Претражи Живе Речи Утехе

У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци...

U pogledu svih znanosti, umjetnosti, vještina i obrta vrijedi uvjerenje da je potreban mnogostruk trud učenja i vježbanja da bi se ovladalo njima. Naprotiv se čini da u pogledu filosofije sada vlada predrasuda da ipak svatko umije neposredno filosofirati i prosuđivati filosofiju, jer mu je za to mjerilo njegov prirodni um. Dok, naprotiv, nije kadar da napravi cipele, kad bi dobio kožu i alat, premda ima oči i prste – kao da mu noga nije isto tako mjerilo za cipelu. (G. W. F. Hegel 1807.)

Пре неколико недеља на литургији се читала добро позната прича о господару, слугама и талантима. Свештеник, човек кога сматрам пријатељем, одржао је стварно добру проповед. То сам му после литургије и рекао у шали: „Добро си говорио. Био си надахнут.“ Иначе, не знам да сам некад похвалио литургијску беседу неког од локалних свештеника. Једноставно ме не погоде те приче. Шаблонски и без живота најчешће. Да ли је до њих или је до мене, не знам. Вероватно ово друго. Углавном, размишљам после, коме је била намењена та прича. Нама који долазимо на литургију мање или више редовно ? Јесте, али, руку на срце, ми то већ све знамо. Нас тридесетак окупљених у малој манастирској цркви смо ту причу чули много пута. Много пута нам је протумачена. Не кажем да се неочекивано не може открити неки нови слој у еванђељским поукама, доживети неко ново мини откривење, али опет, све је то нама већ познато. Друга ствар је колико то свако од нас примењује у свом животу. Тог тренутка схватим да је мисионарска активност цркве прилично ограничена и, бар у мом окружењу, сведена на сведочење личним примером људи који су свесни хришћани. Ова поменута добра проповед је некако остала заробљена у кругу оних који су те недеље били на литургији а имала је потенцијал да привуче и заинтересује многе који су споља, да су имали прилику да је чују. И тада ми севне кроз главу како је веронаука, мислим на школски предмет, заправо највећа шанса да се Христос објави људима, и то не било каквим људима него деци, најздравијој популацији међу нама. Просто ме је уплашило то кад ми се открило, на један нови начин, величина и значај верске наставе у школама. Наравно, ја ствари посматрам из позиције неког ко верује у Бога и ко је хришћанин, макар у покушају. Да објавим своје искуство подстакло ме је недавно обележавање 20 година од повратка верске наставе у васпитно-образовни систем Србије. Тачније, на писање су ме навели најразличитији коментари и објаве људи по друштвеним мрежама у вези са поменутим јубилејом. Можда сам само баксуз па сам наилазио углавном на лоше коментаре у вези се постојањем овог предмета у школама. Можда су људи који имају негативно мишљење најгласнији и најактивнији када треба коментарисати теме које се тичу вере, не знам. Ипак, највише сам прочитао негативних коментара, од оних са блажим тоном до оних отворених и наглашених противника свега што има везе са Богом. Верујем да већина тих коментара долази од људи који немају лично искуство часова веронауке. Позиционирани су изван те приче и тако споља коментаришу. Ја сам унутра не мало времена па бих волео да се нека реч напише из те перспективе. 19 година предајем веронауку у локалним средњим школама. Значи, моје искуство је везано за тинејџере, не за основце и рад са њима. Кључна ствар је у вероучитељу. Да ли је тај човек најамник или пастир, то је најважније. „А који улази на врата пастир је овцама...и овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену, и изводи их; И када своје овце истјера, иде пред њима, и овце иду за њим, јер познају глас његов.“ Даље пише:“ Пастир добри живот свој полаже за овце... А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука гдје долази, и оставља овце. и бјежи; и вук разграби овце и распуди их.“ ( Јн. 10. глава). Да, али ово се односи на Христа, рећи ће неко. Јесте, али ако вероучитељ који стаје пред те младе људе не жели да буде као овај добри пастир из приче онда је он промашио. Ако он своје не познаје по имену, што заправо значи успостављање једног личног односа са ученицима, он није пастир. Деца у вероучитељу треба да виде Христа. Да у његовим делима и речима препознају нешто другачије, нешто што није од овог света а што они најчешће намају прилику да чују негде ван часова веронауке. Христос је оваплоћења Љубав Божија, Он је сав од милости и благости а човекова душа је жедна Бога. Деца чезну ( најчешће нсвесно ) за том Љубављу и на часу веронауке њима такав Бог, такав Христос треба да се открије. То може само онај који има тај пастирски квалитет. Најамник ће само да растера стадо а пастир ће да га окупља. Кад се то деси благодаћу Божијом, да се Истина дотакне душа тих младих људи, онда веронаука постаје не један обични школски час, него простор сусрета са Богом, деце и вероучитеља заједно. Учионица постаје Тавор, па се понекад деси да после звона које означи крај часа, деца остану на местима, траже још један час. Траже још 45 минута. Црква (ту мислим на оне који су у том ланцу одлучивања ) у својој кадровској политици кад је у питању избор вероучитеља треба да буде максимално одговорна. Добар вероучитељ може уз помоћ Божију много доброг да учини. Лош вероучитељ, са друге стране, може чак и трајно те младе људе да отера од Бога или да им