Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, поводом упокојења преосвећеног епископа западноевропског Луке, на свом Инстаграм налогу написао је молитвене речи које преносимо у целости: Са болом у срцу, али са вером у Бога и надом на живот вечни у Спаситељу нашем Исусу Христу, опраштамо се од нашег брата и саслужитеља у Господу, епископа Западноевропског Луке (Ковачевића). Блаженопочившег Владику Луку сам познавао дуги низ деценија, још од студентских дана. Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову крајевима света у којима су живели православни Срби, прво у Аустралији и на Новом Зеланду (1992-1999), па потом широм Западне Европе, столојући скоро две и по деценије у граду светлости, Паризу (1997-2021). Нека те Владико драги пред Престолом Божијим сачекају Светитељи и Анђели Божији, заједно са Пресветом Богородицом, молећи се Господу Христу, Јагњету Божијем, за спасење свих нас. Вечан ти спомен блаженства достојни Владико! Извор: Инстаграм налог Патријарха Порфирија

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 17. октобра 2021. године, на празник Светог Стефана и Јелене – Јелисавете Штиљановић, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву. Саслуживали су Високопреосвећена господа Митрополити дабробосански Хризостом и црногорско-приморски Јоаникије и Преосвећена господа Епископи жички Јустин, аустријско-швајцарски Андреј, бихаћко-петровачки Сергије, захумско-херцеговачки Димитрије и будимљанско-никшићки Методије са свештенством из више епархија Српске Православне Цркве. -Вера није само пуко уверење, вера је поверење у Бога и препуштање себе Његовом суду. Када живимо Јеванђеље Христово онда идемо путем сигурности и не постоји то што нас може помутити. Не постоји дилема да ли се Црква модернизује, Црква је увек савремена, често је покретач развоја, али оно што нас чини јединственим је вера у Бога. Без Христа и без Његовог система вредности сваким даном смо ближи дезинтеграцији, а са Христом сваким новим даном постајемо нови, постајемо млађи у Христу и Господу. Понекад, као што је у јеванђељској причи речено, чврстом вером можемо мењати свет у себи и свет око себе, рекао је патријарх Порфирије. Извор: Инфо-служба СПЦ

У недељу 10. по Духовима Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије предводио је литургијско сабрање у Храму Светог великомученика Георгија у Новом насељу, уз саслуживање свештенства из Ваљева и уваженог госта, родом Ваљевца, протојереја Владана Симића, дугогодишњег секретара Епархије бачке. Епархије, у којој се духовно родио и стасао Владика Исихије, који се данас духовно стара о верном народу у завичају Владике Николаја и Оца Јустина. У литургијској проповеди, заснованој на јеванђељској причи о исцељењу дечака месечара (Мт 17, 14 – 23), Епископ Исихије указао је важност осећања вере. Речи прекора „О, роде неверни и покварени“ упућене Његовим ученицима, упућене су и нама. Наиме, иако су имали силу Божју и били блиски Спаситељу, због неверја нису могли исцелити уневољеног. Господ је показао да без Њега ништа не можемо да чинимо. Неверје је у одређеној мери болест читавог рода човечјег. И праотац Адам и прамајка Ева упали су у неверје, иако је вера благодатни дар од Господа. Свима нама је дата и не морамо да је задобијамо, свима нам је дата по нашој природи да буде наш однос према Богу. Не ради се само о томе да признамо Његово постојање, већ, као што рече Господ, да „љубимо Господа Бога свим срцем својим, свим умом својим и свом снагом својом“. То је, браћо и сестре, вера, лични однос са Богом – рекао је Владика Исихије. У том односу се ми недостојни удостојавамо да се Богу обраћамо као синови, речима „Оче наш“. Вера је наш прави однос према Богу – однос љубави, поверења, сигурности и мира Божјег. Једино са вером ми можемо да будемо прави људи. Једино са вером можемо да напредујемо, да се спасимо и примимо Божју благодат. Без вере остајемо ускраћени. Сви имамо мањак вере због отпадања од Бога. То видимо у прародитељском греху, који сви носимо, у коме се рађамо и који се током нашег живота умножава личним гресима – приближио је ваљевски архијереј поруку о маловерју, описану у данашњем јеванђељу, а која је применљива на род људски кроз векове и, наравно, на људе савременог доба који желе да следе Христов пут. Господ пореди веру са зрном горушичиним. То зрно је мало, али ако се исправно посади и негује, оно израста у велико дрво на