Претражи Живе Речи Утехе

Молим вас и преклињем, одлазак у цркву нека нам буде милији од било ког другог занимања и старања. Хитајмо вољно у цркву, ма гдје се налазили. Пазите, међутим, да нико не улази у тај свештени простор имајући животне […] бриге, искушења или страхове. Оставимо све то изван, испред улаза у храм, па тек онда уђимо. Јер долазимо Цару небеса, ходимо простором који блиста. Истјерајмо најприје из душе своје злопамћење, да не бисмо били осуђени када се појавимо пред Богом и помолимо му се говорећи: ”Оче наш […], опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим”. Како другачије очекујеш да ће се појавити Владика Христос, сладак и кротак пред тобом, ако си ти према брату свом тврд и ако му не опрашташ? Како ћеш уздигнути руке своје ка небу? Како ћеш покренути језик свој да говори ријечи молитве? Како ћеш затражити опроштај? Чак и када Бог жели да ти опрости твоје гријехе, ти му не дозвољаваш, зато што не опрашташ свом ближњем. Али и наше понашање, док се налазимо у храму, нека буде прилично, онако како се понаша човјек који се налази пред Богом. Не упуштајмо се у бесциљне расправе, већ стојмо са страхом и трепетом, са пажњом и спремношћу, са погледом усмјереним ка земљи и душом усмјереном ка небу. Јер многи долазе у цркву механички понављајући псалме и молитве и одлазе, а да и не знају шта су рекли. Усне се помјерају, али уши не чују. Ти не чујеш своју молитву, а желиш да је чује Бог? Преклонио сам кољена, кажеш, али твоје мисли су одлетјеле далеко. Твоје тијело је било у цркви, а душа изван ње. Уста су говорила молитву, док су кроз ум пролазиле и збрајале се камате, уговори, трансакције, поља, имања, дружења са пријатељима. Све ово се догађа због тога што је ђаво лукав. Зна да у вријеме молитве много тога добијамо, па зато тада и напада са великим интензитетом. У другим приликама, када лежимо испружени на кревету, ништа не мислимо. Када пак дођемо у цркву да се помолимо, ђаво нам намеће мноштво помисли, како нам молитва не би била од користи. Ако ти Бог затражи оправдање за твоју незаинтересованост и неблагочестивост коју показујеш на богослужбеним сабрањима, шта ћеш учинити? У тренутку када ти Он говори, ти, умјесто да се молиш, разговараш са оним поред себе о бескорисним стварима. Ако сва друга наша сагрјешења превиди Бог, ово је довољно, да бисмо били ускраћени за спасење. Немој мислити да је то мало сагрјешење. Да би схватио тежину овога, помисли шта бива у сличном примјеру са људима. Претпоставимо да разговараш са неким званичником или са својим драгим пријатељем и, док ти он говори, ти незаинтересовано окрећеш главу на другу страну и почињеш разговор са неким другим. Зар твој саговорник неће да се увриједи због твог недоличног понашања? Зар се неће наљутити? Зар неће затражити објашњење? Авај! Налазиш се на Божанственој Литургији и, док је Царска трпеза припремљена, док се Агнец Божји жртвује у твоју корист, док се свештеник стара за твоје спасење, ти си незаинтересован. У тренутку када крилати серафими покривају своја лица са страхопоштовањем, а остале небеске силе се, заједно са свештеником, моле Богу за тебе, у тренутку када са неба силази огањ Духа Светога и Крв Христова се излива из пречасног Ребра Његовог у свети Путир, у том тренутку твоја савјест те не разобличава због твоје непажње? Помисли, човјече мој, испред Кога се налазиш у тренутку страшног тајноводства и са ким – са херувимима, серафимима и осталим небеским силама. Размисли са ким појеш и молиш се. Да би се сабрао, довољно је да се сјетиш да си, иако имаш материјално тијело, удостојен да, заједно са бестјелесним анђелима, пјеваш Господара творевине. Немој учествовати у свештеном појању незаинтересовано. Немој имати на уму животне мисли. Избаци свако земаљско умовање и уздигни се умствено на небо, близу пријестола Божијег. Узлети тамо са серафимима и маши са њима крилима, пјевај трисвету пјесму Пресветој Тројици. Свети Јован Златоуст Извор: Митрополија загребачко-љубљанска https://patmos.rs/2023/08/11/sveti-jovan-zlatousti-odabrane-misli-o-odnosu-hriscana-prema-bogosluzenju-i-molitvi/

Након аудијенције код Папе Фрање у Ватикану, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, митрополит волоколамски Иларион, дао је ексклузивни интервју за РИА Новости у којем је открио детаље припрема за други по реду сусрет Папе и Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила. – После разговора са Папом Фрањом изразили сте наду да ће се други сусрет Папе и Патријарха Кирила одржати 2022. године и да ће бити припремљен у наредним месецима. Можемо ли очекивати да се одржи већ у првој половини 2022. године, пре Великог поста или после Ускрса, на пролеће или у лето? – Мислим да ће бити згодније да се састанак одржи после Ускрса, али тачно време тек треба да се утврди. – Да ли планирате да други сусрет уприличите поводом неког догађаја, празника, годишњице? – За сада не. – Папа Фрања је недавно најавио да је спреман да дође у Москву, али на Вашем састанку са Понтификсом није се разговарало о овој опцији као месту његовог сусрета са Патријархом Кирилом. Да ли бисте могли да објасните зашто? Да ли Руска Православна Црква не разматра опцију сусрета Патријарха и Папе у Москви? – Сада разматрамо о могућностима сусрета не у Русији, не у Италији, већ у некој трећој земљи. – Да ли је могуће да Патријарх Кирил посети Ватикан ради другог сусрета са Папом Фрањом или није? – Таква посета се не планира. – Која места сусрета се разматрају? По Вашем мишљењу, где је најпожељније и где ће се највероватније одржати други сусрет Папе и Патријарха? – Разговарали смо о конкретним местима, али их нећемо именовати док се не договоримо са свим заинтересованим странама. – Да ли би се састанак могао поново одржати, на пример, у Хавани? – Не мислим да би могао. – Патријарх Кирил је изразио спремност да 2022. године присуствује форуму поглавара светских религија у Казахстану, а у мају 2022. планирано је одржавање међуверског састанка под покровитељством УН у Русији. Могу ли се духовни поглавари Руске Православне Цркве и Римокатоличке Цркве срести на неком од ових места? – О тим местима није разговарано. – Који су циљеви другог сусрета Патријарха Кирила и Папе Фрање? О којим темама и питањима би стране желеле да разговарају на њему? – Главно питање је како хришћани могу да опстану у свету који је све агресивнији према њима у низу региона. Не само на Блиском истоку, где је последњих година у појединим земљама дошло до масовног протеривања хришћана из њихових домаћинстава, и не само у низу афричких земаља, где прогоне хришћане, него и у Европи, где су све чешћи случајеви напада на храмове, скрнављење светиња. Споменуо сам неке од ових случајева у свом говору на Слободном универзитету у Барију. – Да ли ће се стране дотаћи теме миротворства, смањења политичких тензија између Запада и Русије, подржавања традиционалних хришћанских вредности у Европи и свету, глобалних трендова одступања од традиционалних идеја о два пола и брака, нових биотехнологија, увођења вештачке интелигенције, пандемије, QR-кодова и забринутости због успостављања потпуне контроле над грађанима, миграционих токова и криза, еколошких проблема, будућности хришћанства и човечанства генерално? Која су то горућа питања? – Дотаћи ће се свих ових питања или неких од њих. Садржај сусрета тек треба да се разради, а већ смо почели да разговарамо о томе са кардиналом Кохом. – Да ли је могуће разговарати о теолошким темама ради уклањања доктринарне противречности између Руске Православне Цркве и Римокатоличке Цркве? – Није предвиђен разговор о теолошким и доктринарним темама. – Какве наде полаже Руска Православна Црква у однос Папе Фрање према украјинском питању? Да ли је посета Папе Украјини искључена у светлу припрема за његов други сусрет у историји са Патријархом московским? Да ли се очекује да Папа Фрања да изјаву у прилог ставу Руске Цркве о расколу у Украјини, као и кризи у православном свету, насталој као резултат деловања цариградског Патријарха Вартоломеја? – Не треба да увлачимо римског Понтифекса у решавање међуправославних проблема и нећемо то чинити. Ситуација у Украјини не може да не изазове нашу заједничку забринутост, али тек ће бити утврђено да ли ће бити разговора о њој на састанку Папе и Патријарха. – Да ли се претпоставља да ће Руска Црква пружити подршку у дискусијама о другим проблематичним тачкама хришћанства – Црној Гори, Македонији? – Мислим да се о овим темама неће разговарати, иако два црквена поглавара могу пожелети да разговарају о било којој теми. Кардинал Кох и ја ћемо припремити листу питања, а од самих саговорника зависи како ће тећи разговор. – Да ли су испуњене све тачке заједничке Хаванске декларације из 2016. године, шта је она дала и шта још треба да се уради? – Не, далеко од тога да су све испуњене. Ова декларација нам је дала задатке за дуги низ година. И, независно од успеха следећег састанка, тај први сусрет је сам по себи био прекретница у историји билатералне сарадње. – Да ли треба очекивати нову декларацију после другог састанка и првенствено о чему? – О томе тек предстоји разговор. – Да ли је могуће да лидери других религија учествују на другом сусрету Патријарха Кирила и Папе Фрање? – Планирано је да састанак буде билатерални. – Како генерално оцењујете делотворност последњег сусрета са Папом Фрањом? Која питања, којих сте се дотакли у разговору, сматрате најважнијим, актуелним и зашто? – Разговор је био садржајан, трајао је сат времена и протекао у веома доброј атмосфери. Успео сам да разговарам са Папом о свим главним питањима билатералног дневног реда. Оцењујем састанак као веома продуктиван. Разговарала Олга Липич