пут до Бога битно отежа. Веронаука не укида слободу. Она није испирање мозга верским учењем и покушај да се ти млади људи униформишу у мишљењу и заробе у неке верске догмате. То може да помисли само онај ко нема лично искуство здравих часова веронауке. Она заправо даје слободу. Мени, као вероучитељу је одувек највећи страх био да некако ту њихову слободу не угрозим. Пуно је предрасуда и предубеђења у вези са верском наставом. Деца је често избегавају јер имају потпуно извитоперену представу о томе шта се ту дешава. Често је таква представа резултат утицаја ужег и ширег окружења у којем одрастају. Друго, дух времена у којем живимо, са својим „вредностима“ тешко може да се помири са вредностима које се истичу на часовима овог предмета. Али, кад се деси да се чак и ученици којима веронаука није избор, нађу на часу веронауке, довољно је само тих 45 минута да део њих схвати да је то нешто потпуно другачије од оног што су они замишљали. Даћу само један пример. Недавно, пре месец дана, колегиница која предаје Биологију ме је питала да направимо тзв. корелацију њеног предмета и Веронауке. Повод за тај предлог је био што су на часу Биологије радили еволуцију човека. Наравно, ученици, матуранти Гимназије, питали су је оно чувено питање да ли она лично верује да је човек настао од мајмуна или је настао еволутивним процесима. Она им је предложила заједнички час, деца прихватила и то се на крају десило. На часу су били сви, и они који слушају веронауку из тог одељења и ученици који су изабрали Грађанско васпитање и којих у том конкретном одељењу много више. Кад смо објаснили причу из Књиге постања на један начин који они до тад нису чули, видно су били збуњени тиме као су им представе о односу науке и вере, у контексту приче о стварању света и човека, биле поремећене. Отворен им је простор за размишљање и преиспитивање. То веронаука заправо и ради; нуди Христа. Ако у Њему неко препозна Истину, добро је. Ако ге не препознају, опет, добро је. Семе је посејано, кад ће и да ли ће да никне зависи и од других фактора. Само за крај овог скромних, углавном набацаних мисли, још један детаљ. Пре неких 10 година, једна паметна девојка, Ивана, рекла је да оно што се учи на веронауци, чак и да Бог не постоји, само по себи има велику вредност. Љубав, истина, правда, заједница су за човека који је здрав изнутра, природне ствари. Вредности о којима треба причати и у којима се треба развијати. То је ако Бога нема. А шта ћемо ако Он постоји ? Онда веронаука од једног маргиналног, запостављеног и одбаченог предмета постаје најважнији. Постаје крајеугаони камен васпитно-образовног система јер тим младим људима отвара врата вечости, ми хришћани рекли би смо Царства Божијег, за које су они, као и сви људи, створени и које им је Љубављу Божијом намењено.

Међународни апел православних академских теолога Светом Синоду Српске Православне Цркве у заштиту академске мисли The Orthodox World Фото: www.bfspc.bg.ac.rs Петак, 1. новембар, 2019. Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства, Ваша Преосвештенства, Ми, православни академски теолози, изражавамо наше дубоко незадовољство одлуком Синода Српске Православне Цркве (од 8. јула 2019) којом је епископу Максиму (Васиљевићу) и Марку Вилотићу одузет синодски благослов за предавање на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Марко Вилотић, доцент на предмету Историја религије при катедри за хришћанску философију и религиологију, избачен је због тога што је узео двогодишње неплаћено одсуство. Разлози за ускраћивање благослова доценту Вилотићу засновани су искључиво на погрешном тумачењу законских регулатива Универзитета у Београду. Вилотић је, наиме, оптужен да је противзаконито узео суботњу годину прошле године, као и да није имао право да тражи продужетак одсуства у облику неплаћеног одсуства у наредне две године, иако су му оба захтева једногласно одобрена, а њихова правна утемељеност експлицитно је потврђена дописима Генералног секретара Универзитета у Београду. Двојица наставника су били такође и потписници Става (2017) у коме су тврдили да је теорија еволуције прихваћена од стране научне заједнице биолога и да ми, као теолози, поштујемо ту чињенцу. У Ставу се није тврдило да је теорија еволуције истинита, беспрекорна или незамењива. Они су просто тврдили да теорија еволуције не противречи нужно хришћанској вери и да стога као теолози не треба да пружамо подршку псеудо-научним теоријама. Међутим, синодска одлука ово користи против њих, правећи тако опасан преседан у историји Православне Цркве, проглашавајући одређену научну теорију за супротну хришћанском веровању. И док стајемо у одбрану и изузетности Марка Вилотића, намеравамо да кажемо нешто више о епископу Максиму (Васиљевићу). Веома смо благословени тиме што Његово Преосвештенство познајемо и лично и кроз његове списе, те стога своје сведочанство придружујемо многим православним хришћанима који га високо цене. Са жаром делимо црквени консензус широм света према коме се епископ Максим (Васиљевић) сматра једним од најистакнутијих православних теолога нашег времена, са међународним признањем, и он је личност коју би многе теолошке школе пожелеле да имају међу својим наставницима. Епископ Максим Васиљевић пружа богодани одговор за носталгију наших дана: епископ служења и привржености, теолог