Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'себи'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Веома је лако и згодно окривити друге. И да омаловажавате њихов рад и допринос или да тумачите њихове покрете и поступке како хоћете. Лако је јер вас ништа не кошта. То је згодно јер друге чиниш непоштеним, чиниш их злим, а притом ослобађаш себе и много пута подижеш свој мученички „ауторитет“ (пошто осећаш да ти други увек наносе неправду и прогоне). Окривљавање других говори о страшним комплексима. Морамо коначно схватити да окривљавањем других показујемо своју тврдоглавост и злобу. Поготово када јавно осуђујемо и саблажњавамо се. Ово показује не само нашу злоћу и подлост, већ и одсуство Бога у нашим животима. Дозволите ми да додам и ово: много пута осуда није само осуда, она се граничи са клеветом. Ум онога ко клевета друге је толико помрачен да мисли да износи ствари какве јесу. То је демонско стање. Уместо да се угледамо на ђавола, који клевета и оптужује, амнестирајући себе, погледајмо греду у свом оку и оставимо сламку која је вероватно у оку нашег брата. Ако имамо Бога у животу, нећемо кривити, нећемо осуђивати, нећемо клеветати. Човек који нема добре мисли за друге је човек таме, мржње, ђавола; иако ће носити мантију, иако ће правити велике знаке крста, иако ће „изигравати“ светитеља, ревнитеља и верног светим оцима. Питање, на крају крајева, није како изгледамо у очима људи, већ ко смо заиста. На основу овога ће нам Господ судити. И биће нам суђено мерама и теговима којима ми судимо другима. Када је Бог одсутан у нашим животима, а ми смо обоготворили своје дело, своје „врлине“, своје спољашње понашање, тада можемо многе исмевати, али осуда и злоба коју показујемо према њима ће нас пре или касније издати. Они ће показати да на крају нема равнотеже у нашем срцу. Они ће показати да у нашој души у крајњој линији нема радости, светлости и мира, већ само неостварена опсесија за влашћу, за признањем, за похвалом, за славом. И управо зато што ове ствари немамо у мери у којој бисмо желели, ми се побунимо против оних за које мислимо да их имају и да су нам их „украли”. Такав не само да пада у грех осуде, не само да клевета у име своје „праведности“, него пре свега завиди као што ђаво завиди Богу. А ова завист је нешто најбесрамније што човеково срце може да изроди. Завист подстиче нашу злобу, али нам у исто време одузима небо које носимо у себи. архимандрит Павлос Пападопулос https://www.bogonosci.bg
  2. Прво, милостиња нас учи љубави. А за хришћанина је најважнија врлина љубав. Када показујемо љубав према другим људима жртвујући нешто своје, учимо се жртвовању. На крају крајева, љубав је жртва, а Христ нам је то показао. Приносећи макар и малу милостињу, малу жртву, постајемо Христови следбеници. Често се осећамо лоше. Животни поремећаји се дешавају, али понекад се превише заокупимо својим свакодневним проблемима. Одличан лек за ово је милостиња. Само треба да одете и помогнете некоме. Много је оних којима је ово потребно. И ово ће учинити да се осећате боље. Радост ће се повећати, живот ће бити испуњен смислом. Господ ће нас милостињом нашом исцелити од духовних болести. Милостиња се може обавити на уобичајен начин: помоћи некоме у невољи новцем или храном. Али можемо помоћи и на друге начине. На пример, радом: физички радити, помоћи у обављању неког тешког посла. Милостиња се може манифестовати у жртвовању личног времена. Некоме је потребна наша подршка, морална помоћ, можда човек само треба да одвоји време да комуницира и слуша. Свако добро дело је већ милостиња. Постоји и неизречени закон: што се човек више жртвује, то му Господ више даје. Овај закон функционише и тестиран је у мојој личној пракси. Ако нисте похлепни, ако дате и помогнете колико можете, Господ неће оставити гладне ни вас ни ваше најмилије. Не мислим да је неко, ко је мучен чињеницом да је мало дао, човек са живом савешћу. Тачније, ово је особа незадовољна собом. Ово није ствар савести. Мере нема и не може бити! Почнимо са малим. А када видимо духовне плодове наше жртве, онда ћемо можда пожелети да то чинимо чешће и више. Мера долази из нашег срца. Ако је шкрта, онда ће милостиња бити шкрта, али ако је милостива и у њој има љубави, онда се више жртвује. Али милостињу никада не треба мерити никаквим мерама или ограничавати границама. Сиромашна удовица из Јеванђеља је у чашу за донације ставила само две лепте - мало, али био је то сав новац који је имала. А Христос је рекао да је дала више од било кога другог. Односно, милостиња се не оцењује по количини новца, већ по срцу са којим је дајемо. Ако је наше срце испуњено љубављу, ако смо спремни да се жртвујемо Богу, као што је Господ жртвовао Себе, онда ће Он одговорити на ову љубав. И Господ, радост и великодушност ће доћи у наша срца. Православни хришћани не треба да буду будале. Увек треба да размислите пре него што поступите. Светитељи су рекли: „Милостиња треба да се зноји у твојој руци." То јест, пре него што дате милостињу, морате добро размислити: да ли је вредно давања? Ако се нека сумња населила у вашем срцу, не желите да дате, онда је боље да то уопште не радите него да патите касније. Ако видите да је човек алкохоличар, али вам то не смета, ако дајете из љубави – уосталом, сваки човек је слика и прилика Божија, и ви их видите у овој особи, и дајете из љубави и снисходљивости према њему и његовој болести – онда је то у реду. Није битно где га троши. Главна ствар је да му покажете љубав. На крају крајева, милостињом помажемо не ономе коме дајемо, већ пре свега себи! Треба нам милостиња! Онај коме дајемо, више помаже нама него ми њему. Господ ће се свакако побринути за оне којима је помоћ потребна. Али Он може да се побрине за то са или без моје помоћи. У овоме могу да учествујем, а можда и не. Најважније је да желимо такво учешће. Милостињу морамо давати, схватајући да нам је она потребнија него особи којој је дајемо. Тада ће бити много лакше послужити га. Ако у твом срцу нема жеље да дајеш милостињу, онда нема потребе да то радиш. Можда тренутно ниси способан за ово. Дешава се. Морате се мотивисати. И шкртим људима је потребна милостиња. Али ако од тога не желе да стекну духовну корист, онда је то њихов слободан избор. Сваки човек има право да бира како да живи, и нико не може бити приморан да чини добро. Милостиња треба да долази из срца, из доброг расположења, када осећамо љубав према човеку. Да, морате да се мотивишете, али ако данас није успело, нема ништа лоше у томе. Отишли сте са жељом да помогнете, али нисте успели да испуните своје намере и остали сте „пред вратима“. Недостајало вам је снаге и одлучности. Али било је добре воље, па чак и ако нисте имали довољно снаге, не морате очајавати, уједати се и кажњавати се. Можете покушати следећи пут! Самобичевање нам само штети. Ако ми Бог да снагу да дам милостињу, даћу је, ако не, онда ма колико се трудио, нећу је моћи дати. протојереј Вјачеслав Поневин https://gorlovka-eparhia.com.ua
  3. JESSY

    Понизност није сама себи циљ

    „Награда се не даје због труда врлине, него због нашег смирења. Свети Исак Сирин јасно наглашава да не треба да се трудимо да бисмо били награђени за своја духовна достигнућа. Награда, која се састоји у привлачењу благодати, доћи ће због смирења стеченог подвижништвом. Веома је важно схватити да подвижнички живот који нам Црква нуди да бисмо угодили Богу није живот правила, лишавања и обавеза. Бог нас воли чак и у нашем греху. Божја љубав никада не престаје. Али да бисмо осетили Божанску љубав у свом животу, морамо своје биће уредити тако да прихватимо благодат. Нека нађе место у нама и активира се да Бог постане опипљив и разумљив не само на интелектуалном нивоу, већ и кроз искуство. Понизност, односно осећај да све дугујете Богу, признање да се сваки напор за аутономију завршава неуспехом, свест о својој немогућности да постигнете било какво добро без учешћа благодати, циљ је духовног животa. Али ни стицање смирења не би требало да постане само себи циљ. Ниједна врлина не треба да постане сама себи сврха. Ниједна врлина не треба да заузме место Христа. Понизан човек не тражи да остане у смирењу ради себе, већ да стекне однос са Христом. Он чезне за Христом и тражи Га. Понизност му показује пут ка Богу, показује му пут Љубави. Св. Јован Лествичник каже: „Љубав и смирење – свети пар! Први се уздиже, а други држи узнесене, спречавајући их да падну”. Велике речи Светог Јована. Оне нам показују колико имамо користи од љубави, али и колико смо заштићени понизношћу. Ко је на крају скроман? Онај кога нисмо упознали и никада нећемо јер уме да се сакрије од света. Крије се јер нећемо разумети његов живот – зваћемо га глупим, лудим. Не зато што ће се осећати увређеним – он се не плаши да преиспита свој живот, своје изборе, своја размишљања. Он жели да нас заштити од ствари о којима ћемо размишљати, од осуда и хвалисања који ће се појавити у нама. Зато нећемо чути понизног да говори, јер он више воли тишину; нећемо га видети да заузима прво место јер почива у сенци. Већина нас се труди да остави свој траг у свету. Људи очајнички чезну да их се сећају - и сада и после смрти. Истовремено, многи који су заиста смирени осветили су се и постали познати онима око себе, јер их је благодат Божија открила као светле примере за њих. Међутим, сигурно има безброј других који су остали ван нашег видокруга и далеко од срамотне славе којој ми људи много пута тежимо. Непостојећи за свет, они су истински постојећи. Неславни у очима људи, они су заиста од Бога прослављени. Животно искуство нас учи да, шта год да постигнемо у свом земаљском постојању, од тога нећемо имати користи ако не стекнемо љубав и понизно срце. То је оно на шта нас Црква позива устима својих богоносних отаца – подвижничким животом да живимо смерно и са љубављу. Живот у Христу никако није лак, али није недостижан. И није само за неке, већ за све нас. Потребно је насиље над нашом људском природом да бисмо постали кротки и понизни као наш Господ. На зиду једне зграде прочитао сам: „Њихов мир је рат. Зато рат њиховом миру!" Неопходно је борити се са својим страстима за постизање мира; морате се уморити да бисте нашли одмор; морате да мрзите да бисте волели; морате да ћутите да би чули; морате се покорити да бисте доминирали; морате устати да бисте били крунисани; морате се понизити да бисте устали. Све ово је сасвим могуће. Све ово је оствариво. Али не заборавимо разлог зашто то радимо. Зашто се трудимо? Зашто се умарамо? Зашто живимо? Да пронађемо Христа, односно да коначно видимо Христа, Који од почетка стоји пред нама и позива нас да останемо са Њим до краја. Крај је огроман јер је то само почетак. архимандрит Павлос Пападопулос https://www.bogonosci.bg
