Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'правде'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. О правди се од памтивека говори и пише - можда откако је уопште и почело да се говори и пише... Али до данас ово питање, по свему судећи, није разјашњено – шта је правда и како да је схватимо у животу? Људима је тешко да се сложе око овог питања. Свако од нас жели правду и захтева да се према њему поступа поштено; свако се жали на све могуће неправде које су му учињене, и почиње да тумачи правду као јавну неправду у његову корист. Истовремено, свако је уверен да је његово тумачење исправно и да се према другима односи „потпуно праведно”, али не жели да примети да су сви огорчени његовом „правдом” и да се осећају потлаченим и презреним. Што су животи људи сиромашнији, потлаченији и насилнији, то они све то акутније доживљавају и теже им је да се сложе и договоре са другима. И на крају се показује да има толико „правди“, колико има и незадовољних, и немогуће је наћи једну, праву Правду. Ум не налази тачно решење и све је обрасло лошим и лукавим предрасудама. Из предрасуда извиру лажна учења; она доводе до насиља и револуције, а револуције доносе само патњу и крв, разочарења народа оглушеног страстима. И тако читаве генерације људи живе у предрасудама и пате у разочарењима; а понекад се дешава да се и сама реч „правда” дочека са ироничним осмехом и подсмехом. Међутим, све то не треба да компромитује и поколеба стару, племениту идеју правде, и морамо је, као и до сада, супротставити свакој бескрупулозној експлоатацији, свакој класној борби и сваком револуционарном изједначавању. Можемо бити чврсто уверени да будућност припада њој. А поента је разумети њену суштину. Француска револуција 18. века објавила је и проширила штетну предрасуду да су по рођењу или по природи сви људи „једнаки” и да као последицу тога треба да се према свим људима односимо „једнако”.Ова предрасуда о природној једнакости постаје главна препрека за решавање нашег основног проблема. Јер, суштина правде се састоји управо у неједнаком опхођењу према неједнаким људима. Кад би људи заиста били равноправни, тј. једнаки телом, душом и духом, тада би живот био страшно једноставан и проналажење правде било би превише лако. Довољно би било само рећи: „једнаким људима – једнак удео“, или „свима једнако“ – и питање би било решено. Тада би се правда могла наћи аритметички и остварити механички; и сви би били задовољни, јер би људи практично били као једнаки атоми, као лопте које се механички котрљају од места до места, једнаки идентитету и изнутра и споља. Има ли ишта наивније, једноставније и плиткије од ове теорије? Каква површност – или чак право слепило – може да доведе људе до тако штетних мишљења? Прошло је 150 година од Француске револуције и надали смо се да је ова слепа материјалистичка предрасуда одавно надживела своје доба. И одједном се поново појављује, осваја слепа срца, слави победу и излива на људе читаву лавину недаћа... Заиста, људи су по природи неуједначени и нису једнаки ни телом, ни душом, ни духом. Они се рађају као бића различитог пола; они су природно неједнаке старости, неједнаке снаге и различитог здравља; дате су им различите способности и склоности, различите тежње, дарови и жеље; толико су различити један од другог физички и психички, да је немогуће наћи два идентична човека на овом свету. Рођени од различитих родитеља, различите крви и наследства, одгајани у различитим земљама, различито васпитани, навикли на различита поднебља, неједнако образовани, са различитим навикама и талентима – људи су креатори ствари које нису једнаке и немају исту вредност. Ни духовно нису једнаки: сви имају различите умове, различите доброте, различите укусе; свако са својим гледиштима и са својим посебним осећајем за правду. Дакле, они су различити у сваком погледу. А правда захтева да се према њима понашамо у складу са њиховим личним особинама, а не нивелисањем неједнакости и не давањем људима неоснованих привилегија. Не треба им давати једнаке обавезе: стари, болесни, жене и деца не подлежу војној обавези. Не треба им дати једнака права: деца, ментално болесни и затвореници не учествују