима каква се није могла срести ван тих зидина, нитиправилно схватити ако не гледамо са праве тачке гледишта а то је вјера, врло рано сам више осјетила него спознала да постоји неки извор из кога се напајају и из кога црпе сву ту радост и трпљење. Тада сам била сувише мала да правилно разумијем одакле долази сва та снага и како то да наизглед немоћне старице тако успјешно одолијевају свим невољама са којима се суочавају, али је у мени остало повјерење у Бога о коме су ми причале и које су девичке монахиње дубоко уткале у моје биће. Узрастање у вјери опредјељење за Православни Богословски Факултет Јаснију представу о вјери добила сам уз оца Мома Kривокапића који је нас дјецу почетком деведесетих година окупљао под сводом цркве светога Николе. Говорећи нам о Богу, љепоти Православља и основним истинама вјере његовао је у нама љубав и према нашој историји, поезији и култури. Врло често смо читали Антологију српске поезије, пјевали поред духовних и староградске пјесме и у младим данима се формирали као богољубиве и родољубиве личности. То је заправо била најбоља могућа наука о вјери – учећи нас и говорећи нам о Богу он нас је својим личним примјером, љубављу и непоколебљивом вјером научио да и ми вјерујемо, да свим срцем заволимо Господа и да том љубављу обухватимо и једни друге, цијели наш род и сав свијет. У том периоду се код мене појавила жеља за дубљим изучавањем спасоносне Истине и на његову препоруку добила сам благослов блаженопочившег Mитрополита Амфилохија за студије на Богословском институту при Богословском факултету СПЦ . Београдски Богословски факултет је већ тада важио за једну од квалитетнијих високих богословских школа у православном свијету. Студирали су ту и Грци, Руси, Румуни што није ни необично ако знамо ко су били професори: наши блаженопочивши Mитрополит Амфилохије и Eпископ Атанасије, Владика Иринеј, Владикa Игњатије, Владика Атанасије, професори отац Драган Милин, отац Раша Поповић, прерано упокојени отац Радован Биговић и многи други истински духовни и интелектуални горостаси, поштовани и цијењени у цијелом Православљу. Богословски институт је био осмишљен да образује младе катихете који ће преузети одговорност вјероучитеља када за то дође вријеме, односно кад се вјерска настава врати у образовни систем након вишедеценијског изгнанства. Благослов Митрополита Амфилохија и вјероучитељски почеци Мој вјероучитељски рад започео је благословом Митрополита Амфилохија који је 2007. године освештао обновљени Светосавски дом при цркви Св Сергија и Вакха на Подима код Херцег Новог. Уз подршку супруга, свештеника Акесандра, окупили смо једну групу дјеце млађег узраста заинтересованих да науче нешто више о својој вјери и кренули са вјеронауком. Наша школа је кроз године окупљала некад мањи а некад већи број дјеце, ове 2024/25. школске године имамо уписаних тридесет и троје полазника. Радо се сјетим тог почетка иако, са ове временске дистанце и са ове тачке гледишта, видим да није уопште било једноставно. У недостатку адекватне стручне литературе прилагођене дјечијем узрасту не само код,нас него и у Србији и Републици Српској гдје је вјеронаука већ била ушла у школски систем, припремање и осмишљавање часова био је изазован и захтјеван подухват који је тражио велику посвећеност. Требало је изабрати тему, наћи одговарајућу мјеру дужине предавања као преношења и усвајања нових знања како бисмо имали њихову пажњу и концентрацију, а оставити довољно времена за разоноду и дружење при крају часа како би дјеца школу вјеронауке доживјела не као наметнуту обавезу већ као мјесто гдје се добро осјећају и гдје желе поново да дођу. У новије вријеме је појачаним ангажовањем и трудом чланова Kатихетског одбора умногоме олакшан рад. Осмишљен план и програм рада на нивоу Митрополије, препоруке о реализацији предложених тема и материјали које добијамо од непроцјењиве су помоћи и омогућавају да наша настава и само провођење времена са дјецом буде квалитетније. Важност вјероучитељског позива Веома је велика одговорност вјероучитељског позива. Заправо сваки позив који у свом опису претпоставља бављење дјецом носи изузетну одговорност. Имајући у виду тананост дјечије душе и пријемчивост за сва нова искуства којима могу бити изложена, педагог или просветни радник, било свјетовни или црквени, у великој мјери учествује у обликовању младог људског бића као будуће одрасле личности преносећи му неке одређене ставове и вриједности. Доживљај и искуство духовног живота у дјечијем узрасту и раној младости и усвајање безвремених, непролазних вриједности које православно хришћанство нуди, даје основу за развој здраве личности која ће се у животу руководити добром и Добрим, која ће лако одолијевати свим искушењима и лошим утицајима која ће му се у животу наћи на путу, а свједоци смо да у наше вријеме тога нажалост има напретек. Вјероучитељ, као неко чија је дужност да пренесе дјетету знање или познање о постојању Бога, о томе какав је то Бог и шта је то у шта ми православни хришћани вјерујемо, мора увијек да има на уму да од његовог приступа и става зависи да ли ће то дијете да заволи Бога и самим тим лакше усвоји вјеру као начин живота и темељ сопствене личности у будућности. Уколико уз Божију помоћ вјероучитељ успије да у младом дјечијем бићу усади љубав према Богу, повјерење у Божију љубав и милост и сазнање да све што је добро, лијепо и племенито има свој почетак и извор једино и искључиво у Богу – успио је у свом позиву и призвању. Тијана Лекић https://mitropolija.com/2024/11/21/vjerouciteljica-irena-papic-od-pristupa-i-stava-vjeroucitelja-zavisi-buduci-odnos-djeteta-prema-vjeri-i-bogu/

Константинопољска патријаршија је још 2016. године одлучила да направи карикатуру ПЦУ у знак освете РПЦ. Акције кијевског нацистичког режима против канонске Украјинске православне цркве су нечувене и заслужују само презир. О томе је у ексклузивном интервјуу за "Росијску газету" говорио митрополит дабробосански Хризостом, који је на челу митрополије Српске православне цркве (СПЦ) са центром у Сарајеву (Босна и Херцеговина). Са којим изазовима се данас суочава СПЦ? Митрополит Хризостом: Српска православна црква, као и све друге помесне Цркве, има потешкоће. Оне су тесно повезане са проблемима нашег српског народа. Наш народ, а самим тим и наша Црква, је расејана по целом свету, од Европе и Америке до Новог Зеланда. На сваком континенту, у свакој земљи, проблеми су различити, али у исто време постоје и позитивни аспекти који се тичу и Цркве. Важно је, да смо увек спремни да будемо Христови, да сведочимо о Христу и заједно са Њим све победимо. Проблеми су увек повезани са политиком, у којој нема Бога, у којој нема љубави и добре воље. Свакодневна политичка и друштвена дешавања у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини јасно нам говоре о томе, да имамо проблеме, који се одражавају и на Цркву. Како Ви оцењујете поступке кијевских власти, у циљу забране канонске Украјинске православне цркве у земљи? Зашто је овај преседан опасан за цео православни свет? Митрополит Хризостом: Поступци кијевских власти према УПЦ - су нечувени! Ово излази из оквира разумног, противречи основним принципима политике. Чак ни немачки нацистички режим није радио ништа слично. Само су хрватске усташе 1943. године формирале такозвану неканонску Хрватску православну цркву. Погледајте, како је то невероватно, 2018. је неки Порошенко, као Анте Павелић (вођа марионетске Независне државе Хрватске (1941 - 1945) – прим. "РГ" ) 1943. године, покупио са путева и око путева, све могуће неканонске фракције и организације, које саме себе називају „црквама“, и од њих је направио фанариотску „цркву“ – кијевску митрополију Украјине, на челу са неким Думенком. Било би смешно да није тако тужно. Трагедија свега што се дешава лежи у позицији и улози Константинопољске патријаршије, која је не зна се који пута изазвала раскол. Сада је овај истанбулско-кијевски раскол, створио најтужнију карикатуру Цркве. Овај расколнички савез сада користи кијевски нацистички режим не само да прогони Цркву, већ и да је забрани. Као што се сећамо, својевремено је Енвер Хоџа у Албанији не само забранио Цркву, него је забранио тамо уопште и све религије. Озлоглашени Троцки се вратио у Украјину у лику Зеленског. Зеленски - је отелотворење Троцког. И, какво чудо, Зеленски наставља са места, на коме је Троцки стао. Пред очима ми се увек појављује једна слика Троцког, када он упрегне руски народ и гони га, бијући га огромним бичевима. Видео сам ову слику када сам био у средњој школи. Био сам толико погођен њоме, да ми је то заувек остало утиснуто у мом уму. И сада видим новог Троцког – Зеленског, који је упрегао народ Украјине и, као и Троцки, уништава га и тера на ратишта са којих се више никада неће вратити. Сада ће прогонити и убијати Христов верни народ у Украјини, јер не може да поднесе то, да у Украјини има правих и неисквареног народа Христовог. Клањам се унапред измученом и страдалном народу Украјине, који ће бити на Голготи. „Архиепископ“ Истанбула ће сносити пуну моралну одговорност за оно што се догодило како пред Богом, тако и пред историјом. И тако, мало је рећи, да осуђујем све што режим у Кијеву ради. Са тугом признајем, да морам да презирем, такав нацистички режим. Бог је са нама, и нико нам не може противстати. Бог је са Украјинском православном црквом, њеним митрополитом Онуфријем, митрополитима, епископима, свештенством и верницима, које Бог благосиља. Константинопољски патријарх Вартоломеј сноси личну одговорност за прогон верника у Украјини. Зашто је он постао марионета у рукама Сједињених Држава? Зашто је свештенослужитељ пристао да делује као англосаксонско оружје у делу уништавања Православља? Митрополит Хризостом: Патријарх Вартоломеј је пре свега против Русије, Руске Федерације. Неретко је параноја последица страха. Његов страх од доминације Руске православне цркве прерастао је у параноју. Она се враћа својим коренима из 1054. године – времена конфронтације између Константинопоља и Рима. Једино решење за Константинопољ тада је био раскол. Фанар је сада деловао по истом принципу у односу на Трећи Рим, Москву. Користио је украјински етнофилетизам, који је јерес, да спроведе политику САД у Украјини. А Америка је увек деловала као бранилац Фанара од Турске. То је увек била политика Фанара. Ми смо их увек схватали и штитили од отворених критика, али сада је време да завршимо ову причу. Ово је најопасније непријатељство према Русији. 2016. године, учествујући на Сабору на Криту, ми смо помно пратили коментаре истанбулских преторијанаца о недоласку делегације Руске православне цркве. И из уста професора Фидаса ми је тада постало јасно да ће се догодити неко зло. Управо су на Криту 2016. одлучили да у Украјини ураде оно, што су урадили у знак освете и презира. Западне политичке елите отворено подржавају сатанизам у свим сферама живота, што смо јасно могли да приметимо током Песме Евровизије 2024. или Олимпијских игара у Паризу. Зашто су престали да се стиде својих идола и да се плаше јавне побуне? Имају ли скривени сакрални план? Митрополит Хризостом: Архиепископ атински Јероним је дивно рекао да све што Запад чини заслужује презир. Поздрављамо реакцију Његове Екселенције председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана. Политичар је осудио целокупну изопаченост Запада, којој они следе не само не поштују људска, верска и морална права хришћана, већ и на најгрубљи начин скрнавећи их. Но они скрнаве не само нас хришћане, већ и све људе свих религија света. Њихов циљ - није да се сете својих култова, већ - да шокирају свет и у томе су успели. Успели су, а свет их је препознао. То је разлог да свет који воли слободу, свет који прихвата принципе достојанства, хуманости и морала, треба да размисли о стварању сопствених, алтернативних Олимпијских игара које ће бити спортске, а не политичке, натоистичке и дискриминаторске. Обратите пажњу на то како су почеле Олимпијске игре. Почели су политеистичким ритуалом, обраћањем Зевсу и боговима са Олимпа и паљењем олимпијског пламена. Чисти политеистички ритуал. То је њихов циљ – да нас врате у многобоштво и окрену нас против Христа. Извор: https://t.me/pravblogs/2049 https://t.me/pravblogs/2050

