Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'праштање'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. JESSY

    Способност за праштање

    Многе религије и културе праштање промовишу дајући му велику вредност. Људски јесте грешити једнако колико и праштати. Зато су људска друштва или удружења која праштање не стимулишу и не вреднују лишена хуманог карактера, недостаје им људскости. Таква су најпре тоталитарна друштва и криминалне структуре. Праштање је увек везано за грешку. Зато ће доживљај грешке бити изузетно важан и за сам опроштај. У оној мери у којој нас нечија грешка угрожава биће нам тешко или лако да то опростимо. Уколико ми је неко нешто опсовао вероватно је да ћу му брзо опростити јер то и нема неког превеликог штетног утицаја на мој живот, с друге стране, ако је физички повредио неког мени драгог или мене самог вероватно је да ће ми теже бити да опростим. То је сасвим логично. Али постоје људи који једнако тешко опраштају ,,ситне“ и ,,крупне“ грешке. Они се једнако љуте за све што им смета без неке јасне градације важности, као да их свака, па и најмања грешка једнако угрожава. Проблематика лежи у уверењима о грешкама. Уколико човек верује да је грешка недопустива, да умањује вредност човека као бића, да је само идеално довољно добро, онда ће заиста на сваку грешку реаговати приближно истим интензитетом. Начин опхођења према туђим грешкама много говори о нама самима. Често је строгост према другоме само одраз строгости према себи. С друге стране нарцисодина особа ће видети трн у оку другог, али брвно у свом сопственом оку неће видети. Способност за праштање не настаје тек тако. Потенцијал за то свакако имамо рађањем, али једнак потенцијал имамо и да не опростимо. Зато је потребно учење, сазнавање и сазревање. Треба знати опростити. Опраштање захтева свест о себи и другоме. Најпре свест о томе да нико није савршен, а онда и свест о томе да је највећи број грешака могуће исправити. Постоје научна истраживања која су дошла до закључка да људи у 85-95% ситуација све што чине је из најбоље намере. Она попзната ,,Пут до пакла поплочан је најбољим намерама“ изгледа да овим добија и научно поткрепљење. Понекад људи мисле да опростити значи заборавити а заборављање допушта понављање ситуације, могу мислити да опраштање значи и показивање слабости што води у пропаст. Ни једно ни друго не мора бити тачно. Опростити не значи потиснути љутњу, не значи ни бити наиван, већ напротив, праштање захтева увид у све аспекте ,,проблематичног“ догађаја. Ако сам оштећен туђом грешком најпре ћу прихватити ту ситуацију, бићу свестан те оштећености, своја ћу осећања с тим у вези поделити и са особом која ме је оштетила, тражићу да штету надокнади, надомести, али ћу бити свестан и своје евентуалне одговорности, директне или индиректне, бићу свестан и тога да се лоше ствари догађају, да нисмо савршени, итд. Исто тако ћу се опходити према себи када сам сам себи нанео штету. Неко ће можда помислити да постоји универзални образац опраштања и да овај текст то хоће да предочи. Други ће можда помислити да је лако опростити када је могуће надоместити насталу штету. Али шта када је штета ненадокнадива, када нема повратка на пређашње стање, када исувише боли? Тиме долазимо до онога што је за праштање кључно. Не постоји никакав образац праштања, нека сазнања и увиди свакако ће олакшати опраштање али га неће директно изазвати. Опраштање је подвиг, захтева вољу, енергију, труд, па и одрицање. Опроштај је мој и ја га дајем, зато није једноставно дати га ономе ко ме је оштетио, ко ми можда опроштај и не тражи, па макар то био и ја сам. Практично да бих опростио морам се одрећи сопствене жеље да реалност буде другачија, од жеље да се то лоше није ни десило, и да ми тај други то надомести иако не може или неће. Шта бива ако не опростимо? Хоће ли се нова, за нас неповољна реалност променити? Хоће ли нам бити боље? Без опроштаја остајемо заробљени у тој ситуацији, у осећању губитка или бола, који ће можда временом прерасти у жељу за осветом или мржњу, а том ћемо онда бојом бојити и друге сегменте живота. Једино што ће заиста нову реалност учинити поново прихватљивом јесте опроштај. Опраштањем се отвара димензија прихватања целокупне стварности живота која подразумева непријатност и губитке, способност за грешку сваког човека укључујући и мене, али иста стварност потенцијал за грешку и губитак нуди и као праг преко ког се мора прећи уколико желимо да живимо међу људима. Осећање туге или љутње због губитка, оштећености или повређености природно нас води у осаму где ране можемо видати, али без опроштаја смо у опасности да друге, себе или свет видимо као оно што нас може угрозити и опет довести до губитка. Тада се емотивна дистанцираност од свега може чинити као сигурна зона. Опростити значи ставити тачку којом се завршава једно, а започиње ново поглавље, то је једини пут одрастања, сазревања и узрастања. Од најранијег детињства до најдубље старости једино опраштањем себи и другима можемо се изнова осећати као припадници човечанства. https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/08/25/sposobnost-za-prastanje/
  2. Слово Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија прочитано 23. јануара 2022. године на Кеју жртава рације у Новом Саду поводом обележавања осамдесетогодишњице Погрома (Новосадске рације) Мада су ме здравствене околности спречиле да данас стојим између вас на новосадском кеју, још се снажније и усрдније придружујем вашим молитвама за оне који су те зиме, много хладније него што је овогодишња, нестали испод дунавског леда. При том веома добро знам да су молитве које узносимо потребније нама, него њима који су пострадали, јер су они уписани у Књигу вечности, Књигу бесмртног живота и седе са десне стране Оца Који је на небесима и непрестано му се моле за нас. Будући да сам одрастао у Чуругу, међу првим стварима које сам чуо, а да се није односило на ужу породицу, и што сигурно нисам тада у потпуности схватио, биле су приче о такозваној рацији. Причало се еуфемистички, са неком врстом насилног деминутива, на начин свесног испирања памети да би се планирани и спроведени погром над српским народом, заједно са нашом браћом Јеврејима и нашом браћом Ромима у Јужној Бачкој умањио, делимично сакрио, а на послетку и заборавио. Али начин на који сам у Чуругу стекао та прва сазнања о стравичном убијању, јер никада нико од мојих најближих или од комшија и других мештана, није говорио о било каквом реваншизму, у доброј мери су одредилa мој лични идентитет, мој начин живота, као и начин живота и размишљања многих мојих вршњака. Отуда су, из Чуруга потекли многи православни свештеници, па и неколико епископа Српске Православне Цркве. Због тога се, као и наши под лед бачени преци који седе са десне стране Оца, и ми, свештеници Чуружани, молимо за све, молимо се за наше сународнике, за наше претке, али се молимо и за све друге, наше суседе, без обзира на то које су вере и које су нације. Молимо се за мир, за међусобно праштање и љубав. Када дође јануар, одмах по празнику радости, празновању Рођења Христа Спаситеља, празнујемо и прву невину жртву, првомученика, архиђакона Стефана. Тако је то мудрост живота, тако је то мудрост Цркве Христове уредила. А тако се и у нашој Бачкој, уз радост Божића, сећамо и невино пострадалих жртава јануарског погрома. Сваког јануара, нама који смо расли са свешћу о погрому над нашим народом у Јужној Бачкој, речима Чуруг, Жабаљ, Мошорин, Шајкаш, Лок, Ђурђево, Вилово, Гардиновци, Госпођинци, Темерин, Тител, Нови Сад, Србобран, Стари Бечеј, додајемо и Јасеновац, Матхаузен, Аушвиц, Треблинку, Берген-Белзен, Дахау, Мајданек. Разлика је само у трајању и демонској продуктивности убица. Друге разлике нема. Али, као што је Свети архиђакон Стефан првомученик пред своје страдање видео небеса отворена и Господа Христа како седи са десне стране Оца, тако су га видели и наши преци. И као што је Свети архиђакон Стефан првомученик док су га каменовали молио Христа Бога: Господе, немој им ово урачунати у грех, тако чинимо и ми данас и увек ћемо чинити. Ми, значи, памтимо, не заборављамо, али праштамо. Тако нас учи и сам Господ наш када се са крста моли Богу Оцу: Оче опрости им, јер не знају шта раде! Ми, православни Срби никада нећемо мађарски народ препознавати у ликовима злочинаца Јаноша Тота, Гезе Баторија, Ђуле Зомборија, Миклоша Нађа, Шандора Кепира – него га препознајемо и волимо кроз бесмртне ликове јунака као што су Пал Телеки и Ендре Бајчи Жилински, Лајош Дунфалави и Андор Молнар, који су спасли Ковиљ, Маћаш Фазекаш и Иштван Вираг, који су спасли Надаљ, и свих оних који су спасли животе суседа у Будисави, Бачком Градишту и другим местима. Надамо се да ће ускоро о овом злочину над невиним цивилним становништвом Новог Сада и Јужне Бачке ђаци у школама моћи да уче из својих историјских уџбеника и да ће после осамдесет година од масакра над голоруким и незаштићеним становништвом Бачке пуна истина коначно бити доступна свима. Неговање културе сећања као кључне тачке нашег идентитета је наша обавеза и према пострадалим прецима и према будућим нараштајима. Нека је вечни покој свим невиним жртвама погрома у Новом Саду и Јужној Бачкој. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Господ је у последњој беседи ученицима заповедио да љубе један другога, а то пребивање у љубави истовремено јесте и пребивање у Богу. Љубљени ученик Христов, Свети апостол и еванђелист Јован Богослов, на крају свог земног живота понављао је речи: „Децо, љубите један другога – у томе је све.