  4. Лекари, психолози и свештеници често се суочавају са последицама неумесне употребе аскетизма. Зашто се пост, који је осмишљен да помогне у борби против греха, претвара у оружје у човековој борби са сопственим здрављем? Шта су потребе и по чему се разликују од хирова ? Пост није циљ, већ средство Уочи поста увек се јављају многа питања и забунe. Задатак свештеника је да спречи радње које могу нанети штету човеку, како духовну тако и физичку. Пост је посебно аскетско средство за постизање духовног резултата, али истовремено није циљ духовног живота, већ само његово средство, вежба. Зато, прво, пост не треба да наноси штету, а друго, пост може имати духовни резултат. Смисао поста није избегавање једења одређене хране, већ постизање духовне користи. У идеалном случају, резултат поста треба да нам постане поука, још један корак у нашем духовном успону. Искуство показује да и најмањи корак на овом пољу за нас може постати велика радост, јер духовни резултати имају много већу вредност од видљивих, материјалних. Али понекад се увредимо: чинило нам се да испуњавамо све што је Црква прописала, али духовни резултати нису били видљиви. Али чак и ако резултати нису видљиви, они су ту. Они, кап по кап, испуњавају унутрашњу чашу духа, као што појединачни, ружно обојени комади стакла, повезани заједно, могу да формирају лепу шару, „шаблон“ духовног искуства. Ресурси и издржљивост Бог је створио човека са великим залихама физичких, менталних и духовних ресурса. Можемо издржати много! Ако покушате да нас сломите, одолеваћемо дуго, деценијама. Искуство наше отаџбине показује да људи могу да живе „на прелому” више од једне генерације. Међутим, снаге су исцрпљене, а људи који су предуго живели „на прелому“, изумиру. Главни разлог за то је тај што људски ресурси имају ограничење и нема потребе да покушавате да га сазнате кроз лично искуство. Наравно, свако од нас има прилику да се тестира, а у младости се сви тестирамо. Неофити који долазе у цркву такође се тестирају када први пут покушају да посте. Али важно је разумети да је свако само-експериментисање добро под два услова. Први услов је да експеримент мора имати могућност преокрета, односно могућност враћања у нормалу; и друго, „истраживачки“ рад мора имати искусног вођу. Да бисмо ово разумели, да бисмо разумели како и на шта можемо да се ограничимо, морамо умети да разликујемо унутрашња стања у себи којима је потребна наша пажња и брига – потребе, да их разликујемо од надпотреба – од жеља и хирова. Да бисмо разумели нашу меру у самоограничењу, морамо разумети шта је наша потреба. Потребе и над-потребе Потреба је оно што је сваком од нас потребно за нормалан живот. Не за преживљавање, већ за нормалан живот. Нормално, животна активност се одвија у равнотежи трошкова и ресурса. У стресу, током преживљавања, више се ресурса троши него што се стекне и обнови. Понекад је то неопходно када треба да се саберемо, концентришемо, да бисмо „овде и сада“ целог себе уложили у резултат, али након таквог продора, наше тело и наша душа, духовне и физичке компоненте, захтевају додатну обнову. Опстанак је живот на кредит. Као што знате, кредит се мора отплаћивати уз камату. Живот се јавља у равнотежи, опстанак је неравнотежа. Наш живот нема само минималне потребе, већ потребе за растом и развојем. Развој у условима опстанка је готово немогућ, јер је развој и скуп начин живота. Да бисмо живели, потребно је да задовољимо све своје потребе – физичке, менталне и духовне. Када човек не добије довољно онога што му је потребно за живот, принуђен је да троши своје ресурсе намењене развоју. Уместо развоја, долази до адаптације, а ако се ситуација не промени, може да почне деградација која доводи до физичке, менталне и духовне болести, а у најгорем случају и смрти. Дакле, одговорност за задовољење основних потреба код одрасле особе није манифестација себичности („Превише брине о себи!“), већ показатељ његове личне зрелости. „Неофити” се често усредсређују на свете подвижнике, заборављајући да су ти људи имали мудрост и огромно духовно искуство, па је покушај савременог човека на самом почетку свог духовног пута да изврши подвижнички подвиг више манифестација охолости него духовности. Ако је особа неодговорна у задовољавању својих потреба, онда ће то пре или касније негативно утицати не само на његово здравље и живот, већ и на животе његових најмилијих, који ће морати да се брину о њему. Наше тело, цео наш организам је божанска креација и има невероватну лепоту и огроман ресурс, али управљање својим телом је уметност. Не техника, не технологија, већ уметност, и то треба научити. Пост је начин да се савлада ова најважнија уметност. Наравно, да бисмо водили нормалан живот током поста, морамо добро познавати себе. Али, на жалост, врло често се у православљу практикује такав приступ да је познавање монашких правила важније од познавања себе. Ово је веома тужно, јер смо сви различити и имамо различите потребе. Нико није одговоран за сваког од нас осим нас самих.Просечан монах живи у другачијем окружењу и у другачијој, угоднијој климатској зони. Оно шта једу монаси, не примењује се на људе који живе у граду, људе који раде. Стога је уметност самоспознаје лична уметност. Овде је веома важан осећај за меру и експедитивност. Важно је да слушам своје тело, да разумем шта ми се дешава када једем или не једем одређену храну. Пост је одвео до болнице Током поста, једна старија жена је завршила у болници. Разлог је био тај што је, и поред својих 92 године, постила строго, „као у манастиру“, па су њени рођаци, након што је прекинула пост, морали да позову хитну помоћ. Поставља се питање у којој мери је такав пост духовни чин, има ли себичности у том „духовном подвигу“? На крају крајева, није у питању само жена која је постила, већ и њени вољени који су морали да решавају проблеме који су се појавили. На Божић и Ускрс у нашим црквама падање у несвест је, авај, уобичајена појава и свака продавница свећа има комплет прве помоћи за такве случајеве. Сваки човек мора имати дух разумевања, иначе уместо поста, резултат је профанација идеје: уместо да се бави духовним здрављем, човек подрива телесно здравље. Да бисте се мудро ограничили, морате проучити своје потребе. Упознајте себе Које су основне физичке потребе особе? Прво, потреба за сном. Спавање је неопходно не само за обнављање снаге, већ и за нормализацију нашег емоционалног стања, што утиче на наше духовно стање. Са становишта психолога, физиолога и лекара, особа која није довољно спавала је у измењеном стању свести, неадекватна је и не може нормално да перципира себе, своје поступке и жеље, или да изгради односе са другим људима. Лишавање сна је једно од најокрутнијих мучења, које може резултирати привременим или потпуним лудилом. Напетост која настаје код особе која није довољно спавала доводи до раздражљивости. Током поста људи често својим уобичајеним активностима и обавезама додају, на пример, читање акатиста. Ово је само по себи добро. Лоша ствар је што неки губе меру и намећу себи „неподношљив терет“. И тако је човек остварио мали духовни подвиг, али ће следећи дан дочекати без сна, што плодове његовог духовног рада чини тужним не само за њега, већ и за његове ближње. Нико осим нас не може знати наше потребе. Због тога је веома важно да упознамо себе. Морате сигурно знати: — Колико је мени лично потребно да будем наспаван? Чињеница, да је вашем комшији довољно 5 сати спавања, не може бити критеријум за вашу потребу за сном. Поред тога, број сати потребних за спавање зависи од много фактора, на пример, доба године, присуства стресне ситуације (ако постоји, биће потребно више времена да се обнови снага). Научници су доказали да особа која није довољно спавала, једе више од особе која се наспавала. Храна Храна није само средство да се утоли глад; врло често храна за нас постаје универзални начин да надокнадимо разна „незадовољства“. На овај начин не задовољавамо потребу за храном. Када кажемо „потреба“ мислимо на психофизиолошки феномен, а када говоримо о култури исхране, мислимо на сам процес једења – како и када седамо за сто, зашто долазимо у кафић, које производе бирамо у продавници. Потреба за храном и култура исхране нису директно повезане. Нажалост, у нашој култури дошло је до одређене метаморфозе - уместо да задовољи нутритивне потребе, храна често задовољава емоционалне потребе. На пример, тешимо се храном. Сетите се свог детињства: „Да ли плачеш? Ево мало слаткиша за тебе!” „Да ли вам је досадно и не знате шта да радите? Хајде да једемо." За време поста важно је да једноставно размишљамо када и шта једемо. Одрасла особа треба тачно да зна колико јој је хране потребно. И то не за утеху, већ за разумно засићење. Да ли заиста једем када желим и колико желим? Која је храна добра за мене? Морате јести довољно често, у малим порцијама. Зашто је важно? Јер ако дуго не обраћамо пажњу на осећај глади, то нам постаје навика. Гладан се преједа, али умерен не чека глад. Многима од нас је тешко да оставимо храну на тањиру. Остављати храну на тањиру, чак и ако сте сити, једноставно није добро, непристојно је, „мама (бака) ће се увредити“. Морате научити да слушате своје тело. Ово је веома озбиљна вештина. Чини се да говоримо о врло једноставним стварима, али о њима и не размишљамо. Управо поремећаји у прехрамбеном сектору доводе до тога да пост изазива ужас код неких од нас: „На крају крајева, храна је последње задовољство које ми преостаје!