Претражи Живе Речи Утехе

Ти опет тугујеш? Ипак не желиш да трпиш душевне болести? Значи, не желиш да уђеш у Царство небеско? Јер Писмо каже да „кроз многе невоље ваља нам ући у царство Небеско“. Први хришћани су волели Бога, волели су сваког човека, зато што ако волиш Онога Који рађа, онда волиш и рођеног од Њега, јер сваки је хришћанин рођен од Бога у Тајни крштења. Свети апостол је говорио: „Дечице, љубите једни друге“ (Уп. 1.Јов. 3: 18-19), смиравајте се, смиравајте се. Јер ако некога волиш (а морамо волети свакога, зато што је сваки човек лик Божији, чак и ако је он, тј. лик Божији у човеку запрљан, он се може опрати и опет постати чист), онда се и смирујеш пред њим. Где има љубави, тамо има и смирења, а где је злоба – тамо је и гордост. Молим се и желим да међу вама буде љубави. Треба да волимо сваког човека, видећи у њему образ Божији, без обзира на његове пороке. Не смемо да хладноћом одбијамо људе од себе. „Иштите, и даће вам се: куцајте, и отвориће вам се“ (Мт. 7:7). Многи од вас, не добијајући дуго оно за шта моле, очајавају. Не треба очајавати. Сетите се како је Господ поступио са Хананејком. Како Га је она молила да јој излечи ћерку! Чак су и апостоли почели да моле Господа да је Он отпусти. А Господ ју је чак упоредио са псом... А ви се мало помолите и не добивши тражено, очајавате. То се догађа због тога што заборављамо да између сетве и жетве мора да прође одређено време. Не везујте срце за светску сујету. Нарочито у време молитве оставите све помисли о животним проблемима. После молитве, кућне или црквене, да би се сачувало молитвено, умилно настројење душе, неопходно је ћутање. Понекад чак проста, наизглед неважна реч може да наруши и уплаши, као птицу, наше умилење из душе. Не заборављај молитву - она је живот душе. Треба да пажљиво изговарамо речи молитве, да проничемо у смисао, а не да тежимо сувише високом... Јер ако неправилно читамо, не удубљујемо се у прочитано, ми тиме радујемо зле духове... У свако време, ма шта да радите: да седите, идете, радите, изговарајте са срцем: „Господи, помилуј!“ Никога не смемо осуђивати, чак ни највећег грешника. Никада никога не осуђујте. Свакога, ма ко он био, примајте са добрим осећањем, са надом да у њему нађете само добро, видећи пред собом лик Божији. Господ види срце човека. А људи се у својим судовима увек могу преварити, и тада ти судови бивају плод простог празнословља. Спасење ваше и погибао ваша је – у ближњем вашем. Спасење ваше зависи од тога како се ви односите ка свом ближњем. Не заборавите да у свом ближњем видите лик Божоји. Без трпљења и снисхођења ближњима немогуће је живети. Немир убија људе. Не треба давати слободу својим осећањима. Морамо се приморавати да будемо љубазни и са онима који нам се не допадају. старац Никон оптински https://www.facebook.com/photo/?fbid=1112124272524737&set=a.463798390690665

Централна идеја чланка је да у Цркви не можете сами служити. Нико се не може усудити да „узме” свештенички чин и каже: „Ја сам свештеник”. Ово је немогуће. Потребне су руке наследника апостола и њиховог Учитеља Христа. Важно је понизити се, поклонити се под овим апостолским рукама, смирити се и савити врат, клечећи пред Богом, пред Његовим Престолом, да би наследник апостола, законити епископ канонске Цркве, положио руке на тебе. И тада се дешава ова Тајна: кроз ову „живу“ духовну „електричну мрежу“ душа и срца, благодат Божија одједном почиње да тече обилно, надопуњујући и дајући све, стварајући од човека свештеника Божијег. Црква вас зове. Бог вас позива да чувате Његове овце. И то је изузетно очигледно из живота светог пророка Илије (видети Трећу књигу о Царевима, глава 19, стихове 11-21 и Четврту књигу о Царевима, поглавље 2). Ова поглавља говоре о Господњем позиву на пророчку службу преко светог пророка Илије – Јелисеја. Није сам Јелисеј ушао у пророчку службу. Господ је указао Илији на њега. Илија је покрио Јелисеја својом мантијом (горњом одећом, обично од овчије коже) и тако га изабрао да служи. Јелисеј је био достојан ове службе. У то се уверавамо из чињенице да за славље коље волове и ложи ватру од плуга да би принео Богу благодарну жртву и помиловао људе (затим дели месо). Односно, јасно је да је он богобојажљива особа која воли Бога и људе. Замислимо на тренутак шта су плуг и пар волова значили за јеврејског сељака тог времена? То је било богатство. Али, он то жртвује Богу. Када се свети пророк Илија спрема да се узнесе на небо, он каже пророку Јелисеју да тражи шта жели за себе. Јелисеј уопште не мари за материјална добра, он тражи само милост Божију и пророчку службу. И он то добија. Штавише, материјално, као што епископ, по извршењу Тајне свештенства, облачи свештеника у свештеничку одежду, тако и после вазнесења Светог Илије пророк Јелисеј добија своју мантију, са којом оба пророка – учитељ (Илија) и ученик (Јелисеј) – чине чуда. Тако Господ позива светог пророка Јелисеја преко светог пророка Илије на службу Божију – на дело Божије. Као што је раније Господ заповедио светом пророку Мојсију да издвоји Арона и његове синове из народа за свештеничку службу. Као што хиљадама година касније, Господ наш Исус Христос бира прве апостоле, а они постављају прво свештенство. И тако струја благодати Духа Светога наставља да тече. Бог је већ направио пребивалиште за Себе. То је Једна Света Католичка и Апостолска Црква. Направио је Себи стан и настанио се у њему... у светом пророку Илији, у светом пророку Јелисеју и у свима нама – православним хришћанима. Шта још треба да тражимо? Име Илија на хебрејском значи „Мој Господ Јахве (Јехова)“. То је био смисао пророковог живота. Ово треба да постане смисао живота сваког од нас: исповедање Бога Живога, живот у Њему и сваке секунде приближавање Њему, сједињење са Њим. Израиљева кола и њихова коњица подигли су пророка Илију. А ми смо овај новозаветни Израиљ и то је наша коњица, и Господ је сваком од нас, као пророку Илији, припремио место на небу поред себе после Вазнесења Господњег. Само треба кренути овим путем вере – путем ка живом и љубећем Богу, који је створио Цркву ради нашег спасења. јереј Андреј Чиженко приредила: Ј.Г.(Поуке.орг) извор