“ Не бисмо смели да изгубимо из вида, да је критеријум наше вере управо љубав. Истинска вера пројављује себе кроз љубав и праштање. Љубав да буде нелицемерна (Рим 12, 9). Та љубав потребује и подразумева велики и дуготрајан подвиг. У суштини, та и таква љубав је велики и драгоцени – спасоносни, дар Божији. Као хришћани потребно је да се за овај Дар над даровима постојано и усрдно молимо, да нам Господ дометне вере и љубави, да том љубављу која је Божији дар волимо свакога човека, да срцем својим грлимо свакога без изузетка. Када будемо имали такву љубав бићемо спремни да све и свима праштамо, да будемо људи љубави и праштања, а самим тим, људи који ходе ка правди Божијој. Не заборавимо да се ми свакодневно молимо на вечерњем богослужењу да нам Господ подари „љубав нелицемерну“ (молитве које свештеник тајно чита за време предначинатељног псалма). Ми се и причешћујемо светим и животворним Тајнама Христовим, да нам оне буду „на љубав нелицемерну“ (благодарствене молитве после Светог причешћа, молитва прва). У Петој библијској књизи, поновљених закона, и скоро непосредно пошто је издао наредбу о љубави према Богу, Бог је утврдио своју вољу преко пророка: Чуј, Израиљу: Господ је Бог наш једини Господ. Зато љуби Господа Бога својега из свега срца својега и из све душе своје и из све снаге своје. И нека ове ријечи које ти ја заповједим буду у срцу твоме (5 Мојс 5, 6). Бог је обнављао своју наредбу о љубави и урезивао је у људска срца, јер она истискују из себе љубав брзо и лако. На једном месту, у Светом Писму, каже се, да они који љубе Господа треба да буду као сунце кад излази у сили својој (Суд 5, 31). Такви би требало да будемо и према људима, јер, који не љуби брата својега, којега види, како може љубити Бога, којега није видео? (1Јн 4, 20). Љубав не тражи своје (1Кор 13, 5). Ако волимо некога да бисмо били вољени – то и није љубав већ најобичније самољубље. Љубав није окренута себи; она је усмерена на другог, па макар тај други на љубав и не одговорио. То је хришћанска – жртвена и христолика љубав. Заповест о овој искреној и христоликој љубави од нас подразумева делање: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн 15, 13). Господ нам није оставио да ми бирамо хоћемо ли или нећемо има ти љубави међусобне: Ово вам заповиједам: да љубите једни друге (Јн 15, 17). Дакле, хришћанска љубав се поима као саставни део нашег постојања и заједничарења са Господом нашим који је сушта Љубав, са Господом нашим који нам заповеда да љубимо једни друге, како бисмо у тој љубав и кроз ту жртвену љубав Њему угодили. Један од наших познатих беседника је дивно закључио рекавши: „Потребно је удвостручити напоре који се тичу наше међусобне љубави. Тим напорима нема краја, нити сме бити. Јер љубав не зна за границе, ни за ‘довољне’ количине. Ако збиља причамо о љубави – двоје који се воле не знају за ‘доста’ или ‘довољно’, те одреднице су непознате и када је у питању однос родитеља према деци, и деце према родитељима. Збиља, љубав има својство бесконачности“. Од вршења двеју заповести: о љубави према Богу и љубави према ближњима зависи сав религиозно – морални живот човеков и сврхатог живота — прослављање Бога и заједнице и сједињење наше с Богом, вечно блаженство наше у вечном животу нашем с Богом и у Богу. И ако ове заповести о љубави не извршимо, ништа нам друго неће помоћи да постигнемо свој циљ и своје назначење, чак ни онда ако бисмо говорили ангелским језиком и предали тело своје да се сажеже (I Кор гл. 13). Љубав је највиша и најдрагоценија врлина међу свим хришћанским врлинама. Ваистину, живот је леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само онда када се са љубављу уносимо у туђи живот, када смо заједно са гладнима и жеднима, са сиромашнима и прогнанима, када смо и у тамници са осуђеницима. Љубав није само огољена реч. Љубав је сила Божја. Циљ праведности је правда Христова Спасење у Христу сваком хришћанину као припаднику Цркве доноси праведност преко светотајинског (благодатног) живота. Бити праведан, тј. бити на путу праведности значи бити члан заједнице — Цркве, и живети по Духу Светом, јер је једино тако могуће бити у органском јединству са Христом. Апостол Павле истиче да се служба помирења у Христу наставља преко апостола, то јест да припада Цркви. Зато, Апостол смело говори: Умјесто Христа, дакле, молимо, као да Бог позива кроз нас: Молимо у име Христово — помирите се са Богом (2 Кор 5, 20). Виђење Божије правде и праведности у Старом Завету Апостол Павле употпуњује Христовом жртвом и Његовим спасењем: Јер је Христос завршетак Закона за оправдање свакоме који вјерује (Рим 10, 4). О томе богомудро поучава Свети Никола Кавасила: „Бог није само предао човечанској природи некакво добро, задржавајући при том већи део за себе, него је у њу положио сву пуноћу Божанства, односно читаво Своје природно богатство. Због тога је Апостол Павле и рекао да се у Јеванђељу показује правда Божија: Јер се у њему откри правда Божија (Рим 1, 17). Наиме, ако има врлине и правде Божије, то је свакако, изобилно предавање добара свима и човеково заједничарење у Његовом блаженству“. Према речима Апостола Павла човек се обнавља по Богу у праведности (Еф 4, 24) кроз искупљење које је у Христу (уп. Рим 3, 24), јер Христова праведност спасава старог човека од греха и смрти и дар је Божије благодати. Циљ праведности је правда Христова у људским срцима која рађа нови живот. Свети Климент римски иде један корак даље и продубљује ову важну истину: „Јер су то врата правде отворена за живот, као што је написано: Отворите ми врата правде; ушавши кроз њих исповедићу се Господу. То су врата Господња, праведници ће ући кроз њих. Многа су врата отворена, (али) врата правде ова су у Христу, и блажени су сви који су кроз њих ушли и који управљају пут свој у преподобности (светости) и правди, чинећи све без нереда“. Христос изобличује оне који воле да примећују туђе грехе, називајући их лицемерима: Лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога (Мт 7, 5). Неосетљивост према сопственој грешности, изоштрена осетљивост према грешности других је ознака најопасније духовне болести, охолости. Зато Господ и говори да су пијанице, блудници, прељубници, који су свесни својих грехова, ближи ка спасењу него охоли фарисеји, који се поносе својом праведношћу. Катихета Бранислав Илић *Објављено у септембарско-октобарском 381. броју Православног мисионара (стр. 13-15) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. У десету недељу по Духовима, када наша Света Црква молитвено прославља Нерукотворени образ Господа нашег Исуса Христа, Светог Јевстатија другог Архиепископа српског преподобног Романа и преподобног Рафаила банатског изабрани Епископ хвостански Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Георгија на Бежанијској коси. Изабраном Епископу Јустину саслуживао је протосинђел Данило и свештенство Архиепископије београдско-краловачке. Извор: Телевизија Храм
  5. Упловили смо у воде Великог и часног поста. У море које je савршено огледало за Небеса и Сунце; дубоко као људска душа у којој се огледа Бог. Ми смо на броду који се зове Црква, а иза нас је остао опасни плићак са чамцима насуканим на јалову хрид Никадизвини. Ово је време дивних богослужења која су ту за нас, као отворен позив да покушамо, колико можемо, да очистимо срца и преиспитамо савест. Ово је прилика да се сетимо искусних духоносних морнара, попут Светог Андреја Критског, који су пре нас освајали дубине покајања и ради нас уцртавали мапе морских струја. Заиста, „не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божијој“ (Мт. 4:4). Знали су то мудри морски вукови са невиним голубијим душама, велики истраживачи Истине и ловци на вечну Срећу, када су усмеравали компас срца ка Христу. Једином новом под сунцем - земљи живих. Љубав и праштање су две врлине које су наша надсушна потреба. Христос је завапио са крста: „Оче, опрости им јер не знају шта чине“ (Лк. 23, 34). Господ је тражио опроштај и за оне који су проболи Његове руке раширене у загрљај. Да ли ми понекада смогнемо снаге да опростимо ближњем? Свако од нас је био у (не)прилици да некога повреди или да буде повређен. Не само једном већ више пута у животу. Од најближих, оних до којих нам је понајвише стало до оних који нам ништа не значе у животу, бар тако мислимо. Тај бол увреде настаје некада промишљено, а још чешће не промишљено. Понекада то чинимо дужи временски период, а скоро увек то је моменат непромишљеног чина. Док ово пишем, а верујем да и Ви док ово читате, размишљате о људима које смо повредили или који су нас повредили. Није лако опростити. Опростити некоме је чин, понекада раван подвигу. Не знам да ли постоји тежа заповест од ове да једни другима опраштамо. То је некако против наше природе. Свака пора нашег тела нам говори: „Не, нећу. Не могу да опростим.” А онда, бар ми који се сматрамо Хришћанима, дођемо у храм на богослужење и чујемо јеванђелску поруку: „Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша (Мт. 6, 14 – 15). А онда затим, на тој истој служби чујемо молитву Господњу: „Опристи нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим....” И поред тога, ми имамо проблем са праштањем. Знамо шта је исправно. Чак желимо да радимо оно што је исправно, али се осећамо парализованим. Након увреде, по својој слабости, желимо да узвратимо ударац. Да задовољимо „правду“. А онда, ако од освете нема ништа, следећи корак је избегавање особе која (поста)је наш пакао. Јер, пакао то је други, тврдио је стари Адам, предак Сартров и наш. Несрећник који је сахрањен у земљи која нам није отаџбина, у старој и прашњавој Никадизвини. Није изненађујуће да када говоримо о опраштању, више смо заинтересовани за проналажење начина да некоме вратимо него, ако се већ сматрамо Хришћанима, да пронађемо начин у послушности и у ономе што нам Спаситељ поручује. У Светом Писму проналазимо доста јасних порука. Када је Свети апостол Петар упитао Спаситеља: „Господе, колико пута мој брат може да ми сагреши, а ја да му опростим? До седам пута?“ Исус му је рекао: „Не кажем ти до седам пута, него до седамдесет и седам пута.” (18:21,22). У Марковом јеванђељу проналазим: „И кад стојите и молите се, опрости- те све што имате против некога, да би и ваш Отац који је на небесима опростио вама ваше преступе.” (11:25). Код Луке: „Пазите на себе! Ако твој брат почини грех, укори га. Ако се покаје, опрости му. Ако ти и седам пута на дан сагреши и седам пута се врати к теби и каже: Кајем се, опрости му.