Претражи Живе Речи Утехе

Одбор за просвету и културу Епархије браничевске у сарадњи са Институтом за систематско богословље Православног богословског факултета БУ је заједнички публиковао зборник радова са Научног богословског скупа одржаног 21. маја 2018. године у манастиру Покајница, поводом прославе два века оснивања манастира, под називом „Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури“. Садржај: Богословско-философске претпоставке покајања Епископ проф. др Игнатије Мидић, „Литургија и покајање“ Проф. др Богољуб Шијаковић, „Ка једној философији праштања“ Презвитер доц. др Александар Ђаковац, „Есхатолошка димензија покајања“ Проф. др Дражен Перић, „Покајање — благодатни дар онтолошког јединства и човекољубља Божијег“ Покајање у отачком, литургијском и канонском предању Проф. др Раде Кисић, „Покајање као compunctio amoris у учењу Светог Григорија Двојеслова“ Протођакон доц. др Предраг Петровић, „Порекло зла у спису „О божанским именима“ божанственог Дионисија Ареопагита“ Доц. др Србољуб Убипариповић, „Света тајна исповести и покајања и обнова литургијског живота у Православној Цркви: извесне недоумице и актуелни изазови“ Презвитер доц. др Зоран Деврња, „Покајање у канонском предању Цркве и савремена црквеносудска пракса“ Покајање и други Ђакон доц. др Здравко Јовановић, „Преумљење и постмодерни заокрет — контекстуална конвергентност појмова“ Протођакон доц. др Златко Матић, „Света тајна (сакрамент) исповести и покајања у Римокатоличкој Цркви: од Тридентског до Другог ватиканског концила (и назад?)“ Публиковање књиге помогла је Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 271.2-55-549(082) НАУЧНИ богословски скуп Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури (2018 ; Манастир Покајница) Зборник радова / Научни богословски скуп Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури, Манастир Покајница, 21. мај 2018. ; Златко Матић, уредник. - Београд : Институт за Систематско богословље Православног богословског факултета Универзитета у Београду ; Пожаревац : Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, 2018 (Ужице : Графичар). - 205 стр. : илустр. ; 20 cm На насл. стр.: Поводом прославе два века оснивања манастира Покајница. - Слике аутора. - Тираж 200. - Белешке о ауторима уз текст. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија уз сваки рад. ISBN 978-86-87329-63-8 a) Свете тајне - Покајање - Православна црква - Зборници COBISS.SR-ID 269958156 https://izdavastvo.sabornost.org/zbornik-pokajnica View full Странице

Ретко која од прича које нам је Христос оставио као меку храну за разумевање Царства Небеског је тако недвосмислена и јасна као прича коју слушамо на Литургији ове недеље. Цар, господар, сређује рачуне. Каса се изпразнила и он мора да наплати заостале дугове поданика. Креће од великих дужника. У Старом веку они који нису могли да издржавају своју породицу били су продавани у робље или су сами себе продавали кад више нису могли да испуне своје финансијске обавезе. Већ то кад погледамо из данашње перспективе буди нам приличну нелагодност. Колико људи данас не успева да дође до позитивног финансијског функционисања, тоне у дугове, колико је оних који се тихо сами продају у робље јер немају другог излаза. То људима ломи вољу, смањује снагу. Роб нема право да се буни. У старим демократијама роб није имао право да гласа. Данас ту постоји разлика - баш зато што је роб, контролисан, има право да учествује у нововековној демократији... Вратимо се Христовој причи. Господар нема друго решење да наплати огроман дуг од повереника него да и њега и његову жену и децу прода у робље и тако намири ако не цео, онда већину дуга. Господарев поданик пада му пред