“ Треба ли да одустанем и од тога? Никад!" А ако такав човек ипак одлучи да пости, онда мора да изврши насиље над самим собом, а насиље над самим собом не води ничему добром. Одмори се Ако се осећамо уморно, то значи да је прекасно за одмор. Требало би да направите паузу од посла да бисте повратили снагу много раније, у тренутку када вам мотивација и расположење почну да опадају. Одмор може бити прелазак са посла, на коме сте седели неколико сати, на неку активност која није стресна. Овакве мале паузе током дана помоћи ће да избегнемо исцрпљено стање на крају дана, у које волимо да се утерамо. У овом стању заиста можете само да легнете и заспите, а неки кажу да заспе „у ходу“, у тренутку када им глава падне на јастук. Али ,ово није одмор. Исцрпљеност је патологија и не доводи до духовног искуства. То доводи до сагоревања . Под речју одмор најчешће подразумевамо сан. Ово није у реду. Сан је сан. Одмор је активна фаза живота, док је спавање пасивна фаза. Управо у процесу одмора развијамо нове ресурсе, па је одмор активност, али не захтева физички и психички стрес и лишена је одговорности. Свако има своју норму одмора, а она се мења са годинама. Одмор такође захтева самоћу. Особа мора бити у самоћи неко време. Количина овог времена је различита за свакога. Некима је довољно пола сата дневно. Али ово је минимум неопходан да би се обезбедио живот. Са годинама, потреба за приватношћу се повећава. За одмор је неопходна тишина. Самоћа, тишина и време које човек може да проведе сам са собом. Ово је потребно да би човек могао да живи нормалним животом, укључујући и чињеницу - да би могао да се моли. Ако се у твојој глави стално води некакав унутрашњи дијалог, молитве неће бити. Без одмора, немогуће је успоставити молитвено правило. Без одмора, духовни живот је немогућ. Опуштање је такође веома значајно. Ако је човек преплављен страстима, проблемима, ако је у стрепњи, у тузи, одмор ће бити наставак његове патње. Људи који су стално узнемирени не одмарају се, а када после паузе поново почну активност, постају иритирани. У нашем времену високе технологије, људи су под стресом. Под утицајем смо ТВ-а, телефона, интернета, „опуштамо се” са слушалицама у ушима или за компјутером. Стално бити у току са информацијама не доприноси одмору, а без одмора не можемо бити ефикасни као људи, а да не говоримо о развоју. За одмор је потребна тишина! Свештеници позивају људе да чешће присуствују службама. У храму се човек коначно сусреће са самим собом. Обожавање ће вас приморати да искључите телефон, изађете ван мреже и извадите слушалице из ушију. У храму се бавимо сасвим другом делатношћу, спором, тихом, монотоном делатношћу. У храму долази до „присилне“ трансформације нашег унутрашњег простора. Време проведено у цркви је за нас веома важно, без богослужења не може бити унутрашњег живота. Здравље Одсуство бола је такође наша потреба. Бол је стрес: чак и благи бол нас мало по мало исцрпљује и троши наше ресурсе. Лекари једногласно кажу да је таблету боље узети када главобоља тек почне, а не када је већ у пуном јеку, при чему једна таблета можда неће бити довољна. Не смеш дозволити да те било шта повреди! Стрпљење у болу није врлина, већ мана. Када се навикнете на то, можете прескочити тренутак у којем је потребна активност. Наравно, можете издржати сваки бол. Али морамо имати на уму да ако почнемо да трпимо бол, онда нам прети губитак осетљивости. А бол је сигнал невоље. Ако смањимо осетљивост на бол, она се смањује на свим људским рецепторима. А особа која има смањен осећај бола може пропустити тај важан сигнал, и то може бити опасно за њен живот. Можете питати, какве све ово има везе са духовним животом? Најдиректније! Када вас нешто боли и стојите у цркви за време службе, много је теже концентрисати се на молитву. А кад хоћеш да спаваш, колико си пажљив на молитви? Поред физиологије - психолошке потребе Поред физиолошких, имамо и психолошке потребе. Наводимо оне који су основне: — Потреба да осетите вредност себе, свог живота, своје личности. Ако мој живот, моја личност нису вредни, зашто су ми потребне духовне вежбе? Ако су мој живот и личност вредни, онда ми је важно да се развијам, растем и испуњавам свој живот смислом. - Потреба за припадањем, за љубављу и интимношћу - потреба да се осећате делом нечег већег, породице, групе, народа, културе, професионалне заједнице. Дефинитивно треба да осетимо да нисмо сами. А ако говоримо о вери, веома је важно да осетите своју повезаност са Богом, Црквом, то је осећај који нас врло често греје и подржава. То је оно што нас доводи до храма када наше ноге више не могу да се помере од умора. - Потреба за независношћу. Важно нам је да будемо део нечег већег и целовитог, али нам је у исто време потребна независност, осећај да смо посебна особа одговорна за себе. — Потреба за самореализацијом је важна не само за креативне људе, релевантна је и за представнике било које професије, потребна је домаћицама и пензионерима. Самоостварење и креативност се манифестују у свему: у нашем начину живота и нашим пословима, у нашим односима, у нашем држању и ходу, у начину на који се облачимо, у начину како изгледамо: све је то самоспознаја. — Потреба за психичком безбедношћу. Говоримо о психичкој сигурности – стању када се човек не брани, када не очекује претњу, када га не понижавају, већ поштују, цене, чују, узимају у обзир. Ово је такође веома важан тренутак у животу. Духовне потребе: - Потреба да се буде. Али „бити“ није само на нивоу постојања, већ на нивоу разумевања самог себе. Када Бог позива Авраама, он се јавља: „Ево ме“. Ово је исповест нечијег бића - "Ја јесам." Ова духовна потреба се открива у самоспознаји, у покајању, у самосвести. Уосталом, покајање је немогуће без свести и знања о себи; самоспознаја је основа сваког покајања. — Потребе за комуникацијом са Богом и другим људима. Ова потреба се остварује током молитве, богослужења и у људској комуникацији. - Потреба за смислом. „Човек је створење рањено смислом“, он не може да живи без смисла. Ако смо се у нешто разочарали, то значи да смо изгубили смисао. На пример, када започнемо нови посао, прве године летимо на крилима, све схватамо, све је важно и занимљиво. Овај фитиљ траје три године, а онда се смисао исцрпи... Тако у неофитизму, док нам је јасан смисао црквености, продуховљени смо, чим нам свакодневица и навика замагљују смисао, постајемо малодушни. Губитак смисла је опасан за нас, морамо стално да схватамо своје постојање. — Потреба за развојем, потреба за трансформацијом. Наша душа тежи савршенству, по природи. Она не може да трпи своје грешно стање. Берђајев је рекао да је човек створење незадовољно собом. Да бисмо се вратили правом изгледу синова Божијих, морамо постати другачији. Ово је потреба за трансформацијом, потреба за летењем, за добијањем крила, потреба за светлошћу. Ко је одговоран за нас? Веома важно питање: ко је одговоран за задовољавање наших личних потреба? Чини се да је одговор очигледан – ми сами. Али у стварном животу ову одговорност често пребацујемо на друге. Мама треба да зна када да ме храни, шеф треба да зна када треба да се одморим од посла, а ако мисли да ми не требају паузе, послушаћу. Отац зна шта смем, а шта не смем, будилник зна у које време треба да устанем. Са задовољством пребацујемо одговорност за задовољење наших потреба на неке спољашње околности. И говоримо: „Такав је живот! Не могу ништа". Иако, уствари можете много учинити ако озбиљно схватите овај задатак. Много тога се може променити без претеране промене начина живота. Све што треба да урадимо је да схватимо своје потребе и почнемо да се понашамо пажљиво и брижно. Жеље, хирови... Како се потребе разликују од жеља и хирова? Шта је жеља и по чему се разликује од потребе? Ако је потреба нешто без чега не можемо нормално да функционишемо, онда је жеља када желим мало више него што имам. На пример, потреба за храном може се задовољити кромпиром. Врста јела за засићење није битна. Али ако желите да добијете пржени кромпир, онда је то већ жеља. Или други пример: треба ми два слободна дана за одмор, али желим да се додатно образујем. Жеља за учењем одражава и моју потребу за развојем и жељу за радошћу због учења о свету. За ово ми треба додатно време и додатни одмор. Други пример: потребно ми је 25 минута да ручам, али такође желим да седим са пријатељима за столом и ћаскам. Можете, наравно, проћи са минимумом. На пример, током рата жена је могла да има једну хаљину, проблем је био што је требало да је осуши после прања, да би имала шта да обуче. Можете проћи са минимумом. Али понекад желите више. Нема ништа лоше у овој жељи, то је нормално. Сада нисмо ни у рату ни у глади, па се неке жеље могу задовољити. Када изразимо своје жеље, почињемо да причамо о користима и задовољству. Уметност самоконтроле је способност да разликујете своје жеље од користи, задовољства, забаве итд. Када су потребе задовољене и жеље испуњене, појављује се естетика, потреба за лепотом, за различитошћу. Почињу хирови - да ли је то добро или лоше? Понекад је то једноставно неопходно! Хирови стварају осећај радости, захвалности, обиља, великодушности. Ако имам оно што ми треба, имам оно што желим, онда сам богат и могу да делим! Дакле, хир није лоша ствар. Ако човек може себи да приушти неки хир, то значи да у његовом животу постоји неко обиље за које може да захвали Богу. Управо хирови могу бити мета поста. Одрицање од таквог вишка је добровољна жртва! Потреба за осећањем сопствене вредности је нормална, али постоје људи код којих се њихова сопствена вредност мери оним што им је дато. Стога, да би осетили своју вредност, бескрајно изнуђују пажњу и поклоне, признања и ласкање од других. Пошто добије оно што жели, човек то узима здраво за готово или почиње да поставља нове захтеве. Разлике између потреба и жеља су изражене чињеницом да своје потребе, по правилу, не можемо да задовољимо директно, јер су потребе повезане са нашим жељама. Када желим да једем, осећам жудњу. Али ако схватим да је време да једем, али не желим да једем, веома је тешко да се натерам. Наше тело неће радити у недостатку жеље, јер су сви физиолошки ланци везани за жељу. Дакле, задовољавање потреба није механички процес, већ ментална, обично несвесна, активност. У овој активности важни су и мотиви и жеље. Жеље могу бити различите природе. Једне потичу из потреба, друге из страсти, а трећу врсту жеља диктирају култура, традиција и стереотипи. Све то се на нас преноси васпитањем. Одрастамо неспособни да разумемо себе, да утврдимо шта су моје потребе, и одгајамо своју децу у истим стереотипима. Могу ли потребе да сачекају? Шта се дешава ако дуго не задовољавамо своје потребе и жеље, ако морамо стално да се ограничавамо у свему? Последице могу бити прилично озбиљне. Прво, особа може постати депресивна. Стање: „Не желим ништа“ један је од знакова депресије. Депресија се може манифестовати на различите начине. Може доћи до такозване узнемирене депресије (од речи „узбуђење”). Таква особа је споља веома активна, понекад чак и претерано и ради много, али у њеним очима постоји меланхолија и празнина, и из овог „замрзнутог“ погледа може се схватити да је особа депресивна. Она све ради аутоматски, не „изнутра“, већ као одговор на спољашње стимулусе. Овај облик депресије није безбедан; ако се не препозна на време, може постати клинички. Али чешће се депресија манифестује у блажој верзији: „Не знам шта желим“. Разлог за ово „не знам“ може бити уобичајена забрана нечијих жеља. То доводи до тога да се особа плаши да изјави да нешто жели (тј. да призна своје потребе) како не би чула одбијање. Понекад се људи плаше да им се каже „не“ и стога одлучују да „не знају“ шта желе. Резултат забрана и одбијања може бити жеља особе да има превише. Проблем са одбијањем, проблем са избором, страх од пропуштених прилика - све су то последице строгих унутрашњих забрана, навика да се не задовољавају своје потребе и жеље. Последице таквог односа према себи могу бити веома озбиљне. Пост је време за анатомију жеља Потребе се морају задовољити, а жеље разумети. Пост је дивно време да средите своје жеље. А ова анатомија мора бити веома разумна. Зашто желим ово? Слатко, горко, масно, кисело? Наше жеље понекад изазивају страсти, а ми имамо много различитих страсти. Многе од њих смо стекли у нашој породици. На пример, у неким породицама постоји такозвани „култ хране“, и они су понекад поносни на то. У култу хране нема ничег посебног, осим што може да подстакне страст. Живимо своје страсти а да то ни не схватамо. Оне такође подстичу жеље које нам је тешко контролисати. Морамо схватити да је страст имитација потребе. Дакле, страст се не може открити, она се открива само као јака и страсна жеља. Пост понекад буди страсти. Невоља је у томе што оне не подлежу нашој контроли и вођству, нису подложне нашој вољи, оне су аутономне. То јест, наша слободна воља, авај, није слободна над страстима. Страсти производе жеље, стварају моћну мотивацију и терају нас да поступамо онако како оне желе. То значи да је наш задатак да препознамо страст, раскринкамо је, пронађемо њен корен и уђемо у „борбу” са њом. Али борба против страсти је посебна тема и немогуће је остварити без вођства. Свештеник Андреј Лоргус https://www.pravmir.ru
