Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'добар'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Сваки просјечни Србин, православац, било да је похађао вјеронауку, наслиједио вјеру од предака или се самоедуковао о питањима Предања, рећи ће нам о Богу да је милостив, добар и да је љубав. Неће прати косу недјељом, нити покрпити чарапе на црвено слово, али те магловите, вишезначне особине ће употребити увијек у опису Онога у кога се заклиње. Ако је Бог љубав и ако је добар, то аутоматски претпоставља Његово неприкосновено поштовање људске слободе (у шта се убраја и крпљење чарапа у Дан Господњи). А слобода је језива ствар. До те мјере да човјек сам смишља начине на које може себе држати на узици. Мистификација је једна од наjпогоднијих за манипулацију, али несрећном, незадовољном човјеку, који грца над својом „уклетом“ судбином често није ни потребна. Он (она) свако јутро устаје са главобољом (бољим данима без ње), гледа свој изгужвани одраз у огледалу незадовољан(на) што се опет угојио, пије кафу, листа друштвене мреже осуђујући све (махом лажне) пројаве слободе које се тамо срећу, и одлази на својих осам сати посла за које се поново пита како ли ће их данас прегурати. И држи сам(а) себе на узици страха од неизвјесности, па онда и од кршења неких магловитих етичких постулата унутар којих страх налази своје оправдање. Ми смо трулежна бића. Све што око нас пропада и оставља за собом воњ смрти постоји и у нама. Вијек трајања нам је увијек кратак. Никада нисмо обавили све, а о покајању да и не причамо. Згужвано лице и вишак килограма су најмањи проблем. Ако имамо среће они ће бити праћени само ишијасом, мигреном, зубобољом и затвором. Ако немамо (а већина нема) неће нас заобићи израслине које захтјевају хируршку оштрицу, вируси и све оно што нам још скраћује већ прекратак рок. И тако, устајући већ двадесет и кусур година у исто вријеме, таман довољно да ентузијазам младалачких заблуда спласне, хватајући се за болну кичму и пипајући неку квржицу коју нисмо раније примјетили, почињемо да вртимо у глави разлоге који би требало да задовоље узнемирујућа питања „зашто?“ и „зашто ја? (а држао сам се свих правила). Неријетко то бива праћено разочарењем, али и болним мирењем, јер ко је баш у сваком тренутку живота био посве исправан? Без обзира имамо ли одговор или не, болест је ту. Задесила је цариника и фарисеја, богаташа и Лазара, и Јова. Без разлике. И притишће да се уведу промјене. Бар да се ублажи бол. Ако не физичка, онда душевна која нас сигурно неће заобићи. Природа, пала, без Бога, кроз болест се пројављује у свом пуном потенцијалу, тј. у смрти. Болестан човјек, посеже за животом трагајући за свим врстама помоћи од којих су неке веома инвазивне. Дешава се да људи одбију ризичне операције и мукотрпне терапије и то нас готово увијек шокира. Јер је жеља за животом, који нам је дат и за који смо, заправо, створени, непоколебљива и снажна. Али шта је са духовном сфером? Знамо да дух може бити срчан и када је тијело слабо, али све чешће се сусрећемо са обрнутим стањем ствари. Наука се одавно бави доказивањем да све болести имају неку своју психолошку позадину, тј. да се и оне најгоре – канцери, неизљечиви вируси итд. – лијепе управо за имунитет ослабљен, чиме друго него вишегодишњим стресом, грчом и незадовољством. Што води до тога да употреба дрога (дозвољених и недозвољених) непрестано цвјета. Транкилизатори и антидепресиви су дио свакодневице већине нас. Понекад се препирем са околином због тврдње да су некада (чувено боље некада) људи били бољи (моралнији) и здравији (психички и духовно), наводећи им примјере наших дедова који су обавезно дан започињали чокањчетом ракије па тек онда кретали на њиву. Помоћ тражимо од кад је свијета и вијека и на свим странама, али некада је, просто, нема. И тада на сцену ступају психолошки или духовни третмани јер питање „зашто?“ остаје најболнији дио трагедије која нас је задесила. Истовремено то „зашто?“ може, заиста, бити спасоносно. Јов је трпио своје „зашто?“ без одговора, али му однос према свијету и самом себи није остао исти. И сада ми тако „изгужвани“, обесмишљени, болешћу позвани да додатно ламентирамо над смислом постојања, у највећем броју случајева нађемо се на једном необичном рачвању са кога треба да одлучимо којом узбрдицом поћи. За болесног човјека оба пута су узбрдица. Да ли ћемо прихватити своје „изгужвано“ постојање, које, благо речено, презиремо; мистификовати болест на начин да је ту да би нас увела у „смирење“ (!) којим ћемо прихватити своју егзистенцију без роптања (уз малу помоћ медикамената или других опијата), јер смо „незахвални“, „горди“ и „безразложно незадовољни“. Или, ако постоји основ да се болест тумачи другачије од природне нужности, пођемо путем одбацивања незадовољства кроз једно темељно превредновање (метаноју или покајање) и баталимо тај гадни одраз у огледалу који нас дочекује свако јутро, а ми га свако јутро, без изузетка, презиремо. Покајање, заиста, може да стоји као основ за тумачење болести, али правилно га разумјети у том случају је кључно, баш зато да бисмо избјегли нејасна, наездаовољавајућа тумачења, тј. (само)манипулацију. Ако је метаноја, а то већина зна, промјена начина размишљања, она да би била аутентична, мора да се деси на личном плану. То није нимало лако, јер су обрасци у које укалупљујемо сва