који говори језик евхаристије и онтологије, интелектуалац који је укључен у континуиран плодан дијалог са другим дисциплинама. Стога је више него очигледно да снажно одбацујемо невероватне оптужбе за синкретизам о којима смо сазнали. Надаље, поштујемо његову неуморну трудољубивост – редовно предузимање дугих путовања како би помогао студентима да теолошки узрастају, као и усрдно управљање великом епархијом у којој ужива поштовање и љубав свога стада. Не можемо а да не споменемо радионице и семинаре које организује, као и изванредну издавачку делатност Севастијан преса којом се православна теологија шири посвуда у Америци и свету. Треба истаћи и његове напоре на издавању два велика тома (о задужбинама Косова и о историји Српске Цркве у Америци) за шта му, претпостављамо, Свети Синод Српске Цркве дугује захвалност. Поред наведеног, Синод Српске Православне Цркве је допринео ескалацији проблема тиме што је 22. октобра 2019. ускратио свој благослов Епископу Браничевском, Игнатију Мидићу, да настави да служи као Декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду, јер је овај истакнути теолог одбио да уручи отказ наставницима о којима се води спор: епископу Максиму и доценту Вилотићу. Захтев за отказом је одбачен због тога што је Синод погрешно протумачио законе и административна правила и регулативе које уређују постављење, запослење и уклањање наставника Факултета. Следствено, Синод је наставио са оваквим погрешним тумачењем, захтевајући да Веће факултета смени Епископа Игнатија са места Декана. Синод свесно одбија да призна да су његови правни аргументи неосновани и упркос томе наставља да инсистира на њиховом усвајању, тврдећи да су одлуке Синода коначне и да се о њима не може расправљати. Ми не можемо појмити да је православни дух усагласив са ауторитарним одлукама, донетим без претходног саслушања двојице професора и њихових колега, а да не спомињемо њихове студенте. Уклањање академских радника који нису занемаривали своје обавезе, као и приписивање лажних оптужби које подривају слободу говора и академског мишљења, представља у најмању руку порицање истине Цркве и онога чему се надамо. Уз све поштовање према Светом Синоду Српске Православне Цркве, ми уједињујемо своје гласове апелујући на њега да повуче ове одлуке. Потписници: Yannaras, Chrestos. Professor Emeritus, Panteion University of Athens, Greece – Doctor Honoris Causa, Theological Faculty of the University of Belgrade, Serbia Breck, John. Professor Emeritus, Saint Sergius Orthodox Theological Institute of Paris, France Dimitrov, Ivan Zhelev. Professor Emeritus, Faculty of Theology “Saint Kliment Ohridski”, University of Sofia, Bulgaria Kalyvas, Alkiviades. Professor Emeritus, Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, Brookline MA, USA Louth, Andrew. Professor Emeritus, Durham University, UK – Honorary Fellow, Vrije University of Amsterdam, Netherlands Patsavos, Lewis. Professor Emeritus, Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, Brookline MA, USA Plekon, Michael. Professor Emeritus, The City University of New York – Baruch College NY, USA Stavropoulos, Alexandros. Professor Emeritus, National and Kapodistrian University of Athens, Greece Stylianopoulos, Theodore. Professor Emeritus, Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, Brookline MA, USA Vasileiadis, Petros. Professor Emeritus, Aristotelian University of Thessaloniki, Greece – President of World Conference of Associations of Theological Institutions Zaharopoulos, Nikolaos. Professor Emeritus, Aristotelian University of Thessaloniki, Greece – former vice dean, Neapolis University of Pafos, Cyprus Andreopoulos, Andreas. University of Winchester, UK Asproulis, Nikolaos. Volos Academy for Theological Studies, Greece – Hellenic Open University, Greece Athanasopoulou-Kypriou, Spyridoula. Hellenic Open University, Greece Bakker, Michael. Vrije University of Amsterdam, Netherlands Barnet, John. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA Bathrellos, Demetrios. Hellenic Open University, Greece – The Institute for Orthodox Christian Studies, Cambridge, UK – Emory University, Atlanta GA, USA Behr, John. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA – Vrije University of Amsterdam, Netherlands Bouteneff, Peter. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA Bucur, Bogdan. Duquesne University, Pittsburgh PA, USA Chapnin, Sergei. Former Professor of Saint Tikhon’s University, Moscow, Russia Chryssavgis, John. Greek Orthodox Archdiocese of America Cohen, Will. University of Scranton PA, USA – President of the Orthodox Theological Society in America Croitoru, Ion. University of Valahia, Târgoviște, România Demacopoulos, George. Fordham University NY, USA Despotis, Sotirios. National and Kapodistrian University of Athens, Greece – Hellenic Open University, Greece Fanaras, Vasileios. National and Kapodistrian University of Athens, Greece – Ethics Expert of European Commission Filiotis, Chrestos. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece Gallaher, Anastasios Brandon. University of Exeter, UK Gavrilyuk, Paul. Founding President of International Orthodox Theological Association – University of St. Thomas, Saint Paul MN, USA Gkikas, Athanasios. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece Hovorun, Cyril. Loyola Marymount University, Los Angeles CA, USA – Acting Director of the Huffington Ecumenical Institute Jillions, John. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA Joanides, Charles. Nyack College, Alliance Graduate School of Counseling, NY, USA Kalaitzidis, Pantelis. Volos Academy for Theological Studies, Greece – University of Thessaly – Hellenic Open University – Research Fellow, KU Leuven, Belgium – Member of the Executive Committee of the European Academy of Religion Kapriev, Georgi. St. Climent Ochridski University, Sofia, Bulgaria. Karakolis, Chrestos. National and Kapodistrian University of Athens, Greece Kasselouri, Eleni. Hellenic Open University, Greece Kattan, Assaad Elias. University of Muenster, Germany Keramidas, Dimitrios. Hellenic Open University, Greece Kizenko, Nadieszda. State University of New York at Albany NY, USA Kornarakis, Konstantinos. National and Kapodistrian University of Athens, Greece Kostache, Doru. Sydney College of Divinity, Australia Koufogianni, Panoraia. National and Kapodistrian University of Athens, Greece Ladouceur, Paul. Trinity College, University of Toronto, Ontario – University of Laval, Quebec, Canada Lena, Joan. Vrije University of Amsterdam, Netherlands Macaila, Dumitru. Ovidius University of Constanța, Romania Makarov, Dmitry. The Urals State Conservatoire, Ekaterinburg, Russia Makrides, Vasileios. University of Erfurt, Germany Mamalakis, Philip. Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, Brookline MA, USA Maras, Anastasios. Hellenic Open University, Greece Meyendorff, Paul. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA Mitralexis, Sotirios. National and Kapodistrian University of Athens, Greece – University of Winchester, UK Morelli, George. Chairman of the Department of Chaplain and Pastoral Counseling, Antiochian Orthodox Christian Archdiocese of North America, La Costa CA, USA Moschos, Demetrios. National and Kapodistrian University of Athens, Greece Naydenov, Ivaylo. Faculty of Theology “Saint Kliment Ohridski”, University of Sofia, Bulgaria Nikolakopoulos, Konstantinos. Ludwig-Maximilians-University of Munich, Germany Paert, Irina. University of Tartu, Estonia Panagiotopoulos, Petros. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece Papanikolaou, Aristotle. Fordham University NY, USA Papathanasiou, Athanasios. University Ecclesiastical Academy of Athens, Greece – Hellenic Open University, Greece Pappas, Harry. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA Passakos, Demetrios. University Ecclesiastical Academy of Athens, Greece Pavlov, Pavel. Vice-Dean of Faculty of Theology “Saint Kliment Ohridski”, University of Sofia, Bulgaria Rochelle, Gabriel. Saint Sophia Ukrainian Orthodox Theological Seminary, New Jersey – Honors College, New Mexico State University, Las Cruces NM, USA Roeber, Anthony. Saint Vladimir’s Theological Seminary NY, USA Roddy, Nicolae. Creighton University of Omaha NE, USA San Chirico, Kerry Patrick Clark. Villanova University, Philadelphia PA, USA Saroglou, Vassilis. University of Louvain, Belgium – President of the International Association for the Psychology of Religion Sharp, Andrew. South University, Richmond VA, USA Shoemaker, Stephen. University of Oregon at Eugene, USA Skedros, James. Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, Brookline MA, USA Skliris, Dionysios. National and Kapodistrian University of Athens, Greece Schneider, Richard. St. Vladimir’s Theological Seminary – Trinity College, University of Toronto – Professor Emeritus, York University, Toronto – Emeritus President Canadian Council of Churches Stamoulis, Chrysostomos. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece Stavros, George. Boston University MA, USA Stavrou, Michel. Saint Sergius Orthodox Theological Institute of Paris, France Struve, Daniel. University of Paris Diderot, France Thermos, Vasileios. University Ecclesiastical Academy of Athens, Greece Tollefsen, Torstein Theodor. University of Oslo, Norway Tsalampouni, Ekaterini. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece Tsironis, Chrestos. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece Tsompanidis, Stylianos. Aristotelian University of Thessaloniki, Greece Turcescu, Lucian. Concordia University of Montreal, Quebec, Canada Woloschak, Gayle. Northwestern University, Chicago IL, USA Ventis, Haralambos. National and Kapodistrian University of Athens, Greece Vlantis, Georgios. Volos Academy for Theological Studies, Greece Vletsis, Athanasios. Ludwig-Maximilians-University of Munich, Germany Voulgaraki, Evangelia. National and Kapodistrian University of Athens, Greece Vrame, Anton. Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, Brookline MA, USA Yangazoglou, Stavros. National and Kapodistrian University of Athens, Greece – Hellenic Open University, Greece Извор: International Orthodox Academic Theologians Appeal to the Holy Synod of the Serbian Orthodox Church to Protect Academic Thought, The Orthodox World, 5. Nov. 2019. The Orthodox World Међународни апел православних академских теолога Светом Синоду Српске Православне Цркве у заштиту академске мисли TEOLOGIJA.NET Овај међународни апел православних теолога, 91 научника из 42 академске институције из 13 земаља, сачињен је услед...

