Претражи Живе Речи Утехе

(Фото Пиксабеј) У Србији је прошле године 28 жена било жртве партнерског насиља, две мање него 2018. године, а координаторка Сигурне куће Весна Станојевић указује на чињеницу да број жртава остаје исти, из годину у годину, упркос бројним мерама у циљу превенције и сузбијања насиља над женама. Она истиче да је у протеклој деценији чак 350 жена било жртве фемицида. „Без обзира на усвајање Закона, Стратегија, препорука и разних аката, подаци из године у годину показују да број убијених жена у Србији остаје исти или сличан и да се ситуација скоро па не мења”, рекла је Станојевић Танјугу. Експертска група Савета Европе јуче је објавила извештај у којем поздравља мере које је Србија предузела ради примене Истанбулске конвенције, и констатовала политичку посвећеност српских власти у искорењивању родно заснованог насиља. Поздрављен је напредак у законодавству, али и у пракси. Станојевић није тако задовољна, и сматра да би било мање убијених жена када би се на проблем реаговало „у старту”, односно када би се схватило да су убиства епилог малтретирања жена и партнерског и породичног насиља над њима које се не пријављује. Проблем је, указује Станојевић, што се малтретирање и насиље и даље не пријављује и да су бројни разлози за то што људи најчешће говоре да неће да се замерају или зато што мисле да је то породична - „њихова ствар”. „Није тако, то је ствар свих нас. Не може се неко малтретирати и тако не може да живи ни жена, ни дете, па ни тај насилник. То су несрећне породице, а насиље оставља трајне последице на све”, истакла је она. Како каже, починиоци убистава жена су и прошле године били из свих социјалних структура, иако су предрасуде да они долазе са маргина. „Било је и богатих, моћних и високообразованих починилаца. Фемицид су извршили и високообразовани људи, који су одлично знали шта из тога произилази”, рекла је Станојевић. Савет Европе је иначе навео у извештају да у Србији нема довољно специјализованих служби за подршку жртвама насиља, те да их претежно воде невладине организације, са ограниченим буџетима. Активисткиња Аутономног женског центра „Мрежа жене против насиља” Ведрана Лацмановић указује да жртве нису само жене, већ и њихова деца, којима је потребна подршка, а прошле године је, због фемицида, 40 малишана остало без мајки. „Нажалост, подршке за децу коју су присуствовала насиљу нема. У контакту смо са цлановима породица и они имају бројне трауме. Децу то све прати цео живот, а завршавају по хранитељским породицама или у сиротиштима”, рекла је Лацмановић. Према њеним речима, прошле године забележено је и 12 случајева покушаја убистава жена. „Могуће да је број већи, а не знамо ни колико је жена преминуло од последица вишегодишњег мучења”, казала је Лацмановић. Станојевић упозорава да су за само три прве седмице ове године убијене три жене. „Моја порука свима је да се насиље пријављује. Жртвама се мора помоћи и поступци се морају покренути”, истакла је Станојевић. Фемицид је термин који дефинише убиство жене мотивисана мржњом према том полу, а у неким друштвима, па и у нашем, насилник мисли да има право да одузме живот „својој” жени. Политика Online - У 2019. убијено 28 жена, без мајке остало 40 деце WWW.POLITIKA.RS У Србији је прошле године 28 жена било жртве партнерског насиља, две мање него 2018. године, а координаторка...

Сви видимо и са тугом гледамо колико београдске власти улажу напора да убеде српски народ да треба да преда највећи део КиМ ради наводног добра Србије. Исти они који су нас у својим млађим годинама запенушаним говорима подстицали на рат 1999, који су пораз проглашавали за победу, који су се после клели у Резолуцију 1244, па је сада куде, који су звали издајницима оне који разговарају са косовским Албанцима, а сада са њима испијају шампањце и тргују српском земљом и српским животима. Шта рећи и шта помислити о моралном интегритету људи који мењају своје ставове као капуте. Обећавају нам заштиту манастира, иако до сада (проверено) никада о томе нису причали у Бриселу, на чуђење међународних представника), гарантују заштиту већине српског народа на КиМ која по њима треба да остане "с погрешне стране границе" а ни сами не скривају да их заправо интересује само једно парче севера Косова, ако и њега не изгубе као и све остало. Показују карте које не означавају број Срба, већ територије општина, јер тобоже Срби јужно од Ибра као да не постоје - за њих су то тачкице. За њих се српски народ мери у цифрама и метрима, а не људским животима. Од када су техничке преговоре претворили у преговоре о статусу, повратак Срба на КиМ се смањио, многи размишљају о продаји земље, људи су још више збуњени, а са оваквом губитничком реториком бићемо срећни да се сви не иселе, што би им можда и олакшало посао издају оправдају ситуацијом на терену. На Еванђељу су се клели да ће се трудити за цело КиМ у Србији, а сада издајницима и агентима проглашавају оне који их на то подсећају. У паници праве спискове државних непријатеља и позивају на линч неистомишљеника, а сами подривају достојанство државе коју су добили са поверењем народа,а коме годинама заузврат продају маглу. Покушавају да прикажу да је Црква наводно подељена, а не смеју да јавно објаве јединствено усвојено саопштење свих архијереја о Косову и Метохији у мају месецу. Ништа им није ни свето ни честито осим жеље за влашћу. Како да им народ верује, а да себе још више не понизи, после толиких година обмањивања? Остаје да видимо. Уколико добију подршку за оно што су намерили да ураде, очигледно, ово што имамо на Косову и Метохији нисмо ни заслужили и припашће неком другом народу, који ће можда имати више бриге да сачува као своје оно што му се поклони на тањиру. На народу је да каже своје, као што је то чинио у одсудним тренуцима наше историје. Црква је већ више пута рекла да се Косово и Метохија не оставља, и остаје уз свој народ, колико нас год било и остало. Архимандрит Сава Јањић Извор View full Странице