животна искуства врло дубоко усађена у нас од раног дјетињства и трансгенерацијски. Промјена начина размишљања не може да настане зато што нам је неко (ма колико га доживљавали као ауторитет) рекао да тако треба, а када настане (и ако настане) тада почиње и промјена дјеловања, тј. начина живота. Што не може да значи пасивно мирење са судбином без понирања у себе, своје најмрачније тајне, опсесије, страхове и прављења реда у том запуштеном подруму сопствене душе. Унутра има свега и та врста самосуочавања може да узнемири до границе издржљивости и поново нас врати у потискивање и самообману. Али богатство садржаја са којим се суочимо не може бити само лоше, и најчешће није (човјек је створен добар!). Ту можемо да налетимо на дијете које је прерано престало да се игра, умјетника који је убјеђен да никада неће бити схваћен, авантуристу са теретом превелике одговорности. И ниједан од тих садржаја није нужно гори од оних које представљамо у јавности, само можда мало одскаче од онога у шта смо се уљуљкали. Самим тим, ако смо већ налетјели на нешто чудновато а своје, и смирење престаје да буде мирење са том „јавном“ личношћу коју презентујемо већ управо супротно. Его тврди да је он смирење, јер би му било неподношљиво да свијету презентује своје (неуспјело) умјетничко дјело, да засвира са (лошим) бендом у педесетој години. Треба имати храбрости да будемо „луди пред свијетом“, исмијани, глупи, несхваћени и другачији. Бити аутентичан, онакав каквим смо сигурни да нас види Бог, и у том аутентичном животу, аутентично гријешити и аутентично се кајати, значи живјети метаноју. То је узбрдица за коју је потребна форма. Све друго су заобилазни путеви лажног (с)мирења, зарад мистификованих, магловитих награда, човјека који не воли сам себе, оно што му је дато, а самим тим и Онога ко му је то дао најмање. Покајање је само дјелимично мучна ствар. Предање нас учи да је оно увијек увод у радост. Уколико мука потраје у недоглед, нешто са процесом није у реду. Застрашујуће је само зато што захтјева да одвежемо невидљиве ланце ега које смо сами себи наметнули и прихватимо слободу без које нема умножавања таланата датих свим слугама без изузетка. На одговорност и добит. Без обзира на сусрет са Господом, Апостол Павле (као и сваки други светитељ) био је само човјек пред истим изазовом да након тог сусрета одустане од своје урођене срчаности, прихвати новонастало сљепило и чека неминовност изједајући се што није био у праву од самог почетка. Ипак, он ризикује са својим талантом, умножава га и тако постаје оно што јесте. Апостол Павле. И смрт чека у миру („и вријеме мојега одласка настаде“), не због давног магловитог сусрета са Господом кога је (многи то чинимо) могао и да потисне, већ због испуњеног сопственог назначења и смисла у добром рату који је ратовао, завршеној трци, и најважнијем, које без личног задовољства и испуњења не постоји, одржаној вјери. https://teologija.net/dobar-rat-ratovah/?fbclid=IwAR0G1iXzObz61Gsn8bp18a-_I_Xdv1VbLrtT2sVFlUBEcvHRMGRE7RbsPXg
  2. Драга браћо и сестре, ево данас речи Божије, тешке речи Божије, речи Божијега суда из уста оваплоћене љубави, из уста онога који нас је толико заволео да је овде, родивши се као човек, сваку нашу муку претрпео и рану понео. Из уста онога који све прашта и све разуме долазе речи страшне, сурове, речи које казују да разумевању и праштању постоји граница, да је праштање истовремено и безгранично и да није безгранично и да разумевање све обухвата, али да постоји крај разумевању, то јест да Бог не може својим праштањем и разумевањем да поништи и обрише оно шта ми одабирамо у овом животу. Ако неко од нас не жели добровољно да прихвати живот и све оно што нас води у живот, Бог не може и неће на силу да га уведе у тај живот. Бог поштује оно што је створио. Божија је реч непомерива, непроменљива и Бога самог обавезује његово дело, као што и нас обавезују наша дела. Он је нас створио таквима да можемо и да га прихватимо и да га одбијемо, и овде он суди, опомиње страшним речима оне који га наизглед прихватају. То су најстрашнији људи, најстрашније судбине, они који су истовремено тако близу, а тако далеко. Он овде опомиње оне који су непосредне слуге храма, оне који су цео свој живот посветили вери и богослужењу, а ништа од те вере и богослужења није сишло у њихова срца, него се све задржавало споља. Данас се то односи на нас, свештенике и владике, ђаконе, црквене службенике, али у другом смислу речи, проширеном, односи се и на сваког хришћанина који има стаж верски, који је у Цркви годинама и живи ту, а одбија да заволи. Ево те страшне прве реченице: „Тешко вама, књижевници, фарисеји, лицемери што затварате Царство небеско пред људима јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтели.“ На кога се данас ова реч односи? На оне међу нама који спречавају друге хришћане да живе активно верским животом. Како можемо да уђемо у Царство небеско? Тако што ћемо да закорачимо у простор Царства небескога, да живимо у времену Царства небескога и да радимо оно што се ради у Царству небеском. Који је простор Царства небеског? Царство небеско, иако се назива небеским, у ствари је Царство Божије, које ће сићи када Христос дође поново на земљу да суди свету, да све што је створио учини вечним и бесмртним, и све ће постати храм. Нови Београд, Париз, Мала Крсна, све ће то бити храм, један велики храм, и свуда ће бити богослужење. Како тамо да уђемо када то још није дошло? Можемо да уђемо тако што ћемо доћи у цркву на богослужење и – ту је већ почело. Ово камење, пластика, дрво могли су да заврше у коцкарници, у кафићу, на броду, али су дошли овде да заврше у овој светињи и показали су нам да је то судбина свега што постоји – да постане свето. Ево овде је почело Царство Божије! Време које овде проводимо не проводимо пред телевизором, у кафићу или спавајући; то показује да за нас није битан тај ритам обичног живота, већ да хоћемо да уђемо у нов, Божији ритам, ритам Царства Божијег, и ми ћемо се на крају причестити. Шта ће се радити у Царству Божијем? Замислите силне векове, замислите да живите милијарду година – шта да радите? Неће бити досадно јер ћемо се тамо стално причешћивати Богом, примаћемо Божију љубав и енергију, расти, узрастати, сазревати; бићемо сваког дана све мудрији, све бољи, све племенитији, све лепши, све узвишенији, све ближи Богу, све очишћенији. Узрастаћемо, како каже апостол Павле, „из славе у славу“. А како то? Тако што ћемо се хранити Божијим енергијама, Божијим дејством, Божијом љубављу. Како се ми сада хранимо? Гледањем, учествовањем, богослужењем. Данас се овде хранимо том енергијом у молитви, слушајући, али првенствено светим причешћем. У причешћу су Тело и Крв самога Христа Господа. Када се једу Тело и Крв Христова, ми се сједињујемо с њим, а тиме и са целом Светом Тројицом и сви узајамно, а онај који се причешћује живи животом Царства Божијег. Ко су књижевници и фарисеји лицемери који данас народу кажу не­, они који кажу да не смете да се причешћујете, да то није добро, како су то новаторске теологије и томе слично? Замислите једну праву мајку. Она своје дете сваког дана изљуби, мази га, пере, храни, воли, држи га у наручју, живи стално с њим – оно је центар света за ту мајку. Или, рецимо, млад брачни пар – свакога дана они се пољубе, воле се, упућени су једно на друго. Замислите да постоји мајка која каже: „Не, не, не! Дете треба да се пољуби четири пута годишње и мора се много припремати да би се оно пољубило.“ Или брачни пар који каже да се може пољубити четири пута годишње. Рекли бисте: „Чекајте! Ови нису нормални! То није у реду.“ Нормално је да мајка љуби дете сваког дана јер га воли. Љубав захтева сусрет, љубав захтева бављење. Млади супружници или стари супружници грле се, пазе се, негују се јер се воле, љубе се – то је то. А видите шта значи причешће. То је љубав према Христу. Онај који се причести долази у наручје Христово. Христос га загрли као дете, као женик наше душе нас загрли. Ако га неко воли, онда има потребу да стално буде с њим, а не четири пута годишње. Наравно, ни супружници не иду једно поред другог прљави, поцепани, не раде све и свашта на другим местима, него се труде да буду чисти и честити да би очували тај однос. Тако ни ми не можемо пред Христа да скочимо из блата греха: „Дођи ти, Господе, ево мене блатњавог!“ Постоје они који немају такву развијену љубав према Христу. Али имају сто један изговор. Тако су их имали и лицемери и фарисеји – те мора овако, те мора онако. Ништа од тога не важи. Важи само једно – да љубимо Господа Бога свог свим срцем својим и свом душом својом, да желимо да се с њим сјединимо и да му приступамо вапијући: „Господе опрости, Господе помилуј, Господе прими.“ Неко ће рећи: „Па ниси ти достојан да дођеш.“ Тачно. Ни дете није често „достојно“ мајчине љубави, и оно направи понеку глупост. Ако бисмо сада то мерили неким мерилом, мајка треба да га пољуби у понедељак, уторак и среду, а у четвртак и петак не треба пошто је направило глупост. А шта дете ради? Дете не каже: „Чекај, мајко, да се ја поправим, па ћу доћи код тебе“, него трчи код ње, плаче и говори: „Опрости, мама! Нећу више!“ И мајка га прими. И такав је Господ. Када направимо неки грех, нешто лоше, треба да кажемо: „Опрости, Господе“, и Господ ће нас примити. Ту је та безгранична љубав Божија за покајнике – ту нема границе. Постоје они који су са собом у Цркву донели и неке своје претходне манире и схватања, менталитет сведен само на људске оквире, а тим оквирима они желе све да измере и ограниче. То што је њихово срце уско, а њихова љубав мала – то је њихов проблем. Ви, народ Божији, имајте широко срце, волите Христа и постите све постове у години, сваку среду и петак, исповедајте се и онда се причешћујте на свакој Светој литургији. То су врата Царства Божијег. А они који су стали на та врата, па неће да уђу, нити друге пуштају да уђу, нека чују страшне речи Божије. Нека се покају и нека приме истину, и правду, и светињу и нека схвате где је срце Цркве – у Светој литургији. Срце наше вере јесте у причешћу. Када смо се крстили и када смо били миропомазани, у молитви миропомазања речено је: „Ти си му дао опроштај грехова, дај му сада дар часнога Тела и Крви Христа твога“. Дакле, смисао крштења и миропомазања јесте у причешћивању. То је врхунац духовног живота, ту су садржај и срце духовног живота, ту је наше место. Амин. Професор др Владимир Вукашиновић Profesor dr Vladimir Vukašinović: Okusite i vidite da je dobar Gospod - Čudo WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, ево данас речи Божије, тешке речи Божије, речи Божијега суда из уста оваплоћене љубави, из уста онога који нас је толико заволео да је овде, родивши...