У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у недјељу 21. седмице по Педесетници, служена је Света литургија којом је началствовао протојереј – ставрофор Далибор Милаковић уз саслужење протојерејa-ставрофора Драгана Митровића, протојерејa Миладина Кнежевића и Бранка Вујачића, као и ђакона Леке Вујисића. Сабранима који су торжествено прославили недјељни празнични дан – мали Васкрс, обратио се протојереј-ставрофор Далибор. Звучни запис беседе Отац Далибор је у свом пастирском обраћању говорио о данашњој јеванђељској причи, као и о значају уподобљавања Господу Исусу Христу у свему, па и у страдању, али и васкрсењу. Истакао је да се сви у Христа облачимо и подсјетио на ријечи које изговарамо на крштењу „Ви који се у Христа крстисте у Христа се обукосте“: „И цијели наш живот на земљи јесте умирање и васкрсење – сараспињање са Христом, а на то нас и Господ позива.” У даљем обраћању, отац Далибор је говорио и борби са помислима, коју води сваки човјек, поручујући да ће нам живот бити онакав какве су нам мисли, будући да све од мисли и почиње. Од помисли се по његовим ријечима и свако дјело зачиње : “Цијели наш живот се боримо са сопственим мислима. И демон нас преко наших мисли омета у нашем животу. Те мисли које у свом бићу носимо треба да буду мисли са Христом, треба Христос да живи у нашим мислима и у нашем срцу“, казао је отац Далибор. Подсјетио је на ријечи Старца Јефрема из Аризоне о демонским мислима. Старац Јефрем каже да када дође помисао демонска на човјека и ако је он одмах одбаци, онда је она као мали мрав и тада се задобија смирење. Међутим, ако човјек ту демонску помисао не препозна, него је прихвати и прими, тада се у срце усељава гордост. „И тада та помисао од мрава постаје лав који прождире. Дакле, какве су нам мисли такав нам је и живот – то Господ хоће да каже у данашњем Јеванђељу”, појаснио је прота Далибор. На крају свог обраћања вјерном народу, отац Далибор је говорио о три човјека који живе у нама. Подсјетио је да су свети оци говорили да се човјек цијели свој живот док га живи на Земљи – непрестано бори сам са собом и са својим мислима: „Зато, први човјек који у нама живи је пагански човјек – то је човјек који не вјерује. То је онај човјек кога лоше мисли овога свијета обузму, то су мисли гордости, зависти, мржње према својој браћи. А из тога излазе најгоре могуће слабости. Други степен нашег бића јесте старозавјетни човјек. Око за око, зуб за зуб. Вратити истом мјером.“ Истакао је да је највиши ступањ онај на који смо позвани и призвани, управо ступањ новозавјетног човјека, који је човјек праштања и љубави. „А трећи човјек, онај који треба да заживи у нама, јесте новозавјетни човјек. То је човјек који опрашта, који воли ближњега свога, људе око себе и који има Христа у себи. Такав човјек треба да буде и да као такви живимо наш живот овдје на Земљи”, закључио је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Светим тајнама Тијела и Крви Христове присајединио се вјерни народ у великом броју. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Православна академска теологија била је, према речима оца Георгија Флоровског, ''у вавилонском ропству'' западне мисли од XV до краја XIX века. Она је углавном настојала да опонаша споља наметнуте догматске обрасце, који ни на самом Западу више нису били актуелни. Срж православног предања била је сачувана кроз живу искуствену теологију литургијског присуства Христовог, као и кроз теологију молитве Исусове. Временом је богато аскетско наслеђе, нарочито у Русији, почело да осваја и академску мисао. Први корак ка томе био је ''Катихизис'' светог митрополита московског Филарета (1772-1867), који је својом утемељеношћу на духу и речима светих отаца у знатној мери надилазио тадашње академске стандарде. Било је потребно још много времена да се православна академска мисао ослободи страног утицаја у христологији. Може се рећи да је за оживљавање и аутентично доживљавање Христовог лика у XIX веку православна књижевност, нарочито руска, заслужнија од теологије. Посебне заслуге за то припадају Фјодору Михаиловичу Достојевском (1821-1881), једном од највећих православних и руских мислилаца свих времена. Христос је, за Достојевског, истински Богочовек: он је тај који својим богочовечанским ликом даје смисао људском постојању. Христос је свеприсутан као надвечна Божја љубав и лепота. Речи лепота ће спасити свет из романа ''Идиот'' истоветне су тврдњама да се свет спасава у Христу. Христос је истински човек, присутан на непосредан начин, како је показано у причи о свадби у Кани Галилејској у епизоди из романа ''Браћа Карамазови''. Међутим, он је уједно истински Богочовек, и Свечовек. Он је тај који