Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'однос'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Ако пажљиво погледамо живот око нас, не можемо а да не уочимо занимљиву и значајну законитост – наш однос и осећања према Богу се преносе и одјекују у нашем односу према људима. Онај ко верује у Бога обично има поверења у своје ближње; ко воли Бога, воли ближње своје. Ако човек држи заповести Божије, он испуњава и законе људске; ако поштује Бога, поштује све људе; ако је његова душа испуњена осећањем захвалности Богу за Његове безбројне милости према нама грешним људима, он никада не заборавља да захвали и људима за услуге које су му учињене, ма колико оне мале биле. Ово оплемењујуће и васпитно дејство које вера има на нас је једна од њених највећих снага. Људи су некада живели веома близу Бога. Осећали су Његово присуство не само у свету око себе, већ и дубоко у својим душама, које су биле испуњене не само страхом и страхопоштовањем према Његовом величанству, већ и захвалношћу за Његову љубав и благодат. Осећај света древног човека био је прожет осећањем синовске захвалности према Оцу Небеском, Који људима – и добрима и злима – дарује безбројне користи и милости. И ово осећање захвалности Свевишњем учинило је човекову душу меком и добром, дало му је осећај оне сигурности коју дете има када пружи руку родитељу да га води. Колико смо ми људи данас различити! Наши преци су мало познавали свет и уживали су у делићу његових благодати, али њихова срца су била преплављена великом захвалношћу Свемогућем Богу. А ми, савремени људи, открили смо многе тајне природе и грабежљиво и непромишљено користимо огроман део њеног богатства, али у нашим срцима нема ни трунке захвалности Ономе који је створио све видљиво и невидљиво и који нас је поставио да управљамо Земљом и да будемо њени добри господари. Незахвалност је толико дубоко усађена у нама да је постала наша друга природа. Мислимо да смо све сами постигли, а не пада нам на памет да се некоме за нешто захвалимо. Не схватамо да све што смо постигли, што имамо и што јесмо - дугујемо само Богу. Јер нас је Он створио и унео у нас чежњу за светлошћу и тежњу ка савршенству; Он нас је даровао душом (лик Божији у нама) и слободном вољом, вечно трагајућим умом и незаситном радозналошћу. Наша незахвалност Богу најбоље се показује у јеванђелском читању о десеторици губавих (Лк. 17,12-19). На једном од Његових путовања, Христа је једном срело десет људи који су боловали од тешке и неизлечиве болести губе. Издалека су вапили ка Господу, молећи Га за милост и исцељење. Христос им је рекао: „Идите и покажите се свештеницима“, пошто су само ови могли да потврде да ли је неко већ заиста исцељен. Губавци су кренули и на путу осетили да су већ здрави. Али само се један од њих вратио и, славећи Бога, пао ничице пред Исуса и топло му захвалио за његову велику милост. А Христос тужно упита: „Десет се очисти; а где су деветорица?“ Захвалност је једна од најлепших манифестација људске душе. У осећању захвалности леже извори доброчинства. И обрнуто – незахвалност је једна од најружнијих људских мана. Не будимо незахвални. Увек захваљујмо свима за добро које су нам учинили. И не заборавимо да са искреним синовским осећањем заблагодаримо Свемилостивом Богу за безбројне доброте којима нас је тако великодушно подарио. Захвалимо Му и што нам је дао срећу да живимо искре из Његовог безграничног и дивног универзума. о.Александар Лашков https://hristianstvo.bg
  2. Као и свака доминантна идеологија која одређује и дефинише неку епоху постојања људског рода, тако илиберални капитализам, који се на нашим просторима манифестује кроз појаву радикалног евроунијатства каоконцепта који нема алтернативу, има своје принципе којима настоји да регулише живот, дјелање и размишљањасваког човјека. У смјернице, према којима је дужан свако да усклађује своје животне навике, спада свакако и она која се тиче самог доживљаја институције празника и начина празновања. Због скучености простора, ми ћемо се у редовима који слиједе трудити да у најкраћим цртама опишемо однос према појави празника, у оним епохама које су, бар према нашем скромном расуђивању, у великој мјери одредиле свијест и начин размишљања људи нашег поднебља, па самим тим и њихов однос према оним данима у години које сматрају празничним. На тај начин ћемо покушати да објаснимо и савремена одступања, карактеристична за људе који су само номинално вјерници, а у стварности не практикују светотајински живот Цркве, у прослављању значајних датума у животу Цркве. Стари Завјет и празници Наше вријеме одликује постепено и скоро непримјетно напуштање обичаја и навика људи, према којима је баш недјеља тај дан који се безусловно мора провести у одмарању од свакодневне рутине и обавеза. Наиме, све је заступљенија појава великих трговачких ланаца, малих продавница и сличних објеката, чије је радно вријеме потпуно еквивалентно њиховим обавезама у осталим данима седмице. Такође, све више срећемо људе који овим даном журе на своје радне обавезе. Но, треба рећи да хришћанско одмарање недјељом вуче корјене из старозавјетног култа суботе, будући да је она била последњи дан седмице, која се у њој врхунила. Чињеница да је Бог шест дана стварао свијет, а да је седмог одмарао, инспирисала је и крајње утицала да Закон установи институцију суботе, као дана ултимативног одмора, у којем је прецизно дефинисан и одређен чак и број корака који се у њему може прећи. Такође, празновање Пасхе у свим својим фазама, имало је велику улогу у историји Старог Израиља. За вријеме његовог номадског периода, баш као и у вријеме освајања хананске земље, и коначно након изласка из Египатског ропоства, смисао и значај Пасхе се потпуно допуњавао и обогаћивао. У периоду непосредно прије доласка Христа, овај празнике се свео на спомен изласка из Египта, четрдесетогодишње лутање кроз пустињу и улазак у Обећану земљу, поставши тако празником људске историје. Велику важност за стари Израиљ имао је и празник Педесетнице, везан за природу, будући да је био празник свеопштег цвјетања, првих изданака, плодова и растиња. Касније се овај празник врхунио у спомен на Мојсијев одлазак на Синај, склапање савеза са Богом, добијање заповјести и установљење Закона. У значајне празнике спада и дан Помирења, који се празновао почетком нове године, а симболизовао је суд између Бога и народа његовог, те доношење саме пресуде. Празник Сјеница, који је уведен при уласку у Обећану земљу је био везан за земљорадњу. Празновао се седам дана, са свакодневним богослужењем у јерусалимском храму. Кратак осврт на празнике везане за религију Старих Словена Слободно можемо рећи да су и празници Старих Словена били везани за природу и вријеме. Дух анимизма и паганизма који су били преовладавајући у то вријеме, одређују ондашњу праксу празновања. Самим тим су и празници морали бити повезани за жетвом, вршидбом, косидбом и слично. Први значајни празник била је Кољада (21. децембар), дан зимског солстиција. Назив потиче од имена коледа, духа или божанства зимског солстиција. Стриненија (9. март) – када се поштовало паганско божанство Весна. Масленица (21. октобар) – када се правила лутка од кукуруза. Најважнији празник је био посвећен Перуну, и између свега осталог, обухватао је и приношење жртава. Остали празници су били Русалка, Купала, Медов спас и други. Комунизам и његови празници Оно што у значајној мјери карактерише ову тоталитарну идеологију јесте тежња да се из свијести народа који јој је потчињен избаци навика празновања црквених празника. Међутим, идеолози комунизма су брзо увидјели оно што и још једна безбожна наука, позната под именом социологија, не спори. Наиме, многи социолози су дошли до схватања према којем празновање празника припада најдубљој основи људског бића, живота и културе. Стога се и у оквиру комунизма почињу обиљежавати разни датуми везани за устанке (4. јул – дан борца, 7. и 13. јул и сл) баш као и рођендани „великих вођа“, „дан републике“ и сл. У цијелом конгломерату усиљених празника, нарочито треба издвојити 1. мај – празник рада, који је у неком својим облицима преживио у нашем региону, па чак и у остатку Европе, све до данас. Наиме, 1. маја 1886. године у Чикагу је дошло до великих демонстрација радника, које су предводили махом ондашњи комунисти и анархисти. Комунистичка интернационала установљава овај празник, који је, попут 8. марта – дана жена, такође рођеног у истој идеолошкој кухињи, постао симбол ове идеје. Нимало случајно постављен у приближно вријеме празновања Васкрса, са интенцијом да га замијени, овај датум се у различитим државама различито прославља. У титоистичкој диктатури, редовна декорација 1. маја биле су запаљене гуме на путевима и излетиштима, као и све оно што симболизује нерад, а истовремено нимало не угрожава ондашњу бирократију и естаблишмент. Као такав, овај начин празновања 1. маја се очувао и у наше доба. Укратко о хришћанским празницима Јасно је да је, као и у многим другим областима, старозавјетна пракса прилично утицала на постепено формирање и установљавање хришћанског календара. Као што је Стари Израиљ поштовао суботу, тако Нови Израиљ празнује недјељу – Дан Господњи, који је седмични спомен на најзначајнији моменат људске историје – Васкрсење Христово. Еквивалентна Старој Пасхи је Нова Пасха – празник Васкрса. Као што је Дан Господњи седмично подсјећање на велики догађај, тако је Васкрс, тај својеврсни Празник над празницима, његово годишње спомињање. Као што термин „пасха“ на старојеврејском језику значи прелазак, тако је у хришћанској свијести овај термин еволуирао у прелазак из смрти у живот. На старозавјетну Педесетницу надовезује се празник силаска Светог Духа на апостоле. Хришћанска Педесетница се назива и рођенданом Цркве, јер дејством Духа, Црква постаје тајанствено и мистично тијело Христово. Са празником Сјеница подудара се хришћански спомен на улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвијети. Поменути празници називају се Господњи, а у њих још спадају и: Крстовдан (празник уношења Часног Крста), Божић (спомен на рођење Христово), Богојављење (подсјећање на значај крштења Господњег и јављања Бога као Свете Тројице), Вазнесење Господње (сам назив празника говори да је он подсјећање на Христово Вазнесење) и Преображење (спомен на чудесни догађај на гори Тавору). Такође, у хришћанској хеортологији[1] посебно мјесто заузимају празници посвећени Пресветој Богородици, у које спадају: Рођење Пресвете Богородице, Ваведење у храм, Сабор Пресвете Богородице, Благовијести, Покров, Успење… Велику важност црква придаје и светом Јовану Крститељу, херојима вјере – Светим мученицима, баш као и војсци архангела и светима – којима је испуњен православни хришћански календар. Одговор на изазове нашег времена Општи тренд глобализације пријети да са историјске сцене склони све оно што сматрамо традиционалним вриједностима. У угрожене постулате функционисања здравог друштва спадају: породица, као и сама институција брака, традиционалне религије и морал који проистиче из њиховог учења, слобода мишљења, право на критику владајућег система и слично. Владајући апарат се труди да уреди све – од образовних институција до трибина фудбалских стадиона (навијачке групе се медијски сатанизују, не толико због хулиганизма, који им је свакако својствен, него због чињенице да је трибина последње мјесто на којем се може чути и другачије политичко мишљење у односу на владајуће, прим.