  3. Драга браћо и сестре, ево данас речи Божије, тешке речи Божије, речи Божијега суда из уста оваплоћене љубави, из уста онога који нас је толико заволео да је овде, родивши се као човек, сваку нашу муку претрпео и рану понео. Из уста онога који све прашта и све разуме долазе речи страшне, сурове, речи које казују да разумевању и праштању постоји граница, да је праштање истовремено и безгранично и да није безгранично и да разумевање све обухвата, али да постоји крај разумевању, то јест да Бог не може својим праштањем и разумевањем да поништи и обрише оно шта ми одабирамо у овом животу. Ако неко од нас не жели добровољно да прихвати живот и све оно што нас води у живот, Бог не може и неће на силу да га уведе у тај живот. Бог поштује оно што је створио. Божија је реч непомерива, непроменљива и Бога самог обавезује његово дело, као што и нас обавезују наша дела. Он је нас створио таквима да можемо и да га прихватимо и да га одбијемо, и овде он суди, опомиње страшним речима оне који га наизглед прихватају. То су најстрашнији људи, најстрашније судбине, они који су истовремено тако близу, а тако далеко. Он овде опомиње оне који су непосредне слуге храма, оне који су цео свој живот посветили вери и богослужењу, а ништа од те вере и богослужења није сишло у њихова срца, него се све задржавало споља. Данас се то односи на нас, свештенике и владике, ђаконе, црквене службенике, али у другом смислу речи, проширеном, односи се и на сваког хришћанина који има стаж верски, који је у Цркви годинама и живи ту, а одбија да заволи. Ево те страшне прве реченице: „Тешко вама, књижевници, фарисеји, лицемери што затварате Царство небеско пред људима јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтели.“ На кога се данас ова реч односи? На оне међу нама који спречавају друге хришћане да живе активно верским животом. Како можемо да уђемо у Царство небеско? Тако што ћемо да закорачимо у простор Царства небескога, да живимо у времену Царства небескога и да радимо оно што се ради у Царству небеском. Који је простор Царства небеског? Царство небеско, иако се назива небеским, у ствари је Царство Божије, које ће сићи када Христос дође поново на земљу да суди свету, да све што је створио учини вечним и бесмртним, и све ће постати храм. Нови Београд, Париз, Мала Крсна, све ће то бити храм, један велики храм, и свуда ће бити богослужење. Како тамо да уђемо када то још није дошло? Можемо да уђемо тако што ћемо доћи у цркву на богослужење и – ту је већ почело. Ово камење, пластика, дрво могли су да заврше у коцкарници, у кафићу, на броду, али су дошли овде да заврше у овој светињи и показали су нам да је то судбина свега што постоји – да постане свето. Ево овде је почело Царство Божије! Време које овде проводимо не проводимо пред телевизором, у кафићу или спавајући; то показује да за нас није битан тај ритам обичног живота, већ да хоћемо да уђемо у нов, Божији ритам, ритам Царства Божијег, и ми ћемо се на крају причестити. Шта ће се радити у Царству Божијем? Замислите силне векове, замислите да живите милијарду година – шта да радите? Неће бити досадно јер ћемо се тамо стално причешћивати Богом, примаћемо Божију љубав и енергију, расти, узрастати, сазревати; бићемо сваког дана све мудрији, све бољи, све племенитији, све лепши, све узвишенији, све ближи Богу, све очишћенији. Узрастаћемо, како каже апостол Павле, „из славе у славу“. А како то? Тако што ћемо се хранити Божијим енергијама, Божијим дејством, Божијом љубављу. Како се ми сада хранимо? Гледањем, учествовањем, богослужењем. Данас се овде хранимо том енергијом у молитви, слушајући, али првенствено светим причешћем. У причешћу су Тело и Крв самога Христа Господа. Када се једу Тело и Крв Христова, ми се сједињујемо с њим, а тиме и са целом Светом Тројицом и сви узајамно, а онај који се причешћује живи животом Царства Божијег. Ко су књижевници и фарисеји лицемери који данас народу кажу не­, они који кажу да не смете да се причешћујете, да то није добро, како су то новаторске теологије и томе слично? Замислите једну праву мајку. Она своје дете сваког дана изљуби, мази га, пере, храни, воли, држи га у наручју, живи стално с њим – оно је центар света за ту мајку. Или, рецимо, млад брачни пар – свакога дана они се пољубе, воле се, упућени су једно на друго. Замислите да постоји мајка која каже: „Не, не, не! Дете треба да се пољуби четири пута годишње и мора се много припремати да би се оно пољубило.“ Или брачни пар који каже да се може пољубити четири пута годишње. Рекли бисте: „Чекајте! Ови нису нормални! То није у реду.“ Нормално је да мајка љуби дете сваког дана јер га воли. Љубав захтева сусрет, љубав захтева бављење. Млади супружници или стари супружници грле се, пазе се, негују се јер се воле, љубе се – то је то. А видите шта значи причешће. То је љубав према Христу. Онај који се причести долази у наручје Христово. Христос га загрли као дете, као женик наше душе нас загрли. Ако га неко воли, онда има потребу да стално буде с њим, а не четири пута годишње. Наравно, ни супружници не иду једно поред другог прљави, поцепани, не раде све и свашта на другим местима, него се труде да буду чисти и честити да би очували тај однос. Тако ни ми не можемо пред Христа да скочимо из блата греха: „Дођи ти, Господе, ево мене блатњавог!“ Постоје они који немају такву развијену љубав према Христу. Али имају сто један изговор. Тако су их имали и лицемери и фарисеји – те мора овако, те мора онако. Ништа од тога не важи. Важи само једно – да љубимо Господа Бога свог свим срцем својим и свом душом својом, да желимо да се с њим сјединимо и да му приступамо вапијући: „Господе опрости, Господе помилуј, Господе прими.