  5. Желео бих да у нашем животу има више трагања. Човек често, посебно у старијим годинама, постаје окоштао, незанимљив и досадан, тако да му више ништа не треба. И како је добро кад човек нешто тражи, о нечему размишља и занима се за нешто! Веома бих желео да чешће будемо такви и једни према другима, и према Богу. Да се не задовољавамо оним стереотпима који нам се намећу преко телевизије, нашим малим сусретима и разочарењима којих има у нашем животу, већ да тражимо нешто право! Ако научимо тако да живимо, Бог ће кроз то ући у наш живот. Желео бих да то буде трагање, стваралаштво — дечја жеља да постављамо питања, пре свега самима себи: а зашто, због чега, ради чега? Као што деца често постављају питања од којих осећамо ганутост: како је могуће да не разуме тако једноставне ствари? А оне су заиста несхватљиве! Само нам се чини да су схватљиве. Треба да почнемо да постављамо себи ова питања: а зашто идем у храм? А да ли уопште стварно верујем у Бога? Ко је Бог за мене? Јер понекад се плашимо да поставимо себи ова питања. Али кад нас задеси неприлика, кад нам буде врло тешко, кад се плашимо, одједном осетимо да се наша вера колеба… И као што каже Достојевски, то су проклета питања: зашто на овом свету има тако много неправде? Зашто људи умиру у патњи? Зашто страдају невини? Не можемо да избегнемо ова питања или да се сакријемо од њих! На њих треба одговорити. И Бог има одговор, само треба да га тражимо. О томе не можемо негде да прочитамо, то не можемо негде да чујемо — одговор можемо наћи само у свом срцу. Али да би нам Бог одговорио треба да постављамо питања… Желео бих да се не плашимо да растемо и да се мењамо, да стичемо нешто ново. Јер, врло често се бојимо тога. Желимо да живимо у свом малом свету и да не излазимо ван њега, а то је увек ћорсокак, станица и на крају крајева, смрт… Живот је увек превладавање! Као што у пролеће оживљују смрзнуте гранчице и из њих расту нови изданци, тако је и с нашом душом: она увек треба да даје нове изданке, иако је то понекад болно. https://obitel-minsk.ru/sr/tekstovi/da-postavљamo-pitaњa-sebi-i-bogu
  6. Човек треба да има поштовање према себи. Није узалуд рекао Господ: Љубите Бога свим срцем, свом душом и свим бићем својим. И ближњега свога као себе. Али - себе истинског, правог, вечног, онога какав треба да буде. И онда таквог да видиш и другога. Како каже о. Јустин: кад погледаш, у сваком да видиш, да сагледаваш свог вечног брата, с којим ћеш бити тамо. Немојмо да о човеку имамо депресиван став или да окривљујемо другога. Ја имам око себе калуђере - највише ме некад наљути, некад разочара: кад почне да ми се правда. Немој ми се само правдати! Кажи: забрљао сам, па макар мање него што ти видиш. Готово је! А не: сад ти почнеш да причаш. Прво, ти мене онда сматраш глупим, да ништа нисам видео, ништа нисам схватио. Друго, клеветаш ме да сам злобан. Оправдавање је најгора ствар, која не помаже томе који почне да се правда. Човек што је обдаренији, све више је у опасности да га то опседа, да буде опседнут тиме. Хајде неком уметнику пробај да ставиш неку примедбу! Паја Аксентијевић, што пева, кад је ту долазио, причао нам је: пита он патријарха Павла: ''Ваша Светости, што имам увек трему кад треба да наступам?'' Каже он: ''Зато, дете, што ти певаш за себе, а не за Бога. Да певаш за Бога, не би имао трему''. То је: да не буде погрешна процена себе, оцена себе, самосазнање. Али, да би то постигао човек, стари Грци су говорили: Познај себе. А Свети Василије то исправља, на основу Светог Писма: не може човек да спозна себе, него да пази на себе. То може, то је у власти човека. Да човек не прецењује себе, али ни да потцењује себе. А не може очувати ту равнотежу ако се сам са собом бави, и пред Богом. Опасно је и у молитву се удубити, поставити само себе у центар; увек треба претварати у множину. Молиш се: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, па онда: помилуј нас. Или: чујеш неке невоље, муке нечије - укључи и њих, њега. Човек је саборно биће, у заједници са свима Светима. Човек је живи ходећи крст. Кад рашири руке, он је живи ходећи крст. Ако укинете вертикалу крста, имаћете једну мотку попречну. Ако укинете хоризонталу, имаћете једну усправну мотку. Ни једно ни друго није човек, него спојено само. Зато је Господ рекао: љуби Бога и љуби ближњега. То човека уравнотежује, то га уцељује, то човека спасава. ... Бог је створитељ човека и зна ко је човек; као добри Лекар. А ко себе прати, зна да не може ни лекар да те спасе ако сам себи не будеш пажљив, не будеш нека врста самолекара. Да сам себе пазиш, али да и друге пазиш. https://www.facebook.com/106683854344652/photos/човек-треба-да-има-поштовање-према-себи-није-узалуд-рекао-господ-љубите-бога-сви/499651585047875/
  7. Колико су Божанствене Литургије, у којима смо учествовали годинама, преобразиле наш ум, мисли, душу и цео наш живот? Уморио сам се од великих изјава о православљу оних чији су животи у тузи и беди, мраку и песимизму, злоћи и сплеткама, оговарању, прекору и непослушности. Време је да покажемо колико стварно носимо Христа у себи. Покажимо шта значи бити литургијски човек. Живети од и за Евхаристију. Уосталом, ваљда су црква, старци и манастири које посећујете годинама, бар мало преобразили ваш живот. Јер ако треба да се понашамо и живимо горе од оних који не иду у цркву, какво онда сведочанство о Христу дајемо? Блажени Павле Евдокимов је рекао да су у атеистичким државама, где људи нису могли да имају нормалан литургијски живот, духовни оци позивали вернике да постану храм, а живот Литургија. То јест, да она функционише у унутрашњем олтару нашег срца. Шта то значи у пракси? Шта значи бити олтар Богу? Да свакодневно откривате кроз односе и размишљања да сте човек светлости, радости и позитивности. Да све у вашем животу мирише на Христа. Да имате радост Духа Светога, који цвета у вама чак и у тешким зимама живота. Иако нисте решили своје проблеме, осмехујете се јер сте васкрсли. Да верујете да Бог није рекао последњу реч. Знате да он увек говори последњи, изненађујући све. Да су Божји планови изван наших сопствених прорачуна. Да у искушењима јасно покажете веру и поверење у Његову промисао. Да знате да ћутите, да се стрпите и да се покоравате Цркви а не својој вољи. Да постанете носиоци светлости, наде, вере у најбоље, најлепше и васкрсло. Да тамо где други кажу „изгубљени смо“, ви узвикујете „даће Бог, успећемо, сви заједно можемо...“. Христос није напустио наше животе ни на тренутак. Овде је за мене, за тебе, за све. Довољно је да одагнамо маглу страха и очаја из нашег ума и душе и да му викнемо: „Чувај нас Христе , да се не изгубимо…..“. о. Хараламбос Пападопулос https://www.facebook.com/p.libyos
  8. Бог је веран себи, чак и упркос свим нашим напорима и покушајима да Њега напустимо, Бог нас не напушта, већ непрестано брине. Свако у свом искуству осећа Божју бригу за себе, мада већину свог времена посвећује не најважнијој ствари. Покушавамо да пронађемо извор живота у разним бунарима где Христос није. Своју пажњу концентришемо на земаљско, које пружа само пролазно задовољство, понекад измишљено, и ни на који начин не испуњава или утешава. Иако свако од нас из свог личног искуства зна да вреди уложити и најмањи напор, да свој ум, срце, вољу прилагодити Божанском, а не земаљском, онда се одмах нађете у Очевом загрљају — у наручју Самога Бога, који даје мир и утеху. Бог је увек ту. На крају крајева, и Самарјанка је дошла до извора, а Христос је већ био тамо... Он увек чека. Непроменљиво и бескрајно. Господ очекује човека без обзира шта смо учинили. Он нас доживљава таквим какви јесмо. У свакој особи постоји дубина без дна коју само Бог може испунити. Без Бога, изван Бога и далеко од Бога, живот не постоји. Ни истински живот, ни истинско биће. Све мора бити засићено Божјом вољом, Самим Богом. Испуњавајући свој живот бригама, неприметно се удаљавамо од Бога, а душа пати, жеђа. И као што је људски живот немогућ без воде, тако је и духовни живот немогућ без Извора Живе воде — самог Бога. Ова аналогија приказана је у причи о Самарjанки. Душа пати и жеђа, лишена Извора Живота. На ову духовну жеђ Господ нас подсећа, једини способан да је задовољи. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-bog-je-veran-sebi-uprkos-nashim-naporima-da-njega-napustimo
  9. У земунском храму Рођења Пресвете Богородице је у недељу св. Јована Лествичника, 03. априла 2022. године, братство овог светог храма, на челу са старешином протојерејем Небојшом Тополићем, служило свету Литургију, а беседу је произнео парох ове цркве, протојереј-ставрофор Ђорђе Кнежевић, сазнаје радио „Слово љубве“. „Свима нама је дато и да постимо, и да се молимо, да се уздржавамо, да сломимо своје тело да би душа могла да буде растерећена, а сваки пут када је пост желимо да буде што лакше, све смо гладнији и стално нам је нешто потребно“, рекао је између осталог прота Ђорђе. Уздржавање од хране служи да би се нагони смирили, да би се тело дисциплиновано, а уз пратњу молитве, добија се оно што се иште од Господа – „унутрашња снага да можемо и себи и другима да помогнемо“, рекао је прота Ђорђе додајући да „помажући себи, када си задовољан са својим устројеним животом, ниси љут и баксуз, него си смирен“. Говорећи о лицемерном приступу посту и чињењу бројних лоших ствари које са постом и молитвом немају никакве везе, прота је нагласио да боље „немој да постиш ако мислиш да је пост оно што ти мислиш“. Треба порадити на себи, „јер твојим трпљењем смираваш себе, а такође и твоју околину“ закључује прота. Беседу о. Ђорђа Кнежевића слушамо благодарећи труду драмског уметника Бранислава Зеремског. Извор: Радио "Слово љубве" Беседа проте Ђорђа:
  10. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 17. октобра 2021. године, на празник Светог Стефана и Јелене – Јелисавете Штиљановић, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву. Саслуживали су Високопреосвећена господа Митрополити дабробосански Хризостом и црногорско-приморски Јоаникије и Преосвећена господа Епископи жички Јустин, аустријско-швајцарски Андреј, бихаћко-петровачки Сергије, захумско-херцеговачки Димитрије и будимљанско-никшићки Методије са свештенством из више епархија Српске Православне Цркве. -Вера није само пуко уверење, вера је поверење у Бога и препуштање себе Његовом суду. Када живимо Јеванђеље Христово онда идемо путем сигурности и не постоји то што нас може помутити. Не постоји дилема да ли се Црква модернизује, Црква је увек савремена, често је покретач развоја, али оно што нас чини јединственим је вера у Бога. Без Христа и без Његовог система вредности сваким даном смо ближи дезинтеграцији, а са Христом сваким новим даном постајемо нови, постајемо млађи у Христу и Господу. Понекад, као што је у јеванђељској причи речено, чврстом вером можемо мењати свет у себи и свет око себе, рекао је патријарх Порфирије. Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. На дан када света Црква прославља Пренос моштију Светог великомученика и архиђакона Стефана, у недељу 15. августа 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион началствовао је светом Литургијом у Саборној цркви Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Преосвећеном Епископу саслуживали су протојереји Игор Ивковић и Томислав Станковић, јереј Марко Радосављевић и архиђакон Илија. Отац Томислав беседио је након читања светог Јеванђеља тумачећи прочитану јеванђелску перикопу, а по завршетку Литургије говорио је и Епископ Иларион. Преосвећени владика говорио је сабраним верницима о благодати коју нам Господ непрестано и несебично излива а коју примамо у оној мери у којој смо за то способни, те је позвао све да стражаре над собом, да се труде и да стасавају у врлини како би били способни да приме благодат Божју. Такође, владика Иларион је поново позвао све који су у могућности да помогну обнову Саборног зајечарског храма. Извор: Епархија тимочка
  12. Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 4. августа 2021. године у земунском насељу Бусије после помена Србима пострадалим у злочиначкој акцији хрватске војске и полиције „Олуја“ У име Оца и Сина и Светога Духа, Сабрали смо се овде у име Божје, драга браћо и сестре, да се помолимо васкрслом Господу Исусу Христу да у своје наручје прими све наше рођаке, суседе, суграђане, невино пострадале страшних авустовских дана 1995. године; и не само тада, него и пре тога: од Задарске кристалне ноћи, преко страдања у Медаку и личким селима; до Пакраца и западнославонских села. Све невино побијене у градовима и селима, по улица и њивама, у кућама и становима. Сабрали смо се да се молитвено сетимо небивалог по размерама на европским просторима насилног егзодуса нашег народа са подручја Далмације, Баније, Кордуна, Лике и западне Славоније. Све је то камичак у мозаику наших новијих страдања и распећа, заједно са Јадовном, Јастребарским, Млаком, Глином и Јасеновцем, стравичним логором смрти из којег су последњих неколико преживелих данас са нама, чијим се страдањима до земље клањамо, целивајући њихове стопе. Са нама је мистично и Свети мученик Вукашин јасеновачки из Клепаца чије потресне речи: „Само ти дијете ради свој посао“ – упућене монструму, лишеном сваког људског лика, јесу пример парадоксалног тријумфа праведне жртве над злом, као и пројава људском уму непојмљиве Божије логике, која се открива као тајна крста и васкрсења. Зато је, имајући искуство правде и љубави Божије, блаженопочивши патријарх Герман на том месту могао рећи: „Не смемо заборавити, али морамо опростити“. Као митрополит загребачко љубљански, много пута сам био у Далмацији, и заволео ту кршну, шкрту, али и благословену земљу. Мало где ми је небо било тако близу као тамо. Упознао сам и заволео њене људе као своју браћу, православне честите Србе, али и многе добре Хрвате, који су вековима на тим просторима упућени једни на друге, заједно живели, међусобно се обогаћивали, чак постајали сродници, али имали и неспоразуме и сукобе, и исто тако проналазили начине да заједно иду даље. Сигуран сам да многи међу вама и поред бола и патње коју носите због пострадалих ближњих, због сећања на остављене домове и огњишта ипак делите моје искуство. Зато се питам: ко је добитник вашим прогоном? Остала је само пуста, празна, необрађена земља. Зло је уписало себи још један добитак, човек је поражен, а Бог који хоће мир међу људима још једном је изневерен, и то како! Сабрали смо се данас да гласно кажемо да не заборављамо оне крајеве у којима смо се мајчиним млеком хранили, и то не само ми, него и наши преци, који су се вековима рађали у Далмацији, на Кордуну, у Лици, Банији, Славонији, по градовима и селима читаве данашње Хрватске. И даље у срцу чувамо немањићке далматинске манастире из 13. и 14. века, и друге светиње, у којима се, долазећи са свих страна света, окупљамо, као и градове и села које су подизали наши преци; не заборављамо у песмама опеване ускоке који су бранили ту земљу и све који су у војној граници штитили Европу од Турака. Памтимо Петра Прерадовића, Владана Десницу, Николу Теслу, Милутина Миланковића и сваког уметника, научника, философа, који су доприносили култури не само српског народа, већ и хрватског и свих народа света. Знам да сте овде свили ново гнездо, али да сте срцем и душом у вашој Далмацији и другим крајевима. Молећи се данас за пострадале, за наше ближње, не желимо да, злоупотребљавајући жртве, продубљујемо спиралу сукоба, нити да водимо ратове комеморативним политикама сећања, а још мање да уђемо у матрицу запомагања и паралишемо себе затварањем у трајно, беспомоћно и безизлазно стање жртве. Наратив жртве, као једини могући, не може бити покретач и извор надахнућа. Пре је трајна мука и пакао. Ви, овде у Бусијама, подигли сте куће, школу, свети храм, велику амбуланту, гајите децу за још бољи и срећнији живот, упркос свему, гледате ка будућности са надом и оптимизмом; узор сте свима који су били принуђени да напусте родну груду, па и другима који имају мање проблеме од вас, како да се и они издигну и наставе живот пуним плућима. Наш народ је толико пута, баш кроз страдање и жртву, освајао искуство слободе и васкрсења, досежући максималне границе људског и хришћанског постојања на земљи. Као хришћани знамо да је свака невина жртва у Христу, већ сада и овде део славе и тријумфа. Крст Христов је par excellence жртва, као што је и Његово васкрсење par excellence победа. У тој жртви и победи налазимо наду у коначну правду Божију, чак и кад правда људска затаји. Апостол Павле од најранијих времена сведочи да за разлику од оних који траже знаке и мудрост ми хришћани „проповедамо Христа распетог“ „силу и премудрост Божију“, који је једнима саблазан, а другима лудост. Коначни суд не припада нама, него Божијој праведној љубави. У светлу Христових речи – „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ – треба разумети одакле је, у страшноме болу и патњи, црпео снагу и спокој Вукашин из Клепаца, као и толики страдалници из нашег рода. Вером у љубав Христову, молитвом и јеванђелским животом и ми кроз крст и страдање можемо надрасти себе и обновити се као Богу мили људи који знају ко су и шта су, поштују и негују своје, и с поштовањем се опходе према другом и другачијем. Када смо верни Богу и Цркви Његовој, онда ћемо и поред свих тешкоћа дати све од себе у изградњи мира. У таквом подухвату, озареном небеском правдом, у којој ће се исправљење историјских неправди решити мерилима која нису појмљива нашем уму, али која ће свакоме дати по делима његовим. Нису нам потребни самозвани миротворци као посредници, јер су они често вођени нама непознатим интересима. Под плаштом миротворства они нам неретко намећу формуле наших неспоразума са другима, као језичке, семантичке и мислене логоре, у које нас онда принудно смештају и заувек дефинишу. На тај начин, не само да не помажу већ стварају веће поларизације и непремостиве јазове. Нама је суштински потребан распети и васкрсли Христос, мир и правда Његова, то је једини језик којим ћемо заиста проговорити тако да нас сви чују и који ће нас заиста умирити. За тај мир се молимо данас. Памтимо пострадале ближње, али не злопамтимо! Освета и мржња умртвљују онога ко је опседнут њима. Стога, док у молитви помињемо наше страдале родитеље, браћу, сестре, чељад, митраљирану на Петровачкој цести и другде, упутимо макар једну мисао Господу да у своја недра прихвати и загрли и друге невине, у трагичном рату страдале, без обзира којој вери и народу припадају. Бог не броји чијих је жртава више, а чијих је мање, пред Њим су све жртве исте, звале се оне Јован, Јозо или Јусуф. И када се у молитви сећамо страдалих суседа, Хрвата католика, Бошњака Бошњака муслимана, обрадоваће се, тамо на небу, и наши ближњи, јер ће видети да смо озарени Христом разумели трагику историјских сукоба. На то нас обавезује сам Христос, који је у вечно вредном низу блаженстава на Гори, као лествама које узводе на небеса, одмах иза онога ”блажени гладни и жедни правде” додао ”блажени милостиви, јер ће бити помиловани”. И потом, блажени су, браћо и сестре, миротворци, јер ће се заиста показати као синови Божији. Не престати гладовати и жеднети за правдом Божијом, а бити милостив и миротворив – е, то је јеванђелски пут задат свим хришћанима, а дубоко верујем, и свим људима. Зато се молимо да на његовом остварењу више не буде промашаја. Молим се, носећи вас све у срцу да својом вером, надом и љубављу будемо већи од почињеног зла које нас је све понизило, те без осветничких мисли, препуштајући се правди Божијој, чувамо чисто сећање на наше недужне жртве, лечимо рањене душе, градимо поверење и разумевање међу појединцима и народима и тако јеванђелским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности за сваког појединца и сваки народ. Данас учинисмо помен свим пострадалима, који је, међутим и опомена и позив да се свим силама супротставимо сваком прогону и погрому било кога и било где! Вјечнаја памјат свој нашој браћи и сестрам пострадалим у војној операцији Олуја! Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. Аутор овог снимка је отац Серафим (Алдеа) из манастира Мaл (Mull Monastery) посвећеног свим келтским светитељима. Његовим благословом делимо га са вама. Извор: https://youtu.be/9GyBpF9YfwU Званична презентација: https://mullmonastery.com/