аут.). Такође су угрожене и културне вриједности: философија и књижевност се маргинализују, осим ако нису у служби владајућег естаблишмента, а сви музички правци који позивају на слободу мишљења (џез, блуз, рокенрол и сл.) имају симболичну заступљеност на медијском простору. Концепт либералног капитализма се огледа у замјени модела људског друштва зарад јединственог глобалног система. Човјек је сведен на индивидуалну подршку раду и куповној моћи, тј. на потрошача и произвођача. Одличну антиципацију епохе у којој живимо препознајемо у, сада већ евергрину, пјесми Lost in aSupermarket од групе The Clash. Заиста су огромне хале ланаца супер-маркета симбол нашег времена, будући да баш они човјеку стварају слику лажне слободе избора. Сваки појединац у њима купује артикле за које сматра да су му потребни, док поред оних других напросто само прође. Тако се човјек односи и према свему осталом у животу, па самим тим и према Цркви и црквеном животу. Наиме, велики број људи који себе сматрају за вјернике, попут понашања у супермаркетима, и у Цркви узимају само оно што сматрају да им је потребно, а све остало исувише лако одбацују. Светотајински живот Цркве, нпр. Свету Тајну Исповјести посматрају као „артикал“ поред којег ваља проћи, док у празновању великих празника Цркве масовно узимају учешће. Подразумијева се да се то празновање, попут првомајских уранака, најчешће своди на богату трпезу и слободне дане на послу. На тај начин, важни православни празници у очима номиналних вјерника бивају поистовјећени са световним празницима, које одликује духовна празнина. Датуми и називи државних празника се мијењају у зависности од идеологије режима који је на власти, али је унутрашња закржљалост и празнина оно што их све неизоставно дефинише и одређује. Наше вријеме, које смо дефинисали као период либералног капитализма и потрошачког друштва, оваквом поимању празника додало је и форму индивидуализма, будући да је празнични дан постао још један повод да се човјек осами и отуђи од родбине, пријатеља, сарадника на послу, итд. Насупрот свему овоме, хришћанско празновање карактерише двострука радост. Најприје, то је радост заједнице која се пројављује на Литургији, гдје хришћани окупљени око заједничке чаше спасења, пјевају литургијске химне и пројављују пристсутво Царства Небеског, као основног циља хришћанског живота и дјелања. Други сегмент празновања и сугубе радости јесте ми и радост у души и унутарњем бићу сваког хришћанина понаособ. На овакву радост и дјелање хришћанин је призван и након завршетка празничног дана. Оно је његов неизбјежни пратилац и помагач кроз читав живот: од духовног рођења, па све до упокојења у Господу. На тај начин постаје схватљиво и оно што, бар на први поглед, изгледа нелогично, а то је чињеница да се у православној монашкој традицији и аскетском поимању чак и туга назива „радосном тугом“. Хришћанин се не радује само празнику. Он се радује посту и уздржању, том својеврсном тјелесном и духовном бјекству од овоземаљских „благодати“. Тим осјећањима обилују и богослужбени текстови, тропари, кондаци и канони који су цвијет хришћанске химнографије. Само вођени том радошћу можемо разумијети и православну иконографију и фрескопис. Дакле, само та радост чини доживљај празника потпуним и испуњеним. Због ње је било који православни празник далеко изнад првомајских уранака, 29-то новембарских свињокоља, махања застава по трговима праћених музиком лоших локалних музичких скупина, и слично. Само ова радост може учинити да се човјек не осјећа као креатура, изгубљења у чудовишном супермаркету наше епохе. Ђакон Павле Љешковић https://mitropolija.com/2023/05/01/djakon-pavle-ljeskovic-odnos-hriscanskog-dozivljajaa-praznika-i-sekularnog-poimanja-praznovanja/
  3. Магијски однос према православним светињама је врло уврежена појава. Против болести – тај и тај извор, ако хоћеш да нађеш стан – иди тамо, и сл. Заиста, сад кад говоримо о препороду Православља народ одједном захвата овакво сујеверје. Једном сам на предавању, негде у прохији, строго упитао: «Коме се треба молити за избављење од пијанства?» Сви су одговорили: «Неиспијеној Чаши!» Рекао сам: «Тачно. Немојте да вам падне на памет да се молите пред Владимирском, или Казанском, или Иверском иконом Мајке Божије! Неће вам помоћи!» Сви су одмах рекли: «Ух! Докле смо дотерали» Разлог је исти - ово је много лакше. Лакше је запалити свећу, заказати молебан и акатист. Није чудно што је један песник написао изванредне стихове: «Да, бој са собом је најтежи бој. Победа над победама је победа над собом.» Заиста, спреман сам да превалим на стотине километара до «Неиспијене Чаше» у том манастиру, али да се уздржим од још једне чашице – то је већ превише, наравно. Борба са собом је најтежа ствар и Православље позива управо на то: на борбу са својим старим човеком. А наш лукави разум ради исто што и вода која тече: наилази на камен – обилази га и тече даље. Тако је и овде: наилазимо на заповести Божије и заобилазимо их. И подмећемо, уместо заповести Самог Бога, ове формалне ствари, оно што се у јудаизму назива «субота». Главно је да поштујеш суботу. Ако си испунио ова правила – све је у реду, добар си. Ето, испоставља се да ствари тако стоје. Ево шта светитељ Теофан Затворник пише о ходочашћу: «А на путу нећеш ни приметити како ћеш постати неосетљив. Колико ти предмета улази у главу – и остаће само форма, без силе и живота. Зар није боље да се одрекнете туђиновања?» - пише он једној особи. У другом писму: «А шта ћете на путу све покупити, чега ћете се све нагледати и наслушати!» Истина, он притом пише, ради објективности, да човеку који још увек скоро ништа не зна о вери, који не може да води никакав хришћански живот код куће, ходочашће понекад може бар мало да помогне, кад оде у светињу, кад се помоли, исповеди и причести. «За такве људе, - каже он, - то може бити и корисно. А за човека који је јак у вери то може постати само узрок расејаности.» Зашто се, како се чини, испуњавају нека сујеверја? Зато што често, оно у шта је човек поверовао, за њега постаје и реалност. Сујеверни човек сам пореди догађаје свог живота са садржајем сујеверја, сам прилагођава судбину у оквире сујеверја и веровања, ствара у својој машти узрочно-последичне везе, као што су древни незнабошци у догађајима сопственог живота видели истинитост своје митологије и вере у богове. Неретко томе директно помажу тамне силе. На пример, човеку који верује у ванземаљце, они могу заиста и да се јаве по дејству демонских сила. проф. Алексеј Иљич Осипов https://pravoslavie.ru/srpska
  4. На Васкршњи уторак 26. априла 2022. године, Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије је началствовао на светој архијерејској Литургији у манастиру Рајиновац. Патријарху Порфирију саслуживало је свештенство, свештеномонаштво и ђаконство, као и многобројни верни народ. Патријарх Порфирије се сабранима обратио беседом у којој је рекао да се радујемо што је Господ дошавши међу нас и у име наше и из љубави према нама, сваког нашег непријатеља учинио беспомоћним, а пре свега победио је нечастивог, грех и смрт, највећег нашег непријатеља, победио је тако што је узео на себе људску природу, претрпео страдање и смрт и на крају умревши на крсту, ту исту смрт је победио својим Васкрсењем. Зато наша вера није систем одређених учења и правила него је наша вера, наводи Патријарх српски, живи однос са Васкрслим Господом, однос који по Његовој благодати нама даје могућност да ми будемо на Њим и будемо учесници свега онога што јесте Његов живот, па тако и победе над смрћу. Његова Светост објашњава да у јеванђељима сам догађај Васкрсења није описан, али оно што јесу резултати и последица тог догађаја итекако је описано. Данас имамо једну причу коју смо чули из Јеванђеља по Јовану где Христови ученици иду на пут за Емаус, и ни апостоли сами нису могли да претпоставе на који начин је Он Месија, каже Патријарх Порфирије и додаје да нису разумевали да је дошао на свет да спасе све људе, не да би владао међу људима споља као један од земаљских владара него је дошао да учини немоћним све оно што чини у ропству људе суштински, јер ми можемо имати владаре на свету и бити њихови поданици, али опет ћемо сви на крају отићи са овог света и ако нема Христа који је победио смрт остали бисмо у чељустима смрти кроз сву вечност. Патријарх Порфирије закључује да причешћујући се телом и крвљу Христовом ми исповедамо Христа и препознајемо Га као Спаситеља и постајемо део Његовог тела као чланови цркве која јесте Његово Тело, а Он јој је глава. Наравно да има безброј добрих људи који су из цркве, наводи Патријарх, понекад у своме животу и бољих од нас, али уколико су изван домашаја цркве и не учествују у светој евхаристији остају веома удаљени од Христа, тј. Христос је увек међу свима и сваком човеку кад је искрен трепери срце од љубави Христове. Међутим, ми не учествујући у животу цркве трудећи се да дотакнемо истину, пуноћу и правду остајемо веома далеко од свега тога јер нисмо нераскидиво сједињени са Христом, а то можемо остварити искључиво само у цркви Христовој. https://www.tvhram.rs/vesti/vesti-iz-crkve/4041/hram-patrijarh-porfirije-bogosluzio-manastiru-rajinovac-nasa-vera-zivi-odnos-vaskrslim-gospodom-foto-video