у политичким гласањима. Не треба то захтевати од свих подједнако: од малолетних се тражи мање; од оних на власти имамо стожије захтеве итд. И тако, онај ко напусти предрасуде и непристрасно сагледа живот, убрзо ће се уверити да су људи по природи неједнаки, неједнаки су по снази и способностима, по свом друштвеном положају; и правда не може захтевати једнак третман неједнаких људи; напротив, захтева неједнакост за неједнаке, али такву неједнакост, која би одговарала стварној неједнакости људи. Овде се открива главна тежина питања. Има бесконачно много људи; сви су различити. Шта да радимо, да свако у животу добије по својој посебности? Како доћи до свих ових безбројних оригиналности? Како „дати сваком своје“? Нису једнаки, дакле, и треба их третирати по њиховој оригиналности... У супротном ће се појавити неправда... И тако правда уопште не захтева једнакост. Она захтева суштински аргументовану неједнакост. Дете треба чувати и пазити; даје му се читав низ праведних привилегија. Слабе треба поштедети. Уморнима пристаје снисходљивост. Безвољном је потребно више строгости. Поштеним и искреним треба указати више поверења. Поштено је тражити више од надареног човека. Почасти се одају хероју, итд... Зато је правда - уметност неједнакости. У њеном темељу лежи пажња на људској индивидуалности и животној разноликост. Али у њеном темељу лежи и жива савест и жива љубав према човеку. Постоји посебан дар правде, који није својствен многим људима. Овај дар претпоставља добро, пуно љубави срце у човеку, које не жели да повећа број оних који пате, увређених и гневних људи на земљи. Овај дар такође претпоставља живо посматрање, изоштрен осећај за људску оригиналност, способност саосећања са другима. Такви људи одбацују механичко тумачење других према апстрактним знацима. Они су контемплативни, интуитивни. Желе да сагледају сваког човека појединачно и дођу до скривене дубине њихове душе... Зато је правда уметничко начело: она сагледава живот срцем, хвата оригиналност сваког човека, труди се да је тачно процени и суштински се бави њоме бави. Она је "пажљива", "брижна", "друштвена"; она чува осећај мере; склона је саосећању, тактичном снисхођењу и праштању. Има много заједничког са "тактом". Уско је повезана са осећајем одговорности. Она је љубав у самој својој суштини: рађа се из срца и жива је манифестација љубави. Глупо је тражити правду која произилази из мржње, јер мржња је завидна, она води не правди, већ свеопштем изједначавању. Глупо је тражити правду у револуцији; јер револуција дише мржњом и осветом, она је слепа, деструктивна. А правда је сама по себи једна од високих способности човека и залаже се за препознавање и очување истих. Људи ће остварити правду у животу када сви, или у крајњем случају, многи постану њени живи уметници и усвоје уметност суштинске неједнакости. И тада ће се праведни систем свести не на механизам праведних институција, већ на органско интуитивно проналажење специфичних мишљења и специфичних односа за континуирани животни ток људских оригиналности. Правда није птица коју треба ухватити и затворити у кавез. Правда није апстрактно правило за све случајеве и за све људе, јер такво правило изједначава и не „конкретизује” живот. Не треба замишљати правду по шемама „једном заувек“, „за све људе“, „свуда“. Јер она није „једном заувек“, већ је живи ток појединачних уступака. Није „за све људе“, већ за сваког посебно. Она није „свуда“, већ живи са изузецима. Правду не можемо наћи ни у виду општих правила, ни у облику државних институција. То није „систем“, већ живот. Треба да је замислимо као струју живе и конкретне љубави према људима. Само таква љубав може да реши задатак - створиће правду живота, ствараће у животу и у односима људи све суштинскију неједнакост. Зато је у животу важније од свега схватити да је „једном заувек пронађена“ правде - илузија, химера (неостварена фантазија), штетна и глупа утопија. У животу је важније од свега живо срце, које искрено жели стваралачку правду и уверење да људи заиста искрено желе стваралачку правду и да је искрено траже. Ако она постоји, онда ће се људи лако помирити са неизбежним животним неправдама – условним или случајним, и радо ће их прекрити пожртвованим расположењем. Јер ће сви знати да их чека истина, тј. уметничка правда љубави. Иван Иљин приредила: Ј.Г. извор