У интервјуу за РИА Новости, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије митрополит волоколамски Иларион говорио је о изјави поглавара јерусалимских цркава о опасности по присуство хришћана у Светој земљи. – На иницијативу патријарха јерусалимског Теофила у Јерусалиму је недавно одржана акција у одбрану присуства хришћана у Светој земљи. Неколико дана касније поглавари хришћанских цркава Јерусалима дали су заједничку изјаву на исту тему. Шта је разлог за ову забринутост? – Јерусалим је посебан град, свети град за три религије. Током векова вођени су многи ратови с циљем да се он освоји, било је много борбе и непријатељства. Али резултат овог сложеног процеса није била победа неке стране, већ успостављање одређене равнотеже снага. Многе генерације су претрпеле страдања, а нарушавање равнотеже може довести до тешких последица. Историјски гледано, Јерусалим је подељен на четврти: хришћанску, муслиманску и јеврејску. Јерусалимска Патријаршија већ дуги низ година покушава да оспори нелегалну продају радикалне групе имовине која јој припада у хришћанској четврти код Јафских врата. Фактички, не говоримо само о могућем губитку слободног приступа Светом гробу, путу који се отвара код Јафских врата, већ и о опасности по хришћанско присуство у Јерусалиму. Ово је веома опасан тренд који може довести до губитка статуса кво и постепеног избацивања хришћана из града – колевке хришћанства. Ово је заједнички проблем свих хришћана, не само православних. Зато су Његово Блаженство Патријарха Теофила подржали поглавари свих хришћанских цркава у Светој земљи. – У којој мери ове промене и опасност о којима говорите могу да утичу на Русију и Руску Православну Цркву? – Јерусалимска и Руска Црква заузимају суседна места у диптиху: Јерусалимска четврто место, а Руска – пето. Но, блискост наших Цркава, наравно, не објашњава се овим, већ чињеницом да су се у Русији увек са посебним поштовањем односили према Јерусалимској Цркви, која је прва основана, и која је Мајка свих Цркава, и, наравно, према светињама које су повезане са земаљским животом Господа Исуса Христа, чији је чувар вековима била и остаје Јерусалимска Црква. Традиција ходочашћа у Свету земљу настала је у Русији скоро истовремено са примањем хришћанства. Током векова многи наши преци су тежили да дођу у Јерусалим, да се поклоне Светом Гробу и да посете света места. Руски владари су увек сматрали својом дужношћу да помогну у очувању хришћанских светиња. Тренутна опасност по присуство хришћана у Светој земљи не може да не изазове забринутост у Руској Цркви. У потпуности делимо забринутост јерусалимског патријарха и заједно са њим позивамо израелске власти да учине све што могу да заштите хришћанску заједницу Јерусалима, да се одазову позиву поглавара Цркава Свете земље да се формира посебна зона хришћанског културног наслеђа у Старом граду ради очувања јединственог идентитета хришћанске четврти. Извор: Мospat.ru

Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 20 јула предавање је одржао протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић на тему ”Свакодневни живот хришћана.” Извор: Острог ТВ студио

Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов: Животни пут свих хришћана је хођење за Христом на голготу и саваскрсавање са Њим! У недељу 12. по Педесетници, 17/30. августа 2020. лета Господњег, када наша света Црква савршава молитвени спомен на Светог мученика Мирона, евхаристијским сабрањем у Светосимеоновском храму у Ветернику предстојао је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први. Проти Миливоју саслуживали су: протопрезвитери Борислав Милић и Предраг Билић, протонамесници Бранислав Ђурагић и Игор Игњатов, као и презвитер Лазар Мајсторовић. Својим ангелским служењем благољепију сабрања допринео је ђакон ветерничког храма Мирослав Стојановић. После прочитаних светописамских чтенија, речима надахнуте омилије сабране је поучио прота Миливој, тумачећи еванђелску перикопу о бремену богатства. По новозаветној димензији, сваки онај који се апсолутно посвети Господу Богу, зна се куда иде са Њим – иде са Њим на голготу, јер и Господ Христос је проповедајући своју науку отишао после тога на голготу, на крсно страдање, и то је пут којим сваки хришћанин иде, истакао је прота. Хришћани се управо у Причешћу и кроз Причешће лече од свих болести, од свих зараза, јер је Причешће Лек бесмртности који је потребан овоме свету и човеку, закључио је прота Миливој, осврнувши се на доскорашње нападе на Цркву. Уведени у дужност нови свештенослужитељи – Епархија бачка EPARHIJABACKA.INFO Жабаљ – У недељу 12. по Педесетници, 30. августа 2020. лета Господњег, и молитвеног празновања Светих мученика Мирона и Патрокла, у храму Светога Николаја у Жабљу...

Прогон Хришћана: Лов на Крст Упркос томе, патње Хришћана у Европи и Немачкој скоро никога да не интересују. Ко прогоне Хришћана јавно тематизује тај брзо пада под сумњу да шири антимуслиманске ресентименте а тиме подржава агенду десних екстремиста Од ИН4С - 01/06/2020 09:37 Широм света све више прогоне Хришћане. Ко о томе прича, бива одмах проглашен за десног екстремисту или исламофоба. Но права политичка опасност лежи у прећуткивању. О прогону хришћана се мора причати. Хитно. А зашто ? Зато што се догађа, дан за даном, у пуно региона глобуса. И зато што расте. У 144 земље света Хришћани су због своје вере изложени патњама. Дискриминишу их, протерују. А у многобројним земљама и убијају. И сада, на западни Дан Свете Тројице, само два примера: у Мозамбику, у једном манастиру, су у нападу терориста убијани на десетине хришћана, исто тако у нападима на хришћанска села у Нигерији. Упркос томе, патње Хришћана у Европи и Немачкој скоро никога да не интересују. Ко прогоне Хришћана јавно тематизује тај брзо пада под сумњу да шири антимуслиманске ресентименте а тиме подржава агенду десних екстремиста. Мађарски премијер Виктор Орбан је 2016. основао Државни Секретаријат за подршку прогоњеним Хришћанима, који је до сада више десетина милиона еура исплатио угроженим хришћанским црквама на Блиском Истоку. Орбан се радо инсценира као бранитељ хришћанства – истовремено је у сопственој држави изградио ауторитарни систем. Немачка највећа опозициона партија Алтернатива за Немачку (АфД) је пре две године Бундестагу поднела апел на усвајање. Под називом: “Зауставити и казнити прогон Хришћана” – у ком је захтевала скраћивање развојне помоћи за земље у којима прогоне Хришћане. Овај апел је немачки Бундестаг скоро једногласно одбио. Тема је, значи, отровна. Многима се чини боље да јој се уопште не приближавају, из страха да ће и сами бити стигматизирани. Но, то не помаже. Јер бројеви говоре јасним језиком. Не протекне скоро ни један Ускрс а да током њега негде на свету Хришћани не буду жртве напада: последњи пут у Шри Ланки 2019. Двојица терориста-самоубица су се дигла у зрак и убила 253 човека: највећи део њих за време литургије у једној цркви. На Блиском Истоку су још до пре 100 година око 20% становништва били Хришћани. Данас једва да прелазе 4%. “Нестајање” Хришћана се драматично убрзало у деведесетим годинама XX века. 1990 године је у Ираку живело још 1,4 милиона Хришћана: данас их нема више од 150.000. У Палестини су палестински Хришћани сада сведени на 2% становништва: до пре неку годину их је било више од 11%. После 2011 и устаничког “Арапског Пролећа” против дугогодишњих арапских диктатора је притисак на хришћанске заједнице у скоро свим арапским државама појачан, посебно у Египту, Сирији, Ираку и Либији. Не, није тачно да је само радикални исламизам крив за ову потресну ситуацију, како популисти радо желе да верују. Прогонитељи Хришћана имају пуно лица. Комунистички режим Северне Кореје хапси и мучи Хришћане: довољно је за дугогодишњи затвор да само поседујете Библију. У Кини је комунистичка влада, како јавља британски “Гардиjан”, срушила на стотине цркава. У појединим деловима Индије Хришћани морају да рачунају да ће их прогонити а у супер-католичком Мексику су Хришћани сталне мете картела дроге, јер су свештеници Христови често једини, који се тамо боре против кокаинске мафије. “80% свеукупног религиозно мотивисаног насиља на свету је усмерено против Хришћана”, написао је Philip Mounstephen , бискуп енглеског Труроа, у 2019 објављеном истраживању о прогону Хришћана. А истраживање је обавила једна институција, коју ама нико не може да осумњичи да гаји религиозни, а посебно не хришћански радикализам: Британско Министарство Спољних Послова. Немачка Савезна Влада на свој начин је реаговала на све јачи прогон Хришћана: 2018 је основала Повереништво за религиозне слободе у свету. Које од тада чули нисмо. Понекад се ето гласну и политичари, који и нису десница: после масакра над Хришћанима у Сри Ланки је Волкер Каудер, тадашњи председник клуба посланика ЦДУ у Бундестагу, упозорио да постоји “све јачи прогон Хришћана у целокупном простору Азије”, а посланик Зелених у ЕУ-Парламенту Свен Гиеголд је констатовао да је слобода исповедања вере за Хришћане у пуно делова света угрожена. Бискуп Mounstephen је у свом извештају подцртао да њему није био интерес да уздигне на пиједестал мучеништва Хришћанске жртве а да друге прогоњене заборави, него да пре свега покаже кршење фундаменталног људског права: права да верујете или не верујете у Бога. А све бројке показују да је то право највише ускраћено Хришћанима. Кукавичлук Запада Орбан и АфД су -ако ко хоће то тако да види- само два актуелна разлога зашто ова тема, и поред све драматике, није стварно присутна у свести грађана Европе. Постоје и други, пуно дубљи разлози. Насилна колонијализација великих делова света је обављена под знаком Крста. Чега се многи и даље живо сећају, па Хришћане доживљавају и даље као освајаче и потлачиваче. Ко онда помене прогон Хришћана, томе брзо опале шамар да су они спалили Ђордана Бруна, имали срамотну Инквизицију, индигене народе Латинске Америке покрстили мачем и огњем те да су свеукупно веру у “правог” Бога повезивали са “правом” на људскост. Хришћанска црква је током векова била просто прототипни потлачивач. Регистар њених греха је подуг. И врло га се брзо цитира – само да би се пренебегло увидети да су данас и у овом моменту Хришћани свуда пре свега једно: жртве. А постколонијални и постимперијални осећај гриже савести пуно Европљана, особито оне са левице, чини тотално слепим за ову чињеницу. Та новоевропска култура стида често иде руку под руку са игнорисањем ситуације хришћанства у садашњости. Па смо формулисали тест-питања: коју боју коже има типични Хришћанин ? Већина Немаца на ово одговара: белу; на питање којем социјалном сталежу припада већина Хришћана, Немци одговарају: принципијелно добростојећима. Оба одговара су погрешна: од 2,3 милијарде Хришћана на свету већина је тамнопута и сиромашна. Хришћанство је данас пре свега феномен глобалног Југа, али већина Немаца и Европљана га и даље сматрају за европску, западну религију. Истовремено, кад Хришћане у другим земљама прогоне, то се не доживљава као удар на сопствене, европске културалне корене. Rupert Short аутор књиге “Christianophobia“ наводи и друге разлоге за ову игноранцију: “Разлог зашто западна јавност не жели ништа да чује о прогону Хришћана је врло прост: млади хришћани у Европи и УСА нису “радикализирани” а прогоњени Хришћани не одговарају на прогоне терористичким насиљем.” Судбина пакистанске Хришћанке Асиа Биби је карактеристичан за кукавичлук Запада: једна сиромашна жена, која се на сеоском бунару посвађала са муслиманкама а потом од њих била оптужена за бласфемију. Што је у Пакистану капитални злочин, за који пада глава: Асиа Биби је 2010 осуђена на смрт. Каменовањем. 8 година је седела у казамату: у самици. Кад јој је 2018 Врховни Суд Пакистана укинуо смртну казну је исламистичка светина изашла на улице главног града и захтевала да она буде убијена. Влада је попустила али Биби је већ била успела да отпутује у једну западну државу. Сем редовних исламофоба, судбина ове жене на Западу дуго није интересовала скоро па никога. Чинило се да многи мисле да ће изазвати верски рат само ако буду и причали о њој и сличним случајевима. Истина је сушта супротност: ко о прогону Хришћана ћути, ко га одговорно не тематизира, тај зазива политичку опасност. Јер: прогон Хришћана није само питање људских права, оно на драматични начин мења суседство Европе. Кад ми, Европљани, говоримо о “муслиманском свету”, мислимо у првој линији на Блиски Исток. Тамо се налази колевка хришћанства. Оно је вековима било интегрални део Блиског Истока – и то је још увек. Али ако застрашивање и прогони буду даље овако ишли, брзо ће бити реализован циљ терориста “Исламске Државе”: хришћанство ће нестати са Блиског Истока – а сећање на историју Хришћана у региону ће у неком моменту ишчилети. Свет ће онда изгледати онако, како то екстремисти желе: свет религиозних сфера, које наводно не могу да битишу у суживоту. Аутор: Ulrich Ladurner, шеф-коресподент Die Zeit за ЕУ, Брисел Превод: Мирко Вулетић Извор: www.zeit.de