коме могу да се сместе птице, што је алегоријски приказ добрих помисли у уму човечјем. Дакле, објаснио је Владика Исихије, ако имамо вере и ако то развијамо у себи, можемо да чинимо чуда у име Господње, поставши Његови саслужитељи. Молитва и пост су својеврсна терапија дата од Господа. Начин на који веру развијамо, чувамо и умножавамо у себи, а потом користимо према Господу и браћи својој. Молитва је лек за неверје на које је Господ указао, а пост је лек за поквареност и изопаченост. Постом се човек учи да се уздржава. Да влада собом и да своје душевне и телесне силе управља као син Божји… Пост и молитва су стубови нашег хришћанског живота- закључио је Владика Исихије. Првој Светој Литургији, коју је у нововаљевском храму служио Епископ Исихије присуствовало је мноштво верног народа. Неки од њих, углавном они најмлађи, су приступили Светој тајни причешћа. Извор: Епархија ваљевска

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 11. априла 2021. године, у четврту недељу Великог поста - Недељу средопоснуа, свету архијерејску Литургију у параклису Светог Јована Богослова на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Његова Светост Патријарх је изразио велико задовољство и радост што је у прилици да богослужи на Православном богословском факултету: - Факултет је једна од најважнијих тачака живота наше Цркве. Богословски факултет је корен из којег расте стабло и рађају плодови мисије наше Цркве. Факултет је наша кућа и место где се трудимо да учимо аутентично богословље, богословље које није само стерилна философска, макар и најсавршенија, мисао, а није ни само реч о Богу, него богословље које је истовремено живот у складу са оним у шта верујемо. Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију су саслуживали архимандрит Прокопије (Тајар) из Антиохијске Патријаршије, јеромонах Нектарије (Ђурић), протонамесник Драган Поповић, јереј Бориша Шањић, јерођакон Сава (Бундало) и ђакон Здравко Јовановић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Македонске власти и даље истражују како је крајем прошле године дошло до озбиљног скандала, али и светогрђа, када су преименоване фреске српских средњовековних владара и светитеља у манастиру Свети Јоаким Осоговски крај Криве Паланке. Да подсетимо, свети цареви Урош и Лазар, и свети краљеви Милутин и Стефан Дечански “постали” су цар Владимир Кијевски, Јован Милостиви, Константин Велики, Нићифор Фока. Читав скандал је обелоданило Српски културни центар Спона из Скопља који је поднео кривичне пријаве против “непознатих извођача радова”. У интервјуу за “Вести”, један од епископа Православне Охридске архиепископије СПЦ у Северној Македонији, Владика полошко-кумановски и мјестобљуститељ дебарско-кичевски Јоаким (Јовчевски), истиче да идеја о оваквом фалсификовању историје “није дошла преко ноћи него је тињала дуго времена чекајући да се испуни у своје време”. *Како је дошло до тога да се имена светитеља на овај начин фалсификују? Питамо се из каквих је побуда то учињено? Условно говорећи, уколико је пак то злонамерно учињено онда је то са одређеним циљем и учињено, а таква идеја није дошла преко ноћи него је она тињала дуго времена чекајћи да се испуни у своје време. Да се брише са фрескама имена српских Светитеља то је неразумљиво. Има се утисак (анализирајћи овај вандалски чин) код неких као да им смета све што је српско и за њих неприхватљиво. Онај који је то урадио без страха и стида је то урадио , и добро би било да се такви сете из историје цркве како пролазе и како завршавају земни живот они који устају на Цркву Божију у овом случају они који мењају имена одређених ликова светитеља са другим како би избрисале историјске чињенице. Они таквим начином уносе смут у верном народу и стварају саблазне. Молимо се да им Бог отвори очи да би видели како не би срљали у злу и у вечну пропаст, него да се покају(преуме). Говори нам Господ: саблазни ће доћи, али тешко човеку оном кроз кога долазе саблазни (Мат. 18,7). *Да ли је ово једини случај или таквих примера има још и можете ли их навести? Колико нам је познато има и других таквих случајева. Примера ради: у Манастиру у селу Журче у близини Битоља види се да је на фресци Светог Саве са десне стране брисано име српски. У манастиру у селу Лешак код Тетова постојала је фреска Светог кнеза Лазара заједно са Светом Атаснасијом. После минирања манастирске Цркве 2001, манастир је био у разрушеном стању. Приликом обнављања манастира и фреске, обновљена је фреска само Св.