Како препознати у свакодневном животу вољу Божију, како у конкретној ситуацији разумети на шта нас Бог позива? У труду да се приближимо Богу и разумемо његову вољу, често се водимо само разумом. Научени смо да се ослањамо на разум у свему. Међутим, не заборавимо да се Бог пре свега открива срцем, док је разум тек посредник у том процесу. Божију вољу препознајемо исто онако како препознајемо вољу наших ближњих: Кроз познавање нашег супружника, родитеља, детета познати су нам и покрети њихових душа, јер волећи неког постајемо му блиски и повезани и упознајемо га као јединствену личност. Знамо да би нашег ближњег обрадовала баш ова књига коју смо видели у излогу... јер га познајемо и његова воља нам постаје позната временом. Што смо више са њим и упознајемо га, почињемо да приметимо и онај један његов готово нечујан уздах и већ тада знамо да га је нешто оптеретило. Упознајући га, упознајемо и његову вољу. Знамо шта би му значило како да поступимо у одређеној ситуацији. Али, да бисмо се са њим упознали, потребно је да са њим често разговарамо, да делимо лепе и нелагодне тренутке причајући. Али, како разговарати са Богом? То је тренутак који се може открити тек у срцу, искуством. Ту откривамо да са Богом разговарамо не тек у нашим мислима, него молитвом која потиче искрено из нашег срца. Молитва је разговор са Богом, дијалог који се одвија у нашем срцу, где иако не чујемо речи Божије као од других саговорника, временом почнемо да осећамо благодат његовог присуства када му се искрено и упорно молимо. Тада се у срцу распламсава љубав према Богу и свим људима, и налазећи се у некој недоумици како да поступимо, почињемо да се молимо како би нам Бог просветлио разум. Духом Светим бива просветљен и наш разум и почињемо да назиремо вољу Божију у нашем животу, при чему себе преиспитујемо поверавајући наше помисли и покрете душе духовном оцу. Зато је молитва изузетно важна у откривању воље Божије. Кроз њу наше срце почиње да куца благодаћу Духа Светог и саглашава своје откуцаје са својим Творцем. Тада се полако рађа љубав према Христу и он се усељава у наше срце. И све постаје лакше. Док смо се пре са напором трудили да се молимо, да истрпимо другог, сада срце чезне за молитвом и у оном кога трпимо видимо лик Христов и бол коју носи, а не грех и пакост. Кроз упознавање Бога и развијањем љубави према њему, постоје нам препознатљива и његова воља у нашем животу. Бог се упознаје кроз љубав која се огледа у испуњењу његових јеванђелских заповести и смиреноумље (како ћемо испуњавати његове заповести, ако их нисмо упознали, јер не читамо редовно Јеванђеље?). Љубав увек подразумева изаћи из себе зарад сједињења са другим, изаћи из својих уверења да боље знамо од другог шта он мисли, из ограничених видика, страхова... Волети не значи ”напустити себе” и изгубити се у удовољавању другом из страха да не будемо кажњени, или да нас не остави, него у себи искорачити ка другом не остављајући при томе своју суштину без пажње и подмирења потреба наше душе. Управо у том изласку из себе отварају се наше духовне очи да спознамо вољу Божију и у њему све потребе наше душе бивају подмирене: потреба за блискости јер смо усамљени, да нас неко разуме, да нас прихвати, да нас види и чује… да нас избави од нас заглављености у сопственој боли. Разумски и логиком несхватљиво, али срцу које воли постаје апсолутно познато искуство. Како да будем сигуран шта је воља Божија у свакој ситуацији? Опет разум у нама тражи извесност и сигурност… Ова потреба да са сигурношћу знамо вољу Божију често у себи крије страх од тога да ћемо погрешити. Лепо је не желети грешити, али ако нам је преокупација “не погрешити” у тражењу воље Божије, узрок томе може бити страх да ће нас Бог одбацити ако погрешимо. И управо то нас најчешће спречава да тражимо вољу Божију и препознамо је - баш тај страх да нећемо успети да је препознамо, да ћемо погрешити. А тај страх временом подиже напетост у нама и онда се преоптеретимо и одустанемо. Да те утешим: Сигурно ћеш грешити у томе да препознаш вољу Божију и то много пута, али то не значи да ће те Бог због тога одбацити! Замисли да имаш пријатеља који жели да препозна која је твоја воља, нпр. шта би желео да добијеш за рођендан. И онд се он толико оптерети тражећи и размишљајући о томе и на крају ипак не пронађе оно што си желео. Да ли би га одбацио због тога, или би ти његов труд био дражи од погрешног поклона? Да ли би ти оваквим својим трудом и добром намером он био ближи или даљи? Тако је и са нама и Богом. “Бог намеру љуби” (Св. Јован Златоусти), тј. битни су му твоја жеља и твој труд. И ако си упоран у томе, временом он благосиља жељу и труд и усељава се у твоје срце. Тада више не тражиш разумом његову вољу, него је срцем видиш. Нема извесности и сигурности на том путу тражења воље Његове. Баш то и јесте поента: Иако је неизвесно, ходати вером према њему. И управо по ”вери твојој биће ти (проналази ћеш)”. Ходати вером према њему кроз живот јесте пут поверења који се развија према Богу и у таквом односу временом човек почиње све више да ослушкује, испитује ситуације тражећи Бога у њима. И у том стремљењу да га види у свему полако почиње да открива Бога као љубав која му се даје. И кроз тај процес сам човек узраста стремећи свом Творцу. У суштини је веома једноставно, али није лако: ”Желим вољу твоју и молим те да ми отвориш очи да је видим. У свакој ситуацији трудићу се да чиним оно што је до мене (своје поступке ћу усклађивати са оним што читам у Јеванђељу), а исход сваке ситуације.... то препуштам теби. Нека буде воља твоја”. Једноставно је... али често није лако, јер се још увек из несвесне навике више ослањамо на себе него на Бога. Трудити се да искрено целим бићем молимо Бога да буде воља његова и тражити је у свакидашњем животу јесте пут ка превазилажењу анксиозности и страхова. Престајем да стрепим шта ће бити ”јер БИРАМ да верујем да ти бдиш нада мном и зато желим вољу твоју јер ти најбоље знаш шта је добро за мене, волиш ме више и боље него ја самог себе и знаш све шта ће се догодити јер си ти створио простор и време. Нека буде воља твоја. Молим те, само ми подари очи да је спознам и снаге да је испуни”. Како и зашто то умањује страхове и анксиозност? Мој слободан избор да желим вољу Божију преображава (преобликује) сваку наредну ситуацију тако да у њој тражим (а временом и видим) Божије присуство и његову близину и заступништво. Тражећи вољу његову, откривамо да је он већ све време ту и да нисмо сами. Само што то сада по први пут спознајемо срцем, јер смо се одлучили да верујемо иако нисмо разумом схватали. Та одлука да верујемо Богу више него себи није лака и доноси се сваког дана много пута, готово у свакој неизвеснијој ситуацији са којом се суочимо колико год она била мала. То је простор за вежбање себе у томе да се непрестано подсећамо да тражимо Божију вољу и препустимо му се. Мање гледам у талас страха који прети да ме потопи, више у Христа ка коме већ корачам по води. Понекад нам није лако желети вољу Божију, јер то значи изаћи из себе и свог ”планирања”, превазићи поузданост у себе и своја решења... предати себе другом у руке и немати контролу над ситуацијом. Важну ствар тада заборављамо... Коме предајемо себе? Чије и какве су те руке? Ономе који нас толико воли да је свог Сина Јединородног дао за нас. У те руке које су све ово створиле и које се сваког дана старају о овом свету и целом космосу, које су нам пружене сваког дана. И баш као и апостол Петар када је повикао ”Господе спаси”, јер је почео да тоне у воду пошто је претходно вером ходао по њој, и ми када завапимо Богу у молитви руку нам пружа одмах. Руку пружа на разна начине. Кроз наше ближње, нашег свештеника, изненадни поветарац или леп призор у природи, утеху у срцу и неки необични спокој иако је хаос око нас… Благодат Духа Светог. Ту је. Не дозволи да те страх од неизвесности удаљи од извесне и очигледне љубави Божије. Тражи вољу његову и проналазићеш је свакодневно. И све твоје бриге предаћеш њему. аутор: др Данило Михајловић