Шта је то Акатист, које место има у животу православних хришћана, када се служи, како се служи, коме је све посвећен, слушаоцима нашег радија за Васкршње празнике појашњава протосинђел др Клеопа (Стефановић), старешина Саборног храма св. Николаја Мирликијског у Сремским Карловцима и професор Богословије Светога Арсенија Сремца у овом граду. Звучни запис разговора Замолили смо о. Клеопу да посебан акценат стави на Акатисте посвећене Господу и Спасу нашему Исусу Христу, Победитељу смрти. Извор: Радио Слово љубве

Објављена је још једна научна монографија ђакона др Александра Прашчевића под насловом Дијалог између православних хришћана и муслимана. Књига Допринос патријараха српских Димитрија, Варнаве, Гаврила и Викентија дијалогу са муслиманима (1920-1958) је изашла у издању Епархије рашко-призренске. Аутор је до сада објавио три научне монографије на исту тему: 1. Допринос Патријарха српског Германа дијалогу са муслиманима (1958-1990), 2. Патријарх Павле о исламу и муслиманима (1990-1997), 3. Допринос Патријарха српског Павла дијалогу са муслиманима (1998-2009). Спис ђакона др Александра Прашчевића „Дијалог између православних хришћана и муслимана. Допринос патријараха српских Димитрија, Варнаве, Гаврила и Викентија дијалогу са муслиманима (1920-1958)“ представља научну монографију коју је аутор написао у склопу постдоктората на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну под менторским руководством проф. Ангелики Зјака (Angeliki Ziaka). Поставивши као предмет свог научног истраживања допринос патријараха српских Димитрија, Варнаве, Гаврила и Викентија дијалогу православних хришћана са муслиманима у временском периоду од 1920. до 1958. године, а тиме и њиховом суживоту на Западном Балкану, аутор се нашао пред нимало лаким задатком будући да се тема хришћанско-муслиманског дијалога у наведеним оквирима први пут обрађује на научној основи, што је без сумње условило изузетан истраживачки напор на плану консултовања адекватних архивских извора и рецентне литературе. Монографија је структурно подељена на увод, четири поглавља и прилоге иза којих следи адекватно развијена библиографија. У првом поглављу, које је посвећено речи и делу патријарха српског Димитрија, аутор кроз више потпоглавља показује његов напор да у периоду од 1920. до 1930. године, дакле у првој поратној деценији, обнови међуверски суживот у највећој могућој вери, вођен максимом „Један је Бог“, при чему аутор констатује да је патријархов труд добио свој одзив у сличном поступању муслиманске стране што се симболично најбоље одсликало кроз целив покојном Патријарху од стране једног хоџе. Ауторов смисао за уочавање и истицање битног у говору и деловању српских патријарха на плану унапређења дијалога православних хришћана и муслимана, мада присутан у целом делу, посебно је дошао до изражаја у другом поглављу монографије у ком су изложени напори патријарха српског Варнаве у периоду од 1930. до 1937. године да се очува и уздигне крхка верска трпељивост између православних хришћана и муслимана. Са великом пажњом и са осећајем за детаљ обрађена је међуверска мисија патријарха Варнаве, а посебно његова посета Босни, Херцеговини и Далмацији. Поглавље се завршава приказом опроштаја муслиманâ са православним патријархом Варнавом који сликовито сведочи о вредности његових уложених напора. Вероватно најделикатнији период када је реч о односима, а не само дијалогу православних хришћана и муслимана јесте период од 1938. до 1950. године када је на челу Српске Православне Цркве био патријарх српски Гаврило. Било је то не само време страшног, незапамћеног покоља православних хришћана на овим просторима, већ уједно и време које је давало прилику обема верским странама за исказивање човечности према сабраћи друге вере. Вибрантност трећег поглавља које је аутор посветио овом периоду изразито је појачана чињеницом да је након Другог светског рата наступио изузетно тежак период за све верске заједнице у Југославији услед изразито антирелигијског става и прогона свих верника од стране комунистичких власти. Аутор са великим умећем показује адаптивност Српске Православне Цркве и њеног врха изазовима времена у коме се она нашла заједно са својим верницима, прихватајући братство и јединство као не само државни, већ и као општедруштвени постулат уз јасан позив на међуверску толеранцију. Коришћена историјска грађа сведочи о плодоносним сусретима патријарха Гаврила са муслиманским представницима током његових посета Добоју, Сарајеву, Прибоју, али и о сложеним односима између православних хришћана и муслимана у окупираној Босни и Херцеговини, те о стању у хришћанско-муслиманским односима у епархијама бањалучкој, зворничко-тузланској, дабро-босанској, захумско-херцеговачкој и горњо-карловачкој. Аутор је посебно поглавље са правом посветио политичкој димензији хришћанско-муслиманских односа у Босни и Херцеговини током Другог светског рата, као резолуцијама босанско-херцеговачких муслимана које се тичу положаја православаца. Последње поглавље у књизи посвећено је миротворној улози патријарха српског Викентија у периоду од 1950. до 1958. године као веома великог борца за верску толеранцију који је због тога са правом назван помиритељем хришћана и муслимана. Посебан и уједно веома важан део ове монографије чине Прилози у којима су дати први радови у нас на тему блискости и супростављености хришћанства и ислама, као и на тему толеранције, али и потресна сведочанства о „реметилачким факторима“ у хришћанско-муслиманским односима током Другог светског рата. Израда ове монографије је за сваку научну похвалу не само услед њеног постигнућа на плану постављених научних циљева да се што објективније осветли православно - муслимански дијалог на највишем нивоу, већ и услед њеног постигнућа на плану осветљавања оних речи и поступака српских патријарха који су градили мостове братства међу православним и муслиманским верницима као важног друштвеног циља. За сваку похвалу је и то што ова монографија настаје у времену када је написано можда и превише текстова о томе шта све православце и муслимане дели, а премало оних који указују не само на тренутке, него и на модусе њиховог зближења. У том смислу ова изванредна монографија др Александра Прашчевића представља не само пун погодак у погледу испуњавања празнине у нашој научној ризници када је реч о теми православно - исламских релација, већ и у погледу давања примера какве теме нам требају данас ако хоћемо да идемо стопама наших мудрих верских вођа какви су били патријарси Димитрије, Варнава, Гаврило и Викентије. Књигу најтоплије препоручујем за објављивање и читање уверен да је она велики допринос не само у богословским, већ и у друштвеним и историјским наукама. Др Драган Симеуновић, редовни професор Факултета политичких наука Универзитета у Београду Извор: Инфо-служба СПЦ

У емисији Пирг у уторак, 31. марта 2020. године говорили смо о искушењима са којима се православни хришћани суочавају у току ванредне ситуације. Наш саговорних на ову тему је протојереј Зоран Филиповић, старешина храма Светог Николаја Мирликијског Чудотворца у Нишу. ОВДЕ ПОСЛУШАЈТЕ Радио глас