  2. Његово блаженство Патријарх румунски господин Данило богослужио је 3. марта 2024. године у Патријаршијској капели Светог великомученика Григорија. Његово блаженство је објаснио симболику параболе о повратку изгубљеног сина, истакавши да је „ова парабола икона Тајне покајања, тајне исповести или помирења човека са Богом“. „Парабола о блудном сину показује суштину божанске љубави, суштину смерне и милосрдне родитељске љубави коју открива Исус Христос, познајући Оца Небеског, Он је вечни Син Оца Небеског, управо да би показао свету скромну и милостиву љубав Пресвете Тројице.“ Јеванђеље у овој параболи представља оца који је имао два сина, од којих најмлађи жели да доживи слободу отуђењем од родитељског дома и тражи свој удео у богатству. Отац нуди млађем сину оно што је тражио, а кроз ово „видимо да Бог поштује човекову слободу, не задржава га на силу“. Далека земља у којој је младић трошио своје богатство „је облик израза слободе као отуђења и удаљавања човека од Бога, од Очевог дома. Далека земља је недефинисана земља, земља тзв. слободе у којој се човек пројављује не само како мисли него посебно како се осећа“, истакао је Патријарх Данило. Након расипања свог богатства, земљу у којој је младић проводио задесила је велика глад која га је навела да ради као чувар стада свиња, што је у то време био понижавајући посао. Сиромаштво у коме је живео навело је расипног сина да „дође себи”. Другим речима, грешни живот га је избацио из чула, све је трошио неразумно, само за чулне насладе. Сада је достигао границу свог постојања”. Велика глад изазвала је промену у његовом ставу која означава почетак покајања. „Грех извлачи човека из његове Богом благословене природе, али га покајање доводи до понизнијег и реалнијег начина размишљања“, нагласио је Патријарх румунски. „Подижући себе, ићи ћу код оца!“, ово подизање није само физичког или просторног поретка, већ је то подизање из стања грешности у стање праведности.“ Син се вратио оцу који га је дочекао раширених руку не размишљајући о томе да је своје богатство потрошио у гресима: „Бог зна и мисли и намере грешног човека када жели да се врати Богу, призна своје грехе и замоли за опроштај“. Отац је загрлио сина јер се „сажалио на њега, видевши у каквом је стању његов син који је отишао у далеку земљу, потрошио све и дошао до границе свог постојања“. „Милосрдна љубав је већа од правде. По правди, требало је да траже од њега да појасни како је потрошио богатство које му је дао“. Да би прославио синов повратак, отац наређује да му се да први мантил, прстен на прсту, ципеле и да се угојено теле закоље за гозбу. Свети оци Цркве су тумачили ове очеве гестове на следећи начин: прва одежда подсећа на крсну одежду која се, на жалост, прља, мрља, губи светлост и лепоту, али се покајањем обнавља“. „Прстен означава поновно увођење овог отуђеног сина и његово поновно увођење у непрекинуту, несмањену, непоколебљиву љубав. Обућа на ногама значи помоћ коју даје благодат Духа Светога у борби против искушења која долазе од демона и страсти, а угојено теле је симбол причешћа. Милосрдна љубав Божија већа је од Његове правде. „Најстарији син се наљутио и замерио оцу што је са таквом радошћу и весељем примио свог раскалашног, забавног и неуредног сина. По добијању блудног сина, објашњава блаженопочивши отац Патријарх, отац се труди да укроти овог старијег сина који је био праведан, послушан, вредан, али завидан. „Бог се радује свакој души која се може опоравити, која се може подићи из стања грешности и може се упутити на свој начин размишљања и живљења који је обнављање живота кроз тајну покајања“, закључио је отац Патријарх Данило. Извор:СПЦ