самим својим присуством изобличава у човеку вољу за моћ, оличену у историјским институцијама моћи (Легенда о Великом Инквизитору из романа ''Браћа Карамазови''). Христос је, за Достојевског, апсолутна мера свега. Позната је изјава славног писца да би, када би му неко математички доказао да је истина нешто друго а не Христос, он радије изабрао Христа. Достојевски је на тај начин хтео да укаже на тајну личности. Христос је, као личност, изнад сваког принципа и изнад сваке нужности логичког и математичког закључивања, слично ставу светог Максима Исповедника да се Христос не објашњава ничим јер је он објашњење свега. Христос је, за Достојевског, уједно страдајући Богочовек, што он представља на начин близак отачком предању. Христос је тај који из љубави узима грех и смрт и преображава их у живот. Оно што се, ипак, замера Достојевском, јесте схватање према којем је састрадавајућа љубав Божја то што спашава човека. Љубав је протумачена као свесно жртвовање себе, с тим што се тежиште налази на психолошкој повезаности Богочовека са људима, а не на самом делу спасења. Према Достојевском, центар Христовог спаситељског дела је у Гетсиманији, јер он тамо разапиње своју љубав према човеку – а не на самој Голготи, која је последица Гетсиманије. Ипак, не могу се порећи огромне заслуге Достојевског за оживљавање присуства Христовог лика у православној и широј европској мисли XIX века. Бројни руски мислиоци, попут Владимира Соловјова, Сергија Булгакова, Павла Флоренског, Николаја Лоског, Владимира Лоског, Николаја Берђајева, формирали су се под његовим утицајем. Руска мисао се у XIX веку и у другим областима – философији, књижевности, теорији културе –бавила христолошким темама. Она је настојала да истакне значај Христа за европску, нарочито православну и, посебно, руску културу. Ипак, ова мисао је умногоме била под утицајем Шелинговог идеализма. Иако су неки од руских мислилаца, пре свих Павле Флоренски и Сергије Булгаков, схватали потребу да се православна мисао окрене ка својим изворима, тек је са делом оца Георгија Флоровског (1893-1979) између два светска рата настао потпуни заокрет ка оцима Цркве. То се могло видети у теологији Флоровског, који је настојао да изложи аутентично тумачење отачке христологије. Иако се није бавио систематским богословљем него углавном патристиком, Флоровски је написао неколико текстова од прворазредног значаја за православну христологију: ''О смрти на Крсту'', ''О Васкрсењу Христовом'', ''Зашто је Бог постао човек'' и др. Од тог првог импулса, руска теолошка мисао бавила се христолошким темама на начин који је назван неопатристичком богословском синтезом. То је значило да савремена православна реч треба да одговори на питања модерности тако што ће се окренути предању отаца и показати актуелност отачке теологије. Овде су се посебно истакли отац Јован Мајендорф (1926-1992), који је објавио низ ауторских монографија о отачкој христологији и њеној актуелности данас, и отац Александар Шмеман (1921-1983), који је тумачио литургијски доживљај Христа у светим тајнама Цркве. Неопатристичко богословље, као обнова отачке теологије, убрзо се проширило на друге православне теолошке средине. Оживљавању отачке мисли посветио се најзначајнији румунски теолог ХХ века, отац Димитрије Станилое (1903-1993). Он се, као систематски теолог, подухватио изградње једне систематске христологије, кроз коју је настојао да опише не само црквене догме, већ и њихово савремено значење. Његова христологија тежила је да буде у сталној вези са еклисиологијом и космологијом – учењем о стварању света и човека. Станилое у христологији углавном следи светог Максима Исповедника и наглашава да је Христос Реч Очева кроз коју је настао свет. Значајно је и његово дело ''Бесмртни лик Божји'', у којем румунски теолог повезује теологију о Христу као божанском прволику са иконичношћу човека. Од посебног значаја и теолошке вредности за анс је дело светог Владике Николаја Охридског и Жичког (Велимировића, 1881-1956), са којим је отпочело укорењивање српске теологије у отачкој мисли. Христос је, чак и у раним књижевним радовима Владике Николаја, нпр. ''Речима о Свечовеку'', најзначајнија тема. На почецима његовог великог библиографског опуса, лик Свечовека Христа претежно је инспирисан Достојевским. Свечовек Христос је антипод Ничеовом Натчовеку. Натчовек је упућен на себе и себичан – Свечовек је ту да служи другима; Натчовек уништава природу ради себе – Свечовек је испуњење ишчекивања природе и њен Спаситељ, итд. У каснијим делима Владике Николаја, поготово оним егзегетског карактера, лик Христа постаје све више јеванђелски, укорењен у реалност библијских прича и речи. Он је