  5. У овој ситуацији морамо се, пре свега, сетити речи Господа о последњим временима земаљске историје: «Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде. Али још није крај» (Мт 24,6). Да се не уплашите — ово је главни позив Господњи. Многи страшни и трагични догађаји су се увек дешавали и дешаваће се у свету. Нисмо први који су ово доживели. Али за све хришћане свих епоха овај Христов позив звучи: „Да се не уплашите“. Али како се не ужаснути? Господ даље каже: «Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свијету. А то је све почетак страдања. Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога. И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога. И *изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих. Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти» (Мт 24, 7–13). Као што видимо, хришћана чекају још страшнија искушења. Али најважнија jе порука: «ко претрпи до краја, тај ће се спасти». Другим речима, не можемо зауставити оно што је нама суђено пре почетка времена. Међутим, са нашом надом у Господа, са нашом искреном молитвом Њему, са нашим стрпљењем, можемо се спасти. Ово се увек мора имати на уму. Сада, када све страшније гласине узбуђују умове људи, треба да се молимо и, што је посебно важно, не учествујемо у ширењу тих гласина. Најважније што можемо да учинимо за наше ближње јесте да из све снаге и умећа подржимо слабе – молитвом, милостињом, узајамном помоћи. Али ни у ком случају не треба учествовати у надувавању сукоба, умножавању страхова, подметању панике. Наш задатак је да унесемо мир, спокој и тишину. Нека Господ помогне свим страдалницима, уплашеним, изгубљеним ових дана! Нека нам ојача стрпљење кроз које ћемо се спасти. Митрополит Антоније (Паканич) Извор: Пravlife.org
  6. Реалност мог живота је да ћу падати, грешићу, жалићу се, бићу повређен, поново ћу устати, поново ћу пасти и све се то зове живот. Ако неко жели да буде искрен према себи и животној стварности, сложиће се око наслова расправе. Јер бити у свету веома је тешка авантура која је често веома болна. Стварност језаиста толико маргинална ако нема Христа. Живот без Христа, без могућности да се надамо васкрсењу Христовом, је живот пун бола, тешкоћа, искушења и неуспеха. Човек осећа овај недостатак. Човек који је свестан, разуме да је у себи радикално, структурно мањкав, да му нешто недостаје. И он настоји да попуни ову празнину свог постојања, овај део који му недостаје да буде целовит. Лепота постојања живота је у томе што, иако сви учествујемо у људској природи, истовремено смо апсолутно јединствени. Прави однос са самим собом почиње када достигнемо дно! Када је човеку одузета лажна свемоћ. Када суперего почне да се раствара и распада. Када човек почне да осећа да су његови избори деструктивни. Када постане свестан да је достигао засићење својих катастрофалних избора. Тада почиње прави однос са нама самима. У Јеванђељу Христос каже - да бисте пронашли своју душу морате је изгубити. Какав је то губитак о коме Христос говори? То само значи да морате изаћи из свих илузија које сте створили око себе. Дакле, у дубоком паду, у великом искушењу, ту негде почиње прави однос са нама самима. У овом разоткривању осећа се хладноћа егзистенцијалне самоће која није апсолутна. У истинском сусрету са истинитим Богом, ми чак немамо ни своје врлине са собом, потпуно смо голи. Изградња новог себе у Христу има своју цену - крст. Проблеми у нашој хришћанској борби не нестају, већ се преображавају. Веома је важно да ово разумемо, јер ћемо избећи очајавање док чекамо да нам све буде добро у животу . Реалност мог живота је да ћу пасти, грешићу, жалићу се, бићу повређен, поново ћу устати, поново ћу пасти и све се то зове живот. Али ја имам способност у Христу да дам друга значења овим стварима, да им дам другу димензију. Јасно је да нам је потребна вежба и сопствено учешће у борби против страсти и нашег деструктивног и нарцисоидног ја. Вежбање је кључни стуб за стварање услова да Божија милост уђе у нас и затекне наше биће спремно да њиме управља Дух Божији, али да то буде вежбање која ће бити плод, резултат и енергија љубави према Богу. Без милости Божије не могу се десити суштинске, егзистенцијалне промене. Однос са другим има терапеутске димензије. У односу са другим, видећу себе, своје границе, своју издржљивост. Видећу могућности свог постојања да волим, да се жртвујем, да будем понижен, да будем подржан. Ако признам своје слабости и неуспехеа не значи да самог себе поништавам. Не плашим се својих недостатака, не плашим се што нисам савршен. Борим се полако. Прихватам тамне тачке своје стварности и покушавам да их помирим и осветлим благодаћу Христовом. Ако признам себи да сам слаб, могу ли очекивати да ће друга особа бити савршена? Стигматизујем зло, без поништавања личности и без жигосања лица. Мој циљ је да не повредим личност друге особе, да разумем и жигошем грешку, грех. Црквени оци праве јасну разлику између личности и греха. Били су веома дискретни када су чинили корективне интервенције у животима других, са пуно поштовања, са пуно достојанства. Промене у духовном животу и менталном простору врше се веома споро и невидљиво. О. Хараламбос – Ливиос Пападопулос http://www.diakonima.gr
  7. У недељу посвећену жени Самарјанки, 30. маја 2021. године, у Саборној цркви у Београду служена је Света Литургија, којом је началствовао протојереј-ставрофор Бранко Топаловић архијерејски намесник београдски други и протођакон Радомир Перчевић. Светом сабрању молитвено су присуствовали Његово Блаженство Архиепископ Охридски г. Јован, Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосанки г. Хризостом, Њихова Преосвештенстава Епископи новограчаничко-средњозападноамеричкои г.Лонгин, канадски г. Митрофана и брегалнички и мјестобљуститељ битољски г. Марко. Звучни запис беседе Говорећи о данашњој јеванђелској причи о жени Самарјанки, ђакон Дамјан је истакао да овај разговор није обичан разговор између две особе, већ је разговор између Христа и наше душе. „У данашњем Јеванђељу чули смо и видимо како душа реагује на реч Божију, како се мења и како учи“, рекао је ђакон, а затим додао: „Многи од нас, драга браћо и сестре, верују у Бога, али понекад Богу не верују. Али када прихватимо Христа у нашим срцима као Спаситеља и када прихватимо да Он има право да нам каже како да живимо тада смо на путу спасења наше душе“. „На крају овог читања видимо да је она постала светитељка сврстана у редове апостола и мученика. Зато што је била спремна да прихвати оно што је Господ њој рекао, а ми то понекад не чинимо, не волимо пуно да се говори о нама и често се потресемо када неко укаже на наше недостатке и мане“, подучио је ђакон Дамјан и појаснио верном народу да и ми треба да уложимо напор у наш однос са Богом и то је оно најважније у нашем духовном животу – „Христов дијалог са нашом душом“. Свету Евхаристију је својим појањем улепшало Прво Београдско Певачко Друштво, под руководством диригента Светлане Вилић. Извор: Радио Слово љубве
  8. Уместо да буде „секта“ у којој влада „култ личности“, у свим школама, па и уметничким, требало би да влада дух поштовања и сарадње. Тајновитост, затварање у одређени круг и непропустљивост за комуникацију са стране, када деца постају незаинтересована чак и за оне групе које су им биле интересантне, знаци су на које би родитељи требало да реагују. Овако за Спутњик, поводом сведочења о сексуалном насиљу и хапшења редитеља и глумачког педагога Мирослава Алексића, говори психолошкиња Александра Јанковић. Секта и култ личности – како их препознати На питање зашто родитељи уписују децу у такве школе, Јанковићева одговара да се, прво, ради о „хало ефекту“ - људи су склони да прихвате школу или неки образовни програм који је „на гласу“. Школе које се претварају у „секте“, у којима влада „култ личности“ не важе само за уметнички свет, тога има и у области спорта, додаје наша саговорница, док на питање како је могуће да неко оствари такву доминацију да родитеље потпуно искључи из процеса образовања, одговара да су деца у данашње време „фетишизирана и да често преузимају ауторитет, и у породици, и у школи“. Тајновитост, затварање у одређени круг и непропустљивост за комуникацију са стране, када деца постају незаинтересована чак и за оне вршњачке групе које су им биле интересантне, знаци су на које би родитељи требало да реагују. „Учесници таквих програма почињу да развијају идеју да су јако специјални зато што имају тако специјалног водича, гуруа или како год га назвали“, наводи Јанковићева. Постоје границе када треба укључити и родитеље Велики број педагога воли да са децом ради самостално, без мешања родитеља, али у свему мора да постоји граница и родитељи би требало да буду укључени у процес образовања детета. У сектама нема уметности, уметност се ствара поверењем и поштовањем Некадашњи управник Народног позоришта и глумац Љубивоје Тадић, говорећи о односу између ученика и учитеља у уметничком свету, присећа се односа са својим професором Предрагом Бајчетићем, човеком који је извео многе генерације на факултету драмских уметности, али и односа према младим глумцима док се налазио на челу националног театра. Ни један однос, поготово у осетљивим областима као што је уметност не сме да има ни „н“ од насиља било које врсте – менталне, физичке или сексуалне - оно што сам научио на факултету је поштовање и однос сарадње и поверења, додаје он. У секти, према Тадићевом мишљењу, не може бити уметничког стварања. Kулт личности и однос као у секти - знак упозорења за родитеље RS.SPUTNIKNEWS.COM Уместо да буде „секта“ у којој влада „култ личности“, у свим школама, па и уметничким, требало би да влада дух поштовања и сарадње. Тајновитост, затварање у...