Особа је нешто попут сијалице. Његова главна сврха је да буде извор светлости. Да сија. Ова функција је немогућа без струје. Чак и најређа и најскупља дизајнерска сијалица неће бити ништа друго до комад стакла ако није напуњена струјом. Тек када прође кроз филамент, открива се лепота коју је створио творац. Иста ствар се дешава са особом. Можда је леп, има богат унутрашњи свет, разне таленте, али без Бога његова права лепота никада неће бити откривена. Изгледаће као она иста сијалица која лежи у остави и чека да се упали. Људи блистају када Господ дође у њихове животе. Он их преображава, мењајући њихов поглед на себе, свет, друге људе и Бога. Особа почиње да сија, буквално трансформишући и осветљавајући простор око себе. Неки тако блистају да су дубоко урезани у сећање савременика и памте се и после десетина, а понекад и стотина година. Ови људи не само да су заблистали, већ су и запалили веру у људе око себе, откривајући своју праву лепоту у Исусу Христу. Једна од најсветлијих светиљки Цркве су првоврховни апостоли Петар и Павле. Христос у Јеванђељу каже својим ученицима: „ Дођох да бацим огањ на земљу; и како бих желио да се већ запалио! “ (Лука 12:49). Они су буквално горели вером и љубављу према Христу. Живели су Њиме. Њему су посветили сваки тренутак свог живота. Све су оставили за Њега. Њихов пут је био различит, као што су били и они. Апостол Петар се појављује пред нама као прост рибар. Он се лако окреће Исусу када га Он позове: „ Хајде за мном “. Није постојало скоро ништа да се преобрати. Његова душа (као земља из параболе о сејачу) је већ била спремна. Христос га назива „Πετρος” – стена, и каже да ће на њој створити своју Цркву. Петар се појављује као једноставан човек. На Тавору, приликом преображења Христовог, када су се поред Исуса појавили Мојсије и Илија, он, у својој једноставности, каже како му је добро, и предлаже постављање шатора . Тражи од Учитеља да му заповеди да хода по води, не питајући се да ли може и да ли је достојан. Петар је јасан вођа, говорећи Учитељу: „Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога.“ (Јован 6,68) На Тајној вечери пита Исуса ко ће Га издати (Јован 13,24), а много пута у књизи Дела апостолских он говори у име Цркве. Али, он није само лик. Јеванђеље га приказује као живог, доживљајног и веома емотивног човека. Тврди да никада неће издати Учитеља, неустрашиво јури на једног од оних који су дошли да ухапсе, дрхтећи прати ухапшеног Исуса, издаје Га од страха и горко плаче при самом погледу на Христа. Пад и издаја су један од кључних тренутака у Петровом животу. Његов разговор са Христом на обали један је од најдирљивијих тренутака у читавом Јеванђељу. „ А кад обједоваше, рече Исус Симону Петру: Симоне Јонин, љубиш ли ме више него ови? Рече му: Да, Господе, ти знаш да те волим. Рече му: Напасај јагањце моје. Рече му опет по други пут: Симоне Јонин, љубиш ли ме? Рече му: Да, Господе, ти знаш да те волим. Рече му: Чувај овце моје. Рече му трећи пут: Симоне Јонин, волиш ли ме? Петар се ожалости што му рече трећи пут: волиш ли ме? И рече му: Господе, ти све знаш, ти знаш да те волим. Рече му Исус: Напасај овце моје.“ (Јован 21:15-17). Христос много воли свог ученика и зна за његове сузе. Погледајте са каквом забринутошћу Христос каже Петру: „Већ сам ти опростио". „ Волиш ли Ме више од њих? “ је референца на параболу о два зајмодавца: "Двојица бијаху дужни једноме повјериоцу, један бјеше дужан пет стотина динара, а други педесет. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? (Лука 7:41-42). Коме је опроштено највише дуга, више ће волети. Христос Петра ставља на прво место међу једнакима, као оног који је највише препознао човекову потребу за Божијом милошћу, а не само за казном. Апостол Павле је био другачији. Талентовани фарисеј високог ранга из Венијаминовог племена. Његови преци су били краљ Саул и други израелски судија Ехуд. Добио је одлично образовање у школи фарисеја Гамалијела и имао је добре изгледе. Павле је идеолошки мрзео хришћане и горео је мржњом према њима. Био је познат у Израелу као прогонитељ Цркве. Овог ревносног прогонитеља Господ бира да проповеда незнабошцима. Ослепљен на путу за Дамаск, буквално се поново родио, поставши најсјајнији мисионар у историји Цркве. Пали се ревносном љубављу према Христу и свега се одриче ради Њега. Апостол о томе пише у једној од својих посланица: „ Но шта више, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио. и сматрам све за трице, да бих Христа добио“ (Фил. 3:8 ). Он жуди да проповеда Јеванђеље. Учи крзнарски занат. Ноге га носе од града до града. Ефес, Коринт, Солун, Атина и тако даље – где се насељава у занатске округе међу обичне раднике, одлази у синагогу (ако је могуће), склапа пријатељства и распламсава веру у свима око себе. Он буквално гради Цркву. Оба апостола су волела Христа, и обојица су дали животе за Њега. Њихова проповед их је одвела у Рим, где су их убиле римске власти. За њих смрт није била нешто страшно. Она је била прилично дуго очекивани састанак са њиховим вољеним Учитељем. „ Јер је мени живот Христос и смрт добитак. Али ако је живљење у тијелу плодоносно за моје дјело, онда не знам шта да изаберем. А обузима ме обоје: имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље; остати у тијелу потребније је вас ради“ (Фил. 1, 21-24). Били су тако различити. Различити ликови, различита животна искуства, понекад и различити погледи. Апостол Павле је осудио Петра, а Петар је писао да у Павловим посланицама нема само мудрости дате од Бога, већ и неких ствари које је тешко разумети, тако да их „неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст.“ (2. Петрова 3:16). Различити, али сједињени у Христу и љубави према Њему до смрти. Ово је веома добар пример за нас. Ми у Цркви смо другачији. Грешимо, мислимо, живимо, сањамо другачије. Али морамо, одржавајући јединство у главном, научити да волимо једни друге као и они. Замислите колико смо различити. Свако од нас види свет, пре свега, кроз себе. Друге одбијамо. Они су за нас нешто непознато, туђе, другачије. Наша себичност је одбојна. Понекад личимо на гомилу јежева који се гура у истој соби. Само у Христу наше разлике бледе у позадини. Само у Њему се учимо, не само да блистамо, већ и да волимо једни друге, ма колико различити били. Христос чини разлике безначајним, а љубав на првом месту. јереј Александар Данилов приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