Емануил, присуство Божје међу људима. Такође, Христос је Син, предвечни, љубљени, који прихвата да преузме на себе судбину света. За светог Владику Николаја Христос као Богочовек остаје мерило цивилизације и културе: само она култура која има хришћанске основе јесте аутентична, јер је утемељена у Христу. За наставак отачке обнове у српској теологији изузетно је значајно дело светог Јустина Ћелијског (Поповића, 1894-1979), једног од пионира неопатристике и највећих српских теолога свих времена. Мисао архимандрита Јустина такође је упућена на Достојевског и руску мисао, али је од самих почетака упућена и на светоотачко предање. Он је писац тренутно једине комплетне ''Догматике Православне цркве'' на српском језику. Други том његове Догматике бави се областима христологије и сотириологије. Отац Јустин најпре излаже догматски садржај христолошког учења, а затим начин остваривања божанског плана у икономији спасења. Његова целокупна христологија прожета је светоотачким наводима и образложењима на целовит начин. Прелазећи из једне отачке мисли у другу, отац Јустин показује значај лика и деловања Богочовека Христа за живот и спасење света. Јустин је описао истинског Бога, истинског човека и истинског Богочовека – ништа више и ништа мање од тога. Његова сотириологија карактерише се јасном посвећеношћу аутора историјском реализму у излагању догми. Отац Јустин преузео је став Владике Николаја да је Христос централна личност и на плану културе. Он тврди да је целокупна савремена европска култура ''аријанска''. Упоређујући различите облике савремене европске философије са Христом, он показује да су све оне настале на основама просветитељства и хуманизма и да покушавају да од Христа направе обичног човека. Према оцу Јустину, проблем безгрешности Римског папе у еклисиолошком контексту је нерешив, јер представља негацију христолошке догме. У савременој грчкој теологији видљив је напредак који се догодио са повратком оцима. Пре него што је Флоровски предложио идеју новоотачког богословља, грчки теолози су писали крупна систематска дела, али још увек под великим утицајем западних образаца. Известан помак дао се видети у теологији Панајотиса Трембеласа (1886-1977). У његовим догматским и егзегетским делима доминирале су христолошке теме, као и жеља да се искаже глас светих отаца. Трембелас је написао комплетну ''Догматику Православне саборне цркве'' у три тома. Западни утицај на Трембеласа огледао се, како у моралистичко-историографском, прилично сувопарном начину приповедања, тако и у начину навођења отаца – често у низу и ван контекста, само цитирањем. Отачка теологија дошла је до већег изражаја у делима Панајотиса Неласа (1936-1986) и Јована Романидиса (1928-2001). Нелас је указао на везу између христологије и антропологије. Човеково биће за њега је христолошка структура: човек је створен по икони Христа и одликује се особином христоликости. За Романидиса, Христос је у средишту православне духовности као мерило обожења. Савремена православна теологија се у ХХ веку окренула отачком предању, као и питањима савремености, истичући значај Христове личности у сведочењу православља данас. Не постоји могућност да се на питања човека, сваке епохе и простора у којима живи људски род, одговори другачије него упућивањем на Богочовека, јединог Спаситеља и Искупитеља света. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Апстракт: Један од највећих хришћанских мисионарских подухвата јесте покушај евангелизације Кине који траје од 7. века до данас. Током историјског раздобља од око 1300 година, хришћански мисионари и њихова кинеска паства на различите начине су преносили, прихватали и интерпретирали Личност Христа, а реултат овог процеса инкултурације јесу бројне слике Исуса које су мање или више верне библијском оригиналу. Аутор представља ове слике пратећи њихов историјски развој од прве несторијанске мисије у 7. веку до савремене кинеске теологије 20. века. Кључ­не ­речи: Христос, Кина, конфуцијанизам, таоизам, будизам, мисија, језуити, протестанти, Библија, теологија ослобођења, христологија Преузмите цео текст View full Странице