У оквиру циклуса разговорâ са архијерејима Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве, у Великопосном броју "Православља" (бр.1271. 1. Марта 2020) објављен је разговор са Његовом Преосвештенством Епископом брегалничким и мјестобљуститељем битољским г. Марком. Са преосвећеним Владиком разговарао је катихета Бранислав Илић, сарадник Новина Српске Патријаршије. Разговор у /pdf/ формату *На почетку нашег разговора лепа је прилика да наше читаоце упознате са облашћу којом духовно управљате, али и са свим детаљима у погледу црквеног живота у повереној Вам епархији која је саставни део Охридске Архиепископије СПЦ? Најпре би хтео да Вам се захвалим на прилици да кажем неколико речи за Ваш цењени лист „Православље” верујући да ће то бити на духовну корист читаоцима. Наша Епархија брегалничка обухвата источни и североисточни део Северне Македоније са седиштем у граду Штипу. Недалеко од града налази се стари град у рушевинама – Баргала, који датира из IV века, по Христа, и који је још тада био епископско седиште. Град Штип, као епископско седиште, био је и када је територија данашње Северне Македоније ушла у састав Српске Православне Цркве, 1920 године. Тада су се формирале три Епархије: Скопска, Охридско-битољска, где је неколико година столовао и Свети Владика Николај охридски и жички, и Злетовско-струмичка, са седиштем у Штипу. После не благословеног, самовољног и насилног одцепљења те трију Епархија 1967. у т.з Македонску Православну Цркву, од стране Епископата у тадашњу С.Р. Македонију, наступио је раскол на овој територији. Све помесне Православне Цркве су прихватиле то стање и прекинули су саслуживање са Епископима и клиром поменуте расколничке цркве. На жалост то стање је предуго трајало, а још и није у потпуности промењено, тако да је нанело и наноси велику духовну штету народу који је живео и живи на овој територији. Тада се десила и реорганизација Епархије и настало је више њих. Тако је, Злетовско-струмичка Епархија подељена на два дела и настале су: Струмичка, са седиштем у граду Струмици и Брегалничка са седиштем у Штипу. Названа је брегалничком јер се простире у свим градовима кроз које протиче река Брегалница и још неколико градова који се налазе у близини. Када је наш Архиепископ охридски и Митрополит скопски Г.Г. Јован ступио у јединство са Српском Православном Црквом, а преко ње и са свим Православним Црквама у свету, 2002 године, тада као Митрополит Велески и Повардарски, после 35. година поново је успостављена канонска Црква на овој територији. На велику жалост, из политичких разлога, то није било прихваћено од стане државне власти у Р. Македонији, па зато су започели жестоки прогон на Архиепископа охридског Г.Г. Јована, и на све клирике, монахе, и вернике који су стали уз њега. Том прогону, који се још није у потпуности завршио, кумовали су и Епископи који су остали у расколу. Верујем да су широј јавности познате монтирани судски процеси против канонске Цркве и вишестуког затварања Архиепископа охридског Јована, „вешто” манипулисатње са народом преко електронских и писаних медија, од стране власти и расколничке јерархије у Р. Северној Македонији. Али, Божјом помоћи, и поред оваковог стања, где немамо приступ до храмова и манастира, одакле су нас полицијом насилно избацили, иако, дакле, служимо Литургију у приватним кућама и становима наших верника, можемо да кажемо да прогонитељи нису успели да изманипулишу сав народ, па добар део тог народа окупља се у канонској Цркви на Литургији. Конкретно у нашој Брегалничкој Епархији имамо само једно богослужбено место у Штипу и то јесте проблем што, за сада, немамо у свим градовима богослужбена места, али најупорнији, путују и по стотинак километара да би дошли на богослужења у канонску Цркву. *Какво је Ваше искуство у конткату са младим људима: да ли је данашња развијена технологија претња у креирању аутентичних и јединствених међуљудских односа? Какав је њихов однос према богослужењима? Недавно сам био на једном симпосиону где је, међу теолошким и научним темама, била и тема о т.з. четвртој индустријској револуцији. То подразумева најновија достигнућа у области нанотехнологије и роботике. Ми живимо у том времену. Као што су изуми: парна машина, струја и електроника донели велику промену на свим нивоима човековог живота и можда утицали на међуљудске односе, тако и ова најновија технологија врши велики утицај на човека. Моје скромно мишљење је да се све може употребити на корист човека, али и злоупотребити. Развијање и унапређење технологије није зло само по себи. Ја то не видим као претњу, јер претња би значило да се та ствар може употребити само на зло. Скепса да људи прихвате неку нову технологију, јавља се јер је то нова ствар и непозната за њих. На пример, ми смо се родили у времену када је телевизија и струја била нормална ствар, док је то за наше дедове и баке била ђавоља ствар. Оно што је евидентно у нашем времену је да људи, навикнути на брзи начин живота, губе стрпљење као врлину и све хоће сада у овом тренутку. Многе ствари, помоћу технологије су нам доступне на длану у тренутку када пожелимо, али оно што не може ни једна технологија да замени јесте духовност и тај аутентични међуљудски однос. Било је интересантно питање на том симпосиону, где сам недавно био: Може ли да се, помоћу технологије, у једну машину убаце Библија и све поуке светих отаца, па кад човек има неки духовни проблем, само да укуца свој проблем и да му машина избаци неки савет који ће му решити тај проблем? Одговор је био да је лако убацити у машину Библију и поуке светих отаца, али да технологија не може заменити духовника. Јер сваки човек је оригинална личност, непоновљива и да духовни напредак личности не зависи само од савета, него, много више, од личног искуства са Живим Богом у литургиској заједници. Сматрам да ће, неминовно, доћи до презасићења технологијом и чевек као и увек ће пожелети оно што не може ни једна технологија да му дâ, а то је духовност. Свакако ће човек умети да направи разлику између своје материјалне и духовне потребе, јер су те духовне потребе део њега и тешко их је игнорисати. Можда на неко време може и да се игноришу, али се човек увек враћа њима. Млади људи који долазе редовно на Литургију, а има их, хвала Богу, већ праве ту разлику и нормално користе технологију незабораљајући духовност. *Будући да се Ваша епархија налази у области у којој је реч Божју проповедао Свети Владика Николај (Велимировић), замолио бих Вас да поделите са нама неку драгоцену причу о Светом владици Николају која је везана за време његовог архипастирског служења у Охридској архиепископији? Свети Владика Николај је био изузетна личност и за нас је велики благослов што је он службовао у нашим крајевима. Био је Епископ охридски и охридско-битољски између два Светска рата и оставио неизбрисив траг. Написавши чувени „Охридски Пролог”, и ненадмашне савремне псалме „Молитве на језеру”, као и много других, више или мање познатих дела. Најважније је било то што је био стално са народом и народ га је волео. Својим примером је сведочио праву веру и био је, на неки начин, ненаметљиво наметљив. Вероватно има много лепих прича из тог времена које и не знамо, али ето сада ми на у долази један догађај који се десио када је Свети Владика Николај дочекао српског краља у Охриду. Био је, ваљда, пост, а људи који су били задужени да спреме ручак, у жељи да што лепше дочекају краља, испекли су прасе. Када је Свети Николај видео то прасе на трпези, узео га и бацио кроз прозор са речима: „Поред чувене охридске пастрмке ви дочекујете краља са једним обичним прасетом”. Дакле није поменуо пост, да не би увредио људе како не знају о посту, а с друге стране је похвалио охридску пастрмку као лепше и частније јело од прасетине. *Драги Владико, да ли смо ми као народ свесни величине светитељâ из рода нашега, и да ли на исправан начин следимо њихов светли пример и ходимо оним спасоносим путем којим су они ходили? Светитељи су људи које је Црква истакла посебним епитетом да нам буду путокази кроз времена до вечности. Чак и у времену у коме су живели, ходали су земљом, али неба су се држали. Управо то их је учинило да буду наши светли примери кроз векове. Њихов спомен Црква брижљиво чува. Следујући нихов пример и подржавајући њихов живот, ми, уствари, подржавамо Христа јер су они подржавали Њега. Било је времена када су људи мање обраћали пажњу на те светле примере, али, као што сам рекао, дошло је до презасићења од материјалних ствари и људи се све више враћају Цркви следујући оним светлим примерима које је Црква овенчала са епитетом – Свети. Мој је утисак да се народ све више враћа Цркви и духовности. Остаје само да се то артикулише на неки начин, да не буде то из помодарства, већ заиста један повратак са покајањем и исконском жељом за Царство небеско, као што су били и Светитељи. *У последњих неколико година видно је смањен број младих људи који се уписују у наше богословије, па чак и на богословске факултете. Како гледате на овај податак? Православна Црква је одувек била ненаметљива у свом деловању. Ја верујем да призив на службу у Цркви није само посао Епископата и свештенства, већ првенствено Божја ствар. Бог призива људе за службу у Цркви, а ми то треба да координирамо. Да упоредим ово са нашим стањем у Охридској Архиепископији. Када смо изашли из раскола и ступили у јединство са Српском Православном Црквом, једино је наш Архиепископ био у свештеном чину, и око њега тек неколико људи, који су се бројали на прстима једне руке, који су студирали теологију и спремали се за службу у Цркви. Није било лако на почетку, јер се служило само на једном месту у целој Охридској Архиепископији. Али је Бог у своје време, испитавши стрпљење и пожртвованост нашег Архиепископа Јована, призвао још свештеника и монаха који су прихватили тај призив и у једно тешко време подржали Архиепископа Јована и приступили Охридској Архиепископији. Дакле, сматрам да Бог никад неће оставити своју Цркву иако нам се чини да у неком периоду има дефицита од делатника на њиви Господњој. Будимо стрпљиви и сведочимо веру нашим животима и Бог ће у своје време да призове делатнике на своју њиву. *Преосвећени Владико, Ви сте дипломирали на Аристотеловом универзитету у Солуну. Каква су Ваша сећања из студенстких дана проведених у граду чији је патрон Свети Великомученик Димитрије мироточиви? Знање и искуство које сам стекао на студијама у Солуну су непроцењиви. За мене је било велики благослов што сам имао ту могућност да живим неко време у граду где је, како сте поменули, патрон Свети Великомученик Димитрије. Али из Солуна су и Света браћа Ћирило и Методије, који, за нас Словене, имају посебан значај као наши равноапостолни учитељи и просветитељи. Ту су и мошти Светог Григорија Паламе, који се у своје време баш у Солуну истакао са учењем о исихазму и божанским нествореним енергијама. Више пута сам служио Литургију и био сведок величанствене прославе патрона града, Светог Великомученика Димитрија, која траје недељу дана. Тих неколико година ће ми остати у најлепшем сећању. *Који би био Ваш савет младим људима који своју љубав према Господу и Цркви Његовој желе да пројаве изучавањем речи Божје на неком од богословских училишта? Изучавање теологије је неисцрпно море благодати Божје. Нека то море буде мотив свима који желе да изучавају реч Божју, имајући увек на уму и одговорност која иде са стеченим знањем. Коме се више даје, и више ће се тражити од њега. Да принесемо најпре себе Богу. Саможртва је неопходна да бисмо стекли неко знање, поготово теологошко. А теологија, управо, за пример узима Жртву Христову, која нас води ка Богопознању. *На крају, замолио бих Вас да упутите једну пастриску поуку читаоцима „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије. Налазимо се на прагу свете Четиридесетнице – Великог поста. Крећемо на пут ка Васкрсењу. Али да бисмо дошли до Васкрсења потребно је да прођемо кроз голготу. Носимо свој крст стрпљиво и са смирењем, онако како нам је наш Господ Исус Христос показао. Да удвостручимо молитве у овом периоду, сећајући се наше грешности и наше немоћи да се без Бога уздигнемо од грешног стања у коме се налазимо. И увек да устајемо и да идемо даље ка Васкрсењу без обзира на то колико смо пута пали. Не заборавимо да је Литургија централни догађај у животу Православних хришћана јер се ту догађа обожење човека. Само на тај начин можемо да изађемо као победници над искушењима и да дођемо до вечне заједнице са нашим Богом. Наоружајмо се, дакле, стрпљењем и љубављу према Богу и ближњима, тражимо опроштај и праштајмо, како би се духовно изграђивали и тако уобличавали у себе лик Божји. Христос је рекао, а то је увек понављао и наш блаженопочивши Патријарх Павле, па ћу и ја тим речима завришити „Ко претрпи до краја тај ће се спастиˮ. Разговарао: Катихета Бранислав Илић Извор: Православље