“ (17:3,4) А у посланици Ефесцима Светог апостола Павла стоји: „А будите добри једни према другима, самилосни, спремно опраштајући једни другима као што је и Бог преко Христа спремно опростио вама”. (4:32). Рећи ћете, да, ми све ово знамо, али ми смо повређени... Међутим, верујем да има у нама ипак нешто што нас покреће ка висинама, моралним, људским и духовним. Две основне снаге наше душе су љубав и праштање и то је онај доказ да је наша природа део једног духовног поретка, много више него део при-родног поретка. У природи све ратује једно против другог и туђом крвљу жели да обогати своју трпезу. Љубав и праштање чине човека не само надприродним, него му пружају највеће радости које свет може нама оваквим какви смо да пружи. Човеку кроз праштање све постаје блиско, а по највише Бог и свет Божији око нас, јер у трпљењу силазимо до извора наше снаге који нам даје могућност да свему одолимо и да све (пре)живимо. Све речено и све изговорено нам се враћа и повређује нас касније или пре, то смо сви осетили. Међутим, све што отрпимо ми праштањем поравнамо. Тада добијамо снагу да духовно победимо шта год да било у питању. Руски књижевник, песник, новелиста, романописац и преводилац, Борис Пастернак у својој збирци поезије објављује песму „Учи се да прашташ” где стоји: „Учи са да опрашташ. Моли се за оне који вређају, побеђуј зло зрацима доброте, придружи се без колебања онима који опраштају док гори звезда Голготе. Учи се да опрашташ кад ти је душа увређена и срце личи на чашу пуну горких суза и јада. Кад ти се чини да је доброта сва исцеђена, сети се како опрашта Христос док тешко на Крсту страда. Учи се да опрашташ, али не само речима, него свом душом својом и суштином свом, јер само љубав снагу опраштања има, рођену у бдењу ноћном молитвеном. Учи се да опрашташ. У праштању је радост скривена, великодушност лечи ко лек – напитак или балзам. Крв је на Крсту за све проливена. Учи се да прашташ, да би опроштај добио и сам.” Праштање је чин вере. Опраштајући другоме ми предајемо правду Богу у руке. Опраштајући, ослобађамо своје право да се ближњима (о)светимо чиме остављамо сва питања правде Господу на вољу. Остављамо ту „вагу правде” у Божијим рукама на којој ће се уравнотежити правда и милост. И наравно, морамо подробно да испитам зашто је брат љут на мене, шта сам учинио што га је ражалостило и заболело, а затим да ставим мелем на ту рану. Моје је да учиним све што могу да га сусретнем и разговарам с њим. Уколико не жели да разговара са мном, то је његова слобода. Тада остаје само молитва за брата који је, очигледно, у искушењу, да би молитвена претходница благодати Духа Светог закрилила и смекшала његово срце. Треба да тражимо од Бога ту снагу, духовно достојанство и племенитост да научимо да свом душом кажемо опрости. Стога држимо се за врлине праштања и љубави као да нам живот од тога зависи. Од нас зависи само оно што можемо да дамо, а то су молитва, љубав, праштање и покајање. Сила да подижемо мртве није наша, то је у Божијим рукама, али ће нам Господ дати своје када ми будемо приложили оно што је наше, тј. до нас. Зато опраштајмо једни другима. Опраштајмо сами себи. Тешко јесте, али када опростимо ми пуштамо затвореника на слободу, а тај затвореник смо ми. Уреднички уводник протођакона др Дамјана С. Божића, објављен у "Православљу" бр. 1248. Извор: Ризница литургијског богословља и живота / Православље
  6. Освета је узвраћање несрећом, неправедна казна од стране онога коме је учињена неправда, а назива се и одмаздом. Питао је неко Диогена како да се освети непријатељу, а овај му одговори – тако што ће постати добар и частан. (Свети Нектарије Егински) Звучни запис емисије Време је Божићног поста, када се припремамо за празновање Христовог Рођења. Да ли човек може да се причести ако, због потребе за осветом, није измирен са својим ближњима? Како да се одрекнемо освете и победимо искушења на путу спасења? На сва ова и многа друга питања одговарао је протонамесник Игор Игњатов, парох при храму Преподобног Симеона Мироточивог у Ветернику. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. Његово преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је вечерње у Саборном спомен-храму Рођења Пресвете Богородице у Добоју којим је отпочела свечаност прославе крсне славе овог храма – Мале Госпојине и осам вијекова аутокефалности Српске православне цркве. Владика Фотије је током обраћања рекао да је личност Пресвете Богородице неодвојива од Богочовјека Христа и да има велику мисију за спасење свијета. – Нама Србима ништа друго није потребно него да идемо у духу својих светитеља, цркава и манастира, у духу Светога Саве – поручио је Епископ зворничко-тузлански. Владика Фотије позвао је на духовни мир, спремност за праштање и на чување тековина Српске православне цркве. Након вечерњег, директор Архива Српске православне цркве Радован Пилиповић одржао је предавање о 800 година аутокефалности Српске православне цркве. Пилиповић је истакао да аутокефалију имају само велики, одговорни историјски народи. – Ми смо свједоци да се у 20. и 21 вијеку нације поново могу стварати, али на лабавим темељима, а српски народ се већ у средњем вијеку формирао као нација – рекао је Пилиповић. Он је истакао да су Срби у средњем вијеку са аутокефалношћу добили велики дар и то богослужење на народном језику. – Наш српски језик је био један медиј комуникације душе српског народа са својим творцима – навео је Пилиповић. Он каже да су Срби у средњем вијеку стекли и књижевност, наводећи историјска дјела Доментијана и Теодосија, Архиепископа Данила Другог, Душанов законик, Закон о рудницима, те многа друга писана дјела која и данас свједоче о историјским моментима Срба. – Када погледамо наше фреске из средњег вијека, Сопоћане, Дечане, Студеницу, као и сва каснија умјетничка остварења у 15, 16. и 17. вијеку само подржавају те светиње и каноне које су део светосавске епохе – рекао је Пилиповић. Он је навео да је Светосавска црква била продужетак и наставак свијести народа након пада српске државе у средњем вијеку. – Оно што повезује генерацију Срба са смислом њихове историје је Света литургија, односно усмерење ка Царству небеском – наводи Пилиповић. Он је упозорио да је историја Српске цркве данас пред два искушења – с једне стране су непријатељски либерални теоретичари који пласирају лаж да је Српска црква настала 1918. и 1920. године, с друге је покушај неких центара моћи да репаганизацију поновно врате у мрак незнања заговарањем и инсистирањем на периоду историје Срба која није крштена. – Нова ера или хришћанска ера траје два миленијума. У та да два милијенијума ако изразимо у процентима једну половину заузима и Српска православна црква и то је велика част – навео је Пилиповић. Он поручује да само са вјечношћу и учествовањем у Цркви српска историја и народ имају смисао. Пилиповић је истакао да с тога не чуди што су бројни окупатори и нападачи током историје нарочита звјерства чинили над свештеницима Српске правослане цркве, и навео податак да је током Првог свјетског рата погубљено око 250 свештеника, а да је током Другог свјетског рата само на простору Независне Државе Хрватске до децембра 1941. године погубљен 181 свештеник. – Само учествујући у богослужбеном животу Српске православне цркве ми можемо да сачувамо нашу националну посебност и национали идентитет – поручио је Пилиповић. Он је подсјетио да је у досијеу Патријарха Гаврила Дожића који је водио официр њемачке армије остало записано „Српска православна црква одувек је била кичма српске нације“. Након предавања одржан је концерт духовне музике бањалучког Хора „Свети Платон Бањалучки“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. На почетку емисије отац Дарко је тумачио јеванђелску причу о праштању на 11. недјељу по празнику Педесетнице, рекавши да је покајање сјеме а праштање плод и да се најбоље по томе колико је спреман да опрости види колико је неко постао бољи човјек. Звучни запис емисије Отац Дарко је потом одговарао и на питања наших слушалаца, поучавајући нас благодарећи свом дугогодишњем свештеничком и молитвеном искуству. „Добри људи својом добротом покривају недостатке својих ближњих, док их лоши својом злобом откривају. Трудимо се да се боримо за своје брачне другове и породицу, за своје ближње својом добротом и љубављу“- позива нас отац Дарко у одговору на питање наших слушалаца „Господа и светитеље треба да носимо истетовиране у своме срцу а не на тијелу“- каже отац Дарко у одговору на питање да ли је гријех урадити тетоважу. Емисију ,“Питајте свештеника“ са оцем Дарком Пејићем топло препоручујемо за слушање и на духовну поуку. Извор: Радио Светигора
  9. Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је Свету архијерејску литургију данас, 08. августа, када наша Света црква молитвено прославља Преподобномученицу Параскеву Римљанку у храму, посвећеном овој дивној угодници Божијој, у селу Буновићи, надомак Мориња. И ове године Преподномученица Параскева призвала је велики број завјетних јој Бокеља, али не само Бокеља већ и вјерника широм васељене. И ове године, на Буновићима су се сусрели, православни Срби и Руси, којима од 2013. године, своје несебично гостопримство указује сестринство ове свете обитељи, наше драге сестре из Русије, које су своје молитвено тиховање пронашле управо под сводовима овог манастира. Да подсјетимо да је Храм Преподобномученице Параскеве до 2005. године био парохијски храм, те је 2005. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије поставио темеље за изградњу конака и оснивање монашке обитељи. Конаци су освећени 2012. године, а следеће године су дошле монахиње које се од тог дана подвизавају на Буновићима. И баш када је ово село почело да изумире, када је спало само на једну старицу, Господ је, Духом Светим дошапнуо Митрополиту Амфилохију и ту је основан манастир. И село је поново почело да живи. Данашњем сабрању претходило је вечерње богослужење које је служено у навечерје овог празника, а служили су их пароси околних парохија, парох бијељско-крушевички отац Предраг Видаковић, парох рисански отац Момчило Глоговац, парох кумборски отац Гојко Мрачевић, парох јошички отац Небојша Вуловић и парох морињски отац Шпиро Живковић. Након вечерњег богослужења, уследила је академија у амфитеатра манастира, које су својом игром, плесом и појањем увечали Донски козаци, који су нам дошли из Москве. На сам дан манастирске славе, сестринство и народ су са радошћу дочекали владику Методија, ком је ово први пут да као архијереј Цркве Божије посјети овај храм. На крају Свете литургије, учињена је литија око храма, пререзан је славски колач и благословљено славско жито. На самом крају вјерницима се обратио надахнутом бесједом Преосвећени владика Методије, који је свима присутнима честитао славу и благословио сабрање. Владика је истакао да су људи од вајкада стремили овом храму и скупљали се око имена Господњег. „И скупљао се народ вјерни око храма који је посвећен Његовом имену и онима који су ишли и ходили Његовим путем. И сви људи који су живјели на овом простору имали су за узор Свету Параскеву коју су у свом животу подражавали и ишли и знали су шта је основно и главно у људском животу“, казао је владика Методије. По његовим ријечима у животу сваког од нас је најважније „изградити и одржавати однос са Господом. „Али кроз тај однос, Господ нас позива да изградимо однос са свим људима и свом творевином Божијом. Круна нашег односа са људима је међусобно праштање које нас доводи до оног најсавршенијег а то је Свето причешће.“ Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије је истакао да нам о томе свједочи и данашње Свето јеванђеље, да ко има љубави, томе ће се сви гријеси опростити. Колико будемо имали љубави према Богу и својим ближњем, толико ћемо успоставити онај исконски и истинити однос са Богом и свом творевином Његовом. Након Свете литургије у манастирској гостопримници уприличена је трпеза љубави, коју су спремиле сестре ове свете обитељи, уз помоћ људи добре воље. Нека би нам жртва и страдање Преподобномученице Параскеве, али и подвиг сестара који се подвизавају на Буновићима и својом молитвом подражавају вјеру ове дивне угоднице Божије, као и надахнуто слово Истине, владике Методија, био светионик, који ће нам освјетљивати онај прави пут, којим су одвајкада ходили босоноги Бокељи, предавајући, сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Има јунаштва над јунаштвом и подвига над подвигом. Свети Епифаније Кипарски позвао на ручак Илариона Великог, па да би показао што веће гостољубље према свом знаменитом госту изнесе на трпезу печено пиле и понуди. Рекне му Иларион: „Опрости, но од када се замонаших не једох ништа заклано!" На то Епифаније: „А ја од када се замонаших не легох никад у постељу докле најпре не опростих противнику своме!" Удивљен Иларион рече: „Твоја је врлина, свети Владико, већа од моје!" - Ово је велика поука за све нас. Превасходна је ствар пост, али је још превасходнија опраштање увреда. Постом се човек вежба за великодушност, а опраштањем увреда показује великодушност. Оно претходи овоме, но само оно не спасава без овога. Свети Николај Жички
  11. -Живимо по Христовим заповестима и будимо пример праведности, доброте и љубави. А ако морамо страдати и бити на крсту, онда морамо светлети са крста врлинама Христовим, поручио је Владика милешевски г. Атанасије у изјави за ТВ Форум из Пријепоља. У Недељу сиропусну, 10. марта 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије предстојао је литургијским сабрањем у Спасовој цркви милешевске обитељи. Саслуживали су архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић, док су за певницом појале милешевске сестре. Преосвећени Владика је подсетио верне на прочитани јеванђељски одељак о праштању, нагласивши да праштање проистиче из љубави према ближњем, из нашег разумевања које показујемо према ближњем, јер не само ми него и сви који живе около нас, и они би требало да буду упућени ка Царству Небеском. -Господ призива све у живот вечни, и вас и наше ближње, свакога појединачно и све нас заједно. Тако, ако разумемо добро нашег ближњег, онда ћемо схватити да, чак и онда када нас вређају и када нас руже, поткрадају и пљачкају, чак и онда треба праштати ближњем јер се и он бори за Царство Небеско. Тиме што ти чини зло, он само пројављује своју слабост, уместо да се љутиш на брата свога који те вређа, ти треба да му помогнеш да се и он ослободи своје унутрашње везаности злом, својом слабошћу коју носи у себи која га је заробила, која га као синџир држи везанога. Јер онај који те вређа показује да је заробљен у себи самоме, поробљен својом слабошћу, треба га ослободити, треба наћи умеће на који начин да га ослободимо. Када он види да имаш разумевање према њему, и доброту изражаваш према њему, то ће га највероватније побудити да се сам ослободи од своје везаности својом слабошћу и оспособићеш га да настави свој пут ка Царству Небескоме које је и њему намењено, поручио је сабраном народу владика Атанасије. Извор: Српска Православна Црква
  12. САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ СВЕШТЕНСТВА И МОНАШТВА МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ 27. децембар 2018. године Свештенство и монаштво Митрополије Црногорско-Приморске се и ове године, на празник Светих Мученика Тирса, Левкија, Филимона, Аполонија и других, сабрало око свога духовног оца и Архијереја Високопреосвећеног Митрополита Црногорско-Приморског г. др Амфилохија на своје редовно годишње сабрање. Сабрање је започело Светом Архијерејском Литургијом коју је у Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици служио Митрополит г. Амфилохије са свештенством. Митрополит г. Амфилохије је у наставку сабрања предочио извјештај о свом архипастирском служењу и мисији Митрополије у протеклој години. И ове године је, као и током претходних, рукоположено нових свештеника и ђакона и замонашено нових монаха и монахиња, по парохијама се повећава број новокрштених и вјенчаних, а настављено је са обновом старијих и изградњом нових храмова, манастира и конака. Изражена је посебна благодарност Господу и Светом Архијерејском Сабору на челу са Његовом Светошћу Патријархом Српским г. Иринејем на избору и хиротонији Његовог Преосвештенства викарног Епископа Диоклијског г. Методија и избору досадашњег викарног Епископа Диоклијског г. Кирила за првог епархијског епископа мисионарске Епархије Буеносајреске и Јужноцентралноамеричке. Од великог значаја за нашу Митрополију је освећење обновљеног Манастира Свете Тројице у Стањевићима и прослава 680. годишњице ове Светиње, која се скоро два вијека налазила у рушевинама. Током протекле године је обиљежено и литургијски прослављено 330 година од страдања Момишићких Новомученика, 300 година Топаљске комунитади и обнова Његошеве школе у Херцег Новом, 140 година од ослобођења Бара од Турака и 100 година од мученичког страдања Светог Цара Николаја II Романова и царске породице. Наша Митрополија је посебно била почаствована историјском, апостолском посјетом Његове Светости Патријарха Антиохијског г. Јована X и Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја. У оквиру братског сабрања, Митрополит г. Амфилохије је одржао предавање о јединству и саборности Цркве Христове. Посебна пажња је посвећена даљој мисији и положају Митрополије и осталих епархија наше Цркве у Црној Гори. И поред бројних нерјешених питања и изазваних проблема, широм Црне Горе се, на сваком кораку, уочава неупитна приврженост вјерног православног народа Божјег својој Цркви, а ту чињеницу већ годинама констатују и релеватне институције које испитују јавно мишљење. У протеклој години су и даље вјештачки изазиване и подстицане подјеле и може се слободно рећи да опасни и опаки дух братоубилаштва и даље постоји у Црној Гори. У том смислу, дужни смо да, и поред постојања бројних данашњих разлика, у ове дане пред прославу Рођења Христовог позовемо све на обнову братске љубави, праштање и помирење уз поштовање свачијег права на слободу мишљења и изражавања. Питање израде и доношења будућег Закона о правном положају Цркве и вјерских заједница је представљало питање којим је манипулисано и током ове године како би се настављала антицрквена кампања која, у мањој или већој мјери, путем појединих медија траје од 1945. године до данас. У том смислу, покретане су чак и иницијативе којим је, противно правном поретку, тражено одузимање имовине Цркве. С друге стране, више забрињава готово прекинута комуникација надлежног Министарства за људска и мањинска права са Митрополијом у погледу неотуђивог права представника Цркве да, као и сваки други субјект, учествује у припреми Нацрта закона. Митрополија и овом приликом указује да је неопходно да Црна Гора добије квалитетан, цивилизован и међународно-правно валидан Закон којим ће се уредити начин остваривања право на слободу вјероисповијести и правни правни положај Цркве и вјерских заједница. И овом приликом јавно исказујемо спремност за успостављање цивилизованог дијалога са Владом Црне Горе ради учешћа у припреми будућег закона. У другој половини ове године, Министарство унутрашњих послова није, као и током претходне двије године, продужило привремени боравак за нешто преко седамдесет свештеника, монаха, монахиња и чланова свештеничких породица, па чак и дјеце. Не постоји ни један правно ваљан разлог, нити, пак, ваљано образложење да се наставља са прогоном свештенства и монаштва, па и овом приликом апелујемо на Министарство унутрашњих послова да и даље, у складу са важећим законским прописима, као што је свуда у свијету уредно одобрава привремене боравке свештенству и монаштву. Уочљиво је да се гомилају бројни друштвени, а посебно морални проблеми у нашем народу. Неопходно је да сви одговорни друштвени субјекти, а посебно носиоци државне власти, посебну пажњу посвете моралној обнови савременог човјека, а посебно угрожене омладине и готово разорене породице. Од посебне је важности да државни органи што прије укључе све релевантне друштвене субјекте како би се зауставио демографски и морални суноврат друштва. Овом приликом позивамо све људе добре воље да у домену својих могућности помогну рад Народних кухиња наше Цркве у Подгорици, на Цетињу, у Беранама и Бијелом Пољу. Радујући се благим данима долазећег празника Рођења Вјечног Дјетета – Богомладенца Христа – поздрављамо сав православни вјерни народ и све људе добре воље широм Васељене радосним поздравом: МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је у 27. недјељу по Духовима, 2. децембра са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Вјерном народу, сабраном