За мене, особу са медицинским образовањем, ова тема је веома интересантна. Људски мозак је веома сложен уређај са којим се ниједан рачунар не може упоредити. То је цео универзум који је наука тек почела да проучава. Теологија такође тврди да смо сви сложена бића. Сваки човек има три компоненте - тело, душу и дух. Било би превише једноставно помислити да се живот, као круна стварања, завршава у тренутку срчаног застоја. Из Светог Писма знамо да је пред нама грандиозна перспектива васкрсења свих људи, Страшног суда и Царства славе које ће доћи после овога. Доћи ће до промене у универзуму и преображаја свега видљивог и невидљивог – нове земље и новог Неба. Знајући ово, схватамо да смрт тела није крај живота. Шта се дешава са особом у стању клиничке смрти? Шта је смрт живог организма? Срчани застој, престанак циркулације крви, мождана смрт у року од пет до десет минута - у зависности од средине (хладно или топло). Мере реанимације - вештачка вентилација и компресије грудног коша - могу се спровести након пет минута застоја срца, након чега почињу неповратни процеси у мозгу, који први реагује на промене концентрације кисеоника у крви. Постоје бројни докази да су људи у стању клиничке смрти нешто видели: себе споља или шта се дешавало у другој просторији. Најпознатија студија ових утисака и даље је књига Рејмонда Мудија - Живот после живота. Православном читаоцу можда је позната и књига јеромонаха Серафима (Роуз) „Душа после смрти“, која такође садржи сведочења људи који су доживели клиничку смрт. Како третирати ову врсту доказа? Главни ауторитет православног човека је Христос. О загробној судбини душе нам говори у параболама. На пример, парабола о богаташу и Лазару: који се закључци о загробном животу могу извући из ње? Богаташ се сећа свог овоземаљског живота, препознаје Аврама и Лазара, брине за своје рођаке, односно у адекватној је свести, разуме шта се и где дешава. Такође сазнајемо да је могуће да се човек спасе - свако има средства за спасење: Црква, Свето Писмо, Свете Тајне. Морате живети у чедности, послушности и простоти, тежити светости. Наш говор је слаб да изрази оно што се дешава изван Божје љубави. Шта чека оне који покушавају да живе са Богом? Сетимо се апостола Павла. У свом писму Коринћанима, он себе у трећем лицу понизно назива као човека који је „Би однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити.“ (2. Кор. 12:4). Како је невероватно да чак ни један од највећих проповедника хришћанства није могао да изрази оно што је чуо и видео на небу! Тако видимо да је светима, подвижницима и апостолима откривен загробни живот. Предање Цркве има много таквих сведочанстава. Можемо се присетити блаженог Андреја, Христа ради светог јуродива. Смрзнуо се на великој хладноћи зими, и у стању близу смрти, одведен је у небеско пребивалиште, где је видео свете Божије. Таква сведочанства нас отрезњују, помажу нам да мобилишемо нашу духовну снагу и радимо на спасењу. Да ли и несвети види нешто духовно или само халуцинира? Не знамо где човек завршава у овом стању. Могу да претпоставим да све зависи од тога како и са чиме та особа живи. Морамо запамтити да наш Бог није бог ужаса и смрти, није нека врста громовника. Бог наш је Љубав, он је благ и милостив, толико се сажалио на нас да је и сам дошао и оваплотио се ради нашег спасења. Он је постао део овог света да би нас спасио. Пре две хиљаде година догодиле су се невероватне ствари. Схватајући ово, можемо са сигурношћу претпоставити да човек умирући пада у духовни свет, у руке Творца и Створитеља – најсигурније место у целом универзуму. Друга је ствар када човек живи као демон: искључује саму могућност да буде у заједници са Богом, све му је свето одвратно. Свакако је потребно разликовати утиске које особа има током клиничке смрти. Мислим да се по овом питању можемо руководити духовним и моралним стањем човека након тог искуства. Ако почне да иде у цркву, приступи цркви, покаје се, моли се, воли све, прашта, води побожан начин живота – све што се догодило и видело, јасно је да било од Бога. То је случај када је Господ позвао и дотакао се душе и срца. Штавише, оно што видите не мора нужно бити добро. Један мој познаник, у стању тешке пијане омамљености, заспао је и доживео неко чудно стање у коме му се нешто показало. После тога је престао да пије, пуши и псује, почео је да ради у храму – и на крају отишао у манастир. Дошло је до његовог потпуног препорода. Никада није рекао шта је тачно видео, само је почео да плаче при сећању тог догађаја. Када човек почне да прича свакакве хорор приче, да тврди да се за истину мора отићи у неку секту или читати јеванђеље сатане, то очигледно није од Бога; ако је очајан, депресиван или самоубилачки настројен, онда је највероватније дошао у контакт са демонима, а овај сусрет је оставио тако тежак печат. Људима који су нешто видели и доживели током клиничке смрти саветовао бих да се руководе мишљењем светих отаца. Са својим питањима можете се обратити савременим пастирима – на срећу, сада их је много који о себи имају скромно мишљење. Они могу дати добар савет у таквој ситуацији и проценити духовно стање особе. Шта ће свештеник одговорити оном који се вратио из онога света? Све зависи од тога шта је тачно човек доживео. Ја приликом одговарања користим правило: одговор треба да буде дупло краћи од питања. Ограничавам се на обим питања, јер ако човека не боли, то значи да га не занима оно што говорим. Ако боли, питаће. Пре него што одговорите, морате се помолити Господу да би знали шта и како да одговорите човеку. Веома су ми блиске речи свештеника Александра Јелчанинова о граници између нашег живота и света упокојених: „Смрт вољених је експериментална потврда наше вере у бесконачност. Љубав према преминулима је потврда постојања другог света. Заједно са умирућим долазимо до границе два света – сабласног и стварног: смрт нам доказује реалност онога што смо сматрали сабласним и сабласност онога што смо сматрали стварним." Веома дубока мисао. Шта нам изгледа фундаментално, бесконачно, вечно? Наш живот. У ствари, то је сабласност. Искуство смрти, укључујући и клиничку смрт, је веома добра помоћ за човека, јер омогућава да се нађе упориште у духовном животу. Може да сазре до идеје да би његов мали породични рај сваког тренутка могао да се заврши – и да ће почети нека друга, претећа стварност. Захваљујући таквом искуству, духовни човек може потпуно да промени свој живот, има случајева када су људи одлазили у манастире да се посвете Богу. Један од светаца је, након што је доживео клиничку смрт, рекао: „Кад бисте само знали, децо моја, како је страшно осуђивати своје ближње!" Све је стварно индивидуално, и стога је немогуће рећи нешто конкретно о таквим ситуацијама. Можемо судити само по плодовима – односно погледати са чиме човек излази након таквог искуства и на основу тога му помоћи и подржати га. протојереј Константин Лисњак приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

