Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'српској'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Оооо Ваша Светости (Порфирије) моли Вас многонапаћени обесправљени Српски народ, потлачена безнадежна сиротиња да подигнете свој глас против сотонске неправде, зулума, крађе, бахатости, лицемерја, насиља, против оних/оног који уништава цијели народ....молимо Вас сачувајте ово народа што је остало у Републици Српској https://m.youtube.com/watch?v=ah34ACfzCSw
  2. Фото: СНСЦГ Пише: Димитрије Марковић Са запрепашћењем и жалошћу сам прочитао вест о гостовању Горана Шарића на трибини у Српској кући у Подгорици 08. 07. 2022 г. у организацији Српског информативно-културног центра „Свети Сава” и Српског националног савјета Црне Горе. Са запрепашћењем и жалошћу, а у складу са речима: „Нико не може два господара служити јер или ће једнога мрзети, а другога љубити, или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону” (Мт. 6, 24). Разлози за то су следећи: 1) Горан Шарић је један од водећих пропагатора неопаганизма и различитих јеретичких учења. Између осталог, он износи претпоставку да Исус Христос није постојао већ да је „Исус” био назив за халуциногену биљку под чијим дејством су апостоли проповедали, 2) Горан Шарић се лажно представља као историчар. Наиме, звање „доктора историјских наука” он је купио на фиктивном Институту за националну историју Мирољуба Петровића, 3) Поврх свега, апсурдно је да о разбијању Југославије говори особа која се залаже за независност Косова и Метохије. Укратко ћу образложити све претходно изнето а подробније информације можете пронаћи у мојој књизи „Сербонини сведоци: Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква” за коју је предговор написао управник архива манастира Острог, историчар и теолог, мср Раде Булајић. На крају текста, остављам и везе ка чланцима у којима се налазе одговори на Шарићеве тврдње, као и коришћена литература. 1. Прво, Горан Шарић изражава сумњу да је Исус Христос уопште постојао, из чега следи да не верује у ни у безгрешно зачеће Пресвете Богородице, оваплоћење Богочовека, Његов живот на земљи, учење и чуда, па самим тим ни у Његово Васкрсење. У једној емисији, на питање новинара: „Значи, Исус је постојао дефинитивно?”, Шарић даје следећи одговор: „Па, овако. Не можемо изван сумње, сваке разумне сумње доказати да је постојао. Међутим, постоје јаке индиције да је једна таква личност постојала. Значи, имамо барем једно двадесет верзија ко је то био. Имаш ону књигу ’Цезаров месија’ где се каже да је пројекат Рима, имаш да је пројекат Жидова, да су Жидови уствари једног мирољубивог пророка подвалили поганима, па су погани постали мирољубиви итд. Мислим, има ту разних теорија, овај, ко је био Исус. Неки кажу да је уствари тај мирољубиви месија био производ Рима да би умирио Жидове јер су Жидови највећи проблем Рима. Седамдесете дижу огроман устанак, па онда још један...” Допуштајући, ипак, да је можда неко под тим именом постојао, Горан Шарић јасно ставља до знања да Он није био Син Божији, Богочовек и Спаситељ како нас учи Свето Писмо, већ очигледно обичан човек, иако побожан („мирољубиви пророк”, „мирољубиви месија”), који је био злоупотребљен од стране Јевреја или Римљана. Из Шарићевих речи можемо да закључимо да се позива и на књигу „Цезаров месија” („Caesar’s Messiah”) Џозефа Атвила (Joseph Atwill) у којој аутор тврди да су и Христос и Јеванђеља производ и политичко средство Рима. Даље, признајући евентуално Христово постојање али само као човека, Шарић у потпуности негира део другог члана Символа вере у коме се каже да верујемо „у једног Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, нествореног, једносушног са Оцем, кроз кога је све постало”. О тумачењу Светог Писма Горан Шарић каже: „Ти мораш познават и јако пуно литературе поганске. Рецимо, Исус је у Откривењу описан као божица Хеката, која је била грчка богиња, и тако.” Даље, Шарић нам хришћанство представља као синкретистичку религију, или пре као секту, а не као Богом откривену истину, речима: „Јудаизам је један елемент кршћанства, други елемент су ти зороастризам, митраизам, трећи елемент је поганство. Значи, кршћанство је стварно микс свега јер оно је и опстало тако што је један папа рек’о: ’Покрстите њихове богове!’ Што год су могли, апсорбирали су у ту своју религију и онда она врло мало личи, кад ти гледаш, рецимо, Стари завет и кршћанство. Рецимо, ти у Старом завету уопће немаш, а ни у Новом, култ светаца.” Осим тога, Шарић ту покушава да раздвоји Стари и Нови Завет, говори о дисконтинуитету, представљајући Нови Завет као нешто ново и другачије, а не као довршетак и испуњење Старог Завета упркос Христовим речима: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон или пророке. Нисам дошао да укинем нето да испуним” (Мт. 5: 17). Али ни ово јеретичко учење није ништа ново. Један од најранијих и најпознатијих јеретика који је проповедао неспојивост Старог и Новог Завета био је Маркион из Синопе у Понту, у Малој Азији, кога је његов отац, синопски епископ, одлучио од Цркве. Ево како нам Шарић описује и објашњава Божић, празник Рождества Христовог: „Значи, Божић не постоји. У Библији нико не слави рођендане осим фараона и Херода, значи негативци. Значи, Божић у прва три столећа кршћанства не постоји. Опет, то је био најсветији празник свих ранијих религија. Зимски солстициј код нас, коло године, кад умире стари Бог, умире сунце, јер наш Бог је сунце, он умире у огњу и поново се у огњу рађа. Зато ми палимо Бадњак.” Када је реч о покушају Шарића, као и других турбофолк-историчара и новопагана, да хришћанство и хришћанске празнике повежу са паганизмом, астрономским појавама и слично, морамо да имамо у виду речи Светог Јустина Ћелијског да „по свету који носи у себи човек суди о свету око себе”. Горан Шарић на једном месту каже да је Апокалипсис (Откривење) Светог Апостола Јована кабалистички спис: „Рецимо, та задња књига Библије, Откривење је писана... то је први кабалистички спис.” Шарић на крају доводи у питање и то да је свети Јован Богослов аутор Откривења. Шарић надаље каже: „Моје мишљење, моје приватно мишљење које не могу сто посто доказати, је да је постојао стварно један учитељ, Исус, Јешуа, који је им’о једно просветљење-учење, ти кад гледаш Исус, Буда – врло слично. Значи, постојао је један учитељ, а онда су његове ријечи тумачиле разне секте, неке су биле за сиротињу... Чак, један врхунски експерт за списе с Мртвог мора каже да је Исус уствари био халуциногена некаква биљка итд.” Шарић овде вероватно мисли на књигу „The Sacred Mushroom and the Cross: A Study of the Nature and Origins of Christianity Within the Fertility Cults of the Ancient Near East” Џона Марка Алегра (John Marco Allegro) у којој аутор тврди да Христос никада није постојао као историјска личност већ да је био митолошка творевина раних хришћана под утицајем психоактивних екстраката гљива попут псилоцибина. У тексту под насловом „Српска слава је потекла из Лепенског вира, али то смета аутошовинистичкој елити” , као што може да се закључи из наслова, Шарић покушава да докаже порекло српске крсне славе из Лепенског Вира што је у складу са покушајима неопагана да хришћанство представе као наставак и плагијат незнабожачке вере. На питање новинара: „Шта вам говори огњиште као централни елемент куће, и обичај сахрањивања покојника испод прага?”, Шарић одговара: „Имате ту традицију у Србији и након примања хришћанства. Идентично се задржава сахрањивање покојника испод прага. Имамо огњиште (које је) свето. Касније имате то код Илира: Лар, кућно божанство. У Далмацији се то место где се чува храна и дан данас зове ’сулар’, или ’слар’. То је мјесто где они држе храну које је посвећено том богу хране, богу заштитнику куће. То је та веза са прецима. Јер веровали су древни Словени, а и ти наши још старији преци, да вас некад и предак или божанство може посетити кроз госте. Онда се ту јавља и култ гостопримства, и то вам је слава. Слава вам је култ гостопримства и култ претка у једном. До данас се слава задржала једино код Срба. Ми овде видимо огњиште, што је већ зачетак славе, јер је огњиште уједно и сакрални простор. Пошто је ватра на небу Сунце, у ваздуху је муња, а на земљи је огањ. Има опет ту своју тројствену улогу, као и вода. Као и ове куће које су на некаквој троугластој основи.” Додатне информације, литература и одговори на изнете јеретичке ставове: На овом линку - кликни. 2. Веома је важно да кажемо да се Горан Шарић лажно представља као историчар. Наиме, по сопственом признању, Шарић има „докторат” са Института за националну историју Мирољуба Петровића. Цена потпуно безвредне дипломе овог непостојећег Института Мирољуба Петровића износи 1250 евра. На истом месту каже да је студирао и на АТФ-у и да је његова теза била „Исус из Назарета повијесна особа.” АТФ је Адвентистички теолошки факултет у Марушевцу, у Хрватској. Према подацима хрватске Агенције за знаност и високо образовање за 2020. г., АТФ нема акредитацију. Факултет исте секте, иако под нешто другачијим називом, постоји и у Београду, али ни он, према подацима Националног тела за акредитацију и проверу квалитета у високом образовању Србије (НАТ) нема акредитацију. Према информацијама које се могу наћи на презентацијама ових „факултета” они имају међународну акредитацију, али већ из самог назива „Adventist Acrediting Association” јасно је да је реч о њиховом сопственом акредитационом телу, тачније асоцијацији Цркве адвентиста седмог дана којој припадају и наведени факултети. Ово је слична ситуација као и са фиктивним акредитационим телом које је основао Мирољуб Петровић за своје „институте”. Ако имамо у виду да је Петровић следбеник управо ове секте Адвентисти седмог дана, онда можда у томе треба тражити разлог чињеници да је Горан Шарић управо код њега „докторирао” након студија на АТФ-у. Када је реч о самој секти адвентиста (суботара), о њој се подробнији подаци могу наћи у књизи официра полиције Зорана Луковића „Верске секте, приручник за самоодбрану” и књизи др Лазара Милина „Црква и секте”. Адреса Института за националну историју, као и осталих Петровићевих „института”, како је наведено на њиховим презентацијама, је 8786 116th street # A 11 Richmond Hill, New York 11418. Новинар недељника „Време” који је о томе писао у тексту под насловом „Универзални Универзитет за ово и оно” пронашао је да се на наведеној адреси налази приватна кућа пријатеља и сарадника Мирољуба Петровића. Дакле, осим што нема акредитацију, Институт за националну историју ни физички не постоји. У прилогу дајем интервју у коме је Шарић изјавио да је „докторат” стекао на поменутом институту: На линку овдје - кликни. Дајем исто и као и текст са више информација о неколико фиктивних факултета Мирољуба Петровића (Институт за националну историју је само један у низу): На линку овдје - кликни. 3. Нажалост, немали број Срба заведен је масним мамцем који им баца псеудоисторичар и јеретик Горан Шарић у виду изјава које годе националном поносу. Наравно, иза масног мамца крије се антиправославна и антисрпска удица. Иако из Јеванђеља знамо да не може „дрво зло плодове добре рађати” (Мт. 7, 18), многе ни то што се Шарић лажно представља као историчар и што су његове псеудонаучне теорије плод измишљања, фалсификовања и плагирања није навело да посумњају у искреност његове љубави према српству и Србима. Верујем да ће, ипак, следећа његова изјава и предлог да се Косово и Метохија са бројним светињама и огромним рудним и другим богатствима преда Шиптарима, а српски народ остави без заштите и препусти довршетку покоља и протеривања, допринети да бар један део заведених промени мишљење: Начин на који нам Шарић износи овај предлог јесте у потпуности у складу са његовим преварним деловањем: издају и капитулацију представља као добитак за нас. „Србији интегритет, Косову суверенитет”, како Шарић каже, није оксиморон, него свесно довођење јавности у заблуду. Шта значи „Србији интегритет, Косову суверенитет”? Ампутирам руку или ногу, али ми је тело и даље цело. Продао сам земљиште, али пренос власништва на купца још није формално извршен. Шарић нам, дакле, предлаже да служимо и једног и другог господара (Мт. 6, 24). За давање независности самозваном Косову*, према Шарићу, добијамо Отворени Балкан чији је циљ „слободни проток људи, роба, услуга и капитала”. Зар друга Југославија није била једна врста Отвореног Балкана? При томе не би требало заборавити ни унију са Албанијом. Наиме, уговором из 1946. г. установљена је заједничка одбрана и најтешња војна сарадња Југославије са Албанијом, а у току 1946-1947., путем 26 закључених уговора, успостављена је царинска и монетарна унија, и границе двеју земаља биле су отворене за несметано насељавање Албанаца на Косово и Метохију. Да, када је реч о Отвореном Балкану мислим да ће акценат бити на „слободном протоку људи”, односно додатном насељавању Албанаца. Када је реч о роби, услугама и капиталу у другој Југославији, из Меморандума САНУ знамо какав је био положај Србије унутар Југославије: један од разлога за писање Меморандума је био тај што је развој Србије еродиран подршком осталим деловима Југославије. Да ли споразуми попут Шенгенског (Отворени Балкан се често назива и Мали Шенген) могу да реше проблеме са сепаратизмом, то најбоље показује пример Каталоније у Шпанији која и после споразума таквог типа и даље тежи отцепљењу. А са „чувањем”, како каже Шарић, светиња од стране Шиптара ми Срби имамо богато историјско искуство. Довољно је да се сетимо 17. марта 2004. г. и тога да су само од 1999. г. они до данас оскрнавили, оштетили или уништили преко 150 цркава и манастира. Надаље, из другог Шарићевог коментара „Старци не ратују” видимо и ширење дефетистичког мишљења, а све у циљу урушавања морала и борбене готовости. Коначно, постоје основане сумње како је талас псеудоисторије који нас је запљуснуо, а у чему Горан Шарић игра једну од водећих улога, инициран или распламсан од споља, и да представља једно од средстава за урушавање националног идентитета и извршење етноцида. Наиме, морамо имати у виду да је историја једна од идентитетских наука. Проф. др Игор Панарин, у књизи „Хибридни рат: Теорија и пракса” као главне области хибридног ратовања наводи управо духовну и културно-историјску област, а тек након тога политичку, дипломатску и друге. Паметноме доста! Извор: https://etos.press/post/6801
  3. Фото: СНСЦГ Пише: Димитрије Марковић Са запрепашћењем и жалошћу сам прочитао вест о гостовању Горана Шарића на трибини у Српској кући у Подгорици 08. 07. 2022 г. у организацији Српског информативно-културног центра „Свети Сава” и Српског националног савјета Црне Горе. Са запрепашћењем и жалошћу, а у складу са речима: „Нико не може два господара служити јер или ће једнога мрзети, а другога љубити, или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону” (Мт. 6, 24). Разлози за то су следећи: 1) Горан Шарић је један од водећих пропагатора неопаганизма и различитих јеретичких учења. Између осталог, он износи претпоставку да Исус Христос није постојао већ да је „Исус” био назив за халуциногену биљку под чијим дејством су апостоли проповедали, 2) Горан Шарић се лажно представља као историчар. Наиме, звање „доктора историјских наука” он је купио на фиктивном Институту за националну историју Мирољуба Петровића, 3) Поврх свега, апсурдно је да о разбијању Југославије говори особа која се залаже за независност Косова и Метохије. Укратко ћу образложити све претходно изнето а подробније информације можете пронаћи у мојој књизи „Сербонини сведоци: Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква” за коју је предговор написао управник архива манастира Острог, историчар и теолог, мср Раде Булајић. На крају текста, остављам и везе ка чланцима у којима се налазе одговори на Шарићеве тврдње, као и коришћена литература. 1. Прво, Горан Шарић изражава сумњу да је Исус Христос уопште постојао, из чега следи да не верује у ни у безгрешно зачеће Пресвете Богородице, оваплоћење Богочовека, Његов живот на земљи, учење и чуда, па самим тим ни у Његово Васкрсење. У једној емисији, на питање новинара: „Значи, Исус је постојао дефинитивно?”, Шарић даје следећи одговор: „Па, овако. Не можемо изван сумње, сваке разумне сумње доказати да је постојао. Међутим, постоје јаке индиције да је једна таква личност постојала. Значи, имамо барем једно двадесет верзија ко је то био. Имаш ону књигу ’Цезаров месија’ где се каже да је пројекат Рима, имаш да је пројекат Жидова, да су Жидови уствари једног мирољубивог пророка подвалили поганима, па су погани постали мирољубиви итд. Мислим, има ту разних теорија, овај, ко је био Исус. Неки кажу да је уствари тај мирољубиви месија био производ Рима да би умирио Жидове јер су Жидови највећи проблем Рима. Седамдесете дижу огроман устанак, па онда још један...” Допуштајући, ипак, да је можда неко под тим именом постојао, Горан Шарић јасно ставља до знања да Он није био Син Божији, Богочовек и Спаситељ како нас учи Свето Писмо, већ очигледно обичан човек, иако побожан („мирољубиви пророк”, „мирољубиви месија”), који је био злоупотребљен од стране Јевреја или Римљана. Из Шарићевих речи можемо да закључимо да се позива и на књигу „Цезаров месија” („Caesar’s Messiah”) Џозефа Атвила (Joseph Atwill) у којој аутор тврди да су и Христос и Јеванђеља производ и политичко средство Рима. Даље, признајући евентуално Христово постојање али само као човека, Шарић у потпуности негира део другог члана Символа вере у коме се каже да верујемо „у једног Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, нествореног, једносушног са Оцем, кроз кога је све постало”. О тумачењу Светог Писма Горан Шарић каже: „Ти мораш познават и јако пуно литературе поганске. Рецимо, Исус је у Откривењу описан као божица Хеката, која је била грчка богиња, и тако.” Даље, Шарић нам хришћанство представља као синкретистичку религију, или пре као секту, а не као Богом откривену истину, речима: „Јудаизам је један елемент кршћанства, други елемент су ти зороастризам, митраизам, трећи елемент је поганство. Значи, кршћанство је стварно микс свега јер оно је и опстало тако што је један папа рек’о: ’Покрстите њихове богове!’ Што год су могли, апсорбирали су у ту своју религију и онда она врло мало личи, кад ти гледаш, рецимо, Стари завет и кршћанство. Рецимо, ти у Старом завету уопће немаш, а ни у Новом, култ светаца.” Осим тога, Шарић ту покушава да раздвоји Стари и Нови Завет, говори о дисконтинуитету, представљајући Нови Завет као нешто ново и другачије, а не као довршетак и испуњење Старог Завета упркос Христовим речима: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон или пророке. Нисам дошао да укинем нето да испуним” (Мт. 5: 17). Али ни ово јеретичко учење није ништа ново. Један од најранијих и најпознатијих јеретика који је проповедао неспојивост Старог и Новог Завета био је Маркион из Синопе у Понту, у Малој Азији, кога је његов отац, синопски епископ, одлучио од Цркве. Ево како нам Шарић описује и објашњава Божић, празник Рождества Христовог: „Значи, Божић не постоји. У Библији нико не слави рођендане осим фараона и Херода, значи негативци. Значи, Божић у прва три столећа кршћанства не постоји. Опет, то је био најсветији празник свих ранијих религија. Зимски солстициј код нас, коло године, кад умире стари Бог, умире сунце, јер наш Бог је сунце, он умире у огњу и поново се у огњу рађа. Зато ми палимо Бадњак.” Када је реч о покушају Шарића, као и других турбофолк-историчара и новопагана, да хришћанство и хришћанске празнике повежу са паганизмом, астрономским појавама и слично, морамо да имамо у виду речи Светог Јустина Ћелијског да „по свету који носи у себи човек суди о свету око себе”. Горан Шарић на једном месту каже да је Апокалипсис (Откривење) Светог Апостола Јована кабалистички спис: „Рецимо, та задња књига Библије, Откривење је писана... то је први кабалистички спис.” Шарић на крају доводи у питање и то да је свети Јован Богослов аутор Откривења. Шарић надаље каже: „Моје мишљење, моје приватно мишљење које не могу сто посто доказати, је да је постојао стварно један учитељ, Исус, Јешуа, који је им’о једно просветљење-учење, ти кад гледаш Исус, Буда – врло слично. Значи, постојао је један учитељ, а онда су његове ријечи тумачиле разне секте, неке су биле за сиротињу... Чак, један врхунски експерт за списе с Мртвог мора каже да је Исус уствари био халуциногена некаква биљка итд.” Шарић овде вероватно мисли на књигу „The Sacred Mushroom and the Cross: A Study of the Nature and Origins of Christianity Within the Fertility Cults of the Ancient Near East” Џона Марка Алегра (John Marco Allegro) у којој аутор тврди да Христос никада није постојао као историјска личност већ да је био митолошка творевина раних хришћана под утицајем психоактивних екстраката гљива попут псилоцибина. У тексту под насловом „Српска слава је потекла из Лепенског вира, али то смета аутошовинистичкој елити” , као што може да се закључи из наслова, Шарић покушава да докаже порекло српске крсне славе из Лепенског Вира што је у складу са покушајима неопагана да хришћанство представе као наставак и плагијат незнабожачке вере. На питање новинара: „Шта вам говори огњиште као централни елемент куће, и обичај сахрањивања покојника испод прага?”, Шарић одговара: „Имате ту традицију у Србији и након примања хришћанства. Идентично се задржава сахрањивање покојника испод прага. Имамо огњиште (које је) свето. Касније имате то код Илира: Лар, кућно божанство. У Далмацији се то место где се чува храна и дан данас зове ’сулар’, или ’слар’. То је мјесто где они држе храну које је посвећено том богу хране, богу заштитнику куће. То је та веза са прецима. Јер веровали су древни Словени, а и ти наши још старији преци, да вас некад и предак или божанство може посетити кроз госте. Онда се ту јавља и култ гостопримства, и то вам је слава. Слава вам је култ гостопримства и култ претка у једном. До данас се слава задржала једино код Срба. Ми овде видимо огњиште, што је већ зачетак славе, јер је огњиште уједно и сакрални простор. Пошто је ватра на небу Сунце, у ваздуху је муња, а на земљи је огањ. Има опет ту своју тројствену улогу, као и вода. Као и ове куће које су на некаквој троугластој основи.” Додатне информације, литература и одговори на изнете јеретичке ставове: На овом линку - кликни. 2. Веома је важно да кажемо да се Горан Шарић лажно представља као историчар. Наиме, по сопственом признању, Шарић има „докторат” са Института за националну историју Мирољуба Петровића. Цена потпуно безвредне дипломе овог непостојећег Института Мирољуба Петровића износи 1250 евра. На истом месту каже да је студирао и на АТФ-у и да је његова теза била „Исус из Назарета повијесна особа.” АТФ је Адвентистички теолошки факултет у Марушевцу, у Хрватској. Према подацима хрватске Агенције за знаност и високо образовање за 2020. г., АТФ нема акредитацију. Факултет исте секте, иако под нешто другачијим називом, постоји и у Београду, али ни он, према подацима Националног тела за акредитацију и проверу квалитета у високом образовању Србије (НАТ) нема акредитацију. Према информацијама које се могу наћи на презентацијама ових „факултета” они имају међународну акредитацију, али већ из самог назива „Adventist Acrediting Association” јасно је да је реч о њиховом сопственом акредитационом телу, тачније асоцијацији Цркве адвентиста седмог дана којој припадају и наведени факултети. Ово је слична ситуација као и са фиктивним акредитационим телом које је основао Мирољуб Петровић за своје „институте”. Ако имамо у виду да је Петровић следбеник управо ове секте Адвентисти седмог дана, онда можда у томе треба тражити разлог чињеници да је Горан Шарић управо код њега „докторирао” након студија на АТФ-у. Када је реч о самој секти адвентиста (суботара), о њој се подробнији подаци могу наћи у књизи официра полиције Зорана Луковића „Верске секте, приручник за самоодбрану” и књизи др Лазара Милина „Црква и секте”. Адреса Института за националну историју, као и осталих Петровићевих „института”, како је наведено на њиховим презентацијама, је 8786 116th street # A 11 Richmond Hill, New York 11418. Новинар недељника „Време” који је о томе писао у тексту под насловом „Универзални Универзитет за ово и оно” пронашао је да се на наведеној адреси налази приватна кућа пријатеља и сарадника Мирољуба Петровића. Дакле, осим што нема акредитацију, Институт за националну историју ни физички не постоји. У прилогу дајем интервју у коме је Шарић изјавио да је „докторат” стекао на поменутом институту: На линку овдје - кликни. Дајем исто и као и текст са више информација о неколико фиктивних факултета Мирољуба Петровића (Институт за националну историју је само један у низу): На линку овдје - кликни. 3. Нажалост, немали број Срба заведен је масним мамцем који им баца псеудоисторичар и јеретик Горан Шарић у виду изјава које годе националном поносу. Наравно, иза масног мамца крије се антиправославна и антисрпска удица. Иако из Јеванђеља знамо да не може „дрво зло плодове добре рађати” (Мт. 7, 18), многе ни то што се Шарић лажно представља као историчар и што су његове псеудонаучне теорије плод измишљања, фалсификовања и плагирања није навело да посумњају у искреност његове љубави према српству и Србима. Верујем да ће, ипак, следећа његова изјава и предлог да се Косово и Метохија са бројним светињама и огромним рудним и другим богатствима преда Шиптарима, а српски народ остави без заштите и препусти довршетку покоља и протеривања, допринети да бар један део заведених промени мишљење: Начин на који нам Шарић износи овај предлог јесте у потпуности у складу са његовим преварним деловањем: издају и капитулацију представља као добитак за нас. „Србији интегритет, Косову суверенитет”, како Шарић каже, није оксиморон, него свесно довођење јавности у заблуду. Шта значи „Србији интегритет, Косову суверенитет”? Ампутирам руку или ногу, али ми је тело и даље цело. Продао сам земљиште, али пренос власништва на купца још није формално извршен. Шарић нам, дакле, предлаже да служимо и једног и другог господара (Мт. 6, 24). За давање независности самозваном Косову*, према Шарићу, добијамо Отворени Балкан чији је циљ „слободни проток људи, роба, услуга и капитала”. Зар друга Југославија није била једна врста Отвореног Балкана? При томе не би требало заборавити ни унију са Албанијом. Наиме, уговором из 1946. г. установљена је заједничка одбрана и најтешња војна сарадња Југославије са Албанијом, а у току 1946-1947., путем 26 закључених уговора, успостављена је царинска и монетарна унија, и границе двеју земаља биле су отворене за несметано насељавање Албанаца на Косово и Метохију. Да, када је реч о Отвореном Балкану мислим да ће акценат бити на „слободном протоку људи”, односно додатном насељавању Албанаца. Када је реч о роби, услугама и капиталу у другој Југославији, из Меморандума САНУ знамо какав је био положај Србије унутар Југославије: један од разлога за писање Меморандума је био тај што је развој Србије еродиран подршком осталим деловима Југославије. Да ли споразуми попут Шенгенског (Отворени Балкан се често назива и Мали Шенген) могу да реше проблеме са сепаратизмом, то најбоље показује пример Каталоније у Шпанији која и после споразума таквог типа и даље тежи отцепљењу. А са „чувањем”, како каже Шарић, светиња од стране Шиптара ми Срби имамо богато историјско искуство. Довољно је да се сетимо 17. марта 2004. г. и тога да су само од 1999. г. они до данас оскрнавили, оштетили или уништили преко 150 цркава и манастира. Надаље, из другог Шарићевог коментара „Старци не ратују” видимо и ширење дефетистичког мишљења, а све у циљу урушавања морала и борбене готовости. Коначно, постоје основане сумње како је талас псеудоисторије који нас је запљуснуо, а у чему Горан Шарић игра једну од водећих улога, инициран или распламсан од споља, и да представља једно од средстава за урушавање националног идентитета и извршење етноцида. Наиме, морамо имати у виду да је историја једна од идентитетских наука. Проф. др Игор Панарин, у књизи „Хибридни рат: Теорија и пракса” као главне области хибридног ратовања наводи управо духовну и културно-историјску област, а тек након тога политичку, дипломатску и друге. Паметноме доста! Извор: https://etos.press/post/6801 View full Странице
  4. У молитвеном присуству Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, преосвећене господе епископа брегалничког Марка, хвостанског Јустина, марчанског Саве и умировљеног канадског Георгија, као и високопреподобног игумана студеничког архимандрита Тихона, светом Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј. Саслуживали су архимандрит Серафим, протојереји-ставрофори Владимир Вукашиновић, Божо Бакајлић и Вајо Јовић и протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић. Свештеној лепоти богослужења појањем су допринели студенти Православног богословског факултета и чтечеви ученици Богословије Светог Саве. Његова Светост Патријарх г. Порфирије је, после малог освећења воде, упалио свећу која ће горети у данима мироварења, а затим је улио освећену воду, бело вино и маслиново уље у казане испод којих је трикиријама упалио ватру. Протосинђели Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије, и Нектарије, главни секретар Светог Архијерејског Синода, принели су већ припремљена вештаства која је патријарх Порфирије сипао у казане. По почетку мироварења, Његова Светост Патријарх је започео читање светог Јеванђеља, а за њим том чину су приступили и преосвећена господа архијереји брегалнички Марко, хвостански Јустин, топлички Јеротеј и умировљени канадски Георгије, као и чредни свештеници који су преузели ту част и дужност у наредним данима све до Великог четвртка. http://www.spc.rs/sr/u_patrijarshiji_srpskoj_otpocheo_sveti_chin_mirovarenja
  5. https://www.facebook.com/ddjogo/posts/10225079747196387 ... Пре неки дан, када су људи протестовали на Макишу због изградње метроа (а што угрожава изворе питке воде), имао сам предосећај да ово неће ићи доброме. Не због самог протеста, него због вођиних реакција. Уместо да нађе начина да смири тензије, он додатно распаљује народни гнев. Наиме, тада када су на Макишу протестовали, његова реакција се огледала у његовом речима да ти људи који протестују за њега су згубидани! Дакле, прст у око. Па онда се десио Београд, Нови Сад и онај напад чекићара и моткара у Шапцу. Тај потез му је кобан јер пустио је којекакве да чекићима (а употреба чекића у нашем народу има врло језиве конотације. Зна се ко је тукао Србе чекићем у главу) и моткама нападају на народ. Уосталом, где је полиција била кад се то десило? Ово је реторичко питање. Онда је после наставио са причама које фактички оправадавају шабачке бојовнике како су ето они имали право да обезбеде Уставом загарантовано слободу кретања (занимљиво како се напрасно сети Устава кога је већ милион пута прекршио). Значи, не зауставља се него константно уноси злу крв и распирује народни гнев. Невоља се повећава јер добар део Срба припада динарском појасу, а добро је знана свима позната кључала динарска крв која зна да доведе до усијане мржње и до необуздане разарачке енергије. То може да одведе у озбиљну унутрашњу нестабилност са све ризиком да Српска и КиМ, и то у светлу све већих спољних притисака, остану на ветрометини. Даље, невоља се огледа у још нечему. Запад је фактички инсталирао два политичка пола. С једне стране је другосрбијански пол који сву политичку филозофију и филозофију уопште заснива на томе да је западни начин живота једини вредан, да смо ми безвредни, затуцани и примитивни и да због тога треба све да подредимо томе (па макар и сами себе уништили) да нас те врле и цивилизоване западне земље приме у своје наручје. Са друге стране, западне силе су схватиле да се такав светоназор не прима у народу, чак штавише да такав поглед на живот изазива презир код народа. Онда се досетише да инсталирају други политички пол који ће тобоже бити националистички и који ће махати заставама, певати патриотске песме, бучно се тући грудима у прса патриотска, али ће испод те форме спроводити све оно што би и другосрбијанци спроводили. Успут налази се простора за задоваљање до патологије присутног славољубља, властољубља и среброљубља. Е, то вам је садашња гарнитура. Нама као народу је као хлеб насушни потребан трећи пут. Он постоји међу народом, заправо највећи део народа је тако расположен, али нема политички организоване снаге која ће артикулисати такав народни дух и такве народне жеље и потребе. Какав је то дух? То је онај прави, истински српски национализам који се огледа у жељи да се очува целовитост српских земаља, да се чува национални идентитет, вера, језик и култура, да се са љубављу и поштовањем говори о нашим прецима и нашој историји, али и да се устроји такав привредни и социјални систем да српски човек живи добро, да српски сељак и радник буду људи, а не лимун који се може вечито цедити! Даље, зашто нема трећег пута? Зато што се плански сузбија од стране запада и спроводника његових интереса овде. Другосрбијанцима не пада на памет на тако нешто јер њима је свака спомен на српски историју и национални идентитет гадљив, а са друге стране вођа је узурпирао српски национализам приказајући да је српски национализам управо онакав како га он тумачи и практикује. То даље значи да је реч о пукој форми, циркуској пракси и потпуној неосетљивости на социјалне теме, благосиљању дивљања страног капитала који доводи до потпуног економског поробљавања у корист западних сила и следственом претварању српског народа у робље. Да не спомињем тек стару српску бољку звана корпуција која је већ увелико попримила канцерогене димензије, експлозију бахатости и криминогених чинилаца. Када говоримо о неосетљивости на социјалне теме, вођа користи вештачку поделу која се направила 1918. године, а то је раздвајање националног од социјалног. Наши преци нису терали Турке само зато што су били иноверни окупатори и тлачитељи који су нас терорисали јер смо били Срби и православне вере, него су се уједно наши преци ослобођали обести и малтретирања АГА И БЕГОВА, а цео османски систем са све обесним агама и беговима је држао српски народ у стању потпуне правне, економске и социјалне потчињености. Српски правотворац у 19. веку и с почетка 20. века са читавом плејадом српских јавних радника тога доба је то одлично разумео. Међутим, дошло је до вештачког раздвајања та два појма које траје дан данас. Међутим, то је посебна тема. Како то вођа користи? Сетите се његових изјава и придика упућених српском народу пре неколико година у вези, ако се добро сећам, Закона о раду (или је пак било око субвенционисања страних улагача, нисам сигуран). Он је тад народ осионо упитао је ли то народ опет хоће самоуправни социјализам.....Дакле, манипулише јер он овим питањем циља на негативне стране наше комунистичке прошлости које се могу огледати у нефункционисању самоуправног система, али у крајњој линији циља и на обезбожење, слабљење српског националног иденитета и разбијање српског етничког простора. Другим речима, споменеш чињеницу да је радник обезвређен и претворен у роба без икаквих права, он те нападне да си ,,црвен", а самим тим и присталица разбијања српског етничког простора, богоборства и слабљења Српства. По тој логици испада да ако си права Србенда која држи до своје вере и културе онда, мора да будеш роб који мота каблове и који носи пелене! Србенда неће да мота каблове и да носи пелене, него хоће бољу плату и боље услове рада? О не, онда он није Србенда него богоборни комуниста који ће да разбија и оно мало српских земаља што је остало и да расрбљује оно Срба што је претекло. То нам садашња власт поручује. Замислите да су Карађорђе и кнез Милош овако размишљали. Замислите да су говорили српском рајетину да се задовољи тиме да су Турци обећали да им неће дирати у веру и народност, али да морају и даље као што су вековима то радили, да раде за агу и бега, без своје зараде и без земље у приватној својини. Сад тај српски рајетин неће да ради за агу и бега него хоће да сам зарађује, да има своју земљу коју ће да обрађује, а онда га Карађорђе и Милош оптуже да он није Србин, него да је потура чим тако размишља, јер потура хоће да буде као бег (природно је да бег има своју земљу са све чивчијама!). Мислим да је све јасно. Дакле, нема политички организоване снаге која би артикулисала трећи пут за којим народ жуди. Последица тога је да једни узурпирају српски национализам који се накарадно тумачи и примењује, док други узурпирају идеју социјалне правде и ово сада око чега избијају демонстрације. То је оно што зову зеленим национализмом (тај појам сам нашао код Бугара што не значи да је њихов). Део националне свести треба да буде и део који се односи на животну средину. То је такође предмет узурпације од стране другосрбијанске клике, а да ли ће успети, видећемо. Са друге стране обичан народ се опире јер зна да му је одзвонило ако Рио Тинто крене да вади литијум. Не само да ће Дрина бити отрована (буна се шири јер и Срби са друге стране Дрине не желе да се Дрина загади. Колико сам приметио било је доста Срба из Српске данас на скупу у Лозници), него која је гаранција да Сава и Дунав неће бити отровани што самим тим изазива опасност по Сремску Митровицу, Шабац, Обреновац, Београд па чак можда и источне крајеве? Шта, да се сви селе одатле? Које је то онда патолошко среброљубље да си зарад уклете рудне ренте од три посто спреман да свој народ потрујеш, да читаве крајеве иселиш благосиљајући рад Рио Тинта? Тако да све ово мора да има у виду национални покрет који ће правити трећи пут. Тај покрет мора да настане јер велико питање је докле можемо издржати, а да не одемо у категорију несталих народа..... П.С. На фотографији је приказан протест грађана и блокада Газеле 27. новембра 2021. године....