Атанасија, док је фреска Св.Лазара изостављена. *Шта се још ради у покушају да се “прекроји историја” односно присвоји имовина али и историја срба и СПЦ? Конкретно на то питање не могу дати одговор јер није ми познато. Али на који начин се долази до “прекројавања историје”, уопштено говорећи можемо сагледати на примерима како из историје Цркве, тако и из опште историје. Ако се вратимо уназад у прошле векове, видимо на који начин се анулирају историске чињенице и на који се начин врши прекројавање историје, односно одузимање територије једне земље, стварање раскола итд. Моћници овога света за остваривање својих планова у том правцу користе разне методе: заплашивање, подмићивање, уцењивање, увођење санкција, режирање ратова итд. *Који је ваш коментар оцена ових догађаја? Одговор је дат на претходна питања, но можемо још додати следеће: ово што је урађено на овакав бруталан начин, посебно када се ради о Цркви и светитељима Божијим који су из српскога рода и замењују се именима других светитеља који нису из српске Цркве, овакви и слични догађаји говоре сами по себи. То се ради тендециозно са одређеним циљем, да се брише сваки историјски траг. Онај који је то урадио, види се да му смета све што је српско па и сами српски светитељи. *Каква је тренутна ситуација када је реч о животу и раду вас као епископа, али и свештеника у вашој епархији? За сад у овим условима у којим се налазимо, тече у нормалном поретку. *Ваша порука Православним верницима у српској дијаспори поводом најрадоснијег Хришћанског празника – Божића? А кад дође пуноћа времена, Бог посла Сина Својега Јединороднога… да искупи оне које су под закону (Гал. 4,4-5). Видећи како у гресима пропада род људски, Син Божји силази на земљу, рађа се од Пресвете Дјеве, од које прима нашу људску природу да би извршио спасење људскога рода. То је време када је људски род доспео до потпуне моралне пропасти, када су се људи налазили у тами и сенци смртној и нису знали нити су могли да се избаве из тог стања. А то стање је било тако погибелно да су људи из старога света говорили: “Или ће Бог доћи на земљу, или ће свет пропасти, ако Бог не дође.” А какво је стање данашњег света када се ближи своме крају, и приближава се дан Страшнога Суда када ће доћи Син Божји Вечни Судија да свакоме да по неговим делима. Потпуно морално расуло, морална пропаст, содомизам се шири на све стране и хоће да преплави цео свет. Чује се топот антихристових сила. Они долазе да прождеру земљу и све што је у њој. Наилазе таласи мутних вода који хоће да потопе сав људски род. Врши се страшан притисак на православну веру, на Цркву Божју. Ево шта нам говори о томе Откривење: “И змија испушти за женом из уста својих воду као ријеку, да би је ријека однијела (Откр. 12,15).” Борба која је почела у Витлејему, између Онога Који је на земљу донео небески мир и силе зла и таме овога века води се непрекидно и све више јача, а та борба је почела још онда када је Ирод погубио Витлејемске младенце рачуњајући да ће међу њих убити Богомладенца. Та борба се одвија у читавом свету, на сваком месту и она се одвија унутар свакога човека. И сада бесни та демонска злоба и злоба непријатеља Христових, који изналазе све нове и нове методе и технологије за поробљавање људскога рода. Сведоци смо свакодневног запрашивања отровима из авиона. Сада је на дневном реду ковид19 и вакцине о којој говоре да ће лечити овај вирус. Али многи стручнаци доктори медицинских наука из Европе и Америке као и неки наши стручњаци говоре да је овај вирус вештачки произведен и пуштен у свету са циљем поробљавања и истребљења човечанства. Аналогно томе и вакцина о којој се много говори, по речима многих научника медицине у себи садржи живу и неке отровне метале, наночестице, дакле није направљена са циљем да лечи вирус, него она има сасвим другу намену, мења ДНК у људскоме телу – не лечи него разара. Ово потвђују информације који долазе и из којих видимо да су неки од оних који су је примили умрли, а неки добијају тешке аутоимуне болести као аутизам и др. Имајући све ово у виду шта треба ми да чинимо у ова тешка времена да би спасили своје душе, да би се људи ослободили паничног страха који је завладао у срцима многих. Говори нам Господ: “Трпљењем спасавајте душе своје.”,”Не бојте се ја победих свет”. Покажимо трпљење и истрајимо у вери Свету Православну. Овде добро нам је сетити се Св.