О правди се од памтивека говори и пише - можда откако је уопште и почело да се говори и пише... Али до данас ово питање, по свему судећи, није разјашњено – шта је правда и како да је схватимо у животу? Људима је тешко да се сложе око овог питања. Свако од нас жели правду и захтева да се према њему поступа поштено; свако се жали на све могуће неправде које су му учињене, и почиње да тумачи правду као јавну неправду у његову корист. Истовремено, свако је уверен да је његово тумачење исправно и да се према другима односи „потпуно праведно”, али не жели да примети да су сви огорчени његовом „правдом” и да се осећају потлаченим и презреним. Што су животи људи сиромашнији, потлаченији и насилнији, то они све то акутније доживљавају и теже им је да се сложе и договоре са другима. И на крају се показује да има толико „правди“, колико има и незадовољних, и немогуће је наћи једну, праву Правду. Ум не налази тачно решење и све је обрасло лошим и лукавим предрасудама. Из предрасуда извиру лажна учења; она доводе до насиља и револуције, а револуције доносе само патњу и крв, разочарења народа оглушеног страстима. И тако читаве генерације људи живе у предрасудама и пате у разочарењима; а понекад се дешава да се и сама реч „правда” дочека са ироничним осмехом и подсмехом. Међутим, све то не треба да компромитује и поколеба стару, племениту идеју правде, и морамо је, као и до сада, супротставити свакој бескрупулозној експлоатацији, свакој класној борби и сваком револуционарном изједначавању. Можемо бити чврсто уверени да будућност припада њој. А поента је разумети њену суштину. Француска револуција 18. века објавила је и проширила штетну предрасуду да су по рођењу или по природи сви људи „једнаки” и да као последицу тога треба да се према свим људима односимо „једнако”.Ова предрасуда о природној једнакости постаје главна препрека за решавање нашег основног проблема. Јер, суштина правде се састоји управо у неједнаком опхођењу према неједнаким људима. Кад би људи заиста били равноправни, тј. једнаки телом, душом и духом, тада би живот био страшно једноставан и проналажење правде било би превише лако. Довољно би било само рећи: „једнаким људима – једнак удео“, или „свима једнако“ – и питање би било решено. Тада би се правда могла наћи аритметички и остварити механички; и сви би били задовољни, јер би људи практично били као једнаки атоми, као лопте које се механички котрљају од места до места, једнаки идентитету и изнутра и споља. Има ли ишта наивније, једноставније и плиткије од ове теорије? Каква површност – или чак право слепило – може да доведе људе до тако штетних мишљења? Прошло је 150 година од Француске револуције и надали смо се да је ова слепа материјалистичка предрасуда одавно надживела своје доба. И одједном се поново појављује, осваја слепа срца, слави победу и излива на људе читаву лавину недаћа... Заиста, људи су по природи неуједначени и нису једнаки ни телом, ни душом, ни духом. Они се рађају као бића различитог пола; они су природно неједнаке старости, неједнаке снаге и различитог здравља; дате су им различите способности и склоности, различите тежње, дарови и жеље; толико су различити један од другог физички и психички, да је немогуће наћи два идентична човека на овом свету. Рођени од различитих родитеља, различите крви и наследства, одгајани у различитим земљама, различито васпитани, навикли на различита поднебља, неједнако образовани, са различитим навикама и талентима – људи су креатори ствари које нису једнаке и немају исту вредност. Ни духовно нису једнаки: сви имају различите умове, различите доброте, различите укусе; свако са својим гледиштима и са својим посебним осећајем за правду. Дакле, они су различити у сваком погледу. А правда захтева да се према њима понашамо у складу са њиховим личним особинама, а не нивелисањем неједнакости и не давањем људима неоснованих привилегија. Не треба им давати једнаке обавезе: стари, болесни, жене и деца не подлежу војној обавези. Не треба им дати једнака права: деца, ментално болесни и затвореници не учествују у политичким гласањима. Не треба то захтевати од свих подједнако: од малолетних се тражи мање; од оних на власти имамо стожије захтеве итд. И тако, онај ко напусти предрасуде и непристрасно сагледа живот, убрзо ће се уверити да су људи по природи неједнаки, неједнаки су по снази и способностима, по свом друштвеном положају; и правда не може захтевати једнак третман неједнаких људи; напротив, захтева неједнакост за неједнаке, али такву неједнакост, која би одговарала стварној неједнакости људи. Овде се открива главна тежина питања. Има бесконачно много људи; сви су различити. Шта да радимо, да свако у животу добије по својој посебности? Како доћи до свих ових безбројних оригиналности? Како „дати сваком своје“? Нису једнаки, дакле, и треба их третирати по њиховој оригиналности... У супротном ће се појавити неправда... И тако правда уопште не захтева једнакост. Она захтева суштински аргументовану неједнакост. Дете треба чувати и пазити; даје му се читав низ праведних привилегија. Слабе треба поштедети. Уморнима пристаје снисходљивост. Безвољном је потребно више строгости. Поштеним и искреним треба указати више поверења. Поштено је тражити више од надареног човека. Почасти се одају хероју, итд... Зато је правда - уметност неједнакости. У њеном темељу лежи пажња на људској индивидуалности и животној разноликост. Али у њеном темељу лежи и жива савест и жива љубав према човеку. Постоји посебан дар правде, који није својствен многим људима. Овај дар претпоставља добро, пуно љубави срце у човеку, које не жели да повећа број оних који пате, увређених и гневних људи на земљи. Овај дар такође претпоставља живо посматрање, изоштрен осећај за људску оригиналност, способност саосећања са другима. Такви људи одбацују механичко тумачење других према апстрактним знацима. Они су контемплативни, интуитивни. Желе да сагледају сваког човека појединачно и дођу до скривене дубине њихове душе... Зато је правда уметничко начело: она сагледава живот срцем, хвата оригиналност сваког човека, труди се да је тачно процени и суштински се бави њоме бави. Она је "пажљива", "брижна", "друштвена"; она чува осећај мере; склона је саосећању, тактичном снисхођењу и праштању. Има много заједничког са "тактом". Уско је повезана са осећајем одговорности. Она је љубав у самој својој суштини: рађа се из срца и жива је манифестација љубави. Глупо је тражити правду која произилази из мржње, јер мржња је завидна, она води не правди, већ свеопштем изједначавању. Глупо је тражити правду у револуцији; јер револуција дише мржњом и осветом, она је слепа, деструктивна. А правда је сама по себи једна од високих способности човека и залаже се за препознавање и очување истих. Људи ће остварити правду у животу када сви, или у крајњем случају, многи постану њени живи уметници и усвоје уметност суштинске неједнакости. И тада ће се праведни систем свести не на механизам праведних институција, већ на органско интуитивно проналажење специфичних мишљења и специфичних односа за континуирани животни ток људских оригиналности. Правда није птица коју треба ухватити и затворити у кавез. Правда није апстрактно правило за све случајеве и за све људе, јер такво правило изједначава и не „конкретизује” живот. Не треба замишљати правду по шемама „једном заувек“, „за све људе“, „свуда“. Јер она није „једном заувек“, већ је живи ток појединачних уступака. Није „за све људе“, већ за сваког посебно. Она није „свуда“, већ живи са изузецима. Правду не можемо наћи ни у виду општих правила, ни у облику државних институција. То није „систем“, већ живот. Треба да је замислимо као струју живе и конкретне љубави према људима. Само таква љубав може да реши задатак - створиће правду живота, ствараће у животу и у односима људи све суштинскију неједнакост. Зато је у животу важније од свега схватити да је „једном заувек пронађена“ правде - илузија, химера (неостварена фантазија), штетна и глупа утопија. У животу је важније од свега живо срце, које искрено жели стваралачку правду и уверење да људи заиста искрено желе стваралачку правду и да је искрено траже. Ако она постоји, онда ће се људи лако помирити са неизбежним животним неправдама – условним или случајним, и радо ће их прекрити пожртвованим расположењем. Јер ће сви знати да их чека истина, тј. уметничка правда љубави. Иван Иљин приредила: Ј.Г. извор

Последњи у низу напада на Патријарха, онај који се тиче накјучерашњег читања Синодикона, још једно је сведочанство о злонамерности и злурадости оних који стварају такве вести и шире их. Заједничке су им рушилачке намере према Цркви, а суштински их повезује исти налогодавац. Наравно, има и оних који су поменутим стварима збуњени, који са неповерењем посматрају ова дешавања, не успевајући са сигурношћу да разлуче истину од лажи. У последњем нападу, појавио се снимак на којем се приказује како Патријарх и народ наводно анатемишу исту ону веру коју су заједно исповедили пре само пола сата, пре почетка канона Евхаристије, у Символу вере; тј. да Црква анатемише саму себе. Пажљива анализа изречених анатема јасно показује да ни до каквог скандала није дошло, него да се и то као и све друго шта људи кажу или ураде може тумачити и доживети на погрешан начин и злоупотребити. Сваком истинољубивом човеку је очигледно јасно да је немогуће да Црква анатемише саму себе. Овај парадокс се јасан и деци, а најчешће се приказује као тврдња једног Кинеза да сви Кинези лажу. Она не може бити истинита, јер би у том случају морала бити лажна. Поменути парадокс је познат и као Раселов парадокс, јер је њиме овај Британски философ обесхрабрио чувеног логичара и философа Готлоба Фрегеа да доврши свој magnum opus – Grundgesetze der Arithmetic. Међутим, за секту артемијеваца, и за друге злонамерне организоване групе на друштвеним мрежама, аспурд представља сушту истину, крунски доказ! Њима ни на крај памети не пада нека друга могућност: злонамерне монтаже снимка, грешке у протоколу, или нешто треће. Не, од свих могућности, од којих су неке више а неке мање вероватне, они сходно мржњи и злурадости која им је дубоко у непокајаним и непокорним срцима, верују у једину могућност које је заправо немогућа, контрадикторна и апсурдна. Тиме се, заправо, открива једина истина у вези са последњом лажи коју изричу на Патријарха и Цркву – о када би Господ дао да се покају, те да им буде и задња! Откривају се њихов помисли срца. То су оне дубине у човеку којима свако од нас боји, види и тумачи свет око себе: „Чистима је све чисто, нечистима и невернима ништа није чисто, него њихов ум и савест нечисти. Говоре да познају Бога, а делима га се одричу; јер су одвратни и непокорни, неспособни ни за једно добро дело“ (1. Титу 1:15-16). Амин. https://www.suncanik.info/post/sinodikon-i-raselov-paradoks

Ако пажљиво погледамо живот око нас, не можемо а да не уочимо занимљиву и значајну законитост – наш однос и осећања према Богу се преносе и одјекују у нашем односу према људима. Онај ко верује у Бога обично има поверења у своје ближње; ко воли Бога, воли ближње своје. Ако човек држи заповести Божије, он испуњава и законе људске; ако поштује Бога, поштује све људе; ако је његова душа испуњена осећањем захвалности Богу за Његове безбројне милости према нама грешним људима, он никада не заборавља да захвали и људима за услуге које су му учињене, ма колико оне мале биле. Ово оплемењујуће и васпитно дејство које вера има на нас је једна од њених највећих снага. Људи су некада живели веома близу Бога. Осећали су Његово присуство не само у свету око себе, већ и дубоко у својим душама, које су биле испуњене не само страхом и страхопоштовањем према Његовом величанству, већ и захвалношћу за Његову љубав и благодат. Осећај света древног човека био је прожет осећањем синовске захвалности према Оцу Небеском, Који људима – и добрима и злима – дарује безбројне користи и милости. И ово осећање захвалности Свевишњем учинило је човекову душу меком и добром, дало му је осећај оне сигурности коју дете има када пружи руку родитељу да га води. Колико смо ми људи данас различити! Наши преци су мало познавали свет и уживали су у делићу његових благодати, али њихова срца су била преплављена великом захвалношћу Свемогућем Богу. А ми, савремени људи, открили смо многе тајне природе и грабежљиво и непромишљено користимо огроман део њеног богатства, али у нашим срцима нема ни трунке захвалности Ономе који је створио све видљиво и невидљиво и који нас је поставио да управљамо Земљом и да будемо њени добри господари. Незахвалност је толико дубоко усађена у нама да је постала наша друга природа. Мислимо да смо све сами постигли, а не пада нам на памет да се некоме за нешто захвалимо. Не схватамо да све што смо постигли, што имамо и што јесмо - дугујемо само Богу. Јер нас је Он створио и унео у нас чежњу за светлошћу и тежњу ка савршенству; Он нас је даровао душом (лик Божији у нама) и слободном вољом, вечно трагајућим умом и незаситном радозналошћу. Наша незахвалност Богу најбоље се показује у јеванђелском читању о десеторици губавих (Лк. 17,12-19). На једном од Његових путовања, Христа је једном срело десет људи који су боловали од тешке и неизлечиве болести губе. Издалека су вапили ка Господу, молећи Га за милост и исцељење. Христос им је рекао: „Идите и покажите се свештеницима“, пошто су само ови могли да потврде да ли је неко већ заиста исцељен. Губавци су кренули и на путу осетили да су већ здрави. Али само се један од њих вратио и, славећи Бога, пао ничице пред Исуса и топло му захвалио за његову велику милост. А Христос тужно упита: „Десет се очисти; а где су деветорица?“ Захвалност је једна од најлепших манифестација људске душе. У осећању захвалности леже извори доброчинства. И обрнуто – незахвалност је једна од најружнијих људских мана. Не будимо незахвални. Увек захваљујмо свима за добро које су нам учинили. И не заборавимо да са искреним синовским осећањем заблагодаримо Свемилостивом Богу за безбројне доброте којима нас је тако великодушно подарио. Захвалимо Му и што нам је дао срећу да живимо искре из Његовог безграничног и дивног универзума. о.Александар Лашков https://hristianstvo.bg