  14. Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, служио је свету Литургију у недељу 33. по Педесетници, 24. јануара 2021. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, уз саслужење братства наведеног храма. Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј. „Хришћани се ни по чему другом нису разликовали нити се данас разликују од остатка света – ни по одећи, ни по понашању, ни по свакодневним обавезама и службама – осим својом вером у Господа Исуса Христа, коју су не само речима исповедали него својим животом и својим делима посведочавали. Тек кад се човек покаје може примити у себе и предокусити у себи плодове и дарове Царства небескога. Још је у Старом Завету записано да милостиви Господ Бог стоји на вратима нашег срца и куца, и чека да ли ћемо Му отворити да се Он усели у наше срце и да се тако ми сјединимо са Њим. Предукус свега тога осећамо и доживљавамо већ у Цркви Христовој, јер кроз сваки празник, кроз свако свето богослужење, кроз сваку свету Евхаристију ми већ у себе примамо предукус Царства Божјега, предукус спасења и живота”, навео је архијерејски намесник новосадски први, беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи. Прота Миливој је поделио са присутнима у Саборном храму и један важан догађај из личног живота. Наиме, на основу испуњених услова за пензионисање, на дан празновања Светога Саве, 27. јануара ове године, после више од 38 година плодотворног мисионарења и ширења јеванђелске речи међу верним народом широм Епархије бачке, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов ће отићи у мировину. „Дозволите ми да, најпре, заблагодарим и узнесем хвалу Господу Богу што ме је уопште позвао и прихватио овако недостојнога да будем служитељ светога Олтара, да будем свештеник и пастир Цркве Христове; да Га замолим да и дане који су предамном, а чији број једино Он зна, исто тако буду на моје лично добро и на спасење, да ми дарује здраву памет, духовну и телесну снагу, и да богослужим докле год сам жив на овој земљи. Наискренију благодарност узносим Његовом Преосвештенству Епископу бачком г. Иринеју за његово очинско и архипастирско старање током протеклих година. Пуних 30 година моја недостојност службује под окриљем освештане деснице Његовог Преосвештенства, слушајући и наслађујући се богомудрим речима које из његових архипастирских уста излазе. Свака реч коју Господин Епископ изговори заиста је – за онога ко има уши да чује и жели да чује – спасоносна и душекорисна. Била ми је велика част и привилегија да у Новом Саду будем и један од сарадника Епископа, да му и на томе захвалим, на свим послушањима која је ставио пред мене, а ја сам се, у својој слабости и немоћи, трудио да на његово поверење одговорим својим радом и својом ревношћу. Ако сам у томе успео ма и колико зрно горушичино, сматраћу да сам у свему одговорио и показао се достојан његовог поверења. Ако нисам, молим да ми опрости, јер сам то чинио не по незрелости, него искључиво по људским немоћима. Једнаку захвалност дугујем и браћи свештеницима. Неизмерну захвалност дугујем свима вама што сте пажљиво, током протеклих година, слушали моје речи током проповеди. Нека вас Господ поживи да свагда долазите у храм Божји, да из храма Божјег увек излазите бољи него што сте у њега ушли. Тиме ћемо показати да смо заиста достојни да се назовемо хришћанима”, истакао је прота Миливој у свом опроштајном слову. У име братства Саборног храма у Новом Саду, дирљивим и братским речима, архијерејског намесника новосадског првог поздравио је протопрезвитер-ставрофор Ђорђе Ђурђев, настојатељ светиње. „Наш драги прота Миливој, од дана када се родио, на Светога Саву, у свештеничкој породици, узео је – као дете, у она давна времена – крст свој животни и полако почео да га носи. Проту сам упознао пре богословије, јер је, са његовим оцем, дошао код нас да ми објасни какав је живот у богословији. То што он одлази у мировину не значи да и даље није са нама, то не значи да његова пастирска служба престаје. Живео на многа и блага љета”, навео је прота Ђорђе, уручивши протопрезвитеру-ставрофору Миливоју Мијатову напрсни крст, у име братства Саборног храма, као лепу успомену на служење у Саборном храму и проведене заједничке дане. „Ово је знак наше љубави према њему и наше захвалности”, казао је настојатељ новосадског Катедралног храма. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  15. Узрок одлагања Причешћа је тај што онда човек упада у лењост, и хлади се топлина страхопоштовања и Божанске љубави. Одлагање му омогућава да безбрижно и непажљиво проводи живот, немајући страха у својој души, уздржаности у осећањима и предострожности у својим покретима, а такође му дозвољава и потпуну самовољу у узимању хране, изговарању појединих речи, гледању неприкладних призора и слушању неприкладних ствари, тако да он постаје сличан коњу, који немајући узде упада у провалију греха. И то се заиста дешава свима онима који одлажу причешћивање, што спознајемо у свакодневном искуству и пракси. Чуде ме они хришћани који су колико је то могуће достојни, али који такође не журе да се Причесте. Како они могу да добију освећење и радост од Божнских Тајни, како је рекао Кавасила, чије смо цитате навели у почетку? Како они могу да угасе огањ својих страсти, ако се не причешћују Пречистим Тајнама, које изгоне сваку слабост, умирују и умртвљују телесне и друге страсти, сагласно светом Кирилу? Како они могу да очисте свој ум, просвете свој разум, да оснаже душу не причешћујући се Телом и Крвљу нашега Господа, Који и јесте истинско очишћење, истинска лепота, истинско просвећење и благородност душе, како нам је претходно рекао божанствени Златоуст? Или како могу да побегну од тог мисленог фараона и из Египта горког и пропратног греха, када нису запечаћени Часном Крвљу Христовом, како је говорио Григорије Богослов? Или како они могу у свом срцу да распламсају Божанску љубав, духовну радост, Божански мир и остале плодове и дарове Светог Духа, не причешћујући се Телом и Крвљу љубљеног Сина Очевог и Јединосушног Светом Духу, Који и јесте наша непрекидна радост и мир, према речима Апостола (погл. Еф. 2, 14) и извор свих добара? Ја не знам и чудим се како хришћани данашњих времена могу да празнују недељу, или друге празнике у току године и да се духовно радују истинском радошћу ако се непрестано не причешћују Божанским Причешћем, које и јесте узрок и повод за свако славље и свечаност. Дакле, безусловно, ти који се не причешћују непрекидно се лишавају (о туге!) свих тих небеских и Божанских блага, а при свему томе су још и преступници заповести нашега Господа, како смо већ рекли, и Апостолских Правила, и саборних Канона, и поука Светих Отаца, чија смо сведочења наводили. И они потпадају под казну одлучења, коју налажу Божанствени апостоли и Антиохијски сабор, како смо раније детаљно образложили. Такви људи својим одлагањем причешћивања дају простора ђаволу да их увлачи у различите грехе и многа друга искушења, како каже Божанствени Кирил Александријски: “Удаљавајући себе од Цркве и Причешћа, они постају Божији непријатељи и пријатељи злих духова”. И Божанствени Златоуст каже: “Много се удаљивши од Причешћа, бише уловљени од мисаоног вука”29. То јест зато Господе ја често приступам Тајни и причешћујем се, јер се бојим да удаљавајући се на дуго време од Светог Причешћа нећу бити покривен благодаћу30, и бићу уловљен од мисаоног вука, који ће ме умртвити. Преподобни Паладије прича како је ава Макарије Египатски исцеливши жену која је под утицајем ђавола људима изгледала као коњ, дао јој следећи савет и рекао:”Жено, никада не одступај од Причешћа Светим Христовим Тајнама, већ се често Причешћуј, јер је ђаволски утицај деловао на тебе пошто се ниси Причестила пет недеља, и зато је ђаво нашао простора и мучио те”31. На сличан начин је и божнствени Златоуст тога дана када је био рукоположен, исцелио једног поседнутог и поучавао га да често иде у Цркву и приступа Божанским Тајнама са постом и молитвама, да га зли дух не би кушао убудуће. Тако о томе пише у житију Светог Симеона Метафраста: “Неки безумни муж, будући поседнут нечистим духом је утрчао у Цркву избацујући пену из уста са исплаженим језиком, тако да су сви видели тај одвратан призор. И тада су сви почели да моле ту свету душу – божанственог Златоуста, да се он помоли за исцељење страдалника. Он је том човеку рекао да се приближи, погледао га с љубављу, и прекрстивши га својом руком призвао Име Свете Тројице, наредивши злом духу да изађе. И тог тренутка док је то говорио, реч је постала дело, и човек се истог момента ослободио страшне болести коју су проузроковали зли духови. После тога га је Светитељ подигао и посаветовао да буде ревностан у посећивању Цркве и Причешћивању Божанским Тајнама, да пости и да се моли. “Јер ако тако будеш поступао, – рекао је он, – непријатељ те више никада неће мучити, и нећеш бити уловљен у његове мреже”. Чујете ли браћо моја какве невоље трпе они који се не причешћују често, већ се удаљују од Тајни? Чујете ли да постају и поседнути, и да се претварају у неразумне животиње, као што се у древно време цар Набукодоносор преобразио у бика? И они то праведно преживљавају јер могу од људи да постану богови по благодати захваљујући непрестаном Божанском Причешћу, али то не желе, већ удаљујући се од Божанског Причешћа, губе и људски лик који поседују и постају неразумне животиње, предајући се у власт сатани како каже Псалмопевац: “Погинуће они који удаљују себе од Тебе” (Пс.72, 27). То јест, Господе ето како потпуно гину они који се удаљују од Твоје благодати. А да не говорим о онима који не журе да се Причесте и које изненадна смрт затиче неспремнима, јер остају без Божанског Причешћа. Шта ће бити с њима несрећнима? Какав страх и ужас тада пролази њихова душа која је тога могла да се ослободи захваљујући честом Причешћивању, како је рекао Божанствени Златоуст. Боже буди милостив њима! Дакле, браћо моја, пошто нам ретко причешћивање доноси тако велике и неизрециве невоље, а често Причешће нам дарује толико висока, велика, небеска и натприродна добра и у овом и у будућем животу, зашто онда толико одуговлачимо са причешћивањем? Зашто се уз потребну припрему не спремамо за Причешће Божанским Тајнама, ако не сваки дан, а онда барем сваке суботе или недеље или сваког празника? Требало би да са великом радошћу често прибегавамо Светој Трпези и сједињујемо се са Најслађим Исусом Христом, Који и јесте сав наш живот, дисање, биће и сва нада и спасење наше, да бисмо заувек били сједињени и нераздвојни с Њим и у овом и у будућем животу. Ми се међутим саглашавамо и радујемо томе да одлажемо причешћивање и да удаљујемо себе од Њега. Ако нас неко и на један дан лиши свакодневне трпезе, која се састоји од телесне хране, ми смо тужни и узнемирени, и то нам се чини већим злом, него што се на дан, и на два, и чак и читаве месеце лишавамо духовне и небеске Трпезе Божанских Тајни. О великог безумља, које чине данашњи хришћани не видећи разлике између телесног и духовног! Јер прво прихватају са свом љубављу, а друго уопште не желе. Многи богољубиви хришћани троше много новца, улажу велике напоре, подносе многе опасности и на мору и на копну како би се у Јерусалиму поклонили Живоносном Гробу Господњем