“ Неко ће рећи: „Па ниси ти достојан да дођеш.“ Тачно. Ни дете није често „достојно“ мајчине љубави, и оно направи понеку глупост. Ако бисмо сада то мерили неким мерилом, мајка треба да га пољуби у понедељак, уторак и среду, а у четвртак и петак не треба пошто је направило глупост. А шта дете ради? Дете не каже: „Чекај, мајко, да се ја поправим, па ћу доћи код тебе“, него трчи код ње, плаче и говори: „Опрости, мама! Нећу више!“ И мајка га прими. И такав је Господ. Када направимо неки грех, нешто лоше, треба да кажемо: „Опрости, Господе“, и Господ ће нас примити. Ту је та безгранична љубав Божија за покајнике – ту нема границе. Постоје они који су са собом у Цркву донели и неке своје претходне манире и схватања, менталитет сведен само на људске оквире, а тим оквирима они желе све да измере и ограниче. То што је њихово срце уско, а њихова љубав мала – то је њихов проблем. Ви, народ Божији, имајте широко срце, волите Христа и постите све постове у години, сваку среду и петак, исповедајте се и онда се причешћујте на свакој Светој литургији. То су врата Царства Божијег. А они који су стали на та врата, па неће да уђу, нити друге пуштају да уђу, нека чују страшне речи Божије. Нека се покају и нека приме истину, и правду, и светињу и нека схвате где је срце Цркве – у Светој литургији. Срце наше вере јесте у причешћу. Када смо се крстили и када смо били миропомазани, у молитви миропомазања речено је: „Ти си му дао опроштај грехова, дај му сада дар часнога Тела и Крви Христа твога“. Дакле, смисао крштења и миропомазања јесте у причешћивању. То је врхунац духовног живота, ту су садржај и срце духовног живота, ту је наше место. Амин. Професор др Владимир Вукашиновић Profesor dr Vladimir Vukašinović: Okusite i vidite da je dobar Gospod - Čudo WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, ево данас речи Божије, тешке речи Божије, речи Божијега суда из уста оваплоћене љубави, из уста онога који нас је толико заволео да је овде, родивши... View full Странице
  4. Јединство, слога и заједнички рад верног народа, црквеног одбора, епархије и Епископа исказан је у примеру парохије коловратске, храма Светог Николаја Српског у Коловрату. Благословом Епископа милешевског г. Атанасија у понедељак 10. фебруара 2020. године у Епархијском двору у Пријепољу потписан је и реализован купопродајни уговор између Александра и Миље Крповић и Мире Глушчевић, као продавца и Епископа милешевског г. Атанасија у име Црквеног одбора храма Светог Николаја Српског у Коловрату, као купца земљишта које се граничи са постојећом портом храма у Коловрату. Овом куповином проширен је постојећи простор око храма чиме се отвара могућност за изградњу парохијског дома за потребе храма, парохијана и свештенства парохије коловратске као и даље уређење црквене порте. Комплетан износ средстава за куповину земљишта даровали су браћа Иван и Владан Матовић из Пријепоља. Да је ово заиста добар пример доброг рада Цркве Христове говори чињеница да је у реализацију овог пројекта била укључена скоро целокупна парохија на челу са парохом јерејем Небојшом Јовановићем и Црквеним одбором у саставу: Бране Петрић, Милан Баковић, Радоман Ћуковић, Предраг и Ненад Тошић, Јован Радуловић, Милинко Меловић, Мирослав и Ђорђе Љујић, Слободан Петрић, Милинко Човић, Предраг Матовић, Жељко Карача и Веселин Пејовић. У реализацији пројекта су учествовали и многи други који су пореклом из Пријепоља и Коловрата а живе на страни као и други дародавци и добри људи. Свако је на свој начин и у оквиру својих могућности помогао да до реализације овог великог пројекта дође. Неко је дао материјални прилог, неко је помогао својим личним радом, неко подстакао и подржао пројекат. И све је реализовано благословом и духовним надзором Епископа Атанасија. Са благословом надлежног епископа у плану је да се уради пројекат парохијског дома и започне његова изградња и уређење комплетне порте, чиме би се направила и уоквирила јединствена целина, на радост и понос свих православних верника Коловрата и околине, њиховог свештеника и Епархије милешевске на челу са Епископом Атанасијем. Састанак и сусрет са Епископом био је и повод да браћа Предраг и Ненад Тошић и Милан Баковић Епископу милешевском г. Атанасију у име групе поклоника уруче пригодан поклон, икону Пресвете Богородице, у знак захвалности за добијени благослов да посете Свету Земљу о Крстовдану 2019. године. Извор: Епархија милешевска
  5. Епископ ремезијаснки Стефан, викар Његове Светости, служио је на празник Воздвижења Часног крста, 27. септембра, Свету Литургију у Николајевском храму у Земуну. Литургијско слово произнео је игуман Рмањски архимандрит Серафим. Поводом славе градске општине Земун, у продужетку Литургије је улицама Земуна прошла свечана Литија, потом је Преосвећени пресекао славски колач испред здања Општине. У беседи је Владика Стефан истакао да само у молитви можемо изградити себе и наше друштво јер се тако нараштајима оставља добар темељ, а једини темељ је - Христос Господ. Како је истакао Владика, у Литији се осетила жеља свих за духовним напретком, а тај напредак је једино у Христу. Преосвећеном Владици се председник Општине Земун захвалио на крају сабрања. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм
  6. https://dvaujedan.wordpress.com/2018/10/31/невиђено-добар-план-за-косово-и-метохи-2/?fbclid=IwAR00GNoniSh83DG71WGffPxTPZ7np_scfyTJOkU0t8IQedpm-U_2Ac9ODcQ ... “Ако ме питате да ли имам јасан план за Косово и Метохију рећи ћу вам без страха и увијања - имам га али га истовремено и немам јер овај који имам није наишао на разумевање у Србији, док је овај који немам прошао много боље али је још рано говорити о њему с обзиром да још није укључена новогодишња расвета. Можда се питате какве везе имају лампиони с Косовом и Метохијом, али то је зато што сте глупи, јер би вам у супротном било апсолутно јасно да је Драгослав Космајац највећи нарко-бос којег је човечанство имало, али је ослобођен свих оптужби и добиће огромну новчану надокнаду зато што у Америци на сваких десет секунди погине по један перач прозора и по двојица пролазника на које перач падне. Дакле, уколико и даље некоме није јасан мој план за Косово и Метохију онда би требало да се запита шта је с њим а не због чега се правим да не видим како Сулејман Угљанина парадира с албанским заставама по Тутину, јер Тутин није на Косову и Метохији и не знам због чега мешате бабе и жабе кад планирамо искључиво жабље, свињске и кокошије батаке да извозимо у Кину, а не поносне српске бабе како би неки очигледно волели заборављајући да је баба најскупља српска реч с обзиром на висину пензије након повећања, тако да ћемо највероватније похапсити и одређене бабе због основане сумње у нешто, јер ако бабе нису сумњиве заиста не знам ко јесте?! А, ко јесте?! Па, свако ко сумња у мој план за Косово и Метохију називајући га голом издајом без да се истински удубио у њега и прочитао све што у њему пише, а пише све оно што још нисам написао јер сам роковник поклонио Александру Мартиновићу кад је почео да предаје на Високој медицинској школи, а све са циљем да Србија добије барем нешто од онога што је њено јер није њено, а није њено јер сам обећао некима да неће бити њено у замену за потписан примерак Кијине књиге у којој се крије генијалан план за Косово и Метохију, ако читате између пасуса о односу Слобе и Луне. Дакле, свој план сам изложио у Бриселу и тамо је са одушевљењем прихваћен, јавили су се чак и нееки изузтно озбиљни инвеститори спремни да уложе у фабрику за израду планова, али нажалост у Србији није прихваћен и због тога и не могу рећи шта подразумева, јер није онај Турчин запослио само жене да би оооооо…већ зато што су алапаче па би током паузе свима истртљале шта пише у плану, а како да се борим за интересе Србије ако читава Србија зна који су њени интереси и за шта се то борим?! Љубав је лепа само док се чека, па тако и мој план, а то што неки никад не дочекају праву љубав није моја кривица мада је најлекше рећи: “Због Вучића се нисам заљубила”, али нека, истрпећу и те ударце као што годинама трпим све, али знајте да ЕУ нема алтернативу и да је питање дана када ћемо бити примљени, чека се само да претходни пацијент изађе па да нас прозову… Значи, план за Косово и Метохију је више него јасан- Марку Ђурићу смо уплатили 500 динара кредита за мобилни како би у сваком тренутку могао да назове и урликне: “Ацо, Србине!”, јер док год се то чује знајте да наша светиња није изгубљена већ сам је само издао, јер да је изгубљена морали бисмо да је тражимо, а шта бисмо онда ако је нађемо..? Дакле, да закључим - план је толико добар да ће сасвим сигурно ућу у “Задругу” као равноправни такмац за прво место, осим ако га пре тога не представим у Србији, а да бих то учинио морам прво да га имам, а да бих га имао требало би да ме буде брига за Косово и Метохију, што подразумева да Ђурићу уплатимо још 500 динара за мобилни, а уколико то учиним онда се Вулин наљути што он нема кредита, а нема га јер зивка тетку из Канаде уместо да се дописују на “фејсу”, што значи да ћу план представити на “твитеру” у 52678 порука, с обзиром да сам лимитиран бројем карактера па не могу брже! Верујем да је сад свима јасно да се грчевито борим за Косово и Метохију, али шта ћу кад Србија није прихватила мој план па сад морам да напишем други који ћу најпре представити првом плану кад изађе из “Задруге” а потом и грађанима, уколико се стопа смртности перача прозора у Америци смањи, јер заиста не знам шта ће нам онолики прозори на Дечанима, Грачаници, Соколици, Девичу, Зочишту…ако нема ко да их опере? Заклео сам се на Уставу и Мирослављевом јевађељу да никад нећу издати Косово и Метохију, а полиција чини све да уђе у траг поменутом Мирославу јер сви знају али нико не сме да изговори његово име и чињеницу да је реч о највећем нарко- босу, уз оне бабе, наравно! Значи, имам одличан план али нећу ником да га кажем да сутра не би било: “Ево, Вучић се поново хвали…”, али знајте да је Србија много изгубила тиме што није хтела да салуша кад сам ћутке говорио у себи шта намеравам да учиним кад не учиним ништа! Косово је Србија! Шалим се, бре, шта сте одмах скочили као да имам неки план осим да вас ооооооо…запослим код Турчина, он има неки план, показао ми је, па можда може да се искористи док је мој у ријалитију..?” ... Михаило Меденица
  7. Осим што је историчар са докторском титулом стеченом на престижном Универзитету Калифорније у Санта Барбари (САД), Милан Ст. Протић је и праунук првог председника Владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Можда по оном Јунговом синхроницитету или, пак, по непредвидивој логици ствари, запало га је да земљи којој је темеље постављао његов славни предак баш он испише историјски епитаф на њеном надгробном споменику. Урадио је то књигом „Велика илузија: Живот и смрт Југославије“ у којој је, са оним пожељним вишком страсти која ничим не ремети свет чињеница, извео генезу једне државе лепог имена, још лепше територије, племените идеје у свом темељу којој, по ономе како то види Протић, није било спаса. Могло би се рећи да је рођена са системском грешком у себи или, можда, тачније са кодом за самоуништење који се активирао неколико пута све док на крају није потпуно растурио