Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'божијој'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Свeти Пророк Јона био је како нам сведочи Свето Писмо, син Аматијев, из града Гатефера, и његова је мајка чувена Сарептска удовица која је у време глади прехранила пророка Илију. Он је живео отприлике око 800. година пре Христа. Јона је као младић живео врлинским животом поштујући заповести Божије, па је због тога заслужио од Господа дар и позив на пророчку службу. Његов пред Богом први задатак као пророка био је да оде у Ниневију, велики град који се налазио у данашњем Ираку, и да тамо проповеда, јер су се житељи тог града затекли у великом греху и чињењу зла. Међутим, тада на сцену ступа познато људско неслагање, страх, али и тврдоглавост и непослушност које није мимоишло чак ни врлинског Јону. Наиме, иако га је Бог послао да би кроз проповед становништву Ниневије грех био опроштен, Јона је одлучио да буде непослушан јер су за Јевреје Ниневљани били нешто попут Хрвата за Србе и побегао је у место Јопу, где се укрцао на лађу и кренуо за Тарсис. Јона се на овај корак одлучио зато што је сматрао да Ниневљани не заслужују опроштај од Бога. Једноставно није волео становнике овог града и желео је да буду кажњени. Међутим, на Свој начин Бог је спречио Јону у његовој исувише људској намери. Конкретно, када се Јона укрцао на лађу, Господ је подигао велики ветар на мору, изазвао јаку буру, што је веома уплашило морнаре који су одлучили да сазнају зашто се све ово дешава. Веома брзо, схватили су да је неко од људи на лађи одговоран за те недаће. Жребом су открили да је Јона тражени кривац, а он им је објаснио да је покушао да побегне од Бога, и предложио да га баце у море. Морнари су то и учинили, с тим да су се прво обратили Богу и замолили га да им то дело не узме за грех. По заповести Божијој у мору је велика риба (кит) прогутала Јону, и он је у утроби њеној провео три дана и три ноћи. Нашавши се у крајње безнадежној ситуацији, Јона се дубоко и искрено покајао пред Богом и обећао Господу да ће му принети жртву захвалницу ако Га избави и Бог је, по Своме промислу, заповедио киту да Јону избаци на обалу мора. И, тада Јона одлази у Ниневију, најављује им страдање уколико се не покају, на шта се народ на челу са царем нинивејским искрено каје, предаје се посту, посипа пепелом, облачи у рите и предаје у целини вери у Господа. Видевши искрено покајање народа, Бог се сажалио и одлучио да им опрости. Међутим, овде се поновно пројављује Јонино људско бунтовништво. Он се љути што им је Бог показао милост и моли га да му узме душу, јер не може да гледа како Господ даје другу шансу Ниневљанима. Видевши слабост Јонину, Господ одлучно показује свом неразумном слуги зашто чини дела милостиње. Наиме, док је Јона седео изван града Господ нареди да једна тиква порасте поред њега, не би ли Јона пронашао хлад и спокој. Већ сутра, Бог шаље црва који је нагризао тикву која је након тога увенула, а јако сунце и суви ветар почеше да сметају Јони, који више није могао да пронађе хлад и заклон. Како му је било веома тешко Јона је рекао да му је боље да умре него да се мучи и било му је жао тикве која је увенула и хлада који је она правила. Тада га Господ поучава речима: ,,Теби је жао тикве око које се ниси трудио и коју ниси одгајио…а мени да не буде жао Ниневије великог града, у ком има више од сто и двадесет тисућа људи“ (Јона 4, 10-11). Ова светописамска прича нам показује колико је велико милосрђе Божије и како Он заправо не жели смрт грешнима него жели да се покају и да буду спасени. Наш Бог је Бог љубави и милости. Кроз симпатични слику осушене тикве за којом Јона жали (због њеног хлада) Бог Јони показује зашто једноставно не сравни тај народ и те људе огрезле у гресима. Зато што и њих воли. То је оно што Господ у Јеванђељу каже да „Бог и добрима и злима дарује кишу“. А ако је наш Бог такав, онда и ми треба да своја срца учинимо милостивима и љубећима. Сва јеванђелска порука је у оним Христовим речима: „Милост хоћу, а не жртвоприношење“. Једном речју, без милости и љубави Богу Љубави једноставно не можемо угодити. Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
  2. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије на празник Благовести, 07. априла 2022. године, началствовао је Светом архијерејском Литургијом у Храму Светог Саве. Патријарху Порфирију су саслуживали Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, протојереј-ставрофор Радивој Панић, протојереји Ненад Јовановић и Драган Шовљански, јереј Далибор Панић, протођакон Младен Ковачевић, новорукопроизведени протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић и и ђакон Владимир Милановић из Епархије западноевропске, а у молитвеном присуству Његовог Преосвештенства Епископа далматинског г. Никодима. На почетку свете Литургије патријарх Порфирије рукопроизвео је у чин протођакона професора Православног богословског факултета ђакона др Драгана Радића и ректора Богословије Светога Саве, ђакона Радомира Врућинића. Патријарх је након заамвоне молитве поздравио српску децу из целог света, учеснике квиза "Немањићи", истакавши при том да је веома радостан показаним знањем, у познавању националне историје, свих учесника квиза. Извор: Радио Слово љубве Фото: Марко Весић Беседа Патријарха Порфирија, белешка ТВ Храм: Патријархово обраћање учесницима такмичења "Немањићи", на Благовести у Спомен храму, белешка ТВ Храм:
  3. Господ је у последњој беседи ученицима заповедио да љубе један другога, а то пребивање у љубави истовремено јесте и пребивање у Богу. Љубљени ученик Христов, Свети апостол и еванђелист Јован Богослов, на крају свог земног живота понављао је речи: „Децо, љубите један другога – у томе је све.“ Не бисмо смели да изгубимо из вида, да је критеријум наше вере управо љубав. Истинска вера пројављује себе кроз љубав и праштање. Љубав да буде нелицемерна (Рим 12, 9). Та љубав потребује и подразумева велики и дуготрајан подвиг. У суштини, та и таква љубав је велики и драгоцени – спасоносни, дар Божији. Као хришћани потребно је да се за овај Дар над даровима постојано и усрдно молимо, да нам Господ дометне вере и љубави, да том љубављу која је Божији дар волимо свакога човека, да срцем својим грлимо свакога без изузетка. Када будемо имали такву љубав бићемо спремни да све и свима праштамо, да будемо људи љубави и праштања, а самим тим, људи који ходе ка правди Божијој. Не заборавимо да се ми свакодневно молимо на вечерњем богослужењу да нам Господ подари „љубав нелицемерну“ (молитве које свештеник тајно чита за време предначинатељног псалма). Ми се и причешћујемо светим и животворним Тајнама Христовим, да нам оне буду „на љубав нелицемерну“ (благодарствене молитве после Светог причешћа, молитва прва). У Петој библијској књизи, поновљених закона, и скоро непосредно пошто је издао наредбу о љубави према Богу, Бог је утврдио своју вољу преко пророка: Чуј, Израиљу: Господ је Бог наш једини Господ. Зато љуби Господа Бога својега из свега срца својега и из све душе своје и из све снаге своје. И нека ове ријечи које ти ја заповједим буду у срцу твоме (5 Мојс 5, 6). Бог је обнављао своју наредбу о љубави и урезивао је у људска срца, јер она истискују из себе љубав брзо и лако. На једном месту, у Светом Писму, каже се, да они који љубе Господа треба да буду као сунце кад излази у сили својој (Суд 5, 31). Такви би требало да будемо и према људима, јер, који не љуби брата својега, којега види, како може љубити Бога, којега није видео? (1Јн 4, 20). Љубав не тражи своје (1Кор 13, 5). Ако волимо некога да бисмо били вољени – то и није љубав већ најобичније самољубље. Љубав није окренута себи; она је усмерена на другог, па макар тај други на љубав и не одговорио. То је хришћанска – жртвена и христолика љубав. Заповест о овој искреној и христоликој љубави од нас подразумева делање: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн 15, 13). Господ нам није оставио да ми бирамо хоћемо ли или нећемо има ти љубави међусобне: Ово вам заповиједам: да љубите једни друге (Јн 15, 17). Дакле, хришћанска љубав се поима као саставни део нашег постојања и заједничарења са Господом нашим који је сушта Љубав, са Господом нашим који нам заповеда да љубимо једни друге, како бисмо у тој љубав и кроз ту жртвену љубав Њему угодили. Један од наших познатих беседника је дивно закључио рекавши: „Потребно је удвостручити напоре који се тичу наше међусобне љубави. Тим напорима нема краја, нити сме бити. Јер љубав не зна за границе, ни за ‘довољне’ количине. Ако збиља причамо о љубави – двоје који се воле не знају за ‘доста’ или ‘довољно’, те одреднице су непознате и када је у питању однос родитеља према деци, и деце према родитељима. Збиља, љубав има својство бесконачности“. Од вршења двеју заповести: о љубави према Богу и љубави према ближњима зависи сав религиозно – морални живот човеков и сврхатог живота — прослављање Бога и заједнице и сједињење наше с Богом, вечно блаженство наше у вечном животу нашем с Богом и у Богу. И ако ове заповести о љубави не извршимо, ништа нам друго неће помоћи да постигнемо свој циљ и своје назначење, чак ни онда ако бисмо говорили ангелским језиком и предали тело своје да се сажеже (I Кор гл. 13). Љубав је највиша и најдрагоценија врлина међу свим хришћанским врлинама. Ваистину, живот је леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само онда када се са љубављу уносимо у туђи живот, када смо заједно са гладнима и жеднима, са сиромашнима и прогнанима, када смо и у тамници са осуђеницима. Љубав није само огољена реч. Љубав је сила Божја. Циљ праведности је правда Христова Спасење у Христу сваком хришћанину као припаднику Цркве доноси праведност преко светотајинског (благодатног) живота. Бити праведан, тј. бити на путу праведности значи бити члан заједнице — Цркве, и живети по Духу Светом, јер је једино тако могуће бити у органском јединству са Христом. Апостол Павле истиче да се служба помирења у Христу наставља преко апостола, то јест да припада Цркви. Зато, Апостол смело говори: Умјесто Христа, дакле, молимо, као да Бог позива кроз нас: Молимо у име Христово — помирите се са Богом (2 Кор 5, 20). Виђење Божије правде и праведности у Старом Завету Апостол Павле употпуњује Христовом жртвом и Његовим спасењем: Јер је Христос завршетак Закона за оправдање свакоме који вјерује (Рим 10, 4). О томе богомудро поучава Свети Никола Кавасила: „Бог није само предао човечанској природи некакво добро, задржавајући при том већи део за себе, него је у њу положио сву пуноћу Божанства, односно читаво Своје природно богатство. Због тога је Апостол Павле и рекао да се у Јеванђељу показује правда Божија: Јер се у њему откри правда Божија (Рим 1, 17). Наиме, ако има врлине и правде Божије, то је свакако, изобилно предавање добара свима и човеково заједничарење у Његовом блаженству“. Према речима Апостола Павла човек се обнавља по Богу у праведности (Еф 4, 24) кроз искупљење које је у Христу (уп. Рим 3, 24), јер Христова праведност спасава старог човека од греха и смрти и дар је Божије благодати. Циљ праведности је правда Христова у људским срцима која рађа нови живот. Свети Климент римски иде један корак даље и продубљује ову важну истину: „Јер су то врата правде отворена за живот, као што је