  6. После Епископа Митрополије аустрслијско – новозеландске Силуана (Мракића) и викара Патријарха Српског и старешине храма Светог Саве Епископа ремезијанског Стефана (Шарића), Српска Православна Црква је изабрала још једног свршеног ученика Цетињске Богословије Сава Бундалу као викара Патријарха Српског Порфирија са титулом марчански. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа марчанског г. Саве (Бундала), викара Патријарха српског Извор: Ин4с Фото: Цетињска богословија
  7. Дан је Васкрсења! Слављем се просветлимо, једни друге загрлимо и рецимо браћо свима, па и онима који нас ненавиде! Васкрсењем опростимо све и тако велегласно запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима у гробовима живот даровавши! (Песма са васкршњег јутрења) Васкршња посланица Патријарха српског Порфирија и поруке архијерејâ СПЦ, о Васкрсу 2021. лета Господњег ВАСКРСНИ ПОНЕДЕЉАК: Патријарх Порфирије у Реснику: Љубављу која иде дотле и да саму себе распиње и жртвује за нас, а ми треба да васкрсавамо у сваком добру и врлини Епископ Атанасије на Васкрсни понедељак: Када ми славимо свето Васкрсење Христово ми себе одевамо у ново рухо На Васкрсни понедељак Епископ шумадијски Јован богослужио у Станову Епископ Арсеније на Васкрсни понедељак служио у Лесковцу Епископ Херувим богослужио у Преображењској капели манастира Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини ВАСКРС: Патријарх Порфирије: Опростимо све онима који нас мрзе Васкрсењем Христовим Патријарх Порфирије са бескућницима и болесним малишанима Митрополит Хризостом на Васкрс: Да нас Васкрсли Христос васкрсне из пандемије болести, страха и неизвјесности Пасхално јутрење и Васкршња Литургија у Саборном храму у Новом Саду Вечерње љубави у Саборном храму у Новом Саду Васкрс у Саборном храму у Краљеву, богослужио Епископ Јустин Празник Васкрсења Христовог у Карловцу, богослужио Владика Герасим Епископ Јоаникије на Васкрс богослужио у манастиру Ђурђеви Ступови Празник над празницима – Христос васкрсе – Диселдорф Епископ Фотије на Васкршњој Литургији: Наш народ васкрсава Васкршња Литургија у Манастиру Грачаница Епископ Сергије предводио Пасхално торжество у Рмњу Епископ нишки Арсеније служио Пасхално јутрење и Литургију у нишком Саборном храму Васкрс прослављен у Светоуспенском манастиру у Даљ Планини Епископ Методије на Васкрс богослужио у подгоричком Храму Васкрсења Пасхални дани у Хиландару ВЕСТ У ИЗРАДИ... Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. Појам јавности који се појављује у наслову овог огледа се може одредити на различите начине. Ја ћу га тумачити као отворени комуникацијски форум који је отворен за све, сви му могу приступити при чему се актери публици обраћају или директно или путем медија. Ипак, и поред тога што се Црква а и други актери примаоцима поруке обраћају и директно, јавност данас углавном функционише посредством медија који и јесу основна тема нашег скупа. Лака доступност и једноставна употреба најразличитијих штампаних и електронских медија чине оквир изван кога је немогуће замислити живот савременог човека. При томе је њихова снага и утицај на друштвени и индивидуални живот огромна. У дану, готово у тренутку, медији могу појединца да уздигну на највиши пиједестал друштвене похвале, али, исто тако, у тренутку могу да га свргну у најдубљи понор друштвеног презрења и одбацивања. Медијски живот или медијска слика о некоме или нечему је за многе од суштинског животног значаја. Исто то можемо рећи за институције, друштвене појаве и догађаје. Њихова медијска интерпретација пресудно утиче на даље друштвене токове и промене. Зато и можемо да говоримо чак и о добијеном или изгубљеном медијском рату читавих држава и народа или, пак, о нечијој медијској смрти. Снага медија је не само огромна у савременом друштву већ и неупитна. Свако ће се данас сложити са тврдњом да су медији изузетно значајан друштвени фактор који је немогуће игнорисати. Међутим, ако је тако лако увидети и детектовати друштвену снагу медија није нимало лако одговорити на питање како смо до ове ситуације дошли. Који су то друштвени токови омогућили медијима да задобију толики утицај на савременог човека који, по некима, далеко превазилази утицај и Цркве и државе, а какав је на пр. утицај телевизије. Просечан грађанин Србије у просеку проведе између 4 и 5 сати дневно испред ТВ екрана[1]. Дакле, прво питање које постављам у овом огледу је како смо до овога дошли. Мој покушај објашњења, и то ће нужно бити само покушај и тек један од увида у сложена друштвена кретања европских друштава са хришћанским предањем која се не дају ухватити у једноставне мисаоне схеме, се заснива на проницљивим, а понекад и духовитим, ставовима једног значајног социолога религије са наших, балканских простора, Жељка Мардешића. Његова основна поставка у тумачењу је да је процес секуларизације који карактерише поменута друштва двострук, он не само да секуларизује одређене религијске садржаје већ, истовремено значи и сакрализацију неких других[2]. Људско друштво и појединац се непрестано налазе у потрази за светим. Тај се порив из човека не може одстранити. Такође и простор светог не може остати празан. И зато историја европских друштава у модерности и постмодерности показује непрекидне токове секуларизације једних и сакрализације других садржаја. А све је почело потискивањем религијских садржаја у приватност и на друштвену маргину онда када они више нису могли да обезбеде мир и хомогеност друштва услед верских ратова и распада јединства Западне Цркве и када су, пре свега науком, доведене у питање основе хришћанства, јединство и сигурност, односно свето је требало потражити у другим сферама. Простор из кога је истиснута Црква и хришћанство сада испуњавају држава и државна политика кроз 19. и прву половину 20. века у форми национализма. Тако су, како духовито примећује Мардешић, политичари заузели место свештеника једне нове религије национализма са свим елементима религије: светиње у виду државе и нације, политичаре као жреце, националне хероје са својим житијима, прославе и славља националних празника и који сви заједно обезбеђују јединство и сакрализацију државе и националног. Али, точак истовремене профанизације и сакрализације се ту није зауставио. Држава и национално нису могли на дужи период да задовоље неутаживу људску потребу за светим. Исто оно што су политичари урадили Цркви и хришћанству десило се и њима. И баш у тој тачки духовне историје почиње постмодерност са својим крајем „великих прича“ 19. и 20. века и сумњом у све велике институције модерности почевши од државе. Политичари су десакрализовани и од пророка нове религије се претворили у ситне бирократе забављене „прагматичним“ стварима. На њихово место су у нараслој култури потрошње и хедонизма дошли богаташи и богатство, а онда за њима и на послетку и оно што нас занима, медији. У наше су дане медији испунили тај простор сакралног и обоготворили сами себе. „После религије свештеника, политичара и трговаца сада је на ред дошла религија забављача и опсенара. Реч је поближе о новој култури медија која је повезала цели свет у један јединствени систем познанства и домовинства“[3]. Тако медији постају незаобилазни фактор друштвене кохезије и средство кроз које постмодерно друштво усамљених појединаца спознаје себе и своје заједништво. Људско заједништво у постмодернитету тежи да буде посредовано, да се не остварује више „лицем к лицу“ већ кроз и уз помоћ техничких помагала и медија. Сакрализовани медији се тако појављују као искључиви критеријум, као врховни судија, као једини простор у коме обитава истина. Чега нема у медијима, заправо и не постоји. Историја се на овоме сигурно неће зауставити, а шта ће десакрализовати медије остаје нам да сачекамо и видимо. Као што сам већ напоменуо, овакав упрошћен, схематизован увид у историјске и духовне токове је више него мањкав, али, ипак, указује на разлоге латентног неповерења које се осећа у односима Цркве и медија. Усудио бих се да кажем да то понекад личи на борбу око сакралног простора. Међутим, на крају овог ретроспективног дела треба напоменути једну непобитну чињеницу. Религијске поруке, искуства и сведочанства нужно губе неке од својих најдубљих димензија кад прођу кроз медије. Таква искуства не трпе посреднике. Она „живе“ само у аутентичном људском заједништву, у миру и без медијске буке. И заправо, тек са овом констатацијом почиње разматрање односа Цркве и медија у српском друштву. Другим речима, ако не може у потпуности, вероватно може делимично и ограничено. Из ове перспективе посматрано да видимо шта на ову тему кажу Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве[4]. 2. Социјална концепција Руске Православне Цркве С обзиром да се ради о највећој православној Цркви и њеном званичном документу изнети ставови имају теоријску тежину и релевантност и за нашу средину. На невелике четири и по стране под називом Црква и световна средства јавног информисања[5] у општим цртама се назначује однос Цркве и медија. Оно што је на први поглед приметно, сем констатације да средства информисања играју све већу улогу у савременом свету, не улази се у дубљу анализу места, улоге и начина функционисања медија у савременом друштву. Наглашава се сарадња Цркве са медијима јер они треба да буду средство преношења поруке Цркве најразличитијим слојевима друштва. Сарадња треба да буде заснована на начелима узајамне одговорности што, од стране новинара подразумева веродостојно преношење информација које су му стављене на располагање. Констатује се, затим, да у тој сарадњи може да дође и до конфликата а да у таквим случајевима могу да буду одговорни и свештенослужитељи и верни: Узајамни односи Цркве и световних средстава јавног извештавања понекад се кваре кривицом самих свештенослужитеља и верника, у случајевима, например, када се новинарима неоправдано ускраћује приступ информацијама или у случајевима нездравог реаговања на оправдану и корисну критику. Слична питања треба решавати у духу мирног дијалога, са циљем превазилажења неспоразума и наставка сарадње[6]. И у нашој средини су честе примедбе новинара на овакво ускраћивање информација или, чешће, на неблаговремено пружање информација. Животни ритмови Цркве и медија су по правилу неусклађени. У завршном делу Концепције се говори о могућности, начину и разлозима прекида односа Цркве са појединим медијима. У суштини, овај текст не изазива готово никакву проблематику и утисак је да РПЦ од световних медија очекује само коректну сарадњу а да је акценат на медијима који су у власништву Цркве. Мора се признати да је РПЦ посебно добро развила различите врсте електронских медија. Међутим, и поред непроблематичности текста једну реченицу из текста ћу искористити као повод за образложење, по мом мишљењу, кључне проблематике у односима, не само Цркве и медија, већ и неспоразума на релацији Црква шире друштво. Узимам је као пример могућих неспоразума у нашем, а не руском друштву. Та реченица гласи овако: „Важно је имати на уму да обавештавање гледалаца, слушалаца и читалаца мора да се заснива не само на чврстој привржености истини него и на бризи о моралном стању личности и друштва, што подразумева афирмисање позитивних идеала, као и борбу против ширења зла, греха и порока“[7]. За активне чланове Цркве став је кристално јасан, али да ли и за целокупну јавност. Овде се одвајам од руске друштвене стварности јер она није предмет нашег размишљања и окрећем се нашој ситуацији. 3. Верујући људи и модерно друштво У савременом, транзиционом српском друштву се могу идентификовати елементи менталитета три епохе: традиционалне, затим модерности и постмодерности. За претпоставку је да наше напредовање у евроинтеграцијама значи и уподобљавање структуре српског друштва структурама развијених европских друштава. Транзиција и има такав циљ. То даље значи да се српско друштво креће ка моделу сложеног, издиференцираног, плуралистичког друштва што оно делимично већ јесте, а да напушта моделе и менталитете који су карактерисали како традиционална тако и модерна друштва. Постмодерно, плуралистичко друштво је друштво без средишта и то не грешком, већ на основу искустава 20. века када су две велике идеологије, нерелигијског типа, фашизма и комунизма, извршиле хомогенизацију друштава и довеле човечанство до руба пропасти. На рушевинама тог искуства савремени човек различитим друштвеним механизмима спречава било коју идеологију, било ког типа – религијског или нерелигијског, да постане владајућа, односно превладавајућа. Основна претпоставка таквог виђења је легитимно, паралелно и равноправно постојање различитих погледа на свет и различитих антропологија, док је државни апарат идеолошки неутралан, а законска регулатива покушава да задовољи и обухвати све те погледе на свет. Савремено плуралистичко друштво (бар теоретски) напушта идеју једне друштвене истине и гради себе, из врло конкретних и поменутих историјских разлога, као друштво без средишта. Тако, у јавној сфери више не постоје „веће“ и „мање“ истине, а посебно не „опште“ истине које су по својој природи и мимо људског пристанка и слободе, општеобавезујуће, већ су све оне равноправне и подразумевају слободно заступање и изношење у јавном дискурсу. О овој чињеници треба добро да размисле верујући људи и да схвате механизме и логику савременог тренутка у односу на плурализам погледа на свет јер тај механизам и њих штити од свих будућих, евентуалних, идеолошких прогона. Нико више нема никакав идејни монопол, а држава треба да заузима став идеолошке неутралности. Са овог становишта се онда може поставити питање у вези са реченицом на основу које сам и почео разматрање менталитета постмодерног друштва, а то је: да ли се сви можемо сложити око тога како ће медији афирмисати позитивне идеале. Који су то идеали? Затим, како ћемо се сложити око тога шта значи ширење зла, греха и порока. Залагање у јавности за постизање консензуса да, давање готових решења не. Другим речима, најразличитије друштвене групе ће врло различито одговорити на постављена питања и то верујући људи треба не само да прихвате већ и да подрже да би и они сами имали право да јавно износе мишљења и ставове засноване на вери. И управо овакву ситуацију подразумева плуралистичко друштво из чега и црпи свој назив и због чега га карактеришемо као друштво без средишта. Појачаћу још свој став мишљењем да верујући људи не само да треба да подрже овакав друштвени модел већ и да буду његови највећи заговорници јер он обезбеђује слободу вероисповести и враћа веру у јавну сферу одакле је, у приватност, била прогнана од стране модерности. Верујући човек се овде, с правом, може запитати да ли то онда значи одустајање од истине. Ако она није једна и једина и за све важећа, онда су све вредности релативне што би у крајњој инстанци могло да значи издају сопствене вере. Ова лекција толеранције је врло тешка за верујуће људе, али не само за њих већ, како ћемо видети мало касније, и за многе представнике медија, само са других позиција. Осврнимо се, накратко, на значење толеранције кроз пример верске толеранција а са циљем покушаја давања одговора на тешко питање да ли толеранција, не само верска, значи издају сопствене вере, ставова и убеђења. 