  3. У Недељу месопусну, 14/27. фебруара 2022. године, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј. Преосвећеном епископу Иринеју саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. У беседи после прочитаног јеванђелског одељка, Епископ бачки је подсетио верни народ да нас је Црква претходних недеља поучавала о томе шта је суштина поста, учећи нас да спољашњи, телесни пост без унутрашњег, духовног садржаја, покајања, смирења, љубави и праштања нема никакав значај пред Богом, те да у данашњи дан имамо врхунац те духовне припреме, јер Црква жели данас да нам предочи коначни исход историје света и личних животних путева свакога од нас. Преосвећени епископ Иринеј је у беседи нагласио: „Спаситељ проверава христољубље, љубав према Себи, кроз наше човекољубље. И ако каже једнима на Свом последњем, праведном Суду да ће добити Царство Божје и блажени живот вечни зато што су гладне хранили, жедне појили, наге одевали, сиротињу помагали, странце примали као браћу, оне који су у тамници такође тешили и посећивали, и када се они буду чудили – то може бити свако од нас – објасниће им: Када учинисте једном од моје најмање браће, значи било ком људском бићу, Мени учинисте. Христос је, поставши Човек, поистоветио Себе са сваким људским бићем, и Он нас назива Својом браћом, макар и најмањом. Али нема веће части од тога него бити мали Христов брат. А опет, обрнуто, они који су немилосрдни, саможиви, који немају љубави ни према коме, а самим тим ни према Христу, њима ће рећи: Када не учинисте једном од ових мојих најмањих, ни Мени не учинисте. Зато, каже наша Црква, треба да схватимо заувек да у сваком ближњем, нарочито оном који страда, треба да видимо Самога Христа Који је у њему и у сваком људском бићу, и да покушамо да се потрудимо да све волимо, истински, не само на речима. Јер нико није баш толико зао да у њему нема баш никаквог добра. Ако ништа друго, у њему је лик Божји, икона Божја, по којој смо сви створени и коју нико – ни човек, ни Сатана – не може уништити, не може је избрисати. Увек постоји могућност покајања; и у последњем часу постоји могућност покајања док смо у животу на земљи. То покајање је чудесни лек за све наше падове. Човек може бити највећи грешник и у магновењу, за тренутак, може постати највећи праведник искреним покајањем, као разбојник распет на крсту поред Христа, као толики други кроз историју. Не заборавимо да суд Божји јесте суд правде Божје, али Божја правда изниче из Његове љубави; она није као људска правда где највеће право и највећа правда може истовремено да буде највећа неправда.ˮ У току свете Литургије, Преосвећени владика Иринеј је рукоположио ђакона Дејана Новаковића у чин презвитера. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  4. У понедељак, 6. децембра, када наша света Црква молитвено прославља Светог Амфилохија Иконијског, Светог Григорија и Светог Александра Невског, Његово Преосвештенство Епископ топлички Господин Јеротеј, викар Патријарха српског, началствовао је Светом архијерејском Литургијом у храму Светог Александра Невског на Дорћолу, поводом храмовне преславе, празника преноса моштију Светог Александра Невског у град Владимир. Епископу Јеротеју саслуживало је свештенство Архиепископије београдско – карловачке. Честица моштију Светог Александра Невског која се чува у овој цркви, изнесена је верном народу на поклоњење и целивање како на светој Литургији, тако ће бити и током Акатиста. Извор: Телевизија Храм
  5. Право и правда вијековима су у раскораку. Оно што је по праву најчешће није по правди, нарочито не оној Божијој, којој је у темељу љубав, а не инат, интерес или доказ премоћи јачих над слабијима. Рушење храма Усјековања Главе Светог Јована Крститеља у Коњевић Пољу одвија се по позитивним правним нормама, у складу са судским одлукама, али и са благословом црквених и државних власти. Рекло би се, сви су рекли „да“, да би право погазило правду, да би инат надвладао разум, да би сурови призори рушења храма у овој несрећној земљи додатно подстакли братомржњу Срба и Бошњака. Истина је да је храм подигнут бесправно, на туђој земљи, без воље власника. То је чињеница коју нико не оспорава. Ипак, могло се другачије, да се хтјело, да је било зрна љубави према овој земљи, према једном и другом народу, али је тријумфовао инат, који ће породити све осим добросусједских односа два народа. Ако је овдје тријумфовало право над правдом, оправдано се постављају питања: Хоћемо ли рушити џамије подигнуте на темељима православних храмова, такође бесправно и мимо воље пређашњих власника? Хоћемо