написано: Отворите ми врата правде; ушавши кроз њих исповедићу се Господу. То су врата Господња, праведници ће ући кроз њих. Многа су врата отворена, (али) врата правде ова су у Христу, и блажени су сви који су кроз њих ушли и који управљају пут свој у преподобности (светости) и правди, чинећи све без нереда“. Христос изобличује оне који воле да примећују туђе грехе, називајући их лицемерима: Лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога (Мт 7, 5). Неосетљивост према сопственој грешности, изоштрена осетљивост према грешности других је ознака најопасније духовне болести, охолости. Зато Господ и говори да су пијанице, блудници, прељубници, који су свесни својих грехова, ближи ка спасењу него охоли фарисеји, који се поносе својом праведношћу. Катихета Бранислав Илић *Објављено у септембарско-октобарском 381. броју Православног мисионара (стр. 13-15) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. На дан Светога пророка Илије, 02. августа 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је Свету архијерејску Литургију у Угљешу чији мештани славе храмовну славу. Епископу Херувиму саслуживали су протојереји-ставрофори Владо Кљајић и Михајло Марјанац, свештеници у пензији, протојереј Ђорђе Ковачевић, архијерејски намесник барањски и ђакон Војислав Николић, ђакон при дворској капели Светог првомученика и архиђакона Стефана у Даљу. У својој архипастирској беседи Епископ се обратио сабраном народу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни Оци, драги народе нека је свима благословен данашњи дан Светога пророка Илије. Прославили смо данас кроз Свету Литургију дивнога светитеља, светитеља Цркве Божије који је био чврст у вери и своме подвигу, чврст у молитви и велики пред Господом. То је оно што треба красити свакога од нас. Требамо бити чврсти у својој вери, да будемо испуњени љубављу, да изграђујемо мир и слогу. На све то нас позива и Свети пророк Илија, да изграђујући веру изграђујемо себе, своје биће и припремамо се за Царство Небеско. Идемо ка вечним добрима која су суштина нашега живота и припрема за други Христов долазак. Овде је предукус тога, Света Литургија је пуноћа свега, али свакако да у Царству Небеском је другачија димензија живота. У Царству ћемо бити непрестано у љубави и милости Божијој, близу Господа, грејаћемо се том љубављу којом Он греје целокупну творевину без обзира на палост и на њену грешност. Овај свети храм у Угљешу, драга браћо и сестре, подсећа нас управо на тајну љубави и жељу овога народа да изгради ову велику светињу. За услове у којима овде живимо ово је заиста велика светиња, велики храм Божији. Неко каже мали, али није. Можемо градити велике храмове, али узалуд ако нам је празно срце, ако љубави немамо и храм је празан. Овај храм је данас испуњен народом, испуњен је благодаћу народа Божијега. Зато се и зидају храмови, зато се подижу света места, да би се сабирао и узносио молитве Господу. Овај храм, драга браћо и сестре нас подсећа на ту тајну. На тајну јединства народа овога места, на његову жељу да има своју богомољу да би могли приносити Свету Литургију и Жртву од свих и за све. То је оно што нас као народ утврђује, оно што нас као народ штити и што нас припрема за тајну вечнога живота. Радујем се што сам данас заједно са вама, што могу да поделим радост данашњега дана. Увек се радујем када долазим овде, када видим да сви напредујемо заједно, да храм све лепше и лепше изгледа. Видим да су почели и завршни радови и ако Бог да ускоро ће бити и освећење овога светога храма, на понос овога места, на понос наше епархије и васколиког српског рода на овим просторима. Увек говоре да је велика љубав народа који гради храм, то је пред Господом велики народ, носи велики крст. Тако је и са овим храмом драга браћо и сестре. Када га осветимо, васкрсава за живот вечни и добија своју пуноћу. Свима онима који су се трудили, који су овде улагали свој труд да храм овако изгледа, нека и њима Господ да на првом месту здравља и љубави, нека изграђују слогу и мир као што су то чинили и до сада јер је то оно што нас као народ штити на овим просторима. Ако се сви поделимо онда нема благослова, нема ту јединства, нема слоге и нема оваквих дела која данас видимо, попут овог светога храма. Подела разара храм Божији, она га дели и одводи у једну другу димензију, а то је димензија пропасти и ништавила. Уколико смо сложни, уколико смо у љубави храм добија своју пуноћу, добија свој саборни карактер какав треба да има и какав нас је штитио кроз све векове и све историјске околности у којима смо били као и народ и као и нација. Црква Божија је увек била ту да крепи и снажи и утврђује наш народ у нашој православној вери. Нека би Господ дао да се сви крепимо вером Светога пророка Илије, да нам вера буде чврста и јака, да будемо велики пред Господом, а подвиг нашега живота да буде усмерен управо у духу подвига Светога пророка Илије. Еда би и ми осетили пуноћу љубави Божије, пуноћу тајне вечнога живота да би се удостојили видети лице Божије. Нека би Господ дао да то тако и буде и нека свима буде срећна сеоска слава овде у Угљешу, да се ако Бог да и следеће године овде видимо у радости у весељу јер тако је то по вољи Божијој. Живели, срећни и благословени били! Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  5. Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и њеном првом причешћивању Светим Тајнама. Наиме, како сведочи свети Зосима у Житију ове светитељке, после 17 година непрестаног блудничења и разврата, ова најзнаменитија и највећа покајница у историји Цркве, Света Марија Египатска, дође на Крстовдан у Јерусалим. Ту она после једног великог чуда чврсто реши у своме срцу да се покаје за свој ранији многогрешни и нечисти живот. Изашавши из Храма у Јерусалиму она хитро оде ка Јорданској пустињи. Овако она сама потом прича и сведочи о њеном првом причешћивању: „А када дан (Крстовдан) би на измаку и сунце на заходу, ја стигох до цркве светог Јована Крститеља, крај Јордана. Пошто се у цркви поклоних и помолих, сиђох одмах на Јордан, и његовом светом водом умих руке и лице. И опет се вратих у цркву, и ПРИЧЕСТИХ СЕ пречистим и животворним Тајнама Христовим.“ О, чудесног ли и несвакидашњег милосрђа Божијег! О неизмерне ли Љубави Господње према покајницима! И заиста је тако, јер чак и по светим канонима Цркве, преподобна Марија Египћанка није смела нити могла да се причести Светим Телом и Крвљу Христовом. Свети канони су веома строги за преступе које је пуних 17 година она чинила. Осим тога, преподобна Марија се уопште није ни исповедила свештенику пре њеног првог причешћивања. Ипак, она се причестила, и то не на осуду већ на живот вечни. Како? Надумном љубављу Божијом и њеном чврстом вером у Божије Милосрђе које је изнад сваког људског греха. Ово је наравно саблазан за модерне „Јудеје“ у Цркви и лудост за модерне „Јелине“ ван Цркве (I Кор. 1; 23), али је то вечно спасење за свету Марију Египатску и многе друге грешнице и грешнике које су се покајали као и она. Саблазан је то за горде и неопрезне судије других који заборављају страшну и упозоравајући реч Христову – Не судите да вам се не суди. Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити. (Мт. 7; 1-2). Дакле без светотајинске исповести и после 17 година разврата и блудничења света Марија Египћанка се причестила. И она због тога није била ни мало осуђена од Бога. Штавише, ово Свето Причешће је њу потом држало целих 47 година у духовном животу и најстрожијем подвигу у Јорданској пустињи. Зашто дакле све ово пишем и подсећам све нас на један такав специфичан догађај? Зато да би се сви ми људи сетили да је Бог често надумно, изненађујуће и надканонски милосрдан. Да Он исти, када жели спасити људску душу, не гледа ни на свете каноне Цркве које је Он сам у Цркви устанивио. Тиме показује на делу да Он није уоквирен било каквом нужношћу па ни канонском. Да је Бог апсолутно слободан у сваком свом дејству а и да је Он често пута изненађујуће и надумно милостив. За кога? За смирене и одлучне покајнике пуне вере у Њега и Његово бескрајно милосрђе. За горде пак Он остаје недостижан и потпуно недокучив јер се гордима и онима који осуђују друге Бог противи, а смиренима даје благодат. (Јак. 4; 6) Наравно, све горе наведено не значи да људи не би требао да се никада у свом животу не исповеде или да је Света Тајна Исповести непотребна или сувишна у Цркви. (види Мт. 3; 6 и Лк. 17; 14 и Јак. 5; 16). И сама преподобна Марија Египатска се по Промислу Божијем на крају свог живота исповедила преподобном ави Зосиму Јорданским, што опет показује вишеструке бриге Божије за људе, и то: да се људи макар на крају свога живота исповеде и причесте, као и да једно тако поучно житије не остане сакривено. А Житије свете Марије Египатске је са једне стране дивни пример надумне љубави Божије према човеку а са друге стране то је пример колика је сила истинског покајања, чврсте вере и потпуног поуздања једног људског бића у свемилостивог Бога. Пред таквим покајањем, пред таквим вером и пред таквом решеношћу да се напусти грех и сами Бог бива „приморан“ да слободно и брзо изађе и из оквира самих светих канона. Јер Бог и Његова слобода нису условљени ни са чим па ни са светим канонима. Он је, како нас учи у Светом Писму, Господар и од суботе, а сходно томе Он је Господар и од светих канона Цркве. (види Мт. 12; 1-8). Није дакле човек створен ради канона већ су канони од Бога дати Цркви ради човека. И Бог је увек ту да, када и где Он процени, Он и изађе из оквира светих канона, ради спасења нечије душе. Ко ће дакле после свега наведенога испитати надканоноске и надумне дубине неизрециве и неизмерне Божије љубави према грешницима? Ко после ове приче сме рећи другоме: „Како се ти усуђујеш да приступиш Светом Причешћу“? Но, јеси ли можда ти, о ограничени и грешни човече, судија свом брату или својој сестри? Знамо ли ми срце човеково и покајање његово? Јесмо ли ми они који одлучују шта ће свечовекољубиви Бог чинити са људима или је то свемоћни и свемилостиви Господ? Ко смо дакле ми уопште па да се постављамо као судије и препреке између срца људског и Живог Бога вечне љубави; између покајничког срца и неисказивог милосрђа Господњег? Зато је боље и једино исправно да у свим сличним приликама ми људи просто заћутимо, гледамо себе и плачемо над својим сопственим мртвацем. Пустимо нека Бог дела своје дело. Не судимо и не осуђујемо никога од људи који приступају Светом Причешћу јер нас и свети и велики Павле опомиње: „Ко си ти да осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи“. (Рим. 14; 4). Не мешајмо се дакле непозвано и дрско у односе … други људи – Бог, осим смиреном молитвом за све и всја. Ми ћемо за себе дати одговор на Страшном Суду а други за себе. И спознајмо коначно ту вечну истину да је само Бог познавалац срдаца људских и само Он јесте надумни, свемоћни и свемилостиви Спаситељ света и Судија живих и мртвих. Бог који више гледа на нашу веру и намеру да се покајемо него на „математику“ светих канона. Зашто? Зато што Господ хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине. (Тим. 2; 4). Игуман Петар (Драгојловић) Игуман Петар (Драгојловић): О светим канонима и надумној љубави Божијој изнад свих правила. - Čudo WWW.CUDO.RS Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и...