4. Верска и свака друга толеранција Етимолошки, толеранција проистиче из латинске речи tolerare што значи подносити, трпети. У општем смислу под толеранцијом подразумевамо спремност неке особе да подноси туђи облик живота, туђу веру или туђи поглед на свет иако то представља неку врсту сметње за ту особу (пасивна толеранција) или пак, активно подржавати нечији став иако се он разликује од мог става (активна толеранција). Верска толеранција се може окарактерисати као, у вери утврђени, став према ближњему. Она претпоставља моју веру али и веру мог ближњег која је различита од моје, а коју ваља толерисати било пасивно било активно. У питањима вере она се не односи на изрицање било каквог суда о истинитости неке вере или уверења. То је практичан захтев људског заједништва и саживота са људима другачијих уверења и другачије вере. Верска толеранција као и свака друга, не покреће питање ко је у праву, то питање у оквирима верске толеранције остаје нерешено, заправо уопште се не поставља. Овде се срећемо са још једним врло важним, рекли бисмо кључним елементом питања верске толеранције – а то је питање истине које се поставља у монотеистичким религијама. И управо је питање истинитости било и још увек јесте у најтешњој вези са верском толеранцијом. Проблем можемо да искажемо на следећи начин: има ли заблуда право на живот и постојање? Ако хришћани непоколебљиво верују да је Христос, не једна од многих истина, већ Истина писана великим почетним словом, није ли онда пожељно да се сви, чак и употребом мање или веће силе приведу познању Истине. Са друге стране, уколико би се хришћани залагали за верску толеранцију или за крајњи исход верске толеранције која је апсолутна слобода вере, да ли би то значило њихово признање релативности сопствене вере и сопствене истине. На крају се целокупна проблематика може свести на дилему: истина или индивидуална слобода? Одговор на ово питање би, можда, био најлакши уколико бисмо искључиво остали у оквирима Јеванђеља али када у одговор укључимо и друштвене акценте и схватања улоге религија у различитим историјским епохама ствари се драматично компликују. Религија у традиционалним друштвима има политички карактер, у смислу да је једна од њених улога и хомогенизација друштва зашта су сви владари Истока и Запада у прошлости били врло заинтересовани. У таквим се друштвеним околностима појављује следеће мишљење: питање вере није само ствар појединца већ и заједнице која треба да буде јединствена и монолитна. Онда када се повређује принцип јединства заједница не само да она има права већ има и обавезу да кажњава јеретике или припаднике других вера. Уколико и када дође до конфликта између права заједнице и права појединца предност треба дати заједници. Модерна друштва по овом, као и по многим другим питањима имају дијаметрално различит став у односу на традиционална. Она се карактеришу, како смо већ рекли, као плуралистичка што и у питањима вере подразумева превагу индивидуалне слободе над колективом (што је суштина свих савремених људских права) док су према свакој „објективној“ истини скептична. И остаје нам сада да коначно одговоримо на постављено питање, за верујуће људе можда најважније, а то је да ли они могу помирити захтев за истином са захтевом за верском толеранцијом али искрено, на основу своје вере, а не на основу захтева времена које им у овом тренутку не дозвољава нетолеранцију према другим људима различитих конфесија и вера, а са којима живе заједно. Истина или оно што појединац држи за истинито није ни толерантно ни нетолерантно. Истина никоме није нанела штету. Тек наше понашање према ближњему може бити толерантно или нетолерантно. Како је већ наглашено толеранција оставља по страни питање истинитости нечије вере или става. Она је искључиво наш однос према другоме који другачије мисли или верује. Христос је свима који у Њега верују дао нови и непроцењиви дар познања Истине и хришћани су дужни да тај дар понуде и другима али никада насилно. Истина и насиље нису ни појмовни а ни практични пар који би се уклапао у хришћанско разумевање сведочења и ширења хришћанства. Истина и љубав према ближњему јесу тај појмовни пар и највиши гарант верске толеранције. У односу на проблем односа између истине и личне слободе и става давања приоритета личној слободи у односу на објективну истину, а у складу са савременим друштвеним акцентима, за хришћане треба да буде неупитан јер је дубоко јеванђелски. Приступ Истини је немогућ изван личне слободе и личног пристанка. По мом мишљењу, претензија на апсолутну истинитост сопствених ставова у јавности је и узрок кључних неспоразума Цркве и исте те јавности. А све се врло једноставно може решити ако у сопствене ставове уметнемо додатак – ми верујемо да…, на основу наше вере сматрамо да…, у складу са Јеванђељем мишљења смо да… и сл. Овакав начин изношења ставова не подразумева потребу хомогенизације друштва по традиционалном моделу, а што чине искази попут српски народ.., сви ми… и сл. И оно што је најбитније, не подразумева политичност коју носи свака хомогенизација, а истовремено се и показује уважавање оних који друкчије мисле. Толеранција, у назначеном смислу, је претпоставка успешног изласка Цркве у јавност. 5. Друга страна проблема Међутим, верујући људи су тек једна страна проблема. Друга су, од стране медија, новинара или других актера, пречесто фаворизовани, такође, идеолошки ставови, али из периода модерности. То су добро познати ставови о Цркви као друштвено дестабилизујућем фактору, о вери којој није место у јавној сфери, о секуларној држави, и то не идеолошки неутралној и схваћеној као сервис грађана, већ, напротив, као кључном и активном носиоцу идеологије секуларизма. Из перспективе плуралистичког друштва не постоји никаква разлика између ставова који се ослањају на менталитете традиционалног друштва и ставова утемељених на секуларизму. И једни и други су идеолошки, политични и не могу полагати право на апсолутну истину. У анализи о питању абортуса у нашој јавности која је саставни део овог пројекта[8] колегиница Јоцић и ја смо установили управо ову идеолошку подлогу која је извор предрасуда о Цркви и остатак једне претходне епохе. У том смислу ни модернисти, баш као ни традиционалисти са својим сном о златним епохама које ће се вратити, нису научили лекције духовне историје савременог друштва. А основна лекција коју треба да савладају је да се модерност са својим просветитељским духом и бескрајним поверењем у људски разум исцрпела у Аушвицу, гулагу и Голом отоку, показујући колико и људски разум може бити друштвено разорна снага а не само верски ратови са којима је почела епоха модерности. Као што сам већ рекао, баш из ових историјских разлога савремено плуралистичко друштво позива све у сферу јавности, без обзира на порекло и корен убеђења и ставова, али са основном претпоставком толеранције и залагања за опште добро. Тако се, по мом скромном мишљењу, нетолеранција у српској јавности појављује као основни проблем већине актера само из различитих идеолошких упоришта, а која потичу из различитих, али подједнако окончаних историјских епоха. На крају, уместо закључка, јер не знам какав бих закључак извео сем да се сусрети и прилагођавања Цркве и медија настављају са неизвесним резултатима, желео бих да укажем, опет на основу пројекта, свим службама у Цркви, а посебно теолозима, да у јавности готово да нема озбиљних и кључних хришћанских тема. Оне само спорадично уђу у фокус јавности тек када се повежу са неком секуларном темом као на пр. са економијом и проневерама или луксузом, са скандалима или, пак, са савременом човеку омиљеним темама животне среће, здравља, дијете и кулинарства. Суштинска тематика хришћанства је за медије неинтересантна. Ово видим као изазов и прилику за нашу теолошку мисао. Извор: Епархија шумадијска
  9. Епархија бачка Српске Православне Цркве финансијским средствима пружила је подршку здравственом систему у борби против ширења короновирусне заразе, приложивши по два милиона динара Аутономној Покрајини Војводине и Граду Новом Саду. Исто су учинили, колико је мени познато, и Епархија сремска, а и Епархија банатска. Ми смо уплатили, до сада, четири милиона динара за ове потребе, и надамо се да ће и многи други следити наш пример. Добротворна служба Епархије бачке „Владика Платон Атанацковићˮ организује поделу пакета основних животних намирница пензионерима и другим суграђанима којима је помоћ потребна, а све то у договору са Кризним штабом и Црвеним крстом Новог Сада. Слична ситуација је и у Сомбору, и у Суботици, и у другим већим градовима у нашој Епархији, рекао је протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке, у изјави за Радио-телевизију Војводине. Прота Владан се осврнуо и на богослужење у време ванредне ситуације. Ми имамо могућност да – у непромењеном временском периоду – вршимо света богослужења у храмовима, која се преносе како преко наше Информативне службе, тако и преко ваше телевизије, истакао је секретар Епархије бачке. Извор: Инфо-служба Епархије бачке / РТВ
  10. Књига професора др Валентине Питулић, под називом Саздаде се бела црква: српско народно стваралаштво Косова и Метохије, представљена је у уторак, 4. фебруара 2020. године, у свечаној дворани Матице српске. После поздравних речи професора др Драгана Станића, председника Матице српске, и професора др Александре Вранеш, руководиоца одељења за књижевност Андрићевог института, о књизи су говорили професор др Бошко Сувајџић, мр Јован Пејчић, рецезенти књиге, и ауторка. У уметничком делу програма учествовали су др Исидора Поповић и Георгије Мркић. Наведено дело Валентине Питулић објављено је у издању Косовскометохијског одбора Матице српске. Обраћајући се присутнима, ауторка књиге је указала на значај неговања усменог наслеђа у циљу очувања духовног и културно-историјског блага на простору Старе Србије. Веровање у Васкрсење нигде није јаче него на овој древној српској земљи, навела је Валентина Питулић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 21. јануара 2020. године у Патријаршији српској у Београду чланове председништва Хиландарског лекарског друштва. Пријему је присуствовао и секретар Друштва г. Стефан Миленковић. Истог дана Његова Светост Патријарх је примио у Патријаршији српској у Београду г. Луку Мичету, новинара, писца и публицисту, а састанку је присуствовао и г. Драган Тадић, заменик главног уредника Радија Слово љубве. Током срдачног разговора г. Мичета је Свјатјејшем Патријарху предао своју најновију књигу „Завештање Светог Саве“. Поводом великог јубилеја Српске Православне Цркве, осам векова самосталности, аутор том књигом настоји да упозна читаоце са историјским Светим Савом и осветли време у којем је он живео и стварао. Такође, г. Мичета је патријарху Иринеју уручио књигу „Карађорђе – биографија“, у два тома, која говори о животу српског вожда, његовом добу и васкрсу српске државе, а коју је аутор писао са благословом и на предлог Његове Светости Патријарха г. Иринеја. Иначе, представљање нове књиге г. Луке Мичете „Завештање Светог Саве“ биће одржано у петак, 24. јануара 2020. године, од 18 часова, у Скупштини града Београда, где ће поред аутора о књизи говорити проф. др Синиша Мишић, проф. др Оливер Томић, др Александар Узелац и Дејан Папић, директор издавачке куће "Лагуна". Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 6. јануара 2020. године у Патријаршији српској у Београду г. Милорада Додика, председавајућег Председништва Босне и Херцеговине. Пријему је присуствовао Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. Ишчекујући дан Рођења Христовог, а свјесни своје улоге у историји али и призвања у Царство Небеско, не можемо затворити очи пред оним што нам се дешава, што нам се припрема и што нас уводи у нове сукобе, нова разједињења и коначно наш нестанак, који је прижељкиван и припреман од моћника овога свијета. Православље је на удару, како јуче у Украјини тако данас у Црној Гори, а сутра ко зна гдје?! Они који би да нас не буде, труде се, за почетак, да нас подијеле, да бисмо се потом сами, између себе, исцрпили братском мржњом и сукобима. Послије руског православља, на ред је дошло наше, српско, светосавско. Да иронија буде већа, све се то дешава у години великог јубилеја. Засметало је многима што славимо континуитет наше светосавске духовности осам стотина година, док су они, који нам оспоравају идентитет, сами без идентитета, без коријена, без имена, вјере и језика. Нама, Србима, слиједе велики дани: Бадњи дан, Божић, Свети архиђакон Стефан – Дан Републике Српске. Господ нас позива да будемо јединствени у добру, да напокон будемо браћа једни другима, да не заборавимо ко смо и шта смо, али прије и изнад свега да не заборавимо Бога, Који нас је створио, али ни народ којем служимо. Нису они најбољи међу нама стварали Републику Српску да бисмо се ми у њој свакодневно исцрпљивали међусобним свађама, сукобима, омразом. Није Српска створена да буде мјесто нејединства, већ братске слоге и напретка, да буде и остане наша истинска кућа слободе, у којој ће бити мјеста за све. Зато је градимо сопственом љубављу, жељом да у њој буде мјеста за све, али и молитвом да нам вјечно траје. Јер, док буде Српске биће и нас. Не заборавимо никада оне који су за Српску дали све. Неко је дао живот, неко дио тијела, неко кућу и завичај. Сви су губили да бисмо добили Српску. Зато је цијенимо још више, волимо јаче, поштујмо је својом марљивошћу и поштењем. Опоменимо се пораза, а славимо побједе. Дан Републике Српске је наша велика побједа, наш понос и наша снага, али и мотив да свако од нас ради и више и боље ради добра овог намученог народа, који је само желио да живи на своме, поштено и слободно, у миру са свима око себе. Српска је гарант тог мира, Српска је наш ослонац, али и светионик наше вијековне чежње за слободом. Загледани у њу, у жртву која је положена у њено име, дочекајмо са радошћу пресвјетли празник Рођења Христовог, надајући се да ће нам потомци бити благодарни што смо им створили и оставили у аманет нашу и њихову Републику Српску. Радујући се радошћу надрадосном, својим епархиотима, свештенству и монаштву желим обиље добрих дарова од Дародавца свих добара – Богомладенца Христа, поздрављајући све вас и сваку твар сверадосним поздравом Неба и Земље: Мир Божији – Христос се Роди! Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  14. Међуправослaвна информативна агенција Orthodoxy Cognate Page упутила је Српској Цркви у Црној Гори изразе подршке: Његовoм Високопреосвештенству Амфилохију Радовићу Митрополиту црногорском и приморском Цетиње, Црна Гора Вољени и поштовани Високопреосвећени Владико, Упућујем Вам божићне и новогодишње поздраве. Разумем недавне тешкоће с којима се сусреће Српска Црква у Црној Гори. У потпуности се противимо агресивном понашању које би неминовно довело до било какве дискриминације српских православних верника у тој земљи. Нека Бог укрепи Вас архијереје, свештество и вернике Митрополије црногорско-приморске да успешно превазиђете садашње стање изазова. Будите уверени да имате нашу скромну подршку и смерне молитве. У Христу, Георге Јозеф Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Капитална књига Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина др Иринеја Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, односно превод на српски језик истоименог доктората владике Иринеја, представљена је 12. децембра 2019. године, у Матици српској у Новом Саду. О делу су говорили: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид, професор др Драган Станић, председник Матице српске, и аутор. Пожелевши добродошлицу присутнима, професор Станић је навео, поред осталога, да је владика Иринеј монах који влада собом и који је дубоко предан Господу. Целокупно обраћање професора др Драгана Станића: По великим људима увек су се препознавала и препознаваће се времена у којима живимо и лутамо ми који тражимо крупне оријентире како не бисмо сасвим залутали и, у тим лутањима, негде потонули. Најбољи оријентири јесу извори светлости који се могу јасно уочити чак и у тами, онда када се учини да путовања више не може бити, да морамо застати и отпочинути. Но, ако светлости пред нама има, пут се ипак може наставити а да се не погреши у свеукупном тражењу, чак и ако не нађемо баш најбоље стазе и богазе, гледајући светлосне оријентире, општи правац кретања сасвим сигурно неће бити погрешан. Са јаким светлосним оријентирима нема насумичног лутања, али има сталног и упорног трагања које не губи из вида далеки, јасно уочљиви циљ. Зато се овакво путовање никада не испољава као слепи ход у неизвесност, него путовање непрестано прати добри осећај провиђења, чак и у најтежим и најнеизвеснијим тренуцима. И када нам се учини да не знамо где смо, поглед на светлосни циљ пред нама јасно ће нам показати бар ту једну једину, али најважнију ствар: показаће нам где смо у односу на коначни исход и циљ према којем се одређујемо. Владика бачки Иринеј испоставља се као вечна ватра која увек и постојано гори, никад се не тули до жеравице, а никад не разгорева до неконтролисане буктиње. Увек извор светлости и топлине која не нестаје и не скрива се. Он то чини на начин чврстог, стабилног и поузданог пламена који се даје другоме, без пропратних ефеката променљивости, драматике или, не дај Боже, проблематичности. У начину на који у њему гори ватра вере, рекло би се да све постоји по самоме себи, онако како може бити и како налаже природа ствари, тако као да никакве алтернативе ту нема. Вера се ту испоставља као да само тако може бити и никако друкчије. Ватра вере – којом се живи у Исусу Христу – и наталожено двомиленијумско монашко и епископско искуство проговара у њему са осећањем да одговори на сва питања која постоје, и пре него што дозремо као људи до способности да питања јасно формулишемо. Овакво осећање прети да сасвим нестане из искуства рационалног, секуларног и матералијалистичког образовања савременог човека, али у духовном, хришћанском и метафизичком наслеђу добро позната и догматски утврђена чињеница која указује на вечност и безвременост Бога Сина, упркос томе што се Он телом људским појавио у овом историјском времену. Свети Јустин Ћелијски зато каже: „Велика је и слатка тајна наше вере, наше побожности: Бог се јави у телу, у човеку. То је прва половина вечне Свеистине. А друга је: човек се јави у Богу. Са свих тих разлога чудесни Господ Христос Богочовек и јесте једино на потребу бићу људском и роду људском у свима световима видљивим и невидљивим“. У српској култури којој припадамо овакав облик испољавања душевних и духовних квалитета обично делује готово нестварно, некако – нека ми не буде замерено што то кажем – чак намештено и вештачки. У нашој култури, која у себи садржи јаку епску матрицу, све што на уверљив и прихватљив начин постоји мора бити приказано као поље непосредних и сталних сударања, спорова и