Претражи Живе Речи Утехе

Кућа се коначно утишала, деца су заспала, муж је заспао, све сам расклонила и одједном стојим насред дневне собе и гледам у књиге на столу. Дан је био и више него ужурбан, јурили смо по граду, тражили свеске и књиге за будућег ђака првака (иако је јул, желела је сада!), па је онда требало „намирити“ и млађе близанце неком слагалицом и играчком. Муж се баш досетио да му фали алат и материјал за радионицу, тако да смо направили добру путању крстарећи булеварима. Кренули смо у набавку за летовање, а завршили куповину за школу! Кад се десило да ми дете полази у први разред? Запитала сам се шетајући се кроз књижару и разгледајући полице. Као сваки штребер, не знајући ни сама зашто, понела сам списак књига иако нам није била намера да их купимо баш све данас. Међутим, од „мамице, само једну свеску и гумицу за брисање, молим те“ до комплетне опреме стигли смо за 15 минута. Близанци су заспали у колицима, па смо моја Оља и ја могле натенане да бирамо прибор за школу. Уџбеници и радни листови за први разред изгледају много лепше сада него кад сам ја ишла у школу. То сам прво помислила разгледајући буквар, уџбеник из математике и радне свеске разних издавача. Илустрације су занимљиве, објашњења кратка, прецизна и конкретна. Свака ми је страница деловала примамљиво. Листала сам књигу „Свет око нас“ и унапред се обрадовала свему што ће научити у школи. Тада ме је погодило: па зар ја већ имам дете које полази у први разред? Да ли није као јуче било када сам се стискала уз маму на дан прозивке 1. септембра и надала се да сам код учитељице, а не у одељењу код јединог учитеља? Код куће сам ухватила себе како прегледам Ољине прве књиге и времепловим. Можда сам мало и завидела овим „новим клинцима“ што не полазе у школу ’94. када немаш где свеску да купиш. Моји радни листови су у сваком смислу те речи били листови – ниси смео јаче гумицом да обришеш нетачан резултат задатка, јер лако можеш да пробијеш до следеће стране. Једна погрешна рачуница и ето рупе у књизи! Вероватно да је то била и прва лекција животна коју сам научила: ако погрешиш и притиснеш јаче, направићеш рупу и непоправљиву штету. Па сам се трудила да будем опрезна, да не грешим. Страх од грешке ме је пратио кроз цело школовање. Али ваљда кад си дете, не схваташ да се неке ствари могу и исправити, као и да урадити нешто погрешно не значи да си и ти погрешан. (Дуго ми није било јасно што сам се толико идентификовала са оним Рундековим стихом „Ја сам био погрешан, кад сам ти ставио руку на раме“). Али ево вечерас, док седим за столом и прегледам уџбенике свог детета спознаја долази сама. У школи смо као у неком великом експерименту чије коначне резултате живимо несвесно касније – на послу, у породици, међу пријатељима, као „одрасли“. Је л’ смо могли некако другачије проћи тај пут? Кренуло је да навире. Дигитални свет – ми нисмо имали дигитални свет, а мислим да смо веома мало разумели и овај аналогни. Није имао ко да нам објасни. Једноставно се нису бавили нама. Били смо деца и „наше је било само да учимо“. Идеш у школу, дођеш кући, опереш руке, пресвучеш се, ручаш, урадиш домаћи и можеш напоље. Ако се много заиграш, кад те позову на вечеру кажеш: још пет минута! Они на то оћуте, па онда кроз 5 минута викну поново с терасе. Тад већ молиш: је л’ могу још само пет минута?! Моји никад нису много марили за те „продужетке“. Знало се шта може, шта не може. Ако падне ноћ, а нисам у стану, готова сам, сутра ме неће пустити напоље. Распусти су били мало другачији, ту су толерисали мало дужу игру, а мајка је знала да изнесе испред зграде тањир палачинки са џемом од шипурака. У тренутку сам осетила мирис џема. Годинама га нисам јела. Клинци воле само еурокрем и нутелу. Не можеш да се не запиташ: идемо ли напред или у суноврат неки? Код уџбеника из математике ми се стегло грло. Мој је имао на корицама неке квадрате, ромбоиде, претеће велики број 1 преко танких корица као ознаку за први разред, а мени се чинило: ето, то је јединица! Сећам се да сам цело прво полугодиште стрепела – сад ће учитељ да ми упише јединицу. Што би неко ставио иначе број један тако, преко целе стране баш на уџбеник из математике?! Друге књиге су имале суптилније ознаке. Иако нисам добила јединицу никада до краја осмог разреда ни на једном математичком тесту, тај ме је страшан број један свуда следио. Можда сам, баш због тог страха увек одузимала себи од петице ту јединицу, а коначна оцена би била 4. Мојој мајци није било јасно. Сећам се да је сатима знала да ми зановета како сам опет добила четворку и како друга деца, ето на пример Ана из нашег улаза редовно добија петице. Кад бих се расплакала, прво би још јаче викала, а онда би села до мене и покушала да ми помогне да решим задатак и да заједно вежбамо математику. То је тек био фијаско! Мислила сам да сам глупа, чим не разумем њена објашњења, а тек сам касније схватила – ни њој те једначине нису биле јасне. На крају би дигла руке беспомоћно и рекла: ја не знам шта вас уче у тој школи?! Нека ти учитељ објасни! Уши су ми бриделе од тог сећања. Морала сам да устанем и одвојим се од свезака и књига. На вратима Ољине собе гледам како мирно спава. Не могу да замислим да вичем на њу јер не схвата просте рачунске операције. А свесна сам, то ће се вероватно десити. Можда не сваки пут, али да, једног дана ћу доћи уморна с посла, без снаге да објашњавам зашто мора више да се потруди и да вежба. Хоћу ли исто као и моја мајка да јој поцепам лист из свеске јер је домаћи задатак написала неуредно „као ногама“? Хоћу ли исто као тата претећи да прегледам састав на тему „Један јесењи дан“ и да се мрштим на неуспело написано слово „ђ“? Или ћу да раширим руке да зна да је следим у лету? Ако има још нека мајка што овако брине, молим да се јави! аутор: Србијанка Станковић https://zelenaucionica.com/hocu-li-i-ja-kao-moja-majka-cepati-list-iz-sveske-svom-detetu-jer-je-pisala-kao-nogama-meni-jesu-i-strah-od-greske-pratio-me-je-ceo-zivot/

Јуче док сам чекала воз у подземној железници седела сам на клупи поред једне мајке и њеног шестогодишњег синa. Мајка је уморно и монотоно презирала дете. „Мама, боли ме стомак…“ „Ко је ти крив? Рекла сам ти да не једеш толико. Немаш мере, погледајте како ти се стомак надуо! Погледај панталоне. Па прљав си као прасе! Јуче сам их прала и сад морам поново. Устани, воз је стигао.“ Дечак се окренуо, узео своје ствари и полако кренуо до вагона. Све у мени се стегло. Из два разлога. Прво, са мном су разговарали на исти начин у детињству. Друго, кад сам јако уморна или депресивна, на тај начин се односим према свом сину. Имала сам жељу да седнем поред тог детета, да га помазим по стомаку, стиснем га уз себе и кажем му нешто попут: „Не слушај је, добро си, само си дете. Нормално је да не знаш колико хране је много, твој мозак није зрео за такву контролу, то би требало да уради твоја мајка. Нормално је испрљати одећу. Па ти си дете…“ Али сместила сам се на другу страну вагона, затворила очи и осетила да ћу заплакати. У мојој глави је мамин глас одзвањао као да га сада чујем. До бола познате фразе: „са те две леве руке …“, „на кога ли си да ми је знати“, „Боже, шта ће од тебе испасти“… Одрасла сам и научила да се браним. Више не допуштам ником да тако прича са мном. Требале су ми године психотерапије да се навикнем. Да вратим границе које су у потпуности уништене. Да обновим своје самопоштовање из рушевина. Да будем таква каква јесам. Али гласови у мојој глави су још увек ту. И сама сам већ мајка која живи на другом крају света, скоро осам хиљада километара удаљеном од моје мајке. Не виђамо се често и ретко разговарамо телефоном. Када разговара са мном, научила је да задржава за себе своје мишљење о мојим женским, људским и професионалним квалитетама. Јер, кад је моја мајка била дете, према њој су се понашали много горе. Дала ми је само два посто онога што је њој дала мајка, моја безобзирна бака. Кроз детињство, стално сам понављала себи „Никад нећу разговарати са својом децом на тај начин“, али кад сам љута, исцрпљена и са слабом контролом, чујем себе како изговарам врло сличне фразе свом детету, чак и истим тоном! Не кривим своју мајку за оно што ми је говорила пре тридесет година и за то што ми никада није рекла – „драго моје дете“, „мила моја девојчица“, „моја лепотица“. Знам да јој није било лако променити оне обрасце понашања којима је деценијама била изложена. А такође и њена мајка, којој је то у детињству сигурно било још теже. А ако погледамо даље у породичну историју, хаос је све већи. Болести, глад, рат, било је битно само преживети. Не преостаје ми ништа друго него да волим свог сина свим срцем и да покушам да прекинем тај низ. Покажем му своју безусловну љубав 10 пута дневно. Загрлим га 50 пута дневно. Шаљем му позитивне поруке. Чиним све како би он чуо унутрашње гласове како му говоре да има право на свој живот. Има право на љубав, само зато што је рођен. Да је згодан, паметан и талентован по рођењу (све је то тачно), да има велико срце и постаће прави мушкарац. Чак се и сада понаша као прави мушкарац: увек ми отвара врата, узима моје тешке торбе – а нисам то од њега тражила. И што се више трудим да радим ове ствари, слабији су гласови у мојој глави. Да, они су још увек ту и можда ће их увек бити. Али више их не чујем све време, као што не чујем буку аутомобила који пролазе. На све се навикне. Све мање покушавам да заслужим љубав и своје право на постојање, а све више се навикавам да будем само ја, довољно добра таква каква јесам. У мом координатном систему, свако почиње од себе. Покушава да воли своју децу и родитеље онакве какви јесу – нису идеални, то је јасно. Кад научимо да безусловно волимо своје ближње, почињемо да прихватамо и друге људе – комшије, колеге, пролазнике. Када водимо рачуна о себи, кад прихватамо себе, жеља за мењањем других опада. И ту је кључ среће и задовољства. Аутор: Олга Карчевска https://zelenaucionica.com/jer-kad-je-moja-majka-bila-dete-prema-njoj-su-se-ponasali-mnogo-gore-dala-mi-je-samo-dva-posto-onoga-sto-je-njoj-dala-majka-moja-bezobzirna-baka/