Папа Фрања је у четвртак 13. фебруара 2020. примио у аудијенцију митрополита Илариона, председника Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије. Уочи сусрета с Папом, митрополит се у разговору за радио Ватикан осврнуо на културне и друштвене пројекте, четири године после сусрета папе Фрање с патријархом Кирилом у Хавани, и изразио забринутост Руске Православне Цркве због прогона хришћана у свету. Уз кардинала Курта Коха, председника Папскога савета за неговање јединства хришћана, говорио је на конференцији и присуствовао концерту одржаном на тему „Светитељи – Знаци и семе јединства“. У Ватикану га је примио папа Фрања, а поподне је митрополит представио превод књиге „Смрт и васкрсење“, последњи том из серије под насловом „Исус Христос. Живот и учење“. Пре сусрета са Папом, а на крају састанка Мешовите комисије која се састала у Ватикану и размотрила културне и друштвене пројекте на којима две Цркве раде већ четири године како би оствариле главне садржаје Заједничке изјаве коју су у Хавани, 12. фебруара 2016. године, потписали папа Фрања и патријарх Кирил, митрополит Иларион је разговарао с новинарком радио Ватикана. Он је најпре казао да град Рим повезује са светим апостолима Петром и Павлом; стога – како је рекао – сваки пут кад дођемо овамо, настају посебни осећаји, јер готово можемо додирнути стару повест хришћанства. Али, истакао је, повест хришћанства се наставља, ми смо њезини учесници и, штавише, ствараоци те повести. Тачно пре четири године у Хавани се папа Фрања сусрео с патријархом Кирилом, подсетио је митрополит, и то је био први сусрет у историји једнога римског папе и московског патријарха. Ми тај сусрет сматрамо историјским, не само зато што је био први те врсте, него зато што је отворио потпуно нову страницу у односима између Руске Православне Цркве и Римске Католичке Цркве, напоменуо је и додао да је задатак Мешовите комисије применити у животу оно што су рекли и договорили се Папа и Патријарх, а у овом тренутку њихов рад се темељи на културној сарадњи и сарадњи у мешовитим друштвеним пројектима. Митрополит Иларион је потом посебно споменуо сарадњу у хуманитарним пројектима на Блиском истоку и напоменуо да је њихов приоритет пружати помоћ деци у Сирији која су у сукобима тешко телесно озлеђена те остала без руке или ноге. Реч је о врло слојевитом и скупом пројекту будући да нам циљ није само дати им протезу, него и организовати целокупну рехабилитацију која ће помоћи тој деци да се поновно укључе у друштво – истакао је митрополит. Желим да управо такви пројекти буду у средишту наше сарадње, пројекти који пружају помоћ онима који пате, болеснима, а посебно деци, јер верујем да су управо такви пројекти остварење онога што су Папа и Патријарх рекли током њиховог сусрета на Куби, али и онога што Спаситељ Исус Хистос тражи од нас католика и православних, навео је Високопреосвећени. На питање да ли је стање на Блиском истоку, за који папа Фрања наставља упућивати апеле, разлог забринутости и за Руску Православну Цркву, митрополит Иларион је напоменуо да Руска Православна Црква у потпуности дели Папину забринутост, и то је – по његовим ријечима – био главни разлог Папиног и Патријарховог сусрета одржанога пре четири године. На Блиском истоку се практички проводи геноцид над хришћанима, истакнуо је и приметио да медији и политичари са Запада дуго нису то хтели видети и говорити о тому. Управо су Папа и Патријарх били међу првима који су упозорили да је такво стање опасно, и покушали су привући пажњу светских медија. Морамо учинити све могуће како бисмо очували присуство хришћана на Блиском истоку, казао је Високопреосвећени. Осврнувши се пак на тему конференције, „Светитељи – Знаци и семе јединства“, митрополит је казао како сви добро знамо да грех раздваја, а светост уједињује. Обе наше Цркве имају столетну историју мучеништва, а могу рећи да је XX столеће било столеће мученика за милионе верника, католичких и православних – приметио је. Будући да се прогони хришћана настављају, а стручњаци кажу да је хришћанство највише прогоњена религија, иако је најраширенија, мислим да је све више потребна сарадња између католикā и православних. Ја ту сарадњу називам „стратешким савезом“ између католикā и православних. Тим изразом желим рећи да не можемо данас решити све богословске и еклисиолошке проблеме, али ништа нас не спречава да заједно радимо и да се осећамо савезницима и пријатељима. За то нам није потребан никакав теолошки договор или компромис, па ни црквено јединство, него само добра воља. Морамо схватити да је будућност хришћанства у нашим рукама, нагласио је митрополит Иларион. Извор: Инфо-служба СПЦ

У вечерашњој Катедри емитујемо предавање о хришћанским мученицима ране Цркве, које је 04. фебруара 2020. године у Вазнесењској цркви у центру Београда одржао ђакон мр Бошко Савић, професор Богословије светога Саве у Београду и парохијски ђакон Вазнесењског храма. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

Oкo 2, 4 милијарде хришћана на свету прослављају Божић 25. децембра и 7. јануара. Око 1,3 милијарде католика, англикана, протестаната и неких православних прославиће празник Рођења Христовог 25. децембра. С друге стране, Руси, Срби, Украјинци, светогорци, Копти, Етиопљани и Јермени прослављају Божић према јулијанском календару 7. јануара. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Схиархимандрит Илија (Ноздрин), духовник братства Оптине пустиње, посетио је Псковску митрополију и учествовао у литургији 26. новембра у катедралном храму Свете Тројице града Псков. У поучном слову бројним свештенослужитељима и народу Божијем, познати духовник је нагласио да само молитва православних хришћана одржава сав свет: "Ми се заједно молимо и та молитва спасава овај свет. Молимо се - и Господ ће помиловати нашу отаџбину и читаву планету." У току посете епархији схиархимандрит Илија обишао је Свето_Успењски Псковско-Печорски манастир и друге светиње псковске земље, преноси портал православие.ру.

Европско друштво жена у теологији (ESWT) одржало је четвородневну конференцију под називом „Род, раса, религија: де/конструкција режима не/видљивости“ (12–15.9.2019) на Факултету теологије и религијских наука Католичког Универзитета у Лувену. Једна од говорница била је и Тереза Форкадес. Тереза је бенедиктинка и доктор медицине и теологије. На пољу теологије првенствено је препозната као феминистичка теолошкиња која заговара женско свештенство и право на контрацепцију и абортус. Такође се изјашњава и као политичка активисткиња у борби за независну Каталонију. Њену контроверзност потврђује чињеница да је Ватикан 2009. тражио да јавно потврди сагласност са учењем Римокатоличке цркве. Док ужива потпуну подршку свог сестринства, које је сматра Божијим даром, и осталих становника Каталоније, својим ставовима стекла је опоненте у Римокатоличкој цркви и изван ње. Волели је или не, не може се порећи да је реч о једној изузентно харизматичној личности која изгледа неустрашиво пред микрофоном. С обзиром на тему Терезиног излагања, разговарали смо о међурелигијском дијалогу. Особа на чију се теорију ослањате када је у питању међурелигијски дијалог је Џон Лок. Можете ли укратко да нам објасните његову идеју „неутралности државе“? То је, између осталог, значило да држава нема право да просуђује која религија је „боља“. Па ипак, та неутралност није се темељила на уверењу да су све религије једнаке. Постоје оне које су насилне, деградирају неке људе и сматрају да жене треба да буду подређене мушкарцима. Наравно, и Католичка Црква је имала моменте у историји када је делила овакво мишљење, али добро је да данас препознајемо то као нешто што није добро. И поред тога и данас постоји овакво разумевање хришћанства. Да ли желим да кажем да је оно исправно? Не, желим да ми буде дозвољено да критикујем и изнесем своје мишљење. Потребан нам је теоријски оквир који нам дозвољава да се сукобимо. Увек треба да имамо ту могућност, а држава, наравно, мора да зна да насиље није решење. Може се рећи да понекад секуларни дискурс захтева од теолога и припадника различитих религија да релативизују своја уверења и основне религијске принципе како би могли да разговарају једни са другима. Да, чини се да је тако. Међутим, најбољи дијалози које сам имала били су са муслиманском теолошкињом која је професорка исламских наука у Великој Британији. Имале смо предиван семинар, управо из разлога што она верује да су њена убеђења и њена религија најисправнији, док, са друге стране, ја верујем да имам додир са Богом кроз Христа и то не може да се релативизује. Разговори са искреним верницима, онима који су доследни у својим веровањима и који негују своја искуства Бога, су за мене најбољи међурелигијски дијалози. Не сматрам да мора да се релативизује оно у шта се верује да би се такви дијалози постигли. Да, јер је у овим случајевима реч о основним премисама наше вере. Управо. Ја не могу да кажем да Христос спашава хришћане. Не! Он спашава свет. Ако ми одузмеш то, шта ми онда остаје? Верујем да је Исус Спаситељ света. Ако наиђем на некога ко не мисли исто, то је у реду, хајде да разговарамо. Управо кроз тај разговор, барем према мом досадашњем искуству, долазим до бољег разумевања Христа као универзалног Посредника. Дакле, није бескорисно за мене да разговарам са људима који верују другачије, али не започињем тај разговор с убеђењем да Исус спашава само хришћане, већ све људе. Да ли мислите да такав приступ може бити увреда за припаднике других религија? Не би требало да буде. Уколико друга страна приступа разговору са својим убеђењима, онда нема места за „повређена осећања“, то желите да кажете? Тачно. Такође, морамо направити разлику између идеје Бога и самог Бога. Моја идеја Бога и Бог нису исто. Бог је Бог, а моја Црква и ја можемо само имати идеје о Богу и Његовом откривењу. Али све то, прелепо и проблематично у својим нијансама, је ништа у поређењу са оним ко Бог јесте. Стога, наравно да могу да оставим простора за друге људе и њихово схватање Бога. Помињали сте термине „othering“ и „otherness“. Објаснили сте да је „othering“ негативан појам који означава одвајање од другог у хијерархијском смислу. Он је други, јер није (довољно добар) као ми. „Оtherness“ је позитиван термин, у смислу љубави према другом упркос томе што је различит од нас, или још боље, баш због тога што се разликује од нас. Да ли бисмо могли рећи да је проблем релативизације религијских убеђења негирање различитости (otherness)? Апсолутно сам сагласна. Релативизација води до хомогенизације, али нама је потребно да се међусобно разликујемо и те разлике треба да буду снажне разлике. Ја верујем да је мој поглед на свет исправан, следствено томе, твој није. Али то уопште не мора да буде проблем, јер то су само погледи на свет. Стварност је већа од наше концепције стварности и наших погледа на свет. Оно што нам је потребно је смирење да то признамо. Извор: Теологија.нет