сукоба, и то је наш усуд. Нама је једино уверљиво оно што постоји на начин постојаних унутрашњих и спољашњих борби које се могу описати оним Његошевим стихом који вели: „Нека буде борба непрестана“. То да се сваки човек туче са некаквим именованим и неименованим силама – то је у српској култури ствар савршено природна и јасна, чак и једина разумљива и прихватљива, а да у том погледу ни умни људи, интелектуалци, па чак ни монаси и владике не представљају велике изузетке, то је ствар у коју смо се понекад и сами могли посведочити уколико смо умели ту чињеницу да откријемо и у њу се удубимо. Овакво разумевање ствари није нетачно, али уме понекад да буде пренаглашено, па чак и неправедно у односу на оне високоузорне људе и истинске носиоце врлинâ који умеју да воде унутрашњу борбу, а да притом не узнемиравају друге драмским интензитетима које трпе у тој борби. Када такви људи, попут владике Иринеја, оставе сасвим по страни сопствене муке кроз које су пролазили док нису дошли до стабилног, чврстог упоришта за сопствену веру и мисао, за реч и чин, онда типичним представницима српске културе такав став, па и такав човек може деловати помало и хладно, и некако рационално. Но, то се тако причињава само ономе ко није прошао темељни пут молитвеног уравнотежења душе и духовног смирења ума. Само онај ко зна добро колико је тешко доћи до смиреноумља, онај ко зна колики је духовни напор неопходан да се уложи и да се свакодневно улаже како би се смиреност ума досегла и брижљиво чувала – само такав човек са духовним искуством знаће колико је реч о божанственом добру које треба дуго и упорно освајати, а да никада не будеш сигуран јеси ли га освојио и усвојио. Због тога је над самим собом неопходно непрестано стражити и у том стражењу непрестано призивати помоћ Богочовека као најсигурнијег светлосног оријентира свеколиког људског постојања. Близу четврт века имам ту привилегију да будем у некаквој близини Преосвећеног владике Иринеја, тако да знам колико је било мноштва разговора у којима су челници Матице српске имали прилике да размењују мисли са Преосвећеним, и да из тих разговора извуку не само духовну поетику него да буду озарени духовном светлошћу. Та поука није се тицала само путева човековог духовног развитка него је најозбиљније дотицала множину најсложенијих питања нашега живота уопште. Имати то задовољство разговора са владиком Иринејем – то значи бити у могућности да се дотакну та несагледива ширина питања људског живота и друштвених прилика, али се све то обједињује у оном утешном сазнању да све и даље постоји у обзорју Господа Бога, те да гласноћа и бука оних који тврде како је Бог тек хипотеза за којом човек више нема потребе, да је то само једна заводљива, нетачна и лажљива мисао чије тешке последице не успевају да сагледају пре свега они који је формулишу и разглашавају. Свему томе насупрот стоји древна хришћанска мисао која се по много чему указује као сасвим саображена духу времена у којем данас живимо. У том смислу веома су значајне не само поуке, ставови и начин мишљења нашег владике Иринеја, него и његова докторска дисертација коју је 1980. године, на грчком језику, одбранио на Богословском факултету у Атини, а која се сада појављује у српском преводу Станимира Јакшића под насловом „Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику“. Ова студија није тек једна специјалистичка теолошка студија којом би требало да се баве само посебни зналци у овој области. Истина је, реч је о расправи која припада оном најпробранијем корпусу дела високе теологије суочене са најпробранијим и најсуптилнијим догматским темама, по чему она улази у круг најважнијих дела насталих у окриљу Српске Православне Цркве и њених аутора какви су архимандрит Јустин Поповић, Свети владика Николај Велимировић, митрополит Амфилохије или владика Атанасије Јевтић. Улазећи у круг оних најбољих духова и умова које је Српска Православна Црква изнедрила, владика Иринеј се појављује увек са додатком који сведочи о обиљу дарова. Он је монах који влада собом и дубоко је предан Господу, али је и теолог који добро зна шта можемо о Господу знати и како, уз то знање, Господу треба да искажемо част и славу. Он је Владика који управља паством и показује јој ваљане, проверене путеве ка Господу, али је и интелектуалац са широким познавањем обичног људског живота и са искушењима савременог човека, и са познавањем способности да живот подстакне духовним упориштем у Господу. Он је човек овога света који добро разумева у каквим околностима данас и овде живимо, али је још више мудрац који упозорава на присуство вечности у овом пропадљивом свету и пророк кроз којег Свети Дух проговара језиком провиђења Господњег. Он добро зна како се суштина, енергија и дела Господња исказују ваљаношћу речи, али исто тако зна када, где и како треба говорити речитошћу ћутања и дубинама тишине. Привилегија је живети у близини таквога човека Господњег. Молим да ми буде опроштено што ја, један из пастве, овако говорим о своме Епископу. Као и Ви Преосвећени, тако и ја знам да овакве речи могу изгледати као кушање којима нас излаже нечастиви, али ме теши помисао да те исте речи могу изгледати као, можда, прозирање таме којом смо окружени, а која нас спречава да сагледамо Божју суштину која ће нас поштедети крупнијих лутања и погрешке. Само истинским заједништвом људи, и то људи који су саборно обједињени у Богу, можемо се надати да се као самосвесни појединци, као народ, као носиоци вере, као чувари светлости, нећемо загубити у мраку кроз који нам ваља даље ходити. Хвала Вама Преосвећени, хвала Вам што у томе свесрдно, као истински носилац светлосних знака Господњих, Ви нама помажете, бодрите нас и на истинске циљеве непрестано упућујете. Звучни запис обраћања проф. др Драгана Станића Митрополит Порфирије је оценио да је промовисана књига вредна зато што показује важност Предања и верност Предању Цркве. Изван сагласја са вером Отаца, изван Предања – нема истинске вере, нема истинског богословља ни истинског живота, навео је Митрополит загребачко-љубљански. Звучни запис обраћања Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија Епископ крушевачки г. Давид је образложио да постоје многи аспекти књиге која носи назив Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, и да је то дело одраз богословске речи и Отаца Цркве кроз векове. Звучни запис обраћања Епископа крушевачког Давида Преосвећени Епископ бачки г. Иринеј заблагодарио је свима који су допринели настанку књиге, а особито г. Станимиру Јакшићу – преводиоцу са грчког изворника, Матици српској – саиздавачу, и многим другима. Епископ је истакао да не постоји теологија ван Цркве. У нашем времену, чињеница да се бавимо оваквим темама је благослов Божји за све нас и подстицај да не дозволимо да нам се живот претвори у неку рутину свакодневице него да увек схватамо да смо овде да бисмо вечно у Богу живели, у заједници са Господом љубави и у заједници са свима светима Његовим, поручио је владика Иринеј. Звучни запис обраћања Епископа бачког Иринеја Дело Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику објављено је у преводу на српски језик 2019. године, у издању Издавачке установе Епархије бачке Беседа, а саиздавач је Матица српска. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. Митрополит Српске Православне цркве у Црној Гори Амфилохије саопштио је у интервјуу за Радио Слободна Европа да намјера владајуће ДПС да у партијски програм за предстојећи конгрес уврсти и питање обнове аутокефалне црногорске православне цркве, показује незнање оних који креирају државну као и политику владајуће партије о томе шта је црква и колико она постоји на простору Црне Горе. Митрополит Српске Православне цркве у Црној Гори Амфилохије саопштио је у интервјуу за Радио Слободна Европа да намјера владајуће ДПС да у партијски програм за предстојећи конгрес уврсти и питање обнове аутокефалне црногорске православне цркве, показује незнање оних који креирају државну као и политику владајуће партије о томе шта је црква и колико она постоји на простору Црне Горе. “ДПС је на последњем састанку покренуо и питање тзв. обнове Митрополије црногорско-приморске, аутокефалне. То само показује да они који сада воде не само партију него и Црну Гору, да су незналице што је то црква”, рекао је за РСЕ митрополит Српске православне цркве у Црној Гори, Амфилохије, коментаришући најаву да ће владајућа Демократска партија социјалиста партијским програмом формализовати раније обећање предсједника Црне Горе Мила Ђукановића да ће радити на обнови црногорске аутокефалне цркве. Ђукановићева порука Подсјетимо, Ђукановић је 8. јуна на партијској конференцији у Никшићу најавио да ће изградња црногорског друштва ићи путем који подразумијева, како је рекао Црногорску аутокефалну цркву. „На том путу ћемо свакако радити на снажењу црногорског идентитета, неке важне кораке смо на том плану већ остварили, остао је још један важан корак којим ћемо такође исправити тешку неправду учињену Црној Гори на почетку 20. вијека, а то је обнова црногорске аутокефалне цркве. Допадало се то некоме или не, на томе ћемо предано радити“, поручио је Ђукановић. Амфилохије је, за РСЕ полемисао и са званичним историјским тумачењем улоге и судбине цркве у Црној Гори: “Митрополија црногорска, зовите је како хоћете, она овдје без прекида постоји 800 година. И та прича да је она укинута 1920. године је потпуно бесмислена прича, лажљива прича, морам тако да се изразим. Она је само васпоставила свој однос са Пећком патријаршијом одлуком Светог синода Краљевине Црне Горе 1918. године, одлуком дакле црногорске Митрополије, црногорске цркве, како год се зове, јер митрополија значи црква. Дакле, том одлуком је она прва која је васпоставила јединство Пећке патријаршије 1918, прије Карловачке митрополије и прије србијанске митрополије, и оне босанске и буковинско далматинске, које су у то вријеме постојале. Оне су све касније пришле том јединству Пећке патријаршије. А она је остала иста она која је била, сво свештенство, монаштво, сав народ и црквена имовина – она је остала без прекида. Црква апсолутно ништа није промијенила, и говорити о обнови некакве црногорске цркве могу само људи који не знају што је то црква и који мисле да је црква партија. То је основни проблем дакле, и мени је веома жао што они који су сада на власти у Црној Гори тако нешто предузимају. Што то значи обнављају и што да обнављају? Да обнављају оно што је овдје без прекида осамсто година, цркву која је родила Црну Гору?” Питање имовине Амфилохије тврди да је црква на чијем је он челу, створила Црну Гору притом апострофирајући имовину што је суштински проблем у односима са државом Црном Гором: “Данас, васпостављајући Црна Гора своју независност, она се темељи на оној цркви и оној држави коју је црква створила, и цркви која је била државна вјера. Е сад, одузимати тој цркви имовину и храмове, и сматрати да она не постоји него је сад треба поново стварати, то је ван здраве људске логике.” Подсјетимо, црногорска Влада и Митрополија Српске православне цркве годинама се споре око статуса црквене имовине у Црној Гори. Након више покушаја да се то питање ријеши Влада је ове године изашла са предлогом закона коме се оштро успротивила Митрополија након чега је у читав конфликт укључена Венецијанска комисија, која је дала експертско мишљење. Након тога проблем са усвајањем закона је на неодређено одоложен. Црногорска Влада средином маја усвојила је Предлог закона о слободи вјероисповести којим је предвиђено да ће сви вјерски објекти који су били имовина државе Црне Горе пре губитка њене независности и припајања Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, а који касније нису на одговарајући правни начин прешли у својину неке верске заједнице, бити препознати као државна имовина. „Међутим, ако нека верска заједница располаже доказима да је на основу некад или данас важећих прописа постала власник неке имовине, држава ће то признати и поштовати. Тамо где таквих доказа нема, већ је реч о имовини коју је стварала и стицала држава Црна Гора и која представља културну баштину свих њених грађана, таква имовина биће уписана као културно благо, односно као државна својина Црне Горе“, саопштила је Влада. ‘Нема раскола у СПЦ’ На питање Радија Слободна Европа, да ли је поводом додјеле ордена пресједнику Србије Александру Вучићу од стране СПЦ коме се Амфилохије противио, дошло до раскола између њега и патријарха СПЦ Иринеја, Амфилохије тврди да раскола нема: “Нема раскола у СПЦ, и последњи догађаји су само потврда да је црква живи организам и да ми епископи нисмо чланови партије, него људи који свако мисли својом главом, и са свим поштовањем према нашем Синоду и патријарху који је недавно овдје био наш гост и примљен са много љубави. Један број наших епископа нису били за то да се господину Вучићу додјељује орден Св. Саве. Ја сам био смио кад смо били у Пећкој патријаршији, у то вријеме је било на стотине дјеце са Косова. Ја сам рекао да орден треба додијелити игуманији Пећке патријаршије и сестрама мученицама које су ту остале после свих гоњења и насиља и пријетњи… Орден свима мајкама на Косову које рађају дјецу, њима припада орден, то је наш став и ту се разликујемо можда од његове светости. Он човјек има право да тако схвата, али је и наше право да на свој начин сагледавамо савремена збивања”. Александру Вучићу, председнику Србије у уторак увече у Београду уручен је Орден Светог Саве првог реда. Свети архијерејски синод одликовао је Вучића, Милорада Додика, српског члана Председништва Босне и Херцеговине, као и патријарха Српске православне цркве (СПЦ) Иринеја, поводом јубилеја – осам векова аутокефалности Српске православне цркве. Орден Светог Саве првог степена Вучићу је уручио патријарх Иринеј. Извор: Портал Ин4с
  17. У интервјуу агенцији ТАСС, датом Павелу Бушујеву, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је да би покушај Васељенске патријаршије да понови украјински сценарио на Балкану значио објаву рата Српској православној цркви. „Не вјерујем да би модел украјинског раскола могао да се понови на Балкану или у Црној Гори. Дедеић је рашчињен од васељенског патријарха. Што се тиче Македоније, послије свих догађаја у Украјини, не очекујем да својим дејствима Цариград објави рат Српској православној цркви, а то би била објава рата Српској православној цркви. Послије Украјине је могуће све очекивати, али надам се да до тога неће доћи“, рекао је Митрополит. Митрополит Амфилохије је изразио жаљење што на васељенског патријарха утицај, да иде у одређеном правцу, врши група не најдостојнијих младих митрополита, амбициозних људи. „Разговарао сам са озбиљним људима из Грчке и другима, нећу их сада именовати, који су, такође, незадовољни тим утицајем на васељенског Патријарха. Он је чојвек у годинама и труди се да учврсти своје првенство, али у самој ствари доводи позицију своје Патријаршије под велику опасност. У то нема никакве сумње. На цариградском престолу били су велики јерарси као Свети Јован Златоусти или Свети Григорије Богослов, али било је и јеретика; непогрешивих у Цркви нема“, подвукао је Митрополит Амфилохије. Митрополит је даље говорио како је историјска улога Цариградске патријаршије везана за Константинопољ као пријестоницу империје. Касније, до 1918, император је био у Русији. Сада се Црква враћа у предконстантиновски период, у коме једину власт у Цркви може да има Васељенски сабор. „Константинопољски патријарх једини може да сазове Васељенски сабор, али ако настави са оваквим дјеловањем, изгубиће и ту част“, сматра Митрополит. Митрополит је поновио своје гледиште да се мајком свих цркава не може сматрати ни Рим, ни Константинопољ, већ Јерусалимска црква која је породила све цркве. Ситуација у Црној Гори Власт у Црној Гори покушава да усвоји закон о вјерским слободама који предвиђа одузимање црквене имовине од Српске православне цркве. Ријеч је о више од 650 светиња, укључујући такве манастире у православном свијету као што је Острог. Предсједник Србије Александар Вучић у вези с тим затражио је од Владе Црне Горе да још једном размотри прикладност таквог закона који ће „неминовно погоршати добре односе Београда и Подгорице“. Као одговор из Подгорице стигао је оштар коментар у коме се Београд подсјећа на црногорску независност, указујући да Влада Црне Горе самостално формира свој законодавни систем и да неће дозволити никоме да утиче на тај процес. Раније је предсједник Црне Горе Мило Ђукановић оптужио Српску православну цркву да покушава да држи вјерски монопол у земљи. Казао је да ће тражити аутокефалност над тзв. „црногорском црквом“ по узору на Украјину. Архијереј Српске православне цркве Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, коментаришући Ђукановићеве иступе, примјетио је да предсједник „покушава да буде глава цркве“, што је „први пут у историји да атеиста ствара цркву“. Превод: Портал МЦП Извор: https://tass.ru/obschestvo/