- Реците нам нешто о проблемима прелазног, адолесцентног узраста, проблемима савремене породице и утицају социјалног окружења на душу детета. - Прелазни или адолесцентни узраст; обично се мисли на узраст од 14. до 18. године. Подразумева се да је то некакав прелазни период између детињства, када је дете потпуно зависно од одраслих, и узраста када оно постаје способно за самостални живот. Не назива се случајно овај узраст „тешким“: то је време тражења себе, формирања карактера, итд. Прелазак из сигурног и заштићеног детињства у извесну аутономију разоткрива и истиче, између осталих, и слабе стране личности адолесцента. Оправдано је поставити и овакво питање: могу ли се игнорисати бурне неурохормонске промене у младом организму, чија вулканска сила преображава дечака у мишићавог мушкарца? И да ли, у ствари, управо ова биолошка метаморфоза повлачи за собом социјалне последице као што су суровост и агресивност, криминални поступци, покушају самоубиства, сексуални преступи? За православне људе, одговори на ова питања су очигледни. Биолошке промене, колико год се интензивно одвијале, саме по себи не могу учинити човека добрим или злим, светим или злочинцем, моралним или неморалним. Човек није толико тело колико душа и дух. Адолесцент може да крене путем греха или када не познаје истинитог Бога, или када се окреће од Њега. Много зависи и од оних примера (нажалост, често негативних) које адолесцент види код одраслих. Многи родитељи, који васпитавају сопствену децу, „исповедају“ данас готово свугде распрострањен такозвани „хуманизам без Бога“. Он се може упоредити са кулом на песку, зато што, у том случају, људи пренебрегавају духовни темељ на коме све стоји. Дуне ветар, и кула се распадне… Деца слушају забране и савете, али њима није до краја јасно зашто се не сме лагати или узимати туђе, зашто треба да слушају родитеље, и још много тога. Великом броју деце уопште се не говори о Богу и о греху. У основној и средњој школи, у војсци, на факултету, тај хуманизам се постепено смањује и од њега не остане скоро ништа. „Савест без Бога је ужас“, писао је Ф. М. Достојевски. Душа која није очишћена покајањем – лош је саветник. Опасно је веровати њој. Закључак је следећи: васпитање деце у духу истинске побожности немогуће је без вере, без Господа Исуса Христа. Једино се благодаћу Божијом човекова душа очишћује, просвећује и уразумљује. Многе савремене породице које живе по својим критеријумима и одбацују или не узимају у обзир Божију помоћ и благослов Господњи – имају много психолошких и моралних проблема, и нестабилне су. Такав несклад и несређеност доводе до скандала, развода, упропашћених дечијих судбина. Нескладна породица „фабрикује“ неурозе, болести, алкохолизам и наркоманију. У породицама у којима је ситуација боља, супружници често не знају ко треба да буде глава куће, како и у ком духу да васпитавају децу, и у ком правцу да се труде. Болно је видети како између супружника нараста међусобна раздражљивост, злоба, незадовољство животом. Супружничка верност, хришћански породични поредак и склад, примери побожног породичног живота за многе људе представљају само трагове прошлости, архаизам. О породичним неурозама написано је на десетине чланака, књига и дисертација. Чињенице су поражавајуће: свака трећа или четврта породица „пуца по шавовима“. Ситуација је алармантна и „звони на узбуну“! Без Божије помоћи породица не може изградити добре односе! Само идући ка Богу, у сусрет Богу, волећи једни друге кроз љубав према Творцу, породица налази истинску срећу и пуноћу живота. То се доказује животом, и то потврђује историја. Kроз веру, покајање, заједничке молитве, хришћанско васпитање деце и узајамну љубав, супружници иду ка главном циљу – Царству Божијем. Последњих година у нашем друштву догодило се мноштво промена. Наравно, ту има и много позитивних промена. Али, нажалост, морамо да констатујемо веома тешку и мучну реалност. Никога данас не изненађује чињеница да ученици на сваком кораку имају сексуалне односе. Сваки десети абортус изврши девојчица адолесцент. Наркоманија узима великог маха међу младима. Сваке године у Русији од наркотика умире 70.000 младих људи. Само у Москви код неколико десетина хиљада адолесцената до 14 година установљен је пивски алкохолизам. Због психичке патологије, 47% младића неспособно је за служење војног рока. Више од 70% деце има потребу за медицинско-психолошком помоћи. У земљи има два милиона деце и адолесцената бескућника. Полно преносива обољења код адолесцената и дечја проституција… Све су ово, авај, жалосна обележја нашег времена. Од укупног броја самоубистава, 20% извршавају деца и адолесценти. Појавили су се и адолесценти – серијске убице. Судска психијатрија раније практично није знала за такве случајеве, и већ по томе можемо да претпоставимо колико чудовишан степен агресије постоји у нашем друштву. Димитрије Авдејев http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8846

Молим вас и преклињем, одлазак у цркву нека нам буде милији од било ког другог занимања и старања. Хитајмо вољно у цркву, ма гдје се налазили. Пазите, међутим, да нико не улази у тај свештени простор имајући животне […] бриге, искушења или страхове. Оставимо све то изван, испред улаза у храм, па тек онда уђимо. Јер долазимо Цару небеса, ходимо простором који блиста. Истјерајмо најприје из душе своје злопамћење, да не бисмо били осуђени када се појавимо пред Богом и помолимо му се говорећи: ”Оче наш […], опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим”. Како другачије очекујеш да ће се појавити Владика Христос, сладак и кротак пред тобом, ако си ти према брату свом тврд и ако му не опрашташ? Како ћеш уздигнути руке своје ка небу? Како ћеш покренути језик свој да говори ријечи молитве? Како ћеш затражити опроштај? Чак и када Бог жели да ти опрости твоје гријехе, ти му не дозвољаваш, зато што не опрашташ свом ближњем. Али и наше понашање, док се налазимо у храму, нека буде прилично, онако како се понаша човјек који се налази пред Богом. Не упуштајмо се у бесциљне расправе, већ стојмо са страхом и трепетом, са пажњом и спремношћу, са погледом усмјереним ка земљи и душом усмјереном ка небу. Јер многи долазе у цркву механички понављајући псалме и молитве и одлазе, а да и не знају шта су рекли. Усне се помјерају, али уши не чују. Ти не чујеш своју молитву, а желиш да је чује Бог? Преклонио сам кољена, кажеш, али твоје мисли су одлетјеле далеко. Твоје тијело је било у цркви, а душа изван ње. Уста су говорила молитву, док су кроз ум пролазиле и збрајале се камате, уговори, трансакције, поља, имања, дружења са пријатељима. Све ово се догађа због тога што је ђаво лукав. Зна да у вријеме молитве много тога добијамо, па зато тада и напада са великим интензитетом. У другим приликама, када лежимо испружени на кревету, ништа не мислимо. Када пак дођемо у цркву да се помолимо, ђаво нам намеће мноштво помисли, како нам молитва не би била од користи. Ако ти Бог затражи оправдање за твоју незаинтересованост и неблагочестивост коју показујеш на богослужбеним сабрањима, шта ћеш учинити? У тренутку када ти Он говори, ти, умјесто да се молиш, разговараш са оним поред себе о бескорисним стварима. Ако сва друга наша сагрјешења превиди Бог, ово је довољно, да бисмо били ускраћени за спасење. Немој мислити да је то мало сагрјешење. Да би схватио тежину овога, помисли шта бива у сличном примјеру са људима. Претпоставимо да разговараш са неким званичником или са својим драгим пријатељем и, док ти он говори, ти незаинтересовано окрећеш главу на другу страну и почињеш разговор са неким другим. Зар твој саговорник неће да се увриједи због твог недоличног понашања? Зар се неће наљутити? Зар неће затражити објашњење? Авај! Налазиш се на Божанственој Литургији и, док је Царска трпеза припремљена, док се Агнец Божји жртвује у твоју корист, док се свештеник стара за твоје спасење, ти си незаинтересован. У тренутку када крилати серафими покривају своја лица са страхопоштовањем, а остале небеске силе се, заједно са свештеником, моле Богу за тебе, у тренутку када са неба силази огањ Духа Светога и Крв Христова се излива из пречасног Ребра Његовог у свети Путир, у том тренутку твоја савјест те не разобличава због твоје непажње? Помисли, човјече мој, испред Кога се налазиш у тренутку страшног тајноводства и са ким – са херувимима, серафимима и осталим небеским силама. Размисли са ким појеш и молиш се. Да би се сабрао, довољно је да се сјетиш да си, иако имаш материјално тијело, удостојен да, заједно са бестјелесним анђелима, пјеваш Господара творевине. Немој учествовати у свештеном појању незаинтересовано. Немој имати на уму животне мисли. Избаци свако земаљско умовање и уздигни се умствено на небо, близу пријестола Божијег. Узлети тамо са серафимима и маши са њима крилима, пјевај трисвету пјесму Пресветој Тројици. Свети Јован Златоуст Извор: Митрополија загребачко-љубљанска https://patmos.rs/2023/08/11/sveti-jovan-zlatousti-odabrane-misli-o-odnosu-hriscana-prema-bogosluzenju-i-molitvi/