у светој служби Божјој, архипастирским словом обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије, који је казао да се са отпочињањем Божићног поста ми, унапријед, радујемо Рођењу Христовом. Спремајући своју душу и своје срце, спремамо се за сусрет са Богомладенцем Христом који се силом Духа Светог оваплотио од Пресвете Дјеве Богородице ради нас и ради нашег спасења. Звучни запис беседе „Тиме је Господ показао своје старање о роду људском, јер наш Отац Небески зажелио је да нам свима устроји спасење кроз свог јединородног Сина силом Духа Светог. Зато славимо Свету и Живоносну Тројицу Оца и Сина и Светог Духа, Бога Живога, Бога љубави и заједно са анђелима Божјим пјевамо ону радосну пјесму: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“, казао је Његово преосвештенство. По ријечима владике Јоаникија, Господ прима наше молитве као и од Светих анђела, који су бестјелесне небеске силе, испуњене божанском љубављу, и који се непосредно причешћују и испуњавају свјетлошћу и љубављу Божјом. Црква Божја свједочи да нашу пјесму, нашу хвалу, наше молитве Бог прима и услишава као и анђелске, као од умних својих бића. „Бог нас је почаствовао да се сједини са нама, да се оваплоти, постане човјек као један од нас, да се до те мјере са нама сједини па је узео нашу људску природу да би нас привео Богу и Оцу, да би нас усиновио Оцу нашем небеском. Зато имамо слободу да се обраћамо Богу, Творцу неба и земље, Оцу нашем небеском као свом оцу најближем и најмилијем. Ту молитву Бог прима као родитељ од своје љубљене дјеце“, бесједио је Епископ будимљанско-никшићки. Он је позвао вјерни народ да се за празник Рођења Богомладенца Христа спрема постом и молитвом. Пост, указао је владика, није само уздржавање од мрсне хране. „То је само прва до безброј степеница које овај подвиг има. Пост јесте, на неки начин, успињање духовном лествицом, али само једна у томе; неопходна је и не можемо је никако прескочити, јер нас она оспособљава да се попнемо на следећу и тако редом. Ко мисли да је пост само то, он ништа није схватио о посту.“ „За нас православне пост је дисциплина да постимо од злих мисли, злих сјећања, од злопамћења, мржње, свађе, препирке, од мисли која навлаче мрак на наш ум који треба да је свијетао, као и анђелски, а нарочито треба да се ослободимо од братомржње, од мржње и пакости према онима који другачије мисле, другачије живе, који су друге вјере“, поучавао је Преосвећени владика Јоаникије. Истакао је да се, осим поста, треба и заједнички Богу молити, јер Бог нарочито воли саборно славословље и молитву. „Цио свијет је, драга браћо и сестре, у неком врењу, кризи, проблемима. Цијело човјечанство је, заправо, један човјек, Адамово потомство, сви се сједињујемо у једном. Кад би Бог дао да повјерујемо у Христа Господа како ваља, онда би међу људима настало јединство, на земљи би настао рај, али, на жалост, нема те сагласности. Макар, мало, ми хришћани приближавамо се тој сагласности. То је наша дужност, да се Богу молимо за нас, наше породице, наше ближње, за Цркву Божју, за јединство Цркве Божје, за оне који су угрожени, који су сиромашни, који су одбачени, који су презрени, који су болесни, нарочито према њима да покажемо љубав, пажњу, саосјећање, самилост. То је оно што Бог прима као велики дар“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Сабрани који посте Божићни пост, приступили су Светом Причешћу. Након службе, владика Јоаникије је, у селу Главацама код Берана, обишао локацију, коју је за изградњу Храма Светог Николе, нашој Цркви приложио г. Предраг Божовић. Надлежни парох, јереј Ненад Бубања са иницијативним Црквеним одбором припрема превод земљишта у власништво Епархије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Одбор за просвету и културу Епархије браничевске и Институт за систематско богословље Православног богословског факултета Универзитета у Београду публиковали су зборник радова са Научног богословског скупа одржаног 21. маја 2018. године у манастиру Покајница, поводом прославе два века оснивања манастира, под називом „Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури“. Садржај: Богословско-философске претпоставке покајања Епископ проф. др Игнатије Мидић, „Литургија и покајање“ Проф. др Богољуб Шијаковић, „Ка једној философији праштања“ Презвитер доц. др Александар Ђаковац, „Есхатолошка димензија покајања“ Проф. др Дражен Перић, „Покајање — благодатни дар онтолошког јединства и човекољубља Божијег“ Покајање у отачком, литургијском и канонском предању Проф. др Раде Кисић, „Покајање као compunctio amoris у учењу Светог Григорија Двојеслова“ Протођакон доц. др Предраг Петровић, „Порекло зла у спису „О божанским именима“ божанственог Дионисија Ареопагита“ Доц. др Србољуб Убипариповић, „Света тајна исповести и покајања и обнова литургијског живота у Православној Цркви: извесне недоумице и актуелни изазови“ Презвитер доц. др Зоран Деврња, „Покајање у канонском предању Цркве и савремена црквеносудска пракса“ Покајање и други Ђакон доц. др Здравко Јовановић, „Преумљење и постмодерни заокрет — контекстуална конвергентност појмова“ Протођакон доц. др Златко Матић, „Света тајна (сакрамент) исповести и покајања у Римокатоличкој Цркви: од Тридентског до Другог ватиканског концила (и назад?)“ Извор: Српска Православна Црква
  15. Садржај: Богословско-философске претпоставке покајања Епископ проф. др Игнатије Мидић, „Литургија и покајање“ Проф. др Богољуб Шијаковић, „Ка једној философији праштања“ Презвитер доц. др Александар Ђаковац, „Есхатолошка димензија покајања“ Проф. др Дражен Перић, „Покајање — благодатни дар онтолошког јединства и човекољубља Божијег“ Покајање у отачком, литургијском и канонском предању Проф. др Раде Кисић, „Покајање као compunctio amoris у учењу Светог Григорија Двојеслова“ Протођакон доц. др Предраг Петровић, „Порекло зла у спису „О божанским именима“ божанственог Дионисија Ареопагита“ Доц. др Србољуб Убипариповић, „Света тајна исповести и покајања и обнова литургијског живота у Православној Цркви: извесне недоумице и актуелни изазови“ Презвитер доц. др Зоран Деврња, „Покајање у канонском предању Цркве и савремена црквеносудска пракса“ Покајање и други Ђакон доц. др Здравко Јовановић, „Преумљење и постмодерни заокрет — контекстуална конвергентност појмова“ Протођакон доц. др Златко Матић, „Света тајна (сакрамент) исповести и покајања у Римокатоличкој Цркви: од Тридентског до Другог ватиканског концила (и назад?)“ Публиковање књиге помогла је Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 271.2-55-549(082) НАУЧНИ богословски скуп Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури (2018 ; Манастир Покајница) Зборник радова / Научни богословски скуп Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури, Манастир Покајница, 21. мај 2018. ; Златко Матић, уредник. - Београд : Институт за Систематско богословље Православног богословског факултета Универзитета у Београду ; Пожаревац : Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, 2018 (Ужице : Графичар). - 205 стр. : илустр. ; 20 cm На насл. стр.: Поводом прославе два века оснивања манастира Покајница. - Слике аутора. - Тираж 200. - Белешке о ауторима уз текст. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија уз сваки рад. ISBN 978-86-87329-63-8 a) Свете тајне - Покајање - Православна црква - Зборници COBISS.SR-ID 269958156 https://izdavastvo.sabornost.org/zbornik-pokajnica
  16. Одбор за просвету и културу Епархије браничевске у сарадњи са Институтом за систематско богословље Православног богословског факултета БУ је заједнички публиковао зборник радова са Научног богословског скупа одржаног 21. маја 2018. године у манастиру Покајница, поводом прославе два века оснивања манастира, под називом „Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури“. Садржај: Богословско-философске претпоставке покајања Епископ проф. др Игнатије Мидић, „Литургија и покајање“ Проф. др Богољуб Шијаковић, „Ка једној философији праштања“ Презвитер доц. др Александар Ђаковац, „Есхатолошка димензија покајања“ Проф. др Дражен Перић, „Покајање — благодатни дар онтолошког јединства и човекољубља Божијег“ Покајање у отачком, литургијском и канонском предању Проф. др Раде Кисић, „Покајање као compunctio amoris у учењу Светог Григорија Двојеслова“ Протођакон доц. др Предраг Петровић, „Порекло зла у спису „О божанским именима“ божанственог Дионисија Ареопагита“ Доц. др Србољуб Убипариповић, „Света тајна исповести и покајања и обнова литургијског живота у Православној Цркви: извесне недоумице и актуелни изазови“ Презвитер доц. др Зоран Деврња, „Покајање у канонском предању Цркве и савремена црквеносудска пракса“ Покајање и други Ђакон доц. др Здравко Јовановић, „Преумљење и постмодерни заокрет — контекстуална конвергентност појмова“ Протођакон доц. др Златко Матић, „Света тајна (сакрамент) исповести и покајања у Римокатоличкој Цркви: од Тридентског до Другог ватиканског концила (и назад?)“ Публиковање књиге помогла је Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 271.2-55-549(082) НАУЧНИ богословски скуп Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури (2018 ; Манастир Покајница) Зборник радова / Научни богословски скуп Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури, Манастир Покајница, 21. мај 2018. ; Златко Матић, уредник. - Београд : Институт за Систематско богословље Православног богословског факултета Универзитета у Београду ; Пожаревац : Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, 2018 (Ужице : Графичар). - 205 стр. : илустр. ; 20 cm На насл. стр.: Поводом прославе два века оснивања манастира Покајница. - Слике аутора. - Тираж 200. - Белешке о ауторима уз текст. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија уз сваки рад. ISBN 978-86-87329-63-8 a) Свете тајне - Покајање - Православна црква - Зборници COBISS.SR-ID 269958156 https://izdavastvo.sabornost.org/zbornik-pokajnica View full Странице