  18. Аbstract. У форми огледа аутор разматра одређене аспекте односа Цркве и савремене српске јавности. Најпре се констатује својеврсна сакрализација медија и даје се кратак историјски преглед токова духовне историје који су довели до таквог стања. Као полазна тачка у даљој анализи аутор разматра Социјалну концепцију РПЦ и један конкретан став о задацима медија који је, по мишљењу аутора, утемељен на менталитету традиционалног, хомогеног друштва. У наставку се дају карактеристике плуралистичког друштва које покушава да надиђе идеолошке ставове из прошлости кроз пример верске и сваке друге толеранције. У оквиру пројекта Српска Православна Црква у штампаним медијима 2003-2013 анализом текстова аутор установљује фаворизовање од стране медија ставова модерности који су, такође, идеолошки, и са становишта савременог друштва анахрони. У завршном делу, уместо закључка, се износи став о незаинтересованости медија са основне хришћанске теме. Key words: медији, Црква, сакрализација, плуралистичко друштво, толеранција *** 1. Како смо до овога дошли? Појам јавности који се појављује у наслову овог огледа се може одредити на различите начине. Ја ћу га тумачити као отворени комуникацијски форум који је отворен за све, сви му могу приступити при чему се актери публици обраћају или директно или путем медија. Ипак, и поред тога што се Црква а и други актери примаоцима поруке обраћају и директно, јавност данас углавном функционише посредством медија који и јесу основна тема нашег скупа. Лака доступност и једноставна употреба најразличитијих штампаних и електронских медија чине оквир изван кога је немогуће замислити живот савременог човека. При томе је њихова снага и утицај на друштвени и индивидуални живот огромна. У дану, готово у тренутку, медији могу појединца да уздигну на највиши пиједестал друштвене похвале, али, исто тако, у тренутку могу да га свргну у најдубљи понор друштвеног презрења и одбацивања. Медијски живот или медијска слика о некоме или нечему је за многе од суштинског животног значаја. Исто то можемо рећи за институције, друштвене појаве и догађаје. Њихова медијска интерпретација пресудно утиче на даље друштвене токове и промене. Зато и можемо да говоримо чак и о добијеном или изгубљеном медијском рату читавих држава и народа или, пак, о нечијој медијској смрти. Снага медија је не само огромна у савременом друштву већ и неупитна. Свако ће се данас сложити са тврдњом да су медији изузетно значајан друштвени фактор који је немогуће игнорисати. Међутим, ако је тако лако увидети и детектовати друштвену снагу медија није нимало лако одговорити на питање како смо до ове ситуације дошли. Који су то друштвени токови омогућили медијима да задобију толики утицај на савременог човека који, по некима, далеко превазилази утицај и Цркве и државе, а какав је на пр. утицај телевизије. Просечан грађанин Србије у просеку проведе између 4 и 5 сати дневно испред ТВ екрана[1]. Дакле, прво питање које постављам у овом огледу је како смо до овога дошли. Мој покушај објашњења, и то ће нужно бити само покушај и тек један од увида у сложена друштвена кретања европских друштава са хришћанским предањем која се не дају ухватити у једноставне мисаоне схеме, се заснива на проницљивим, а понекад и духовитим, ставовима једног значајног социолога религије са наших, балканских простора, Жељка Мардешића. Његова основна поставка у тумачењу је да је процес секуларизације који карактерише поменута друштва двострук, он не само да секуларизује одређене религијске садржаје већ, истовремено значи и сакрализацију неких других[2]. Људско друштво и појединац се непрестано налазе у потрази за светим. Тај се порив из човека не може одстранити. Такође и простор светог не може остати празан. И зато историја европских друштава у модерности и постмодерности показује непрекидне токове секуларизације једних и сакрализације других садржаја. А све је почело потискивањем религијских садржаја у приватност и на друштвену маргину онда када они више нису могли да обезбеде мир и хомогеност друштва услед верских ратова и распада јединства Западне Цркве и када су, пре свега науком, доведене у питање основе хришћанства, јединство и сигурност, односно свето је требало потражити у другим сферама. Простор из кога је истиснута Црква и хришћанство сада испуњавају држава и државна политика кроз 19. и прву половину 20. века у форми национализма. Тако су, како духовито примећује Мардешић, политичари заузели место свештеника једне нове религије национализма са свим елементима религије: светиње у виду државе и нације, политичаре као жреце, националне хероје са својим житијима, прославе и славља националних празника и који сви заједно обезбеђују јединство и сакрализацију државе и националног. Али, точак истовремене профанизације и сакрализације се ту није зауставио. Држава и национално нису могли на дужи период да задовоље неутаживу људску потребу за светим. Исто оно што су политичари урадили Цркви и хришћанству десило се и њима. И баш у тој тачки духовне историје почиње постмодерност са својим крајем „великих прича“ 19. и 20. века и сумњом у све велике институције модерности почевши од државе. Политичари су десакрализовани и од пророка нове религије се претворили у ситне бирократе забављене „прагматичним“ стварима. На њихово место су у нараслој култури потрошње и хедонизма дошли богаташи и богатство, а онда за њима и на послетку и оно што нас занима, медији. У наше су дане медији испунили тај простор сакралног и обоготворили сами себе. „После религије свештеника, политичара и трговаца сада је на ред дошла религија забављача и опсенара. Реч је поближе о новој култури медија која је повезала цели свет у један јединствени систем познанства и домовинства“[3]. Тако медији постају незаобилазни фактор друштвене кохезије и средство кроз које постмодерно друштво усамљених појединаца спознаје себе и своје заједништво. Људско заједништво у постмодернитету тежи да буде посредовано, да се не остварује више „лицем к лицу“ већ кроз и уз помоћ техничких помагала и медија. Сакрализовани медији се тако појављују као искључиви критеријум, као врховни судија, као једини простор у коме обитава истина. Чега нема у медијима, заправо и не постоји. Историја се на овоме сигурно неће зауставити, а шта ће десакрализовати медије остаје нам да сачекамо и видимо. Као што сам већ напоменуо, овакав упрошћен, схематизован увид у историјске и духовне токове је више него мањкав, али, ипак, указује на разлоге латентног неповерења које се осећа у односима Цркве и медија. Усудио бих се да кажем да то понекад личи на борбу око сакралног простора. Међутим, на крају овог ретроспективног дела треба напоменути једну непобитну чињеницу. Религијске поруке, искуства и сведочанства нужно губе неке од својих најдубљих димензија кад прођу кроз медије. Таква искуства не трпе посреднике. Она „живе“ само у аутентичном људском заједништву, у миру и без медијске буке. И заправо, тек са овом констатацијом почиње разматрање односа Цркве и медија у српском друштву. Другим речима, ако не може у потпуности, вероватно може делимично и ограничено. Из ове перспективе посматрано да видимо шта на ову тему кажу Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве[4]. 2. Социјална концепција Руске Православне Цркве С обзиром да се ради о највећој православној Цркви и њеном званичном документу изнети ставови имају теоријску тежину и релевантност и за нашу средину. На невелике четири и по стране под називом Црква и световна средства јавног информисања[5] у општим цртама се назначује однос Цркве и медија. Оно што је на први поглед приметно, сем констатације да средства информисања играју све већу улогу у савременом свету, не улази се у дубљу анализу места, улоге и начина функционисања медија у савременом друштву. Наглашава се сарадња Цркве са медијима јер они треба да буду средство преношења поруке Цркве најразличитијим слојевима друштва. Сарадња треба да буде заснована на начелима узајамне одговорности што, од стране новинара подразумева веродостојно преношење информација које су му стављене на располагање. Констатује се, затим, да у тој сарадњи може да дође и до конфликата а да у таквим случајевима могу да буду одговорни и свештенослужитељи и верни: Узајамни односи Цркве и световних средстава јавног извештавања понекад се кваре кривицом самих свештенослужитеља и верника, у случајевима, например, када се новинарима неоправдано ускраћује приступ информацијама или у случајевима нездравог реаговања на оправдану и корисну критику. Слична питања треба решавати у духу мирног дијалога, са циљем превазилажења неспоразума и наставка сарадње[6]. И у нашој средини су честе примедбе новинара на овакво ускраћивање информација или, чешће, на неблаговремено пружање информација. Животни ритмови Цркве и медија су по правилу неусклађени. У завршном делу Концепције се говори о могућности, начину и разлозима прекида односа Цркве са појединим медијима. У суштини, овај текст не изазива готово никакву проблематику и утисак је да РПЦ од световних медија очекује само коректну сарадњу а да је акценат на медијима који су у власништву Цркве. Мора се признати да је РПЦ посебно добро развила различите врсте електронских медија. Међутим, и поред непроблематичности текста једну реченицу из текста ћу искористити као повод за образложење, по мом мишљењу, кључне проблематике у односима, не само Цркве и медија, већ и неспоразума на релацији Црква шире друштво. Узимам је као пример могућих неспоразума у нашем, а не руском друштву. Та реченица гласи овако: „Важно је имати на уму да обавештавање гледалаца, слушалаца и читалаца мора да се заснива не само на чврстој привржености истини него и на бризи о моралном стању личности и друштва, што подразумева афирмисање позитивних идеала, као и борбу против ширења зла, греха и порока“[7]. За активне чланове Цркве став је кристално јасан, али да ли и за целокупну јавност. Овде се одвајам од руске друштвене стварности јер она није предмет нашег размишљања и окрећем се нашој ситуацији. 3. Верујући људи и модерно друштво У савременом, транзиционом српском друштву се могу идентификовати елементи менталитета три епохе: традиционалне, затим модерности и постмодерности. За претпоставку је да наше напредовање у евроинтеграцијама значи и уподобљавање структуре српског друштва структурама развијених европских друштава. Транзиција и има такав циљ. То даље значи да се српско друштво креће ка моделу сложеног, издиференцираног, плуралистичког друштва што оно делимично већ јесте, а да напушта моделе и менталитете који су карактерисали како традиционална тако и модерна друштва. Постмодерно, плуралистичко друштво је друштво без средишта и то не грешком, већ на основу искустава 20. века када су две велике идеологије, нерелигијског типа, фашизма и комунизма, извршиле хомогенизацију друштава и довеле човечанство до руба пропасти. На рушевинама тог искуства савремени човек различитим друштвеним механизмима спречава било коју идеологију, било ког типа – религијског или нерелигијског, да постане владајућа, односно превладавајућа. Основна претпоставка таквог виђења је легитимно, паралелно и равноправно постојање различитих погледа на свет и различитих антропологија, док је државни апарат идеолошки неутралан, а законска регулатива покушава да задовољи и обухвати све те погледе на свет. Савремено плуралистичко друштво (бар теоретски) напушта идеју једне друштвене истине и гради себе, из врло конкретних и поменутих историјских разлога, као друштво без средишта. Тако, у јавној сфери више не постоје „веће“ и „мање“ истине, а посебно не „опште“ истине које су по својој природи и мимо људског пристанка и слободе, општеобавезујуће, већ су све оне равноправне и подразумевају слободно заступање и изношење у јавном дискурсу. О овој чињеници треба добро да размисле верујући људи и да схвате механизме и логику савременог тренутка у односу на плурализам погледа на свет јер тај механизам и њих штити од свих будућих, евентуалних, идеолошких прогона. Нико више нема никакав идејни монопол, а држава треба да заузима став идеолошке неутралности. Са овог становишта се онда може поставити питање у вези са реченицом на основу које сам и почео разматрање менталитета постмодерног друштва, а то је: да ли се сви можемо сложити око тога како ће медији афирмисати позитивне идеале. Који су то идеали? Затим, како ћемо се сложити око тога шта значи ширење зла, греха и порока. Залагање у јавности за постизање консензуса да, давање готових решења не. Другим речима, најразличитије друштвене групе ће врло различито одговорити на постављена питања и то верујући људи треба не само да прихвате већ и да подрже да би и они сами имали право да јавно износе мишљења и ставове засноване на вери. И управо овакву ситуацију подразумева плуралистичко друштво из чега и црпи свој назив и због чега га карактеришемо као друштво без средишта. Појачаћу још свој став мишљењем да верујући људи не само да треба да подрже овакав друштвени модел већ и да буду његови највећи заговорници јер он обезбеђује слободу вероисповести и враћа веру у јавну сферу одакле је, у приватност, била прогнана од стране модерности. Верујући човек се овде, с правом, може запитати да ли то онда значи одустајање од истине. Ако она није једна и једина и за све важећа, онда су све вредности релативне што би у крајњој инстанци могло да значи издају сопствене вере. Ова лекција толеранције је врло тешка за верујуће људе, али не само за њих већ, како ћемо видети мало касније, и за многе представнике медија, само са других позиција. Осврнимо се, накратко, на значење толеранције кроз пример верске толеранција а са циљем покушаја давања одговора на тешко питање да ли толеранција, не само верска, значи издају сопствене вере, ставова и убеђења. 4. Верска и свака друга толеранција Етимолошки, толеранција проистиче из латинске речи tolerare што значи подносити, трпети. У општем смислу под толеранцијом подразумевамо спремност неке особе да подноси туђи облик живота, туђу веру или туђи поглед на свет иако то представља неку врсту сметње за ту особу (пасивна толеранција) или пак, активно подржавати нечији став иако се он разликује од мог става (активна толеранција). Верска толеранција се може окарактерисати као, у вери утврђени, став према ближњему. Она претпоставља моју веру али и веру мог ближњег која је различита од моје, а коју ваља толерисати било пасивно било активно. У питањима вере она се не односи на изрицање било каквог суда о истинитости неке вере или уверења. То је практичан захтев људског заједништва и саживота са људима другачијих уверења и другачије вере. Верска толеранција као и свака друга, не покреће питање ко је у праву, то питање у оквирима верске толеранције остаје нерешено, заправо уопште се не поставља. Овде се срећемо са још једним врло важним, рекли бисмо кључним елементом питања верске толеранције – а то је питање истине које се поставља у монотеистичким религијама. И управо је питање истинитости било и још увек јесте у најтешњој вези са верском толеранцијом. Проблем можемо да искажемо на следећи начин: има ли заблуда право на живот и постојање? Ако хришћани непоколебљиво верују да је Христос, не једна од многих истина, већ Истина писана великим почетним словом, није ли онда пожељно да се сви, чак и употребом мање или веће силе приведу познању Истине. Са друге стране, уколико би се хришћани залагали за верску толеранцију или за крајњи исход верске толеранције која је апсолутна слобода вере, да ли би то значило њихово признање релативности сопствене вере и сопствене истине. На крају се целокупна проблематика може свести на дилему: истина или индивидуална слобода? Одговор на ово питање би, можда, био најлакши уколико бисмо искључиво остали у оквирима Јеванђеља али када у одговор укључимо и друштвене акценте и схватања улоге религија у различитим историјским епохама ствари се драматично компликују. Религија у традиционалним друштвима има политички карактер, у смислу да је једна од њених улога и хомогенизација друштва зашта су сви владари Истока и Запада у прошлости били врло заинтересовани. У таквим се друштвеним околностима појављује следеће мишљење: питање вере није само ствар појединца већ и заједнице која треба да буде јединствена и монолитна. Онда када се повређује принцип јединства заједница не само да она има права већ има и обавезу да кажњава јеретике или припаднике других вера. Уколико и када дође до конфликта између права заједнице и права појединца предност треба дати заједници. Модерна друштва по овом, као и по многим другим питањима имају дијаметрално различит став у односу на традиционална. Она се карактеришу, како смо већ рекли, као плуралистичка што и у питањима вере подразумева превагу индивидуалне слободе над колективом (што је суштина свих савремених људских права) док су према свакој „објективној“ истини скептична. И остаје нам сада да коначно одговоримо на постављено питање, за верујуће људе можда најважније, а то је да ли они могу помирити захтев за истином са захтевом за верском толеранцијом али искрено, на основу своје вере, а не на основу захтева времена које им у овом тренутку не дозвољава нетолеранцију према другим људима различитих конфесија и вера, а са којима живе заједно. Истина или оно што појединац држи за истинито није ни толерантно ни нетолерантно. Истина никоме није нанела штету. Тек наше понашање према ближњему може бити толерантно или нетолерантно. Како је већ наглашено толеранција оставља по страни питање истинитости нечије вере или става. Она је искључиво наш однос према другоме који другачије мисли или верује. Христос је свима који у Њега верују дао нови и непроцењиви дар познања Истине и хришћани су дужни да тај дар понуде и другима али никада насилно. Истина и насиље нису ни појмовни а ни практични пар који би се уклапао у хришћанско разумевање сведочења и ширења хришћанства. Истина и љубав према ближњему јесу тај појмовни пар и највиши гарант верске толеранције. У односу на проблем односа између истине и личне слободе и става давања приоритета личној слободи у односу на објективну истину, а у складу са савременим друштвеним акцентима, за хришћане треба да буде неупитан јер је дубоко јеванђелски. Приступ Истини је немогућ изван личне слободе и личног пристанка. По мом мишљењу, претензија на апсолутну истинитост сопствених ставова у јавности је и узрок кључних неспоразума Цркве и исте те јавности. А све се врло једноставно може решити ако у сопствене ставове уметнемо додатак – ми верујемо да…, на основу наше вере сматрамо да…, у складу са Јеванђељем мишљења смо да… и сл. Овакав начин изношења ставова не подразумева потребу хомогенизације друштва по традиционалном моделу, а што чине искази попут српски народ.., сви ми… и сл. И оно што је најбитније, не подразумева политичност коју носи свака хомогенизација, а истовремено се и показује уважавање оних који друкчије мисле. Толеранција, у назначеном смислу, је претпоставка успешног изласка Цркве у јавност. 