  9. Са портала "24 sedam" преносимо Божићни интервју са младом уметницом Јеленом Томашевић која је говорила о Божићу као празнику породице и делатно показане љубави према Богу и ближњима. Певачица Јелена Томашевић и њен супруг, глумац Иван Босиљчић, одувек су изузетно поштовали празничну традицију, којој уче и ћерку Нину, па ће и ове године за Божић испратити радосне обичаје, пре свега у духу породице и молитве. Међутим, овај 7. јануар неће провести ван Београда са својим родитељима, због ситуације са коронавиром, али се Јелена зато у разговору за 24седам подсетила празника из детињства, као и утицаја који су на њу имали колико родитељи, толико и бака и дека. – Увек сам прослављала Божић са својим родитељима, старијим братом Дарком и са својим деком и баком. Поштовали смо све обичаје, а заувек ћу памтити бакину цицвару, јело које је обавезно спремала за сваки Божић. Са Нином прослављамо сваке године, учимо је да своју веру чува и слави, а туђу да поштује. *Шта вам је најлепше на Бадње вече и Божић? – Најлепше ми је породично окупљање на Бадње вече, уношење бадњака и сламе у кућу, а на Божић – литургија и сви обичаји у кући. *Kолико сматрате да су верски празници важни за породицу? – Сматрам да су верски празници битни не само због окупљања породице, већ и да би се у тим данима посебно сетили нашег предачког наслеђа. Свети оци кажу да на наш духовни живот поред различитих фактора, утичу и животи наших предака и да су они уткани у нас, зато је битно да се молимо за њих исто колико и за живе и да одржавамо оно што нам је записано у генима *Kо је вас највише научио вери, верским обичајима и одласку у цркву? – Моји родитељи и бака и дека су прослављали све православне празнике и то је био најлепши утицај који су имали на мене. Kако сам одрастала, сама сам наставила да продубљујем свој однос према духовности, молитви и према Богу. Труд да се уреди духовни живот је највећи знак поштовања и љубави према самом себи, а самим тим и према целом свету. *Да ли је Иван укључен у спремање божићне трпезе? Да ли ви месите чесницу? – Нина ми је највећи помоћник у кухињи када месимо чесницу. Осим што меси са мном, она воли да стави новчић, дрен, пшеницу… *Да ли ћете негде путовати? С ким се дружите током празника? – Волимо да за Божић будемо са нашим родитељима. Тако се вратимо у детињство, а Нина ужива када смо сви заједно. Ове године ћемо ипак прославити сами код куће, због актуелне ситуације, у нади да ћемо већ Васкрс славити заједно. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Ако одрасли почну да вређају дете, на њега ће се обрушити службе заштите, друштвене организације и полиција. Ако човек удари пса на улици, изазваће праведни гнев месних бака и пролазника са слабим срцем. Ако пред градњу почну да секу дрвеће, становници околних кућа пишу петиције, позивају телевизију и шаљу писма државним установама. Штавише, ако сте само заборавили да полијете један прости цвет, ваша савест ће вас мучити цео дан. Но, ако се жестоко односите према соби, нико вам неће ни речи казати. Нема никакве душевне полиције, која би излазила на терен због преступа против себе. Можете своју душу лишити хране, још у заметку убијајући стваралачке идеје у вама. Можете да уништавате себе саморазрушујућим (деструктивним) односима, који ће да сахране ваша достојанство под хумком уступака одишућих страхом. Колико хоћете пута можете да се назовете и да се осећате потпуним ђубретом, и нико вам у томе неће правити сметње. Можете се дати у ропство новцу, послу, ждерању, другом човеку, и на крају крајева, – нико вас неће спалити на ломачи за трговину човечијом слободом.
  11. «Ја волим своје дете,» – каже једна мајка. И зове га петсто пута на дан. «То чиним из љубави, да видим како је и где је.» Међутим, није тако. У ствари, она једноставно не може да поднесе кад дете оде од ње. Не подноси кад дете нестаје из њеног видокруга и живи сопственим животом. «А с ким си? А зашто си се задржао? А какве гласове то чујем? Ко то прича? А ко је та девојка?» То је очигледна подозривост и болестан однос. И разуме се, нема ту никакве љубави. Зато што је љубав жртва. То је «желим да рашириш своја крила, желим ти добро». «Он треба да расте, а ја да се умањујем» (Јн. 3: 30), – рекао је свети Јован Крститељ кад је угледао Господа. Волим Господа. И пошто Га волим неће ме узнемиравати то што се налазим на извесној удаљености од њега. Јер куд год да кренем Он зрачи таквом светлошћу да нема више ни раздаљине, ни сенке. И док Га волим увек ћу бити у светлости. Зато сам спреман да идем било куда и да будем тамо где ме Он одведе. Радујем се Ономе Кога волим. Волим Га и нека изгледа да се гасим и нестајем. Волим Га и издалека, осећам то својим срцем. Остављам место за другог да би могао да дише, да би могао да се креће и да се осећа слободно. Не повређује ме ако он разговара с другим. Не гуши ме то, не узнемирава ме, нисам љубоморан и не мучим се. А да ли знаш како то делује на човека? Он ће те више заволети и неће се удаљити од тебе. Зашто? Па зато што му дозвољаваш да то учини. А кад човеку даш могућност да се удаљи од тебе, он то не чини. Кад га вучеш себи на силу, кад инсистираш, постижеш супротно. Разумеш ли? То се дешава у нашим односима с разним људима. Видиш то на примеру својих односа. Кажеш: «Љубоморна сам због мужа, не могу, патим...» Али ако га волиш, погледај себе. И прво стекни сопствену лепоту која ће те испунити осећајем сигурности и мира. А онда научи да истински волиш свог мужа, да се молиш за њега и да осећаш оно што он осећа. Односно, да се стално питаш: «Да ли му прија оно што сад радим? Ево ово, досађујем му, замарам га, вршим притисак на њега, да ли му то прија? Односно, да ли је мом мужу (или мојој жени) пријатно то што сад приморавам његову (њену) душу на нешто?» Кад читаш Јеванђеље, немој га читати формално, већ се стално питај: а где сам у ономе што је овде речено ја? Шта је повезано с мојим животом? Христос каже: «И као што желите да људи поступају према вама, тако и ви поступајте према њима» (Лк. 6: 31). Примени ову Христову истину на свој живот и размисли: да ли би ти се то свидело? Да ли би ти се свидело, на пример, да сваки пут кад идеш да прошеташ и да поразговараш с другом, да мало живиш својим животом, или кад идеш сам у шетњу, осећаш да те стално неко прати и за нешто сумњичи? Зашто идеш тамо? Зашто ме остављаш? Не говориш ми све... Зашто кришом разговараш телефоном? Зашто си се окренуо тамо? Зашто си прекинуо свој разговор? Сумње, сумње, сумње... Али на такав начин ништа нећеш постићи. Љубав и слобода увек иду заједно. Реци: «Волим те и дајем ти слободу да радиш шта хоћеш.» И човек ће одговорити: «То је права љубав! Тако се односиш према мени да желим да будем с тобом, зато што ме поштујеш!» У сваком случају, Бог поступа управо тако. Он нас поштује у сваком тренутку нашег живота. Даје нам слободу кретања. И не свети нам се. Дозвољава ти да учиниш свој грех, да се удаљиш од Њега, и шта ти каже? Сваког дана излази сунце и сија целом свету! Сунце је љубав – зар не? Сваког дана кад излази сунце Господ као да ти поново каже: «И данас сам испуњен љубављу према теби. Дарујем ти нови дан. Не просто зато да би ти појео свој доручак и да би започео дан у радости и тако даље, већ да би то прихватио и размислио: то што сам данас жив значи да ме Господ воли.» Мене. Мене, који сам јуче тонуо у свом егоизму, злоби, љубомори, осветољубивости, радозналости и осудама. Учинио сам много тога што је задовољило мој нарцизам, моје самољубље и моје пороке. И без обзира на то, Христос је поново извео Своје сунце и ја сам угледао светлост и нови дан! Шта Христос говори свим овим? «И данас те поново волим. Нека си јуче био онакав какав си био. Али данас ти дајем могућност да поново начиниш свој избор.» Христос каже: «И кад пада киша, она не разликује и пада и на добре и на зле.» Она кваси све. Кваси све куће, све ливаде. Киша пада на све. Видиш ли? «Будите милосрдни као што је милосрдан и ваш Отац» (Лк. 6: 36). Односно, имај милосрђе, самилост и љубав према свему, доброту и разумевање. Како су то изванредне особине! Једном си ми рекао: «Ранила ме је љубав. Заволео сам и био сам рањен.» Не знам сећаш ли се шта сам ти одговорио? Не у своје име, већ на основу свог животног искуства и онога што сам прочитао и видео: љубав сама по себи никад не рањава. Љубав је живот. Љубав је светлост и дах нашег срца. То је снажна циркулација крви. Кад волиш осећаш како крв стиже у твој мозак, у твоје срце, у твоје ћелије. Кад волиш испуњава те живот. Љубав те не рањава. И без обзира на то верујем ти кад кажеш да си «рањен». Али не љубављу. Ранила те је неостварена нада у то да ћеш и ти бити завољен као што си заволео, и да ћеш заузврат бити награђен љубављу. Зато си био рањен очекујући оно што ниси добио. То те је ранило. А кад схватиш да љубав, истинска љубав, не моли, не очекује ништа заузврат, нећеш се толико жалостити. Бићеш миран и у случају да добијеш награду, и да је не добијеш. Ако се испостави да ти је љубав узвраћена, сигурно ћеш бити радостан и биће ти добро (разуме се, то је најбоља варијанта!). Али ако остане неузвраћена, нећеш патити. Немам у виду да треба да будеш бестрастан, равнодушан и тврд као камен. Не желим да те буде баш брига да ли те људи воле или не. Човек си, а за човека је природно да се радује кад га воле. На пример, спремио си укусну храну и желиш да ти кажу: «Како је укусно!» Не радујеш се само због тога што су те похвалили за спремљено јело, већ осећаш да те осим овог разлога – захвалности за храну – још и воле. Кроз храну молиш за љубав, желиш да даш како би добио. И не добијајући захвалност патиш. То се дешава често и многим поводима. «Видиш, није ме погледао! Гледај, није чак ни попричао са мном! Жао ми је што није одговорио, значи да ме не воли!» Шта се дешава? Зашто те толико јако боли кад те нико не воли? Мислим да је то зато што још нисмо осетили да нас Бог воли. Кад бисмо стално осећали Христову нежност и то да Он додирује наше срце, све би било другачије. Замисли сад у уму, у срцу, извесну мислену шему како Христос држи твоје срце у Својим рукама. Или да те Христос додирује Својим рукама, да додирује