мученика и исповедника за веру, угледајмо се на њихову веру, подвиг и живот. Молимо се Господу Богомладенцу, коме сва творевина Божја хита да се поклони Цару који се родио од Дјеве, Творцу Своме, Анђели му приносе појање, пастири-побожно усхићење, земја-пећина, пустиња-јасле, а род људски Мајку Дјеву, Који је ради нас људи постао човек да заштити верне своје – Цркву, на Његовој крви основану. Покајањем вратимо се једином Човекољубцу Господу Христу Богу нашему, утврдимо себи у вери у Њега како би Он Свој мир уселио у срца наша и испунио срца наша Божићне радости и онда ће сваки панични страх овога света бежати из човека. Нека би сваког човека обасјала светлост витлејемске звезде да сви са радошћу ускликнимо анђелским славопојем “Слава на висини Богу и на земљи мир, и међу људима добра воља”. То је моја порука, не само православним верницима у српској дијаспори него свим православним хришћанима на свим континентима. Све православне хришћане поздрављам са сверадосним Божићним поздравом мира и љубави: “Мир Божји! Христос се роди!.” Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Вазнесењској цркви у Београду, данас на празник Светог Георгија, 6. маја 2020. године, свету Литургију служио је јереј Дејан Јаковљевић, а саслуживали су јереј Арсеније Арсенијевић старешина Вазнесењске цркве, протојереј Драган Радовановић, ђакон Бошко Савић и протођакон Стевица Рапајић. Звучни запис беседе „Када прослављамо ове Светитеље схватамо да они нису били храбри сопственом природом него су надишли природу вером у Господа.“ Истакао је јереј Арсеније Арсенијевић у празничној беседи и поручио да све хришћане треба да одликује стање унутрашње радости знајући да је моменат у ком се тренутно налазимо привремени моменат који нас припрема за вечни живот. Извор: Радио Слово љубве

У четвртак 6. фебруара 2020. године, када наша света Црква прославља св. Ксенију Римску и св. Ксенију Петроградску, Владика Јован је служио свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу уз саслужење архијерејског намесника лепеничког протојереја-ставрофора Сава Арсенијевића, јереја проф. Владана Костадиновића и драгог госта из Епархије аустијско-швајцарске презвитера и пароха бечког Миљана Антића. Звучни запис беседе Владика је беседећи рекао да: “Ако Божанску реч читамо са вером, смирењем и тражећи од Цркве тумачење, онда ћемо је правилно разумети. Потребно је да се владамо достојно Господа и Јеванђеља, угађајући Му у свему. Тако можемо наћи своје божанско назначење и остварити га. То можемо са трудом, дајући превагу духовном у себи и одричући се лоших навика. Бог обитава у срцу човековом, те је чисто срце најмилији дом Господњи. Једина права радост за нас је живети у Богу и по Богу. Љубав је од Духа Светога. Ми дајемо срцем. Дух Свети даје љубав. Где је љубав нема мржње, злобе, пакости и надмености. Чистом човеку је све чисто, а прљавом човеку је прљаво срце и мрзи друге људе, обожавајући самог себе. Зато ако хоћемо да живимо у Господу, треба да чистимо себе, најпре своје мисли, речи и дела”, била је поука вернима Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска

Отишавши из Назарета, Господ Христос наставља Своју мисију у Капернауму, крајевима Завулоновим и Нефталимовим, како је пророк Исаија предсказао. Шта Његов долазак доноси тамошњем народу, али и нама данас, говори нам Свето јеванђеље по Матеју, зачало 8 (4, 12-17). У емисији „Сведочења“ овај одломак тумачио је свештеник Срећко Живановић, свештенослужитељ при Храму Светих лекара Козме и Дамјана и сабрат при Храму Васкрсења Христовог. Звучни запис емисије Извор: Радио Источник

Наша света Црква 9. јануара 2020. године, трећег дана празника Христовог Рођења, прославља празник Светога првомученика и архиђакона Стефана. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј молитвено је присуствовао светој Литургији у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, коју је служио протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Стојана Билића, протопрезвитера Владана Симића, секретара Епархије бачке, и ђаконства Саборног храма. У беседи после прочитане јеванђелске перикопе, прота Миливој је верноме народу честитао данашњи празник, и подсетио на велика дела светога архиђакона Стефана, који је живео и пострадао за Господа. Угледајући се поново на Господа Исуса Христа, Који је са Крста умолио Оца небескога да не узме за грех његовим распинатељима то што су га разапели, и архиђакон и првомученик Христов – Стефан, исто тако се моли: „Господе, не упиши им ово у грех”, молећи се да им Бог опрости, јер им је он већ у свом срцу опростио то недело које су према њему нанели. То је разлог што Црква трећи дан Божића прославља управо овог дивног светитеља Божјег, казао је прота Миливој. Владика Иринеј је, по отпусту Литургије, верноме народу честитао празник Светога првомученика и архиђакона Стефана. Драга браћо и сестре, нека вам је свима срећан и благословен данашњи празник посвећен првом мученику Христове Цркве. Свима вама који сте свечари данас честитам славу. Нека Бог дâ у здрављу, на многа и блага лета, поручио је Епископ бачки. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Верни народ Доњих Лесковица и свих села која припадају овој парохији, заједно са бројним гостима из разних крајева, прославио је празник равноапостолне мироносице Свете Марије Магдалине, којој је посвећен сеоски храм. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, уз саслуживање овдашњег свештенства и ђакона Милана Јакића, Ваљевца који служи у Косовској Митровици (Епархија рашко – призренска). Овогодишњи домаћин славе била је породица Видосава Ђуковића из Горњих Лесковица. Поучавајући своју духовну децу о томе колико је важно да се клонимо мржње, Владика Милутин је подсетио на мудре савете блаженопочившег Патријарха Павла, који је говорио да треба да се молимо за оне који нам зло чине, не би ли их Господ просветлио и спознали да зло добра донети не може. Такође, указао је Владика Милутин, Господ је приликом чињења разних чуда истицао значај вере. То морамо имати посебно на уму данас, када карцином и разне болести муче наш народ. Снажном вером могуће је победити и оздравити, закључио је Владика Милутин. Извор: Радио Источник

”Ако ревнујемо за вером и тражимо утеху и наду у Цркви Божијој онда смо на путу љубави и мира. Тада не гледамо телесним него духовним очима и сваки човек без обзира које вере или нације био у нашим очима биће неко коме требамо да помогнемо и пружимо руку наде и утехе” - рекао је Епископ. У недељу, дана 17.02.2019. године, када наша Црква слави преподобног Исидора Пелусиота и преподобног Николаја, свету архијерејску Литургију у Сотину служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архијереју су саслуживали протојереј Миладин Спасојевић, парох сотински и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. На крају свете Евхаристије Епископ је изговорио беседу: -У Име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен дан Господњи! Свака недеља је дан Господњи – дан љубави и милости Божије! Љубав и милост Божија изливају се на свакога човека који жели заједницу са Живим и Делатним Богом. Литургија је икона Царства Божијега – вечне заједнице Бога и човека. Та вечна заједница се испуњава у светој Тајни Причешћа. Данас смо из светог Јеванђеља чули дивну причу о митару и фарисеју која нам даје образац савременог човека наспрам духовног човека који жели заједницу са Богом. Фарисеј, говорећи о себи је заправо себе хвалио износећи своја добра дела. Са друге стране видимо човека који је у другом духу стајао пред Господом говорећи: ”Господе, милостив буди мени грешном”. Често пута када из нашег угла сагледавамо стварност можемо рећи да фарисеј није урадио ништа погрешно, али греши гледајући све земаљским очима које терају у филозофију живота која нас одваја од заједнице са Богом. Митар је гледао свет духовним очима стражећи тако над својом душом и молећи се за опроштај својих грехова. То је праобраз покајања које нас прати у припремним данима пред свету четрдесетницу. Ово је је прва од припремних недеља пред свету четрдесетницу у којој нас Црква упућује на покајање и изграђивање љубави једних међу другима. Требамо да изграђујемо љубав према Богу и према ближњима, јер ако негујемо заједницу и љубав према ближњима имаћемо и однос и заједницу са Живим Богом. Кроз свети Апостол чули смо исто тако дивну причу која нас упућује на ревност и открива нам смисао нашег живота у овом свету. Свети апостол Павле упућује писмо свом ученику апостолу Титу које говори каква то љубав и вера сваког човека треба да буде. Иако је било тешко време гоњења у којем су се хришћани морали сакривати по пећинама како би узносили своје молитве Господу. Љубав и вера коју су апостоли имали, о којој смо кроз историју као народ могли да сведочимо, била