ноге и моли га да сачека мало и обећава да ће пронаћи новац. И цар се сажали. Пусти дужника, па му чак и опрости дуг кад види колико је овај заиста очајан и да нема како да врати дуг. Е, сад. Кад, некада богати царев поданик изађе на слободу, он и даље нема новца. Крене да прикупља новац од својих дужника. Од свог другара покушава да наплати дуг несравњиво мањи од онога колико се он задужио код Господара. Другар му очајан пада пред ноге и слично као што је недавно овај молио пред Господарем, моли одлагање исплате дуга. Помиловани од Господара бива немилосрдан према свом другу и баца га у тамницу док га неко не откупи. Њихови заједнички другари виде шта се десило и растужени одлазе да све пријаве Господару. Разгневљен Господар позива незахвалног и злог слугу којем је опростио дуг а да овај није сматрао да свом пријатељу опрости много мањи дуг. Баци га мучитељима док родбина или већ ко не нађу паре да га откупе. "Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрешења њихова", завршава причу Христос. Прилично недвосмислено. Али Христос на почетку не каже да је ово прича о казни и паклу, него прича о Царству Небеском. Царство Небеско се гради овде на земљи праштањем. Једино што ми обећавамо Богу у молитви "Оче наш", молећи га за сва добра, је праштање: " ...и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим". Ако не праштамо, како смо обећали, све остало је потпуно шупље калкулантско мољакање. Не стајање пред Богом и разговор са Њим. Није увек лако праштати, али онај ко уме да прашта, гради овде Царство Небеско. Већ овде, на земљи се усељава у Царство Небеско. Доводи Царство Небеско међу људе. Пребива и овде у Царству Небеском. Свако нека се запита - уме ли да прашта? Да ли прашта? Да ли шири Царство Небеско међу људима? Праштати не значи уводити релативност у све. Прашта се ономе над којим имаш силу. Савладаном противнику, дужнику, неком ко те је повредио, оштетио, а сад је пред твојим ногама, имаш моћ да о њему одлучујеш, неког од кога си тренутно или трајно јачи. Прашта се и оном ко те је само увредио, јер је штету нанео само твојој сујети и тиме ти заправо учинио услугу. Праштање свакоме, иако њему твој опроштај ништа не значи, може понекад бити самопреварни знак духовне отмености али и кукавичлука, опортунизма. Идеал јесте опростити свима све, али ретки су велики људи који то искрено могу. Старац Вукашин из Клепаца опрашта зликовцу који га мучи, али зато што је заиста јачи од њега. Пред собом види болест. Имитативне пречице понекад могу да воде у гордост. Ако можете - да, опростите свима све. Али треба добро себе испитати да ли је то искрено. Они који опраштају јачима од себе а не опраштају слабијима лажу саме себе. Они заправо не умеју да праштају. Свакоме је нешто опроштено, Од Бога или од људи. А не праштају они који се нису покајали,они који нису захвални због тога што им је опроштено. Ако се озбиљно загледамо у наша срца - свако ће наћи понешто што треба да му опросте Бог и људи. Ако види да му није опроштено треба да моли опроштај, а ако осећа да му је опроштено, треба да запечати то захвалношћу и одбацивањем пута који га води у исту грешку. И треба да прашта свима којима је потребан опроштај. Иначе ће пострадати, од Бога и људи, а за то ће бити сам одговоран. Можда је једини озбиљан разлог да се неко не причести на Светој Литургији то да је приступа Путиру, а да није опростио свима којима је могао. Па и себи. Ако желимо Царство Божије, Царство Небеско, вечност љубави и потпуности - праштајмо. Од срца, не само на речима. Задобијајући Царство Небеско од Господара добијамо га и за оне око нас. А потребно је само да - опростимо. Извор

Kako i zašto oprostiti Kad smo zaista povređeni, poslednje što nam pada na pamet jeste da oprostimo. Nešto iznutra traži osvetu. Oko za oko, suza za suzu, zub za zub, ljutnja za ljutnju. Logika emocionalne odmazde: želim da osetiš kako se ja osećam, želim da ti vratim taj paketić emotivnog otrova. Da bismo zaista oprostili i oslobodili se razarajućeg tereta povređenosti, treba da prevaziđemo logiku odmazde i počnemo da negujemo logiku saosećanja. Gubeći se u vlastitim osećanjima, neki ljudi počnu da „vraćaju“ u želji da povrede osobu na isti način na koji su sami bili povređeni. Međutim, takvim se ponašanjem samo udaljavaju od sebe. Uzmimo primer žene koja je, pošto je otkrila da njen suprug ima ljubavnicu, odlučila da i sama nađe ljubavnika. Na taj mu se način „osvetila“, a zapravo je samo postala udaljenija od onoga što je njeno prirodno funkcionisanje. Htela je da zadrži supruga, ali nije mogla da mu oprosti, pa je ljutnju zamenila ljubavništvom iz osvete. Tako je postala „kao on“. Iz straha od gubitka, zanemarila je da sagleda kako bi za nju bilo prirodno da reši taj problem i preuzela je njegovu metodu koja ju je samo rastrojila. Izrazite osećanja Svako povređivanje doživljavamo kao vrstu agresije i zbog nesnalaženja u situaciji, iz nemogućnosti da oprostimo, ponekad se identifikujemo s agresorom. To znači da postoji opasnost da postanemo poput onoga ko nas je povredio. Na taj način kao da se osiguravamo od budućeg, sličnog povređivanja. Osećamo se naoružanima onim čime smo sami bili povređeni, po logici „ako te neko na ulici ubode nožem, sledeći put izađi napolje s nožem u džepu“. Ko zna, u nekom trenutku možda nekoga i ubodeš. Dok te rana boli, zaboravljaš da se pitaš da li ti je to u prirodi ili ne. Nož je metafora psihičke, emocionalne povrede. Takvim naoružavanjem stvara se prividna ravnoteža – sada i ja mogu učiniti ono što je učinjeno meni – a ono što se zapravo događa jeste da povređena osoba prihvata tuđa pravila igre i na sebi primenjuje model funkcionisanja koji nije njen. Tako se loš, povređujući obrazac funkcionisanja širi, preslikava na druge i samim tim (kao delotvoran sistem emocionalnog preživljavanja) jača. Kad smo povređeni, kao da stalno zaboravljamo onu najjednostavniju istinu (koja je i inače prečesto van dohvata uma sklonog stalnim komplikacijama), a to je da možemo da budemo i da smemo da se pokažemo onakvima kakvi zaista jesmo: tužni, ljuti, preplašeni, deprimirani. Naše je osnovno ljudsko pravo da izrazimo kako se osećamo. Manevar koji povređena osoba često napravi ne bi li se zaštitila od vlastitih neželjenih osećanja jeste beg iz srca u glavu. Naša osećanja smeštena su u grudima. Tu stanuju toplina, ljubav i mir, ali i težina, tuga i bol. Kad pobegnemo iz grudi u glavu, ohladimo se, obuhvatimo situaciju racionalno, pohvatamo konce i imamo osećaj kontrole. Razmišljajući o mogućim situacijama i dijalozima, pokušavamo da predvidimo svoje i tuđe reakcije simulirajući stvarnost pomoću fantazije. Testirajući sve moguće opcije, rešavajući mentalne ukrštenice razapete među neuronima u mozgu, sve više zaboravljamo da boravimo niže, u dualnom carstvu – kako praznine i bola tako i mekoće i mira – u carstvu svojih osećanja. Ne osećamo se uvek srećno i na vrhuncu. Tek kada smo u stanju da priznamo sebi da je paleta naših osećanja vrlo široka i da obuhvata i svetle i tamne tonove, možemo biti u kontaktu s onim kako se zaista osećamo. Neki ljudi uopšte nisu u stanju da prihvate i priznaju vlastitu povređenost. To smatraju znakom slabosti i pred sobom i pred drugima. Pod tom iluzijom nepovredivosti krije se, zapravo, velika osetljivost. Greške roditelja Unutrašnja krhkost dobro je spakovana pod masku emocionalne nedodirljivosti