твоје срце и непрекидно га милује. Нежно га мази и каже: «Ту сам, ту сам. Волим те, волим. Прихватам те. Кажем ти да си Ми драгоцен, зато што ти Ја дајем ту вредност, јер Ја сам те створио. Ја се бринем за тебе. Веома те волим и од свег срца желим да те подржим у животу, да ти и даље дајем све оне дарове које ти дајем. Стално сам с тобом, стално.» Можеш ли то да осетиш? Кад осетиш да све то потиче од Христа и храни твоју душу, да си човек којег Он воли, вољено створење Божије, много више ће те хранити љубав, твоја душа ће бити испуњена, а суд твог срца ће се преливати! И више те неће бити брига да ли ти други дарују љубав и признање како би тиме испунио душу. Твоја душа ће већ бити пуна. А кад људи почну да показују љубав према теби, рећи ћеш: «Веома сам вам захвалан», биће ти драго због братске љубави и општења с другима. Наслађиваћеш се општењем, топлим погледом и пољупцем другог, његовим загрљајем. Радоваћеш се свему томе, зато што си човек. Али ћеш добити чудесну могућност и привилегију да се не узнемираваш кад ти не дају љубав. Зато што ће твоје срце и твој ум бити приковани за искључиву вредност коју ти даје Христос! И чућеш у себи глас Христа Који ти каже: «Волим те. Волим те.» Твој Творац, твој Саздатељ, Бог, Који је апсолутно несебичан, Христос, Чија су искреност у односу према нама несумњиви, Који може да нас спаси и да одржава живот у нама! Желиш да те људи воле зато што си човек. Праведно је то што желиш. Али не очекуј много од њихове љубави, зато што ће она у извесном тренутку нестати. У извесном тренутку други човек ће се уморити. Твој муж устаје ујутру, иде на посао, и губиш га на дуги низ сати. Једни млади људи који су се недавно венчали рекли су ми: «Ах, како нам недостаје љубав! Растајемо се, срећемо се касно увече, цео дан смо одвојени.» Видиш ли? Волети и осећати љубав другог је, разуме се, могуће, али без Бога није могуће непрестано осећати заједништво које ти даје вредност. А овде је Сам Бог цео дан и целу ноћ поред тебе и даје ти живот. И кад се ноћу пробудиш и жудиш за нежношћу и топлином, кад желиш да поразговраш, видиш поред себе свог мужа, видиш своју жену, али не можеш да поделиш своја осећања с блиским човеком зато што он или она спава. Али пролазе тренуци и ти одлучујеш да пробудиш онога кога волиш. Питаш: «Реци ми да ли ме волиш?» И чујеш у одговор: «Јеси ли полудела, погледај на сат! Погледај колико је сати, а ти ме питаш да ли те волим! Па добро, волим, волим, само хајде да већ једном спавамо! Треба да устанем у седам ујутру!» Видиш? Он те воли, али не може то да ти каже ако га пробудиш у два или три сата после поноћи. А Господ ти о Својој љубави говори увек. Љубав Божија је она љубав која ти даје вредност, она је стално присутна у твом животу. Кад се залупе врата, кад ти муж каже: «Здраво!» и одлази, или кад се опрашташ од њега, затвараш за собом врата и одлазиш из куће, и идеш на посао, и шаљеш децу у школу, ова љубав и ова нежност су све време с тобом. Кад би то осећао, осећао би се као цар. Богати владар и важан човек, изузетна личност. Не егоистички, већ с осећањем да сам «дете Небеског Цара! Ја сам дете Бога и дело Христове љубави. Имам вредност. И ако ме људи све време буду пљували, ако ме буду мрзели, ако ми буду желели зло мој Бог ме свеједно воли. Воли ме Онај Ко је достојан да ме воли. Онај Чија је љубав несумњива и истинита, она ме држи у овом животу и даје ми живот.» Ако то схватиш, нећеш бити тако лако рањив, нећеш се секирати узалуд. Усмерићеш свој ум ка вољеном Господу, вољеном Христу. Осетићеш Христову љубав у свом срцу и никаква људска љубав те неће збунити. Ако ти је дају и ако ти је не дају. Заш како је то дивно! И тада ће се десити чудо: почећеш да привлачиш и људску љубав. Зато што ћеш постати слободан човек. Нећеш више бити нервозан и досадан, напет и потиштен. Бићеш пријатан свима. Познајем једну мајку која веома воли своју децу. Толико јој недостају кад нису поред ње! Али један има мотор и све време је ван куће, касно се враћа. Други путује. Трећи иде на ходочашћа. Још једна кћерка жели једно, други син ради друго... Ова мајка толико воли своју децу и толико би желела да бескрајно буде поред њих! Може толико много да им да, да им исприча. Али даје предност томе да их воли и поштује. Она дубоко цени њихов избор! Њена свеобухватна љубав ме је многоме научила. Све си добро схватила – говорим управо о теби. Да, сад разговарам с тобом. Немој сумњати и немој се питати. Понекад ме слушаш и падају ти на памет мисли: зар он то о мени говори? И сама себи одговараш: «Ма не, нема у виду мене, зато што нисам толико добра, нисам тако смирена...» Да, имам у виду управо тебе! Овај твој дар ме је веома дотакао и многоме научио. Сећам се како си дозволила свом детету да купи мотор, мада у души то нимало ниси желела. Све време се бринеш да му се нешто не деси, али схваташ да је љубав превладавање. Нема љубави без ризика. Не дешава се да је у животу све прорачунато и познато. Љубав је скок у непознато. То је кад кажеш: «Па шта да се ради! Стално му причам, а он неће да ме слуша! Шта могу да учиним за своје дете? Једино што могу јесте да наставим да га волим! Не могу да вршим притисак на своје дете и да га прогањам. Једноставно ћу наставити да га волим!» И то је попут невидљивог покрова љубави, попут топлог покривача деликатне бриге. Он је невидљив, али суштински покрива душу детета. И дете то осећа. Оно осећа љубав. Љубав, коју му ти дарујеш. То је најбоља инвестиција и најбоља тактика. Ја не подносим притисак. Не могу да притискам људе и не подносим кад ме притискају. Не могу да гледам на то како људи са стране врше пресинг. То ме веома узнемирава. «Сви смо, оче били у цркви.» Родитељи ове речи изговарају с поносом, али ако се пажљиво загледаш у лица чланова те породице видиш да је половина задовољна, а остали су потиштени и нервозни. Зато што су дошли у храм на силу. А то већ није љубав. «Али, оче, зашто то кажете? Одлазак у храм је света ствар, а ви кажете да не доводим децу у цркву!» Да, кажем, али Сам Господ поштује човеков избор због бескрајне љубави према њему. Кад осване недељно јутро и нико из велике вишеспратнице не оде у цркву Господ не оставља без струје овај квартал града. Он поново даје људима светлост. Поново им даје кишу. Његови дарови не престају. Бог се не свети, Он воли. Зато што и ови људи остају с Богом. Обратите пажњу на оно што ћу вам сад рећи: Бог нема проблам с људима. Он има више проблема са мном, с тобом, с нашим међусобним жалбама, притиском и досађивањем. «Али то сам му рекла за његово добро! Али за његово добро му кажем да пости и тајно му доливам свету воду, и кришом сам му ставила нафору, а он ју је одгурнуо и рекао: ‘Узми, не подносим то!’ Шта сам лоше учинила? Све је то из љубави!» Да ли си то учинила из љубави? Зашто је онда сва та граја у кући ако си учинила због љубави?! А да ли си размишљала: можда се твоја љубав само зове љубав, али нема њене особине? Није довољно држати у рукама таблицу с натписом «љубав». Љубав треба да потиче из срца. А чини се да из твог срца исходи само равнодушност. Љубав није равнодушност. Љубав је поштовање и слобода. Већ сам говорио о мајци која је дозволила свом детету да купи мотор. Ова мајка није раводушна, не! Она веома воли свог сина и покрива га својом молитвом. Дозвољава му да оде, али га покрива својом молитвом. Обавија га својом молитвом. Заодева га својом молитвом и љубављу. И у тренутку кад му каже: «Иди!», од ње исходе таласи. Таласи љубави, топлине, доброте и молитве. Она то чини, дозволите ми да кажем, као Бог. Зато што је њено понашање божанско. Управо такви су обичаји Бога. Одлазиш од Њега, али сунце Божије почиње да светли у твом срцу. Бог каже: «Иди! Ја ћу ти давати топлоту како би стекао умиљење и престао да се опиреш као пастир у причи о Бореју 1) и Сунцу.» Сећаш ли се како су се Сунце и Бореј кладили ко је од њих јачи и ко може да скине сако патиру? Бореј је почео да дува и што је јаче дувао, тим више се скупљао пастир и све више се ушушкавао у своју одећу. Опирао се. Јер што је већа хладноћа коју ствараш у души другог човека, тим више се он брани, супротставља и чини теби за инат. А кад зрачиш љубављу све се мења. Шта се даље каже у причи? Да је после Бореја дошло и засијало Сунце! Пастир се опустио, загрејао се и скинуо је свој сако. Таква је љубав. Тешка је то ствар. Дакле, чуј сад шта ти је чинити, па да завршимо. Шта да радиш? Да ме заволиш! Пре свега. Знаш ли зашто? Зато што осећам да данашњу емисију нисам добро водио. Али ако будем знао да ме волиш смирићу се. Јер знаш да и у мени постоји несигурност. Она постоји у сваком од нас. Стално се питамо разноразним поводима. «А да ли нас воле? А да ли је с нама све у реду? А да ли ће нас похвалити или неће?» Сви ми заувек остајемо деца у души. Чак и свештеник, ако је добро обрадио иверје и некоме га је показао, жели да чује лепу реч: «Како ти је то добро испало, оче! Баш лепо, много ми се свидело!» То се назива охрабривањем. То није егоизам. Нежност није егоизам, нежност, коју дајеш души неког другог. Понекад замењујемо појмове и постајемо тврдокорни. И ову тврдокорност називамо аскезом. Понашамо се неприступачно и ову неприступачност називамо стражењем. Ми смо «само стражење и молитва», а у ствари смо неприступачни и тврдокорни. Човек долази код нас, жели да нас дотакне, али је то исто што и дотаћи бодље кактуса. И он одлази. Знај да су наш изглед и понашање попут бодљи кактуса. А ми сматрамо да нас то чини великим аскетама и старцима данашњице. Не, то није љубав. И није аскеза. Аскета је сладак човек. Према себи има аскетски приступ, али истовремено воли себе. «Воли ближњег свог као себе самог» (Мт. 22: 39), – каже Христос. Заволи ближњег свог као себе самог. Ту нема глагола, али се он подразумева. О чему говоре ове речи? Заволи свог брата исто онако као што волиш самог себе. Да ли си обратио пажњу на то? Бог жели да заволиш себе самог. На другом месту, Он наравно, каже да треба омрзнути своју душу. Шта се тамо има и виду? Да треба да омрзнеш страсти свог срца, злобу која живи у теби. Односно, да увидиш свој егоизам и да га омрзнеш. Али то не значи да треба да мрзиш самог себе, зато што