Сви знамо да на Светој Гори данас постоји двадесет царских стваропигијалних патријарашких лаври тј. манастира. Такође знамо да је некада у историји Свете Горе тај број био знатно већи. Ко год је долазио до копнене границе Свете Горе, видео је остатке манастира Зиг (данас изван граница Свете Горе), у коме је један период свог монашког живота провео и Свети Атанасије Атонски, оснивач Велике Лавре. До велике шизме западних хришћана (1054) на Светој Гори су постојале и монашке насеобине западних хришћана. Најпознатији је италијански бенедиктински манастир Пресвете Богородице, познат под именом Амалфићански. Добио је име по италијанском граду Амалфи. Дуго се веровало да су ови манастири запустели одмах након западног отпадништва од православља. Сулудо је замишљати да су ти монаси одмах 1054. године спаковали своје ствари и отишли назад у своје крајеве. Свако ко је живео на Светој Гори зна да је Света Гора отаџбина свим светогорцима без обзира на њихово телесно порекло. Једини логични ток живота братије ових манастира био би да су живели мирно до свог изумирања, али да нису више имали подмлатка из својих крајева. Доказ таквом размишљању налази се и у архиви Велике Лавре где се налазе документи у којима се помиње Амалфићански манастир, као активан, све до 1287. године када је прешао у власништво Велике Лавре. У документу о обнови манастира Ксенофонта из 1087. постоји потпис монаха Димитрија игумана Амалфићанског манастира. На повељи солунског метоха манастира Пантелејмона из 1169. појављује се потпис на латинском игумана манастира Свете Марије Амалфијске. У књигама о Светој Гори, из прве половине двадесетог века, помиње се манастир Франкокастро са локалитетом изван данашње границе Свете Горе. У новијим издањима овог манастира више нема, а на његовој локацији је сада уцртан древни грчки манастир Зиг!? На данашњем ватопедском имању се налази остатак још једног италијанског манастира, који је постојао до шизме. Манастир се звао Калеци (или Collegio). Пирг некадашњег светогорског манастира Калеци, данас је познат под именом Колицу. Обновљен је у 14. веку у време Јована Кантакузина. Према предању овај манастир су основали чланови племићке породице Калеци из Манија. Извор: Светогорске стазе

Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 20 јула предавање је одржао протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић на тему ”Свакодневни живот хришћана.” Извор: Острог ТВ студијо

У недељу, 30. јуна 2019. године, предавањем под називом "Новозаветна Пасха и идентитет хришћана" које су одржали Стеван Јовановић и Вук Јовановић, завршен је пролећни циклус предавања Разговори о вери у конаку Капеле Свете Петке.

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Свете Петке на Гостиљу мартинићком. На почетку богослужења Владика је замонашио послушницу ове обитељи Марину и дао јој монашко име Наума. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да је и нова монахиња Наума, попут милиона хришћана кроз историју, чула позив Христов: Хајде за мном. „Господ је послао из далеке Русије, али срцу родне и блиске, да дође овдје у ову пустињу и да се овдје, у овој пустињи Свете Петке, по угледу на њу, поред мати Параскеве, преда у руке Господу, да постане вјерна невјеста Христа Бога нашега“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је монахиња Наума данас постала послушница Светог Наума Охридско,г чије се мошти чувају у манастиру на Охридском језеру. „Да носи часни крст и да својим подвигом наставља дјело светих мученика росијских, исповједника и подвижника, и дјело преподобнога оца нашега Наума, свесловенскога светитеља и просветитеља“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач, а у наставку сабрања приређена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На Блиском истоку Библија није никаква прича изумљена у глави, нити пука књига што скупља прашину. Она је нешто што живи, што дише. Четвртог дана посете Антиохијској Патријаршији, 4. јуна 2019. године, посланство Српске Православне Цркве које предводи Његова Светост Патријарх г. Иринеј, у раним јутарњим часовима упутила се ка манастиру Пресвете Мајке Божје у Блману, област Тартус, као што је по протоколу предвиђено. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Поворка од једанаест аутомобила, у пратњи безбедносних снага, после три сата вожње стигла је на предвиђену дестинацију. Призори које смо успели да видимо успут били су слични јучерашњим. Запаљена села као и читави градови у нама су будили тугу и страх. Несумњива лепота ове земље назирала се када бисмо прошли кроз ратом захваћене пределе. Брда и пропланци прошарани чемпресима њихали су се на ветру и поносно сведочила о лепоти, али и страдању древне земље. Сирија је земља препуна рушевина које причају библијске приче. На скоро сваких педесетак километра наилазили смо на војне пунктове. Војници под пуном ратном опремом љубазно су поздрављали поворку возила док их је Српски Патријарх благосиљао. Посета манастиру Пресвете Мајке Божје у Блману Свечани дочек приређен је у манастиру Пресвете Мајке Божје у Блману, у областу Тартус. Неких пет километра пре манастира поворка је кренула кривудавим путем благо пењући се уз брдо. Убрзо цео предео је могао да се види као на длану. Уски кривудави пут водио је ка манастиру. Оно што је било веома занимљиво јесте то што је народ стајао са леве и десне стране пута од подножја па све до манастирске порте. Уз кривудави пут насмејани људи, староседеоци, махали су и поздрављали патријарха Иринеја, који им је узвраћао благосиљајући их. Касније смо чули да је ових пет километара асфалтирано неколико дана пре доласка делегације Српске Православне Цркве, на молбу патријарха Јована, а добротом председника Сирије г. Асада. Игуманија манастира је високопреподобна мати Макрина, која је у ту светињу дошла 1987. године из Грчке по благослову оца Пајсија, затекла је трошну кућу и малу капелу. За само четири година заједно са мештанима и сестринством, а по благослову Патријарха, сазидана је манастирска црква и комплекс зграда који прелази четири хиљаде квадратних метара. У манастиру живи сестринство од седам монахиња. Митрополит Атанасије, надлежни епископ, после доксологије се обратио речима добродошлице: -Ми смо веома радосни што сте дошли у посету нашој епархији коју је основао један од седамдесет апостола. Наша епархија је изнедрила много мученика у време прогона. Иако данас преживљавао муке и страдања, ми у срцу имамо Христа. Ми смо деца Господња и живимо у овој земљи са муслиманима у заједништву, у љубави. Ми Вас молимо, Ваша Светости, да се молите за нас. Патријарх српски г. Иринеј је беседио: -Хвала вам од срца на вашим дивним хришћанским, јеванђељским речима које сте упутили мени и мојој сабраћи са којим посећујем ова света места и ову свету земљу. Ми смо веома благодарни Господу што нам је дао прилику, ретку прилику да посетимо овај дивни новоосновани манастир, као и многа света места свете земље Сирије и земље Киликије. Благодаримо Господу што нам је пружио прилику да ходамо стопама великога апостола Павла и многих других светих апостола, угодника Божјих и мученика за име и истину Господњу. Ово је заиста света земља, која је међу првима чула реч Јеванђеља од ученика Христових, светих Апостола, и не само чула, него то прихватила и учинила темељом и садржином свога живота. Овде су се изградили многи свети Оци наше Цркве, целе Цркве Христове. Они су ваша слава и понос ове земље, али су понос и слава целе Христове Цркве и, према томе, и наше Цркве и нашег народа. Ова света земља је имала дивне велике манастире, свете обитељи, које су, нажалост, временом много пострадале од оних који нису волели Спаситеља нашега. Ако они данас не постоје, остала је велика успомена и сећања на њих, што је врло важно за народ и за Цркву Христову. Судбина свих нас је да носимо крст Христову у коме је сила и слава наша, у коме је и васкрсење наше, јер тамо где је крст и где је страдање, ту је и спасење. Ово је четврти дан како се налазимо у овој светој