5. Друга страна проблема Међутим, верујући људи су тек једна страна проблема. Друга су, од стране медија, новинара или других актера, пречесто фаворизовани, такође, идеолошки ставови, али из периода модерности. То су добро познати ставови о Цркви као друштвено дестабилизујућем фактору, о вери којој није место у јавној сфери, о секуларној држави, и то не идеолошки неутралној и схваћеној као сервис грађана, већ, напротив, као кључном и активном носиоцу идеологије секуларизма. Из перспективе плуралистичког друштва не постоји никаква разлика између ставова који се ослањају на менталитете традиционалног друштва и ставова утемељених на секуларизму. И једни и други су идеолошки, политични и не могу полагати право на апсолутну истину. У анализи о питању абортуса у нашој јавности која је саставни део овог пројекта[8] колегиница Јоцић и ја смо установили управо ову идеолошку подлогу која је извор предрасуда о Цркви и остатак једне претходне епохе. У том смислу ни модернисти, баш као ни традиционалисти са својим сном о златним епохама које ће се вратити, нису научили лекције духовне историје савременог друштва. А основна лекција коју треба да савладају је да се модерност са својим просветитељским духом и бескрајним поверењем у људски разум исцрпела у Аушвицу, гулагу и Голом отоку, показујући колико и људски разум може бити друштвено разорна снага а не само верски ратови са којима је почела епоха модерности. Као што сам већ рекао, баш из ових историјских разлога савремено плуралистичко друштво позива све у сферу јавности, без обзира на порекло и корен убеђења и ставова, али са основном претпоставком толеранције и залагања за опште добро. Тако се, по мом скромном мишљењу, нетолеранција у српској јавности појављује као основни проблем већине актера само из различитих идеолошких упоришта, а која потичу из различитих, али подједнако окончаних историјских епоха. На крају, уместо закључка, јер не знам какав бих закључак извео сем да се сусрети и прилагођавања Цркве и медија настављају са неизвесним резултатима, желео бих да укажем, опет на основу пројекта, свим службама у Цркви, а посебно теолозима, да у јавности готово да нема озбиљних и кључних хришћанских тема. Оне само спорадично уђу у фокус јавности тек када се повежу са неком секуларном темом као на пр. са економијом и проневерама или луксузом, са скандалима или, пак, са савременом човеку омиљеним темама животне среће, здравља, дијете и кулинарства. Суштинска тематика хришћанства је за медије неинтересантна. Ово видим као изазов и прилику за нашу теолошку мисао. БЕЛЕШКЕ [1] Податак преузет са www.b92net 7.10.2015. [2] Željko Mardešić, Rascjep u svetome, KS, Zagreb 2007., стр. 715 и даље. Изнесена мишљења у вези са карактером процеса секуларизације се углавном заснивају на студији „Sudbina religije u kasnom postmodernitetu“ у поменутој књизи. [3] Mardešić, исто, стр. 713 [4] Беседа, Нови Сад 2007. [5] Исто, стр. 185-189 [6] Исто, стр. 188 [7] Исто, стр. 185 [8] Види Гордана Јоцић, др Зоран Крстић, „Ставови Цркве о чедоморству (абортусу) у медијима“, у Српска Православна Црква у штампаним медијима 2003-2013, Београд 2015. стр. 155-165 http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/4918-црква-у-српској-јавности
  19. Аbstract. У форми огледа аутор разматра одређене аспекте односа Цркве и савремене српске јавности. Најпре се констатује својеврсна сакрализација медија и даје се кратак историјски преглед токова духовне историје који су довели до таквог стања. Као полазна тачка у даљој анализи аутор разматра Социјалну концепцију РПЦ и један конкретан став о задацима медија који је, по мишљењу аутора, утемељен на менталитету традиционалног, хомогеног друштва. У наставку се дају карактеристике плуралистичког друштва које покушава да надиђе идеолошке ставове из прошлости кроз пример верске и сваке друге толеранције. У оквиру пројекта Српска Православна Црква у штампаним медијима 2003-2013 анализом текстова аутор установљује фаворизовање од стране медија ставова модерности који су, такође, идеолошки, и са становишта савременог друштва анахрони. У завршном делу, уместо закључка, се износи став о незаинтересованости медија са основне хришћанске теме. Key words: медији, Црква, сакрализација, плуралистичко друштво, толеранција *** 1. Како смо до овога дошли? Појам јавности који се појављује у наслову овог огледа се може одредити на различите начине. Ја ћу га тумачити као отворени комуникацијски форум који је отворен за све, сви му могу приступити при чему се актери публици обраћају или директно или путем медија. Ипак, и поред тога што се Црква а и други актери примаоцима поруке обраћају и директно, јавност данас углавном функционише посредством медија који и јесу основна тема нашег скупа. Лака доступност и једноставна употреба најразличитијих штампаних и електронских медија чине оквир изван кога је немогуће замислити живот савременог човека. При томе је њихова снага и утицај на друштвени и индивидуални живот огромна. У дану, готово у тренутку, медији могу појединца да уздигну на највиши пиједестал друштвене похвале, али, исто тако, у тренутку могу да га свргну у најдубљи понор друштвеног презрења и одбацивања. Медијски живот или медијска слика о некоме или нечему је за многе од суштинског животног значаја. Исто то можемо рећи за институције, друштвене појаве и догађаје. Њихова медијска интерпретација пресудно утиче на даље друштвене токове и промене. Зато и можемо да говоримо чак и о добијеном или изгубљеном медијском рату читавих држава и народа или, пак, о нечијој медијској смрти. Снага медија је не само огромна у савременом друштву већ и неупитна. Свако ће се данас сложити са тврдњом да су медији изузетно значајан друштвени фактор који је немогуће игнорисати. Међутим, ако је тако лако увидети и детектовати друштвену снагу медија није нимало лако одговорити на питање како смо до ове ситуације дошли. Који су то друштвени токови омогућили медијима да задобију толики утицај на савременог човека који, по некима, далеко превазилази утицај и Цркве и државе, а какав је на пр. утицај телевизије. Просечан грађанин Србије у просеку проведе између 4 и 5 сати дневно испред ТВ екрана[1]. Дакле, прво питање које постављам у овом огледу је како смо до овога дошли. Мој покушај објашњења, и то ће нужно бити само покушај и тек један од увида у сложена друштвена кретања европских друштава са хришћанским предањем која се не дају ухватити у једноставне мисаоне схеме, се заснива на проницљивим, а понекад и духовитим, ставовима једног значајног социолога религије са наших, балканских простора, Жељка Мардешића. Његова основна поставка у тумачењу је да је процес секуларизације који карактерише поменута друштва двострук, он не само да секуларизује одређене религијске садржаје већ, истовремено значи и сакрализацију неких других[2]. Људско друштво и појединац се непрестано налазе у потрази за светим. Тај се порив из човека не може одстранити. Такође и простор светог не може остати празан. И зато историја европских друштава у модерности и постмодерности показује непрекидне токове секуларизације једних и сакрализације других садржаја. А све је почело потискивањем религијских садржаја у приватност и на друштвену маргину онда када они више нису могли да обезбеде мир и хомогеност друштва услед верских ратова и распада јединства Западне Цркве и када су, пре свега науком, доведене у питање основе хришћанства, јединство и сигурност, односно свето је требало потражити у другим сферама. Простор из кога је истиснута Црква и хришћанство сада испуњавају држава и државна политика кроз 19. и прву половину 20. века у форми национализма. Тако су, како духовито примећује Мардешић, политичари заузели место свештеника једне нове религије национализма са свим елементима религије: светиње у виду државе и нације, политичаре као жреце, националне хероје са својим житијима, прославе и славља националних празника и који сви заједно обезбеђују јединство и сакрализацију државе и националног. Али, точак истовремене профанизације и сакрализације се ту није зауставио. Држава и национално нису могли на дужи период да задовоље неутаживу људску потребу за светим. Исто оно што су политичари урадили Цркви и хришћанству десило се и њима. И баш у тој тачки духовне историје почиње постмодерност са својим крајем „великих прича“ 19. и 20. века и сумњом у све велике институције модерности почевши од државе. Политичари су десакрализовани и од пророка нове религије се претворили у ситне бирократе забављене „прагматичним“ стварима. На њихово место су у нараслој култури потрошње и хедонизма дошли богаташи и богатство, а онда за њима и на послетку и оно што нас занима, медији. У наше су дане медији испунили тај простор сакралног и обоготворили сами себе. „После религије свештеника, политичара и трговаца сада је на ред дошла религија забављача и опсенара. Реч је поближе о новој култури медија која је повезала цели свет у један јединствени систем познанства и домовинства“[3]. Тако медији постају незаобилазни фактор друштвене кохезије и средство кроз које постмодерно друштво усамљених појединаца спознаје себе и своје заједништво. Људско заједништво у постмодернитету тежи да буде посредовано, да се не остварује више „лицем к лицу“ већ кроз и уз помоћ техничких помагала и медија. Сакрализовани медији се тако појављују као искључиви критеријум, као врховни судија, као једини простор у коме обитава истина. Чега нема у медијима, заправо и не постоји. Историја се на овоме сигурно неће зауставити, а шта ће десакрализовати медије остаје нам да сачекамо и видимо. Као што сам већ напоменуо, овакав упрошћен, схематизован увид у историјске и духовне токове је више него мањкав, али, ипак, указује на разлоге латентног неповерења које се осећа у односима Цркве и медија. Усудио бих се да кажем да то понекад личи на борбу око сакралног простора. Међутим, на крају овог ретроспективног дела треба напоменути једну непобитну чињеницу. Религијске поруке, искуства и сведочанства нужно губе неке од својих најдубљих димензија кад прођу кроз медије. Таква искуства не трпе посреднике. Она „живе“ само у аутентичном људском заједништву, у миру и без медијске буке. И заправо, тек са овом констатацијом почиње разматрање односа Цркве и медија у српском друштву. Другим речима, ако не може у потпуности, вероватно може делимично и ограничено. Из ове перспективе посматрано да видимо шта на ову тему кажу Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве[4]. 2. Социјална концепција Руске Православне Цркве С обзиром да се ради о највећој православној Цркви и њеном званичном документу изнети ставови имају теоријску тежину и релевантност и за нашу средину. На невелике четири и по стране под називом Црква и световна средства јавног информисања[5] у општим цртама се назначује однос Цркве и медија. Оно што је на први поглед приметно, сем констатације да средства информисања играју све већу улогу у савременом свету, не улази се у дубљу анализу места, улоге и начина функционисања медија у савременом друштву. Наглашава се сарадња Цркве са медијима јер они треба да буду средство преношења поруке Цркве најразличитијим слојевима друштва. Сарадња треба да буде заснована на начелима узајамне одговорности што, од стране новинара подразумева веродостојно преношење информација које су му стављене на располагање. Констатује се, затим, да у тој сарадњи може да дође и до конфликата а да у таквим случајевима могу да буду одговорни и свештенослужитељи и верни: Узајамни односи Цркве и световних средстава јавног извештавања понекад се кваре кривицом самих свештенослужитеља и верника, у случајевима, например, када се новинарима неоправдано ускраћује приступ информацијама или у случајевима нездравог реаговања на оправдану и корисну критику. Слична питања треба решавати у духу мирног дијалога, са циљем превазилажења неспоразума и наставка сарадње[6]. И у нашој средини су честе примедбе новинара на овакво ускраћивање информација или, чешће, на неблаговремено пружање информација. Животни ритмови Цркве и медија су по правилу неусклађени. У завршном делу Концепције се говори о могућности, начину и разлозима прекида односа Цркве са појединим медијима. У суштини, овај текст не изазива готово никакву проблематику и утисак је да РПЦ од световних медија очекује само коректну сарадњу а да је акценат на медијима који су у власништву Цркве. Мора се признати да је РПЦ посебно добро развила различите врсте електронских медија. Међутим, и поред непроблематичности текста једну реченицу из текста ћу искористити као повод за образложење, по мом мишљењу, кључне проблематике у односима, не само Цркве и медија, већ и неспоразума на релацији Црква шире друштво. Узимам је као пример могућих неспоразума у нашем, а не руском друштву. Та реченица гласи овако: „Важно је имати на уму да обавештавање гледалаца, слушалаца и читалаца мора да се заснива не само на чврстој привржености истини него и на бризи о моралном стању личности и друштва, што подразумева афирмисање позитивних идеала, као и борбу против ширења зла, греха и порока“[7]. За активне чланове Цркве став је кристално јасан, али да ли и за целокупну јавност. Овде се одвајам од руске друштвене стварности јер она није предмет нашег размишљања и окрећем се нашој ситуацији. 3. Верујући људи и модерно друштво У савременом, транзиционом српском друштву се могу идентификовати елементи менталитета три епохе: традиционалне, затим модерности и постмодерности. За претпоставку је да наше напредовање у евроинтеграцијама значи и уподобљавање структуре српског друштва структурама развијених европских друштава. Транзиција и има такав циљ. То даље значи да се српско друштво креће ка моделу сложеног, издиференцираног, плуралистичког друштва што оно делимично већ јесте, а да напушта моделе и менталитете који су карактерисали како традиционална тако и модерна друштва. Постмодерно, плуралистичко друштво је друштво без средишта и то не грешком, већ на основу искустава 20. века када су две велике идеологије, нерелигијског типа, фашизма и комунизма, извршиле хомогенизацију друштава и довеле човечанство до руба пропасти. На рушевинама тог искуства савремени човек различитим друштвеним механизмима спречава било коју идеологију, било ког типа – религијског или нерелигијског, да постане владајућа, односно превладавајућа. Основна претпоставка таквог виђења је легитимно, паралелно и равноправно постојање различитих погледа на свет и различитих антропологија, док је државни апарат идеолошки неутралан, а законска регулатива покушава да задовољи и обухвати све те погледе на свет. Савремено плуралистичко друштво (бар теоретски) напушта идеју једне друштвене истине и гради себе, из врло конкретних и поменутих историјских разлога, као друштво без средишта. Тако, у јавној сфери више не постоје „веће“ и „мање“ истине, а посебно не „опште“ истине које су по својој природи и мимо људског пристанка и слободе, општеобавезујуће, већ су све оне равноправне и подразумевају слободно заступање и изношење у јавном дискурсу. О овој чињеници треба добро да размисле верујући људи и да схвате механизме и логику савременог тренутка у односу на плурализам погледа на свет јер тај механизам и њих штити од свих будућих, евентуалних, идеолошких прогона. Нико више нема никакав идејни монопол, а држава треба да заузима став идеолошке неутралности. Са овог становишта се онда може поставити питање у вези са реченицом на основу које сам и почео разматрање менталитета постмодерног друштва, а то је: да ли се сви можемо сложити око тога како ће медији афирмисати позитивне идеале. Који су то идеали? Затим, како ћемо се сложити око тога шта значи ширење зла, греха и порока. Залагање у јавности за постизање консензуса да, давање готових решења не. Другим речима, најразличитије друштвене групе ће врло различито одговорити на постављена питања и то верујући људи треба не само да прихвате већ и да подрже да би и они сами имали право да јавно износе мишљења и ставове засноване на вери. И управо овакву ситуацију подразумева плуралистичко друштво из чега и црпи свој назив и због чега га карактеришемо као друштво без средишта. Појачаћу још свој став мишљењем да верујући људи не само да треба да подрже овакав друштвени модел већ и да буду његови највећи заговорници јер он обезбеђује слободу вероисповести и враћа веру у јавну сферу одакле је, у приватност, била прогнана од стране модерности. Верујући човек се овде, с правом, може запитати да ли то онда значи одустајање од истине. Ако она није једна и једина и за све важећа, онда су све вредности релативне што би у крајњој инстанци могло да значи издају сопствене вере. Ова лекција толеранције је врло тешка за верујуће људе, али не само за њих већ, како ћемо видети мало касније, и за многе представнике медија, само са других позиција. Осврнимо се, накратко, на значење толеранције кроз пример верске толеранција а са циљем покушаја давања одговора на тешко питање да ли толеранција, не само верска, значи издају сопствене вере, ставова и убеђења. 