koja osobu onemogućava da oseti sebe, druge i punoću života. Prirodno je da smo povredivi. Ne, naravno, od svakoga i ne na bilo koji način, ali doza osetljivosti mora da postoji, inače smo zatvoreni u statičnu, „dovršenu“ sliku o sebi i ne možemo da napredujemo. Budući da je jedan od najzahtevnijih poteza što se tiče praštanja oprostiti svojim roditeljima, mnogi se postavljaju „iznad“ emotivnog bola koji su im roditelji svojim postupcima naneli. Tu nastupaju različita opravdanja tipa: „I njihovi su roditelji činili iste greške“ ili „Radili su najbolje kako su znali“ i sl. To mogu biti činjenice, ali ne i opravdanja. Verovatno je i Hitler imao nesrećno detinjstvo. Je li time to što je činio opravdano? Većina roditelja napravila je mnogo grešaka u odgajanju dece. Moći osetiti ljutnju i tugu zbog njihovih postupaka zapravo je temelj praštanja. Tek kada sebi dopustimo „zabranjena“ osećanja prema svojim roditeljima, možemo da počnemo da ih doživljavamo kao obične ljude koji greše, a ne kao tatu i mamu koji se, po nepisanom pravilu, moraju opravdavati, poštovati i voleti. Svaki proces praštanja počinje suočavanjem s osećanjima za koja bismo najradije želeli da ih nema. Posle toga, kad smo u kontaktu s vlastitom povređenošću, možemo da pokušamo da sagledamo šta nas zapravo boli. Kakve smo poruke o sebi dobili time što smo bili izloženi ponašanju koje nas je povredilo? Ako je povreda, na primer, centralizovana oko poruke „Ti ne vrediš“ ili „Ti ne zaslužuješ pažnju“, onda se možemo zapitati da li je to i inače naš problem. Provlači li se taj obrazac i kroz druge odnose? Pošto sagledamo centar svoje povrede, ljutnja ili tuga koju osećamo više neće biti ista jer će fokus s druge osobe (ti si me povredio/povredila) biti pomeren na nas (moja povređenost govori mi nešto o meni). Kuda s povređenošću Ljudi koji u sebi nose puno krivice ponekad konstantno kopaju po sebi. Sama reč krivica govori da je tu u pitanju iskrivljena slika sebe, kao u talasastom ogledalu. Pokušavajući da ispravimo tu sliku o sebi konstantnim razmišljanjem o tome šta smo pogrešno uradili, samo je još više iskrivljujemo. Takvo razmišljanje uvek iznova vraća vlastita neprijatna osećanja. Druga osoba pri tom je na pijedestalu, u nadređenom položaju prema ja koje se koprca u pronalaženju greške u vlastitom sistemu. Greške, međutim, postoje i u sistemima drugih. Istina je da ne možemo menjati druge već jedino sebe, ali to ne znači da ne smemo jasno i glasno da izrazimo ono što nam je zasmetalo, izazvalo tugu, ljutnju ili želju za prekidom odnosa. Kad smo u stanju da to kažemo drugoj osobi, ali ne iz želje da nam se izvini, opravda ili iskupi, onda to znači da smo iznutra, sami sa sobom, započeli proces praštanja. Mnogi ljudi nisu u stanju ili odbijaju da shvate i da se osveste gde su pogrešili. No, upravo zbog potrebe da taj neko uvidi i prizna vlastitu slabost ili problem i izvini se za svoje ponašanje, naš unutrašnji mir zavisi od nje ili njega, što povređenosti pridaje i osećaj bespomoćnosti. Mnogi se, čekajući da taj neko otvori oči, dobrano načekaju. Neki nikad ne dočekaju, a grizu se jer bez toga nisu u stanju da oproste. Proces bezuslovnog opraštanja (kad se ne traži ili ne očekuje ništa za uzvrat) može biti olakšan produbljivanjem razumevanja nečijeg ponašanja. Na primer, ako neko odbija, odbacuje ili obezvređuje nečiju ljubav iz straha od bliskosti, to znači da emociju ljubavi doživljava kao napad. To je, zapravo, vrlo tužno. Takav problem osobu čini emocionalno hendikepiranom, izolovanom i nesrećnom. Ljutnju i tugu, pošto im se dopustilo da postoje i da budu izražene, zamenjuje saosećanje. Na taj način pomičemo pažnju s delovanja