земљи. Оно што смо видели и доживели, то никада не можемо заборавити за нашег живота. Не само што смо то све видели, него ћемо се потрудити да то пренесемо и нашем народу који је жељан да чује лепу реч о овој светој земљи, која је и у прошлости а и у данашњости много пострадала. Ми и наш народ пратимо све догађаје који су се десили у вашој светој земљи у наше време. И састрадавамо са вашим страдањима и добро вас разумемо, јер смо и ми слично пострадали у прошлости, а и у новијој историји. Од 1941. године до данас ми изгубили смо близу два милиона становника, међу којима епископе, свештенике и монахе, тако да делимо ваше патње и ваша страдања. Господ види нашу веру и нашу љубав према њему, и надамо се да да ће Господ повратити мир народу, а и мир у целом свету. Оно што задивљује, нису само светиње, већ задивљује вера и љубав вашег народа. У њиховим срцима гори пламен љубави према Господу, према својој Цркви, својој вери, а надам се и према једни другима. Радујемо се што чујем из ваших уста о добрим односима са браћом из других вера, са браћом муслиманима. Хришћанство је вера љубави, љубави према ближњима, чак и према непријатељима, па смо дужни да покажемо хришћанску љубави према свима без обзира на њихову нацију, културу, језик и остале разлике. Зато се молимо Господу да благослови Цркву у Сирији, да благослови светиње које су остале и постоје, свештенство и благочестиви народ. Не смем да пропустим и да не истакнем своје велико дивљење према Председнику Сирије, који је оставио тако диван утисак на нас, и не само на нас, него нас радује што и народ види у њему доброг човека, мудрог управитеља земље, који ужива љубав свога народа. Нека мир зацари у овој земљи, која је много пострадала, и у целом свету. Живели на многаја љета. Дочек у Долини хришћана Вади ал-Насара или Долина хришћана у близини Хомса је подручје где живи већина православног живља, као и хришћани других конфесија, који су ту нашли уточиште бежећи од исламиста терориста. Становници овог предела Сирије су више пута били жртве терора радикалних исламиста, а читав крај је донедавно био непрестано гранатиран. Овај предео је био релативно сигуран простор у односу на друге делове Сирије и као такав је постао нека врста прихватилишта за десетине хиљада избеглица из ратом захваћених подручја. Сам долазак на ово свето место и посета Српског Патријарха био је доживљај другачији од претходних. Нисмо могли да претпоставимо да ћемо овакав дочек имамо у овом делу Сирије где исламисти убијају хришћане, отимају их ради откупа, а хришћанске цркве скврнаве и руше. Наиме, поворка од једанаест аутомобила у којој су се налазила два Патријарха, девет епископа и на десетине свештеника, зауставила се у првом селу Долине хришћана које се зове Аназ. На стотине младих људи, деце, насмејаних мушкараца и раздраганих жена са пуним дувачким оркестром и шпалиром деце обучених и традиционалне ношње. Патријарх Иринеј, видно расположен, не сакривајући осмех, благосиљао је народ и децу. Иста сцена поновила се и у наредним селима у којима се делегација Српске Православне Цркве зауставила у Анахуашу и Ајн Елажуру (што значи очи слепца). Затим је Патријарх Иринеј обишао болницу Антиохијске Патријаршије Кестл, која се налази у подножју манастира Светог Георгија, где је обишао просторије и сале и даривао болницу поклонима. Патријарх Иринеј у манастиру Светог Георгија у Долини хришћана У градићу Мармариту у Долини хришћана налази се манастир Светог Георгија, један од најстаријих и најзначајнијих манастира Антиохијске Патријаршије. Садашња црква потиче из 17. века, али се испод ње налазе још најмање два слоја остатака, један из 12. века из доба крсташа и онај најстарији из 6. века. На једном од брда око Мармарите налази се добро очувано крсташко утврђење које доминира долином, тзв. Витешки замак. По хришћанској традици, стоји забележено да је манастир основан од стране мање монашке заједнице у првим вековима хришћанства. Најранији спомен манастира потиче из 1727. године од стране руског путника Барског. Црква, пише он, веома је мала; упркос старости, веома је чврста, изграђена од камена. Поред ње леже ћелије, новије, које сачињавају ‘мали манастир’ на јужној страни. Само један монах живи овде као чувар цркве. Такође, постоји и запис енглеског путника бискупа Ричарда Посоке, који је посетио ову светињу 1737. године и пронашао једног монаха. Каснији описи откривају да је манастир подигнут на литици, а делимично у пећини, што указује на то да је првобитно био склониште за пећинске аскете. Касније су пронађене гробнице које су вероватно гробна места ових испосника. Манастирски комплекс је сазидан око 1905. године, али је био практично напуштен много деценија све до његовог савременог оживљавања 1985. године. Данас овај манастир сија у новом руху и први је драгуљ православнох хришћанства. У њему живи осам монаха са игуманом Арсенијем на челу. Манастир је под директном управом Његовог Блаженства Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована. Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја дочекало је преко хиљаду верника. Као по обичају, ведрих лица са пуно вере, љубави и наде. Као да на овим просторима никада рата није било... После доксологије Српског Патријарха је поздравио игуман Арсеније: -Ваша Светости, Високопреосвећени и Преосвећени Архијереји и свештеници и наш верни народе, Данас имамо велику радост коју сте нам на приредили Вашим доласком са Вашом делегацијом у овај манастир, који гаји дугу историјску традицију. Данас је срећан и радостан овај манастир што је добио Ваш благослов. Манастир је подигнут између 4. и 6. века и спада у најстарије манастире; он је срце ове области и носи у себи љубав свих наших народа и религија. Обнова духовног живота овог манастира настала је за време патријарха нашег Јована, Патријарх Великог града Антиохије, који је био игуман овог манастира 13 година, да би касније делао у Винограду Господњем у Француској и постао патријарх. Ми сада доживљавамо обнову духовног живота у манастиру, који је увек био уза сав свој народ, који води тежак живот, посебно у последње време, као што знате, због ратних дејстава. Овај манастир је примио све оне који нису имали крова над главом. Ваш долазак из земље мученика, земље светитеља, у ову област јесте порука мира, и тиме је потврда добрих односа између наших Цркава. Добро дошли у наш манастир Светог Георгија, добро дошли у име свих хришћана који воле своју Цркву и своју веру. Желим да Вам подарим икону Пресвете Богородице на којој је исписано име нашег манастира и да у Вашим светим молитвама држите нас и сиријски народ и сиријску земљу, тако да завлада у Сирији мир и да се отети врате у своју земљу. Такође желим да уручим орден овог манастира Светог Георгија, који се моли за нас и чува наш народ од ратова. Молимо Вас, увек се сетите нас и нашег народа. Добро дошли, Ваша Светости. Живели на многаја љета! Његова Светост Патријарх српски Иринеј заблагодарио је на дару и добродошлици: -Хвала Вам на дивним речима. Монаштво је лепота Цркве. Тамо где постоје манастири и монаштво, види се вера Христова. Ја сам рођен испод српске Свете Горе са десет манастира који су имали и данас имају велику улогу у животу Цркве и њеног народа. Моја мајка је примила монашки завет. Моја сестра је монахиња, па отуда и познајем улогу монаштва и овде код вас. Хвала Вам на дивном гостопримству, хвала на доброчинству народа који нас је дочекао у великом броју, посебно деци и омладини која је наша нада и будућност. Хвала на дару, а вама и братству желим пуно успеха на делу Христовом - да чините оно што су чинили свети апостоли и да Христову веру усађујете у срца доброг и честитог народа. Нека Господ благослови све нас, народе православне, као и друге народе који треба да су пријатељи једни другима... Овим је завршена посета Сирији. Делегација Српске Православне Цркве одлази 5. јуна 2019. године у Либан у посету Баламандском манастиру и чувеном Универзитету. Протођакон Дамјан Божић Извор: Српска Православна Црква