твој егоизам није исто што и ти. Ти си оно што је Бог створио. А Бог није створио егоизам. Бог ти није дао зло. Бог ти није дао твоје слабости. Оне су се појавиле за време твог одрастања, твог васпитања, твог идења кроз живот, израсле су из свега што си доживео. Другим речима, да би умео да заволиш свог брата као самог себе прво треба да заволиш себе. Сад још нешто и завршавам. Размисли о оним људима које због нечега не волиш довољно, за које нема посебног места у твом срцу. Понекад ми кажеш: овај се лоше понашао према мени и зато ме је наљутио. Размисли о таквим људима у твом животу: о родбини, о ташти која је била брбљива, која се мешала у твој породични живот и није испуњавала своја обећања. Или размисли о својој заови која те је оговарала. Размисли о њима. Јер има и таквих, зар не? Можда су то једно, двоје, троје људи. Размисли о њима и смести их у своје срце. И осећај како их својим срцем грлиш, како их примаш дубоко, како их чиниш својим друштвом, доводиш до Бога и остављаш их у Његовом присуству и светлости и кажеш: «Господе, ове људе, овог човека...» Не можеш то да изговориш, а? Тешко ти је. Али не одбијаш. Потруди се да учиниш то ма колико да ти је тешко. Узми овог човека и реци Богу: «Боже мој, смилуј му се, помози му. А прво помози мени, безосећајном човеку.» Тако реци: «Не могу да га заволим! Реци ми, Христе, шта осећаш према њему? Помози ми, Христе мој, да га заволим као што га Ти волиш! Зато што га Ти, Господе, волиш, зар не?» Христос поново не изговара ни реч. Дира ме ово Христово ћутање. Христос ћути, зато што је поново на Крсту, ћутке нас гледа. Сад Христос не говори, али се сећам као је тада на Крсту рекао: «Оче, опрости им» (в.: Лк. 23: 34). И на Крсту је зрачио љубављу. У последњим тренуцима Његовог живота сва наша злоба је била усмерена на Њега. Донели смо Му сву нашу злобу, а Христос је и на њу одговорио љубављу, опраштањем, добротом и милосрђем. Тако и ти поступај. Реци: «Христе мој, онај ко ми је нанео зло, она која ме је увредила, онај ко ме је раставио, она која ми је нанела бол – шта год да ми учине, чак и најстрашније, молим Те, помози и да моје срце постане попут Твог. И дај свима онима који су ми задали бол и који су ми причинили штету, дарове Твоје љубави. Дај им здравље, дај им радост, дај им доброту, дај им другове и другарице, дај им диван живот. Немој се никоме светити, Господе. И ако сам проклео онога ко ми жели зло и ако сам пожелео да му се деси нешто рђаво, и ако сам сазнао да му се нешто десило, па сам се обрадовао у души, све то, Господе, промени! Промени ме, Господе, учини моје срце попут Твог, научи ме да волим тако као што Ти волиш. Иначе нисам хришћани. Иначе, чак и ако све испуним, ако о свему могу да разговарам, да размотрим црквене теме, догматске, светоотачке, монашке, ако дивно говорим, али то не чиним, – како ћу стати пред Тобом? Шта ћу рећи? Шта ћу рећи ако не научим да волим?» Учини још нешто. Кад те неко ражалости, призови човека који ти је нанео штету у својој молитви и замоли га за молитве да се код тебе све среди. Учини оно што је учинио свети Зосима кад је сазнао да га је један човек оптужио. А знаш ли да је онај који га је оптужио свега неколико дана пре то га говорио: «Оче Зосимо, веома те волим.» А отац Зосима му рече: – Сад ме волиш зато што је између нас све у реду. А ако се деси нешто чудно, хоћеш ли ме и тада волети? – У том случају, оче, не знам. – А ја ћу те, чедо моје, волети како год да поступиш са мном! И не само сад, кад ме волиш и кад те ја волим, већ и у будућности, ако се промениш према мени, наставићу да те волим. Тако се и десило. Овај човек је оклеветао светог Зосиму и говорио је рђаве ствари о њему. Свети Зосима је сазнао за то, али се у његовом срцу није десила никаква промена. Наставио је да га воли. И знате ли шта је светац урадио једном кад га је заболело око? Закрстио је око и рекао: «Христе моје, по молитвама мог брата, који ме клевеће, исцели моје око.» И љубав је учинила чудо: око је оздравило. И ти тако поступај и све ће ти бити добро. Зато што нас понекад осветољубивост, мржња, проклетства и негодовање понекад воде у болест. Лекари нам стално говоре о томе да рак и разне друге болести: чиреви, крварење желуца, хипертонија, притисак – изазива душевна напетост. Шта је душевна напетост? Њен корен је у недостатку љубави. Осећаш у другом свог непријатеља. Не осећаш да сте једно, да смо сви једно. Нисмо непријатељи. Зашто да се растајемо? Чему поделе? Где ћеш за сто година бити ти, и где ћу бити ја? Где ћемо сви бити пред Богом? Зашто онда да се свађамо? Зашто да се не волимо? Зашто да не опраштамо? Просто смо глупаци! Глупост је не волети другог. А волети – значи имати велику памет, мудрост и светост. Божански је волети. Архимандрит Андреј (Конанос) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. У недељу о митару и фарисеју, 17. фебруара 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије богослужио је у Светоархангелско-куманичкој обитељи. Манастирска црква била је мала да би примила све вернике из Бијелог Поља, Бродарева, Пријепоља и околних куманичких села. Епископу су саслуживали настојатељ манастира архимандрит Николај и протођакон Никола Перковић. Звучни запис беседе Тумачећи јеванђелску перикопу, Преосвећени је рекао да се својим поступком фарисеј изјаснио да у његовом срцу други људи не значе ништа што је скроз супротно од Божијег односа према људима: – По Божијем односу према нама сваки човек има вредност, и велики и мали, познати и непознати, јер је речено: Бог тако заволе свет да је Сина свога Јединороднога дао, да свако ко верује у њега, не погине него да има живот вечни. Господ је за оног малога, презреног цариника кога фарисеј презире живот свој дао. – Ми се Богу обраћамо да бисмо успоставили прави однос и заједницу са Њим. И видите, тај незнатни човек који је стајао позади храма, онај цариник, није мислио о томе какви су други људи, да ли су бољи или слабији од њега, њему није сметало што се други гурају испред њега, што се надмећу, што се показују од њега важнији. Он је дошао да разговара са Богом, и разговарао је директно, лицем к лицу, срцем к срцу, и молио се овако: Боже, милостив буди мени грешноме. А то је све што нам треба, да Бог буде милостив према нама, да нас види, да нас примећује, да нас поново прихвати и овакве какви смо, да нас прихвати за своју децу и да нам опрости јер Он то може и хоће, да прихватимо опроштај, да осетимо да нам треба опроштај. Овај цариник је показао да му је стало до Бога и да му Бог треба, и његова молитва је постигла циљ, беседио је Владика. Након Божанске Литургије, отац Николај је уприличио трпезу љубави за све који се сабраше тога дана у Куманици да једним срцем и једнима устима прoславе пречасно и величанствено Име Бога Тројичнога, Оца, Сина и Духа Светога. Извор: Епархија милешевска
  13. Епископ Атанасије Јевтић излагао је на тему "Однос Цариградске и Српске Пећске патријаршије кроз историју" овог, другог дана Научног скупа „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве“ који се на Православном богословском факултету Универзитета у Београду одржава од 10. до 14. децембра 2018. Звучни запис излагања Извор: Радио Слово љубве
  14. Шта ова два увида – да је писмо најомиљенија књижевна врста ранохришћанских писаца и да се то писмо, поред свих књижевних одлика античких писама које се срећу, обраћа целој заједници – говоре о саморазумевању ранохришћанских цркава? Писмо је књижевна врста која подразумева веома конкретну комуникациону ситуацију и служи да успостави, одржи или пак пробламтизује односе. Апостолу Павлу писање служи да комуницира, да одржава однос. У својим посланицама надовезује се на оно што је у заједницама усмено поучавао, најчешће на тумачења којима су касније били подвргнуте његове усмено изговорене речи или се пак осврће на новонастале теме о којима није усмено поучавао, а чија актуелност му је позната или путем директних питања заједница (у писаној форми или путем личних сусрета) или путем вести које добија од својих посланика. Он пише писма која његову личност кроз његову реч чувају присутном у заједницама којима се обраћа. Заједнице су добро познате апостолу: у Коринту је био 18 месеци (Дап 18), у неколико наврата поново долазио, Галатима је, као и Филипљанима и Солуњанима, лично проповедао. У Колоси код Филимона вероватно није лично био, али опаска да Филимон сам себе дугује апостолу (Флмн 19), говори пуно тога. Само хришћане у Риму, у тренутку када пише, није познавао, али садржај посланице и списак поздрава на крају упућује на то да му је стање у тој заједници веома добро познато. Што је Павле интимно ближи заједници, то је реч приснија, емотивнија, али и строжа (нпр. Гал). Апостол Павле се не обраћа писмом неком „свом човеку“ или неким својим блиским групама унутар заједнице, са назнаком да они предузму нешто или учине нешто што он мисли да је добро и пожељено, или да они „пренесу“ осталима његову поруку – која би неминовно морала проћи кроз извесну интерпретацију гласоноша – већ пише писмо целој заједници, оно дакле треба да буде прочитано пред целом заједницом мушкараца, жена, деце, робова, слободних, богатих, сиромашних: свих присутних! Он пише свима. Не пише својим верним присталицама посебно, својим опонентима посебно, онима чије понашање сматра проблематичним посебно. Он пише свима, да сви чују; све се тиче свих. Тај степен транспарентности ретко се среће у заједницама и друштвима, а он пак карактерише хришћанску Цркву од самог почетка. Овакав демократски потенцијал тешко да има своје паралеле у античком свету. Све се тиче свих и сви су позвани да се укључе у процесе изналажења решења за проблеме. Транспарентност, учешће и одговорност свакога чине писани однос који апостол Павле успоставља и одржава са својим заједницама парадигму процеса комуникације у Цркви. Иако су ови процеси кроз историју модификовани из разних разлога и иако је посредништво облик комуникације који се наметнуо као владајући модел, епистоларна књижевност апостола Павла остаје трајни подсетник и инструкција из света заборављених парадигми оних времена која су хришћанску Цркву формативна и заувек угледна.