Пост треба да нас опомиње на покајање, на виша размишљања о себи - да исто онако како се лишавамо мрсне хране, да се чувамо и лишавамо рђавих мисли. Јер прво се у човеку роди мисао, па се после мисли реализује дело. -Дакле, да се чувамо рђавих мисли, да би се сачували рђавих дела. Да сачувамо и своје очи и свој ум од свега онога што нас од Бога удаљује, а да се држимо заповести Божјих и онога чему нас учи Јеванђеље. Богу треба да се приближимо својим животом, јер хришћанство није нека теорија или неки философски правац. Хришћанство је живот, поручио је Патријарх српски Иринеј и додао: -Када живимо како нас Црква учи, како нас Јеванђеље учи - онда смо хришћани! А не да се хвалимо: Ја верујем! или Ја славим! како ми Срби то обично кажемо и тиме сматрамо да смо све испунили. Морамо живети хришћанским животом! А какав је хришћански живот Господ нам је дао прилике да научимо од наших светих, оних који су Богу угодили. Имамо Светог Саву, Светог Симеона, Светог Василија Острошког, Светог Прохора Пчињског и безброј светитеља и угодника Божјих на које можемо и треба да се угледамо како су они живели и Богу угодили и како их је Господ прославио не славом овога света, јер она је пролазна, него вечном бесмртном славом, славом у Господу нашем, поручио је патријарх Иринеј. Извор: ТВ Храм View full Странице

Теолошко образовање и потенцијал савремених друштвених мрежа за артикулацију теолошке мисли / Theological Education and the Potential of Contemporary Social Networks for the Articulation of the Theological Thought Извор: https://goo.gl/P5NXGV Преузмите фајл: View full Странице

Патријарх: Верујем да Вучић о Космету мисли исто што и народ (Фото) Владимир Митрић | 16. септембар 2017. 22:02 Поглавар СПЦ патријарх Иринеј, за “Новости”, о најави дијалога. Уздамо се и у Русе да ће нам помоћи да вратимо наше Патријарх Иринеј на свечаности код Лознице Фото: В. М. ВЕРУЈЕМ да оно што мисле Црква и народ мисли и наш председник. Изјавио је ово у суботу, ексклузивно за “Новости”, патријарх српски Иринеј, одговарајући, током прославе седам векова манастира Троноша, на питање шта мисли о унутрашњем дијалогу о решењу косовског питања. Поглавар Српске православне цркве каже и да се уздамо у Русију да ће нам помоћи да сачувамо оно што је увек наше било. - Наша трагедија и наш проблем јесте то што се народ није вратио. Прво решење и највећи задатак јесте вратити што већи број људи прогнаних с Косова и Метохије - рекао је патријарх Иринеј. У проповеди после свете архијерејске литургије поводом седам векова Троноше, манастира код Лознице, задужбине Немањића, и канонизације некадашњег архимандрита ове богомоље Стефана Јовановића, патријарх Иринеј је нагласио: - Никада нисмо, чини ми се, толико страдали као у нашем времену, почевши од стратишта у Јасеновцу и Јадовну из прошлог рата, па све до Косова и преко Косова, где смо својом крвљу и својим костима цементирали ову земљу. - И данас патимо и страдамо, али је наша велика нада у име Божје да нас неће оставити под условом да ми не оставимо Господа - подвукао је поглавар СПЦ. Манастир Троноша, задужбина Немањића Патријарх је нагласио да Господ неће оставити ни наше мученичко Косово. - Неће Господ оставити ту највећу светињу, заливену сву крвљу светомученика у толиким светима и светињама - рекао је српски патријарх. - Неће Господ дозволити да падну у руке некрста, који све чини да руши и пали, и не зна шта је историја и духовно наслеђe. Таквом народу таква блага не могу бити дата на чување. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:686187-Патријарх-Верујем-да-Вучић-о-Космету-мисли-исто-што-и-народ-Фото Михајловић: Очекујем од СПЦ да не врши притисак на Вучића недеља, 17. сеп 2017, 11:09 -> 11:31 Извор: Танјуг Потпредседница Владе Зорана Михајловић изјавила ја да очекује да Српска православна црква буде партнер током унутрашњег дијалога о Косову, као и да пре почетка разговора не врши притисак на председника Србије Александра Вучића. Зорана Михајловић је изразила очекивање да ће нова фаза дијалога о Косову, током које ће председник Вучић разговарати са свим најзначајнијим институцијама и појединцима, донети једну нову политику, наводи се у саопштењу Кабинета потпредседнице Владе. Зорана Михајловић (архивска фотографија) "У тим разговорима очекујем да ће Српска православна црква, као вековни чувар нашег народа и културе на Косову, бити добар партнер и да ће својим утицајем истински помоћи у успостављању нове врсте дијалога између Срба и Албанаца. Очекујем и да не врше притисак пре почетка разговора о Косову на председника Србије Александра Вучића", истиче се у саопштењу. Михајловићева је додала да су све досадашње политике довеле до тога да је Косово све даље од Србије. "Зато нам је потребна нова, мудра и рационална политика коју ће спроводити председник Србије Александар Вучић и Влада Србије", истакла је Михајловићева. У саопштењу се напомиње да је Србији потребна нова политика која за циљ има бољи живот наших сународника на Косову, политику заштите наше културне и верске баштине, очување економских интереса и помирења са албанским народом. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2872866/mihajlovic-ocekujem-od-spc-da-ne-vrsi-pritisak-na-vucica.html View full Странице