и другим светим местима. И затим се радују када их називају поклоницима тих светиња. Многи пошто чују да се у неком далеком месту налазе свете мошти неког Светитеља, одлазе с великом припремом како би му се поклонили и добили благодат и освећење. Али да се Причесте Пречистим Тајнама и да се удостоје да добију не Живоносни Гроб, ни света места, ни мошти светих, већ Цара свих и Светог светих, они или имају малу жељу или их то уопште не занима. Да би отишли на света места, они троше и новац, и прелазе дуг пут пешке, и подносе многе опасности, док за Причешће није потребан ни новац, ни дуга пешачења, ни подношење опасности. Довољно је само отићи скрушен на исповест, испунити епитимију и припрему, и одмах постати Христов сателесник и сакрвник. И без обзира на сву једноставност, сви се опет немарно односе према томе и даље одступају од Причешћа. Ах, браћо моја, када би ми само једном мисленим очима наше душе видели каквих се високих и великих блага лишавамо, не само да би се непрестано причешћивали, већ би уложили све своје снаге да се припремамо и причешћујемо и сваки дан ако за то постоји могућност. Дакле, ако смо досад били немарни у односу на Свето Причешће, одсада и надаље, молим вас из дубине свог братског срца, да се пробудите из тешког сна лењости, и да се припремите и потрудите. И ако неко од оних који имају духовну власт покуша да нас спречи у овом богоугодном делу, да одмах не охладнимо топлоту своје решености и да не очајавамо, не, већ да паднемо на колена, и целивамо као блудница његове ноге, и упорно куцамо на врата молећи за дозволу. И наравно, не верујем да би неко био толико тврда срца да нас спречи видећи нашу пламену спремност да приступимо Светом Причешћу. И више од тога, без обзира колико он био суров, и немао страха да наруши тај погубни обичај установљен у таквој одлуци, његово срце би попустило и дао би нам дозволу да учинимо оно што желимо. св. Никодим Светогорац и св. Макарије Kоринтски – ДУШЕKОРИСНА KЊИГА О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ХРИСТОВИМ ТАЈНАМА
  16. Протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого професор Богословије у Фочи каже да је мишљења да је Митрополит Амфилохије у односу на свог духовног оца Преподобног аву Јустина Ћелијског и Врањског увећени, обогаћени и додатно облагодаћени отац Јустин пренијет кроз вијекове, житија Светих и живот Цркве. ”Не дајмо светиње, не само неком другом него не дајмо светињу Божију у себи. Да наше данашње полагање сјемена Митрополитовог тијела у облагодаћену Подгорицу, облагодаћену Црну Гору и облагодаћену Српску Православну Цркву буде нешто што ће нас увијек обавезивати да никад не издамо Ђеда и да никад не будемо испод његовог погледа и испод његовога ”благо мени“. Догодине на Ловћену, догодине у Призрену, догодине, ако Бог да, јединствени, сложни и обожени и увијек бољи молитвама нашег Митрополита Амфилохија“, каже отац Дарко Ђого. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Модерно друштво прожето је табуом на себичност. Уче нас да је грешно бити себичан, а морално волети друге. Та је доктрина у флагрантом противречју с праксом модерног друштва које се држи становишта да је најснажнији и најлегитимнији порив у човеку себичност и да појединац највише доприноси општем добру ако следи тај императив. Међутим, и доктрина која себичност проглашава за врхунско зло, а љубав за друге највећом врлином још увек је снажна. Себичност се овде употребљава готово као синоним за љубав према самом себи. Алтернатива гласи: или волети друге друге, што је врлина или волети себи, што је грех… Мада никакав приговор не изазива то што се појам љубави примењује на различите објекте, широко је распрострањено мишљење да је љубав према другима врлина, а љубав према себи грех. Претпоставља се да у оној мери у којој волим себе, не волим друге, да је љубав према себи исто што и себичност. Ово гледиште нас враћа далеко у прошлост западног мишљења. Калвин о љубави према себи говори као о „покварености“. Фројд о љубави према себи говори језиком психијатрије, па ипак, његов вредносни суд је исти као и Калвинов. За њега је љубав према себи исто што и нарцизам, окретање либида ка самом себи. Нарцизам је најранији степен људског развоја, а особа која се у каснијем животу вратила на нарцисоидни степен неспособна је за љубав; у екстремном случају, она је луда. Фројд је претпоставио да је љубав испољавање либида (либидо окренут према другима је љубав, а према себи – нарцизам). Тако се љубав и љубав према себи узајамно искључују – што је више једне, то је мање друге. Ако је љубав према себи рђава, онда је несебичност врлина. Поставља се питање: да ли психолошко посматрање подржава тезу о темељној противуречности између љубави према себи и љубави према другима? Да ли је љубав према себи исто што и себичност или су оне у супротности? Штавише, да ли је себичност модерног човека заиста брига за себе као појединца са свим његовим интелектуалним, емоционалним и чулним могућностима? Зар „он“ није постао привезак своје друштвено – економске улоге? Да ли је његова себичност исто што и љубав према себи или је изазива баш њено одсуство? Пре него што почнемо расправу о психолошком погледу на себичност и љубав према себи, треба указати на логичку грешку у схватању да се љубав према другима и љубав према себи узајамно искључују. Ако је врлина волети свог ближњег као људско биће, онда је и врлина волети себе, јер сам и сâм људско биће. Не постоји појам човека у који нисам укључен и ја сам. Учење које заговара такво искључивање доказује да је у себи противуречно. Идеја изражена у Библији „љуби ближњег свога као самог себе“подразумева да се поштовање сопственог интегритета и јединствености, љубав према себи и разумевање сопствене појединачности, не може одвојити од разумевања другог појединца, поштовања и љубави према њему. Љубав према сопственом Ја неодвојиво је повезана са љубављу према сваком другом бићу. Ако прихватимо да су љубав према себи и према другима у принципу повезане, како да објаснимо себичност која очигледно искључује сваку истинску бригу за друге? Себична особа је заинтересована само за себе, жели све за себе, никакво задовољство не осећа у давању, већ само у примању. Спољашњи свет гледа само из угла могућности да из њега нешто извуче; њој недостаје интерес за потребе других и поштовање њиховог достојанства и интегритета. Она не може да види ништа осим себе; сваку особу и сваку ствар процењује на основу тога колико јој користе; она је суштински неспособна да воли. Зар то не доказује да су брига за друге и брига за себе неизбежна алтернатива? Било би тако када би себичност и љубав према себи били исто. Али, управо је таква претпоставка грешка која, у бављењу нашим проблемом, води многим погрешним закључцима. Себичност и љубав према себи далеко од тога да су идентичне, у ствари су супротности. Себична особа не воли себе превише, веч премало; у ствари, она себе мрзи. Овај недостатак праве наклоности и бриге за себе који је само израз њене непродуктивности, оставља је празну и фрустрирану. Она је нужно несрећна и тескобно заокупљена тиме како да од живота уграби задовољства у чијем постизању сама себе спречава. Чини се да она превише брине о себи, а у ствари, она само безуспешно покушава да прикрије и компензује свој неуспех у вођењу бриге о свом стварном појединству. Фројд држи да је себична особа нарцисоидна – повукла је своју љубав од других и усмерила је на сопствену особу. Истина је да су себичне особе неспособне да воле друге, али оне нису способне да воле ни себе. Себичност ћемо лакше разумети ако је упоредимо са страсном бригом за друге коју нпр. налазимо код сувише брижне мајке. Она је сувише брижна не зато што своје дете воли сувише, већ зато што мора да компензује свој недостатак способности да га уопште воли. Ова теорија о природи себичности рођена је из психоаналитичког искуства са неуротичном „несебичношћу“, симптомом неурозе који је посматран на не малом броју људи. Њих обично не мучи баш тај симптом, већ други који је с њим у вези, као нпр.депресија, умор, неспособност за рад, неуспех у љубавним везама итд. Није у питању само то што се „несебичност“ не осећа као симптом; она је често искупљујућа карактерна црта којом се такви људи поносе. „Несебична“ особа „не жели ништа за себе“; она „живи само за друге“, поноси се тиме што себе не сматра важном. Збуњена је што је несрећна упркос својој несебичности и што су њени односи са најближима незадовољавајући. Аналитички рад показује да њена несебичност није нешто одвојено од других симптома, већ је један од њих, у ствари, најважнији; да је парализована у својој способности да воли или да у било чему ужива, да је прожета непријатељством према животу и да се иза фасаде несебичности скрива суптилна, али ништа мање снажна егоцентричност. Ова се особа може излечити само ако се њена „несебичност“ протумачи као симптом међу осталим симптомима. Тек тада се може исправити њен недостатак продуктивности у коме је корен како њене „несебичности“, тако и њених других невоља. Природа „несебичности“ постаје нарочито јасна преко свог дејства на друге, у нашој култури најчешће преко дејства што га „несебична“ мајка има на своју децу. Она верује да ће путем њене „несебичности“ њена деца искусити шта значи бити вољен и за узврат научити шта значи волети. Резултат њене „несебичности“, међутим, уопште не одговара њеним очекивањима. Деца не показују срећу особа које су уверене да су вољене; она су забринута, пренапрегнута, у страху од мајчиног неодобравања и у бризи да не живе према њеним очекивањима. Она су обично заражена мајчиним скривеним непријатељством према животу које више осећају, него што га јасно препознају, а најзад и сама бивају њиме преплављена. Све у свему, утицај „несебичне“ не разликује се много од утицаја себичне мајке; у ствари, често је и горе, јер мајчина „несебичност“ спречава децу да је критикују. Њихова је обавеза да је не разочарају: под маском врлине њих уче да презиру живот. Ако неко има прилику да проучи утицај мајке која себе истински воли, може видети да у дететовом стицању искуства шта је љубав, радост и срећа није ништа поучније од мајке која воли и себе… Неуспех модерног друштва не лежи у његовом принципу индивидуализма, не у идеји да је морална врлина исто што и тежња за властитим интересом, већ у изопачавању значења појма властитог интереса, не у чињеници да су људи превише заузети властитим интересом, већ у томе што нису довољно заузети интересом властитог ја, не у чињеници да су сувише себични, већ у томе што не воле довољно себе и своје могућности… Ерих Фром, „Човек за себе“
  18. ...значи, не кад сте у ресторану или сл..... није у питању материјална ствар....већ мисаона, духовна, интелектуална.....како год хоћете... ево ја бих себи поручила...`ОЛАДИ ВЕЋ ЈЕДНОМ....
  19. Можемо ми да сводимо пост на посни кувар али сложићемо се сви да се тиме пост не исцрпљује. Напротив, залуд и уста пуна молитве и испошћено тело ако је срце празно. Шта је, дакле, добро рећи себи кад осване дан поста? Како зауздавати срце?
  20. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј богослужиo je данас, 4. јуна, на празник Светог Јована Владимира, поводом храмовне славе у београдској Цркви посвећеној овом светитељу у насељу Медаковић. После Литургије, око храма је прошла славска Литија, известила је репортер Радија Слово љубве, Нешка Ранчић, додајући да су овом приликом старешина, свештеник Милан Марић, и јереј Игор Лукић, одликовани достојанством протонамесника. Звучни запис беседе Патријарх Иринеј је у празничној беседи истакао значај дела Светог Јована Владимира, првог српског краља, а затим се осврнуо на догађаје у Црној Гори истакавши да када дођемо пред лице Божије да нас Господ неће питати да ли смо ми Срби, Руси, Бугари него какви смо људи били, да ли смо Бога носили у себи и да ли смо ближњега видели као лице Божије. Извор: Радио Слово љубве
  21. У Недељу отаца Првог васељенског сабора, 31. маја 2020. године, служена је Архијерејска Божанствена Литургија у загребачком Катедралном храму Преображења Господњег. Литургију је служио Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, уз саслужење архимандрита Данила (Љуботине), протонамесника Богољуба Остојића и ђакона Драгана Радића. Ова Литургија била је прво богослужење у храму у коме су, након што је пострадао од земљотреса, постављене заштитне скеле. Верни народ је учествовао у Литургији уз придржавање познатих епидемиолошких прописа. У беседи по прочитаној јеванђелској перикопи (Јн. 17, 1-13), Митрополит је рекао да нас је, поред епидемије која је паралисала читав живот и онемогућила нормално кретање људи, од храма одвојио и земљотрес. По његовим речима, заштитна скела је омогућила вршење богослужења, али су и даље у току испитивања која треба да установе тачна оштећења на храму и захвате које је потребно извршити. Митрополит је земљотрес назвао једним од искушења која су иза нас: Верујемо да је и оно, као и свако искушење, са својим дубоким смислом, омогућило да откријемо понешто о себи, о смислу живота, али и о љубави Божијој. Тумачећи прочитани одломак Јеванђеља – Христову првосвештеничку молитву, рекао је да нам у том, својеврсном богословском трактату, Христос говори шта је Царство Божије: Вечни живот је исповедање Бога Оца, као јединог истинитог Бога и, Онога кога је Он послао, Исуса Христа. Говорећи о односу вере и живота, Митрополит је рекао да од тога како и на који начин верујемо, зависи и како ћемо и на који начин живети. Са друге стране, тај начин нашег живота исповедамо, артикулишемо и преображавамо у исказе наше вере. Вера и Живот су нераскидиво повезани. Митрополит је саможртвену љубав, на коју смо позвани по јеванђељу, упоредио са Крстом Христовим. Хришћанска љубав је љубав према свима.Она не прави границе и разлике међу људима, али истовремено нас позива на прецизност и верност вери Отаца. Љубав не значи релативизовање наше вере, напротив. Љубав значи њено оснаживање и јасније формулисање, да бисмо ту веру, као чисту изворску воду сведочили у љубави пред свима. Нагласио је да не треба никада помислити да се на било који начин вера може релативизовати. Наше вере се ни по коју цену нећемо одрећи, додао је. Прву беседу, изговорену након више од два месеца са амвона загребачког катедралног храма, Митрополит Порфирије је закључио говорећи о томе да не треба да будемо судије другима, већ својим поступцима. Рекао је да хришћани треба да буду немилосрдне судије својим страстима и сопственом греху, али истовремено да имају неописиву, безграничну наду у Господа, кога су позвани да славе својом вером и својим животом. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  22. Протонамесник Александар Вучај, парох обреновачки, говорећи о празнику Васкрсења Христовог, каже да нам је данас више него икад потребно смирење да бисмо прихватили новонасталу ситуацију изазвану пандемијом корона вируса и ванредним стањем које је из тога произашло. „Са Христом у себи прихватимо наметнуте околности!“, поручује отац Александар који саветује вернике да, упркос нормалним људским осећањима страха и бриге, потраже себе, али не да се самоокују безумним страхом, него да се окрену себи, Богу, људима поред, молитви која ће се претворити љубав, а само љубав може развејати све бриге и страхове. Са оцем Александром разговарала Јадранка Јанковић. Извор: Радио Источник
  23. Ако одрасли почну да вређају дете, на њега ће се обрушити службе заштите, друштвене организације и полиција. Ако човек удари пса на улици, изазваће праведни гнев месних бака и пролазника са слабим срцем. Ако пред градњу почну да секу дрвеће, становници околних кућа пишу петиције, позивају телевизију и шаљу писма државним установама. Штавише, ако сте само заборавили да полијете један прости цвет, ваша савест ће вас мучити цео дан. Но, ако се жестоко односите према соби, нико вам неће ни речи казати. Нема никакве душевне полиције, која би излазила на терен због преступа против себе. Можете своју душу лишити хране, још у заметку убијајући стваралачке идеје у вама. Можете да уништавате себе саморазрушујућим (деструктивним) односима, који ће да сахране ваша достојанство под хумком уступака одишућих страхом. Колико хоћете пута можете да се назовете и да се осећате потпуним ђубретом, и нико вам у томе неће правити сметње. Можете се дати у ропство новцу, послу, ждерању, другом човеку, и на крају крајева, – нико вас неће спалити на ломачи за трговину човечијом слободом.
  24. У уторак 28. јануара, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Пантелејмона у Станову. Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Синиша Марковић, протојереј Сретко Петковић и ђакон Недељко Дикић. За певницом су певали: протојереј Драгослав Милован, протојереј Горан Ђерковић и г. Владан Степовић. Чтецирали су вероучитељи г. Марко Гаљак и г. Борко Богићевић. Звучни запис беседе После прочитаног Јеванђеља Епископ Јован је у беседи рекао: “Драга браћо и сестре, Бог из ничега ствара свет а из таме изводи светлост, и тако Бог чини непрестано. И за ову светлост, о којој говори свети апостол Павле, можемо да поставимо питање, шта је то светлост? О којој то светлости апостол Павле говори? Он говори браћо и сестре, да је светлост сам Господ Исус Христос. Он који обасјава свакога човека који долази на свет, јер је Он сам рекао: “Ја сам светлост свету, који за мном иде неће никада ходити по тами”. Дивна је ово поука која нам говори ако идемо за Христом, онда ће у нама све бити светло, онда у нама неће бити таме зато што светлост управо протерује таму. Ако идемо за Христом, и ако Христа имамо у себи, наш ће ум, наше срце, воља, цело наше биће браћо и сестре биће у светлости. У Христовој светлости. Јер је само та Христова светлост која прогони таму из нас самих, прогони таму из нашег ума, из нашег срца, из наше воље, значи Христос прогони таму из читавог нашег бића. Али да би светлост Христова била у нама, онда морамо браћо и сестре да верујемо у ту светлост”, поручио је између осталог у беседи Владика Јован. Извор: Епархија шумадијска
  25. Свештеник Слободан Зековић казао је синоћ у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару, након одлсужене вечерње службе и Молебана Пресветој Богородици пред Њеном чудотворном иконом Пећком красницом, да се власт оглушила о очинске позиве, поруке и благослове страца Амфилохија и осталих архијереја у Црној Гори и презрела глас народа са два велика црквено-народна сабора у Подгорици и Никшићу, као и позив свештенства и монаштва, и усвојила дискриминаторни Закон о слободи вјероисповјести. „Нису ни једног тренутка ни уздрхтали пред клетвом Светога Василија Острошког Чудотворца и показали тиме да су њихове савјести спржене а кад пред собом имате такве људи с њима је тешко разговарати и било какав договор постићи… Нису ни свјесни колико су бреме натоварили на плећа, не само своја, него и на плећа чланова својих породица. Неће много времена проћи, нажалост, многи од ових који су подржали ово безакоње, клечаће пред нашим Митрополитом и тражити опроштај.“ Помолио се да се ум и срце властодржаца просвијетли покајањем и да се врате са овог беспућа којим су кренули. Отац Слободан Зековић се захвалио вјерном народу на оданости својој Цркви и пренио им благослове свих архијереја Православне цркве у Црној Гори: Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Преосвећене господе Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, милешевског Атанасија, захумско-херцеговачког Димитрија и диоклијскиг Методија. На крају протојереј-ставрофор Слободан Зековић је обавјестио сабрани народ да ће се до Божића, по благослову наших архијереја, сваки дан послије вечерње служити Молебан Пресветој Богородици, који се служи у невољама и искушењима која снађу Цркву Божију и њене вјерне. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...