  6. Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и њеном првом причешћивању Светим Тајнама. Наиме, како сведочи свети Зосима у Житију ове светитељке, после 17 година непрестаног блудничења и разврата, ова најзнаменитија и највећа покајница у историји Цркве, Света Марија Египатска, дође на Крстовдан у Јерусалим. Ту она после једног великог чуда чврсто реши у своме срцу да се покаје за свој ранији многогрешни и нечисти живот. Изашавши из Храма у Јерусалиму она хитро оде ка Јорданској пустињи. Овако она сама потом прича и сведочи о њеном првом причешћивању: „А када дан (Крстовдан) би на измаку и сунце на заходу, ја стигох до цркве светог Јована Крститеља, крај Јордана. Пошто се у цркви поклоних и помолих, сиђох одмах на Јордан, и његовом светом водом умих руке и лице. И опет се вратих у цркву, и ПРИЧЕСТИХ СЕ пречистим и животворним Тајнама Христовим.“ О, чудесног ли и несвакидашњег милосрђа Божијег! О неизмерне ли Љубави Господње према покајницима! И заиста је тако, јер чак и по светим канонима Цркве, преподобна Марија Египћанка није смела нити могла да се причести Светим Телом и Крвљу Христовом. Свети канони су веома строги за преступе које је пуних 17 година она чинила. Осим тога, преподобна Марија се уопште није ни исповедила свештенику пре њеног првог причешћивања. Ипак, она се причестила, и то не на осуду већ на живот вечни. Како? Надумном љубављу Божијом и њеном чврстом вером у Божије Милосрђе које је изнад сваког људског греха. Ово је наравно саблазан за модерне „Јудеје“ у Цркви и лудост за модерне „Јелине“ ван Цркве (I Кор. 1; 23), али је то вечно спасење за свету Марију Египатску и многе друге грешнице и грешнике које су се покајали као и она. Саблазан је то за горде и неопрезне судије других који заборављају страшну и упозоравајући реч Христову – Не судите да вам се не суди. Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити. (Мт. 7; 1-2). Дакле без светотајинске исповести и после 17 година разврата и блудничења света Марија Египћанка се причестила. И она због тога није била ни мало осуђена од Бога. Штавише, ово Свето Причешће је њу потом држало целих 47 година у духовном животу и најстрожијем подвигу у Јорданској пустињи. Зашто дакле све ово пишем и подсећам све нас на један такав специфичан догађај? Зато да би се сви ми људи сетили да је Бог често надумно, изненађујуће и надканонски милосрдан. Да Он исти, када жели спасити људску душу, не гледа ни на свете каноне Цркве које је Он сам у Цркви устанивио. Тиме показује на делу да Он није уоквирен било каквом нужношћу па ни канонском. Да је Бог апсолутно слободан у сваком свом дејству а и да је Он често пута изненађујуће и надумно милостив. За кога? За смирене и одлучне покајнике пуне вере у Њега и Његово бескрајно милосрђе. За горде пак Он остаје недостижан и потпуно недокучив јер се гордима и онима који осуђују друге Бог противи, а смиренима даје благодат. (Јак. 4; 6) Наравно, све горе наведено не значи да људи не би требао да се никада у свом животу не исповеде или да је Света Тајна Исповести непотребна или сувишна у Цркви. (види Мт. 3; 6 и Лк. 17; 14 и Јак. 5; 16). И сама преподобна Марија Египатска се по Промислу Божијем на крају свог живота исповедила преподобном ави Зосиму Јорданским, што опет показује вишеструке бриге Божије за људе, и то: да се људи макар на крају свога живота исповеде и причесте, као и да једно тако поучно житије не остане сакривено. А Житије свете Марије Египатске је са једне стране дивни пример надумне љубави Божије према човеку а са друге стране то је пример колика је сила истинског покајања, чврсте вере и потпуног поуздања једног људског бића у свемилостивог Бога. Пред таквим покајањем, пред таквим вером и пред таквом решеношћу да се напусти грех и сами Бог бива „приморан“ да слободно и брзо изађе и из оквира самих светих канона. Јер Бог и Његова слобода нису условљени ни са чим па ни са светим канонима. Он је, како нас учи у Светом Писму, Господар и од суботе, а сходно томе Он је Господар и од светих канона Цркве. (види Мт. 12; 1-8). Није дакле човек створен ради канона већ су канони од Бога дати Цркви ради човека. И Бог је увек ту да, када и где Он процени, Он и изађе из оквира светих канона, ради спасења нечије душе. Ко ће дакле после свега наведенога испитати надканоноске и надумне дубине неизрециве и неизмерне Божије љубави према грешницима? Ко после ове приче сме рећи другоме: „Како се ти усуђујеш да приступиш Светом Причешћу“? Но, јеси ли можда ти, о ограничени и грешни човече, судија свом брату или својој сестри? Знамо ли ми срце човеково и покајање његово? Јесмо ли ми они који одлучују шта ће свечовекољубиви Бог чинити са људима или је то свемоћни и свемилостиви Господ? Ко смо дакле ми уопште па да се постављамо као судије и препреке између срца људског и Живог Бога вечне љубави; између покајничког срца и неисказивог милосрђа Господњег? Зато је боље и једино исправно да у свим сличним приликама ми људи просто заћутимо, гледамо себе и плачемо над својим сопственим мртвацем. Пустимо нека Бог дела своје дело. Не судимо и не осуђујемо никога од људи који приступају Светом Причешћу јер нас и свети и велики Павле опомиње: „Ко си ти да осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи“. (Рим. 14; 4). Не мешајмо се дакле непозвано и дрско у односе … други људи – Бог, осим смиреном молитвом за све и всја. Ми ћемо за себе дати одговор на Страшном Суду а други за себе. И спознајмо коначно ту вечну истину да је само Бог познавалац срдаца људских и само Он јесте надумни, свемоћни и свемилостиви Спаситељ света и Судија живих и мртвих. Бог који више гледа на нашу веру и намеру да се покајемо него на „математику“ светих канона. Зашто? Зато што Господ хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине. (Тим. 2; 4). Игуман Петар (Драгојловић) Игуман Петар (Драгојловић): О светим канонима и надумној љубави Божијој изнад свих правила. - Čudo WWW.CUDO.RS Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и њеном првом причешћивању Светим Тајнама. Наиме, како...