ли рушити задружне домове саграђене од остатака порушених манастирских и парохијских храмова? Хоћемо ли рушити објекте подигнуте на црквеној земљи које су градили Турци, Аустроугари али и они у времену СФРЈ? Зашто бјелосвјетски моћници не наложе рушење минарета на Светој Софији? Или су можда они изграђени по законима, у складу са свјетским правним стандардима? У том истом цариградском храму данас се не служи Света Литургија, већ се клањају намази, учи езан, а на нама се тренира право којег, суштински, одавно нема. Под изговором права чине нам неправду, под плаштом мира уводе нас у неке нове ратове. Ако ћемо задовољити земаљску правду у Коњевић Пољу, онда ћемо тражити њено испуњење на сваком кутку Босне и Херцеговине, па нека право царује над свима, а не само над некима и негдје. Рушење храма у Коњевић Пољу најогољенији је симбол несреће у овој земљи. Док једни ликују и славе, правдајући то побједом права, други са болом и тугом посматрају немиле сцене рушења православне богомоље Светог Јована, чија је једина сврха и смисао да се у њој слави Господ, Отац свих, па и несрећних Срба и Бошњака. Рушење храма претворило се у сензацију, у спектакл лудила, у којем, вјерујте, нико није побједио. Сви смо изгубили много, а нико није добио ништа. Тамо гдје се сударе инат и понос, гордост и бахатост, рађа се клица новог сукоба, да нас израњаване опет сурва у проклетство братомржње. Не можемо извојевати мир ако сијемо мржњу, нити можемо задобити правду чинећи неправду. Коњевић Поље је слика нашег безумља, који једино одговара онима који не желе да Бошњаци и Срби буду добре комшије, пријатељи, па и браћа, јер смо, признао то неко или не, двије гране истог стабла. Свети Јоване, опрости нам, јер не знамо шта чинимо! Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  6. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 21. маја 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Мају Поповић, министра правде Републике Србије. На састанку је разговарано о даљем унапређењу сарадње Српске Патријаршије са Министарством правде. У том циљу указано је на потребу додатне афирмације слободног изражавања верског учења и уверења, развоја слободе вероисповести и усаглашене сарадње Цркве са државним органима. Посебно је наглашена нужност заједничког ангажовања у циљу заштите баштине Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, као и на потребу побољшања социјално-материјалног положаја монаштва. Госпођа Поповић је нагласила да ће Министарство правде и у наредном периоду наставити да пружа материјалну подршку Српској Православној Цркви у сакралном градитељству и заштити црквеног културног наслеђа. Саговорници су закључили да је за очување и развој националног и културног идентитета и решавање питања од националног значаја неопходна сарадња Министарства правде и свих државних органа са Српском Православном Црквом. У име Министарства правде састанку су присуствовали шеф Кабинета Маријана Савић Симић и директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Владимир Рогановић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански и Мјестобљуститељ трона патријараха српских г. Хризостом примио је 5. јануара 2021. године у Патријаршији српској у Београду министра правде Републике Србије гђу Мају Поповић и директора Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама др Владимира Рогановића. Пријему су присуствовали главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, директор Патријаршијске управне канцеларије протојереј-ставрофор Стојадин Павловић и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. Термин истина долази у наше словенске језике из грчког језика од глагола бити, то је треће лице индикатива презента глагола " бити "....он, она, оно, естин , словенски језици јотују вокале ј . Истина је Биће...послушајте даље...фантастично је. Посвађаш се са неким да би истерао истину, и истерао си истину , али си изгубио истину као заједницу . Истина као биће и истина као знање. Истина на информативном плану, може уништити заједницу. Ја мало збрда - здола, врло занимљива дискусија....послушајте....од 14 и 31...послушајте све, али ако хоћете о истини онда од 14 и 31 .