  15. Писмо или посланица је најзаступљенија књижевна врста у канону Новога завета, као и код Апостолских отаца чија дела се непосредно надовезују на новозаветне списе. Из тога произилази да је писмо најомиљенија књижевна врста ранохришћанских писаца. Писма (= посланице) апостола Павла, као и античка писма уопште, имају задатак да превазиђу просторну дистанцу са саговорницима. Она се пишу са одређеном намером и конкретним поводом и самим тим представљају један акт комуникације, отварање дијалога. Код Павла писма представљају – поред личног присуства и слања сарадника – један посебан вид апостолског присуства (παρουσία) у заједници и израз његове бриге и старања за њу (уп. 2Кор 11,28). У антици и савременом добу постоји категоризација различитих типова писма која се врши на основу карактеристичних мотива који се по правилу срећу код сваке појединачне категорије. Међутим, писма апостола Павла се у контексту античке епистолографије не могу категоризовати без потешкоћа. Она се налазе најближе „пријатељским писмима“ или пак „философским писмима“ античког света. Можда би најприближнија била дефиниција „писмо заједници“. Павлови адресати нису индивидуе (посланица Филимону је, такође, посланица његовој „домаћој цркви“), већ заједнице одређеног места које су на богослужбеним сабрањима читале и слушале његова писма. Шта ова два увида – да је писмо најомиљенија књижевна врста ранохришћанских писаца и да се то писмо, поред свих књижевних одлика античких писама које се срећу, обраћа целој заједници – говоре о саморазумевању ранохришћанских цркава? Писмо је књижевна врста која подразумева веома конкретну комуникациону ситуацију и служи да успостави, одржи или пак пробламтизује односе. Апостолу Павлу писање служи да комуницира, да одржава однос. У својим посланицама надовезује се на оно што је у заједницама усмено поучавао, најчешће на тумачења којима су касније били подвргнуте његове усмено изговорене речи или се пак осврће на новонастале теме о којима није усмено поучавао, а чија актуелност му је позната или путем директних питања заједница (у писаној форми или путем личних сусрета) или путем вести које добија од својих посланика. Он пише писма која његову личност кроз његову реч чувају присутном у заједницама којима се обраћа. Заједнице су добро познате апостолу: у Коринту је био 18 месеци (Дап 18), у неколико наврата поново долазио, Галатима је, као и Филипљанима и Солуњанима, лично проповедао. У Колоси код Филимона вероватно није лично био, али опаска да Филимон сам себе дугује апостолу (Флмн 19), говори пуно тога. Само хришћане у Риму, у тренутку када пише, није познавао, али садржај посланице и списак поздрава на крају упућује на то да му је стање у тој заједници веома добро познато. Што је Павле интимно ближи заједници, то је реч приснија, емотивнија, али и строжа (нпр. Гал). Апостол Павле се не обраћа писмом неком „свом човеку“ или неким својим блиским групама унутар заједнице, са назнаком да они предузму нешто или учине нешто што он мисли да је добро и пожељено, или да они „пренесу“ осталима његову поруку – која би неминовно морала проћи кроз извесну интерпретацију гласоноша – већ пише писмо целој заједници, оно дакле треба да буде прочитано пред целом заједницом мушкараца, жена, деце, робова, слободних, богатих, сиромашних: свих присутних! Он пише свима. Не пише својим верним присталицама посебно, својим опонентима посебно, онима чије понашање сматра проблематичним посебно. Он пише свима, да сви чују; све се тиче свих. Тај степен транспарентности ретко се среће у заједницама и друштвима, а он пак карактерише хришћанску Цркву од самог почетка. Овакав демократски потенцијал тешко да има своје паралеле у античком свету. Све се тиче свих и сви су позвани да се укључе у процесе изналажења решења за проблеме. Транспарентност, учешће и одговорност свакога чине писани однос који апостол Павле успоставља и одржава са својим заједницама парадигму процеса комуникације у Цркви. Иако су ови процеси кроз историју модификовани из разних разлога и иако је посредништво облик комуникације који се наметнуо као владајући модел, епистоларна књижевност апостола Павла остаје трајни подсетник и инструкција из света заборављених парадигми оних времена која су хришћанску Цркву формативна и заувек угледна. View full Странице
  16. Архимандрит студенички др Тихон Ракићевић: Предавање из циклуса "Света Гора Атонска" - Српска академија наука и уметности и Друштво пријатеља Свете Горе Атонске, Видовдан 2018. View full Странице
  17. О савременим изазовима везаним за питање Косова и Метохије за радио Светигору говори презвитер Ненад Илић. Звучни запис разговора View full Странице
  18. @Ведран* " Васкрскрсења Господњег, Рождества Господњег и на Успеније Пресвете Богородице... Из Томоса, по преводу оца Зорана, јасно се види да није реч о дозволи ожењенима да се причесте само три пута годишње, него да је реч о вишебрачнима који су под епитимијом, којима се дозвољава причешће на ове празнике." @ризница богословља "На једном месту проф. Мирковић пише: ...У КОЈЕ ПОСТОВЕ СЕ ТРИПУТ ОЖЕЊЕНИ ИМАЈУ ПРИЧЕСТИТИ... знаменитом делу проф. Мирковића "ХЕОРТОЛОГИЈА" требало би да пише: ТРЕЋЕБРАЧНИ (ОНИ КОЈИ СУ СТУПИЛИ У ТРЕЋИ БРАК ИЛИ ВИШЕБРАЧНИ), само у наведене постоје могу да се причесте." @Жељко "Кхм, хм, колико пута годишње сме да се причести четверобрачни (бројовима - 4-оро) с обзиром да трећебрачни може триред. Да ли четверобрачни може 4 пута или ниједном? ... Ако Христос нуди спасење и благодат жени иноверној која је имала 7 мужева, а знамо да без благодати нема спасења а где ћемо благодат више добити него кроз причешће, шта бре онда ти калуђери вазда намећу нека правила по којима људима ускраћују причешће?" @Zoran Đurović "Иначе, сва та правила заслужују најмање један том студија. ... ... тако да је јасно да су канони овде пука људска правила која немају везе са спасењем него само са командовањем савести потчињене пастве." Оно што ме занима је зна ли неко, од вас цитираних и свих који читају, тачно расуђевање које стоји иза овог правила да се (трећебрачни или било ко под било којом епитимијом) периодично причешћује? Јер ако некога рецимо за Васкрс пустиш да се причести тиме су му рекао да је све ОК, измирио се са Богом и људима, сједнинио се са Богом... Зашто га онда остављаш да чека још 3-4 месеца на следеће причешће? Ако није достојан, како год на то гледали, зашто си га уопште пуштао? И још, мени се чини, парадоксалније, чим се тај причести њему од тог тренутка причешћа креће да тече нова епитимија од 3-4 месеца, а само што се сјединио са Богом... Како је онда тако сједињен под епитимијом? Занима ме има ли негде расуђивање за ово јер не верујем да су то ставили у чувени Томос тек тако, чисто да буде неко строжије правило за трећебрачне, иако је очигледно да се и они сједињују у причешћу (макар тог празника) као и сви остали... Хвала ти на одговору, извини што те нисам таговао јер сам заборавио да је од твог питања кренуо разговор о овој теми... Ја се слажем и разумем да је епитимија за неко време и да није заувек, али када она прође и причестиш се онда си примљен назад у Цркву, потпуно ваљда, и настављаш црквени живот нормално, редовно, а не са настављеним (мањим) епитимијама (изгледа) у недоглед.... Али зашто у Томосу није тако? Које расуђивање или еклисиологија стоји иза тога? Осим можда онога што сам написао горе...