  7. Стајао сам једне вечери на тераси Патријаршије. Доле, у Карађорђевој улици, испод сијалице, стајала је на трамвајској станици само једна мајка са својом сасвим малом девојчицом. Иако нису пролазила возила, иако није пролазио свет, иако се ни оне нису кретале него су само стајале и чекале, мала се све време чврсто држала за мајчину руку. Премда није било никакве опасности, осећала се тако сигурнијом и било јој је пријатно да се чврсто држи оне коју воли и која је воли. Пролазећи једног јутра кроз наш град, видео сам сличну сцену. Мајка је ишла с корпом на пијацу, а за руку јој се ухватила њена мала кћерчица и носила и она своју котарчицу. Било је доста рано, мала је слободно могла остати код куће да спава, или да се игра са својом лутком и својим играчкама. Не, она је више волела да се не одваја од маме и да стално буде с њом. И ми, браћо и сестре, попут ове деце, не би требало да се одвајамо од Бога. И ми би требало да се молитвеном мишљу чврсто држимо Божје руке. Обилна струја живота, стваралачке снаге и љубави преливала би се из Његовог у наше биће и давала нам сигурност, снагу и пуноћу живота. Епископ браничевски Хризостом, Тихи глас Извор: Епархија жичка
  8. Душа која воли Бога налази утеху само поред Њега. Само што се ослободиш од греховних веза, срце ће се твоје привезати за Бога. Као што се бебе прво хране млеком а потом хлебом, тако и почетници у хришћанском животу прво треба да пресеку везе које их везују са светом, а затим да се сједине са Богом. Телесно делање претходи душевном. Као што је Бог при стварању човека прво створио земљано тело а затим дунуо и дао му „дах живота“, тако и у духовном. Прво ћемо почети телесним трудом а потом ћемо приступити систематском стицању врлина. Прво постављамо темељ куће а онда зидамо. Другачије не бива. Душевно делање рађа се од телесног, као што клас ниче из голог семена жита. Трудови које чинимо ради љубави Божије, неупоредиви су са уживањем вечних добара. Труд ратара који сеје прати радост када жање. Хлеб који једе чини му се сладак јер је плод његовог зноја. Извршење заповести Божијих захтева духовни напор и много труда; но после долази радост. Зато презри све и имаћеш Бога за помоћника. Онај ко избегава сујетну славу светску осећа у души својој славу будућих добара. Док онај ко се труди да разоноди себе пролазним уживањима овога света, душевно је слеп, јер се није потпуно предао Богу. Не везуј се за злато, сребро или било које благо овога света. Навикни се да не тражиш своју правду у овом животу да не дођеш у прилику једном руком да скупљаш, а другом да расипаш. Чини милостињу од свог труда и зноја а не од неправедне зараде. Чини милостињу сиромашнима па и ако ти чине неправду и вређају. Милостиња, међутим, не може опстати усамљена као врлина, ако не постоји прво љубав према Богу. Она ће нас укрепити да не само отрпимо неправду, него да са радошћу очекујемо и неблагодарност, коју ће вероватно исказати према нама. Треба да тугујеш, да патиш, и да сагореваш када брат твој има потребе; јер тако је чинио и Христос. И ако те неко удари по образу немој се жалостити, него се радуј ради љубави Божије, и немој рећи ниједну тешку реч. Заволи молитву јер ће те много утешити у животу. Читај божанска Писма и воли сиромаштво, јер ће те то одвести Богу. Мрзи телесни одмор и удобности, јер они су смрт за душу. Смањи општење са људима и старај се више за своју душу, тако да стекнеш унутрашњи мир и тишину. Заволи целомудреност и потруди се, молитвом и подвигом, душа твоја да остане чиста од прљавих помисли. Не занемаруј труд на држању заповести Христових да се не постидиш онога дана када се нађеш пред Њим, да положиш рачун за своја дела. Чувај се ситних грешака да не упаднеш у веће. Труди се у задобијању врлине и не привезуј се за уживања и утеху које пружају страсти. Заволи скромну одећу а не ону која се сматра и изгледа лепа. Више нека те интересује лепота душе него тела. Онај ко је брбљив може ли икада стећи чист ум? Може ли икада да има смирене помисли када жели да ужива људску славу. Кад се неко пода телесним чулима, исто је као да се храни зверском храном, док када их победи, као да једе анђелску храну. Смиреноумљем малаксавају телесне страсти, док са гордошћу допушта Бог и пада се у блуд. Смиреноумље украшава душу чистотом. Саможивост ствара неред и немир у души и ум се прља нечистим помислима. Смиреноумље одводи човека Богу. Чини милостињу и старај се за друге људе који су иконе Божије, али никада не заборављај спасење душе твоје. Прво треба просветити себе, а затим друге. Немој мислити да си милостињом исцрпео своје обавезе према Богу. Потребна је велика борба да би очистио себе од страсти, јер само тако ће бити Богу угодна жртва коју чиниш за своју сабраћу. Јер, макар и чуда чинио, макар и мртве васкрсавао, ако се не стараш истовремено за своју душу, ништа ниси учинио. Како ћеш друге упућивати љубави Божијој, ако ти претходно ниси упознао Бога? Сам си болестан, а настојиш друге да лечиш. Треба да знаш, да треба најпре себе очистити а онда чистити друге. Да би неко доспео до Бога, треба да се одрекне и јела и пића и скупоценог одела и похвала и свега другог што привлачи човека у свету. Буди сиромашан са својим смирењем а не богат са својом бестидношћу. Мири људе врлином својом а не речима. Својом кротошћу и лепим начином угасићеш пожар срџбе и свађе. Изобличавај разуздане својим врлинским држањем. Ма куда да одеш, сматрај себе странцем. Тако ћеш пазити и нећеш нанети штету другима. У свакој прилици прави се да не знаш ништа, да те не надвлада егоизам. Ако те чак и осуђују, ти им праштај и не држи злобу у себи. Буди уверен да за сваку ствар имаш потребе да те поуче, а не да ти учиш друге. Никада не саветуј нешто другоме, ако то ниси претходно сам проживео у своме животу. Говори и владај се као ученик, а не као учитељ. Осуђуј себе и седај на последње место. Буди частан и уливај поштовање другима. Ако је нужно да некога поучиш, учини то са смирењем, да би твоји слушаоци имали користи. Подвизавај се молитвом, сузама и постом и избегавај да читаш јеретичка учења. Да би се сјединио са Богом потребно је много поста. Обилна и укусна јела не допуштају уму да се приближи Богу. Тајне Божије схватају се само молитвом и постом. Читај свето Еванђеље, да би се угледао на примере из Христовог живота. Колико читаш свете текстове, толико напредујеш у схватању чудесних дела Божијих. Када изучаваш Свето Писмо, буди слободан од настојања и брига житејских, да би се душа твоја напајала божанским штивом. Оно што читаш, настој да извршиш да ти душа не би остала у тами. У време духовног рата, много помаже читање светих Писама што смо чинили, јер у души постоји духовна резерва. Мед је врло пријатан. Међутим ако га неко много једе, може да изазове повраћање. Тако и у духовним стварима, не треба без расуђивања превазилазити своје могућности. Чини само оно што си кадар. То хоће Бог. Остало ће допунити Он својом благодаћу. Јер постоји опасност да паднеш у очајање читајући о узвишеним стањима до којих су достигли свети. Напредуј у духовном животу смиреноумним мислима и Бог те неће оставити. Не настој да достигнеш духовно стање које превазилази твоје моћи, јер ћеш сигурно пасти, и тај твој пад ђаво ће искористити. Високе духовне врхове много је тешко достићи. Захтевају смирење и много труда и дугогодишњу борбу. Благодат Божија не осењује лако човека, јер треба најпре да се очисти од сваке прљавштине. Тајне Божије разумеју они који су се много година подвигом и смирењем трудили. Само смиренима Бог открива тајне Своје. Ако хоћеш да се предаш молитви и бденију, треба да прекинеш сваки додир са светом и грехом. Потребно је још, трпљење и тишина. Не бој се немира које чини ђаво за време молитве. То чини, јер зна корист коју ћемо имати после молитве. Зато се труди на сваки начин да угаси светиљку молитве. Међутим молитва твоја треба да буде праћена и милостињом, да би се душа твоја испунила божанском светлошћу. На крају, колико си унутрашње миран, толико ће више ум твој схватати тајне Божије. Молитвом и изучавањем светих Писама и читавом твојом духовном борбом, брзо ћеш стићи у чистоту срца. Ружно је да љубитељи тела и стомака испитују духовне ствари, као и блудница да говори о целомудрености. И као што, тело када страда од тешке болести, избегава масна јела, тако и ум не може да достигне у божанске ствари када се бави световним. Као што ватра не може да упали мокра дрва, тако и божанска ватра не може да загреје срце које воли излежавање. Као што се блудница не ограничава само на једног љубавника, тако и душа која је привезана за многе ствари, не може јасно да разуме где су божанске истине. Као онај који није видео својим очима Сунце не може да исприча другима како изгледа његова светлост, тако и онај који није окусио сладост духовног живота, не може да говори о духовним стварима. Ако имаш вишак нечега и немаш потребе, подај брату своме; јер тако ће се срце твоје више приближити Богу. Када чиниш милостињу подај довољно, чинећи то са радошћу, „јер онога који радо даје, љуби Бог“. За хлеб који дајеш убогоме добићеш награду у другом животу. Не испитуј да ли ономе коме дајеш милостињу заиста треба или не. Ти изврши своју дужност а Бог ће да оцени правилно. Јер чинећи милостињу без размишљања, привући ћеш и тврдокорне на добро дело. Овоме нас је научио сам Господ који је јео заједно са цариницима и грешницима. Није изабрао ваљане и достојне, него недостојне, да их привуче и изазове у њима страх Божији. Тако и ти чини добро свима, било да су ти пријатељи или непријатељи. И када чиниш добро дело, не очекуј плату од људи јер ће те наградити сам Бог. Пази да не паднеш у замку и гомилаш богатство, да би тобож чинио милостињу. Милостиња има вредност пред Богом када бива не од сувишка. Колико мање имаш, толико си срећнији и врло лако можеш да се приближиш Богу. Мноштво материјалних ствари везују човека за земљу и не дозвољавају му да види вечно царство. Обиље ствари непријатељ је уздржања. Блажен је онај ко настоји да нађе тишину да би дошао у заједницу са Богом, и не предаје се многим пословима. Јер, ма колико човек живи имаће посла увек који никада неће нестати. Наравно, и рад је потребан за душевни напредак. Оци нарочито одређују почетницима у духовном животу да се више баве телесним радом, да их не би напао Сатана, али наравно да не запостављају молитву. И молитва и рад. Не занемаруј земне поклоне (метанија), јер то плаши Сатану. Знај да ћете много нападати демони када почнеш да се клањаш своме Богу. Ниједна ствар у духовној борби није узвишенија од подвижничког напора, који толико мрзе демони. Бивају опаљивани када виде да се хришћани клањају пред Распетим. Тражи милост Божију и Он ће да просвети таму срца твога и учинити да процвета у теби духовни Рај. Само, прво треба да пресечеш сваку грешну ствар која те везује за свет, а онда да се окренеш свом унутрашњем свету и да искорениш све што је труло. Ово, међутим као што ти рекох раније, није лака ствар. Да очисти неко себе од телесних нечистота, захтева велику борбу која ће трајати дуго. Ово ти говорим не да би те бацио у очајање за своје спасење, него да ти помогнем да напредујеш стално, док не окусиш сладост коју даје Бог. Јер, сладост греха је лажна и привремена. Само ћеш у близини Бога наћи истинску утеху и прибежиште. Омрзни грешна дела, и тада ће ти се приближити Бог и послаће ти Своју благодат. Близу Бога ћеш наћи мир и радост, само да Га заволиш свом душом. Близу Бога, уживаћеш вечно блаженство у Царству Небеском. Заволи Бога истински и тада ћеш бити блажен. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. У аскетској литератури је посебно истакнута важност врлине послушности. Често су преподобни оци саветовали једни друге да је послушност у манастирском животу једини сигуран пут ка спасењу. Старац Јефрем Филотејски и Аризонски је у својим поукама наглашавао важност препознавања воље Божије кроз послушност духовном оцу. Позивао се на Светог Паламона који је рекао: „Онај ко се потпуно потчинио, нема потребе да обраћа пажњу на Христове заповести“. Поверење у онога ко духовно руководи је веома важно. У њему се препознаје воља Божија. Када се од аскетске литературе настале у окриљу монашке заједнице, у којој је послушност смештена у правцу духовног руковођења, окренемо ка живљењу у свету, питање послушности и непослушности постаје сложеније. О томе су говорили и многи велики духовници. Они су храбрећи своја духовна чеда у монаштву истицали колико је тешко остваривати ову врлину у свету. Старац Јефрем је говорио: „Послушник ће имати ту предност да посредством свог старца лако открије шта је воља Божија. О, како је то велика предност! Остали људи лутају и питају се: „Да ли да учиним ово или оно?“ Они дословно пате, бивају неодлучни и губе време. Захваљујући нашој оскудној молитви, у данашње време ретко можемо поуздано открити шта је воља Божија. Због тога стално доживљавамо бродоломе. Према томе, чеда моја, будући да је љубав Божија била толико милосрдна према вама да без напора можете открити Његову вољу, с вером и поверењем похитајте ка послушању и тако ће вам се непрестано откривати воља Божија, која је вечни живот и блажени починак душе“. Из наведених речи можемо извести неколико закључака који указују на духовне корене проблема (не)послушности. Основна недоумица се састоји у питању избора. Шта учинити у мноштву могућих одлука које се нуде у савременом убрзаном и сложеном начину живота. Изборна воља као израз слободе се показује као својеврстан крст. Они који су предуго неодлучни често долазе до очајања. Они који одлуке доносе без преиспитивања често схватају да су погрешили. Пут исправљања захтева јаку вољу и жељу за покајањем. Жеља се показује као веома изазован пут. Она приликом избора води ка нечему, а онда је њоме потребно отклањати последице тог избора. Истраживања из области психоанализе и психијатрије, као и теолошка истраживања (нпр. Свети Максим Исповедник) указују на важност питања жеље. У њој се може сакрити гордост способна да се представља другачије. Жеља преточена у молитву је поље одговорности. Свети Силуан Атонски је упозоравао да не треба олако произносити молитвене жеље, јер могу да се остваре пре него што будемо спремни да носимо њихово испуњење. Помоћ трезвеног духовног руководитеља је од велике важности на путу трагања за вољом Божијом о нама. Када се сагледа сва изазовност сложеног питања послушности, жеље и молитве, онда се долази до веома једноставног закључка. Он се налази у Молитви Господњој која насупрот нарцисоидног самоуверења нуди пут отворености за деловање Бога у нама: Да буде воља Твоја. Протонамесник Александар Јевтић Извор: Православни мисионар (бр. 353)
  10. Желећи да сви дамо свој молитвени допринос у наставку борбе против зла и неправде, који су озакоњени у спорном закону којим се угрожавају верска права свих православних у Црној Гори овом приликом обавештавамо сво свештенство, свештеномонаштво и верни народ богоспасаване Епархије нишке да ће од данас па до Бадњег дана, закључно са недељом 5. јануаром, у свим храмовима где за то постоје услови, након редовних вечерњих богослужења, овим поводом бити служен Молебни канон Пресветој Богородици. Повезана вест: Саопштење Епископа нишког г. Арсенија: Усрдно се молимо Господу, да уразуми власти у Црној Гори да увиде своја огрешења о закон здравог разума и својим поступцима прекину прогон Цркве Божије! Такође молимо подручно нам свештенство да у свакодневним јутарњим и вечерњим богослужењима, као и у Светим Литургијама у предстојећу суботу и на Недељу Светих Отаца - Оце, умноже своје молитве тако што ће у Мирној јектенији, у прозби: „За благоверни и христољубиви род наш и за све православне хришћане, за христољубиву војску...“ уметнути: „...и за очување православног народа и светиња у Црној Гори...“ а исту прозбу, као и обично, завршити речима: „...да им Господ Бог помогне да одоле сваком непријатељу и противнику, Господу се помолимо“. У Сугубој јектенији, у прозби: „Још се молимо за благоверни и христољубиви род наш...“ треба уметнути „...за очување православног народа и светиња у Црној Гори...“ и прозбу завршити речима: „...и за све православне хришћане“. На Великом входу, такође, помињати православни народ и светиње Црне Горе. Овом приликом позивамо верни народ Епархије нишке да у што већем броју узме учешће у овим молебанима те да умножи своје личне молитве како у храмовима тако и у својим домовима. У ишчекивању свеосвећујућег празника Рођења Христовог, и мира који Он собом доноси, уздајући се у силу Божју која се у немоћи показује, надамо се избављењу и спасењу моћном руком Његовом. Епископ нишки Арсеније Извор: Епархија нишка
  11. Његово Преосвештенсво Епископ ваљевски г. Милутин обавестио је надлежно свештенство, свештеномонаштво и верни народ Епархије ваљевске да чини следеће како би Господ помогао архијерејима и народу у Црној Гори: Узевши у обзир новонастало стање у Црној Гори, ставља се у дужност архијерејским намесницима да заједно са старешинама храмова и управама манастира организују свакодневно служење свете Литургије у храмовима где су седишта намесништва и у манастирима где постоје услови за служење свете Литургије закључно са 5. јануараом 2020. године. У мирну и сугубу јектенију потребно је додати следећу прозбу: „Још се молимо за благоверни христољубиви род наш, за очување светиња и манастира у Црној Гори“. Такође исто то чинити и на Великом входу. Поздрављајући браћу архијереје црногорско-приморског Амфилохија, милешевског Атанасија, будимљанско-никшићког Јоаникија, захумско-херцеговачког Димитрија, диоклијског Методија и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, молимо се Господу да заступништвом Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Светог Арсенија, Архиепископа српског, и свих светих подари милост и мир да се сви проблеми превазиђу, с љубављу на славу Божју, а ради напретка наше Свете Цркве и свих људи добре воље. Позивамо верни народ Епархије ваљевске да у што већем броју узме учешће у светим Литургијама. С Божијим благословом, Епсикоп ваљевски Милутин Извор: Епархија ваљевска
  12. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиo је данас, 17. августа, са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Орахово и том приликом освештао обновљени манастирски комплекс и новоизграђени пут који води до ове древне светиње у Црмници. Током службе Божије владика Амфилохије је досадашњу настојатељицу манастира, мати Атанасију рукопроизвео у чин игуманије. У литургијској бесједи Митрополит је рекао да у овој древној ораховској светињи прослављамо Светог оца нашега Николаја, коме је посвећен овај храм, прослављамо Христа Господа који је рођен ради нас и нашега спасења, преображенога, распетога, васкрслога и на небо вазнесенога, као и да данас просављамо Светих седам мученика ефеских. Подсјетио је владика да су се седам отрока заједно са Христом распели и мученички пострадали у вријеме страшнога гоњења Цркве Божије у вријеме римскога императора Декија, али и посвједочили Његово васкрсење. Зазидани су у тој пећини у Ефесу, да би се пробудили за вријеме цара Теодосија послије 200 година. Како је истакао владика Ефески мученици су у то вријеме, када, као и у ово наше, многи сумњају у васкрсење Христово и вјечни живот – бесмтрност, посвједочили Христа сараспевши се Њему а у исто вријеме су Га посвједочили као васкрслога из мртвих својим буђењем. „Ево у наше вријеме у обновљеној лаври у подножју Ловћена, у Стањевићима се гради у стијени пећина посвећена седморици отрока ефеских. Тако и ми имамо и имаћемо свједочанство њиховог сараспећа и васкрсења.“ Све је у Цркви Божијој и свеукупној Божијој творевини у знаку Христа распетога и васкрслога: „Историја Његове Цркве је сва у том знаку до наших времена. И историја ове свете обитељи је такође у знаку страдања, распећа, али Његовог васкрсавања“, рекао је Митрополит. Казао је да је ова немањићка светиња била запустјела па је трудом сестара уз помоћ честитих људи и вјерника васкрснула: „Заједно са њом васкрсава памћење и сјећање на све оно који су себе уградили у њену историју од прадревних немањичких времена. Обанавља се и памћење на све оне који су сахрањени на овом светом гробљу око ове светиње.Тако бива кроз сву историју Цркве Божије.“ Све је у Цркви Божијој у Христовом знаку, у знаку умирања за Христа, али и рађања Њиме и за Њега храњењем Њиме као хљебом живота који је сишао с неба да сваки који једе од Њега не умре него жив буде вавијек вјека. „Непрекидно благосиља силом Духа Свога Светога наш хљеб и вино и преображава у тијело Своје вјечно присутно са нама и међу нама у Светој тајни причешћа.“ Митрополит Амфилохије је казао да је живот Цркве, живот човјека, човјечанства, живот свијета, све је призвано да се храни тим хљебом живота – Христом Богом нашим и да се преобрази од смртнога у бесмртнога, од пролазнога у непролазно, да се преобрази силом Божијом и Светом тајном причешћа Тијелом и Крвљу Господњом. „То је оно што је својство првенствено хришћана кроз вјекове. Они су били и остали свједоци тога хљеба живота – Христа Бога нашега који је сишао с неба ради нас и нашега спасења, ради даривања вјечнога живорта“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На крају Свете службе Божије, владика Амфилохије је изразио благодарност сестрама на челу са мати Анастасијом и њиховим претходницима који су себе уградили у обнову манастира. Високопреосвећени је уручио и седам архијерејских похвалница за помоћ и несебичну љубав у обнови цркве, манастирског конака и пута до Манастира Светог Николе: Општини Бар, за помоћ у асфалтирању пута, и појединцима Радомиру и Стеву Новаковићу и Зорици Дабановић из Бара, Жарку Машановићу, Бранку Ђуришићу и Миливоју Вукмановићу из Вирпазара. Архиепископ цетињски је пожелио да се на барску општину угледају и све друге црногорске општине, да уграђују себе у светиње и да их чувају као преци њихови. „У неким другим општинама нападају Цркву Божију и тврде да скрнавимо културно благо Црне Горе, па је то чак стигло до Владе. Није много разумно, али шта да радимо. Они који су се васпитали од Броза у духу Маркса и Енгелса и одрекли Бога и Цркве они тако размишљају и настављају то дјело. Али даће Бог да се и они полако врате изворној и правој Црној Гори и схвате да Црква Христова не припада једноме народу већ свим земаљским народима.“ Благодарност је владика изразио и свима који су на било који начин помогли да Манастир Орахово васкрсне, као и онима који су за то принели своје молитве. „Благодарност и свима вама сабранима! Да ова светиња умножи у вама добро, љубав, радост, мир и сваки благослов Божији у све дане вашега живота и ваших породица“, казао је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Заједничарење у Христу је настављено уз трпезу хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска Митрополит Амфилохије освештао обновљени комплекс манастира Орахово | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиo је данас, 17. августа, са...