је откривана кроз њихову ревност. Као народ требамо бити ревнитељи своје вере, они кроз које ће се отеловити љубав Божија у овом свету. Ако ревнујемо за вером и тражимо утеху и наду у Цркви Божијој онда смо на путу љубави и мира. Тада не гледамо телесним него духовним очима и сваки човек без обзира које вере или нације био у нашим очима биће неко коме требамо да помогнемо и пружимо руку наде и утехе. На то нас упућује Црква и учи нас томе од времена светих апостола све до данас. То је идеологија љубави, мира и толеранције. То је пут свакога хришћанина, а превасходно нас православних који желимо љубав, утеху и милост Божију. Стога, нека је благословен данашњи дан и наше сабрање овде у Сотину. Молимо се да наша заједница овде опстане. Црква Божија никада неће заборавити на наш народ где год се он налазио. Док год кандило вере овде гори света Служба ће се служити и народ ће се сабирати. Ми ћемо овде долазити и бићемо нашем народу утеха и раме на којем ће наш народ пронаћи своју наду и утеху. Живели! Бог вас љубио и благословио! Трпеза љубави приређена је трудом пароха сотинског протојереја Миладина Спасојевића. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Постоји много заједница вере, не само у домену религијског него и у световној култури. У нашем садашњем свету, највећи број њих је у међусобном додиру и претежно показују склоност ка узајамној трпељивости. Међутим, постоје и знаменити изузеци; вероватно је да ће се под политичким и друштвеним притисцима нашег доба њихов број повећати. Изузеци, пре свега, припадају световно-политичком типу вере. Ови укључују не само тоталитарне него, као реакцију на њих и у одбрану себе, и демократске типове. Постоје изузеци и у религијском домену: званична доктрина Римске цркве као искључивог носиоца права на истину, и негативни начин на који протестантски фундаментализам гледа на остале облике хришћанства и на друге религије. Нетрпељивост као карактеристика вере може се лако разумети. Ако је вера стање врхунске бриге, и ако се свака врхунска брига мора испољити конкретно, посебни симбол врхунске бриге учествује у њеном врхунству. Симбол учествује својим безусловним карактером, мада сам по себи није безуслован. Ова ситуација је извор идолопоклонства, али и извор нетрпељивости. Један израз врхунског пориче све остале изразе. Он постаје – скоро неизбежно – идолопоклонички и демонски. То се догодило са свим религијама које своје конкретне изразе врхунске бриге схватају преозбиљно. То се догодило и хришћанству, мада се симбол крста супротставља само-уздизању конкретне религије до врхунства, укључујући ту и хришћанство. Предност класичног мистицизма је што не прима конкретне изразе нечије врхунске бриге озбиљно, те, према томе, може да се огреши о скуп конкретних симбола на којима се заснива свака религија. Таква равнодушност према конкретним изразима врхунског је толерантна, али јој недостаје снага да преобрази егзистенцијална искривљења вере. У јудаизму и хришћанству стварност је преображена у име Бога историје. Искључиви монотеизам пророка, борба против ограничених богова паганства, порука свеопште правеђности у Старом и свеопшта милост у Новом завету – све је то створило одбојност преме идолопоклонству у јудаизму, исламу и хришћанству. Ове религиие правде, историје и ишчекивања краја нису могле да прихвате мистичку трпељивост Индије. Оне су нетолерантне и могу да постану фанатичне и идолопоклоничке. То је разлика између искључивог монотеизма пророка и трансцедентног монотеизма мистика. Питање је: Да ли сусрет вере са вером мора да води ка трпељивости без критерија или ка нетрпељивости без самокритичности? Ако се вера схвати као стање врхунске бриге ова алтернатива се превазилази. Критериј сваке вере је врхунство врхунског које она покушава да испољи. Самокритичност сваке вере је увиђање релативне ваљаности конкретних симбола у којима се она појављује. Из претходног се може разумети значење преобраћења. Термин „преобраћење“има конотације које га чине тешко употребљивим. Он може да значи буђење из стања у коме недостаје (или где је скривена) врхунска брига и прелаз у стање будне свести у њој. Ако је то преобраћење, свако духовно искуство је искуство преобраћења. Преобраћење значи и замену једног скупа веровања са другим. Преобраћење у овом смислу нема врхунску вредност. Оно може, али не мора, да се догоди. Оно је значајно једино ако је, у новом