У уџбенику ”Познавање друштва” за пети разред основне школе, чији су аутори Снежана Турковић и Срћан Вукадиновић, у лекцији која говори о народу и држави истиче се да су само Црногорци народ а сви остали националне мањине. Не само да је лекција сасвим дискриминаторска према становницима Црне Горе већ је језик потпуно неприлагођен узрасту, неразумљив, такав да се дјеца приморавају да уче напамет дефиниције енциклопедијског карактера. Текст је нелекторисан и вулгаризован. Сувопарне дефиниције, напрегнуте стручном лексиком, можда одговарају скрипти социологије за ниво факултета, али никако уџбенику за пети разред основне школе. Међутим, чаки и под условом да је разумљиво, садржај онога што је дјеци представљено је још проблематичније. „Народ је заједница људи који имају исто етничко поријекло а између којих не постоје чвршће везе (културне, економске, друштвене, политичке),“ каже се у дефиницији. Нација са друге стране је заједница људи који живе на истој територији, држави, а њена обиљежја су језик, заједничка историјска прошлост, етничко поријекло, заједничка култура, а битно обиљежје представља и економска међузависност њених чланова. „У савременом друштву најбитнији елемент за припадност нацији је национална свијест,“ наводи се у уџбенику. Тиме се акценат ставља на фриволност упркос историјским фактима и подстиче наводни аргумент да је припадност нацији нешто што се у савременом друштву може одабрати слободном вољом, а не произилази из научно-историјских чињеница. Реченица изнад графикона: У Црној Гори, поред Црногораца живе мањински народи и националне заједнице. Тј. само су Црногорци народ. Посебно је упадљив ”детаљ” дат испод графикона о статистици националне припадности у Црној Гори. Каже се: ”У Црној Гори, поред Црногораца живе мањински народи и националне заједнице.”, а што директно упућује на то да су само Црногорци народ, док су све остало мањински народи и националне заједнице. Такође, у уџбенику се истиче да припадници мањинских народа и других националних мањина имају не само иста права са Црногорцима него и своја посебна права чија је сврха очување националног идентитета. Но, ако „идентитет значи да је то оно како човјек себе разумије“ (дефиниција из лекције) онда се однос који држава има према ћирилици и српском језику може разумјети као насилна асимилација и покушај уништења идентитета једног народа кроз школски систем (народа у нормалном смислу ријечи, не овог из дефиниције). Како тек схватити шта је етничка група, кад је дефиниција срочена путем дисквалификације: „није ни национална мањина али није ни нација“. Љуан није припадник народа, већ етничке групе, наводи се у примјеру. Он је Ром. Међутим, он има исте карактеристике као и нација: свој језик, културу и историју. А затим се за примјер наводи груба генерализација: „волим како слави Ђурђевдан“. Постаје на крају проблематично и ко је Црногорац: Амела, према примјеру то није, јер је Муслиманка, а није ни Љуан јер је припадник етничке групе. То нису ни Срби. Сви они су само становници становници Црне Горе. Али, ко су онда Црногорци? Ако се руководимо дефиницијом, они као народ, и то једини у Црној Гори, немају међусобно чврсте друштвене и историјске везе, већ само исто етничко поријекло. То би значило да, с обзиром на нашу друштвену збиљу, у истој породици имамо браћу, сестре и њихове родитеље који немају заједничко етничко поријекло, јер једни припадају ”народу” а други неким ”националним мањинама”. На крају, овакав резултат у уџбенику за 5. основне је извјесно ствар, не само незнања, већ и потпуног одсуства пристојности и укуса. http://www.in4s.net/udzbenik-za-5-razred-samo-su-crnogorci-narod-ostalo-su-nacionalne-manjine/