  13. У 1.недјељу по Духовима – Свих Светих, 23.јуна 2019.љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог свештеномученика Тимотеја Бруског и Петровске покладе, саборно и молитвено било је у Острогу. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Јеротеј, а саслуживала су му острошка сабраћа протосинђел Сергије и јерођакони Атанасије и Роман. Одговарала је острошка братија, а молитвено је са монаштвом учествововало мноштво вјерног народа који су из разних крајева васељене дошли на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу. Након читања Светог Јеванђеља, сабранима се ријечима празничне бесједе обратио о.Сергије који је казао да се Сви Свети Христови данас прослављају, зато што поред ових које је Бог открио, има мноштво светих који су из свог великог смирења своју светост вршили тајно од људи, а Богу је све јавно, па тако и светост. – Не може се сакрити ни једно ни друго, а нарочито кад је међу људима тај свети. Господ је рекао не може се сакрити град који на гори стоји и зато су се многи светитељи повлачили у тишину да би могли да служе Богу неометано. Међутим, то је исто Божији промисао за њих који су били скривени од наших очију. Бог је дао итекако јавно свете чији је живот за свог биолошког постојања и боравка на земљи већ тада био јасан. Међу тим свима светима ми имамо нашег, слава му и милост, Светог Василија, чији је живот био итекако транспарентно јасан, да је он једна од оних који, како каже Свето Јеванђеље, који се није одрекао Христа пред људима, него Га исповиједио и то у тешко вријеме кад је са истока притисло једно царство које је прогонило Хришћане, са запада друго, а он сабијен овдје, немајући никога осим Бога и шачице људи и то у врло тешким условима. Немаштина, неуслови за било какво развијање пољопривреде, ни било чега. Борба је била за саму храну, али Бог је био његов помоћник и он је Бога пред свијетом јавно исповиједао и није остала празна његова нада, његова вјера, него га је Бог прославио и његов народ, Хришћане, све нас који сте овдје дошли – рекао је о. Сергије. Ријечи Господње које смо чули из светог Јеванђеља ”ко се не одрече мене пред људима,нећу га се ни ја одрећи пред Богом”, говоре како су светитељи добили славу. – Бог их је прославио на земљи, да се њима подижу храмови, да се у њихов спомен врше молитве, а оно што је битније од тога, јер њима та слава није потребан него нама, Бог их је прославио и они обитавају у радости Господа Бога, живе вјечни живот у Рају Божијем и то је оно што нас треба мотивисати да останемо вјерни Христу – казао је о. Сергије. Подсјетио је и на ријечи Господње ”ко љуби оца, или матер, или браћу, или сестре, или жене, или дјецу већма него мене, није мене достојан”. – Заиста је тако. Погледајте како се људи одвајају од Бога, од Цркве Божије, чак јој се и противе, зарад љубави према неким шумарцима, брежуљцима, а то није права љубав. Једино оно што је на Господу Богу живом засновано и на истини Божијој, остаје вјечно. Све друго пропада, све друго пролази, па и наш сам живот, ако није заснован на Христу нема вриједност и жалостан је – закључио је о.Сергије и нагласио да смо позвани да будемо са богом, да будемо у Цркви Божијој, да служимо Богу, да будемо свјетлост свијету, а не да се што би рекао Свети Владика Николај ”са гусјеницама отимамо око брста”. Извор: Манастир Острог
  14. У Недјељу о слијепом, шесту недјељу по Васкрсу, 6. јуна 2019. године, Свету Литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, уз сабрање вјерног народа одслужило је свештенство истоименог храма. Светом Литургијом началствовао је протојереј Бранко Вујачић, а саслуживали су му протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереј Миладин Ккнежевић, као и протођакон Владимир Јарамаз. https://www.hramvaskrsenja.me/files/Voice 044.m4a У славу Божију, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Сабраном вјерном народу, поучним пастирским словом обратио се началствујући протојереј Бранко Вујачић. У својој празничној бесједи, отац Бранко је говорио о дубљем значају и смислу овог недјеље коју данас торжествено прослављамо. Наглашавајући притом да Господ увијек и на све начине исцјељује сваког дана нас људе грешне и болесне: "Господ говори: ,,Ваља ми чинити добро док је дан, јер убрзо наступа ноћ." - најављујући тиме Његово страдање. Али, говорио је и о дјелању и стварању у овоме свијету, јер дакле и даље је дан и даље је свјетлост. И даље Господ чини многобројна чуда исцјељујући нас грешне и болесне, посјећујући нас грешне и болесне." У даљем обраћању отац Бранко наводи да је јако битно да узмемо учешћа у нашем сопственом спасењу, те да дјеламо управо као Божији, Његови сарадници, будући да нас Господ позива да искористимо сваки трен нашега живота на спасење: "Али Господ нас и учи да и ми дјеламо као Његови сарадници још док је дан у пренесеном значењу, још док траје тај дан нашега живота, јер кад дође ноћ, (односно смрт) тада ће бити већ касно. Зато нас Господ позива да не трошимо узалуд наше вријеме, позива нас и опомиње да не губимо вријеме како то кажу данашњим речником. Бог нас позива да добро искористимо сваки дан и сваки трен за своје спасење и на славу Божију." Он се у другом дијелу свог обраћања осврнуо и на зло које увијек тежи ка томе да искуша, опроба и оспори нашу вјеру, наше призвање: "Данас у свијету нам се намеће на стотине разлога да не вјерујемо у васкрслога Христа. А и кад повјерујемо, онда се нађе разлог да то можда и није баш тако, да није баш та свјетлост вјере у Бога живога засијала у нашем срцу, да Бог није отворио наше духовне очи, да Бог нас није призвао у Своју Цркву. Стотине разлога ће се наћи да се оспори наше призвање од Господа и то да нам је Господ, нама духовним слијепцима отворио очи и призвао нас к Њему, у Цркву Његову. Тако је било како видимо из ове јеванђелске приче и у Његова времена овдје на Земљи, а тако је и у сва времена, па и у ово наше вријеме." - закључио је он. "Али, хајде да се угледамо на овога слијњпца из јеванђељске приче, који непоколебљиво исповједа Христа. Као што је он био на искушењу, тако смо и ми на искушењу, али, и ако смо од рођења (духовно) слијепи, Богу хвала прогледали смо и прозвани смо овдје гдје јесмо. Зато нека нас свог утврди у правој вјери и ми да се утврђујемо у њој, у тврдој Божијој вјери." - закључио је тиме своје пастирско обраћање протојереј Бранко Вујачић. Извор: Храм у Васкрсења Христовог Подгорици
  15. Данас се на Цетињу одржава сједница Епархијског савјета Митрополије црногорско-приморске која је почела Светом архијерејском литургијом коју је у Цетињском манастиру са свештенством служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. У бесједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, Вископреосвећени је казао да се ријеч Светог Игњатија Богоносца да је једна Света саборна католичанска и апостолска црква Божија тамо гдје епископ са презвитерима, ђаконима и народом Божијим служи Свету литургију, остварује кроз сву историју до нашег времена: „Нема мјеста на земаљском шару гдје се не служи Света служба Божија, гдје нису присутни епископ, презвитер, ђакон и народ Божији. Свако у Цркви Божијој приноси себе и своје дарове живоме Господу постајући заједничар Христов, по ријечима апостола Павла, заједничар у Његовој вјери, нади на вјечни и непролазни живот, носећи бремена једни других и тако испуњујући закон Христов.“ Владика је објаснио да се заједништво остварује у Цркви Божијој православној и да свако, према дару своме, учествује у великој Светој тајни, тијелу Христовом – Цркви Божијој, па и наша епископија, која данас има сабрање Епархијског савјета и управног одбора – тијела у којима су присутни епископ, презвитери, ђакони, припадници царског свештенства народа Божијег, настављајући то свето дијело које је Христос утемељио: „Већ 800 година, од времена Светог оца нашега Саве па до данас, овдје се наставља то свето дијело – заједница Божија. Проповиједа се име Христа Бога нашега, крштавају се душе у име Оца и Сина и Духа Светога, примају Тијело и Крв Господњу, и постају заједничари живога Бога и заједничари једни са другима. Сва покољења постају једно тијело Христово обједињени око Христа Господа.“ Појаснио је владика да је у Цркви Божијој све у знаку сабрања и сабора, јер је Црква, била и јесте, по својој природи Саборна католичанска, и тако ће бити до краја свијета и вијека. Данас се, као што се догађало у свим временима, у нашој Митрополији сабирају епископ, презвитер, ђакон и народ Божији на Свету службу Божију, на дјелање дјела Господњега, како у парохији, гдје постоји парох, народ, Црквена општина, тако и у манастирима, гдје су игуман (игуманија), настојатељ (настојатељица), монаси и монахиње….. „Било је оних времена када су демонске силе безбожне покушавале да разоре то заједништво Цркве Божије, али Црква се увијек изнова обнављала, и њене вјековне установе су увијек изнова функционисале на прави истински начин“, казао је Митрополит Амфилохије. Подсјетио је и на страдање Цркве на овим просторима, нарочито за вријеме и послије Другог свјетског рата, када је убијен Митрополит Јоаникије и више од 120 свештеника, када је на правди Бога, Митрополит Арсеније (1954. године) затворен и осуђен на 11 година затвора: „Мислили су безбожници да ће уништити Цркву. Међутим, Црква Божија поново је почела да се обнавља, да васкрсва. И данас, ево обновљено је и наше свештенство, и наше монаштво, и наш народ поново се враћа Цркви, а коме би ако не би Христу Богу, Његовој истини вјечној доброти, мудрости, љубави“, поручио је Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије, служио је са свештенством Свету архијерејску литургију у Цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем Острогу, у Недејљу о блудном сину, 24.фебруара 2019. љета Господњег, када наша Црква молитвено прославља Светог Власија и Светог великомученика Ђорђа Кратовца. Поред моштију Светог Василија, Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали су сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Владимир и јерођакон Роман, као и протојереји Велимир Јововић из Никшића и Љубомир Јовановић из Бара. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Митрополит Амфилохије је након читања зачала из Светог јеванђеља архипастирском бесједом поздравио сабране и казао да је Острог мјесто гдје се кроз вјекове свједочи жеђ за Богом живим и истинитим. – Посвједочује се то кроз вјекове. Колико је само душа жедних и гладних Бога дошло у ову пећину коју Свети Василије грије својим сузама кроз вјекове – казао је Митрополит Амфилохије. Он је истакао да је Недјеља о блудном сину друга припремна недјеља пред Васкршњи пост, у којој нас Јеванђеље као и у првој опомиње о значају покајања за наше спасење. Митрополит је подсјетио да је прича о блудном сину заправо прича о човјеку који је богатство које му је дао отац потрошио са блудницама и проводећи живот у гријеху, који се касније покајао и вратио, а кога је отац објеручке дочекао у радости што му се ипак вратио и покајао. Његовом брату није било јасно зашто отац свог сина и његовог брата прима са великом радошћу и частима, кад је све што је имао потрошио у гријеху, подсјетио је Митрополит Амфилохије. – То се догађало и догађа се и у наше вријеме. Колико је само било оних који су и у тешким временима остали вјерни Цркви Божијој, па када су видјели да се они, који су се отуђили били од Цркве, а није их мало било, враћају Цркви, ови кажу да се од њих не може ући у цркву, попут овога старијег сина. Они говоре, ми смо остали вјерни, а они не, а сад их Црква Божија прима, Бог их прима и награђује, а као дане брине о нама. Дакле, понавља се та прича из Светог јеванђеља кроз вјекове – рекао је Митрополит Амфилохије. И данас се та прича понавља али, казао је Митрополит Амфилохије, блага вијест Божија нас учи да је опроштај оно што је основно својство Божије и да је узајамно праштање оно нашта смо призвани. – Нема никога ко је без гријеха на овој земљи, сем живог Бога. Зато се враћамо и призвани смо да се вратимо Божијој љубави, вјечној љубави, Њему који грли сву своју дјецу без обзира каквим путевима та дјеца ходила, само ако се врате кроз покајање – казао је Митрополит Амфилохије и закључио да је покајање најдивнији плод људске мудрости, на коме је, не случајно, Господ поставио и своје Јеванђеље. Литургијском сабрању присуствовало је бројно монаштво и вјерни народ, а сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето причешће. Потом су вјерни цјеливали мошти Светог Василија Острошког Чудотворца. Извор: Манастир Острог