веровању, врхунство врхунске вере боље сачувано него у старом веровању. Ако се то догоди, преобраћење је од великог значаја. Најважнији пример сусрета вере са вером у западном свету је сусрет хришћанства са облицима световног веровања. Јер, световност не постоји без врхунске бриге; према томе, сусрет са њом је сусрет вере са вером. При том сусрету, два начина делања су прилагођена ситуацији, док два друга нису. Први од начина који одговарају ситуацији је методолошко истраживање оних елемената сукоба којима се може причи истраживањем, а други је сведочанство о елементима сукоба који воде преобраћењу. Комбинација ова два начина је одговарајући приступ сусрету вере са вером. Тиме се признаје да врхунска брига није предмет доказивања, као и да се у испољавањима врхунске бриге налазе елементи који могу бити предмет разматрања на чисто когнитивном нивоу. Овај двоструки начин се мора користити у свакој борби око значења симбола вере. То би растопило фанатизам који се тиче конкретних испољавања вере, и потврдило врхунску бригу као предмет тоталног човековог учешћа. Преобраћење није ствар јачег аргумента већ ствар личног потчињавања. Оно о чему се може расправљати је на другом нивоу. Ако мисионари покушавају да преобрате мноштво из једне вере у другу, онда они покушавају да допринесу јединству вере у човечанству као целини. Нико не може да буде сигуран да ће се такво јединство остварити у људској историји; нико не може да оспори да је такво јединство жеља и нада човечанства у свим раздобљима и на свим местима. Нема другог начина да се досегне ово јединство осим разликовањем врхунства по себи од онога чиме се оно испољава. Пут ка свеопштој вери је стари пут пророка – називање идолопоклонства идолопоклонством и његово одбацивање у име онога што је стварно врхунско. Таква вера можда никад неће моћи да се изрази једним конкретним симболом, мада се свака велика религија нада да ће да обезбеди свеобухватни симбол којим ће се човекова вера универзално изразити. Таква нада је оправдана само уколико религија остане свесна условне и не-врхунске природе сопствених симбола. Хришћанство изражава ову свест симболом „крста Христа“, чак и поред тига што хришћанске Цркве запостављају значење овог симбола приписујући врхунство сопственим изразима врхунства. Коренита самокритика хришћанства најбоље га оспособљава за универзалност – док год има ту самокритичност као своју животну силу. Извор: Теологија.нет

Бројно монаштво и вјерни народ молитвено су учествовали у евхаристијском сабрању, а посебну радост донијело је присуство вјерног народа и дјеце Паштровске парохије, који су у острошку светињу дошли на поклоничко путовање, током кога ће обићи бројне светиње Митрополије црногорско-приморске. Након читања зачала из Светог Јеванђеља о Васкресењу Јаирове кћери и исцјељењу крвоточиве жене сабране је бесједећи поучавао о. Сергије, који је казао да приче Светог Апостола Луке извјештавају од два дивна чуда. – Чудо је једно од најснажнијих показатеља, којим је Господ смирено и ненаметљиво откривао Тајну. Он чак говори родитељима васкрсле дјевојке да не објављују то свима. Дјела Господња су говорила много више него што би могла иједна људска ријеч да каже оно што је чињено и што Господ чини и тада и сада и што ће чинити у све вјекове. У то нема никакве сумње. То потврђује и Васкрсење Јаирове кћери, али ништа мање није чудо исцјељења које се десило непосредно прије тога на путу према Јаировој кући, исцјељење болесне жене која се дотакла Господа – казао је о. Сергије и казао да се само вјером дотичемо Бога и хаљина Његових. Он је подсјетио на ријечи Митрополита Амфилохија да су хаљине Господње управо свети Његови. – Један од тих нити који тка хаљину Христову саткану од светитеља, јесте управо и Свети наш отац Василије коме смо сви дошли овдје да додирујући се њега и благодати Божије која на њему пребива и у њему дејствује и преко њега нас исцјељује јесте он, који свједочи да је жив Бог наш, да је Христос истинити Бог, силни Бог, моћни Бог и Бог који ствара човјека али га и оживотворава и побјеђује смрт, јер сам је васкрсао из мртвих и то чини онима који се најприсније додирну Њега вјером и љубављу – казао је о. Сергије и рекао да они који са вјером примају Тијело и Крв Господа Исуса Христа истински се дотичу Њега. Сабрани, међу којима је било мноштво дјеце, који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Извор: Манастир Острог