“Ако смо ми Тијело Христово, а Он је Љубав и ми као чланови тога Тијела морамо бити Љубав без чега је све остало бесмислено и узалудно”, казао је Његово преосвештенство Епископ будмиљанско-никшићки господин Методије, јуче, 5. априла, у Цркви Светог Николаја Мирликијског у Никољцу у Бијелом Пољу, гдје је служио Литургију пређеосвећених дарова, уз сазлужење свештеномонаштва бјелопољског намјесништва. Када се хришћани сабирају на Литургији, бесједио је Владика Методије, они знају једну велику тајну и истину, за којом трагају и наслућује је, а то је да је све на овом свијету створено невидљивом руком Божјом. „И да овај свијет није по нужности настао нити створен зато што је то тако морало бити, него зато што је то тако Бог хтио и благоволио, и Његова љубав, да створи овај дивни видљиви и невидљиви свијет. И у том свијету као круну свога стварања да створи и човјека, свога сабесједника, по лику Своме створенога од праха земаљског и душе живе, у које га је дух и дах божански Господ дунуо“, бесједио је Владика Методије, додајући да сви ми треба да будемо свјесни тога цијелим својим бићем и у цјелокупном човјечанству, да је Господ и нас одабрао у предвјечном дану своме. Владика Методије је објаснио да само због тога што смо створени у овом свијету и што постојимо, довољан разлог да стално и бескрајно благодаримо Богу, који свима даје посебне дарове, чак и онима за које неки мисле да нису довољно развијени. „Треба да се сјетимо и да имамо душу, бесмртну, али само у мјери у којој је приљубљена Христу Богу нашем. Душа може да умре и прије него што тијело умре, а њен живот зависи од приљубљености за Бога. Ако се одвоји од Њега, душа умире и прије смрти овога тијела. Дакле, бесмртност наше душе је директно скопчана са нашим односом са живим Богом, без кога нема бесмртности наше душе, а по чијем обећању ће и наше тијело васкрснути у онај дан Страшнога и Другог доласка Христовог, Васрксењем Христовим. Оним васкрсењем којим је Христос Васкрсао и обећао сваком од нас који буде следовао Њему, Његовим ријечима, стопама и дјелима, и животу, да ће васкрснути и бити са Њим у посљедњи дан и живјети у вјечности. Ми се надамо у милост Божју да ће нас Бог спасити, не по правди и по заслузи, и ономе што смо ми нешто учинили у овом животу, него по милости Његовој, по ‘неправедној’ милости Његовој и по необјашњивом човјекољубљу. То је једина наша нада и узданица спасења нашег и оно за шта смо баш ми створени у овом свијету, и за шта смо се баш ми родили. Тај циљ нашег живота је велика тајна која надилази наше поимање, али која ће нам се у току нашега живота открити по мјери нашега смирења; Бог ће нам открити шта је сврха и циљ нашега рађања на земљи и то је дјело у које ваља утрошити цијели свој живот, снагу и енергију. Поред тога што смо ми свјесни и надамо се у милост Божју, ипак на неки начин морамо да будемо и ми ти који ће допринијети спасењу сваког од нас појединачно. Дакле, морамо да будемо на неки начин одоговорни, а одговорност произилази из тога што смо ми чланови Цркве Божје, односно дијелови Тијела Христовог, јер је Црква Божја Тијело Христово, ту је тајна Цркве Божје. Из тога произилази наша одговорност не само за наше спасење, него и за спасење свих људи на овом свијету“, бесједио је Владика Методије, истичући да ћемо ту одговорност, као чланови Тијела Христовог, испунити једино ако будемо имали љубави према свом ближњем. Ако смо ми Тијело Христово, а Он је, нагласио је Владика Методије, Љубав, дакле, и ми као чланови тога Тијела морамо бити Љубав без чега је све остало и друго бесмислено и узалудно. И ми ћемо бити одговорни, и допринијети спасењу нашем и ближњих наших у оној мјери у којој будемо истински конституитивни чланови Тијела Христовог, Цркве, дакле они који имају љубави. „Без тога нам, као што каже Апостол Павле ништа не вриједи, макар и ‘највећа чудеса чинили и мртве оживљавали’. Без љубави смо, по његовим ријечима и свједочењу, ништа и ништа нам не помаже. То нека нам буде наук, тврдо уздање и поуздање – милост Божја и то мало уздарје наше које треба да му принесемо, то једно зрно наше љубави коју узвраћамо за Његову преизобилну, несхатљиву, непојмљиву, бесконачну љубав“, бесједио је Владика будмиљанско-никшићки г. Методије. Извор: Епархија будмиљанско-никшићка

Реткост је да се према људима понашамо онако како бисмо желели да се они понашају према нама. Очекујемо да нас други поштују а ми сами их понижавамо, желимо да нам помогну када нам је потребно, а сами никада не размишљамо како да помогнемо ближњем. Зашто је то тако? Зашто се не понашамо према људима на начин на који желимо да се они опходе према нама? Не третирамо исто све људе. Према нашим најближим рођацима, према људима које волимо, према својој жени, према нашој деци, према оцу и мајци, понашамо се како Христос каже у својим заповестима, волимо их као себе и не чинимо им оно што би за нас било непријатно када би нам то други учинили. Свака мајка свим срцем воли своје дете и пружа му сву љубав и нежност коју има, чак би за њега дала и свој живот. Тако следи закон Христов. Међутим, оне које називамо комшијама, али их у стварности сматрамо странцима, не третирамо на исти начин. Шта нас спречава да се према њима понашамо исто као и према онима које волимо? Наша себичност, јер волимо само себе. Зато смо љубазни према ближњима, јер их волимо, а хладни према другима, јер их не волимо. Водимо рачуна и волимо себе али не волимо људе око себе, често се огорчимо и вређамо их. А оно што Господ тражи од нас је тако природно, тако чисто и тако свето - „И као што хоћете да људи вама чине, тако чините ви њима“. И онда каже: „ И ако чините добро онима који вама чине добро, каква вам је хвала?” - “A ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне.” Господ Исус Христос од нас тражи тешку ствар. Он жели да волимо своје непријатеље. Да воле своје непријатеље уче се они који имају чисто срце, који љубе Бога свим срцем својим и држе његове заповести, они у којима обитава Дух Свети, дух смирења, они чије је цело биће прожето љубављу. Они који су научили да воле своје непријатеље и људе који су их мрзели, љубављу су победили своје противнике. Својом љубављу гомилали су запаљени угаљ на главама својих непријатеља, запалили њихова срца и на тај начин непријатеље претворили у пријатеље. Господ нам каже да не очекујемо ништа заузврат за добро које чинимо другима и обећава нам велику награду, обећава нам вечну радост и весеље и каже да ћемо постати синови Свевишњег. „Будите, дакле, милостиви као и Отац наш што је милостив“... „јер је он благ и незахвалнима и злима“. Он шаље кишу свим људима, и добрим и лошим, и заповеда сунцу да обасја цео свет. Где је корен милосрђа? Корен милосрђа је саосећање. Саосећање је најкарактеристичнија особина љубави. Где је љубав ту је и саосећање, јер се не може волети и не саосећати. Човек не може а да не помогне онима којима је помоћ потребна. И то ради не очекујући ништа заузврат. Из чисте љубави извире милост, она нас тера да извршавамо ове Христове заповести. Знате ли шта Господ Исус Христос каже о страшном Суду, зашто ће праведници бити оправдани? Само због њихове љубави и због дела љубави која су чинили. Они ће се звати синовима Свевишњега и засијаће као звезде небеске. А они који нису имали љубави и нису чинили дела милосрђа, назваће се синовима ђавола и делиће са њим вечну патњу. Од Светог Јована Богослова, великог апостола љубави, научили смо да је љубав испуњење свега закона. Милосрђе је такође сав закон Христов, јер и оно извире из љубави. Дакле, шта треба да урадимо да бисмо добили љубав? Ох, то је велика ствар, то је сврха нашег постојања, целог нашег живота. Зато нас је Бог створио, да се приближимо Њему. Зато живимо, да бисмо постали синови Свевишњега, да бисмо се усавршавали и желели Га. Којим путем треба да идемо? Морамо проћи кроз уска врата, трновит пут, без страха од туге и бола зато што је то почетак добра. Морамо следити пут туге, примењујући у свом животу Христове заповести. Неуморном молитвом и постом морамо тражити блиску заједницу са Богом. Љубав су стекли они који су се, попут Светог Серафима Саровског, молили даноноћно и живели у уздржаности. Господ чисти срца таквих људи од сваке нечистоте, јер Дух Свети може пребивати само у смиреном срцу. Морамо стећи кротост и понизност и тада ће доћи божанска љубав. Потребно је много молитви да би се задобило покајање и опроштај грехова. Али наша прва молба мора бити да Господ очисти наша срца од злобе и подари нам врлине, кротост, смирење и Божанску љубав. Никада не заборавимо најкориснију молитву, ону у којој молимо за љубав. Молите се и својим речима, док вас Бог просветљује. Молите се, на пример, на следећи начин: „Господе, дај ми Божанску љубав, научи ме да волим све људе, и грубе и дрске, чак и безумне и безбожне, као што Ти, Господе, волиш све нас, залутале и грешне људе". Свети Лука, Архиепископ Кримски https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/agios-loykas-giati-den-feromaste-stoys-anthropoys-opos-theloyme-na-mas-ferontai-aytoi/#