  17. ”Ако ревнујемо за вером и тражимо утеху и наду у Цркви Божијој онда смо на путу љубави и мира. Тада не гледамо телесним него духовним очима и сваки човек без обзира које вере или нације био у нашим очима биће неко коме требамо да помогнемо и пружимо руку наде и утехе” - рекао је Епископ. У недељу, дана 17.02.2019. године, када наша Црква слави преподобног Исидора Пелусиота и преподобног Николаја, свету архијерејску Литургију у Сотину служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архијереју су саслуживали протојереј Миладин Спасојевић, парох сотински и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. На крају свете Евхаристије Епископ је изговорио беседу: -У Име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен дан Господњи! Свака недеља је дан Господњи – дан љубави и милости Божије! Љубав и милост Божија изливају се на свакога човека који жели заједницу са Живим и Делатним Богом. Литургија је икона Царства Божијега – вечне заједнице Бога и човека. Та вечна заједница се испуњава у светој Тајни Причешћа. Данас смо из светог Јеванђеља чули дивну причу о митару и фарисеју која нам даје образац савременог човека наспрам духовног човека који жели заједницу са Богом. Фарисеј, говорећи о себи је заправо себе хвалио износећи своја добра дела. Са друге стране видимо човека који је у другом духу стајао пред Господом говорећи: ”Господе, милостив буди мени грешном”. Често пута када из нашег угла сагледавамо стварност можемо рећи да фарисеј није урадио ништа погрешно, али греши гледајући све земаљским очима које терају у филозофију живота која нас одваја од заједнице са Богом. Митар је гледао свет духовним очима стражећи тако над својом душом и молећи се за опроштај својих грехова. То је праобраз покајања које нас прати у припремним данима пред свету четрдесетницу. Ово је је прва од припремних недеља пред свету четрдесетницу у којој нас Црква упућује на покајање и изграђивање љубави једних међу другима. Требамо да изграђујемо љубав према Богу и према ближњима, јер ако негујемо заједницу и љубав према ближњима имаћемо и однос и заједницу са Живим Богом. Кроз свети Апостол чули смо исто тако дивну причу која нас упућује на ревност и открива нам смисао нашег живота у овом свету. Свети апостол Павле упућује писмо свом ученику апостолу Титу које говори каква то љубав и вера сваког човека треба да буде. Иако је било тешко време гоњења у којем су се хришћани морали сакривати по пећинама како би узносили своје молитве Господу. Љубав и вера коју су апостоли имали, о којој смо кроз историју као народ могли да сведочимо, била је откривана кроз њихову ревност. Као народ требамо бити ревнитељи своје вере, они кроз које ће се отеловити љубав Божија у овом свету. Ако ревнујемо за вером и тражимо утеху и наду у Цркви Божијој онда смо на путу љубави и мира. Тада не гледамо телесним него духовним очима и сваки човек без обзира које вере или нације био у нашим очима биће неко коме требамо да помогнемо и пружимо руку наде и утехе. На то нас упућује Црква и учи нас томе од времена светих апостола све до данас. То је идеологија љубави, мира и толеранције. То је пут свакога хришћанина, а превасходно нас православних који желимо љубав, утеху и милост Божију. Стога, нека је благословен данашњи дан и наше сабрање овде у Сотину. Молимо се да наша заједница овде опстане. Црква Божија никада неће заборавити на наш народ где год се он налазио. Док год кандило вере овде гори света Служба ће се служити и народ ће се сабирати. Ми ћемо овде долазити и бићемо нашем народу утеха и раме на којем ће наш народ пронаћи своју наду и утеху. Живели! Бог вас љубио и благословио! Трпеза љубави приређена је трудом пароха сотинског протојереја Миладина Спасојевића. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  18. Питање:Имам готово четрдесет година и веома патим што не могу да сретнем човека који би ми постао супруг. Самоћа ми веома тешко пада и због тога страдам, и психички и физички. Никако не могу да се помирим с тим да никада нећу имати мужа и децу. Само бих плакала. Како да наставим даље?Одговор:Како год да проживимо живот, време лети вртоглавом брзином и протекла деценија изгледа као тренутак. Ко зна да ли бисте били срећни у породичном животу или не? Зато не тугујте због прошлости. Брак је људима дат да се узајамно помажу и обезбеде продужење људског рода. Али, упоредите број срећних и несрећних бракова – којих је више? Нека на то одговори живот људи који вас окружују. Брак је сличан врту који издалека плени лепотом, али када му се приближиш, а нарочито када у њега крочиш, не знаш на шта ћеш наићи. Зато препустите се вољи Божијој и благодарите Богу за сваки дан који вам је даровао. Научите да опажате непоновљиву лепоту коју доноси сваки дан и да јој се радујете, благодарећи Богу, уместо што оплакујете свој живот као промашен. Како год човек живи – у браку или сам – чека га судњи час и вечност, на шта често заборављамо.Преузето из књиге: Питања и одговори о животу хришћанина у савременом светуАутор: Архимандрит Рафаил КарелинПревод са руског: Манастир Жича, 203 стр.Издавач: Манастир Жича, 2018.извор: zica.org.rs/izdavastvo http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/2018/12/blog-post_31.html
  19. У недељу, дана 11. новембра 2018. године, када се наша Света Црква литургијски сећа Светог Аврамија Затворника и Свете Анастасије Римљанке, Епископ Херувим је благоизволео началствовати литургијским сабрањем у цркви Преноса моштију светог оца Николаја у Мирковцима. Архијереју су саслуживали: протојереј – ставрофор Јован Клајић, умировљени парох, протонамесник Немања Клајић парох мирковачки, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. На литургијске возгласе и прозбе је одговарала богословска омладина и ђаци ОШ Мирковци предвођени својим вероучитељем г. Драганом Ристанићем. Радост заједничарења су увеличали својим присуством и представници световних власти г. Горан Рељић, начелник Општине Кистање, г. Вујо Крнета, председник Већа српске националне мањине Кистање и г. Момо Грчић. На крају Свете Евхаристије Владика је проузнео беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре и драга децо Божија, данас смо се окупили на овај свети евхаристијски дан да бисмо принели бескрвну жртву од свих и за све. Велики је дан данас овде у Мирковцима, што смо се сабрали у овој мученичкој цркви Божијој, која је у току своје историје претрпела страшна страдања. Међутим, она и данас светли светлошћу Васкрсења и људи који су данас овде, су они који су се молили да ова светиња заживи и да буде место окупљања нашега народа у овом месту. Као што смо и данас чули кроз Свето Јеванђеље, како нас Господ посећује на разне начине, управо из приче о Јаировј кћери ми смо видели на који начин све Бог долази и посећује свакога човека. Такође, кроз Светитеље које ми данас прослављамо видимо различите дарове кроз које се Бог кроз људе пројављује овоме свету. Свети Аврамије Затворник, који је ћутао, молио се, трпео целокупно мученичко страдање, због проповеди и сведочења Јеванђеља и Васкрслога Христа, задобија спасење и Црква га прославља. Исто тако, и Анастасија Римљанка, која је на велике муке била бачена, ниједнога тренутка се није хтела предати незнабожачким џелатима који су је мучили, него је у срцу своме носила венац вечне славе и непрестано је у својим мученичким страдањима вапила ка Господу, да јој помогне, узме душу њену и настани је у Рају сладости. -Кроз данашње Свето Јеванђеље чули смо да Бог и поред свих мука, ако жели и ако човек има вере у себи, може да чини различита чуда. То се и десило у данашњој јеванђелској причи када је Господ оздравио жену која је боловала од течења крви 12 година. Заиста су дарови у Цркви Божијој велики и Бог се нама јавља на различите начине. Благодат Божју можемо примити и осетити само ако живимо светотајинским животом, ако живимо Јеванђељем у Телу и Крви Христовој. Никако другачије ни лепше ми не можемо ступити у заједницу са Богом, и не можемо стварити тај најлепши однос човека са Богом. Али превасходно се морамо смирити једни међу другима, бити браћа једни са другима, и носити благи јарам Христов једни другима. Једино на такав начин ћемо бити сведоци управо тога Васкрсења и Страдања Христовога којем сваки Хришћанин треба да стреми и непрестано да се сећа у своме овоземаљскоме животу. -Ако градимо љубав једни међу другима, онда ћемо изграђивати љубав према Богу. Јер сваки ближњи је наш брат, сваки ближњи је икона Христова. Ако на тај начин живимо, ако једни са другима у међусобној љубави будемо били, онда смо засигурно синови и кћери Божије, и деца Божија, управо по оном позвању по коме нас Бог непрестано позива. На крају свете Службе Божије тражимо Благослов Господњи да буде на нама од сада и кроз сву вечност! Тај благослов који носите са овог Светога Богослужења, непрестано треба да сија у срцима вашим, да ширите благу реч Јеванђеља, да носите са собом печат Васкрсења, печат Вазнесења и да се припремате за други Христов долазак, који је близу, јер у овом времену у којем пловимо лађом спасења која је узбуркана, не знамо ни дана ни часа, али свакако треба непрестано да се припремамо за Христов долазак. На који начин? Никако другачије него врлинским животом и светотајинским животом у Цркви Божијој. Црква је сведок тога живота, јер Она постоји, и поред свих недаћа и свих мука које ми као људи пролазимо. Она је ту да сведочи најлепши печат нашега живота, а то је Васкрсење које се десило да би се нама људима отворила Врата Раја, да би и ми могли бити у заједници и загрљају Божијем. -Нека би Господ дао да се ова заједница овде у Мирковцима умножи, да остане и опстане у овоме мученичком времену, обремењеном свим другим вредностима сем оним који нас узводе ка Царству Божијем. Нека би Господ дао да она опстане и да буде благословена од сада и кроз сву вечност. Амин! Радост заједничарења се наставила за Трпезом љубави у свечаној сали парохијског дома у Мирковцима. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  20. У недељу, дана 11. новембра 2018. године, када се наша Света Црква литургијски сећа Светог Аврамија Затворника и Свете Анастасије Римљанке, Епископ Херувим је благоизволео началствовати литургијским сабрањем у цркви Преноса моштију светог оца Николаја у Мирковцима. Архијереју су саслуживали: протојереј – ставрофор Јован Клајић, умировљени парох, протонамесник Немања Клајић парох мирковачки, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. На литургијске возгласе и прозбе је одговарала богословска омладина и ђаци ОШ Мирковци предвођени својим вероучитељем г. Драганом Ристанићем. Радост заједничарења су увеличали својим присуством и представници световних власти г. Горан Рељић, начелник Општине Кистање, г. Вујо Крнета, председник Већа српске националне мањине Кистање и г. Момо Грчић. На крају Свете Евхаристије Владика је проузнео беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре и драга децо Божија, данас смо се окупили на овај свети евхаристијски дан да бисмо принели бескрвну жртву од свих и за све. Велики је дан данас овде у Мирковцима, што смо се сабрали у овој мученичкој цркви Божијој, која је у току своје историје претрпела страшна страдања. Међутим, она и данас светли светлошћу Васкрсења и људи који су данас овде, су они који су се молили да ова светиња заживи и да буде место окупљања нашега народа у овом месту. Као што смо и данас чули кроз Свето Јеванђеље, како нас Господ посећује на разне начине, управо из приче о Јаировј кћери ми смо видели на који начин све Бог долази и посећује свакога човека. Такође, кроз Светитеље које ми данас прослављамо видимо различите дарове кроз које се Бог кроз људе пројављује овоме свету. Свети Аврамије Затворник, који је ћутао, молио се, трпео целокупно мученичко страдање, због проповеди и сведочења Јеванђеља и Васкрслога Христа, задобија спасење и Црква га прославља. Исто тако, и Анастасија Римљанка, која је на велике муке била бачена, ниједнога тренутка се није хтела предати незнабожачким џелатима који су је мучили, него је у срцу своме носила венац вечне славе и непрестано је у својим мученичким страдањима вапила ка Господу, да јој помогне, узме душу њену и настани је у Рају сладости. -Кроз данашње Свето Јеванђеље чули смо да Бог и поред свих мука, ако жели и ако човек има вере у себи, може да чини различита чуда. То се и десило у данашњој јеванђелској причи када је Господ оздравио жену која је боловала од течења крви 12 година. Заиста су дарови у Цркви Божијој велики и Бог се нама јавља на различите начине. Благодат Божју можемо примити и осетити само ако живимо светотајинским животом, ако живимо Јеванђељем у Телу и Крви Христовој. Никако другачије ни лепше ми не можемо ступити у заједницу са Богом, и не можемо стварити тај најлепши однос човека са Богом. Али превасходно се морамо смирити једни међу другима, бити браћа једни са другима, и носити благи јарам Христов једни другима. Једино на такав начин ћемо бити сведоци управо тога Васкрсења и Страдања Христовога којем сваки Хришћанин треба да стреми и непрестано да се сећа у своме овоземаљскоме животу. -Ако градимо љубав једни међу другима, онда ћемо изграђивати љубав према Богу. Јер сваки ближњи је наш брат, сваки ближњи је икона Христова. Ако на тај начин живимо, ако једни са другима у међусобној љубави будемо били, онда смо засигурно синови и кћери Божије, и деца Божија, управо по оном позвању по коме нас Бог непрестано позива. На крају свете Службе Божије тражимо Благослов Господњи да буде на нама од сада и кроз сву вечност! Тај благослов који носите са овог Светога Богослужења, непрестано треба да сија у срцима вашим, да ширите благу реч Јеванђеља, да носите са собом печат Васкрсења, печат Вазнесења и да се припремате за други Христов долазак, који је близу, јер у овом времену у којем пловимо лађом спасења која је узбуркана, не знамо ни дана ни часа, али свакако треба непрестано да се припремамо за Христов долазак. На који начин? Никако другачије него врлинским животом и светотајинским животом у Цркви Божијој. Црква је сведок тога живота, јер Она постоји, и поред свих недаћа и свих мука које ми као људи пролазимо. Она је ту да сведочи најлепши печат нашега живота, а то је Васкрсење које се десило да би се нама људима отворила Врата Раја, да би и ми могли бити у заједници и загрљају Божијем. -Нека би Господ дао да се ова заједница овде у Мирковцима умножи, да остане и опстане у овоме мученичком времену, обремењеном свим другим вредностима сем оним који нас узводе ка Царству Божијем. Нека би Господ дао да она опстане и да буде благословена од сада и кроз сву вечност. Амин! Радост заједничарења се наставила за Трпезом љубави у свечаној сали парохијског дома у Мирковцима. Извор: Епархија осечкопољска и барањска View full Странице
  21. Он је рекао како се вијековима са Цетиња ишло у Москву, а ево данас је дошло вријеме да је Бог уредио да је код нас рука Светог Јована Крститеља и да браћа из Русије, Украјине, Белорусије долазе овдје на поклоњење. Баш на овај дан већ годинама браћа свештеници и ђакони са вјерним народом из свих тих крајева долазе и показују да Свети Јован сабира нас хришћане без обзира на то ко је одакле и којим ко језиком говори. „Ово су темељи наше вјере. Ово је догађај који стоји у темељу онога како вјерујемо и како Бога прослављамо, а чули сте Јеванђеље“, нагласио је отац Гојко. Отац Гојко је бесједу завршио ријечима о Светом Јовану као Претечи: „Све што се Господу десило, Јован је по Божијој намјери преузео на себе и у свему је био прије Господа, прије Њега прошао све што је Он требао да прође.“ После Свете литургије, прочитан је акатист Светом Јовану Претечи. Изнесена је пред народ његова Света десница коју су вјерници цјеливали током читања акатиста. Сабрање је настављено у манастирској гостопримници, а за госте из Русије је уприличен свечани ручак у Богословији Светог Петра Цетињског. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. У Цетињском манастиру свечано је прослављен празник Усјековања главе Светог Јована Крститеља, чија се десна рука налази овдје. Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Гојко Перовић уз саслужење цетињског свештенства, свештенства из Русије, као и многобројног вјерног народа са Цетиња и из Русије. Свето Јеванђеље данашњег празника произносили су јерођакон Јаков из Цетињског манастира, на српском језику и протођакон Николаj из Саборног храма Христа Спаситеља у Москви, на црквенословенском језику. Након прочитаног Јеванђеља, надахнуто је бесједио отац Гојко. Звучни запис беседе Он је рекао како се вијековима са Цетиња ишло у Москву, а ево данас је дошло вријеме да је Бог уредио да је код нас рука Светог Јована Крститеља и да браћа из Русије, Украјине, Белорусије долазе овдје на поклоњење. Баш на овај дан већ годинама браћа свештеници и ђакони са вјерним народом из свих тих крајева долазе и показују да Свети Јован сабира нас хришћане без обзира на то ко је одакле и којим ко језиком говори. „Ово су темељи наше вјере. Ово је догађај који стоји у темељу онога како вјерујемо и како Бога прослављамо, а чули сте Јеванђеље“, нагласио је отац Гојко. Отац Гојко је бесједу завршио ријечима о Светом Јовану као Претечи: „Све што се Господу десило, Јован је по Божијој намјери преузео на себе и у свему је био прије Господа, прије Њега прошао све што је Он требао да прође.“ После Свете литургије, прочитан је акатист Светом Јовану Претечи. Изнесена је пред народ његова Света десница коју су вјерници цјеливали током читања акатиста. Сабрање је настављено у манастирској гостопримници, а за госте из Русије је уприличен свечани ручак у Богословији Светог Петра Цетињског. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  23. Због избегличких таласа овај дијалог бива отежан појачаним теретом идентитететских контроверзи, са европске тачке гледишта повезаним са страхом од све неизбежнијих демографских промена, а са исламске колонијалним наслеђем и „арапским пролећем“ кулминираним нео-колонијалним насиљем западних сила. Секуларизована друштва политичког Запада и структурална нестабилност исламског Истока, такође, отежавају мапирање релевантних носилаца дијалога, посебно ако он жели да се постави као заиста исламско-хришћански, односно, хришћанско-исламски, а не, на пример, Западно-Источни, арапско-евроамерички и слично. Пишући о сусрету Светог Франциска Асишког и султана Малика ал Камила, у јеку крсташких ратова, дакле, времену геополитичке конфронтираности и међурелигијске нетрпељивости мерљивим са данашњим, Гвеноле Жесе инсистира управо на дијалогу у ком обе стране полазе од сопствене верске традиције, не охрабрујући магловите псеудо-хуманистичке конструкте и реторику „мировњачког“ империјализма толико присутне у наше време. То у основи значи да дијалог који поставимо као „религијски“, иако се не може лишити својих политичких мотивација и консеквенци и политичког контекста у ком се одвија, не сме бити у потпуности зависан и подређен постојећим политичким обрасцима, нормама и односима снага, јер то би значило да је у потпуности посвећен „свету овом“. А такав дијалог, априрно подређен наводној нужности настране логике насиља и моћи као доминације и контроле, никако не може бити уистину религијски, већ само празна идеолошка реторика у служби носилаца овоземаљске власти. Поред тога, говор о миру, толеранцији и дијалогу заснован на дубоким традицијама своје религијске позиције, једини је који потенцијално може да избегне опасност да се претвори у пуко испуњавање текућих идеолошких налога, већ да пронађе мотивацију у сопственој мисији. Управо питање логике, перспективе, парадигме је у основи овог францисканском традицијом мотивисаног охрабривања истинског људског дијалога, којим смо позвани да – ако већ и наводно – верујемо, не чинимо то половично, него заиста верујући у Божију љубав и милост, која ако то желимо може преобразити све на овом свету, па и наша окамењена срца. Нека од начела те логике, која аутор изводи на крају свог полетног и инспиративног излагања, јесу следећа: Поставити се на границе и тако их укинути; Бог нас зове на другу страну мора; Бог нас позива с друге стране лица другог човека; Бог нас позива да попут Христа будемо слуге другог; Отворити врата Божијој великодушности. Ко разуме и прихвата овакву логику, у књизи конкретизовану кроз један аутентичан, просторно-временски ситуиран људски однос, а не апстраховану у виду општеважећег и општеприменљивог рецепта, разумеће и да она по себи није конфесионално одређена, и да се тиче подједнако и „нас“ колико и „њих“, како год ми одређивали своје верске идентитете. Колико и да у овој књизи један католик никако нема претензију да говори „у име“ свих хришћана, него да, пошавши од своје религијске традиције, осмисли могућности превазилажења сукоба, које не би представљале негирање ни себе ни другог, као ни афирмисање онога што је његовој религијској позицији страно. Где се тежи разумевању, а једино истинска – благодатна а не сентиментална – љубав мора бити неупитна. Зато, не хрлимо у „светски мир“ по вољи господара „овога света“, а који хришћанске свете књиге именују антихристом, већ уђимо сви заједно у живот вечни, „гостињску собу, за заједнички сто“, са нашим Господом на челу, где су већ припремљена места за нас, само ако ми то хоћемо, уз милост Његову, од почетка века. Извор: Теологија.нет
×
×
  • Креирај ново...