Свештеник Антоније Смирнов - о губитку сина и зашто деца оболевају "Пустите ме унутра, ја сам свештеник, морам да крстим своју децу“, тражио је отац Антоније да оде на одељење интензивне неге. Није био спреман на то да новорођенчад Лука и Ања можда неће преживети. Лекари су се гурали око инкубатора. Бебе су биле тешке 950 грама. Отац Антоније, у фармеркама и џемперу, држао је у рукама чашу обичне воде из чесме и кроз уски прозор са три прста пошкропио сина и ћерку. Тога дана, Црква се сећала монахиње Меланије, светитељке која је родила превремено рођену бебу. Лука и Ања су такође рођени превремено. — "Оља је мршава и крхка, трудноћа је била веома тешка, посебно што се годину и по дана раније родила наша Гликерија. Контракције су почеле у 26. недељи. Стигли смо у породилиште, и испоставило се да је већ два центиметра отворена. Успели су да одложе порођај два дана. Стање шока... “, каже отац Антоније. Деца нису плакала нити дисала. Дежурни лекар није крио да ће близанци бити инвалиди: „Обично их такве овде оставе. Можете и ви одбити, зашто вам ово треба?" Али мајка Олга није ни причала о овој теми. У породилишту је провела недељу дана: мужа је смела да види само на неколико минута. Када је отпуштена, смела је да зове хитну помоћ највише једном дневно. Ово је трајало око месец дана. „Звали би једном, а онда не би знали цео дан да ли су живи или не. Окренеш број, а срце ти лупа: шта ће сад рећи? Ако се нешто догоди, не пријаве то увек одмах. Било је тако стресно, јасно се сећам како ме је мозак болео од пренапрезања. Искрено да вам кажем, нисам желео да верујем, плашио сам се. Хоћемо ли све ово моћи да издржимо? Осечао сам жамор у глави али сам, с друге стране, схватио да морам потпуно да верујем Господу." Лука и Ања су били неговани у болници пет месеци. Приликом отпуштања, отац Антоније је доктору поставио „наивно“ питање: „Докторе, реците ми, молим вас, хоће ли они и даље имати церебралну парализу или не?“ Тешећи га, доктор је изразио наду да би се девојчица могла опоравити. Родитељима нико није рекао како да се даље понашају и шта да раде са бебама уопште. Деца су једва знала да гутају. Ања је прво храњена изцеђеним млеком. Лука је једва пио из флашице. "Било је тако тешко... Он лежи на боку, држи флашицу око 50 минута. Неколико недеља сам стајао поред креветића, он је пио веома споро. Изгубио сам живце и помислио да ћу, ако ово настави да траје, једноставно полудети. Како да издржимо? " Прве године родитељи су заборавили на себе и спавали два сата дневно. Касније је постало јасно да су близанци имали тетрапарезу - тешки облик церебралне парализе: нису могли да држе подигнуте главе, нису седели ни пузали. Лука је рођен први и патио је више од своје сестре, имао је интравентрикуларно крварење четвртог степена. Због тога је убрзо почео хидроцефалус, компликација у којој детету расте глава. Лука је прошао четири неурохируршке операције. Ања није имала тако озбиљне проблеме као њен брат: због хипоксије су се формирале цисте у мозгу, али су се временом повукле. Деца су патила од ретинопатије - неразвијености крвних судова у очима - и страбизма. Лукин оптички нерв атрофирао је његов вид на 4%, иако је дечак могао јасно да разликује ко му се приближава. - "Стално се тресеш над њима. Родитељи обично имају велику радост бринући о својој новорођенчади. А о деци са церебралном парализом треба се бринути током целог живота. Свако јутро пресвлачио сам му пелену, прао га, окретао га, умивао, стављао га у високу столицу, правио кашу, хранио га. Нисам имао времена да кукам. Али Оља и ја разумемо да имамо једно друго, имамо Христа, верујемо Му и осећамо молитве других људи, па нам је лакше." Близанци нису проговорили до своје треће године. Ања је могла руком да покаже где је боли, али Лука није. Девојчица је рекла своју прву реч мама са три године. Сада самоуверено каже „да“ и „не“, али раније је једноставно одмахивала главом. Лука је изговарао различите звукове, али главна реч је била „тата“. Када би отац Антоније само позвонио на врата, Лука је већ био срећан. Али ако би изненада дошла његова старија сестра или неко други, он би се веома узнемирио. По први пут, дечак је свесно позвао мајку са пет година - годину дана касније, истог дана, његово срце је стало. „Обично деца већ са 8 месеци почну да брбљају нешто попут „ма-ма-ма“, али код Луке се то десило много касније, зато што је био недоношче“, каже мајка Олга. „Чак је почео и да се смеје са три године" У почетку, Лука и Ања „нису комуницирали“, чак ни када су лежали једно поред другог на великом тепиху. Нису се превртали све док нису напунили годину и по и то су научили тек током рехабилитације. Од треће године, деца су постала покретнија: сада су брат и сестра почели да се додирују рукама. Лука се шалио, одузимајући Ањи играчке. Могао је да је ухвати за косу и да се свађа око хране. Мајка Олга је схватила да то намерно ради: незадовољна Ања је викала - и он се забављао. Са три године старости, деца су добила фебрилне нападе због вируса. Ања их је лакше подносила, али су за Луку тражили лекове у иностранству, и он је неколико пута одвођен на интензивну негу. Због лекова, дечаку је требало три дана да дође себи: опустио би се, није пузао и ништа није јео. Његови родитељи су се плашили да ће се вратити у претходно стање и заборавити све што је знао да ради. „Ужасно је када видиш да се осећа лоше и не знаш како да помогнеш“, присећа се мајка Олга. „У таквим стањима сам се молила, посебно Луки Кримском - дали смо свом сину име по њему. То није била само молитва, то је био вапај из душе." Тада су почели дистонични напади: Луки је позлило. Први пут су му лекари дали само кап физиолошког раствора са глукозом, након чега је све нестало. Годину дана касније, напади су се поновили, а управо у то време болнице су биле пренамењене за коронавирус. Родитељи су позвали Хитну помоћ, али је због пандемије одвођење детета са слабим плућима било ризично. Убрзо се Лука опоравио. Једног дана је заспао и изненада пао у кому. У болници је наступила је клиничка смрт. Лука је прикључен на респиратор. Лежао је у коми три и по месеца, његови родитељи су свакодневно долазили на одељење интензивне неге. Средином јула митрополит Тихон (Шевкунов) позвао је своје ученике у Псковско-Печерски манастир. Исцрпљени, отац Антоније и мати Олга су схватили да су неподношљиво уморни и договорили су се да оду тамо на неколико дана да се помоле за сина и одморе. Било је „драгих хришћана“ који су их осудили што су три дана напустили дете. „Као да нас је Господ извукао из оне страшне атмосфере“, наставља отац Антоније. „Када смо се причестили по свештеничком обреду у олтару, Епископ Тихон је ставио у наше руке део Тела Христовог и у том тренутку изговорио неке речи молитве. Био сам веома дирнут овим. Током парастоса на гробу архимандрита Јована (Крестјанкина), отац Антоније је у својим мислима чуо: „Да ли сте сигурни да је Лукин опоравак најбоља опција за њега и за вас?“ „Не кажем да су ово речи оца Јована. Схватио сам да су ствари биле тешке са Луком, и верујем да је то био одговор духовног света на моје ментално стање." Након причешћа, родитељи су добили позив са одељења интензивне неге и речено им је да се њихов син хитно шаље хеликоптером у Домодедовску болницу. А када су отац Антоније и мати Олга били на путу, зачуо се други позив: Луки је стало срце. Отишао је на дан сећања на икону „Ја сам са вама и нико не може против вас“ - исту ону која је стајала на прозорској дасци у његовој соби. „Молио сам се посебно Богородици, јер је и Њен Син страдао, Она то дубоко разуме и осећа. У ствари, Оља и ја смо то стање доживљавали током читавих шест година. Сад смо увидели да је све то тако страшно. А и да изађе из коме, живот би му био још тежи." Да, тражили смо од Бога да га спасе, да му помогне да се опорави, али смо дубоко разумели: „Господе, како ти одлучиш“. Шта уопште тражити у таквој ситуацији? Господе, остави га да пати још дуже? Он већ пати. Остави га тако да само лежи и гледа у плафон? И родитељ мора имати милосрдно срце. Нашем Луки више ништа није требало, само Царство Небеско... – Па, питаће вас „драги хришћани“: „Значи, не треба се уопште молити за тешко болесне?“ - Обавезно се молите, наравно. Ако се хришћанин моли када неко умре, чини ми се да испуњава заповест о љубави према ближњем. Не можемо а да не пожелимо срећу коју је Бог одредио за човека, смрт је неприродна појава. Али у исто време, Оља и ја смо се молили као Христос у Гетсиманском врту: „Оче, не моја воља, него Твоја нека буде." — Када лекари, захваљујући достигнућима савремене медицине, спасавају превремено рођене бебе, неке проживе пун живот, а друге постају инвалиди. Колико су оправдане такве жртве? -- Ово је претешка тема... Не можемо све да знамо. У сваком случају, све до чега долази медицина је воља Божија. Али како искористити оно што је Бог дозволио је друго питање. Чак и међу лекарима постоје различита мишљења о реанимацији. Да, спашавате, али за ужасан живот пун туге. Почео сам да верујем да је то једноставно неизбежна реалност палог човечанства. Последице првобитног греха су смрт и болест. Жртве развоја биће милиони деце која су приморана да пате до краја живота. И немам прави одговор на то. Са хришћанске тачке гледишта, ово је тешко питање. Да, за хришћанина је привремени живот на земљи мање вредан и важан од вечног живота. Али, постоје људи који верују да је главна ствар у овом универзуму живот овде и то по сваку цену. — А када родитељи бирају третман у коме се тешко болесна деца једноставно одржавају месецима и годинама на апаратима? Зашто вештачки подржавати такав живот ако он свима доноси само патњу? - То је ситуација у којој родитељ не може адекватно да резонује. Али покушајте да кажете: „Не, немојте да га лечите“. Свети Филарет Московски каже да се Промисао Божији не пројављује само кроз испуњавање заповести и Његову добру вољу. Промисао Божији је да се погрешне појаве у животу човечанства ипак претварају у доброту и светлост. Постоји и духовна корист у догађајима које не можемо у потпуности да разумемо. Господ то дозвољава, а ми видимо да се кроз животе овакве деце са инвалидитетом свет око нас преображава. Не увек, али она дотичу много људи, људи размишљају о крхкости свог живота, њихова срца постају мекша и милосрднија. Људи почињу да буду захвалнији што сами могу да узму и попију кафу. Има размишљања древних светих отаца да су тада хришћани били спасени великим делима, а у новије време биће спасени болешћу и тугом. Можда укључујући и болести вољених. — Да ли сте тражили одговор на питање зашто деца оболевају? Родитељи често долазе код свештеника у тузи, а фраза „по гресима твојим“ их коначно докрајчи. -- Наравно, то их докрајчи. Чак је и Његова Светост Патријарх рекао да ако се још један свештеник тако изрази, неће бити срећан. Много сам размишљао о овоме, мој одговор је: никада не можете ограничити Божији Промисао само на један правац, све је много компликованије. Ко увиди како му је душа оптерећена грешним мислима, жељама и поступцима, просто схвати: „Чуј, ја нисам достојан ничега доброг." Али још једном понављам да је Промисао вишеструка, Господ може деци дати болест - условно, како би се ти родитељи и рођаци приближили Богу и размишљали о вечном животу. Али ово је моје врло ограничено објашњење. Како рече један оптински старац: „Господ негује лични крст на тлу срца сваког хришћанина ради спасења душе његове. Он не кажњава, већ делује у складу са поступцима породице, њеним расположењима и страстима. — Да ли сте сами обавили Лукину сахрану? -- Не, нисам могао. Моји пријатељи су обавили опело Луки. Носили су га на погребно место – као праведну бебу, страдалника. — Тешко је прихватити смрт свог детета, али се истовремено сећамо речи Христових да је одупирање вољи Господњој искушење. Да ли сте у том тренутку осећали као отац или свештеник? - Не могу да раздвојим ове ипостаси у свом животу. Отац, свештеник – нису то неке различите улоге. Говорим једноставно као хришћанин. Поновиле су се исте емоције које сам доживео када су се моја деца родила. С једне стране радост јер сам постао отац, а са друге роптање на Бога и неповерење у Њега. Али да сам се предао малодушју, онда би моја вера доживела бродолом. Нисам то себи дозволио и срећан сам што ми је Господ помогао, иначе бих био крајње несрећна особа и не бих видео све Његове одговоре. Једноставно бих се утопио у очају и сажаљевао самог себе и свој живот. - Зашто осећате кривицу пред Луком и Ањом? „Без обзира на то шта се све дешавало, и даље се појављују мисли да нисте урадили све што треба. Ниједан родитељ неће рећи да је трудноћа била савршена. На неким местима смо били преоптерећени, негде нервозни. Онда почињеш да се присећаш и копаш дубље: могао си ово да заобиђеш, да не одеш тамо, не урадиш ово. Али то је живот. - Шта би сада рекли Луки да може да вас чује? "Да је могуће, држао бих га у наручју. Плакао бих и тражио опроштај. Лука ме је волео више од икога, само је мене чекао - свима је правио проблем. Чим бих ја стигао, завладала би тишина. Али ипак, видите, било је тешких ситуација када нисам могао да издржим и сломио бих се. Да будем искрен, нисам увек имао довољно љубави... Нисам увек имао стрпљења да физички издржим његове несавршености. Много се кајем због тога. Али верујем да ме он воли и да ми опрашта. Знам да се Лука моли за нас... И ја бих покушао да га орасположим, као што сам то обично радио, голицао бих га. Није било потребно ништа друго да га насмеје. Ања се често сећа свог брата. Када су јој рекли да је Лука одведен на интензивну негу, заплакала је. Девојчица сваки дан каже „Лука...“ и онда упитно погледа мајку. Мајка Олга изнова понавља исту причу: „Лука је отишао Богу, моли се за нас у рају. Понекад родитељи виде да речи нису довољне. „Ања, да ли желиш да видиш свог брата?“ Онда се окупљају на гробљу. Ања има веома добро памћење, памти све што је Лука волео. Када чује његову омиљену песму на радију или погледа његову играчку, дозива његово име. Чувши да јој је ускоро рођендан, додаје и: „Лукин“. Ове године Олги није било лако, јер је празник прошао без њеног сина. Лика, најстарија ћерка, је рекла: „Па славићемо, доћи ће нам гости, па идемо на Лукин гроб. А Ања се насмешила: "Да." Родитељи кажу да су имали велику срећу са Ликом: лако је могла да остане сама, а како је одрастала почела је да помаже мами и тати. Када смо ушли, она је седела на софи грлећи своју млађу сестру и показивала јој лутке. „Због чињенице да Ања скоро никада није у усправном положају, има ишчашење зглоба кука“, каже мајка Олга. "Зато се понекад буди да би је преврнула." Некада се сама лако превртала на бок, а сада може да јој буде тешко. Ортопеди кажу: „Оперишите је“. Али гипс се носи најмање шест месеци, а они који обављају такве операције кажу да их понављају још неколико пута. Дакле, овде нема јасног решења. - Мајко Олга, сећам се ваших речи да је посебној деци потребна посебна мајка и да сваког дана, упркос болу, учите да то будете. Посебна мајка - каква је она? - Свако има своје искуство, не постоји јединствен пут. Можда нам је заједничка особина да примећујемо ситнице и уживамо у њима. Да би беба нешто научила, морате имати њене руке и очи, морате је читати. Најчешће, код деце са тешким обликом церебралне парализе, за неко постигнуће може бити потребна читава година, а просечна особа у томе неће видети ништа озбиљно. — Да ли је било ситуација када сте се осећали као да сте лоша мајка? -- Да, понекад ми се чинило да јесам. Била сам забринута јер су у близини била деца са сличним повредама која су се брже опорављала: седела су, пузала, ходала. Нисам могла да их гледам, осећала сам бол, жаљење и љутњу. Пратила сам њихове маме. Па и ми учимо сваки дан, али ништа се не дешава! Годину и по дана није било никаквог помака. Али, онда су се појавили људи који су нам помогли у рехабилитацији. Нисмо више тежили било каквим брзим резултатима. Па добро, нису сели, пузили су - и хвала Богу. Смеју се, одговарају на наше речи, воле нас. Схватила сам да морам да будем задовољна оним што имам. Господ нам је дао примере друге деце. Познавала сам дечака који је отишао са 5 година, а његова мајка није добила ни осмех од њега. — У болници вам је било непријатно када сте чули реч „инвалид“. Зашто је термин „дечак са церебралном парализом“ бољи? Да ли је то ствар речника? "Има мајки које ово уопште не погађа, али ја нисам била задовољна. Можда бих то другачије доживела да сам осетила другу боју у интонацији. Међутим, у њој је било презира. Ако је дете инвалид, онда је лутка, а ако га прихватиш и одгајаш, онда си чудан. Када смо били на рехабилитацији у иностранству, видела сам пажљивији, одговорнији став. Ова разлика се најчешће осећала на аеродрому. Када смо стајали у реду, људи нас нису пуштали и били су огорчени зашто се гурамо напред. Међутим, обратила нам се једна америчка породица. Када су видели нашу децу, они су их - што је мени увек важно - поздравили. Увек наглашавам: колики год да је проблем са дететом, ипак треба да схватите да је он индивидуа и да би мами било јако драго да га поздравите. Рекли су још неколико љубазних речи и одмах нас пустили да прођемо. — Како вас је променило рођење Луке и Ање? - Научила сам да будем захвална. Никада нисам се толико захваљивала Богу као на рођењу ове деце, па чак и када је било посебно тешко и лоше. Као што каже Теофан затворник: ако не знаш да волиш, чини дела љубави. Говорила сам: „Господе, верујем да је то неопходно, да је на корист." Чини ми се да се у таквим ситуацијама једноставно чешће обраћаш Богу, осим ако се, наравно, не удаљиш од Њега. Научила сам да имам неограничено стрпљење. Ако су ми таква деца дата, онда могу све то да прихватим и поднесем. С друге стране, Господ ме подржао. Овде је немогуће сам изаћи на крај. Докторка је недавно погледала моје тестове и рекла да не разуме како уопште ходам, радујем се и радим било шта. Резултати су били лоши, врло тешка анемија. Јасно, када живите у сталном стресу, не спавате довољно...Како мислите да побољшате своје стање? Мој одговор јој је био: „Уз Божију помоћ. Наравно, трудим се да се првом приликом исповедим и причестим." — Какав став имате према онима који напуштају своју децу? „Када сам се суочила са тешким условима мога сина, ухватила сам себе како размишљам да такву мајку никада нећу осудити. Подизање деце са посебним потребама је веома, веома тешко. Лако је вербално осудити... Уопште, најтеже је гледати како дете пати. Сваки дан видите да је он талац свог тела. Па, тешко је, заиста. Не може свако да понесе овај крст. - Зашто сте мислили да су Лука и Ања поклоњени вашој породици? „Ове године, у новембру, на рехабилитацији, видела сам мноштво инвалидских колица – дошло је око две стотине породица – и схватила сам да заиста волим такву децу. Они су као нит између нас и духовног света, ми то не осећамо толико као они. Драго ми је што сам прошла овај пут у свом животу. Да, било је тешко. Као човек и као мајка, волела бих да себи олакшам. Желела сам да имам здраве близанце, а генерално сам одувек сањала да ћу имати петоро деце. Али, очигледно, потребне су нам мајке које ће створити свет посебне деце и научити да комуницирају са њим. — Шта сте доживели када је Лука преминуо? „То се не може описати једном речју, то је био пут прихватања који је трајао 3,5 месеца док је Лука био у коми. Да се све догодило изненада, био бих потпуно неспремна. У основи је немогуће припремити се за то. Али ми, као родитељи, знали смо да ће нам, ако се врати, бити још теже. Навикли смо да је Лука трачак светлости, увек насмејан, и схватили смо да и овај осмех може да нестане. Истовремено сам се молила: „Господе, ако треба, спремна сам да га пустим. Без обзира колико је болно и са колико год суза то изговорила, не желим да га задржим овде због себе." Ако треба да оде у вечност, како да будем несрећна због свог детета, које ће заувек бити са Богом? — Често понављате да смрти нема. Када је дошло до ове спознаје? — Већ сам имала пример моје сестре, која је имала рак крви од своје 7. године. Била су два рецидива, а онда смо мајка и ја дошле до свесне вере. Моја мајка се променила због Јулијине болести и њеног одласка, постала је монахиња. Видела сам како јој је вера помогла да превазиђе тугу. Схватила је да нема ништа скупље од вечног живота. Да, тешко је и њој и мени. Ово је вероватно доживотно путовање прихватања. Моја мајка и даље плаче, упркос чињеници да је прошло више од 15 година. Али она плаче са надом и вером да ће срести Јулију. Не могу рећи да су Јулија и Лука умрли. То ми пара уши. Они су отишли у вечност. Разговарам са њима и знам да ме чују. Што да не? Молим Бога да буду заједно са Њим. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Схи архимандрит Серафим Бит Хариби, један од најпознатијих светских аутора и извођача духовне музике, одржао је 31. маја 2022. године, у Великој сали Коларчеве задужбине величанствен концерт, где је наступио са хором манастира Тринаест асиријских отаца, саопштила је за Радио „Слов љубве“ гђа Зорица Зец. О. Серафим је након концерта, ексклузивно за Радио „Слово љубве“, изразио велику благодарност Богу и свима који су помогли да дође до реализације концерта и поручио да се у Србији осећа као у свом дому. Ово је иначе други долазак архимандритов у Србију. Наступали су на Кипру, у Италији, Шведској, Аустрији, Пољска, Русији, Украјини, многим земљама. Након Србије одлазе у Естонију, па у Чешку и у Стразбург. Под руководством Саре Цинцаревић и Јоване Микић на концерту је наступила и Црквено певачка дружина „Бранко“ из Ниша, која ове године обележава 135. година постојања. Видели смо потпуни склад композиције, хорског извођења и сигурне диригентске руке Саре Цинцаревић, која руководи мешовитим хором и осетили сву мекоћу срца њеног и свих чланова хора, сву љубав ка Творцу свега света, творцу који је композиторе наградио надахнућем. Осетили смо и сву љубав према Творцу ангелских гласова дечјег хора, чији су сви чланови рођени у 21. веку и где само најмлађи певачи, из првог реда, нису ходочастили у Јерусалим. Амбасадор Грузије у Републици Србији, г. Давид Дондуа, поручио је да је одушевљен концертом као и сарадњом народа Грузије и Србије, нарочито исказаним интересовањем за културно и духовно благо Грузије. Схиархимандрит Серафим Бит-Хариби је један од најпознатијих аутора и извођача духовне музике данас. Своје композиције изводи на арамејском језику. Нарочито је запажено његово извођење Псалама. Животни пут схиархимандрита Серафима је веома необичан. Већи део детињства је стицајем несрецћних околности провео у болници. У младости се активно бавио спортом и био је четвороструки првак Грузије у теквондоу. Услед великог животног искушења, тешке болести супруге током трудноће, проналази веру, даје завет и након оздрављења супруге одлази у манастир и постаје монах Серафим. Духовник је асиријске заједнице која живи у Грузији у месту Канда, недалеко од Тбилисија. Већина припадника ове етничке групе још се служи арамејским језиком. Слушаоцима Радија „Слово љубве“ о. Серафим је послао посебан благослов кроз Исусову молитву коју је изговорио на арамејском језику (звучни запис је у наставку вести). Извор: Радио "Слово љубве" Схи архимандрит Серафим Бит Хариби