Магијски однос према православним светињама је врло уврежена појава. Против болести – тај и тај извор, ако хоћеш да нађеш стан – иди тамо, и сл. Заиста, сад кад говоримо о препороду Православља народ одједном захвата овакво сујеверје. Једном сам на предавању, негде у прохији, строго упитао: «Коме се треба молити за избављење од пијанства?» Сви су одговорили: «Неиспијеној Чаши!» Рекао сам: «Тачно. Немојте да вам падне на памет да се молите пред Владимирском, или Казанском, или Иверском иконом Мајке Божије! Неће вам помоћи!» Сви су одмах рекли: «Ух! Докле смо дотерали» Разлог је исти - ово је много лакше. Лакше је запалити свећу, заказати молебан и акатист. Није чудно што је један песник написао изванредне стихове: «Да, бој са собом је најтежи бој. Победа над победама је победа над собом.» Заиста, спреман сам да превалим на стотине километара до «Неиспијене Чаше» у том манастиру, али да се уздржим од још једне чашице – то је већ превише, наравно. Борба са собом је најтежа ствар и Православље позива управо на то: на борбу са својим старим човеком. А наш лукави разум ради исто што и вода која тече: наилази на камен – обилази га и тече даље. Тако је и овде: наилазимо на заповести Божије и заобилазимо их. И подмећемо, уместо заповести Самог Бога, ове формалне ствари, оно што се у јудаизму назива «субота». Главно је да поштујеш суботу. Ако си испунио ова правила – све је у реду, добар си. Ето, испоставља се да ствари тако стоје. Ево шта светитељ Теофан Затворник пише о ходочашћу: «А на путу нећеш ни приметити како ћеш постати неосетљив. Колико ти предмета улази у главу – и остаће само форма, без силе и живота. Зар није боље да се одрекнете туђиновања?» - пише он једној особи. У другом писму: «А шта ћете на путу све покупити, чега ћете се све нагледати и наслушати!» Истина, он притом пише, ради објективности, да човеку који још увек скоро ништа не зна о вери, који не може да води никакав хришћански живот код куће, ходочашће понекад може бар мало да помогне, кад оде у светињу, кад се помоли, исповеди и причести. «За такве људе, - каже он, - то може бити и корисно. А за човека који је јак у вери то може постати само узрок расејаности.» Зашто се, како се чини, испуњавају нека сујеверја? Зато што често, оно у шта је човек поверовао, за њега постаје и реалност. Сујеверни човек сам пореди догађаје свог живота са садржајем сујеверја, сам прилагођава судбину у оквире сујеверја и веровања, ствара у својој машти узрочно-последичне везе, као што су древни незнабошци у догађајима сопственог живота видели истинитост своје митологије и вере у богове. Неретко томе директно помажу тамне силе. На пример, човеку који верује у ванземаљце, они могу заиста и да се јаве по дејству демонских сила. проф. Алексеј Иљич Осипов https://pravoslavie.ru/srpska

Никоме није тајна да су у данима великих невоља и људски односи на испиту. У раздражљивости, понекад се осећамо као носиоци истине и спремни смо да вербално уништимо сваког ко се не слаже са нама, па макар то била и нама веома блиска особа. Али људски односи су тако крхки, тако рањиви. Лако их је уништити и веома их је тешко обновити. Међутим, шта ако ваш присни заиста греши? Ако је постао жртва лажних информација, ако би му се ум окренуо наглавачке? Понекад се деси. Морамо се сетити да је ово наш ближњи, родбина. Чак и ако погреши сто пута, чак и ако каже страшне ствари, разумемо да је ово само привремено помрачење, да је суштина ове особе другачија. Тако се дешава да није свако у стању да трезвено размишља или контролише себе у тренуцима стреса, да остане уздржан током панике, да разликује истину од пажљиво прикривене лажи. Осврнимо се на себе: да ли смо увек били на врху нашег живота? Да ли смо се увек понашали безгрешно и беспрекорно? Или су можда, напротив, лаж узимали за истину, користили двоструке стандарде у оцењивању одређених догађаја, прикривали своје не најбоље покрете душе згодним изговорима? Авај, сваки човек у овом грешном земаљском животу, па и светац, склон је грешкама. А сада замислите да су после наших грешака сви одједном престали да комуницирају са нама. Страшно је и замислити такву ситуацију. Свест о сопственој слабости, препознавање својих грешака и слабости је добро јер нам омогућава да на оне који сада греше гледамо другим очима. Да, људски је грешити, али је у људској природи да исправља своје грешке. Главно је не стагнирати у лажном осећају сопствене исправности и непогрешивости. И ово се заиста односи на све. Зато вас још једном позивам да будете љубазнији, стрпљивији и пажљивији једни према другима. Не малтретирајте своје ближње, не изазивајте раздор. Ако се спрема сукоб који нисмо у стању да угасимо, боље је да се склонимо и помолимо се за опомену ближњег и себе. На крају крајева, молитва је често јача од свих речи. Па чак и тамо где су, чини се, све породичне и пријатељске везе прекинуте, остаје молитвена веза – веза са Богом. А Господ је у својој неисцрпној милости у стању да све уреди и споји све оне које су људске грешке, греси и страсти раздвојили. митр.Антоније(Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-pozivam-vas-da-budete-ljubazniji-strpljiviji-i-pazhljiviji

Јер врло често ми сами постајемо главни проблем у нашој љубави. Често се осећамо као да боље знамо шта је другом потребно. Ово је посебно евидентно у породици, када се брига о најмилијима лако може претворити у деспотско старатељство. Верујемо да се препуштамо служби својој родбине, а у ствари постајемо немилосрдни тирани. Мислимо да носимо подвиг због вољених, очекујемо захвалност, али наилазимо само на одбијање и негодовање. И не разумемо зашто. У суштини, све је једноставно: само погледајте наше најмилије и њихову реакцију на нашу бригу. Ако им такво старатељство не доноси радост, већ само напетост, нелагоду, узнемиреност, итд., онда нешто није у реду са овом „бригом“. Али зашто се ово дешава? Зар не желимо свима добро? Зар немамо добре намере? И овде вреди говорити не о намерама и не о „незахвалним“ ближњима који „не цене“ наш труд, већ о нама самима. Као што се често дешава, мотивација за многа наша дела није врлина коју проглашавамо, већ себичност, властољубље, скривена гордост. Најтужније је што ми сами то често не схватамо. Можда нам се чини да боље разумемо шта је потребно нашем ближњем. Али најчешће је самообмана очигледна – узимање сопственог искуства за универзално, а мишљења као једино исправног. Како пронаћи право решење? Прво морате да престанете да сматрате да сте увек у праву, да сте центар универзума и мислите да сте свезнајући. Свезнање је својство само Бога. А ево и одговора: у сваком појединачном случају, пре почетка било каквог посла, треба се помолити и смирено замолити Господа за просветљење. Поготово када су у питању наше ближње. Важно је не заборавити да их слушамо, јер често нам Господ говори кроз друге људе: опомиње и поучава. Заједничка комуникација може решити многе неспоразуме и ослободити нас лажних мишљења и идеја. Да бисте продуктивно комуницирали, морате научити да слушате и чујете једни друге. И овде је смиреност неопходна. Наоружани овом врлином, можемо бити заиста корисни нашим ближњима. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kakve-su-opasnosti-ljubavi-prema-blizhnjem

Човек треба да има поштовање према себи. Није узалуд рекао Господ: Љубите Бога свим срцем, свом душом и свим бићем својим. И ближњега свога као себе. Али - себе истинског, правог, вечног, онога какав треба да буде. И онда таквог да видиш и другога. Како каже о. Јустин: кад погледаш, у сваком да видиш, да сагледаваш свог вечног брата, с којим ћеш бити тамо. Немојмо да о човеку имамо депресиван став или да окривљујемо другога. Ја имам око себе калуђере - највише ме некад наљути, некад разочара: кад почне да ми се правда. Немој ми се само правдати! Кажи: забрљао сам, па макар мање него што ти видиш. Готово је! А не: сад ти почнеш да причаш. Прво, ти мене онда сматраш глупим, да ништа нисам видео, ништа нисам схватио. Друго, клеветаш ме да сам злобан. Оправдавање је најгора ствар, која не помаже томе који почне да се правда. Човек што је обдаренији, све више је у опасности да га то опседа, да буде опседнут тиме. Хајде неком уметнику пробај да ставиш неку примедбу! Паја Аксентијевић, што пева, кад је ту долазио, причао нам је: пита он патријарха Павла: ''Ваша Светости, што имам увек трему кад треба да наступам?'' Каже он: ''Зато, дете, што ти певаш за себе, а не за Бога. Да певаш за Бога, не би имао трему''. То је: да не буде погрешна процена себе, оцена себе, самосазнање. Али, да би то постигао човек, стари Грци су говорили: Познај себе. А Свети Василије то исправља, на основу Светог Писма: не може човек да спозна себе, него да пази на себе. То може, то је у власти човека. Да човек не прецењује себе, али ни да потцењује себе. А не може очувати ту равнотежу ако се сам са собом бави, и пред Богом. Опасно је и у молитву се удубити, поставити само себе у центар; увек треба претварати у множину. Молиш се: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, па онда: помилуј нас. Или: чујеш неке невоље, муке нечије - укључи и њих, њега. Човек је саборно биће, у заједници са свима Светима. Човек је живи ходећи крст. Кад рашири руке, он је живи ходећи крст. Ако укинете вертикалу крста, имаћете једну мотку попречну. Ако укинете хоризонталу, имаћете једну усправну мотку. Ни једно ни друго није човек, него спојено само. Зато је Господ рекао: љуби Бога и љуби ближњега. То човека уравнотежује, то га уцељује, то човека спасава. ... Бог је створитељ човека и зна ко је човек; као добри Лекар. А ко себе прати, зна да не може ни лекар да те спасе ако сам себи не будеш пажљив, не будеш нека врста самолекара. Да сам себе пазиш, али да и друге пазиш. https://www.facebook.com/106683854344652/photos/човек-треба-да-има-поштовање-према-себи-није-узалуд-рекао-господ-љубите-бога-сви/499651585047875/