4. Верска и свака друга толеранција Етимолошки, толеранција проистиче из латинске речи tolerare што значи подносити, трпети. У општем смислу под толеранцијом подразумевамо спремност неке особе да подноси туђи облик живота, туђу веру или туђи поглед на свет иако то представља неку врсту сметње за ту особу (пасивна толеранција) или пак, активно подржавати нечији став иако се он разликује од мог става (активна толеранција). Верска толеранција се може окарактерисати као, у вери утврђени, став према ближњему. Она претпоставља моју веру али и веру мог ближњег која је различита од моје, а коју ваља толерисати било пасивно било активно. У питањима вере она се не односи на изрицање било каквог суда о истинитости неке вере или уверења. То је практичан захтев људског заједништва и саживота са људима другачијих уверења и другачије вере. Верска толеранција као и свака друга, не покреће питање ко је у праву, то питање у оквирима верске толеранције остаје нерешено, заправо уопште се не поставља. Овде се срећемо са још једним врло важним, рекли бисмо кључним елементом питања верске толеранције – а то је питање истине које се поставља у монотеистичким религијама. И управо је питање истинитости било и још увек јесте у најтешњој вези са верском толеранцијом. Проблем можемо да искажемо на следећи начин: има ли заблуда право на живот и постојање? Ако хришћани непоколебљиво верују да је Христос, не једна од многих истина, већ Истина писана великим почетним словом, није ли онда пожељно да се сви, чак и употребом мање или веће силе приведу познању Истине. Са друге стране, уколико би се хришћани залагали за верску толеранцију или за крајњи исход верске толеранције која је апсолутна слобода вере, да ли би то значило њихово признање релативности сопствене вере и сопствене истине. На крају се целокупна проблематика може свести на дилему: истина или индивидуална слобода? Одговор на ово питање би, можда, био најлакши уколико бисмо искључиво остали у оквирима Јеванђеља али када у одговор укључимо и друштвене акценте и схватања улоге религија у различитим историјским епохама ствари се драматично компликују. Религија у традиционалним друштвима има политички карактер, у смислу да је једна од њених улога и хомогенизација друштва зашта су сви владари Истока и Запада у прошлости били врло заинтересовани. У таквим се друштвеним околностима појављује следеће мишљење: питање вере није само ствар појединца већ и заједнице која треба да буде јединствена и монолитна. Онда када се повређује принцип јединства заједница не само да она има права већ има и обавезу да кажњава јеретике или припаднике других вера. Уколико и када дође до конфликта између права заједнице и права појединца предност треба дати заједници. Модерна друштва по овом, као и по многим другим питањима имају дијаметрално различит став у односу на традиционална. Она се карактеришу, како смо већ рекли, као плуралистичка што и у питањима вере подразумева превагу индивидуалне слободе над колективом (што је суштина свих савремених људских права) док су према свакој „објективној“ истини скептична. И остаје нам сада да коначно одговоримо на постављено питање, за верујуће људе можда најважније, а то је да ли они могу помирити захтев за истином са захтевом за верском толеранцијом али искрено, на основу своје вере, а не на основу захтева времена које им у овом тренутку не дозвољава нетолеранцију према другим људима различитих конфесија и вера, а са којима живе заједно. Истина или оно што појединац држи за истинито није ни толерантно ни нетолерантно. Истина никоме није нанела штету. Тек наше понашање према ближњему може бити толерантно или нетолерантно. Како је већ наглашено толеранција оставља по страни питање истинитости нечије вере или става. Она је искључиво наш однос према другоме који другачије мисли или верује. Христос је свима који у Њега верују дао нови и непроцењиви дар познања Истине и хришћани су дужни да тај дар понуде и другима али никада насилно. Истина и насиље нису ни појмовни а ни практични пар који би се уклапао у хришћанско разумевање сведочења и ширења хришћанства. Истина и љубав према ближњему јесу тај појмовни пар и највиши гарант верске толеранције. У односу на проблем односа између истине и личне слободе и става давања приоритета личној слободи у односу на објективну истину, а у складу са савременим друштвеним акцентима, за хришћане треба да буде неупитан јер је дубоко јеванђелски. Приступ Истини је немогућ изван личне слободе и личног пристанка. По мом мишљењу, претензија на апсолутну истинитост сопствених ставова у јавности је и узрок кључних неспоразума Цркве и исте те јавности. А све се врло једноставно може решити ако у сопствене ставове уметнемо додатак – ми верујемо да…, на основу наше вере сматрамо да…, у складу са Јеванђељем мишљења смо да… и сл. Овакав начин изношења ставова не подразумева потребу хомогенизације друштва по традиционалном моделу, а што чине искази попут српски народ.., сви ми… и сл. И оно што је најбитније, не подразумева политичност коју носи свака хомогенизација, а истовремено се и показује уважавање оних који друкчије мисле. Толеранција, у назначеном смислу, је претпоставка успешног изласка Цркве у јавност. 5. Друга страна проблема Међутим, верујући људи су тек једна страна проблема. Друга су, од стране медија, новинара или других актера, пречесто фаворизовани, такође, идеолошки ставови, али из периода модерности. То су добро познати ставови о Цркви као друштвено дестабилизујућем фактору, о вери којој није место у јавној сфери, о секуларној држави, и то не идеолошки неутралној и схваћеној као сервис грађана, већ, напротив, као кључном и активном носиоцу идеологије секуларизма. Из перспективе плуралистичког друштва не постоји никаква разлика између ставова који се ослањају на менталитете традиционалног друштва и ставова утемељених на секуларизму. И једни и други су идеолошки, политични и не могу полагати право на апсолутну истину. У анализи о питању абортуса у нашој јавности која је саставни део овог пројекта[8] колегиница Јоцић и ја смо установили управо ову идеолошку подлогу која је извор предрасуда о Цркви и остатак једне претходне епохе. У том смислу ни модернисти, баш као ни традиционалисти са својим сном о златним епохама које ће се вратити, нису научили лекције духовне историје савременог друштва. А основна лекција коју треба да савладају је да се модерност са својим просветитељским духом и бескрајним поверењем у људски разум исцрпела у Аушвицу, гулагу и Голом отоку, показујући колико и људски разум може бити друштвено разорна снага а не само верски ратови са којима је почела епоха модерности. Као што сам већ рекао, баш из ових историјских разлога савремено плуралистичко друштво позива све у сферу јавности, без обзира на порекло и корен убеђења и ставова, али са основном претпоставком толеранције и залагања за опште добро. Тако се, по мом скромном мишљењу, нетолеранција у српској јавности појављује као основни проблем већине актера само из различитих идеолошких упоришта, а која потичу из различитих, али подједнако окончаних историјских епоха. На крају, уместо закључка, јер не знам какав бих закључак извео сем да се сусрети и прилагођавања Цркве и медија настављају са неизвесним резултатима, желео бих да укажем, опет на основу пројекта, свим службама у Цркви, а посебно теолозима, да у јавности готово да нема озбиљних и кључних хришћанских тема. Оне само спорадично уђу у фокус јавности тек када се повежу са неком секуларном темом као на пр. са економијом и проневерама или луксузом, са скандалима или, пак, са савременом човеку омиљеним темама животне среће, здравља, дијете и кулинарства. Суштинска тематика хришћанства је за медије неинтересантна. Ово видим као изазов и прилику за нашу теолошку мисао. БЕЛЕШКЕ [1] Податак преузет са www.b92net 7.10.2015. [2] Željko Mardešić, Rascjep u svetome, KS, Zagreb 2007., стр. 715 и даље. Изнесена мишљења у вези са карактером процеса секуларизације се углавном заснивају на студији „Sudbina religije u kasnom postmodernitetu“ у поменутој књизи. [3] Mardešić, исто, стр. 713 [4] Беседа, Нови Сад 2007. [5] Исто, стр. 185-189 [6] Исто, стр. 188 [7] Исто, стр. 185 [8] Види Гордана Јоцић, др Зоран Крстић, „Ставови Цркве о чедоморству (абортусу) у медијима“, у Српска Православна Црква у штампаним медијима 2003-2013, Београд 2015. стр. 155-165 http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/4918-црква-у-српској-јавности View full Странице
  20. На свечаности уприличеној 26. јуна 2019. године у Патријаршији српској у Београду, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј уручио је орден Светог Саве другог степена г-ђи Катарини Дујановић (Кathy Fanslow), председници Хуманитарне организације „Our Serbs – Наши Срби“ из Чикага и великом добротвору Српске Цркве и српскога народа. Свечаној додели високог признања наше Свете Цркве, поред Његове Светости, присуствовали су чланови Светог Архијерејског Синода: Митрополит дабробосански Г. Хризостом, Епископ шумадијски Г. Јован, Епископ крушевачки Г. Давид, као и Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Патријарха српскога, протојереј-ставрофор Саво Јовић, главни секретар САС СПЦ, ђакон Александар Прашчевић, шеф кабинета Патријарха српског, протојереј-ставрофор Радивој Панић, јереј Владимир Марковић, генерални секретар ВДС-а, ђакон Драган Танасијевић, Г-ђа Лин Свилар (Lynn Svilar), Г. Зоран и Г-ђа Мира Гушић. У одлуци Светог Архијерејског Синода, коју је током свечане доделе прочитао главни секретар Светог Синода протојереј-ставрофор др Саво Јовић, између осталог се каже да се високо одликовање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве другог степена, Госпођи Катарини Дујановић, додељује за делатну љубав према Светој Мајци Цркви, нарочито исказану кроз помоћ у раду Верског добротворног старатељства и помоћи српском народу у Србији, посебно на Косову и Метохији. Уручивши високо признање г-ђи Катарини, Патријарх српски Г. Иринеј се захвалио за сва доброчинства Г-ђе Катарине и њених сарадника из Хуманитарне организације „Our Serbs – Наши Срби“ из Чикага и изразио наду да ће овај орден мотивисати Г-ђу Катарину да настави са својим добротворним радом. Примивши признање Г-ђа Катарина се захвалила на великом признању и исказала своју спремност да настави са помагањем свима онима којима је помоћ неопходна и да ће наставити сарадњу са свим институцијама Српске Православне Цркве. Користимо прилику да подсетимо на нека од великог броја доброчинстава Г-ђе Катарине и њених сарадника: • на хиљаде поклон пакетића деци за Божић, • хиљаде ручкова за Васкрс и Божић, • помоћ и посета многим породицама у Архиепископији београдско-карловачкој и Епархији тимочкој, • велика средства за опремање Црквене кухиње у Земун пољу, • вишемесечни хонорар за службеника ВДС-а, • стипендије за студенте на многим факултетима , • малињак за вишедетну породицу у Врдилу, • стока (краве и овце) за КиМ и Томочку Крајину, • куповина земљишта са извором воде за манастир Грачаницу Извор: Српска Православна Црква
  21. Цркви треба више епархија Р. Др. | 21. мај 2019. 16:02 | Вечерње новости Арондација епископија у БиХ може бити најава веће реорганизације СПЦ Фото СПЦ Одлука о "трансферу" појединих парохија донета је на мајској седници Сабора ОДЛУКА Светог архијерејског сабора да делове појединих епархија у БиХ припоји "комшијским" црквеним јединицама могла би да буде почетак реорганизације црквених територија ширег обима и заметак стварања нових епархија. Јер, СПЦ са више од десет милиона верника организована је у свега 47 епархија. Овај однос најчешће се узима као најјачи аргумент за поделу садашњих епископија у Србији, региону и остатку света. У православном свету, а нарочито у Грчкој, стандард је да један епископ води бригу о 250.000 до 300.000 верника, што је неупоредиво мање него што је то случај од нас. По новој арондацији Епархија бањалучка уступила један број црквених општина, односно парохија, Епархији бихаћко-петровачкој, а Епархија зворничко-тузланска Епархији дабробосанској. Подела епархија СПЦ, и оснивање нових, тема је која већ дуго преокупира врх Цркве. - На претходним саборима разматрани су начини арондације, али је доношење одлуке о томе одложено - кажу у Патријаршији СПЦ. - Тада је најављено да ће о овим питањима бити речи на следећим заседањима. Ово питање је важно, јер директно утиче на функционисање цркве и њену мисију. Претходних година владике су разматрале идеју поделе Архиепископије београдско-карловачке, али и Рашко-призренске епархије, али процењено је да је "статус кво" тренутно најбоље решење. На листи за могућу деобу налази се и Сремска, Загребачко-љубљанска, Британско-скандинавска епископија, па чак и Митрополија црногорско-приморска. - Постоје заговорници да би у Црној Гори требало оформити бококоторску епископију, а међу њима је и митрополит Амфилохије. Овакав потез имао би историјско утемељење, али и практичну сврху за вернике - кажу у СПЦ. Познаваоци црквених прилика истичу да је повећање броја црквених јединица неминовно, јер, по броју становника, епархије постају превелике за једног владику. Иако је око 200.000 становника у једној епархији оптималан број, наше су много веће. Архиепископија београдско-карловачка и Епархија нишка имају по око милион верника, а Бачка и Браничевска епархија премашују и 600.000 становника. МОДЕЛ ШАПЦА И ВАЉЕВА МОДЕЛ успешне арондације једне епархије СПЦ средње величине је подела некадашње Шабачке епископије. На иницијативу владике Лаврентија (Трифуновића), 2006. године од ње је одвојена садашња Ваљевска епархија. У тренутку деобе она је обухватала 550.000 становника и била шеста по величини у СПЦ. У Цркви влада јединствен став да је овај потез дошао у право време, као и да се, захваљујући њему, распламсао духовни живот у западној Србији.
  22. Његово Блаженство Архиепископ Нове Јустинијане и свег Кипра г. Хризостом посетио је 17. маја 2019. године Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја у Патријаршији српској у Београду. С обзиром да је заседање Светог Архијерејског Сабора у току, Његово Блаженство г. Хризостом је примљен од стране тог највишег јерархијског представништва Српске Православне Цркве са чијим је члановима водио срдачан братски разговор. Извор: Српска Православна Црква
  23. Госпођа Љубица Гојковић у новом издању емисије "Огледало" на подгоричкој Српској РТВ, угостила је високопречасног протопрезвитера-ставрофора Милутина Тимотијевића, ректора Богословије Светих Кирила и Методија, привремено у Нишу. У оквиру емисије отац Милутин је говорио о дивним и благословеним данима проведеним уз блаженопочившег патријарха српског Павла, најпре професора призренске богословије, а потоњег епископа рашко-призренског, а касније и патријарха српског. Дугогодишњи ректор ове знамените богословије, благодарећи богатом пастирском искуству поучио је гледаоце указавши на неопходност активног молитвеног и врлинског живота. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  24. Сутра у 16ч почиње концерт Аце Лукаса, у 17ч концерт Боре Чорбе, а у 18ч почиње обраћање Вучића и других политичара. Скуп је испред Народне скупштине.
×
×
  • Креирај ново...