Објављена су научна дела ђакона др Александра Прашчевића под насловом Дијалог између православних хришћана и муслимана у три књиге: 1. Допринос Патријарха српског Германа дијалогу са муслиманима (1958-1990), 2. Патријарх Павле о исламу и муслиманима (1990-1997), 3. Допринос Патријарха српског Павла дијалогу са муслиманима (1998-2009), у издању Епархије рашко-призренске, а под покровитељством Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије. У наставку следе рецензије професорâ. Професор др Дарко Танасковић - С обзиром на то да је патријарх Павле стајао на челу Српске Православне Цркве у једном од најтежих раздобља наше новије историје, кад су се над њу, а и над васколики српски народ, поред егзистенцијалних, са више страна надвиле и не мање опасне сенке пропагандне хајке и клеветничког опадања, аргументовано подсећање на начин на који је он водио и усмеравао своју Цркву, паству и пук има и знатно шири и далекосежнији значај. А управо томе циљу, постављању чињеничних темеља за стабилну грађевину нашег познавања најближе сопствене (незавршене) прошлости, разложне самоспознаје и поштеног представљања другима, а и као незаобилазно полазиште разноврсним даљим изучавањима, драгоцено ће послужити ова друга књига Александра Прашчевића, посвећена доприносу патријарха Павла односима Српске Православне Цркве са нашим муслиманима, а и са исламом, односно муслиманским светом уопште, у периоду од 1998. до 2009. године. Нова Прашчевићева књига, која је јамачно, као и прва, плод претходних истраживања за његову будућу постдокторску радњу у Солуну, обухвата послератно раздобље, све до упокојења патријарха Павла. Иста концепција и методологија препознају се и у овом другом тому објективно јединствене монографије, што је и разумљиво и логично, поготово с обзиром на веома уверљиво и успешно спроведен поступак у првој књизи. Ваља, пре свега, истаћи документарну исцрпност Прашчевићевог дела. Црпећи податке из свих расположивих примарних и секундарних извора, од архива, преко деловодника и одлука црквених тела и институција, до периодичних и засебних публикација и штампаних медија, као и малобројних постојећих ауторских студија, овај приљежни истраживач савесно прикупља, систематизује и предочава сву грађу релевантну за целовито сагледавање доприноса патријарха Павла дијалогу или, пре, животним везама са муслиманима. Уједно, то је и исцрпни и свобухватни преглед православно-муслиманских институционалних контаката, и то у њиховој хронологији и динамици, из чега је могуће сагледати једну битну, а прилично скривену димензију друштвене и верске интеракције у Србији, на простору бивше Југославије, а и на ширем плану међурелигијског дијалога, где је СПЦ била неупоредиво присутнија и активнија но што се то обично претпоставља. Прашчевићев допринос познавању ове проблематике јесте од темељног и суштинског реда, јер успоставља чврсту фактографску базу, као досад непостојећи предуслов за свако њено озбиљно даље разматрање. Он практично читаву једну занемарену и скривену, а важну област живота и општења наше Цркве са окружењем и светом изводи из нелагодности немуштог подразумевања и несигурног самопреиспитивања, које није лишено извесне дозе превентивне и самозаштитне хипокризије. Далеко од тога да треба самозатајно и наивно хрлити у загрљај исламу и муслиманима само зато да би се отклониле често злонамерно изрицане критике због наводне затворености и одбојности наше Цркве, јер би то било бесмислено и контрапродуктивно, па стога и штетно, како по православље тако и по перспективу успостављања оне реално могуће и пожељне мере узајамности са муслиманима, са којима нам је судбински задат исти животни и друштвени простор. Оне мере на коју је мислио архиепископ Анастасије и у коју је истрајно веровао наш патријарх Павле, делом својим то до последњег даха и доказујући. Иако би се површним односом према тексту нове Прашчевићеве монографије могао стећи утисак да је она примарно, па и готово искључиво документарно информативна, што свакако јесте, то би значило да њен епистемолошки и сазнајни потенцијал није читалачки и интелектуално до краја препознат и валоризован. Аутор, наиме, уз сву скромност и свест да служи теми о којој нас чињенично и објективно извештава, успева да, условно речено, кратким коментарима и констатацијама ненаметљиво усмери читаочеву пажњу и сажето наговести сопствени вредносни суд на који чињенице упућују. Новина и корисност двеју књига Александра Прашчевића доћи ће до пуног изражаја тек онда кад се, као незаобилазна ставка, почну јављати у библиографијама радова будућих проучавалаца, до чега, надајмо се, неће проћи много времена. У сваком случају, са нестрпљењем чекамо увиде које ће овај млади, а већ зрели истраживач саопштити у својој солунској постдокторској студији "Допринос Српске Православне Цркве дијалогу са муслиманима". Прашчевић је том дијалогу значајан допринос већ остварио. Протојереј-ставрофор професор др Радомир Поповић - Пред читаоцем је књига младог истраживача ђакона Александра Прашчевића посвећена духовном лику и делу блажене успомене патријарха српског Павла. Од свих аспеката сагледавања архипастирске делатности патријарха Павла изабрао је оно што је било највећа насушна потреба турбулентног времена крајем деведесетих прошлог и првих година нашег века: ратни сукоби на просторима бивше Југославије, који су имали верско-конфесионалну димензију. Мултиетнички и мултиконфесионални простори на којима су православни Срби, и ако већина, били углавном највеће жртве и сносили су највећу одговорност. За нашу помесну Цркву била је велика срећа да је, свакако по Божијем допуштењу и благослову, кормило Српске Цркве водио управо добри, јеванђелски пастир патријарх Павле. Као поглавар Цркве имао је и највећу духовну одговорност за Цркву свога народа, и био је, више него било ко други, одговоран, како у домаћој, тако и у међународној јавности да заступа инетересе свог народа. Аутор ове студије, то је срећна околност, имао је на располагању изворе из прве руке — документа похрањена у Кабинету Патријарха српског, у архиву Светог архијерејског синода и појединих наших Епископија. То је архивска грађа новијег датума, није лако доступна обичним истраживачима, али је с друге стране драгоцена јер кроз ову студију уводи читаоца у све појединости веома сложених међуконфесионалних и међурелигијских односа на нашим просторима у току најновијих ратних сукоба. Драгоцено је што наш писац поједина круцијална документа која осветљавају ово време, поготово духовни лик патријарха Павла, доноси интегрално, у целини. Овакав начин излагања и презентације омогућава и другим истраживачима који се интересују за ову проблематику да могу ова документа користити као валидне и аутентичне, не само историјске, изворе. Јеромонах професор Исидор (Јагодић) - Међусобни односи православних и муслимана нису били, а нису ни сада идеални, те за то није потребно тражити много примера. Некада на то утичу жеље да се другоме наметну лична гледишта, а не жеља да се са другим подели визија. Ови односи личе на један мозаик у изради, који када се посматра изблиза делује да неке коцкице у том уметничком делу не изгледају као да су на свом месту. Шта више, чини нам се да оне никако не могу да се ту налазе, да су превише контрасне боји основе, да сметају и да руже лепоту мозаика. Некада је обрнуто, па оне коцкице које нам се чине да се идеално уклапају, баш кваре и руже лепоту овога рада јер се утапају у позадину и са њом чине безобличан део. Међутим, мозаик се може лепо сагледати и у њему уживати само ако се довољно удаљите од њега и ако га посматрате као целину. Тада се чини да баш све оне коцкице, ма колико оне изблиза биле контрасне и нескладне, чине једну величанствену целину. Такав је овај дивни свет - креација Свеуметника Бога, пун различитости. У овој књизи представљене су ”различите коцкице” за сагледавање ”мозаика” односа православних и муслимана. Тек ће неке будући радови, настали на основу сведочанстава изнетих у овој књизи, помоћи да се ове ”коцкице” уклопе у једно велико уметничко дело. Тада ће се открити колико и како се делало на основу онога што живимо, а колико се говорило само на основу онога што се сматрало да знамо. За нас који данас градимо односе са другима и другачијима, важно је да сведочимо оно што јесмо – деца Божија, те да са свима и за све градимо мир ”колико до нас стоји” (Рим. 12,18). Професор др Бранко Ракић - Јавност је, чак и она најшира, а поготову она заинтересованија и информисанија, упозната са чињеницом да је Патријарх Павле огромне напоре улагао да би зло које је завладало овим простором било мање, посебно се трудећи да одржава и гради мостове са свештенством из других религијских скупина и да буди човекољубље и богољубље код Срба. Међутим, чини се да смо недовољно информисани о стварној мери те ангажованости нашег сада благопочившег Патријарха на овом плану, која се састојала од готово свакодневних активности на комуникацији са верским великодостојницима, апелима за спречавање а касније и за обустављање непријатељстава, дипломатским контактима, помагању у пружању хуманитарне помоћи и слично, а све са циљем олакшавања патњи грађана свих вероисповести и повратка мира и слоге на ове просторе. Међу ангажманима Патријарха Павла на грађењу међуверске толеранције, сарадње и блискости посебно су били значајни они који су се односили на муслимане, верску групацију са чијим припадницима и великодостојницима је имао вишедеценијско искуство позитивног прожимања из времена када је био Епископ рашко-призренски. Књига ђакона Александра Прашчевића под насловом „Патријарх Павле о исламу и муслиманима (1990-1997)“ управо нас детаљно упућује на наведени племенити ангажман Патријарха Павла у првих седам година последње деценије ХХ века. Др Прашчевић је, иако веома млад, као стручњак за православно-муслиманске односе који завршава већ треће постдокторске студије и као човек који, будући да тренутно обавља дужност секретара Канцеларије Патријарха српског, добро познаје начине израде и чувања докумената који сведоче о активностима једног патријарха, био свакако једна од најпозванијих особа да српској и светској јавности представи миротворачке активности Патријарха Павла, на првом месту оне које су се односиле на дијалог и стварање позитивних веза са муслиманима. И др Прашчевић је тај задатак обавио на најбољи могући начин. У књизи су хронолошким редом представљане активности Патријарха Павла на плану о коме је реч и изнети су бројни цитати из докумената који сведоче о тим активностима, а вештим и ненаметљивим вођењем читаоца кроз догађаје и документе и умешним и умесним коментарима, оценама и закључцима, др Прашчевић готово физички уводи читаоца у време и догађаје којима се бави и приближава му личност и дело Патријарха Павла дотле да може, читајући, да осети топлину његове душе. Виши научни сарадник др Александар Раковић - С обзиром на тему, Прашчевићев рад је ексклузиван и пионирски јер се нико пре њега није изричито бавио истраживањем односа Патријарха српског Павла према муслиманима како у општем контексту тако и у контексту сукоба и спорова на простору некадашње Југославије. У опсегу којим се бави ова књига, реч је понајпре о Босни и Херцеговини. Ширину овој теми, која превазилази југословенски а улази у светски контекст, дају подаци о сусретима Патријарха Павла са државницима, амбасадорима и дипломатама западних и муслиманских земаља, представницима Исламске заједнице, Ватикана и Јеврејске заједнице, међународних организација, који су се тицали односа православних, римокатолика и муслимана на простору некадашње Југославије и улоге Српске Православне Цркве у успостављању мира на ратом захваћеним просторима. Поруке које је Патријарх Павле пружао сугерисале су да је православнима и муслиманима на југословенском простору потребан миран саживот, темељно разумевање и недвосмислени опстанак. Прашчевићево тумачење ових извора, у које је преко архивске грађе имао увид, доказује миротворну улогу Српске Православне Цркве и непрестано пружање руке муслиманима. Муфтија професор др Мевлуд ефендија Дудић - Један од првих у иницирању дијалога јесте српски патријарх Герман који је недвосмислено радио на зближавању, разумијевању и поштовању православних хршћана са припадницима ислама - муслиманима. Попут правог пастира, показујући одговорност према чињеници да је челник највеће вјерске организације у тадашњој заједничкој држави, патријарх Герман први исказује практичну активност на међувјерском уважавању, дијалогу и поштивању у бившој заједничкој држави. То се може виђети и у самом наслову ове књиге гдје нам уважени ђакон др Александар Прашчевић показује да већ устоличењем патријарха Германа 1958. године почиње интензивни међувјерски дијалог између хршћана и муслимана. Овај дијалог се водио на нивоу највиших вјерских поглавара - српског патријарха Германа и реису-л-улеме рахметли Сулејмана еф. Кемуре. Колико је Патријарх уважавао и поштовао муслимане, а посебно њихове вјерске вође, показује и његово присуство на џенази - сахрани реису-л-улеме рахметли Сулејмана еф. Кемуре 22. јануара 1975. године у Сарајеву. Патријарх је, том приликом, посјетио и Стару цркву у Сарајеву. Аутор Прашчевић нам, у казивању о овој посјети, доноси и диван говор старјешине тога храма протојереја Душана Веселиновића који је рекао: „Иако је посјета Ваше Светости ненадана, а услиједила је због смрти старјешине Исламске заједнице, Његове Преузвишености реису-л-улеме Кемуре, наша радост, ради посјете Ваше Светости, не само да није умањена, већ је тиме и већа, јер ће се јеванђељска љубав коју проповиједамо и овом приликом манифестовати као реалност нашег убјеђења...” Само присуство патријарха Германа на џенази Реису-л-улеме утицало је позитивно на актере тадашњег вјерског живота - православне и католичке хршћане и муслимане. Извор: Српска Православна Црква

Објављена су научна дела ђакона др Александра Прашчевића под насловом Дијалог између православних хришћана и муслимана у три књиге: 1. Допринос Патријарха српског Германа дијалогу са муслиманима (1958-1990), 2. Патријарх Павле о исламу и муслиманима (1990-1997), 3. Допринос Патријарха српског Павла дијалогу са муслиманима (1998-2009), у издању Епархије рашко-призренске, а под покровитељством Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије. У питању су резултати научно-истраживачког рада, постигнути на основу необјављених архивских докумената, у склопу постдоктората на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну, под менторским руководством проф. Ангелики Зјака. Рецензенти објављених књига су проф. др Мевлуд ефендија Дудић, проф. др Дарко Танасковић, свештеник проф. др Радомир Поповић, проф. др Бранко Ракић, јеромонах проф. др Исидор (Јагодић) и виши научни сарадник др Александар Раковић. Извор: Српска Православна Црква