koje nas je povredilo, na osobu koja stoji iza takvog ponašanja. Povređivanje često proizlazi iz vlastitog bola onog koji povređuje, samo što zbog pomanjkanja informacija o drugoj osobi to nismo uvek u stanju da razumemo. U osnovi saosećanja je pomirenost sa situacijom kakva jeste i jednom kad osetimo saosećanje, istinsko je praštanje nadomak ruke. Ljudi često maltretiraju i izražavaju agresiju jer su i sami bili žrtve fizičkog ili emocionalnog zlostavljanja. Iz vlastite nemoći izvukli su pouku da se, kako bi preživeli, moraju identifikovati s tim „moćnikom“. Međutim, iako svako zašto ima svoje zato, to ne znači da je takvo ponašanje opravdano i da ga treba tolerisati. Dubljim razumevanjem uzroka i posledica nečijeg ponašanja možemo se osloboditi vezujućih niti koje se na emotivnom nivou luče iz rane povređenosti. Saosećanje oslobađa, rastvara nevidljive spone koje ljude vežu da se ponašaju po ustaljenim obrascima koji ih drže zajedno, a zapravo ih unesrećuju. Kad oseti saosećanje, kad je u stanju da kaže: „Meni je, zapravo, nje/njega žao“, čovek onda može da autonomno odluči: otići ili ostati, pokušati još nešto ili ne pokušati. Nedovršeni emotivni procesi nastavljaju se i posle smrti onog kojem se nešto zamera. Ako neko ne može da oprosti neke postupke umrloj majci ili ocu, onda je važno dovršiti to na neki drugi način – terapijskim procesom ili nekim drugim korigujućim odnosom u kojem se slobodno mogu izraziti osećanja. Oslobođenje je uvek moguće. Kako će se odvijati, pitanje je strpljenja, samosvesti i iskrenosti prema samome sebi. U procesu je uvek važno da budemo tamo gde jesmo, da se osvesti ono iznutra, umesto da iz silne potrebe za oslobođenjem sami sebe lažemo da smo oprostili ili da iz silne potrebe da nekoga zadržimo pogrešno verujemo kako nema druge nego trpeti. Dubinsko otpuštanje, opraštanje onome od koga smo se osetili povređenima, zahteva stalno suočavanje sa samim sobom. Ići prema srži svog ljudskog postojanja znači upoznavati se kako sa svojim kvalitetima tako i sa svojim slabostima i svojim bolom. Zaboravih link http://www.hendidrustvo.info/forum/index.php/topic,1399.0.html

Одбор за просвету и културу Епархије браничевске и Институт за систематско богословље ПБФ УБ организовали су једнодневни тематски научни богословски скуп Испунило се време и приближило се Царство Божје; покајте се и верујте у Јеванђеље (Мк 1, 15) Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури Епархија браничевска ове године прославља значајан јубилеј – два века оснивања манастира Покајница. Тим поводом, са благословом епископа браничевског, проф. др Игнатија (Мидића), Одбор за просвету и културу Епархије и Институт за систематско богословље ПБФ УБ, организовали су једнодневни богословски научни скуп, који има за циљ промишљање широке и изазовне теме покајања у актуелном моменту живота Цркве, њеног постојања и сведочења у плуралистичком друштву. Сагледавајући богословље у контексту служења Цркви, организатори су предвидели као оквирни предлог следеће аналитичке опсеге проучавања теме покајања, праштања и спасења: библијске претпоставке покајања; учење о покајању у светоотачком Предању; покајање, исповест и Евхаристија Цркве; сотириолошки аспекти покајања; покајање, праштање и кинонија; покајање као антрополошки феномен; покајање и праштање у новом социолошком контексту. Предавачи: епископ браничевски проф. др Игнатије (Мидић) проф. др Богољуб Шијаковић протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић проф. др Предраг Драгутиновић протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо проф. др Дражен Перић проф. др Раде Кисић протођакон доц. др Предраг Петровић доц. др Србољуб Убипариповић ђакон доц. др Здравко Јовановић јереј доц. др Зоран Деврња јереј доц. др Александар Ђаковац протођакон доц. др Златко Матић јереј асистент др Вукашин Милићевић Извор: Телевизија Храм View full Странице