  9. Бесједа протојереја-ставрофора Драгана Ристића, архијерејског намјесника беранског изговорена током свете Литургије коју је, на 28. недјељу по Духовима и празник Материце, 29. децембра 2019, служио у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе У обраћању вјерном народу, началствујући, отац Драган је пренио одлуку Епископског савјета Српске православне Цркве у Црној Гори, који је синоћ засиједао у Подгорици, поводом изгласавања дискриминаторног Закона о слободи вјероисповјести у Скупштини Црне Горе. Он је казао да се вјерници позивају на молитвена сабрања, а да нам једино оружје буде молитва и пост. „Зато вас молим, у 16 часова у манастиру Ђурђеви Ступови, је вечерња служба, послије Молебан Пресветој Богородици, зато искористите ово вријеме, иако је хладно, али гдје је топлота Божја Христова, гдје је топлота и истина Мајке Божје ту је истинска топлота и љубав према човјеку. Немојмо да се молимо за помоћ само кад је тешко, него морамо да смо стално прибрани и на тај начин себи да кажемо на којој смо страни, којим путем ходимо. Увијек будите на страни Христа, на страни Богородице, на страни правде и истине“, поручио је између осталог прота Дараган Ристић, архијерејски намјесник берански. Извор: Радио Светигора
  10. Подвизи апостолске службе светог апостола Павла * Нема заједнице између правде и безакоња (2. Коринћанима 6, 1-18; 7, 1) Наш уводни текст којим ћемо пропратити теме и разраду под горњим насловима, има скроман циљ: да укаже на то шта Дух Свети говори Црквама и појединцима-хришћанима, као и боготражитељима данас, у нашој епоси. А Он им говори тако како само њему приличи, као познаваоцу наших мисли и стања. И опет тако, као када Му се ми исповедамо да бисмо му остали верни примаоци и носиоци. Пред Њим смо ми отворена књига, исписана нашим мислима, речима и делима, без ичега сакривеног у њој. Са своје стране пак, ми устима наших светих апостола: Павла, и светих тумача: Јована Златоуста и Јустина Новога Ћелијскога, откривамо хришћанска и нехришћанска стања сопственога бића. И све то, и тако у категоријама и степенима своје невере, маловере и полувере, с једне стране, и вере, наде и љубави, с друге стране. Велику слику стања ствари у свим нашим световима, и код свих бића, у јарким бојама, у свим нијансама и у свим цртама представио нам је велики духоносни тумач нашега времена свети ава Јустин – изабрани сасуд православнога и правоживућега богословља, помоћу којих све стоји, или све пада пред Богом нашим. Било какав допринос темама и целокупном тексту овом, не може се везивати за наше име као ауторско, већ само за име светог тумача аве Јустина Новог Ћелијског! И док ми у свему томе нисмо достигли чак ни до степена компилације, ипак остаје чињеница да смо ми лично само истакли до краја сву савременост његовог текста, и тема, који заједно покривају све данашње путеве боготражитељстава наших савременика. И још, да све довде неокрњена мисао светог тумача аве Јустина проходи сву васељену, да се уздиже до самих Божјих небеса и до Божјега царства, и да тријумфује у богољубљу и човекољубљу! Подвизи апостолске службе светог апостола Павла * Нема заједнице између правде и безакоња (2. Коринћанима 6, 1-18; 7, 1) | Епархија крушевачка WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Подвизи апостолске службе светог апостола Павла * Нема заједнице између правде и безакоња (2. Коринћанима 6, 1-18; 7, 1) Наш...