  19. У уводном дијелу емисије отац Сергије тумачио је зачало из Светог Јеванђеља на Девету недјељу по Духовима- недјељу отаца Шестог Васељенског сабора, у којој нам Господ прича ону причу о ходу апостола по води. Како Хришћанин може бити од користи у парохијској заједници објаснио нам је отац Сергије, који је такође појаснио и кога можемо да позивамо за кума а коме ми можемо да кумујемо и које препреке ту могу да постоје. “Бројаница није амајлија“- каже отац Сергије у одговору на питање о бројаници- ,,Она се користи за молитву, подстичући и подсјећајући нас да је наша дужност, наша срећа и највеће богатство да се молимо, јер кад је Господ са нама ко ће против нас“. Отац Сергије нам је објаснио и појам “кожних хаљина“ у које су били обучени Адам и Ева. У овој душекорисној емисији, коју топло препоручујемо за слушање, чућете одговоре на још нека увијек актуелна питања наше вјере. Извор: Радио Светигора
  20. У овом издању емисије “Питајте свештеника“ имали смо благослов да на наша питања одговара Протосинђел Сергије (Рекић) економ манастира Острог. Отац Сергије нам је најприје пренио благослов Светог Василија Острошког и наше велике Светиње- манастира Острог и говорио о томе како протичу ови љетњи мјесеци поред моштију Острошког Чудотворца, када највише вјерника долази у ову Светињу. Звучни запис емисије У уводном дијелу емисије отац Сергије тумачио је зачало из Светог Јеванђеља на Девету недјељу по Духовима- недјељу отаца Шестог Васељенског сабора, у којој нам Господ прича ону причу о ходу апостола по води. Како Хришћанин може бити од користи у парохијској заједници објаснио нам је отац Сергије, који је такође појаснио и кога можемо да позивамо за кума а коме ми можемо да кумујемо и које препреке ту могу да постоје. “Бројаница није амајлија“- каже отац Сергије у одговору на питање о бројаници- ,,Она се користи за молитву, подстичући и подсјећајући нас да је наша дужност, наша срећа и највеће богатство да се молимо, јер кад је Господ са нама ко ће против нас“. Отац Сергије нам је објаснио и појам “кожних хаљина“ у које су били обучени Адам и Ева. У овој душекорисној емисији, коју топло препоручујемо за слушање, чућете одговоре на још нека увијек актуелна питања наше вјере. Извор: Радио Светигора View full Странице
  21. „Сетите се мученика сви који сте се наслађивали њиме у својим сновима, који сте долазили на ово место имајући га за сатрудника у својим молитвама, којима је, будући позван по имену, помогао у делима, које је након странствовања вратио кући, које је исцелио од болести, којима је повратио децу са самрти, којима је продужио живот. Сабравши све речено, саставите похвалну беседу од заједничких улога. Нека свако оно што зна саопшти другом који не зна, а сам нека узме оно што не зна од онога ко зна. На тај начин ћете угостити једни друге заједничким приношењем, оправдавши и моју слабост.“ Пред нама је потресно набрајање добара, која су многи веродостојно добили од светитеља, чије име и подвиг прослављају. Василије, као пастир, само напомиње и сабира на једно место оно што је познато многима. Испоставља се, да се свети Мамант (а то зна цела паства): 1) јављао у сновима, 2) садејствовао у молитвама оних који су одлазили на његов гроб, 3) помагао људима („конкретним делима“). Такође је „враћао кући, након странствовања“ исцељивао болесне, васкрсавао (!) децу са самрти, некима продужавао живот! Ево шта значи „поштовање светог“, и ево шта значи „помоћ Божија људима од светитеља“. Да ли треба да сумњамо у неопходност молитве на гробовима праведника? Да ли треба да се дивимо непрекидним потоцима богомољаца до места, где леже, попут одеће тек скинуте са свете душе, тела признаних и прослављених светаца? Ако треба да се дивимо, онда се дивимо само једном. Управо, обиљу добара које је Василије набројао. Многа од тих добара делују скоро сасвим немогућа, што само разобличава наше маловерје у односу на поражавајућу веру раних хришћана. Иди и моли! Иди и хвали Бога на гробу Његовог угодника! – пожелим да кажем себи, и свакоме чија вера још пламти. Пре поклоњења моштима, треба прочитати о угоднику (угодници). Читање житија и другог хагиографског материјала ће приближити, сродити душу човека који живи на земљи, са душом човека који се преселио на небо. Ово приближавање личности ће бити важније од будућих молби. Оно ће дати молбама велику вероватноћу за испуњење. Ако је светитељ писао (на пример, будући епископ или свештеник), ваљало би прочитати и његове књиге. Књиге светитеља једнаке су нетрулежним остацима, и подједнако лековите за ум и савест. Само једна Москва је, као чаша до врха пуна угодницима Божијим. Патријарх Тихон у Донском манастиру, архиепископ Иларион у Сретењском, митрополит Алексеј у Елохову и тако даље. А Матронушка у Покровском, њу не треба ни представљати. То богатство се наставља и изван предела престонице. Све насељено простраство руске земље посејано је светињама: манастири, извори, чудотворне иконе, гробови праведника, и, наравно, мошти. Мошти древних светитеља, и мошти новомученика. Ова два су посебно важна, с обзиром да је наш данашњи живот буквално купљен њиховим исповедањем вере и страдањем. Живимо на њихов кредит. Зар и ја могу да идем и да се молим? Можеш. И могу се надати да ћу бити услишен? Наравно. Ево, управо тако, како је речено код Василија Великог: са исцељењима, јављањем, осетном помоћи у различитим облицима? Зашто да не? Бог се није променио. Мишица Његова није ослабила, и рука Његова се није опустила, па не спасава. Идите, по речима пророка, на извор спасење и пијте са њега воду. Са Живим Богом, при живој вери, немогуће не постоји. Разлика између нас и древних хришћана није суштинска, већ добровољно усвојена, као штетна навика. А састоји се она у сујети и расејаности, у убитачној бризи, коју је родила епоха са својим стремљењем ка комфору. Наравно, и у маловерју. У тој мизерији времена и пажње, који се, као остаци, удељавају души са својим потребама, и вере непролазне лепоте. Али, све се то лечи. Бог шаље несреће, које прекидају непрекидно човеково трчање у круг. Човек у тузи и тешкоћама подиже очи ка Богу, и реалност духовног света почиње да се осликава, као представа на фотографском филму, потопљеном у развијач. Зато је и несрећа пуно, зато се оне, изгледа, не завршавају, јер без њихове чудне помоћи у свету влада духовна глувоћа, са истом таквом мутавошћу и бездушношћу. Постоје помоћници – блиски, јаки, моћни. Ако нису баш свемоћни, ипак много могу. То бодри и даје наду. Тако да, иако смо мали, још ћемо се борити. Извор: Православие.ру
  22. Шта за Цркву значи спомен на мученике? И шта у овој синтагми означава реч „спомен“? То није Мнемосинин поклон, а није ни ителектуални напор са циљем да се у сећању васкрсне лик и дело неког одређеног човека. То је неко блиско знање конкретне личности, која је у Духу прешла из лошијег живота,у бољи. То је жив однос многих верника са том славном личношћу. Поновићу, жив однос. Како бисмо објаснили ове речи, послушајмо шта говори Василије Велики својој пастви, на гробу мученика Маманта, на његов спомен: „Сетите се мученика сви који сте се наслађивали њиме у својим сновима, који сте долазили на ово место имајући га за сатрудника у својим молитвама, којима је, будући позван по имену, помогао у делима, које је након странствовања вратио кући, које је исцелио од болести, којима је повратио децу са самрти, којима је продужио живот. Сабравши све речено, саставите похвалну беседу од заједничких улога. Нека свако оно што зна саопшти другом који не зна, а сам нека узме оно што не зна од онога ко зна. На тај начин ћете угостити једни друге заједничким приношењем, оправдавши и моју слабост.“ Пред нама је потресно набрајање добара, која су многи веродостојно добили од светитеља, чије име и подвиг прослављају. Василије, као пастир, само напомиње и сабира на једно место оно што је познато многима. Испоставља се, да се свети Мамант (а то зна цела паства): 1) јављао у сновима, 2) садејствовао у молитвама оних који су одлазили на његов гроб, 3) помагао људима („конкретним делима“). Такође је „враћао кући, након странствовања“ исцељивао болесне, васкрсавао (!) децу са самрти, некима продужавао живот! Ево шта значи „поштовање светог“, и ево шта значи „помоћ Божија људима од светитеља“. Да ли треба да сумњамо у неопходност молитве на гробовима праведника? Да ли треба да се дивимо непрекидним потоцима богомољаца до места, где леже, попут одеће тек скинуте са свете душе, тела признаних и прослављених светаца? Ако треба да се дивимо, онда се дивимо само једном. Управо, обиљу добара које је Василије набројао. Многа од тих добара делују скоро сасвим немогућа, што само разобличава наше маловерје у односу на поражавајућу веру раних хришћана. Иди и моли! Иди и хвали Бога на гробу Његовог угодника! – пожелим да кажем себи, и свакоме чија вера још пламти. Пре поклоњења моштима, треба прочитати о угоднику (угодници). Читање житија и другог хагиографског материјала ће приближити, сродити душу човека који живи на земљи, са душом човека који се преселио на небо. Ово приближавање личности ће бити важније од будућих молби. Оно ће дати молбама велику вероватноћу за испуњење. Ако је светитељ писао (на пример, будући епископ или свештеник), ваљало би прочитати и његове књиге. Књиге светитеља једнаке су нетрулежним остацима, и подједнако лековите за ум и савест. Само једна Москва је, као чаша до врха пуна угодницима Божијим. Патријарх Тихон у Донском манастиру, архиепископ Иларион у Сретењском, митрополит Алексеј у Елохову и тако даље. А Матронушка у Покровском, њу не треба ни представљати. То богатство се наставља и изван предела престонице. Све насељено простраство руске земље посејано је светињама: манастири, извори, чудотворне иконе, гробови праведника, и, наравно, мошти. Мошти древних светитеља, и мошти новомученика. Ова два су посебно важна, с обзиром да је наш данашњи живот буквално купљен њиховим исповедањем вере и страдањем. Живимо на њихов кредит. Зар и ја могу да идем и да се молим? Можеш. И могу се надати да ћу бити услишен? Наравно. Ево, управо тако, како је речено код Василија Великог: са исцељењима, јављањем, осетном помоћи у различитим облицима? Зашто да не? Бог се није променио. Мишица Његова није ослабила, и рука Његова се није опустила, па не спасава. Идите, по речима пророка, на извор спасење и пијте са њега воду. Са Живим Богом, при живој вери, немогуће не постоји. Разлика између нас и древних хришћана није суштинска, већ добровољно усвојена, као штетна навика. А састоји се она у сујети и расејаности, у убитачној бризи, коју је родила епоха са својим стремљењем ка комфору. Наравно, и у маловерју. У тој мизерији времена и пажње, који се, као остаци, удељавају души са својим потребама, и вере непролазне лепоте. Али, све се то лечи. Бог шаље несреће, које прекидају непрекидно човеково трчање у круг. Човек у тузи и тешкоћама подиже очи ка Богу, и реалност духовног света почиње да се осликава, као представа на фотографском филму, потопљеном у развијач. Зато је и несрећа пуно, зато се оне, изгледа, не завршавају, јер без њихове чудне помоћи у свету влада духовна глувоћа, са истом таквом мутавошћу и бездушношћу. Постоје помоћници – блиски, јаки, моћни. Ако нису баш свемоћни, ипак много могу. То бодри и даје наду. Тако да, иако смо мали, још ћемо се борити. Извор: Православие.ру View full Странице
×
×
  • Креирај ново...