  17. Ретко која од прича које нам је Христос оставио као меку храну за разумевање Царства Небеског је тако недвосмислена и јасна као прича коју слушамо на Литургији ове недеље. Цар, господар, сређује рачуне. Каса се изпразнила и он мора да наплати заостале дугове поданика. Креће од великих дужника. У Старом веку они који нису могли да издржавају своју породицу били су продавани у робље или су сами себе продавали кад више нису могли да испуне своје финансијске обавезе. Већ то кад погледамо из данашње перспективе буди нам приличну нелагодност. Колико људи данас не успева да дође до позитивног финансијског функционисања, тоне у дугове, колико је оних који се тихо сами продају у робље јер немају другог излаза. То људима ломи вољу, смањује снагу. Роб нема право да се буни. У старим демократијама роб није имао право да гласа. Данас ту постоји разлика - баш зато што је роб, контролисан, има право да учествује у нововековној демократији... Вратимо се Христовој причи. Господар нема друго решење да наплати огроман дуг од повереника него да и њега и његову жену и децу прода у робље и тако намири ако не цео, онда већину дуга. Господарев поданик пада му пред ноге и моли га да сачека мало и обећава да ће пронаћи новац. И цар се сажали. Пусти дужника, па му чак и опрости дуг кад види колико је овај заиста очајан и да нема како да врати дуг. Е, сад. Кад, некада богати царев поданик изађе на слободу, он и даље нема новца. Крене да прикупља новац од својих дужника. Од свог другара покушава да наплати дуг несравњиво мањи од онога колико се он задужио код Господара. Другар му очајан пада пред ноге и слично као што је недавно овај молио пред Господарем, моли одлагање исплате дуга. Помиловани од Господара бива немилосрдан према свом другу и баца га у тамницу док га неко не откупи. Њихови заједнички другари виде шта се десило и растужени одлазе да све пријаве Господару. Разгневљен Господар позива незахвалног и злог слугу којем је опростио дуг а да овај није сматрао да свом пријатељу опрости много мањи дуг. Баци га мучитељима док родбина или већ ко не нађу паре да га откупе. "Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрешења њихова", завршава причу Христос. Прилично недвосмислено. Али Христос на почетку не каже да је ово прича о казни и паклу, него прича о Царству Небеском. Царство Небеско се гради овде на земљи праштањем. Једино што ми обећавамо Богу у молитви "Оче наш", молећи га за сва добра, је праштање: " ...и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим". Ако не праштамо, како смо обећали, све остало је потпуно шупље калкулантско мољакање. Не стајање пред Богом и разговор са Њим. Није увек лако праштати, али онај ко уме да прашта, гради овде Царство Небеско. Већ овде, на земљи се усељава у Царство Небеско. Доводи Царство Небеско међу људе. Пребива и овде у Царству Небеском. Свако нека се запита - уме ли да прашта? Да ли прашта? Да ли шири Царство Небеско међу људима? Праштати не значи уводити релативност у све. Прашта се ономе над којим имаш силу. Савладаном противнику, дужнику, неком ко те је повредио, оштетио, а сад је пред твојим ногама, имаш моћ да о њему одлучујеш, неког од кога си тренутно или трајно јачи. Прашта се и оном ко те је само увредио, јер је штету нанео само твојој сујети и тиме ти заправо учинио услугу. Праштање свакоме, иако њему твој опроштај ништа не значи, може понекад бити самопреварни знак духовне отмености али и кукавичлука, опортунизма. Идеал јесте опростити свима све, али ретки су велики људи који то искрено могу. Старац Вукашин из Клепаца опрашта зликовцу који га мучи, али зато што је заиста јачи од њега. Пред собом види болест. Имитативне пречице понекад могу да воде у гордост. Ако можете - да, опростите свима све. Али треба добро себе испитати да ли је то искрено. Они који опраштају јачима од себе а не опраштају слабијима лажу саме себе. Они заправо не умеју да праштају. Свакоме је нешто опроштено, Од Бога или од људи. А не праштају они који се нису покајали,они који нису захвални због тога што им је опроштено. Ако се озбиљно загледамо у наша срца - свако ће наћи понешто што треба да му опросте Бог и људи. Ако види да му није опроштено треба да моли опроштај, а ако осећа да му је опроштено, треба да запечати то захвалношћу и одбацивањем пута који га води у исту грешку. И треба да прашта свима којима је потребан опроштај. Иначе ће пострадати, од Бога и људи, а за то ће бити сам одговоран. Можда је једини озбиљан разлог да се неко не причести на Светој Литургији то да је приступа Путиру, а да није опростио свима којима је могао. Па и себи. Ако желимо Царство Божије, Царство Небеско, вечност љубави и потпуности - праштајмо. Од срца, не само на речима. Задобијајући Царство Небеско од Господара добијамо га и за оне око нас. А потребно је само да - опростимо. Извор
  18. Kako i zašto oprostiti Kad smo zaista povređeni, poslednje što nam pada na pamet jeste da oprostimo. Nešto iznutra traži osvetu. Oko za oko, suza za suzu, zub za zub, ljutnja za ljutnju. Logika emocionalne odmazde: želim da osetiš kako se ja osećam, želim da ti vratim taj paketić emotivnog otrova. Da bismo zaista oprostili i oslobodili se razarajućeg tereta povređenosti, treba da prevaziđemo logiku odmazde i počnemo da negujemo logiku saosećanja. Gubeći se u vlastitim osećanjima, neki ljudi počnu da „vraćaju“ u želji da povrede osobu na isti način na koji su sami bili povređeni. Međutim, takvim se ponašanjem samo udaljavaju od sebe. Uzmimo primer žene koja je, pošto je otkrila da njen suprug ima ljubavnicu, odlučila da i sama nađe ljubavnika. Na taj mu se način „osvetila“, a zapravo je samo postala udaljenija od onoga što je njeno prirodno funkcionisanje. Htela je da zadrži supruga, ali nije mogla da mu oprosti, pa je ljutnju zamenila ljubavništvom iz osvete. Tako je postala „kao on“. Iz straha od gubitka, zanemarila je da sagleda kako bi za nju bilo prirodno da reši taj problem i preuzela je njegovu metodu koja ju je samo rastrojila. Izrazite osećanja Svako povređivanje doživljavamo kao vrstu agresije i zbog nesnalaženja u situaciji, iz nemogućnosti da oprostimo, ponekad se identifikujemo s agresorom. To znači da postoji opasnost da postanemo poput onoga ko nas je povredio. Na taj način kao da se osiguravamo od budućeg, sličnog povređivanja. Osećamo se naoružanima onim čime smo sami bili povređeni, po logici „ako te neko na ulici ubode nožem, sledeći put izađi napolje s nožem u džepu“. Ko zna, u nekom trenutku možda nekoga i ubodeš. Dok te rana boli, zaboravljaš da se pitaš da li ti je to u prirodi ili ne. Nož je metafora psihičke, emocionalne povrede. Takvim naoružavanjem stvara se prividna ravnoteža – sada i ja mogu učiniti ono što je učinjeno meni – a ono što se zapravo događa jeste da povređena osoba prihvata tuđa pravila igre i na sebi primenjuje model funkcionisanja koji nije njen. Tako se loš, povređujući obrazac funkcionisanja širi, preslikava na druge i samim tim (kao delotvoran sistem emocionalnog preživljavanja) jača. Kad smo povređeni, kao da stalno zaboravljamo onu najjednostavniju istinu (koja je i inače prečesto van dohvata uma sklonog stalnim komplikacijama), a to je da možemo da budemo i da smemo da se pokažemo onakvima kakvi zaista jesmo: tužni, ljuti, preplašeni, deprimirani. Naše je osnovno ljudsko pravo da izrazimo kako se osećamo. Manevar koji povređena osoba često napravi ne bi li se zaštitila od vlastitih neželjenih osećanja jeste beg iz srca u glavu. Naša osećanja smeštena su u grudima. Tu stanuju toplina, ljubav i mir, ali i težina, tuga i bol. Kad pobegnemo iz grudi u glavu, ohladimo se, obuhvatimo situaciju racionalno, pohvatamo konce i imamo osećaj kontrole. Razmišljajući o mogućim situacijama i dijalozima, pokušavamo da predvidimo svoje i tuđe reakcije simulirajući stvarnost pomoću fantazije. Testirajući sve moguće opcije, rešavajući mentalne ukrštenice razapete među neuronima u mozgu, sve više zaboravljamo da boravimo niže, u dualnom carstvu – kako praznine i bola tako i mekoće i mira – u carstvu svojih osećanja. Ne osećamo se uvek srećno i na vrhuncu. Tek kada smo u stanju da priznamo sebi da je paleta naših osećanja vrlo široka i da obuhvata i svetle i tamne tonove, možemo biti u kontaktu s onim kako se zaista osećamo. Neki ljudi uopšte nisu u stanju da prihvate i priznaju vlastitu povređenost. To smatraju znakom slabosti i pred sobom i pred drugima. Pod tom iluzijom nepovredivosti krije se, zapravo, velika osetljivost. Greške roditelja Unutrašnja krhkost dobro je spakovana pod masku emocionalne nedodirljivosti koja osobu onemogućava da oseti sebe, druge i punoću života. Prirodno je da smo povredivi. Ne, naravno, od svakoga i ne na bilo koji način, ali doza osetljivosti mora da postoji, inače smo zatvoreni u statičnu, „dovršenu“ sliku o sebi i ne možemo da napredujemo. Budući da je jedan od najzahtevnijih poteza što se tiče praštanja oprostiti svojim roditeljima, mnogi se postavljaju „iznad“ emotivnog bola koji su im roditelji svojim postupcima naneli. Tu nastupaju različita opravdanja tipa: „I njihovi su roditelji činili iste greške“ ili „Radili su najbolje kako su znali“ i sl. To mogu biti činjenice, ali ne i opravdanja. Verovatno je i Hitler imao nesrećno detinjstvo. Je li time to što je činio opravdano? Većina roditelja napravila je mnogo grešaka u odgajanju dece. Moći osetiti ljutnju i tugu zbog njihovih postupaka zapravo je temelj praštanja. Tek kada sebi dopustimo „zabranjena“ osećanja prema svojim roditeljima, možemo da počnemo da ih doživljavamo kao obične ljude koji greše, a ne kao tatu i mamu koji se, po nepisanom pravilu, moraju opravdavati, poštovati i voleti. Svaki proces praštanja počinje suočavanjem s osećanjima za koja bismo najradije želeli da ih nema. Posle toga, kad smo u kontaktu s vlastitom povređenošću, možemo da pokušamo da sagledamo šta nas zapravo boli. Kakve smo poruke o sebi dobili time što smo bili izloženi ponašanju koje nas je povredilo? Ako je povreda, na primer, centralizovana oko poruke „Ti ne vrediš“ ili „Ti ne zaslužuješ pažnju“, onda se možemo zapitati da li je to i inače naš problem. Provlači li se taj obrazac i kroz druge odnose? Pošto sagledamo centar svoje povrede, ljutnja ili tuga koju osećamo više neće biti ista jer će fokus s druge osobe (ti si me povredio/povredila) biti pomeren na nas (moja povređenost govori mi nešto o meni). Kuda