  11. У оквиру зимског семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, у недељу 10. децембра 2017. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, катихета Дејан Корцеба је одржао предавање на тему: „Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско”. Благодарећи Радију Беседа, Епархије бачке доносимо звучни запис предавања. View full Странице
  12. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 28. новембра 2017. године у Патријаршији српској у Београду министра правде Републике Србије гђу Нелу Кубуровић са сарадницима. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. У оквиру зимског семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, у недељу 5. новембра 2017. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, протопрезвитер – ставрофор Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки је одржао предавање на тему: „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити”. Извор: Радио Беседа View full Странице
  14. Пророк Амос је само један од писаца Старог завета који је снажно истицао однос социјалне (не)правде и (не)стабилности. У истом духу пишу и други пророци Старог завета истичући да је верност социјалним принципима Синајског савеза кључни друштвени чинилац. Њихова порука је више него актуелна данас. Но, на бази чега су они изводили своје закључке? Каква је веза Синајског савеза и социјалне правде и на који начин поменути савез реинтерпретирају старозаветни пророци водећи нас ка Новом завету у којем се социјална правда уздиже на нови, виши, ниво? Јован Благојевић Огласите по дворовима азотским и по дворовима у земљи мисирској и реците: сакупите се на горе самарјанске и видите велике нереде у њој, и насиље у њој. Не знају чинити право – говори Господм Сабирају благо насиљем и грабежом у дворима својим. Зато овако вели Господ Господ: Непријатељ је око земље и обориће силу твоју и оплениће се дворови твоји. Излагање на доњем линку: https://www.youtube.com/watch?v=aFVMxH_s1k0
  15. ИМА ЛИ ПРАВДЕ ЗА НАС? Понекад се чини да су код нас и лични и заједнички осећај за правду и неправду јачи него код других народа. Историја сведочи да смо вођени идејом правде као народ били у стању да правимо велике подвиге.И то не само у даљој историји него и сасвим до скора. Анкете потврђују да је правда и данас у нашем народу једна од најцењенијих вредности. Међутим, дешавало нам се у последње време толико драматичних ствари које нисмо могли да протумачимо другачије, него као сирову и некажњену неправду пред којом се осећамо беспомоћно. Па смо ето, изгледа, мало отупели у односу на ту велику вредност. А химна нам је и даље - "Боже правде". Сасвим је могуће да је почетак обнове Србије у буђењу успаваног осећања правде. У односу на спољни свет а онда и осећања правде и неправде у нашим међусобним односима. Ма какав однос појединачно имали према тој вредности међу осталим вредностима. Ја лично не бих ставио правду на највише место, али ако је мој народ ставља - морам да се прилагодим. Уосталом правда је и једна од општечовечанских вредности, идеал. Занимљиво је шта ми као народ данас сматрамо да би било праведно за нас? За нашу земљу, наш народ? Шта је правда за Србију? Шта је то праведно за нас, што може да нас мотивише на борбу за опстанак? Албанци рецимо сматрају да је праведно да сви они живе у једној земљи - Великој Албанији. И то их држи на окупу, даје заједнички циљ. Да ли ће успети да га остваре не зависи само од њих, али они свој циљ чувају. Шта је праведно за Србију и Србе? Шта је наша правда за коју можемо и желимо да се боримо? "Косово је Србија" је праведно. Последња правда од које не одустајемо. Као што ни Албанци не одустају да оно буде део Велике Албаније. Али рекло би се да је то само последња одступница нашег осећања за правду. Ако бисмо се и ту, на тој коти, помирили са неправдом - вероватно би нас нестало. С друге стране - ако је наш сав осећај правде везан само за Косово и Метохију - тешко би било разумљиво зашто нисмо већ више пута искрено покушали да ту и заштитимо наш интерес па коштало шта коштало. Јер овако само одумиремо. Рекло би се да ми имамо и неку већу или само - и другу слику правде за Србију, за све нас, али смо је некуд сакрили, загубили. Због страха или због малодушности, Бог зна. Али док је не пронађемо - сигурно нећемо моћи да мрднемо даље.Ми грађани земље која у својој химни пева Богу правде или Богу за правду. Шта је правда за Србију, или шта је неправда коју не можемо да поднесемо и због које ћемо се као народ борити било против кога? И против "унутрашњих" и против "спољних" непријатеља А за правду се мора борити, неће нам нико други задовољити жељу за правдом, ако је уопште још увек имамо. Ако смо још увек ми - ми, а не - они. Ненад Илић
×
×
  • Креирај ново...