Епископ ваљевски г. Исихије предводио је 27. марта 2022. литургијско сабрање у Храму Сабора Светог архангела Гаврила у Цветановцу. У беседи је, између осталог, указао да је Пост време подвижништва, у коме се враћамо себи и својој природи, погружавамо се у дубине свог срца и налазимо реч Божју у себи - Света Четрдесетница је десетина једне године коју, попут старозаветних људи, приносимо Господу, додао је Епископ Исихије. Сабрање је завршено трпезом љубави, коју су домаћини, архијерејски намесник колубарски протојереј – ставрофор Саша Тимотић и парох у Цветановцу протојереј – ставрофор Гојко Терзић, припремили са својим парохијанима. Извор: Епархија ваљевска

У недељу 8. августа Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије у поподневним часовима посетио је Епархију тимочку и храм Светог великомученика Георгија Победоносца у Кладову. Патријарха Порфирија дочекао је Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион, свештенство Епархије тимочке и мноштво верног народа. Том приликом служен је свечани чин доксологије којим је началствовао игуман манастира Буково архимандрит Козма у молитвеном присуству Преосвећене Господе Епископа нишког Арсенија, буеносајреског и јужноцентралноамеричког Кирила, далматинског Никодима и изабраног Епископа марчанског Саве. У свом захвалном слову после доксoлогије је изразио захвалност Патријарху Порфирију на посети, што је у првој години патријарашког служења донeо патријарашки благослов у тимочку епархију и град Кладово. Епископ Иларион заблагодарио је и лично на све тренутке које је Патријарх одвајао, време када је доносио радости, утехе и док је био Митрополит загребачко-љубљански. Додао је да је захвалан на свој подршци српском народу ма где год се налaзио. Истакао је да је Патријарх Порфирије пример како се може живети јеванђељски у 21. веку. Патријарх се захвалио на речима љубави и добродошлице, и све је израз љубави што је речено. Патријарх је истакао радост што је у могућности да дође и посети Епархију тимочку. Срећан је што је могао да дође у Кладово, истакао да је Господ тај који треба да нам буде пример. И као што Дунав не раздваја, тако и Црква на овом простору све спаја, још од доба Византије и одувек је постојала вера хришћанска и вера православна. После свечаног чина доксологије Патријарх Порфирије је освештао новосаграђени парохијски дом у порти цркве.

На празник Светих првоврховних апостола Петра и Павла, благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, Епископ будимски и администратор темишварски господин Лукијан служио је свету архијерејску Литургију у свом родном месту Молу, у Бачкој. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Радослав Живанов, молски свештеници Милорад Мишков и Србољуб Срдић, протођакон Миодраг Јовановић и ђакон Стефан Милисавић. Преосвештени владика је у обраћању сабраним верницима говорио о значају живе Цркве и евхаристијских сабрања, као и о значају празника светих апостола. На крају свете Литургије молски свештеници су благословили славске дарове и пререзали колач поводом крсне славе владике Лукијана. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Храму Светог Саве у Мркоњић Граду у недјељу Праотаца 27. (14) децембра 2020. године. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству Епископу Сергију саслуживали су: презвитер Дејан Мандић (Митрополија загребачко-љубљанска), Предраг Милетић, Александар Бјеличић, протођакон Немања Рељић и ђакон Алекса Марић. На почетку свете Литургије Владика је рукопроизвео господу Немању Лазендића, дипломираног медицинара и Давора Јовића, студента пољопривреде из Мркоњић Града у чин Чтеца. По прочитаном јеванђелском зачалу Епископ је бесједио на тему Господареве вечере у којој се крије садржај и коначни циљ у Самоме Богу и Оцу Који непрестано позива све на своју Вјечну Вечеру Која је уствари Царство Небеско. Иза Божијег позива крије се суштина оне непрестане љубави и жеље Оца Који жели да види свакога у Свом окриљу, и из тога произлази онај позив да су сви позвани на Вечеру Господара и Бога нашега. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