њен крхки оклоп који су подривали и они изнутра и они споља. И зато одговор на питање о трагици Југославије и узроцима њеног неславног краја преузимамо са почетних страница књиге „Велика илузија: Живот и смрт Југославије“: „Била је одвећ лепа да би била и срећна. Више привид и идеал него држава и друштво; недосањани сан више него трезвена истина… У тој земљи је било свега сем узајамне искрености и разумевања за другог. Свако је из ње хтео да уграби највећу корист, потчини себи или напусти заувек. У Југославију су веровали малобројни, углавном занесењаци и песници. Осталима је служила за личну употребу. Тек се двадесети део њеног становништва осећао и изјашњавао Југословенима. Већина је припадала својим матичним народима у чежњи за сопственом државом. Интелектуална конструкција интегралног југословенства наметана одозго између два рата срушила се пред налетима националног сепаратизма и братоубилачког рата. Потом је наишла комунистичка револуција, а с њом и етнички федерализам. На крају, опет грађански рат и на његовим згариштима мале националне државе. Последњи чин је завршен и завеса је најзад могла да се спусти… …Служила нам је као згодан изговор за све националне поразе. За једне је представљала окове, другима је била митоманско оруђе. Једни су желели што пре из ње, други су је присвајали само себи. Народи који су је чинили, Срби и Хрвати на првом месту, никад се нису волели. У оквиру заједничког словенског бића, запатиле су се три ривалске религије, два опречна идентитета и интереси светских сила. Сасвим довољно за сигуран пут у пакао. У таквим околностима боље није могло да се догоди“. Како је успео мелтинг пот у Америци међу онолико нација, а није у Југославији међу готово истим народима? Да ли се то може оправдати оним нарцизмом малих разлика? – Америку су стварали људи који су се свог европејства одрицали. То су европски очајници, и не само европски, који су тамо тражили нову срећу и нову судбину и зато ништа од европског са собом нису понели. Отуда је национална идеја у Америци непостојећа. Постоје само државна и грађанска идеја, али не и идеја етничке припадности. Постоји и расна идеја и то је америчка рак-рана јер је расни идентитет још нетрпељивији од етничког. У Европи је и дан-данас доминантан национални идентитет. Где је кључ неспоразума између Србије и Америке? Срби су волели Америку и одрастали на њеним митовима… – САД су после Другог светског рата преузеле улогу водеће светске силе коју до тада нису имале, а ми смо имали проблем као и сваки други мали народ са сваком великом силом. Имали смо га са Османским царством, Аустроугарском, Великом Британијом, Немачком, Русијом, чак и са Француском, па на крају и са САД. Зато што је наша амбиција била да се ослободимо и ујединимо у једну државу и да доминирамо Балканом. То је супротно интересима сваке велике силе и на том питању смо са сваком од њих долазили у сукоб и у раскорак. Свака сила је била супротстављена тој идеји код нас као што је била супротстављена тој идеји код Грка, Мађара или било кога другог народа који је тежио да изврши једно такво национално уједињење које би пореметило равнотежу снага. Стара латинска изрека „Дивиде ет импера“. Дакле, на Балкану треба да буде неколико релативно једнаких нација и држава које су у међусобном ривалству. Како видите савремени тренутак Америке, чини се да је у ретерирању и да се не сналази добро у међународним односима? – Никада се Америка није добро сналазила у међународним околностима зато што њој улога велике силе и међународног фактора није ни својствена ни природна. То је бивша колонија која се у рату за независност ослободила своје метрополе и она нема тај менталитет велике силе, а хоће то да буде и зато је њена спољна политика таква. Слон у стакларској радњи? – Тако је. Америка је након Другог светског рата изашла као најпопуларнија држава на свету и као спасилац света у сваком погледу – у војном, касније и у економском. А за педесет година је доживела да је цео свет мрзи и да више нема никога ко је воли и да, апсурдно, најбоље стоји у Јапану, на који је бацила две атомске бомбе. Русија је тренутно не трн него, чини се, колац у оку Америци? – Мислим да је Америку из угла једног Руса најбоље оценио Солжењицин давне 1978. године, када је одржао онај чувени говор на Харварду. Из тог говора и онога што је уследило – љутња и разочарање америчког естаблишмента у односу на Солжењицина, након чега се вратио назад у Европу – види се колико Американци, у просеку, не разумеју Русе. Чак ни онда када су у питању људи попут Солжењицина. Да парафразирам, он им је тада поменуо америчко лицемерје према Совјетском Савезу које показују тако што им је он, с једне стране, наводно ривал, док на другој страни све чине да га подрже заједно са режимом. Логично, био им је „раисон д’êтре“ њиховог опстанка и Запада као парадигме успешног и јединог могућег бољег света? – Осим тога, у таквом односу снага имали су директне економске користи. У томе и јесте одговорност Америке: она није симбол, није светионик слободе и демократије, како се представља, него је, у ствари, лицемер. Јер, то како су грађани Совјетског Савеза живели њих није занимало. Југославија је још бољи пример тог лицемерја. Они су толике деценије подржавали Тита врло добро знајући шта се у земљи догађа, подржавали су и Садама Хусеина у рату против Ирана, муџахедине у Авганистану, да не набрајам даље… Наравно, иза тога увек стоји сила и тај џонвејновски наступ у дипломатији где се све решава револверашки. Ричард Холбрук је, можда, био најбољи пример те врсте политике. Да се вратимо на терен Балкана. Црна Гора је пред уласком у НАТО, како је то Русија себи допустила? – Никада Балкан није био примарни спољнополитички интерес Русије. Ни онда када је била најјача. Као што знамо, она се и 1948. године веома лако одрекла Југославије, тако је и данас и не мислим да се ту нешто променило. Након што се повукла из југоисточне Европе, Русија се вратила својим примарним интересима. И зато се концентрише на оно што су њени првенствени спољнополитички интереси, а они су увек на границама Русије. Отуда Украјина, Крим, средња Азија. Ми смо увек били монета за поткусуривање. Један једини пут кад је Русија своје решење наметнула Балкану, 1878, она је направила велику Бугарску, није направила велику Србију… Руси су 1812. године продали Карађорђа… Како су га продали? – Лепо. Прво су га 1806. наговорили да не прихвати Ичков мир и онда га 1812. пустили низ воду. Тако је пропао Први српски устанак. Русија нам је врло често помагала, и то свесрдно, али је било тренутака када су процењивали друкчије. Погрешно је процењивати да ће Москва водити политику у складу са нашом, већ ће увек водити политику у складу са својим интересима. Свет из Москве изгледа потпуно другачије него што изгледа из Београда. Руске интересе и позицију не разумеју често ни сами Руси, а ми поготово. Исто тако како поједностављено тумачимо америчку политику, тако разумемо или не разумемо руску. Како видите политичку сцену унутар Србије, како су нам се догодили сви ови од распада СФРЈ наовамо? – Сви воле марионетске власти! Шта је био Тито? – Ситна марионета у рукама великих сила и баш зато што је био такав, ситан, каћиперан и склон корупцији, одговарао је да за њих ради посао. Баш ситна марионета? – Они су, прво Руси а потом и Запад, креирали његов имиџ, али он никада није учествовао у неком озбиљном међународном догађају. Нити је смислио несврстане, о чему се овде причало. И шта значи цела та прича да један шлосер може да буде геније светске политике? Значи ли то да деца не треба да уче школу него да буду шлосери, па ће бити као Тито? Зашто сте смењени са амбасадорског места у Вашингтону? – Смењен сам јер сам правио аранжман о изручењу Милошевића и то на своју руку. Кад је дошла нова Бушова администрација и Колин Пауел за државног секретара, имао сам добре везе и сматрао сам да вреди покушати с тим аранжманом који би подразумевао да се са дневног реда скину сва отворена питања: сарадња са Хашким трибуналом, питање Косова и финансијска инјекција за СР Југославију. Американци су тада тражили само дванаест имена за Хаг! Међу њима је било само једно униформисано лице и то генерал Ратко Младић, остало све политичари. Аранжман за Косово је направљен тако где би будућност Косова зависила од Срба који су живели на Косову и који су тамо рођени и подразумевало ја да свако од њих има право гласа на Косову. Таквих је било преко 600.000 и из тога је произилазило да без њих није било могуће донети ни Устав Косова или уставни оквир и то су Американци прихватили. На првом попису у јуну 2001. који је организовао ОЕБС могао је да се региструје свако ко је рођен на Косову, али је Коштуница то торпедовао и одлучио да се бојкотује и крене другим путем. Ја сам смењен и ствар је отишла другим путем. И тад и сад, мислио сам и говорио да је први и најважнији интерес Србије да пронађе решење за то питање. Сматрам да је то питање, као и Хаг, с дневног реда требало скинути 2001. и сва остала питања и да ова земља крене напред. А не да се враћа назад и заварава илузијама. Албанци већ дошли до Врањске Бање, а ми говоримо о Косову! Дванаест нових минарета је никло уз аутопут од Прешева до Врања, две бензинске пумпе, обе су албанске. И ко ту кога лаже и прави лудим? Забрану повратка Србима на Косово после Другог светског рата није потписао Албанац него Србин – поп Владо Зечевић. Добар живот под Титом о којем се данас говори је плаћен Косовом, да се не лажемо. Ми смо пристали на ту врсту продаје и корупције. Шта ће, на крају, бити? – Ми се гасимо као народ. Једино академик Влада Костић о томе говори. С једне стране се гасимо биолошки – не рађамо се, с друге стране нам млади одлазе у свет. Ова Србија није ништа друго него крава музара од које отима и узима ко шта и колико стигне и за њу их није брига. Премало је овде људи који ову државу заиста воле. Они у Хрватској своју државу искрено воле. Чекали су је хиљаду година и воле је. А ми смо је готово раскрчмили? – Ово данас је последњи патрљак Титове Југославије. Ова година је 800. година откако се Србија крунисала сопственом круном. Хоће ли ико то обележити? Да су којим случајем Карађорђевићи Хрвати, они би краљевину обновили у року од 24 сата. И замислите да се Република Српска зове Кнежевина Српска, како би свет гледао онда на питање БиХ? Нисам ја монархиста из убеђења – да сам Француз, био бих републиканац, али у свету у којем живимо то мало значи. Мало има оних који су се крунисали својом круном, а ми смо и то одбацили. Ривалство Русије и Немачке – Руси на својој западној граници или на источној граници Европе имају преко сто милиона људи, већином Словена, који су веома антируски расположени. Да сам на месту некога у Москви, то би ме бринуло. Проблем Русије у Европи је у томе што су од себе успели да на разне начине, а нису само они за то криви, створе код словенских народа Пољака, Чеха, Румуна, па и Бугара, који су већи русофили од нас, дубоко неповерење према Русима. Осим тога, главно ривалство ће да буде између Немачке и Русије. Нису САД примарни чинилац на руским границама него Немачка. На тој осовини су пукла два светска рата и тај однос је веома комплексан и потенцијално веома опасан. Ранко ПИВЉАНИН, БЛИЦ
×
×
  • Креирај ново...