Претражи Живе Речи Утехе

У већини савремених породица највише васпитавају маме. Наравно, мама треба увек да буде поред сина, управо она формира код малишана важно осећање прихватања себе, осећање поверења у будућим односима са супротним полом. Међутим, неопходно је и да се тата активно бави сином. Мами остаје брига, нежна женска пажња, а тата може да се бави дисциплином. Често се између мајки и синова јавља унутрашња снажна повезаност да мама није спремна да од себе пусти сина који одраста. Зато је веома важно да се у животу дечака, почевши од годину дана, појаве шетње само са татом, макар и на пола сата. Са покушајима социјализације треба почињати не касније од навршених годину дана, треба да псотоје шетње у комшилуку са сталним друштвом, неки часови у играоницама, у стваралачким радионицама. Сматра се да се дечаци развијају мало спорије од девојчица, зато и узраст њихове социјализације може наступити касније. Већина малишана је спремна да иде у вртић не са три, већ када су близу четвртог рођендана. До тада је пожељно да малишан већ иде на неку активност где ће бити сам, без маме. Мама треба да схвати како да правилно реагује на могућу агресивност малишана која се показује у раном узрасту. Са једне стране, сину не треба говорити „дечаци не плачу“ јер постоји ризик да васпитате сувог, не-емоционалног мушкарца. Са друге стране, подстицање исувишне емоционалности такође није правилно. Контролу над емоцијама је потребно формирати током предшколског детињства и тиме је потребно да се баве и мама и тата. Педагози за млађи узраст су чешће жене, кући их такође васпитавају жене – мама, бака. Неопходно је потрудити се и наћи педагога – мушкарца, на пример, тренера на спорту. Не треба се бојати његове строгости, захтевности. Наравно, ова строгоћа треба да бдуе адекватна, међутим, мамама је неопходно да се науче да виде разлику између мушког и женског прилаза предавању. До наступања школског узраста важно је васпитати код дечака свакодневну дисциплину, створити зону самосталности. Са две-три године је неопходно да научи да се сам облачи, са четири да скупља играчке, са пет – да се спрема сам на активности које похађа. Неопходно је учити га достизању жељених резултата без вике, агресије, без батина. Одлично ради метод подстицања, метог логичког закључивања: „Ако се спремиш, читаћемо књигу и играти се“. На сваки начин је потребно избегавати грешку све радити за дете у чему греше многе маме, јако је важно не формирати у предшколском узрасту навику да се испуњавају неки задаци само у мамином присуству. На пример, даје се мали задатак: „Ти очисти овај лук, а ја ћу онда доћи да ти помогнем да направимо салату“. Велике задатке са којима дете још не може да само изађе на крај је потребно поделити на мање етапе које ће моћи само да савлада. Тако се изграђују и чврсте навике помоћи у кући. Што се тиче периода од 7 до 14 година, неопходно је припремити се да ће се дечак постепено емоционално удаљавати од маме. То је нормално и , насупрот томе – забрињавајуће је уколико се то не догоди, ако се код сина не појаве дечачке тајне, жеље да се игра са другарима, а не да прича са мамом. Исувише тесна веза са мамом може да се јавља, између осталог, у непотпуним породицама. Данас одраста покољење феминизираних дечака: последица одсуства игара напољу. Зато није потребно ограничавати се једино на интелектуални развој, потребно је стварати услов за нормални физички напор. Дечаци су више подложни „болести екрана“ од девојчица тако да је важно колико смо у могућности да ограничимо деци време за гледање екрана, без обзира да ли је у питању телевизор, компјутер, таблет, итд. Дечак треба да има много других занимљивих активнности. Аутор: Екатерина Бурмистрова, руски православни психолог и мајка 10 деце извор