-Богу хвала, сад се добро осећам. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, каже Владика милешевски Атанасије. Владика милешевски Атанасије Ракита прележао је коронавирус. Неко време је провео и у болници, где је, како каже, гледао како се медицинари надљудским напорима боре за сваког човека. Истиче и да би волео да ова криза у свима нама покрене оно што је најбоље. Прележали сте коронавирус, били сте и у болници… Како сте сад и какво је то искуство било за вас? – Богу хвала, сад се добро осећам. Много сам захвалан лекарима и целокупном медицинском особљу које се надљудским напорима, у овом ванредном стању, пожртвовано бори за здравље сваког човека. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести и молио сам се Господу да их исцели, као и да медицинском особљу подари снаге да истрају у њиховој племенитој мисији. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, да се према Богу отворимо, поправимо свој однос са Њиме и на Њега положимо наду, имајући у виду речи апостола Павла: Сваки који у Њега верује неће се постидети. СПЦ је, током ове пандемије коронавируса, поред осталих изгубила патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, који су, како је то рекао академик Матија Бећковић, били два важна, носећа стуба Српске Цркве. Колико је ово уздрмало Цркву? Да ли се може сагледати колико је то велики губитак? – Имајући у виду да су блажене успомене патријарх српски Иринеј, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, а са њима и епископ ваљевски Милутин, живели светачким начином живота на земљи, предано служећи Богу, цркви и роду, верујем да су и сада њихове светообразне душе у реду са Светим Савом, Светим Василијем Острошким, Николајем Жичким и авом Јустином Ћелијским, коленопреклоно се молећи за нас којима су у аманет оставили бригу о нашим верницима у овом тешком времену. Како је изгледао ваш последњи сусрет или разговор с патријархом Иринејом? По чему ћете памтити недавно преминулог патријарха? – Блаженопочивши патријарх српски Иринеј је имао и дар очинског старања који сам лично дубоко осећао у свом срцу приликом сваког нашег сусрета и разговора. Много ће ми недостајати његови брижни савети, који су се најчешће тицали тема о унапређењу и развоју црквеног и духовног живота. Он је располагао вишедеценијским искуством служења Цркви, и то у различитим друштвеним приликама у земљи и свету. Свака његова поука је била врло драгоцена. Какав је ваш став о вакцинисању против короне? СПЦ, односно председавајући Синода СПЦ митрополит Хризостом ових дана је изразио наду да ће ускоро вакцина, уз поруку да чувамо себе и друге, те да се придржавамо прописаних мера… – О том питању руководићемо се мудрим упутствима Светог Архијерејског Синода и Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског и местобљуститеља патријаршког трона, који у овој ситуацији стоички носи терет великих обавеза и тешких послова. Молимо се Господу да му подари крепко здравље и неисцрпну помоћ у сваком подвигу. Цркву наредних месеци чека избор новог патријарха. Колико велики изазови чекају оног ко дође на чело СПЦ? – Наш народ мудро збори да „свако време носи своје бреме“. Унапред говорити о изазовима с којима ће се суочити нови поглавар наше Свете Цркве није захвална тема. Пре бисмо скренули пажњу јавности, када је о том питању реч, да молитвено и достојно испрати избор новог патријарха српског, коме ћемо сви заједно да будемо верни и трудољубиви сатрудници у свим изазовима с којима се буде суочио у бризи за паству Господњу. Извор: Епархија милешевска

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је помен Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију у петак, 17/30. октобра 2020. године, у Владичанском двору у Новом Саду. На празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског, после свете Литургије, у суботу, 18/31. октобра 2020. године, Преосвештени владика Иринеј је служио помен новопретстављеном митрополиту Амфилохију у Саборном храму у Новом Саду, у присуству свештенства и верног народа. Епископу Иринеју су саслуживали протонамесник Горан Димић, презвитер Миладин Божиловић и протођакон Горан Ботошки. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је 26. јула 2020. године, свету архијерејску Литургију у Светоархангелском манастиру у Ковиљу, поводом славе те свете обитељи – Сабора светог архистратига Гаврила. Владици су саслуживали монаси Светоархангелске обитељи. После читања јеванђелског одељка, Епископ мохачки је беседио о значају ангелâ и архангела Гаврила за наше спасење. Многи манастири су посвећени светим архангелима. Знамо да монаси у свом подвигу подражавају анђелима, да они личе на те бестелесне силе и да се код истинских монаха може видети смисао те речи да је „човек привремено мањи од анђела”, јер остварени и испуњени монаси могу да се сасвим рачунају као равноангелним. У Предању се каже да су анђели узор монасима који, у своме подвигу и у својој молитви, могу да докуче мало од те анђеоске природе и славе, а потом монаси стоје као узор осталом верном народу у Цркви, навео је владика Исихије. После заамвоне молитве освећени су славски дарови, а Епископ мохачки је честитао славу манастирском братству и пренео благослове и молитве њиховог духовног пастира, Епископа бачког г. Иринеја. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски г. Силуан, духовни син блаженопочившег Епископа ваљевског г. Милутина, каже за свог духовног родитеља да је у потпуности владао собом, што је приметно код веома малог броја људи. „Имао је меру, контролу над собом и над својим прохтевима“, истакао је Владика Силуан, приметивши да почивши Епископ Милутин није имао у себи лукавства, ни злобе. „Имао је ведрину у најтежим тренуцима, зрачио је Васкршњом радошћу“, додаје архијереј са Петог континента који се слаже да је уснуће Епископа Милутина ненадокнадиво за Епархију ваљевску. „Одлазак Владике Милутина је тектонски потрес за све нас. Велика туга и велико бреме. Али његов одлазак је и отрежњење. Позив да дубље сагледамо свој живот. Да се запитамо где смо“, истакао је Владика Силуан, те закључио да Епископа Милутина нисмо изгубили, него смо га добили на другачији, приснији начин – у Небеској Србији. Извор: Радио Источник

На првом месту, нека вас благодатт Господа нашега Исуса Христа чува и нека вам Његов мир испуни срца светлошћу Његовог Васкрсења као сидро које ће вам поново улити поверење у сутра, остајући у „вери и нади“ (1Кор. 13,13), у радости искупљених чеда. Нека вас Он окрепи Својом љубављу којом је донео победу на Крсту, једном и за сва времена, кад ће се „укинути последњи непријатељ“ (1Кор. 15,26). Ми, архијереји Свештеног Синода Антиохијског, под председавањем Његовог Блаженства Јована Х, обраћамо се вама данас, као пастири на вашем путу ка Христу, док ходимо усред најозбиљнијег здравственог проблема од почетка двадесетог века. Уздижемо своје молитве за здравље ваше и ваших породица и за сав свет. Љубљена чеда, Као што знате, били смо присиљени да обуставимо богослужења, и од нас се захтевало да се придржавамо ових општих мера којих се придржава сав свет и да останемо дома. Наша претходна упутства дата су контексту наше велике бриге за физичку, менталну и духовну безбедност свакога од нас, као начин да оваплотимо јеванђељску љубав наших заједница забринути за безбедност сваког људског бића на овом свету, а као знак своје посвећености друштвеним мерама које су нам наложиле друштвене власти ради безбедности свију нас. Ове несвакидашње мере долазе управо у време нашег Великопосног пута ка Пасхи. Ове мере повећавају чежњу за Светом Евхаристијом и за заједничким учешћем у молитвама и молебнима у нашим црквама. То је праведна чежња коју држимо као „тајну“ усиновљења. Међутим, наша Црква чија историја сведочи о неколико тешких епизода у којима су њена чеда и свеци били расељени, наставила је са сабрањима, излазећи у сусрет бригама свога народа. Црква је присутна у молитвама својих чеда, која су се тесно везала за речи Светог Писма и образују храмове док приклањају своја колена Светој жртви на Жртвенику Господњем. Према томе, најпре вас позивамо да добро размотрите ова осећања и да обитавате у Божјој радости коју ниједна патња не може спречити. Позвани сте да то чините појачавањем ваших дневних молитава и читањем Библије, дела и житија Светих отаца и свега што чини наше домове „малим црквама“ испуњени прозбама и молитвама док имате на уму да је „Царство Божје унутра у вама“ (Лк. 17, 21). Љубљени, уздигните једни друге ка Господу и молите се за цео свет, за болесне, рањене, убоге, расељене, киднаповане и за све жртве. Помолите се за научењаке и лекаре, за медицинске сестре које раде на томе да помогну људима у овој недаћи. Помолите се за раднике и настојнике, за оне који одржавају безбедност и законе, за све незнане војнике који раде за опшште добро и друштвену безбедност, који угрожавају сопствене животе да би нас обезбедили основним животним потребама. Помолите се за своје пастире. Видите Христа у убогом и у свима онима који страдају од оваквих околности. Разделите свој хлеб и своја добра са њима. Чувајте се од свакога страха и панике, сећајући се да сте чеда Творца живота Који каже: „Ево, ја сам с вама у све дане све до свршетка века“ (Мт. 28,20). Чинећи ово, ви сте једна саборна Црква, која чезне за Светом тајном Евхаристије, Црква коју Господ жели и у којој се Он осећа угодно. Начините од свог времена, времена повучености и боравка у свом дому пустињу покајања и чежње за Светим Причешћем и „угодно време“ за делање за Господа и за ближњега (2 Кор. 6,2). Издржите овај део живота у светлу искуства монаха и монахиња који су на почетку Великог поста изишли у пустињу, да би се усредсредили на молитву и покајање и испунили се чежњом за сусрет са браћом и сестрама на празник Васкрслог Христа. Љубљена чеда, Поред напреднаведеног, и нашх молитава за вас и за свет, ми пратимо развој пандемије која данас прети људском животу. После нашег заседања, општењем и саветовањима између Његовог Блаженства Патријарха и Њихових Високопреосвештенстава јерарха, посебно у светлу предстојеће Свете и Страдалне седмице и Славе Пасхе, док се суочавамо са трагедијама и последицама овог тешког искушења, обавештавамо вас о одлукама и упутствима која смо донели: Прво: Наглашавамо неопходност строгог придржавања мера које су усвојила и наложила овлашћена лица специјализована за борбу против ове пандемије и њеног ширења, међу којима и мере да останете у својим домовима док доживљавамо породичну тајну као радост живота. Друго: Позивамо све вернике у свим епархијама, свештенство, монаштво и мирјане, да у потпуности сарађују са надлежним званичним властима и здравством, у свему што им обезбеђује помоћ и служи на добро социјалне и здравствене безбедности. Треће: Службе и молитве током Велике и Страдалне седмице и на Цвети и Васкрс (19. априла) биће савршаване само у присуству свештеника и монаха у црквама и манастирима, приложене за све људе и за мир у свету. Другим речима, службе ће се савршавати иза затворених врата, без учешћа верника, док ће постојати могућност директног преноса посведневних молитава путем парохијских сајтова, чиме ће се омогућити верницима да прате службе у својим домовима. Четврто: Молимо се, ако нам услови то дозволе, и уз Божју милост, да прославимо Васкршњу службу заједно на дан Оданија Васкрса (27. мај 2020), кад се Васкршња служба светкује у свој својој пуноћи и кад сви у њој заједно учествујемо. Надамо се да ћемо до тада победити ову пандемију и да ће се животни циклус нормализовати. Да бисмо спречили било какву неизвеснот, Света четрдесетица поста завршава се у дванаест сати у поноћ суботе на недељу 19. априла 2020. године. Пето: Парохијски свештеници и сви верници, заједно са парохијским одборима и другим црквеним организацијама и братством позвани су да сарађују у свему помажу и пруже подршку онима којима је помоћ потребна и лише патњи жртава и њихових породица. Шесто: Црква се моли Господу еда би се смиловао на Своју творевину, отклонио ову здавствену опасност из света, окрепио медицинско особље, сестре и све болничке тимове у болницама и друштву, да их заштити од сваке опасности, да излечи све пацијенте, да се смилује на упокојене, да надахне све специјалисте, лекаре и научењаке да раде на свему што може заштитити живот и овај свет од свих пандемија и зала. Седмо: Ове мере су предузете према најновијим подацима и достигнућима, у нади да ће нам се ови дани скратити и да ће се живот вратити у свој природан поредак. Осмо: Док прихватамо различита мишљења и идеје о приступу овом питању, претходно поменуте одлуке и упутства изражавају званичан став Антиохијске Цркве. Следствено, свако кршење ових упутстава сматраће се директним кршењем става Цркве, а црквене власти нису одговорне за било какве грађанске последице оваквих прекршаја. Љубљена чеда, Молимо се и надамо да ће проћи ово искушење које је захватило сав свет и да нам неће проузроковати више невоља, тешкоћа и патњи. Молимо вас да будете крепки у Господу, да се унапред радујете што ћете осетити радост после ове буре. Још једном вас молимо да се унапред радујете дану у којем ћемо дати свој допринос новом свету који се рађа над нама у утврђености, стабилности, солидарности, радости и сјају под окриљем Господњим. У овој нади, ми вас стављамо под Божју заштиту, надајући се да ћете бити истрајни у својим молитвама, како бисмо овај део животног пута прешли заједно, безболно и нерањиво, не другачије него у нашој чежњи за Спаситељевим Телом и Крвљу. Са енглеског Сања Симић де Граф Извор: Инфо-служба СПЦ

Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина, доносимо звучни запис беседе коју је почивши владика изговорио 26. јула 2019. Лета Господњег у храму посвећеном Сабору Светог Архангела Гаврила у Вртиглаву, у архијерејском намесништву колубарском. У празничној беседи, Владика Милутин је говорио о важности сабирања на богослужењима, о поштовању недеље као великог празника, о значају ангела Божјих за све људе, све то поткрепљујући поучним и свевременским причама. Звучни запис: Радио Источник

У циљу спречавања ширења вируса COVID-19, обавештавамо наше свештенике и верни народ o следећем: *Позивамо све вернике, нарочито оне старије од 65 година, да у потпуности поштују мере које је донела Влада Републике Србије, укључујући и долазак у храмове на света богослужења. Кад неко од њих жели да се причести, довољно је да се јави своме надлежном пароху, који ће доћи у дом верника и обавити свету Тајну причешћа. *Свете храмове треба целодневно проветравати и дезинфиковати (особито целивајуће иконе, столове, певнице, подове и слично), а потом их кропити освећеном водом и кадити. Храм треба да буде отворен целог дана, до завршетка вечерњег богослужења, да би верни могли да у мањим групама улазе и узносе Богу своје молитве. *По могућностима парохијских храмова, нарочито у градским срединама, света Литургија се може вршити у порти храма, уз коришћење спољашњег озвучења где оно постоји, а верни могу приступати светом Причешћу у храму или у порти, у редовима, са обавезним размаком од бар једног метра између самих верника. *Вернима посебно наглашавамо да је свето Причешће остварење исте оне заједнице са Господом која нас у пуноћи чека у Царству небеском и да је Христос заиста истински и коначни Лекар душа и тела наших, те да Тело и Крв Господња никако не могу бити узрок било какве болести нити преносилац заразе, али и да свето Причешће, истовремено, не представља магијску заштиту од вирусâ и заразних болести који нам прете са других страна, ─ изван светог Путира, ─ приликом доласка у цркву, или повратка својим домовима, или боравка у зараженим срединама. Зато је неопходно да практикујемо све мере заштите које је држава прописала. Ко год се неодговорно понаша у датим околностима заправо куша Господа Бога свога, а неретко и саблажњава браћу и сестре своје. *Благоразумно је да актуелно освећење домова поводом предстојећег празника Пасхе (,,васкршње водице”) буде одложено због ризика по здравље верникâ, али и свештенослужитељâ, пре доласка или по одласку свештеника, те препоручујемо да верни богојављенском водом покропе своје домове и да их окаде тамјаном, умножавајући своје личне молитве Богу за скоро окончање овог искушења, за помоћ лекарима, војницима и свима који су у служби општег добра. Уколико неко од верника нема у кући богојављенску воду или тамјан, довољно је да се телефоном јави свом свештенику, који ће му их на адекватан начин доставити. Света Тајна исповести, а по потреби и Причешћа, може се обављати читавог дана, пре времена забране кретања, у договору са свештеницима, у храму или дому. Друга чинодејства треба обављати уз благоразумни договор са парохијанима и у складу са наредбама државних власти. *Позивамо све вернике да се телефонским путем јаве својим свештеницима ради савета и духовног укрепљења, као и за помоћ свима онима који су сами и нису у могућности да се у овим тешким данима старају о себи и својим основним потребама. Епархија бачка ће преко својих црквених општина и парохија, Катихетског одбора и добротворне службе Платон Атанацковић, уз сагласност општинских кризних штабова, указати помоћ свима којима је она потребна. Парохијани се могу јавити својим парохијским свештеницима, као и на број телефона епархијске добротворне службе Платон Атанцковић 064/800 27 64 и дежурни телефон број 021/ 402 403. У току сваког богослужења додати у сугубој јектенији следећу прозбу: Још се молимо Оцу нашем небеском, Лекару душа и тела наших, Који је послао Јединороднога Сина Свога, Господа нашега Исуса Христа, Који сваку болест исцељује и од смрти избавља, да покаже и на нама милост Своју преизобилну, да заустави опаку заразу, здраве да сачува у здрављу, оболеле да исцели, оне који их лече и оне који и оболелима и здравима помажу да благослови и укрепи, а свима нама да опрости грехе и дометне нам вере, наде и љубави. Рецимо сви: услиши нас, Господе, и милостиво помилуј! После заамвоне молитве читати следећу молитву: Ђакон: Господу се помолимо! Епископ или презвитер: Господе Боже наш, Ти си богат милосрђем и премудрим Промислом Својим управљаш животoм нашим; Ти Сâм, Човекољупче, услиши молитве наше, прими покајање наше за грехе, смилуј се на нас као што си се смиловао на Народ Свој у дане цара Давида и заустави ширење заразе новојављеном опаком болешћу. Лекару душа и тела наших, подари исцељење и опоравак оболелима, а здраве сачувај од ове и сваке друге болести, да бисмо сви једним устима и једним срцем хвалили, славили и благосиљали пречасно и величанствено име Твоје. Благослови, Господе Свеблаги, и благодаћу Својом заштити и укрепи слуге и слушкиње Твоје које сe са љубављу самопрегорно старају за исцељење и опоравак браће своје и сестара својих у болницама или у домовима њиховим. Уклони болести и патње међу људима и научи нас да ценимо живот и здравље као дарове љубави Твоје. У свакој тузи и невољи нашој Ти нам буди утеха, нада, ослонац, укрепљење и исцељење. Даруј нам, Господе Боже наш, мир Свој и испуни срца наша чврстом вером у Тебе, надом у доброту и заштиту Твоју и љубављу према Теби. Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу Својом и молитвама Пресвете Богородице, светих анђела Твојих и свих светих који Ти од памтивека угодише. Јер си Ти добри и човекољубиви Бог наш, Бог Који нас милује и спасава, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Народ: Амин. Нека Господ по Свом изобилном милосрђу подари што скорије избављење од искушења и исцељење и утеху свима људима! Са благословом, Епископ бачки Иринеј Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У суботу 22. фебруара 2020. године, у Чешком народном дому у Загребу, одржана је манифестација под називом "Причај ми на свом језику" у орагинизацији Координације вијећа и представника националних мањина Града Загреба. Полазници дјечијег хора Црквене општине загребачке, под вођством проф. Олене Циглењак, учестовали су на овој манифестацији, која се већ шести пут одржава поводом Међународног дана матерњег језика, који се обиљежава 21. фебруара. Учесници програма били су и ученици босанског, чешког, мађарског, македонског, пољског и украјинског језика и културе града Загреба,као и ученици албанског језика и културе из Велике Горице, те посебни гости из Удруге глухослијепих особа града Загреба. Својом пјесмом, глумом, рецитацијом и прочитаним текстовима, дјеца су указала на важност учења матерњег језика као и развијања свијести о култури и традицији народа којем припадају.