s povređenošću Ljudi koji u sebi nose puno krivice ponekad konstantno kopaju po sebi. Sama reč krivica govori da je tu u pitanju iskrivljena slika sebe, kao u talasastom ogledalu. Pokušavajući da ispravimo tu sliku o sebi konstantnim razmišljanjem o tome šta smo pogrešno uradili, samo je još više iskrivljujemo. Takvo razmišljanje uvek iznova vraća vlastita neprijatna osećanja. Druga osoba pri tom je na pijedestalu, u nadređenom položaju prema ja koje se koprca u pronalaženju greške u vlastitom sistemu. Greške, međutim, postoje i u sistemima drugih. Istina je da ne možemo menjati druge već jedino sebe, ali to ne znači da ne smemo jasno i glasno da izrazimo ono što nam je zasmetalo, izazvalo tugu, ljutnju ili želju za prekidom odnosa. Kad smo u stanju da to kažemo drugoj osobi, ali ne iz želje da nam se izvini, opravda ili iskupi, onda to znači da smo iznutra, sami sa sobom, započeli proces praštanja. Mnogi ljudi nisu u stanju ili odbijaju da shvate i da se osveste gde su pogrešili. No, upravo zbog potrebe da taj neko uvidi i prizna vlastitu slabost ili problem i izvini se za svoje ponašanje, naš unutrašnji mir zavisi od nje ili njega, što povređenosti pridaje i osećaj bespomoćnosti. Mnogi se, čekajući da taj neko otvori oči, dobrano načekaju. Neki nikad ne dočekaju, a grizu se jer bez toga nisu u stanju da oproste. Proces bezuslovnog opraštanja (kad se ne traži ili ne očekuje ništa za uzvrat) može biti olakšan produbljivanjem razumevanja nečijeg ponašanja. Na primer, ako neko odbija, odbacuje ili obezvređuje nečiju ljubav iz straha od bliskosti, to znači da emociju ljubavi doživljava kao napad. To je, zapravo, vrlo tužno. Takav problem osobu čini emocionalno hendikepiranom, izolovanom i nesrećnom. Ljutnju i tugu, pošto im se dopustilo da postoje i da budu izražene, zamenjuje saosećanje. Na taj način pomičemo pažnju s delovanja koje nas je povredilo, na osobu koja stoji iza takvog ponašanja. Povređivanje često proizlazi iz vlastitog bola onog koji povređuje, samo što zbog pomanjkanja informacija o drugoj osobi to nismo uvek u stanju da razumemo. U osnovi saosećanja je pomirenost sa situacijom kakva jeste i jednom kad osetimo saosećanje, istinsko je praštanje nadomak ruke. Ljudi često maltretiraju i izražavaju agresiju jer su i sami bili žrtve fizičkog ili emocionalnog zlostavljanja. Iz vlastite nemoći izvukli su pouku da se, kako bi preživeli, moraju identifikovati s tim „moćnikom“. Međutim, iako svako zašto ima svoje zato, to ne znači da je takvo ponašanje opravdano i da ga treba tolerisati. Dubljim razumevanjem uzroka i posledica nečijeg ponašanja možemo se osloboditi vezujućih niti koje se na emotivnom nivou luče iz rane povređenosti. Saosećanje oslobađa, rastvara nevidljive spone koje ljude vežu da se ponašaju po ustaljenim obrascima koji ih drže zajedno, a zapravo ih unesrećuju. Kad oseti saosećanje, kad je u stanju da kaže: „Meni je, zapravo, nje/njega žao“, čovek onda može da autonomno odluči: otići ili ostati, pokušati još nešto ili ne pokušati. Nedovršeni emotivni procesi nastavljaju se i posle smrti onog kojem se nešto zamera. Ako neko ne može da oprosti neke postupke umrloj majci ili ocu, onda je važno dovršiti to na neki drugi način – terapijskim procesom ili nekim drugim korigujućim odnosom u kojem se slobodno mogu izraziti osećanja. Oslobođenje je uvek moguće. Kako će se odvijati, pitanje je strpljenja, samosvesti i iskrenosti prema samome sebi. U procesu je uvek važno da budemo tamo gde jesmo, da se osvesti ono iznutra, umesto da iz silne potrebe za oslobođenjem sami sebe lažemo da smo oprostili ili da iz silne potrebe da nekoga zadržimo pogrešno verujemo kako nema druge nego trpeti. Dubinsko otpuštanje, opraštanje onome od koga smo se osetili povređenima, zahteva stalno suočavanje sa samim sobom. Ići prema srži svog ljudskog postojanja znači upoznavati se kako sa svojim kvalitetima tako i sa svojim slabostima i svojim bolom. Zaboravih link http://www.hendidrustvo.info/forum/index.php/topic,1399.0.html
  19. Епархија браничевска ове године прославља значајан јубилеј – два века оснивања манастира Покајница. Тим поводом, са благословом епископа браничевског, проф. др Игнатија (Мидића), Одбор за просвету и културу Епархије и Институт за систематско богословље ПБФ УБ, организовали су једнодневни богословски научни скуп, који има за циљ промишљање широке и изазовне теме покајања у актуелном моменту живота Цркве, њеног постојања и сведочења у плуралистичком друштву. Сагледавајући богословље у контексту служења Цркви, организатори су предвидели као оквирни предлог следеће аналитичке опсеге проучавања теме покајања, праштања и спасења: библијске претпоставке покајања; учење о покајању у светоотачком Предању; покајање, исповест и Евхаристија Цркве; сотириолошки аспекти покајања; покајање, праштање и кинонија; покајање као антрополошки феномен; покајање и праштање у новом социолошком контексту. Предавачи: епископ браничевски проф. др Игнатије (Мидић) проф. др Богољуб Шијаковић протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић проф. др Предраг Драгутиновић протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо проф. др Дражен Перић проф. др Раде Кисић протођакон доц. др Предраг Петровић доц. др Србољуб Убипариповић ђакон доц. др Здравко Јовановић јереј доц. др Зоран Деврња јереј доц. др Александар Ђаковац протођакон доц. др Златко Матић јереј асистент др Вукашин Милићевић Извор: Телевизија Храм
  20. Одбор за просвету и културу Епархије браничевске и Институт за систематско богословље ПБФ УБ организовали су једнодневни тематски научни богословски скуп Испунило се време и приближило се Царство Божје; покајте се и верујте у Јеванђеље (Мк 1, 15) Покајање, праштање и спасење у савременој (постмодерној) култури Епархија браничевска ове године прославља значајан јубилеј – два века оснивања манастира Покајница. Тим поводом, са благословом епископа браничевског, проф. др Игнатија (Мидића), Одбор за просвету и културу Епархије и Институт за систематско богословље ПБФ УБ, организовали су једнодневни богословски научни скуп, који има за циљ промишљање широке и изазовне теме покајања у актуелном моменту живота Цркве, њеног постојања и сведочења у плуралистичком друштву. Сагледавајући богословље у контексту служења Цркви, организатори су предвидели као оквирни предлог следеће аналитичке опсеге проучавања теме покајања, праштања и спасења: библијске претпоставке покајања; учење о покајању у светоотачком Предању; покајање, исповест и Евхаристија Цркве; сотириолошки аспекти покајања; покајање, праштање и кинонија; покајање као антрополошки феномен; покајање и праштање у новом социолошком контексту. Предавачи: епископ браничевски проф. др Игнатије (Мидић) проф. др Богољуб Шијаковић протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић проф. др Предраг Драгутиновић протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо проф. др Дражен Перић проф. др Раде Кисић протођакон доц. др Предраг Петровић доц. др Србољуб Убипариповић ђакон доц. др Здравко Јовановић јереј доц. др Зоран Деврња јереј доц. др Александар Ђаковац протођакон доц. др Златко Матић јереј асистент др Вукашин Милићевић Извор: Телевизија Храм View full Странице
  21. У обраћању након богослужења Владика Фотије је рекао да је дошао у мученичку Сребреницу да се помоли за покој душа православних Срба, али и других који су у посљедњем рату настрадали на овим просторима. "Вјерујемо у Вазнесење Господње и други долазак Христа да донесе правду и суд Божији о свим дјелима која су почињена. Молимо се за душе наших пострадалих јер у молитви су ријечи утјехе, праштања и наде. Трагедија овога свијета није јача од љубави Божије, а Господ је побједитељ смрти, сваког зла и невоља и зато му се молимо и изражавамо поштовање према свим настрадалим јер су људска бића", поручио је Владика Фотије. Владика је освештао и новоизграђени парохијски дом код цркве Вазнесења Господњег у Дугом Пољу код Сребренице и обавио славски обред у овој цркви која данас слави своју крсну славу. У кратком обраћању великом броју окупљених вјерника Владика Фотије је рекао да мученичка Сребреница треба да буде мјесто праштања и помирења и да други долазак Христов на земљу треба да донесе правду за све што није рађено по Божијој вољи. Владика Фотије је поручио вјерном народу да воли своје и поштује друге и да радећи и живећи у миру и љубави остане на овом простору "на многаја љета". Након вјерског обреда приређен је културни програм у коме је наступио гуслар Душан Пејић, пјесник Војин Остојић и дјечији женски црквени хор, а потом и трпеза љубави, након чега ће услиједити народно весеље у црквеној порти. "Радови на изградњи цркве у Дугом Пољу започети су на Спасовдан 2010. године, али су прекидани због опструкције тадашње општинске бошњачке власти, а настављени су захваљујући Богу, вјерном народу и добијању сагласности од ресорног министарства Републике Српске", објаснио је отац Александар Млађеновић, свештеник у Сребреници. Градњу цркве на српском земљишту, које је породица Илић поклонила за изградњу богомоље, оспоравала су бошњачка удружења погинулих и несталих, а затим и локална бошњачка власт која није дала грађевинску дозволу за изградњу. Ова удружења су у почетку подржали и представници неких међународних организација и амбасаде неких земаља у БиХ. Свештеник Млађеновић подсјетио је да послије опструкције и дугог "ћутања тадашње општинске администрације", којој је достављена сва тражена, законом прописана документација, није добијена грађевинска дозвола од општине. Он је навео да су се потом обратили Министарству за просторно уређење, грађевинарство и екологију Републике Српске које је дало одобрење за изградњу, црква је изграђена и у њој се организује вјерски живот. Црква је изграђена радом и жељом Срба из сребреничких села Дуго Поље, Жути Мост, Пећишта, Студенац и Биљача, братуначког села Загони, прилозима других вјерника са подручја ове двије општине, а посебно Срба рођених у овим крајевима који живе у иностранству и Србији из које су многи дали прилоге и за изградњу парохијског дома. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  22. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије данас је у храму Покрова Пресвете Богородице у Сребреници први пут служио Свету Литургију којој је присуствовао велики број вјерника. У обраћању након богослужења Владика Фотије је рекао да је дошао у мученичку Сребреницу да се помоли за покој душа православних Срба, али и других који су у посљедњем рату настрадали на овим просторима. "Вјерујемо у Вазнесење Господње и други долазак Христа да донесе правду и суд Божији о свим дјелима која су почињена. Молимо се за душе наших пострадалих јер у молитви су ријечи утјехе, праштања и наде. Трагедија овога свијета није јача од љубави Божије, а Господ је побједитељ смрти, сваког зла и невоља и зато му се молимо и изражавамо поштовање према свим настрадалим јер су људска бића", поручио је Владика Фотије. Владика је освештао и новоизграђени парохијски дом код цркве Вазнесења Господњег у Дугом Пољу код Сребренице и обавио славски обред у овој цркви која данас слави своју крсну славу. У кратком обраћању великом броју окупљених вјерника Владика Фотије је рекао да мученичка Сребреница треба да буде мјесто праштања и помирења и да други долазак Христов на земљу треба да донесе правду за све што није рађено по Божијој вољи. Владика Фотије је поручио вјерном народу да воли своје и поштује друге и да радећи и живећи у миру и љубави остане на овом простору "на многаја љета". Након вјерског обреда приређен је културни програм у коме је наступио гуслар Душан Пејић, пјесник Војин Остојић и дјечији женски црквени хор, а потом и трпеза љубави, након чега ће услиједити народно весеље у црквеној порти. "Радови на изградњи цркве у Дугом Пољу започети су на Спасовдан 2010. године, али су прекидани због опструкције тадашње општинске бошњачке власти, а настављени су захваљујући Богу, вјерном народу и добијању сагласности од ресорног министарства Републике Српске", објаснио је отац Александар Млађеновић, свештеник у Сребреници. Градњу цркве на српском земљишту, које је породица Илић поклонила за изградњу богомоље, оспоравала су бошњачка удружења погинулих и несталих, а затим и локална бошњачка власт која није дала грађевинску дозволу за изградњу. Ова удружења су у почетку подржали и представници неких међународних организација и амбасаде неких земаља у БиХ. Свештеник Млађеновић подсјетио је да послије опструкције и дугог "ћутања тадашње општинске администрације", којој је достављена сва тражена, законом прописана документација, није добијена грађевинска дозвола од општине. Он је навео да су се потом обратили Министарству за просторно уређење, грађевинарство и екологију Републике Српске које је дало одобрење за изградњу, црква је изграђена и у њој се организује вјерски живот. Црква је изграђена радом и жељом Срба из сребреничких села Дуго Поље, Жути Мост, Пећишта, Студенац и Биљача, братуначког села Загони, прилозима других вјерника са подручја ове двије општине, а посебно Срба рођених у овим крајевима који живе у иностранству и Србији из које су многи дали прилоге и за изградњу парохијског дома. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице
  23. У подне, код споменика Породица, окупили су се представници Српске Православне Цркве, Јеврејске општине у Новом Саду, представници Војске Србије, Града Новог Сада, политички и културни делатници, амбасадори Израела и Мађарске, као и многобројни народ који је дошао да увелича овај молитвени догађај и да покаже јединство свих који се с тугом у срцу сећају невино страдалих жртава. На самом почетку програма, градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић позвао је присутне да минутом ћутања одају пошту жртвама Новосадске рације. Вучевић је рекао да датуми нису само део историје и сећања, већ су и велика животна лекција за све нас, али и за оне после нас. Нема куће нити породице која не памти неког страдалог претка, комшију, пријатеља, и како се ширио град ширило се и сећање на све невине жртве Новосадске рације. Сви они којима је Нови Сад постао дом, знају да је ово место на којем се застане и замисли над тим како сви треба да будемо људи и да поштујемо живот, истакао је градоначелник Новог Сада. У име Српске Православне Цркве помен је служио Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, уз саслужење умировљеног владике милешевског Филарета, новосадског свештенства и ђаконства. После служења помена, владика Иринеј је, поздравивши присутне, у својој беседи рекао да ће све жртве страшне Новосадске рације заувек бити упамћене као невине жртве. Те убице су више самоубице него било шта друго, јер невине душе нису изгубљене жртве. Невине душе живе у вечној заједници, а то значи у вечном блаженству са Богом и Бог са њима. Сама чињеница да је неко невин страдао чини га достојним Божје љубави и Божје заједнице. Дотле, џелате чека њихова добровољно изабрана богоотуђеност кроз све векове и сву вечност. Тужније и трагичније судбине од те нема, рекао је Епископ бачки и истакао да су мир, помирење и праштање предуслов да се злочини не понављају. Свако од нас треба и дужан је да најпре исправља себе да би могао да исправља друге, да најпре у својој души стиче мир са Богом, па онда и са другим људима и са Божјом творевином у целини. Да научи да прашта да би и њему било опроштено, да научи да љуби и непријатеље своје да би наследио Царство Небеско, поручио је владика Иринеј присутнима који су се окупили на Кеју поводом обележавања Новосадске рације. Програм је настављен молитвеним поменом, који је у име Јеврејске заједнице Србије, одржао господин Исак Асиел, врховни рабин Србије. Господин Асиел је, са неколико речи, подсетио јавност на страшне догађаје из наше историје који треба да нам буду упозорење за будућност. Цвеће на споменик Породица положили су председник Покрајинске владе г. Игор Мировић, градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић, амбасадори Мађарске и Израела, затим представници Јеврејске општине Нови Сад, Савеза Јеврејских општина Србије, Матице ромске, као и потомак жртава Бранислав Милић. Венац са брода Речне флотиле спустио је председник Скупштине града Новог Сада г. Здравко Јелушић. После програма уприличеног на Кеју жртава рације, присутни су се упутили ка новосадској плажи Штранд, где је служен помен код спомен-плоче жртвама Рације. У програму одржаном на Кеју жртава рације су учествовали хор Саборне цркве Свети Георгије и хор новосадске Јеврејске општине Хашира. Извор: Епархија бачка
  24. -Обележена 76. годишњица новосадске рације- На новосадском Кеју жртава рације, 23. јануара 2018. године, обележена је 76. годишњица трагичног догађаја у којем су припадници мађарске фашистичке окупационе војске од 21. до 23. јануара 1942. године побили и под лед Дунава бацили више хиљада Новосађана. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У подне, код споменика Породица, окупили су се представници Српске Православне Цркве, Јеврејске општине у Новом Саду, представници Војске Србије, Града Новог Сада, политички и културни делатници, амбасадори Израела и Мађарске, као и многобројни народ који је дошао да увелича овај молитвени догађај и да покаже јединство свих који се с тугом у срцу сећају невино страдалих жртава. На самом почетку програма, градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић позвао је присутне да минутом ћутања одају пошту жртвама Новосадске рације. Вучевић је рекао да датуми нису само део историје и сећања, већ су и велика животна лекција за све нас, али и за оне после нас. Нема куће нити породице која не памти неког страдалог претка, комшију, пријатеља, и како се ширио град ширило се и сећање на све невине жртве Новосадске рације. Сви они којима је Нови Сад постао дом, знају да је ово место на којем се застане и замисли над тим како сви треба да будемо људи и да поштујемо живот, истакао је градоначелник Новог Сада. У име Српске Православне Цркве помен је служио Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, уз саслужење умировљеног владике милешевског Филарета, новосадског свештенства и ђаконства. После служења помена, владика Иринеј је, поздравивши присутне, у својој беседи рекао да ће све жртве страшне Новосадске рације заувек бити упамћене као невине жртве. Те убице су више самоубице него било шта друго, јер невине душе нису изгубљене жртве. Невине душе живе у вечној заједници, а то значи у вечном блаженству са Богом и Бог са њима. Сама чињеница да је неко невин страдао чини га достојним Божје љубави и Божје заједнице. Дотле, џелате чека њихова добровољно изабрана богоотуђеност кроз све векове и сву вечност. Тужније и трагичније судбине од те нема, рекао је Епископ бачки и истакао да су мир, помирење и праштање предуслов да се злочини не понављају. Свако од нас треба и дужан је да најпре исправља себе да би могао да исправља друге, да најпре у својој души стиче мир са Богом, па онда и са другим људима и са Божјом творевином у целини. Да научи да прашта да би и њему било опроштено, да научи да љуби и непријатеље своје да би наследио Царство Небеско, поручио је владика Иринеј присутнима који су се окупили на Кеју поводом обележавања Новосадске рације. Програм је настављен молитвеним поменом, који је у име Јеврејске заједнице Србије, одржао господин Исак Асиел, врховни рабин Србије. Господин Асиел је, са неколико речи, подсетио јавност на страшне догађаје из наше историје који треба да нам буду упозорење за будућност. Цвеће на споменик Породица положили су председник Покрајинске владе г. Игор Мировић, градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић, амбасадори Мађарске и Израела, затим представници Јеврејске општине Нови Сад, Савеза Јеврејских општина Србије, Матице ромске, као и потомак жртава Бранислав Милић. Венац са брода Речне флотиле спустио је председник Скупштине града Новог Сада г. Здравко Јелушић. После програма уприличеног на Кеју жртава рације, присутни су се упутили ка новосадској плажи Штранд, где је служен помен код спомен-плоче жртвама Рације. У програму одржаном на Кеју жртава рације су учествовали хор Саборне цркве Свети Георгије и хор новосадске Јеврејске општине Хашира. Извор: Епархија бачка View full Странице
×
×
  • Креирај ново...