Људи се толико навикну на вести да без њих више не могу мирно да живе. При томе заборављају да је представљање вести медијима понекад веома далеко од адекватног преношења информација. Покушајмо да вест читамо као споља, а да се у то не упуштамо. Шта ћемо видети? Привлачан наслов који често изманипулише умом читаоца од првих речи: ставља „тачне” акценте, или чак уопште – одмах, чак и пре читања саме вести, доноси пресуду. И није реткост да наслов не одговара суштини онога што је речено у самом тексту. Али утисак је већ створен и читалац је спреман да информацију узме у правом светлу (на „прави“ начин, наравно, за онога ко је написао или, боље речено, наручио ову вест). И уз све ово, њузмејкери се играју са очекивањима, тежњама, жељама људи. Они као стварност издају оно што човек жели да види или, напротив, претерују тамо где све није тако страшно (у зависности од потребе оних који желе да формирају ову или ону друштвену реакцију). Зар заиста нема истинитих вести? Наравно да јесу. Али размислите о томе колико често се ми сами, препричавајући неки догађај својим познаницима, придржавамо тачности у описивању онога што се догодило? Уосталом, често нешто улепшавамо или, напротив, оцрњујемо. И колико често прилагођавамо чињенице како бисмо дали изглед онога што бисмо желели? Понекад чак и не примећујемо како искривљујемо стварност да бисмо задовољили неке своје импулсе. Али не само у разговору са познаницима - и сами смо спремни да се повремено уверимо у било шта. Авај, такво је својство пале људске природе: „сваки је човјек лажа“, каже псалмиста (Пс 116,11). Само Господ може бити потпуно искрен. Али са људима је мало теже. Ово увек треба имати на уму када конзумирате било коју информацију. Треба приступити уздржано, пронаћи манипулације, извртање итд. Али најважније је не увлачити се. Уосталом, сећамо се да нам се без воље Божије ништа не може десити (Лк 21,18), што значи да се све што се дешава нама и целом свету врши искључиво по Промислу Божијем. Важно је само понизно прихватити Његову вољу – и тада нас никакве вести неће уплашити или довести у заблуду. митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kako-se-odnositi-prema-vestima

Уколико погледамо наслеђе и искуство светих отаца и подвижника побожности као духовника можемо видети да они нису везивали своју духовну децу обавезом да испуњавају савете које су им давали и да нису инсистирали на свом мишљењу у избору ове или оне одлуке, већ су то препуштали духовном чеду на вољу и слободно разматрање. Може се видети да је управо такав био став светитеља Игњатија (Брјанчанинова) према давању савета, који се заснивао на учењу апостола и светих отаца: „Скроман однос саветника према ономе кога саветује разликује се од односа старца према безусловном послушнику, слуги у Господу. Савет не садржи у себи услов да буде обавезно извршен: он може бити испуњен, а не мора. Онај ко саветује није нимало одговоран за свој савет уколико га је дао са страхом Божијим и смерно, а не по свом нахођењу, већ ако га човек упита и замоли. Исто тако, савет не везује ни онога ко га је добио; на њему је да одлучи и да види хоће ли испунити савет који добије или неће. Очигледно је колико је пут саветовања и придржавања Светог Писма у складу са нашим слабим временом. Приметићемо да оци забрањују да се савет ближњем даје по сопственом нахођењу, ако нас ближњи не пита: самовољно давање савета јесте знак да човек сматра да поседује знање и духовно достојанство у чему се очитују гордост и самообмана.“ Светитељ Теофан Затворник детаљно разматра питање могућности духовног руковођења у једном од својих писама и притом га разликује од живота по расуђивању (саветовању): „Са мном можете само да расуђујете. А расуђивање и руковођење су две различите ствари. Руковођење захтева: уради овако и овако, и да се ниси усудио да поступиш другачије, а расуђивање уопштено расуђује, препуштајући човеку на вољу хоће ли га послушати или неће. Руковођа преузима на себе одговорност за душу коју руководи, а онај ко расуђује може само да јој жели добро. Не могу вам обећати руковођење у смислу да вас узмем за руку и водим. За то немам умећа и то не могу ваљано да обављам и због мојих и због ваших околности. Изволите сами да идете, а ја ћу вам описивати путеве и распућа. Више од тога вам не могу обећати.“ Светитељ Теофан Затворник је писао и о саветима који се дају: „Кад ме неко нешто упита ја му кажем оно што ми се чини да је одговарајуће <…> – а остало препушта ономе ко пита. – И сами гледајте шта вам је чинити, с молитвом и поукама отаца.“ Схиигуман Јован (Алексејев) приликом решавања разних питања која су му упућивала духовна чеда често је говорио: „То <…> види сама, помоли се и поступи како ти срце каже,“ истичући главно: „Сама гледај у зависности од ваших животних услова“. Приликом духовног руковођења свети оци и подвижници побожности нису захтевали беспоговорно испуњавање својих одлука у овој или оној ствари, већ су крајње опрезно и пажљиво говорили о саветима и поукама које су упућивали људима: „Молиш ме да ти дам савет или да ти одредим правило и да усмерим твој живот на истински пут. Ова твоја молба премашује мој ум и духовне способности, али ти због послушања, заборавивши на своју немоћ и неспособност пишем шта ми Господ положи на срце. <…> По Божијој милости сам ти написао оно што ми је било на срцу, и то немој примити као закон или заповест, већ као савет.“ Као што можемо видети, с подједнаким опрезом и пажњом према слободном човековом избору духовници приступају кад им неко упути питање: „Дакле, онима који ми се обраћају <…>: говорим своје мишљење, а онда увек кажем: ‘Уосталом, види сам или сама.’ Правилан савет могу да дају само свети људи као преподобни Серафим Саровски и Сергије Радоњешки. А како ја могу да дајем правилне савете ако сам ходам по пипању?“ Игуман Никон (Воробјов) је обраћајући се у писмима духовној деци истицао: „Молим вас да не узимате у обзир моје мишљење. Ја ништа не знам, већ чините како је боље и како Бог благослови. ‘На основу околности разумите вољу Божију,’ – каже преподобни Варсануфије Велики.“ Такође је наводио: „Већ сам ти раније говорио: према мојим речима се односи потпуно слободно. Ја изражавам извесно мишљење, а да ли ћеш га прихватити или нећеш – у твојој је власти, немој се збуњивати, само то чини расуђујући и без страсти. И ја могу да грешим као и ти, и као свако други: сваки је човек лаж (Пс. 115: 2). Притом је за игумана Никона главна ствар била могућност да духовно чедо добије од њега користан савет сачувавши у потпуности духовну слободу: „Нека <…> не придаје апсолутни значај мојим речима. Ако види да је нешто тачно или корисно може да прихвати, а ако је нетачно, нећу се нимало увредити ако моје мишљење буде одбачено. Зар је мало бескорисних речи које говоримо? Ни сам себи не верујем превише.“ „Уколико посумњаш у моје речи, немој се сама секирати, него ми одмах пиши о својим сумњама. Буди отворенија са мном у свом духовном животу ништа не кријући. <…> сама долазиш код мене и потпуно си слободна у односу на мене: можеш да одржаваш са мном духовне односе ако ти буду од користи, а можеш и отићи уколико не буду.“ Обраћајући се онима који га нешто питају архимандрит Јован (Крестјанкин) истиче: „У духовном животу не може бити наређења. Господ је човеку даровао духовну слободу, и Он, Сам Он ни у ком случају и никад не лишава човека ове слободе,“ указујући притом на потребу и спремност да свако сам одлучује размишљајући о својим животним околностима. Притом у односима између духовника и духовног чеда не може бити места за „духовни диктат“, напротив, важно је да и духовни руковођа и духовно чедо „оцене дар духовне слободе који им је Бог дао и да га сматрају драгоценим. То ни у којој мери не нарушава духовне односе између духовника и чеда уколико су потпуно здрави.“ Јеромонах ЈОВАН Лудишчев https://svetosavlje.org/duhovna-vlast-pastira-i-sloboda-licnosti-duhovnog-ceda/

Често се у овоме примећује одређена повезаност поjава: што се више особи чини да воли «удаљене» људе, то мање заиста воли «ближње». Природно је да човек тежи да чини добро, али, као што знамо из Светог Писма и Светог Предања, ђаво чини све да изопачи ову нашу природну тежњу. То се дешава и са љубављу према ближњем. Мислим да не вреди објашњавати колико је понекад тешко са најближима: са супружницима, децом, родитељима, браћом и сестрама. И то је сасвим разумљиво: када људи проводе већину свог времена заједно, испољавају се све потешкоће, грубост карактера, сви, понекад и не најбољи, аспекти личности. Заиста, волети вољене није увек лако. Понекад је то тежак свакодневни посао. И ту настаје искушење да своју љубав пренесемо на неког удаљенијег. Наравно, нема ништа лоше у добротворности, помагању особама са инвалидитетом, особама са зависношћу, са разним материјалним или духовним (често менталним) проблемима. Штавише, то је наша хришћанска дужност. Али ако пружимо ову помоћ само да бисмо задовољили властите амбиције или успоставили духовну удобност, то значи да наши циљеви, са свом њиховом спољашњом побожношћу, нису толико искрени. Jер, испоставља се да све то радимо за себе. А ако у исто вријеме у нашим властитим породицама постоје свађе, раздор и огорченост, онда је то сигуран знак да нешто није у реду с нашом «љубављу према ближњима». Живот је, наравно, компликованиjи. Такође се дешава да су заиста «непријатељи човјеку постаће домаћи његови» (Мат. 10,36), али нас у овом случају нико не ослобађа породичних обавеза. И ово је веома важно. Љубав, која није прошла проверу, ништа не вреди. А породични односи су најбоља провера наших хришћанских врлина: стрпљења, мудрости и, у ствари, љубави. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-o-ljubavi-prema-blizhnjima-i-udaljenima