У 1265. броју "Православља" новина Српске Патријаршије од 1. децембра 2019. лета Господњег, објављен је интервју са Даницом Црногорчевић, вокалном солисткињом и интерпретаторком духовне и етно музике. О значају умножавања таланата дарованих нам од Господа, као и о љубави према црквеном појању, духовној и етно музици, али и о односу између хришћанског живота и музике, са Даницом је разговарао катихета Бранислав Илић. *Помаже Бог! Драга Данице, када се појавила Ваша љубав према црквеном појању? Бог Вам помогао, Браниславе! Љубав према црквеном појању се пробудила у мом срцу онда када сам као дијете ишла на вјеронауку у цркви светог Николе у Улцињу, код нашег оца Радојице Божовића. Тада нас је учитељица Милица Ћетковић учила духовне пјесмице које су биле само клица, не само за пјевање те врсте музике, већ и за оно што се у најчистијој башти, дјечијем срцу, посије и касније, пробијајући се кроз разне корове што нам овај свијет нуди, како смо расли ми, тако су се те клице пробијале и израсле у прелијепе цвјетове и плодове. Оно што смо тада научили то је заправо усмјерило мој пут, а сигурна сам и пут остале дјеце која су такође похађала часове вјеронауке тада. *Ви сте мудро препознали дар којим Вас је Господ наградио, у том духу, реците нам како су изгледали почеци Вашег бављења, како црквеним појањем, тако и духовном и етно музиком? Колико је важно да умножавамо дарове? Поред школовања и свих осталих обавеза у току школовања, пјевање је ишло за мном, некако непримјетно и ненамјетљиво, као да је чекало прави моменат да се покаже у правом свијетлу. Док сам живјела у Београду, ишла сам у музичку школу, бавила се разним спортовима, глумом, а пјевање је све вријеме стрпљиво боравило у тишини мога срца. Још у оснонвној школи моја професорица Дубравка упознала ме је са етно музиком, касније сам из љубави према истој, почела сама да истражујем и тако дошла до тога да пјевам на много језика баш ту врсту музике. Господ нам је свима дао дарове за нешто, свакоме различит цвијет, различитог мириса, али исте љепоте, да заједнички чинимо миомирисну башту. Ако их будемо правилно његовали, без такмичарског духа и без гледања у туђе цвјетове са једном дозом љубоморе, онда ће наш цвијет израсти у здрав плод те ћемо онда моћи да га умножимо и подијелимо. У супротном, нећемо имати шта да умножимо и шта да пружимо нашој браћи и сестрама. *Када сте почели професионално да се бавите етно музиком? Оног момента када су наступи почели да буду све чешћи, тог момента сам схватила да треба много озбиљније и посвећеније да се предам том позиву. Наравно још увијек су све ово почеци, потребно је још много улагања и средстава да би остварили неке идеје, како би што боље кроз музику сачували нашу вјеру, традицију, културу и хришћански етос. *Прошле године је изашао Ваш први албум који је плод дугогодишњег рада, али и љубави према етно и духовној музици. У припреми за издавање овог албума помогао Вам је Ваш супруг ђакон Иван, млади теолог. ЦД носи назив: „Господе дођи“, а изашао је благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, у издању манастира Острог. Замолио бих Вас да са нашим читаоцима поделите важније детаље везане за Ваш први албум? Тако је. Благословом нашег Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, тај албум је почео да се снима, једним дијелом је помогла и наша Митрополија. Сниман је у студију у Београду. Пјесме су такође одабране спонтано. Ђакон Иван је имао велику улогу у свему томе, почевши од кориговања постојећих текстова да би се тачније и љепше уклопиле у ритам, идеје око аранжмана, назива албума, фотографисања за омот, итд. Мој супруг, ђакон Иван је написао прву пјесму која је посвећена васкрсењу Ловћенске капеле која носи назив „Долетио Бијели Голуб“. Искрено, нисам могла ни да замислим да ћу некада имати свој ЦД, али уз велику моралну подршку своје мајке, која ме је охрабривала за тај подухват, напокон сам започела снимање. Одлучила сам се да то за почетак буду пјесме које ће бити духовног карактера али са једном музичким подлогом коју прожимају етно елементи. Спојивши то у једно, данас су настале пјесме које се, како видим на концертима врло радо слушају и пјевају, већ смо издали четири тиража. *Своју даровитост и теолошко искуство Ваш супруг је пројавио писањем неких од песама које сте Ви снимили? Као што сам и напоменула он је написао прву пјесму посвећену васкрсењу Ловћенске капеле, преуредио је неколико текстова како би били прилагођени у ритмичком и исправни у теолошком смислу. Пјесма „Долетио бијели голуб“ се доста разликује од осталих пјесама на албуму, одише посебном нотом и емоцијом, он ме је такође подстакао да напишем музику за тај текст. Сада већ за снимање другог албума је написао већину пјесама, што је заиста огромна подршка као и велико олакшање, јер данас је најтеже наћи прави и озбиљни текст који није површан, већ се кроз дугорочно слушање осјећа права молитва, а да опет са друге стране, што би се у народу рекло „улази у уши“ и лако се памти исто тако и пјева. *У Вашем богатом репертоару посебно место заузима песма посвећена Светом Јовану Владимиру, а спот за наведену песму снимљен је у велелепном храму Светог Јована Владимира у родном Вам Бару. Како је настала ова песма? Рођена сам у Бару, самим тим сам имала и дужност према нашем предивном храму да ипак снимим први спот у истом. С обзиром на то да сам тада била у седмом мјесецу трудноће, нисмо могли да се пуно посветимо снимању и обиђемо још неколико дестинација које су такође везане за нашег светог краља Јована Владимира. Одабрали смо да снимамо спот у храму светог Јована Владимира у Бару из разлога што је то новосаграђен храм и хтјели смо да што боље представимо љепоте Саборног храма. Пјесму је написао и компоновао Здравко Остојић из Македоније који је написао и још три пјесме које се налазе на Цд-у. *Које бисте још песме посебно истакли? Све пјесме су ми подједнако миле, свака има свој смисао, неке пјесме су посвећене Светом Василију Острошком, Светом Нектарију Егинском, Светом Јовану Владимиру, Архангелу Гаврилу и наравно, Пресветој Богородици. Посебан благослов на овом албуму добила је пјесма владике Николаја Велимировића, кажем посебан јер када сам питала нашег митрополита да ми благослови снимање албума, он је рекао уз благи осмијех, „Дајем благослов али да обавезно снимиш пјесму „Говори Господе“ и пјесму о Светом Јовану Владимиру“. *Из досадашњег искуства како бисте описали однос хришћанског етоса и професионалног бављења музиком? Професионализам у том случају једино могу да прихватим у смислу још бољег и дубљег спознања наше православне вјере и љубави коју треба да уздигнемо на већи ниво. Јер као што Свечовек код владике Николаја сматраше ријечи и мисли не као неко занимање, већ као животворну музику сваког занимања, исто тако и ми треба да све што радимо, да то чинимо управо да би били дио те вјечне небеске симфоније у славу Господа нашег. *Господ је Вас и Вашег супруга благословио и са двоје деце. Материнство је велики благослов Божји. Јесте, у кратком периоду добили смо двоје дјеце, ћерку Касијану и сина Јована. Дјеца су највећи благослов и највећи поклон који смо могли да добијемо, а сада треба и да то на неки начин вратимо тиме што ћемо их усмјерити на прави пут, и бити мајка и отац свој дјеци свијета. Сада схватам ону реченицу „Један син јој је дат, да би јој се отвориле очи за многе синове, који плачу под суседним крововима, један син јој је дат, не да га има но да се научи бити мајка. Буди мајка и свештеник сваком живом створу, јер мајка је само пећ за кување кромпира ако није свештеник, а свештеник који није мајка, личи на кувара који држи празне лонце за ватром и обећава гладнима ручак.“ *Какви су Ваши предстојећи планови? Можемо ли да очекујемо нови албум? Управо радимо на другом албуму, за сада је снимљено пет пјесама, у студију Александра Ковачевића у Београду. Када ће тачно бити готов то не знамо, али радимо на томе, па када Бог да. У плану су да се у скорије вријеме сниме спотови за двије нове пјесме које ће се наћи на другом ЦД-у. *Шта бисте поручили младим људима и свим читаоцима „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије? Поручила бих да чувају своју младост, да своје таланте и енергију усмјере на праве исконске вриједности, да се што више труде на своме духовном, интелектуалном и моралном изграђивању, јер ће на тај начин највише допринијети прије свега себи, породици, Цркви и друштву. * Драга Данице, хвала Вам на овом надахнутом разговору и заједничком промишљању. Желим Вам пуно успеха у даљем раду, уз молитвену жељу да Господ Вас и Вашу благочестиву породицу награди сваким добром духовним и телесним! Богу хвала, и хвала Вама Браниславе, као и свим благочестивим хришћанима и читаоцима „Православља“. Свако добро од Господа! Разговарао: Катихета Бранислав Илић * Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1265, 1. децембар 2019) Извор: Митрополија црногорско-приморска

Јеромонах Доситеј Хиландарац, игуман манастира светог великомученика и победоносца Георгијама у Ћелијама код Лајковца (Епархија шумадијска), служио је свету Литургију у недељу 25. по Духовима, 8. децембра 2019. године, у светињи Богом му повереној на старање. Произносећи беседу на прочитано јеванђељско зачало о милостивом Самарјанину, отац Доситеј је између осталог рекао да се заиста свих десет Божијих заповести своде на две главне и приметио да "човек када заволи Бога - може ли настати неки савршенији однос од онога који је у љубави"? Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве

У Недјељу седамнаесту по Педесетници, 13. откобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централ американски г. Кирило је са свештенством Саборног храма: протојерејима-ставрофорима Драганом Митровићем и Далибором Милаковићем, те протојерејима: Миладином Кнежевићем, Мирчетом Шљиванчанином, Бранком Вујачићем, као и протођаконом Владимиром Јарамазом и вјерним народом одслужио Свету архијерејску литругију са почетком у 8 часова. Звучни запис беседе Владика Кирило се у свом епископском обраћању вјерном народу дотакао суштине прочитаног зачала из Јеванђеља о жени Хананејки. Како Владика Кирило наводи у својој бесједи, примјер жене Хананејке је примјер како можемо и требамо бити чврсти у вјери, истрајни у молитви и дубоки у свом смирењу. Али, говорио је и о томе да вријеме које проводимо на Земљи својим животом требамо сједињавати са вјечношћу, будући да се једино у личности Богочовјека Христа сједињује вјечни са овим нашим пролазним животом, освећује се наш живот и освећује се наше вријеме. Он је у почетном слову говорио о тврдој и постојаној вјери жене Хананејке повлачећи паралелу између њеног примјера и примјера наших предака који су такође показали истрајност у вјери и поред многих искушења кроз историју: ,,Ето драга браћо и сестре то је једноставна прича и истинита прича те жене Хананејке припаднице незнабожачких народа, а та прича показује нам и чему ми треба да стремимо у свом духовном животу. Управо то су знали наши преци равноапостолни мужеви нашег народа који су такође показали истрајност у вјери и поред многих искушења који су наш народ стизали кроз нашу историју. Наши преци су као ова жена Хананејку имали истрајност у молитви и дубину смирења, па смо ето доживјели да ове године славимо 800 година самосталности и аутокефалности наше цркве." ,,Било је и раније вјере хришћанске у нашем народу и прије периода Немањића, ето рецимо породица Војисављевић, као и других владарских хришћанских породица које су припадале том пред-немањићком периоду. Мада, управо у Немањићком периоду је вјера хришћанска у нашем народу сазрела." - нагласио је он. Међутим, у свом даљем обраћању Преосвећени Владика Кирило је указао и на то да није битан временски континуитет, који у неком смислу има своју битност и тежину, већ је нагласио пуноћу суштине битности у сједињавању нашег времена пролазног, са вјечним, небеским и непролазним: ,,Али, шта је 800 година или шта је људски живот, живот човјека када се мјери са вјечношћу? Увијек ће то бити само мали исјечак времена, но, оно што је много важно у ових 800 година није то временско трајање, него је важност у томе што је наш народ кроз то временско трајање успио да схвати једну веома важну ствар, а то је да ово вријеме овдје проведено на Земљи, треба сједињавати са вјечношћу и да та вјечност може да уђе у вријеме." Владика Кирило је посебан осврт дао и на велику дубину богословља Светог Јована Крститеља, који је управо у једној реченици изразио дубину сагледавања Сина Божијег као Онога који је као несмјестив, који је био прије почетка свијета, од искони, прије времена и прије нашега трајања ушао у наше вријеме и простор: ,,Свети Јован Крститељ управо о томе говори када каже за Господа Христа: ,,Иде за мном Онај који прије мене бјеше". И из тога богословља Светог Јована Крститеља, видимо да је он поред тога што је претеча Господњи, што је Крститељ Господњи, што је пророк и мученик, ми јасно видимо да се њему може дати и тај епитет-придјев - богослов. Само да је ову наведену реченицу оставио иза себе, оставио би такву ријеч и такво сагледавање које садржи веома дубоко богословље које је управо Свети Јован Богослов у своме Јеванђељу поновио, а затим и дао тај диван пролог да је Слово Божије, Син Божији био прије почетка свијета, од искони, прије времена и прије нашега трајања, али је ушао у вријеме и постао је Син Божији - човјек." ,,У томе и јесте ствар, поред осталог што нам Христос доноси, поред обрасца врлине, поред обрасца свега тога што је добро и позитивно, једна од кључних ствари коју нам доноси личност Богочовека Христа јесте улазак вјечности у вријеме." - појаснио је он. Преосвећени Владика Кирило је затим направио сјајну паралелу између дубоког откровења богословља и егзактних наука, које нису у контрадикторности са наведеним како и сам владика Кирило појашњава, већ се егзактност науке и дубина богословља међусобно допуњују и потврђују: ,,Сама чињеница да је могуће и да се десио улазак вјечности у вријеме није уопште контрадикторна са егзактним наукама, будући да знамо да се један коначан интервал може се пресликати на бесконачну праву, такође још у егзактним наукама знамо да је круг симбол вјечности, не случајно, зато што круг мање једна тачка такође је бесконачна права. А такође то можемо закључити и по сфери која се без једне тачке распростире у бесконачну раван. На тај начин управо и вјечност може да се сједини са временом." На самом крају свог пастирског слова, Владика Кирило је поменуо и Петра II Петровића Његоша - Ловћенског Тајновидца, који се и сам дотицао тајне сједињавања времена са вјечношћу и вјечности са временом, но како Владика Кирило у својој даљој елаборацији Његоша објашњава, сам одговор на Његошева питања дао је сам Христос својим домостројем спасења: ,,И Његош у својој ,,Луча Микрокозма" има своја преживљавања и тражења за тим сједињавањем времена са вјечношћу и вјечности са временом. Он се са времена на вријеме губи у тим филозофским размишљањима. На крају у самом финалу Луче ко му даје одговор на та његова филозофска питања? Управо му тај одговор даје Христос. Христос се појављује и даје му одговор на то питање. Зато драга браћо и сестре једино у личности Богочовјека Христа се сједињује вјечни са овим нашим пролазник животом, освећује се наш живот и освећује се наше вријеме. Ту тајну Христовог домостроја спасења, ту тајну сједињења божанске и човјечанске природе, вјечности и времена, црква чува у својим њедрима и предаје својим вјерним чадима са светим тајнама Цркве." - подсјећа Владика Кирило. Он је напослијетку указао на суштину нашег духовног живота гдје се истрајношћу у молитви, чврстином у вјери и дубином свога смирења свако од нас понаособ може уградити у тијело Христово - Цркву Божију: ,,Али, само који је услов? Која је суштина нашег духовног живота? Опет поменимо ту жену Хананејку, морамо бити као у њеном случају, у њеном примјеру чврсти у вјери, истрајни у молитви и дубоки у свом смирењу. Ето тада ће сваки од нас понаособ моћи да се угради у тијело Христово које је Црква и да заиста доживи како се то вјечност сједињује са временом, како се то непролазно, нетљено сједињује са пролазним и тљеним." - закључио је на самом крају свог пастирског обраћања владика Кирило. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици

Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 31. августа у 19:00 часова предавање је одржао протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого, на тему: ”Свети Василије у свом времену”. Извор: Манастир Острог

На празник Преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана (15.8.2019.) Њихова Преосвештенства Епископ новограчанички и средњезападноамерички Г. Лонгин и Епископ далматински Г. Никодим служили су Свету Архијерејску Литургију у Голубићу. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У храму посвећеном овом великом светитељу окупио се велики број верника којима се Епископ Никодим обратио честитавши им данашњу славу. Владика Никодим најпре је захвалио Епископу Лонгину на његовом труду и бризи о нашем народу на овим просторима, коју стално показује иако је одавде удаљен хиљадама километара. „Владика Лонгин је провео пуно времена на овим просторима, најпре као ђак у крчкој богословији, касније као професор, а онда и као Епсикоп деведесетих година када је овде било најтеже. Он и сада, када је у далекој Америци, стално зове и пита за нас, често нас и посети и за то желим од срца да му захвалим“, рекао је Епископ далматински. Он је такође изразио радост што смо се данас овде окупили у тако великом броју да прославимо једног дивног угодника Божијег који је међу првима пострадао и показао нам како треба да исповедамо веру Христову. Владика Никодим предао је затим реч Епископу Лонгину који је нагласио да му је пре свега драго што овдашњи свештеници на челу са својим Епсикопом са таквим ентузијазмом чувају нашу стару веру. „Видим да овде има пуно радости и да се они јако труде, а радује их, наравно, кад има народа који овде борави и долази. Нисмо заборавили светиње Епархије далматинске, а посебно наше манастире и богословску школу и где год да смо отишли, увек смо присутни овде макар молитвом. Јако сам радостан што је баш Владика Никодим овде сад Епископ, млади човек који је рођен овде и после дуго година да је мајка родила сина који је завршио богословију, постао школовани калуђер и кога је Црква поставила на светилник, да буде светлост да би други верници могли слушајући њега, сарађујући са својим Владиком и свештеницима и да душу спасу и веру одрже. Ми овде имамо праву, аутентичну веру, онакву какву је Христос проповедао, а од нас зависи колико ми ту веру живимо и колико од ње имамо духовне користи. Можемо ми да волимо што су цркве старе, што су манастири лепи, а конаци украшени, али ако у нашем срцу и души нема вере, ако нам срце није отворено за Бога и за ближње своје онда ми нећемо имати много користи од тога што се називамо православним хришћанима. Што смо више Духом Светим просвећени и што више има јеванђељске љубави у нама, ми смо јачи, снажнији, радоснији, осећамо да смо сви браћа и сестре и онада нам ништа није тешко. Кад нам је Бог првом месту, онда нам је све друго у животу на свом месту, а ако Бога нема све нам се поремети, приоритети нам се помешају и онда патимо. Ту нам помаже наше свето православље и Црква и зато је добро знати о својој вери, читати житија светаља, то није намењено само калуђерима, већ је за све људе“, поручио је Епископ Лонгин и пожелео да Господ чува православни народ Далмације и све људе добре воље, да сви живимо у миру и да наше сутра буде веселије. Извор: Епархија далматинска ..:: СПЦ - Епархија далматинска ::.. WWW.EPARHIJA-DALMATINSKA.HR

Васељенски патријарх Вартоломеј, у пратњи великог еклесијарха Венијамина, патријарашког јерођакона Етиоса Никифора, монаха Језекиља из манастира Светог Ђорђа Кудунаског на Принчевским острвима и Панагиота Графијаделиса из Патријарашијског секретаријата, отпутовао је 14. августа 2019. године око поднева у свој родни град на Имвросу, где ће служити Божанску Литургију и присуствовати другим верским и културним догађајима, а поводом прославе Успења Пресвете Дјеве Марије. Васељенски Патријарх вратиће се у Цариград у петак, 16. августа 2019. године. Извор: Српска Православна Црква

Дана 13. августа 2019. године навршило се 16 година од страдања српске деце у Гораждевцу. Иван Јовичић и Панто Дакић убијени су из аутоматског оружја, рафалом, док су се на летњем распусту купали у сеоској реци Бистрици. Тешко је рањено још четворо деце. Убице нису пронађене, а истрага је обустављена 2010. године. Тог 13. августа 2003. године, на лицу места убијен је Иван Јововић (19), док је дванестогодишњи Панто Дакић повредама подлегао у пећкој болници. Богдан Букумирић (14), Ђорђе Угреновић (20), Марко Богићевић (12) и Драгана Србљак (13) тешко су рањени. Најтеже повређени Букумирић је пребачен у тадашњу француску војну болницу у Јужној Митровици, а на путу до болнице, нападнуто је и возило хитне помоћи. После прве операције, Букумирића без знакова живота, поново хитно пребацују у другу болницу, у северној Косовској Митровици, а одатле хеликоптером на ВМА у Београд, где је шест дана био у коми и преживео четири тешке операције. Починиоци нису никада пронађени. -Узети су као најлепши плод у свом детињству. Никада нећу заборавити када сам видео то место злочина где су се видели крв, патике и њихова одећа. Хвала Богу, неки су се и опоравили... и није било више жртава, казао је на почетку своје беседе архимандит Сава, игуман манастира Високи Дечани, који је с благословом епископа Теодосија, заједно са игуманом Драганца архимандритом Иларионом и локалним свештеницима служио парастос у храму Рођења Пресвете Богодице. Отац Сава је рекао да се поред туге и бола у сећању на невино пострадале истовремено осећа и радост што нас Господ није оставио и заборавио. Он је поменуо како нас жртва ове деце позива на веру, слогу и јединство, да останемо верни нашем предању, нашем родном крају. -То је наша вера која ће нас очувати, јер ако изгубимо веру, ништа нас неће сачувати. То је вера која је сачувала и ово село кроз векове, Србе широм Косова и Метохије, на свим стратиштима на којима је наш народ страдао. Сви који су чинили злочине ће сигурно одговарати, ако не пред судом човечијим, сигурно пред судом Божјим, рекао је отац Сава. После парастоса, свештеници су одслужили мали помен на гробовима пострадале деце. Парастосу и поменима на оба гораждевачка гробља присуствовали су чланови породица Јововић и Дакић, житељи Гораждевца, монахиње манастира Пећке Патријаршије и представници српских институција. Средином и крајем 2015. године, на село Гораждевац извршена су још два слична напада, срећом без жртава. Извор: Српска Православна Црква