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије данас је у храму Покрова Пресвете Богородице у Сребреници први пут служио Свету Литургију којој је присуствовао велики број вјерника. У обраћању након богослужења Владика Фотије је рекао да је дошао у мученичку Сребреницу да се помоли за покој душа православних Срба, али и других који су у посљедњем рату настрадали на овим просторима. "Вјерујемо у Вазнесење Господње и други долазак Христа да донесе правду и суд Божији о свим дјелима која су почињена. Молимо се за душе наших пострадалих јер у молитви су ријечи утјехе, праштања и наде. Трагедија овога свијета није јача од љубави Божије, а Господ је побједитељ смрти, сваког зла и невоља и зато му се молимо и изражавамо поштовање према свим настрадалим јер су људска бића", поручио је Владика Фотије. Владика је освештао и новоизграђени парохијски дом код цркве Вазнесења Господњег у Дугом Пољу код Сребренице и обавио славски обред у овој цркви која данас слави своју крсну славу. У кратком обраћању великом броју окупљених вјерника Владика Фотије је рекао да мученичка Сребреница треба да буде мјесто праштања и помирења и да други долазак Христов на земљу треба да донесе правду за све што није рађено по Божијој вољи. Владика Фотије је поручио вјерном народу да воли своје и поштује друге и да радећи и живећи у миру и љубави остане на овом простору "на многаја љета". Након вјерског обреда приређен је културни програм у коме је наступио гуслар Душан Пејић, пјесник Војин Остојић и дјечији женски црквени хор, а потом и трпеза љубави, након чега ће услиједити народно весеље у црквеној порти. "Радови на изградњи цркве у Дугом Пољу започети су на Спасовдан 2010. године, али су прекидани због опструкције тадашње општинске бошњачке власти, а настављени су захваљујући Богу, вјерном народу и добијању сагласности од ресорног министарства Републике Српске", објаснио је отац Александар Млађеновић, свештеник у Сребреници. Градњу цркве на српском земљишту, које је породица Илић поклонила за изградњу богомоље, оспоравала су бошњачка удружења погинулих и несталих, а затим и локална бошњачка власт која није дала грађевинску дозволу за изградњу. Ова удружења су у почетку подржали и представници неких међународних организација и амбасаде неких земаља у БиХ. Свештеник Млађеновић подсјетио је да послије опструкције и дугог "ћутања тадашње општинске администрације", којој је достављена сва тражена, законом прописана документација, није добијена грађевинска дозвола од општине. Он је навео да су се потом обратили Министарству за просторно уређење, грађевинарство и екологију Републике Српске које је дало одобрење за изградњу, црква је изграђена и у њој се организује вјерски живот. Црква је изграђена радом и жељом Срба из сребреничких села Дуго Поље, Жути Мост, Пећишта, Студенац и Биљача, братуначког села Загони, прилозима других вјерника са подручја ове двије општине, а посебно Срба рођених у овим крајевима који живе у иностранству и Србији из које су многи дали прилоге и за изградњу парохијског дома. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице

-Обележена 76. годишњица новосадске рације- На новосадском Кеју жртава рације, 23. јануара 2018. године, обележена је 76. годишњица трагичног догађаја у којем су припадници мађарске фашистичке окупационе војске од 21. до 23. јануара 1942. године побили и под лед Дунава бацили више хиљада Новосађана. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У подне, код споменика Породица, окупили су се представници Српске Православне Цркве, Јеврејске општине у Новом Саду, представници Војске Србије, Града Новог Сада, политички и културни делатници, амбасадори Израела и Мађарске, као и многобројни народ који је дошао да увелича овај молитвени догађај и да покаже јединство свих који се с тугом у срцу сећају невино страдалих жртава. На самом почетку програма, градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић позвао је присутне да минутом ћутања одају пошту жртвама Новосадске рације. Вучевић је рекао да датуми нису само део историје и сећања, већ су и велика животна лекција за све нас, али и за оне после нас. Нема куће нити породице која не памти неког страдалог претка, комшију, пријатеља, и како се ширио град ширило се и сећање на све невине жртве Новосадске рације. Сви они којима је Нови Сад постао дом, знају да је ово место на којем се застане и замисли над тим како сви треба да будемо људи и да поштујемо живот, истакао је градоначелник Новог Сада. У име Српске Православне Цркве помен је служио Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, уз саслужење умировљеног владике милешевског Филарета, новосадског свештенства и ђаконства. После служења помена, владика Иринеј је, поздравивши присутне, у својој беседи рекао да ће све жртве страшне Новосадске рације заувек бити упамћене као невине жртве. Те убице су више самоубице него било шта друго, јер невине душе нису изгубљене жртве. Невине душе живе у вечној заједници, а то значи у вечном блаженству са Богом и Бог са њима. Сама чињеница да је неко невин страдао чини га достојним Божје љубави и Божје заједнице. Дотле, џелате чека њихова добровољно изабрана богоотуђеност кроз све векове и сву вечност. Тужније и трагичније судбине од те нема, рекао је Епископ бачки и истакао да су мир, помирење и праштање предуслов да се злочини не понављају. Свако од нас треба и дужан је да најпре исправља себе да би могао да исправља друге, да најпре у својој души стиче мир са Богом, па онда и са другим људима и са Божјом творевином у целини. Да научи да прашта да би и њему било опроштено, да научи да љуби и непријатеље своје да би наследио Царство Небеско, поручио је владика Иринеј присутнима који су се окупили на Кеју поводом обележавања Новосадске рације. Програм је настављен молитвеним поменом, који је у име Јеврејске заједнице Србије, одржао господин Исак Асиел, врховни рабин Србије. Господин Асиел је, са неколико речи, подсетио јавност на страшне догађаје из наше историје који треба да нам буду упозорење за будућност. Цвеће на споменик Породица положили су председник Покрајинске владе г. Игор Мировић, градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић, амбасадори Мађарске и Израела, затим представници Јеврејске општине Нови Сад, Савеза Јеврејских општина Србије, Матице ромске, као и потомак жртава Бранислав Милић. Венац са брода Речне флотиле спустио је председник Скупштине града Новог Сада г. Здравко Јелушић. После програма уприличеног на Кеју жртава рације, присутни су се упутили ка новосадској плажи Штранд, где је служен помен код спомен-плоче жртвама Рације. У програму одржаном на Кеју жртава рације су учествовали хор Саборне цркве Свети Георгије и хор новосадске Јеврејске општине Хашира. Извор: Епархија бачка View full Странице

Нисам знала где да поставим па преместите ако сам погрешила :smiley: Можда не успем вечерас да се јавим,па рекох,да се сада јавим, Браћо и сестре,праштајте Христа ради на свему,ако сам некога увредила,намерно и ненамерно,или било чиме изазвала тугу. Нека вам је свима сретан и благословен почетак Часнога Поста,у радости да дочекате Пасху :smiley: Христос Воскресе!!!! :smiley: