Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'три'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Прије три године, на данашњи дан, 30. октобра 2020. године, уочи празника Светог Петра Цетињског, у 8:20 часова, у Клиничком центру Црне Горе, послије примања Свете тајне причешћа, упокојио се у Господу Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Светога трона пећкога г. Амфилохије (Радовић). Сахрањен је 1. новембра у крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици. По његовој жељи у гробницу је насута земља из родне Мораче, а ковчег посут земљом са Косова и Метохије – Газиместана и Призрена – и из Јасеновца. Од петка 30. октобра, када су његови земни остаци са пуно емоција испраћени од стране медицинских радника из Клиничког центра Црне Горе, до недјеље 1. новембра, десетине хиљада вјерних се опраштало у молитвеном ходу од свог духовног оца, који је тридесет година био на трону Светог Петра Цетињског. Вјерници су помијешаних осјећања – туге због физичкога одласка и радости због новог молитвеника и заступника пред престолом Свевишњега – прилазили у молитвеној тишини одру блаженопочившег Митрополита у Цетињском манастиру и у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици, узимајући последњи благослов и узносећи молитве за свог вољеног владику. Свог Ђеда на пут у живот вјечни вјерни народ је испратио са великим поштовањем у тродневој литији око његовог одра, а ковчег са земним остацима дуж цијелог пута од Цетиња до Подгорице је дочекивао на кољенима, онако како је само у новије вријеме, 1996. године, дочекао мошти Светог Василија Острошког током његовог похода Херцеговини и Никшићу. Својом бесједом на дан увођења у Трон цетињских митрополита, 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру, Митрополит Амфилохије је предочио све оно што ће наредних тридесет година бити његова мисија, а он достојан свога звања и призвања. “Ево, и у ове наше дане, у ово вријеме када је по пјеснику, а моме претходнику, луди вјетар хтио поново да угаси – свету лампу, Цетињска митрополија је наставила да буде, иако можда у најтежим условима у својој историји, чуварка и носилац те непролазне свјетлости и светиње… Оно што је потребно сваком народу и свакој земљи, то је да – вјечна свјетлост засија, да се љубав зацари, да истина Божја обасја људске умове и људска срца, да братске ране зацијеле праштањем и узајамним мирењем. Нарочито је то потребно мојој браћи Црногорцима, јер нигдје се није толико зла испртило… Много је и притајене мржње, из тог и таквог братоубиства рођене и проливене братске крви – ране наопаке, бремените новим омразама, диобама и непочинствима… Не говорим све ово освете ради, јер освета је моја, говори Господ, већ – освећења ради свих нас, мирењем и узајамним праштањем. Освета значи умножење зла, а ја позивам на братско праштање и братско мирење, умножењем добра и братољубља. Призивам на то оне који ме чују и оне који ме не чују, и то ћу чинити до последњег мога даха. Крајње је вријеме да брат пољуби ране брата свога! Мој претходник, велики пјесник, Владика Раде, испуштајући своју душу на страмцу свога светога стрица Петра I, изговорио је своје посљедње ријечи: Света Тројице и Мајко Божја, предајем Ти у аманет Црну Гору! Пресветој Тројици, Богу нашем, тросунчаној свјетлости Тројединога Бога љубави, и ја предајем у аманет и под окриље свакога Црногорца и свакога нашег саплеменика, у ма којем дијелу српских земаља живио, и сваког човјека на земљи рођенога! Са молитвом, да свјетлост Свете Тројице обасја сваког човјека који се рађа и на свијет долази; да Љубав вјечна искоријени мржњу из људских срдаца, да се Божји мир у људе усели и зацари у свим свјетовима, у вјекове вјекова. Амин!” Као и у својој првој бесједи са трона цетињских митрополита, 30. децембра 1990. године, тако и у своме последњем јавном обраћању 9. октобра 2020. године из Клиничког центра, Митрополит је позвао на љубав, братољубље и богољубље и подсјетио на скрнављење ловћенске светиње, као и на проклетство које је оставио Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац: Проклети били ако ме не сахраните у овој цркви коју сам ја овдје саградио: “Митрополит црногорско-приморски, носећи свој крст, дужан је да скине то проклетство са Црне Горе, да се исцијелимо од тог духа окупаторског који је завладао од времена окупације Аустроугарске, да би се зацарио Дух Божији, Дух слободе, Дух Христовог васкрсења… То је оно чега је свједочанство било и треба да остане Црква Светог Петра на Ловћену. Прослављајући Бога живога, прослављајући Црну Гору и овај народ овдје који се вратио Богу и Цркви Божијој послије осамдесетогодишњега лутања њивама глади и безбожнштва, њивама братоубилаштва и богоубилаштва, вријеме је да се поново вратимо Богу и кроз Бога да се вратимо једни другима, а враћајући се Богу и једни другима, враћамо се, ако Бог да, и оним светињама које су уградили преци наши у нас и у наше историјско биће. У то име благослов Божији свима, на многаја и многаја благаја љета!” Опраштајући се на сахрани од свог пријатеља Митрополита Амфилохија, академик Матија Бећковић је казао да је Митрополит Амфилохије гоњен безумно од првог па до последњег дана и да је тако исписано његово житије: “Кад је хиротонисан на Цетињу, ја сам му рекао ако жели бити свет, нема бољег места ни земље за такву прилику и улогу. Кажу да Бог свакога држи на земљи док уради оно због чега се родио. То је потврдио својим животом и Митрополит Амфилохије. Господ га је позвао у прави час, баш кад је требало. Позвао га је на небо где ће сам моћи више да учини за свој народ и своју Цркву, него да је остао на земљи, где је учинио све због чега се родио. Препорођена Црна Гора почиње од А. Зато смрт никоме није пала лакше него њему, зато је на одру овако блажен и спокојан. Зато ми плачемо, а он и Небо се радују.” О Митрополитовој праведној кончини јеромонах Јустин Мреновић, који је био уз Митрополитову болничку постељу последњих дана његовог овоземаљског живота, свеједочи: “Дошло је време да Митрополит почине од трудова својих и Господ је решио да каже своме слузи: Добар си рат ратовао, трку си завршио, веру си сачувао, уђи у радост господара свога. Упокојио се, а да нисмо знали кад, иако смо га пажљиво гледали. Нити је било уздаха, нити је било грча на лицу, макар неки од мишића или живаца да му се померио, нити оног самртног ропца, ништа под милим Богом. Само је одлепршао као птичица ка Господу. ВЕЧИТЕ ЛИТИЈЕ Од оне велике сахране митрополита Амфило­хија у Подгорици, кад је починуо у крипти Храма који је подигао Христовом васкрсењу, многи су људи сањали Литије. Најпре се сазнало за једног дечака са Златице покрај Подгорице. Остала је легенда да је име Златици дао Све­ ти Сава, кад је угледао поље пшенице: „Како се злати ова шеница, ова златица“ – памти прича да је светитељ рекао. Пробудио се тај дечак, и пред одлазак у школу ис­причао сан: Прилази велика литија, много народа, деце и свештеника, застава и икона – сви поју и право к њиховој кући, а отац изнео ракију, мајка погачу, да их дочека… Па један радник Агро­комбината, па студент, па још многи. Сви песници! У сваком сну, пред сваком литијом, владика Амфи­лохије, са златном митром, у златној одежди, са златним жезлом. Неко чује Горски вијенац, неко Боже правде, неко Онамо, намо. Сви знају све песме и сви певају. Кад одјекну звона, пробуди се, свако, осмехнут. Сад по земљи, сад по небу, тече велика и непрекидна Литија православне вере и Црне Горе. https://mitropolija.com/2023/10/30/tri-godine-od-upokojenja-mitropolita-amfilohija/
  2. “Опростите, јесте ли ви свештено лице? И није ми баш неко паметно питање. Наравно да јесте свештено лице, док носите ту црну одору на себи” – говори ми дјевојка у раним двадесетим годинама, док сједимо на галерији аутобуса који у јутарњим часовима јури у правцу Будве. Убрзо се испоставља да је њено неспретно питање било само повод да започне разговор са мном, будући да је одмах кренула да ми прича своју животну причу. Рођена је и одрасла у малом мјесту, у унутрашњости Србије. Студира у Београду. Факултет јој не иде онако како је зацртала јер мора да ради више послова како би платила школарину и имала за пристојан живот у српској пријестоници. Љети већ три године ради на приморју, обично у ноћним клубовима и другим мјестима на којим, како каже, атрактивније дјевојке могу пристојно да зараде. У једном од клубова је и упознала момка који има животну причу сличну њезиној. Исто је из малог мјеста као и она. И њега је још као дјечака напустила мајка. Попут ње и њега су одгојили отац и дјед. Због тога су јако брзо постали најбољи пријатељи. Већ је више пута боравила код њега кући, упознала му оца и дугогодишњу дјевојку, која му је од скора и вјереница. Међутим, када је прије два мјесеца он био код ње, једне ноћи су мало више попили и, како каже, учинили оно што нипошто нису смјели. Од тада јој се не јавља и не одговара на њене поруке. Прије неких десетак дана је сазнала и то да је остала трудна! “Прва реакција на то је био плач и очајање. Међутим, како су дани одмицали почела сам да то прихватам и да се са тим релативно добро носим. Проблем је што ми се он и даље не јавља. Прексиноћ сам се дописивала са његовом дјевојком и сазнала да је почео да ради у једном будванском хотелу. Одмах сам одлучила да пођем за Црну Гору како би се нас двоје коначно суочили”. Након ових ријечи је уздахнула и неколико тренутака одћутала, да би ми рекла следеће:”Ја попове често не разумијем када нешто причају. Желим да сазнам више о својој вјери и доста претражујем по интернету и слушам говоре и бесједе попова и монаха. Но, много шта не схватам. Њихов спољни изглед је савремен и пристојан, али речник , начин обраћања и тон којим говоре је из седамнаестог вијека. Међутим, оно што сам добро разумјела и прихватила је то да је абортус велики гријех. Такође, никад ми се нису допадале феминистичке приче о тијелу које је само моје, па, ваљда, због тога имам потпуно право да убијем плод у својој утроби. Ја ћу своје дијете неизоставно родити и задржати! И немој да мислиш да ја желим да растурим везу мог друга са својом вјереницом и да га преотмем! Он је отац и ред је да то сазна, па, макар и не желио да учествује у одгоју дјетета. Моји ако ме кући приме – примиће ме. Ако не, одгојићу га сама. Ја сам ти три С – снажна, своја и самостална. И знам да то могу да постигнем! Радићу овдје у Будви све док не буде почео да ми се примјећује стомак. Све ове године сам радећи остављала понешто са стране. Израчунала сам да имам довољно да у свом граду изнајмим гарсоњеру и живим годину дана. Након тога ћу бебу водити у јаслице и наћи посао” . Док сам је слушао, размишљао сам о томе како је младим људима док маштају о својој будућности све логично и лако оствариво! Нема ту простора да се предвиде нека искушења и лошије околности. Једноставно – два и два су четири и не може никако бити другачије. Са друге стране, пријатно ме је изненадила њена храброст, одлучност и чињеница да се јако брзо сабрала, те направила читав један план којег ће се држати. Убрзо смо стигли на аутобуску станицу. Инсистирала је да сама носи своје торбе, одбивши моју и кондуктерову помоћ. Док смо се поздрављали, рекла ми је следеће: “Видим да те је моја прича забринула и помало растужила! Али не брини ти за мене! Већ сам ти рекла да сам ја три С”… Међутим, након неколико пређених корака, нагло се окренула и плачним гласом ми је рекла да се молим Господу за њу. Потом је, са очима пуним суза, прошла поред групе смијешно обучених Украјинаца из чијих се уста ширио задах јефтине вотке, а који су недолично загледали њено тек љетном хаљином прекривено тијело. Затим је морала да се мимоиђе са повећом групом пензионера, који су баш то јутро у заједничком аранжману некуда ишли. На клупи унутар станице, сједјела су два Турчина и нешто јој неприлично добацивали на њиховом језику. Када је коначно изашла вани, на њу су се стидљиво почеле спуштати прве капи краткотрајног пљуска. Но, она је свеједно наставила да снажно корача према хотелу у којем се налазио отац тек зачетог дјетета. Наставила је да корача у неизвјесну будућност, у којој јој само Господ може бити прави и искрени помоћник. Нек је Он и укријепи и дарује јој снаге да истраје у свом науму да роди и правилно одгоји своје дијете! https://mitropolija.com/2023/06/02/djakon-pavle-ljeskovic-tri-s/
  3. Изложба икона троје аутора - Петре Коснић, Ане Маљевић и Петра Редечкина, биће приређена у Педагошком музеју (у Узун Мирковој 14), у петак 17. марта, у 19 часова. Поставку ће отворити Епископ новобрдски г. Иларион, најавила је за Радио Слово љубве иконописац Петра Коснић. Изложба носи наслов "У сусрет боголикости-икона-Символ вере" и трајаће до 29. марта 2023. Петра је упутила позив слушаоцима да дођу, како на отварање, тако и током наредне две седмице, када ће од самих аутора моћи да чују о сликању икона. Разговор са Петром Коснић: Иконописац Петра Коснић је одрасла и стварала у Швајцарској и Италији, а у Србији се школовала на Академији за уметности и консервацију СПЦ и на Православном Богословском факултету Универзитета у Београду. Она нам говори о осталим ауторима ове поставке. Извор: Радио Слово љубве
  4. Некако нисам рад да пишем о овоме али опет не могу а да престанем да размишљам како је могуће да се представљамо као Хришћани и да нам је у исто време савршено логично да не прилазимо Христу? То је ИДИОТИЗАМ који једноставно не могу да схватим. Знам, и разумем, тзв. аргументе о достојности и о недостојности, који су у принципу веома лабави и тотално нелогични ако погледамо изблиза и ако погледамо литургијски. Хајде зато да их погледамо сада заједно: Пре свега – тзв. достојност. Хајде да срушимо прво тај табу! Хајде да погледамо трезвено и не оптерећени туђим закључцима. Знам, рекао је овај и рекао је онај, али верујте да су такође небројени Оци рекли управо супротно овима, док су Васељенски сабори подржали и потврдили ову опцију о којој ја пишем сада вама. Да, претпостављам да су и сви ти ваши „ови и они“, који говоре о тзв достојности, чули за исте те Саборе али су ипак одлучили да заузму сасвим супротан став, а самим тим, и ја сада одлучујем да заузмем овај став. Свој став! Који је, за разлику од става свих тих ваших „ових или оних“, ипак базиран на саборском предању цркве. Дакле, ко је достојан? НИКО! И чему онда уопште и питање о томе ако смо сви, па ма колико гирица појели, идаље само удостојени? Зар заиста мислите да постоји нека квота достојности или ограничење удостојавања? Размислите добро, јер управо вашим током размишљања је својевремено ишла Католичка црква када је увела наук о Пургаторијуму, што је био један од четири догматске промашености Запада, због којих је и дошло до Велике шизме 1054. Ипак, и ми смо онда нешто слично измислили – Митарства – ваљда да би остали на курсу људског размишљања и наметања истог, као Божијег. Јер управо то јесте ово сабирање и одузимање достојности и удостојавања. Требало би, драги моји, мало да се бавите хуманитарним радом. Мало да поклањате и онда бисте схватили. Када рецимо одете до Тиршове и тамо има различите и разнолике деце. Има чак и оних, са вашкама. Ипак, ви свима дајете поклоне, па ма како та деца била различита у свом интелектуалном и у свом физичком стању. Да, уместо што измишљате „топлу воду“, отиђите до Тиршове и поклањајте, па ћете онда ваљда схватити концепт ДАРА! Ипак, мала сугестија пре тог вашег похода – ДАР је бесплатан и ни на који начин се не може заслужити, и то је једина али БУКВАЛНО једина разлика између поклона и трговине. Надам се да разумете концепт? А сада погледајмо назив Причешћа. Тамо се каже да су то ДАРОВИ? Тамо свештеник каже: „Твоје од Твојих, ради свега и за све“? Па чекај, о каквом то „заслуживању“ причамо? О каквим то припремама говоримо? Заправо – ко то говори? црква не, будите сигурни у то. Или, не будите лењи, па погледајте сами одлуке Васељенских сабора по тим питањима. Немојте да станете у свом истраживању на „рекао овај или рекао онај“. Погледајте ви шта је црква рекла (имате на мом Јутјуб каналу видео о томе под називом „Ко је достојан“). Или боље, идите и напокон поклоните неком нешто, па ћете онда и сами схватити оно што је црква на Васељенским саборима изразила као стандард прилажења Христу Спасу. Други табу – обавезна исповест! Заиста по овоме видим колико смо ми недовољно литургијски интегрисани а то није ни за зачудити јер ипак причамо о овоме, а овај мој текст није усамњен на небу полемике око Причешћа. Свих припрема и заслуга, које ето не служе ничему али „ваља се“ да их човек уради, па онда десном ногом да закорачи, три пута се прекрсти и тд и сл… Вратимо се исповести! Да, исповест и исповедање је ОБАВЕЗНО и оно је у склопу самог тока Литургије. Претпостављам да сте чули за молитву „Верујем и исповедам….“ . Чујте је поново! Будите концентрисани на речи које изговарате а онда схватите да на Литургији не постоје „тек речи“ изречене ето… форме ради или „ваља се“ да се каже или …. схватате? Свака РЕЧ молитве јесте ДЕЛО, а на Литургији посебно! (Погледајте Јн 1:1) Дакле, ви сте том молитвом ИСПОВЕДИЛИ своје веровање, али и своју промашеност (грех) мимо Христа и ви тим речима тражите Христа, припремате се за Христа и напокон – ПРИСТУПАТЕ ХРИСТУ! Јасно, зар не? Трећи табу – пост! Пре свега, Евхаристијски пост је јасан, и ретко ко не може да га држи (то је оно од 12 навече па до Причешћа), дакле свако га држи и тиме изражава да „не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих“ (Мт 4:3-4) Затим, учините математику! Израчунајте посне дане у току године и ставите их наспрам мрсних дана. И онда разумите НАПОКОН да ви свакако постите пред Причешће, јер став цркве је: „Када се пости, ПОСТИ СЕ, када се мрси, МРСИ СЕ!“ Али, Литургија не стаје у мрсу, нити се служи само за свештенство, што ће рећи – ПРИЧЕСТИ СЕ! У посту – пости, у мрсу – мрси, али – ПРИЧЕСТИ СЕ УВЕК! јер Литургија се служи, а централни моменат је Евхаристија. Заправо литургија и јесте Евхаристија, као што и учешће у истој јесте учешће у Евхаристији. То је апсолутни императив нашег живота! Погледајте став цркве о посту! Погледајте да је недопустиво да се пости 7 дана јер субота је само једна која се пости (Велика субота) те самим тим, ако би заиста постили 7 дана, ви бисте два прекршаја канонска направили, а добро се злим не постиже, зар не? (ап. Павле) Онда, не постоји униформни пост. Није за сваког исто. Никада није било, а није ни сада. Па мућните мало главом! Може ли дојиља, трудница, физички радник, службеник у банци, путник, војник, oнај који болује…. да посте исто? Да ли заиста неко од вас тако мисли? Пошто црква тако не мисли… А да, знам…. рек’о овај рек’о онај… „Са стахом Божијим, вером, надом и љубављу ПРИСТУПИТЕ!“ – рече неко… МИСЛИТЕ О ТОМЕ! Свештеник Угрин Поповић www.cudo.rs/свештеник-угрин-поповић-рече-неко-о-т/?fbclid=IwAR00jH6Ghco3486yqSIdEoRTmhhonsGJyoQzfvPEaAq0Hu2Y7ij7IgpA9do
  5. Први пут после 150 година мошти се износе из храма у Румунији и доносе у Београд у Храм Светог великомученика Трифуна. Мошти света три јерарха – Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Светог Јована Златоустог – данас су први пут донете у Београд из Румуније, у Храм Светог великомученика Трифуна у Малом Мокром Лугу. До цркве, која се налази у Улици 20. октобра број 13ц, стиже се минибусом ГСП-а 310, који полази са окретнице у Шумицама. – Дочек моштију је у подне када ће бити служен и акатист, а празнично бденије почиње од 16 часова, док ће сутра на празник Света три јерарха литургија бити служена од девет, а света тајна јелеосвећења од 16 сати. Мошти долазе са благословом његовог преосвештенства епископа будимског и администратора темишварског Лукијана, а донеће их архијерејски намесник темишварски протојереј-ставрофор Стојан Петровић. Мошти ће у нашој цркви остати током овог викенда, а за вернике црква ће оба дана бити отворена од 7 до 19 сати – поручио је свештеник Миодраг Поповић. Мошти света три јерарха, смештене у сребрном кивоту, даривала је Лаура Мочоњи Чарнојевић (1839–1892), праунука Јоакима Чарнојевића, брата патријарха Арсенија Чарнојевића, Храму Успенија Пресвете Богородице у селу Фењ, у румунском делу Баната, а оне се и данас тамо чувају као велика светиња. – Први пут после 150 година мошти се износе из фењског храма и доносе у Србију, а ово је прилика да у нашу цркву на молитву и поклон светињи уз парохијане дође и народ из других насеља у престоници, али према могућностима и из других градова – поручио је Поповић. Село Фењ се први пут помиње крајем 13. века, а као место насељено Србима истиче се 1660. година, када су српски монаси пописали Србе приложнике за Пећку патријаршију. Приликом пописа православног клира 1797. године регистровани су православни свештеници – отац Николаје Савић и отац Василије Поповић, који су се служили српским и румунским језиком. Када су се продавали ераријални поседи 1781. године, село је купила племићка породица Поповић-Мочоњи. Прва православна црква у Фењу подигнута је 1750. године и посвећена је празнику Успенија Пресвете Богородице. Због трошности, 1878. године била је затворена. Нову српску богомољу по пројекту архитекте Константина Јовановића (који је пројектовао и Народну банку Србије и здање Народне скупштине) направила је и поклонила Србима из Фења племенита Лаура. Она је била и добротворка српске цркве и школе у Фењу, а супруга Андреја Мочоњија, румунског академика и добротвора, и кћерка нашег познатог племића Петра Чарнојевића „од Маче”. Црквена општина Фењска јавно је захвалила Петру 1893. године на поклону полијелеја са 18 свећњака тамошњој цркви. Тако је записано да, док год буде и последњег дана православне Србинове душе у Фењу, увек ће се са благодарношћу спомињати и величати имена великих заштитника – добротвора српске православне цркве у Фењу. Мислило се на кнеза Александра Карађорђевића, чијој кући је Петар био кум. Кнез Алекса дао је да се запише да велико звоно прилаже фењској цркви у знак вечног спомена и љубави за православље. И данас се у цркви чува звоно и крст за часну трпезу које је поклонио кнез Александар Карађорђевић, као и црквене књиге из 18. и 19. века. Житељи Фења памте да је српска црква за време велике поплаве 2005. године остала непотопљена, као острво, иако се ово село налази близу реке Тамиш. Село је од давнина било вишенародно, а Срби су увек били мањина, али верно чувају свој духовни и културни идентитет, сложно живећи са другим сународницима. Празник Света три јерарха Празник Света три јерарха – Свети Василије Велики, Свети Григорије Богослов и Свети Јован Златоусти – непокретни је празник, што значи да се увек обележава 12. фебруара и у календару је означен црвеним словом. То је и крсна слава многих породица, цркава и манастира. Свети Василије Велики био је чувен по књижевној мудрости, реторици и филозофији. Свети Григорије Богослов своју величину исказао је и у светости врлинског живота, док је Свети Јован Златоусти био чувен и по дивним беседама и тумачењу Светог писма. Сваки од ове тројице светитеља имају и свој засебни празник у календару Српске православне цркве. А заједничко за Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог је састављање анафора светих литургија које носе њихова имена, а које се до данас служе у цркви. Постоје и народна веровања за овај празник, према којима Света три јерарха штите народ и животиње од јаких ветрова и мразева. А чобани у појединим крајевима наше земље окупљају се на овај дан и удружено свирају фрулу. https://www.politika.rs/scc/clanak/537237/mosti-rumunija-zvezdara
  6. ПОСТ И ВЕРА - ВАСИЛИЈЕ, БОГОСЛОВЉЕ - ГРИГОРИЈЕ, МИЛОСРЂЕ - ЗЛАТОУСТИ. Светитељи: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст имају сваки посебно свој дан празновања у месецу јануару и то: Василије Велики 1. јануар, Григорије Богослов 25. јануар и Јован Златоуст 27. јануар и 13. новембар. А овај заједнички празник установљен је у XI веку за време цара Алексија Комнена. Једном наста однекуда распра у народу око тога, ко је од ове тројице највећи. Једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости; други уздизаху Григорија због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу; трећи уздизаху Златоуста због његове чудесне красноречивости и јасноће излагања вере. И тако, једни се назваше василијани, други григоријани, а трећи јованити. Но промислом Божјим овај спор би решен на корист цркве и на још већу славу тројице светитеља. Епископ евхаитски Јован (14. јуна) имаде једну визију у сну, наиме: најпре му се јавише сваки од ова три светитеља, напосе у великој слави и неисказаној красоти, а потом сва три заједно. Тада му рекоше: "Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно... нити има међу нама првог ни другог". Још посаветоваше светитељи епископа Јована да им он напише једну заједничку службу и да им се одреди један заједнички дан празника. Поводом овога дивног виђења спор се реши на тај начин што се одреди 30. јан. као заједнички празник за сва три ова јерарха. Овај празник грчки народ сматра не само црквеним него и својим највећим националним и школским празником. ТРОПАР (глас 4): Јако апостолов јединоравнији и всељенија Учитељије, Владику всјех молите, мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveta-tri-jerarha
  7. JESSY

    Три корака до покајања

    Често се чује питање: како доћи до покајања? Морате схватити да покајање није тренутно стање, већ резултат огромног рада, напора током дугог временског периода. Немогуће је искрено се покајати без претходног предузимања одређених корака, без доношења одређеног броја одлука, без промене себе и свог начина живота. Покајање је награда. Божја милост је свима нама за нашу жељу да будемо бољи. Пут ка покајању састоји се од неколико корака. Први је искрена дијагноза према себи. Овде вам је потребна апсолутна искреност: ово је и препознавање својих грешака, страсти и одлука да коначно преузмете одговорност за себе и свој живот, а не пребацујете све на друге. Уопштено говорећи, покајање започиње критичким погледом на себе, без потценивања или претеривања. Други корак је борба против лењости и страха. Схватајући своју несавршеност, видећи бескрајне ивице посла, често се враћамо, повлачимо, покушавамо да напустимо посао, не желимо да радимо, правдајући се: живјео сам некако раниjе и живјећу и даље. Ово ће бити, можда, најтежи тренутак, прекретница — присилити се да радите за добро ваше душе. Зарад материјалне користи спремни смо да савијемо леђа, да не спавамо, али због сопствене душе смо лењи да дижемо прст. Пост, молитва, саосећање, свесно супротстављање злу и тежња ка добру сталне су духовне вежбе. И трећи корак је поверење у вољу Божју. Дајући све од себе, морамо у потпуности доверавати Богу. И Он сам у право време ће нам пружити осећање покајања које мења нашу душу и наш живот. М. АНТОНИЈЕ (ПАКАНИЧ) https://pravlife.org/sr/content/m-antonij-pakanich-tri-koraka-do-pokajanja
  8. У крипти Храма Светог Саве која је посвећена светом великомученику кнезу Лазару на Врачару, уз хоростасију Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, свеноћно бденије је служио архимандрит Нектарије уз саслужење више презвитерâ и ђаконâ и молитвено учешће многобројног народа Божјег. На свеноћном бденију молитвено су присуствовали њихова преосвештенства викарни епископи ремезијански Стефан, топлички Јеротеј и хвостански Јустин. Повезана вест: Патријарх Порфирије: Молитвом изграђујемо заједницу са Богом и са ближњим Славопој Господу узнели су појци који антифоним појањем умилно поју химнографију празника у част три велика светила - Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске, Светог Григорија Богослова и Светог Јована Златоуста. Према богослужбеном поретку свеноћно бденије крунисано је евхаристијским сабрањем којим је предстојао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, уз саслужење Преосвећене господе викарних епископа: ремезијанског г. Стефана, топличког г. Јеротеја и хвостанског г. Јустина, као и пречасних презвитерâ и часних ђаконâ, уз слаовословни допринос многобројних појаца и молитвено учешће великог броја наорда Божјег. Након литургијског отпуста Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије обратио се сабранима сажетим, али поучним празничним словом, поучивши их о значају празника и богослужења. Говорећи о значају три велика светила Цркве Христове, Патријарх Порфирије је истакао да је највећи онај који свој дар доведе до максимума, јер сваки има различите дарове, али сваки има прилику да буде и највећи у Духу Светоме и заједници са Христом. У својој надахнутој беседи предстојатељ Српске Цркве је указао на важност оваквих (све)ноћних сабрања која би, према његовим речима, требала да се практикују чешће уочи великих празника. Без молитве ми не постојимо, јер као што је ваздух неопходан за дисање, тако је и молитва неопходна за наше суштинско духовно постојање, јер молитвом ми износимо и разоткривамо себе пред Господом, у исто време стојећи пред Њим кроз молитву постајемо способни, да ослушкујући глас Христов, познамо шта Он то нама поручује. Кроз молитву у Богу задобијамо истинско смирење, а кроз молитву за ближње омекшавамо своје срце, почињемо да истински препознајемо вредност ближњега, тако молитвом изграђујемо заједницу са Богом и ближњима, поучио је Патријарх српски г. Порфирије. Извор: Телевизија Храм
  9. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је на празник Света Три Јерарха свету архијерејску Литургију у Балатуну код Бијељине. Говорећи о јединству српског народа Преосвећни владика је нагласио да су ''Света Три јерарха заиста учитељи пута који води у вечни живот као што певамо у тропару Светом Сави. Свети Сава је учио нас Србе да идемо путем који води ка Богу и истини и ка свему оном што је благословено. Зато ако хоћемо да идемо правим путем тај пут знамо - то је пут православља и светосавља – то је пут истине.'' Извор: Епархија зворничко-тузланска
  10. На празник Света Три Јерарха, у суботу, 30. јануара / 12. фебруара 2022. године, који је и престони празник Алмашког храма у Новом Саду, свету Литургију у наведеном храму служио је протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки, уз саслужење свештенства Епархије бачке. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, прота Милош је поучио верни народ о значају тројице светитеља које Црква прославља у данашњем празнику – светог Василија Великог, светог Григорија Богослова и светог Јована Златоуста – те је, између осталог, рекао: „Сва тројица ових великих светитеља и просветитеља нису се трудили око свог овоземаљског града, знајући да, као хришћани, овде немају постојаног града, вазда ишчекујући и припремајући себе за тај будући град, небески град. Тако чинећи, они су сваки Богом им подарени минут на овој земљи искористили да би остварили, у највећој и најлепшој могућој мери, ове јеванђелске речи које је Христос упутио свима онима који имају намеру да буду не тек само хришћани него, пре свега, христолики: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега, Који је на небесима.” После свете Литургије, прота Милош Весин је извршио чин благосиљања славских дарова. Протојереј Бране Миловац, настојатељ Алмашког храма, захвалио је свештеницима који су служили, а верном народу је честитао празник и храмовну славу. Досадашњим црквеним кумовима, Косани Субић, Илији и Стани Вагић, Радмили Хаџи-Костић, Душану и Дуњи Андрић, у знак молитвеног сећања прота Бране је поклонио иконе Пресвете Богородице Јерусалимске. Кумство за наредну годину прихватио је г. Милорад Лонић, уметнички директор Културно-уметничког друштва „Вила” из Новог Сада. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, први пут од ступања на трон предстојатеља Српске Православне Цркве, служиће уочи празника Света Три Јерарха, у петак, 11. фебруара 2022. године, са почетком у 20 часова свeноћно бдење у крипти Спомен-храма Светог Саве. Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. У петак 4. фебруара 2022. године, уручена је 21. по реду помоћ богословији ”Света Три Јерарха” у манастиру Крка. Помоћ је уз присуство и благослов Епископа осечкопољског и барањског г. Херувима уручена оцу Севастијану (Гордону), игуману манастира Крка, а присутни су били господин Милорад Пуповац, председник СНВ-а, госпођа Драгана Јецков, саборска заступница, господин Војислав Станимировић, председник Главне скупштине СДСС-а заједно са налечницима општина. Месница ”Бођирковић” дала је свој прилог у виду обраде меса, док су у свеукупној акцији учествовале све наше националне и политичке организације са подручја вуковарско-сремске и осјечко-барањске жупаније. Ову хуманитарну акцију организовала је Градска организација СДСС-а Вуковар на челу са председником господином Срђаном Коларом. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  13. Након јануара када се није одиграла ниједна позоришна премијера у Београду, током фебруара ће бити изведене три нове представе у продукцији Народног позоришта, Атељеа 212 и Југословенског драмског позоришта. „Алиса у земљи страхова” Премијера нове драме „Алиса у земљи страхова” драматуршкиње Еве Махковиц у режији госта из Македоније Александра Поповског, заказана је за вечерас на Великој сцени „Љуба Тадић” у ЈДП-у. Споменути комад се до сада већ два пута одлагао, јер је премијера оригинално планирана за крај децембра, онда крајем јануара, и ово ће на неки начин бити трећа срећа. ЈДП после копродукције са Словенијом „Те ноћи сам је видео” према роману Драга Јанчара, у режији Јанеза Пипана, „Широка земља” Артура Шницлера, драме „Београд - Загреб виа Сарајево” Јелице Зупанц, редитеља Горчина Стојановића, понудиће публици четврти пројекат у сезони 2021/2022. Представа „Алиса у земљи страхова” је инспирисана епизодама из чувене књиге - бајке „Алиса у земљи чуда” Луиса Керола. Главне улоге играју Милена Радуловић, Слобода Мићаловић, Милан Марић, Радован Раша Вујовић, Небојша Љубишић, Денис Мурић, Ива Стефановић, као и - Тамара Шустић и Јована Беловић. „Амстердам” Атеље 212 тренутно спрема два комада, од којих ће први - „Амстердам” израелске ауторке Маје Јасур Арад, у режији Иве Милошевић, имати премијеру 11. фебруара. У новој драми играју млади таленти Марко Грабеж, Дејан Дедић, Ана Мандић и други. За комад „Амстердам” ауторка је добила престижну награду за драмски текст у Берлину 2018, а комад је имао премијеру у Лондону 2019. године. Маја Јасур Арад је израелска драмска списатељица чија су дела извођена широм света, а преведена су на кинески, енглески, француски, пољски и немачки језик. Као драматуршкиња сарађивала је на неколико пројеката српско-холандске ауторке Сање Митровић. „Пеликан” Народно позориште припрема комад „Пеликан” Августа Стриндберга, у адаптацији и режији Ђурђе Тешић, чија је премијера заказана за 23. фебруар на малој сцени „Раша Плаовић”. У глумачкој подели су - Душанка Стојановић Глид, Недим Незировић, Ива Милановић, Вучић Перовић и Вања Ејдус. Радња „Пеликана” се одвија у једној породици непосредно након смрти оца и приказује тирански однос мајке према ћерки, а назив указује на симболику те птице која се на суров начин опходи према својим младунцима. Драму „Пеликан” је шведски књижевник, драматург и песник Август Стриндберг написао 1907. године, а до сада није извођена у Народном позоришту у Београду. У овом тетру се годинама игра са великим успехом његова необична симболистичка драма „Пут у Дамаск”, у режији Никите Миливојевића, односно први део те познате трилогије (1898/1904). https://www.politika.rs/scc/clanak/498652/U-februaru-zakazane-tri-premijere-u-beogradskim-pozoristima
  14. Објављени су резултати највећег и најутицајнијег винског такмичења на свету – Decanter World Wine Awards 2021. У овој рекордној години по броју дегустираних вина Винарија манастира Буково освојила је једну сребрну и две бронзане медаље: Сребрна медаља за Филигран Гаме (берба 2017), Бронзана медаља за Филигран Cabernet Sauvignon (берба 2017) и Бронзана медаља за Филигран Merlot (берба 2017). Манастир Буково је својим петим учешћем на DWWA, окитивши се поменутим медаљама, освојио укупно осам признања са највећег светског сајма вина. Подсећамо, освојене су: Сребрна медаља на DWWА 2017. за Филигран Cabernet Sauvignon (бербa 2013), Сребрна медаља на DWWА 2018. за Филигран Merlot (берба 2015), Бронзана медаља на DWWА 2019. за Филигран Гаме (берба 2015), Бронзана медаља на DWWA 2020. за Филигран Pinot Noir (бербa 2016), Бронзана медаља на DWWA 2020. за Филигран Chardonnay (бербa 2017). Decanter World Wine Awards има највећи глобални утицај у односу на било које такмичење широм света, а однос поверења који Decanter има са међународном публиком, како трговаца тако и потрошача вина, издваја ово такмичење од осталих. Међународно поуздани и ригорозни поступак оцењивања доказано помажу произвођачима да повећају продају вина, обезбеде нова тржишта и побољшају свест о свом бренду широм света. Извор: Епархија тимочка
  15. Ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића), поводом 350-годишњице упокојења великог чудотворца Острошког, са освртом на емисију „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ, аутора новосадског катихете Бранислава Илића, у издању Радио-Беседе, Епархије бачке. Текст је објављен у „Православљуˮ - новинама Српске Патријаршије, бр. 1300, од 15. маја 2021. лета Господњег. Ауторски текст Епископа Кирила PDF.pdf Текст на енглеском језику: On the occasion of the great jubilee - the 350th anniversary of the repose of St. Basil of Ostrog Христос Воскресе! ”1 Ја сам прави чокот, а Отац је мој виноградар. 2 Сваку лозу на мени која не даје плода он одрезује, и сваку која даје плода, чисти, да више плода донесе. 3 Ви сте већ очишћени речју коју сам вам говорио. 4 Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може сама од себе плода дати, ако није на чокоту, тако ни ви, ако у мени не останете. 5 Ја сам чокот а ви сте лозе, и ко буде у мени и ја у њему, он ће много плода донети, јер без мене не можете ништа чинити. 6 Ко у мени не остане, он се избацује као лоза, и осуши се; па се скупљају лозе и бацају се на ватру и спаљују. 7 Ако останете у мени и речи моје у вама остану, што год хоћете иштите, и биће вам. 8 Ако много плода донесете, тиме ће се Отац мој прославити, и ви ћете бити моји ученици. 9 Као што је Отац мене љубио, тако сам и ја вас љубио. Останите у љубави мојој. 10 Ако заповести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што ја одржах заповести Оца свога и остајем у љубави његовој.” (Јн. 15. 1-10) На овој нашој планети стално се рађају нови људи, у разним народима се рађају ти људи, у различитим културама, у различитом амбијенту, етичком, религиозном, климатском, економском... Али ријетки су они људи чије рођење представља не само појаву једне личности на овај свијет, него представља мјесто или тренутак у времену гдје и када се рађају цијели народи, генерације личности... Такви људи постају, сагласно са горњим ријечима јеванђелисте Јована, те плодне гране винограда које су насађене, накалемљене, настављене на једини животворни чокот, коријен живота, крајеугаони камен који је људску природу спојио са божанском природом, који је људској природи удахнуо дах вјечног живота. Из тог коријена који је Христос Господ, ти људи као плодне гране, црпе живот и дају га свима онима који им са вјером приступају и тако они дају многи род у винограду Оца Небеског. Заиста је такво било и рођење Стојана Јовановића у херцеговачком кршу, од побожних родитеља Петра и Ане. Наш Бог је просте суштине, независне од твари и њених облика, суштине која исијава свјетлост живота вјечнога свој твари, и која се најдубље и најбоље прима и чува у чистом срцу. Не чува се та благодатна свјетлост у неком златном ћупу или златној палати, или великом граду или прекрасном мјесту на мору, не та свјетлост не зависи од твари она се не прима и не даје и не замјењује са сребром и златом и драгим камењем. Та свјетлост Бога се прима и чува у чистом срцу. Тако је и једно младо чобанче, из камене скромне куће, из економске биједе из сурове климе херцеговачког крша, али са чистим срцем испуњеним љубављу, успјело да постане родна грана у винограду Господњем, да постане Свети Василије Острошки Чудотворац. ”Слава му и милост”, сваки од нас је слушао своју баку или мајку која шапуће име Светог Василија устајући нагло и са страхопоштовањем се крстећи. Сваки од нас је одрастао у амбијенту тог магичног имена. И тако већ три и по вијека. Стојан Јовановић алиас монах Василије је чуо Христове ријечи ”останите у мени и ја ћу у вама” и корачао је право путем Христовим, из родитељског дома до манастира Завале, па преко манастира Тврдоша до Цетињског манастира, па до царске Русије по помоћ, а онда и до манастира Хиландара и Свете Горе на бденија до у касну ноћ. Па опет назад до Пећке Патријаршије, наше патријаршије, чворишта гдје се рачвају плодне гране нашег винограда нашег удјела у винограду Христовом. Није Стојана могла помјерити са тог пута никаква филозофија овога свијета, нити турски зулуми, нити латинска курија, нити демонска сила, нити било каква твар га није могла одвојити од љубави Христове, јер је знао Свето Писмо и ријечи апостола : ”Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем.” (Рим. 38, 39). И то и такво знање светих списа, знање ријечи Божје које је он слагао у свом чистом срцу, довело је Стојана у стање, стање чисте молитве, стање чистог служења Богу као архијереја Цркве Божје, довело га је до стања светости, до Светог Василија. Што је имао монах Василије толико важно да га је Бог одредио за архипастира своје Цркве? Имао је добру намјеру, како каже у његовом тропару, имао је добро усмјерење у свом уму и срцу које је поткријепио напорним дјелатним подвигом, поста, молитве и добрих дјела. И Имао је и мотив и разлог: „Василије, милошћу Божијом, митрополит Захумски и Херцеговачки, пишем због потврде истине, да знају хришћани како бијах неко вријеме у Острогу, у пустињи. И приложих овдје драговољно свој труд. И свој иметак не поштедјех Бога ради и милости Свете Богородице. Многи ми пакост чињаху, али Бог помоћник мени бјеше у сваком дјелу добром. У Острогу, у студеној стијени топлоте ради Божије, …види Бог и Света Богородица.” И тако већ три и по вијека. Тмуше агарјанске су хтјеле да укину да униште видљиво присуство Христово у нашем светосавском народу, зато су сажегли мошти Светог Саве, које су биле прибјежиште нашег народа у тим тешким временима. И Бог нас није пустио да дуго лутамо без светионика. Мошти светог Василија од седамнаестог вијека постају светионик и извор чудотворне силе, која је показивала пут и напајала наш народ и све људе који су му притицали без обзира на националност или вјерску припадност, силом Христовог Васкресења у сваком тренутку и воље и невоље. Не треба ићи далеко у историју, довољно се сјетити тог чудесног входа архијереја Светог Василија 1996 г. у Херцеговину и назад у којем су се многи родили у вјери. Или тог још чудеснијег входа Светог али сада заједно са цијелим својим народом у чудесним литијама 2019 и 2020 године. И тако већ три и по вијека. (Отац ме држи за руку, сјећам се да сам му досезао негдје до појаса, налазимо се на неком платоу, дубоко доље се види долина гдје вијуга ријека, све је око ње зелено, ријека напаја водом цијелу равницу даје јој живот; сунце јако блиста и обасјава бијело здање горе мало изнад али као да је приковано за небо, то је здање древног манастира, који се пресијава на сунцу и чини се као да сам исијава свјетлост. Огроман ред народа личи да некога чека, али некако спокојно, без журбе, као да је тај Неко већ ту, као да тај Неко чека народ, свуда се чује побожно шапутање ”свети Василије слава му и милост”. Отац се крсти...) И тако већ три и по вијека сваки од нас стоји у реду знајући да ће га свети Василије примити и наградити, да ће разумјети и опростити, да ће дати здравље душе и тијела. Стојећи у реду пред Светим увијек ми се напомињу ријечи псалма ”Накажет мја праведник милостију, и обличит мја; јелеј же грешника да не намастит глави мојеја” (пс 140, 5). Сваки од нас приноси Светоме оно што може, неко сузу, неко уздах из душе, неко вино и уље, неко вунене чарапе, неко сапун, неко кафу или шећер, неко со и брашно, неко кошуљу, неко мед, неко новац, неко прилаже обећање да неће више гријешити, неко прилаже молитву, али увијек је то из душе са пуним повјерењем да ће Свети чути да ће се одазвати. Лијепо је што је Радио-Беседа (Епархије бачке) и Телевизија Храм принијела Светом Василију ове дивне емисије о његовом јубилеју. Нека Свети Василије награди све оне који су се у томе потрудили, и нека благослови и све оне који их буду са побожношћу слушали и гледали. У будућности би било лијепо видјети, кад се буде могло и имало средстава и услова, директна свједочанства и ријечи епископа, свештеника, вјерника о живој благодати коју Свети Василије раздаје ево већ три и по вијека. Слава му и милост! Воистину Христос Воскресе! О празнику Светог Василија Острошког, 12. маја 2021. године, у Буенос Ајресу. +Епископ Кирило Извор: Православље
  16. Сабор Српске православне цркве на коме ће бити бирана три нова епископа на упражњена места у Епархији ваљевској, Митрополији црногорско-приморској и Загребачко љубљанској одржаће се 23. или 24. маја, у крипти Храма светог Саве због епидемиолошких мера, потврђено је Танјуг у Патријаршији. Тема сабора биће и Темељни уговор о међусобним односима СПЦ и државе Црне Горе, који би требало да буде потписан са владом Црне Горе највероватније после избора митрополита црногорско-приморског. Тај споразум би, како је раније најављено, требало да са црногорским премијером потпише патријарх Порфирије који је у ранијој изјави за Тањуг казао да је уверен да ће потписивање Темељног уговора између СПЦ и државе Црне Горе, на основу кога ће се регулисати однос државе према СПЦ у тој земљи, ставити тачку на неспоразуме по том питању. Црногорски премијер Кривокапић, раније је изјавио да би најбоље било да уговор буде потписан после избора митрополита црногорско-приморског. Он сматра да се потписивање Темељног уговора некако природно поклапа с оним тренутком када новоизабрани митрополит буде устоличен и да би то могла бити заједничка свечаност. Митрополија црногорско-приморска нема епископа од октобра прошле године, када је преминуо митрополит Амфилохије, а за администратора митрополије је постављен владика Јоаникије, који важи и за најозбиљнијег кандидата за место новог митрополита. Епархија ваљевска је без епископа од марта месеца 2020. године када је преминуо епископ Милутина, а место митрополита загребачко-љубљанског упражњено је од када је Порфирије изабран за патријарха. Епископе Сабор бира, из монашког или мирског свештенства једногласно или већином гласова, а потребно је да Сабору присуствује најмање две трећине владика. https://rs.sputniknews.com/vesti/202105131125343068-sabor-spc-u-kripti-hrama-23-ili-24-maja-izbor-tri-episkopa/
  17. Постоје три типа вере – веома је важно да то знамо, зато што се не подразумева увек исто кад је реч о вери у Бога. Три типа вере су својеврсне степенице духовног усхођења: вера као увереност, вера као поверење и вера као верност. Вера као увереност је разумско признавање неке истине. На пример, неко ће рећи: «Уверен сам да се Куликовска битка одиграла 1380. године, уверен сам да је Земља округла и још сам уверен да Бог постоји.» То је својеврсна дубока убеђеност у то да нешто постоји. Овде више нема сумње: да, Бог постоји. Али твој унутрашњи свет се услед тога мало мења. За таквог човека Бог је као један од објеката наше Васељене: постоји планета Марс, а постоји и Бог. Зато што овакав човек не проверава увек своје поступке на основу вере, не покушава да пажљиво изгради свој живот по вери, већ делује по принципу: «Ја сам сам по себи, а Бог је Сам по Себи.» Односно, он својим разумом једноставно признаје чињеницу да Бог постоји. Други степен је вера као поверење. Хајде да размислимо кад један човек има поверења у другог? Онда кад му открива своје срце и кад другог човека на известан начин прима у своје срце, односно кад настаје изузетна душевна блискост. И вера у Бога као поверење, за разлику од просте уверености, човеку пружа осећај блискости Богу. На овом нивоу вере човек не само да просто разумски признаје да Бог постоји, већ прима Господа у обитељи свог срца. Овакав човек осећа Божије присуство и у случају туге или животних потешкоћа обавезно ће се сетити Бога и почеће да Му се моли. Поверење претпоставља наду у Бога и човек се већ труди да усклади свој живот с вером у Бога. Ипак, ако дете има поверења у своје родитеље то још не значи да ће их увек слушати. Понекад деца користе родитељско поверење да би оправдала своје поступке. И дешава се да човек има поверења у Бога, али да Му сам није увек веран. Он као да каже: «Можда ће ми Бог опростити моје слабости,» и премда се овакав човек с времена на време моли, он се не труди увек да побеђује своје слабости, није увек спреман да нешто жртвује ради Бога. Зато је највиши степен – вера као верност. То није само признавање Бога својим разумом, и није само поверење у Њега својим срцем, већ и послушање према Богу по својој вољи. Оваква вера претпоставља истинску, чисту љубав, зато што је истинска љубав незамислива без верности. Ово се огледа у пожртвованости кад се трудимо да свој живот градимо по Божијој вољи и ради тога одсецамо греховне жеље своје природе. Оваква вера постаје основа свих вредности живота верујућег човека. И само је она спасоносна. Али то претпоставља и унутрашњи рад на себи и победу над својим страстима. https://srpska.pravoslavie.ru/80430.html
  18. JESSY

    Три минутa

    Испоставило се да постоји тако важно правило – правило „три минуте“. Ради и за супружнике и за децу. Када родитељи у породици почну да испуњавају ово правило, примећују да оно се у односима много тога мења набоље. Правило „прва три минута“ је да дете увек срећете са таком радошћу, као да се срећете са пријатељем којег нисте видели много, много година. И није битно да ли сте се вратили из продавнице у коју сте истрчали по хлеб или сте се вратили кући са посла. Обично све оно што дете жели да подели са вама, оно „изда“ у првим минутима сусрета, управо је зато важно да не пропустите то време. Лако је препознати оне родитеље који интуитивно следе правило „прва три минута“. На пример, када покупе дете из школе, увек чучну до нивоа његових очију, загрле га кад га сретну и кажу да му недостаје. Док други родитељи једноставно узимају дете за руку и говоре „идемо“ док разговарају телефоном. Кад се вратите са посла, одмах сву пажњу усмерите детету. Имате неколико минута да седнете поред њега, да питате како је прошао дан и да га саслушате. А после идите на вечеру или да гледате вести.
  19. Ново издање емисије Богослужбене особености великих празника, посвећено је заједничком празнику три велика богоносна угодника, светога Василија Великог, светога Григорија Богослова и светога Јована Златоуста. Према сведочанству преподобног Јустина Ћелијског, једни су говорили да је Василије Велики највећи: јер је дубоко зашао у тајну бића; јер се врлинама уподобио Ангелима; али и јер је био више небески неголи земаљски човек. Светог Јована Златоуста сматраху мањим од Василија: јер је тобож супротност Василију, и лако је опраштао грешницима, и брзо је привлачио покајању. – Други пак, напротив, уздизаху божанственог Златоуста, и говораху да је он већи од Василија и Григорија: јер је веома човекољубив; јер разуме слабост људске природе; јер својим слаткоречивим и јасним учењем све нас води, и грешнике покајању приводи; јер оба два друга оца надмашује мноштвом својих красноречивих књига, и узвишеношћу и ширином мисли. – А трећи, волећи највише књиге Григорија Богослова, говораху да је он већи од Василија и Златоуста: јер својим дивним и китњастим стилом, узвишеношћу и дубином мисли, и свежином израза, превазилази све старе мудраце грчке и све нове мудраце црквене. И тако једни се назваше Василијани, други Григоријани, а трећи Јованити. Промислом Божјим, а захваљујући мудром и врлинском архијереју Јовану евхаитском, ова подела је престала установљењем заједничког празника. Тиме је Црква потврдила да су сва тројица велики, и да сваки од њих има посебни дар којим је Бога прославио и којим се прославио овде на земљи. Три светила, три светилника, три извора живе воде, и заиста се не зна који је већи и мудрији од њих. Установљени заједнички празник потврдио је само да су свети Василије Велики, свети Григорије Богослов и свети Јован Златоуст, заједнички по много чему: Заједничка је њихова неизмерна љубав према Господу, заједнички је њихов подвиг, заједничка је и њихова вера, заједничка је њихова оданост Цркви, заједничка је и њихова испуњеност Духом Светим, али пре свега заједнички је њихов крајњи циљ, а то је сједињење са Господом, те слободно можемо рећи да је ово празник сједињења разједињеног човечанства. Службу света Три Јерарха саставио је епископ евхаитски Јован, познати химнограф. Свети Јован Дамаскин саставио је канон, свети Нил саставио је стихире на Господи возвах, свети Герман цариградски саставио је и сада на хвалитним стихирама. Међу богатом химнографијом налазе се и два похвална слова у част тројици великих Јерараха. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  20. Беседа јеромонаха оца Петра, игумана манастира Пиносава, на празник Света Три Јерарха 2021. лета Господњег
  21. Данас Света Црква слави три Велика Јерарха: Светог Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог. Три човека, три сунца на небу Цркве Христове. Они су као људи обучени у сунце, тако су свети. И не само то: они су људи који су постали сунце, постали светлост целе васељене, зато се и називају Учитељима Васељене. Постали неугасива светлост. Е, то није привилегија људи - неугасива светлост у свету земаљском, то не постоји! Коју то светлост олуја смрти не угаси? Која то свећица може да одоли ма коме поветарцу земаљских сумњи, земаљских мука, земаљских искушења? А шта тек да кажемо када на човека насрне пакао, када на њега груну демони својим урлањем? Шта остаје од светлости људске? Ништа, ништа! Светлост ума људског - малена свећица, светлост савести људске то је мала свећица. Све се то брзо угаси. А ето, велики Светитељи, чули сте данас њихово Свето Еванђеље, Господ говори ученицима Својим, значи и њима тројици: "Ви сте светлост свету, ви сте видело свету". Како Господе, како? Ми на земљи, ми знамо за мрак и таму и помрчину. Још је речено у Светој Књизи, Светоме Еванђељу, да је само Једна Истинита Светлост - Господ Христос. То је Неугасива Светлост! Он, Бог који је постао човек, ето - Једног Сунца! Не! Сто милиона сунаца у телу људском, у бићу људском, ето Неугасиве Светлости. Како? Тако што ни смрт, не једна, све смрти не могу угасити Господа Христа, угасити Светлост Његову Божанску. Васкрсом је победио смрт и тиме обасјао пакао Својом Божанском Светлошћу, обасјао и испунио све светлости, све светове Неугасивом Светлошћу! Сад се у ускршњој песми пева, да се данас испуни све и сва светлошћу, и пакао и земља и небеса. Да Христос, сама Вечна Неугасива Светлост! И ту Светлост, живу и неугасиву, Он је пренео у Ученике Своје. Зато и вели: ви сте светлост, ви христоносци, ви који имате мене у душама вашим, у савестима вашим, ви сте светлост свету. Ви обасјавате све! Људи знају шта је добро а шта је зло; људи воле добро, а мрзе зло; људи знају шта је Бог, а шта је ђаво; и онда врше вољу Божју, а беже од ђавола. Они су постали светлост свету јер су испунили Еванђеље Господа Христа, јер су на земљи, за живота, непрекидно испуњавали и извршавали заповести Господње. Чули сте како се данас завршило Свето Еванђеље великих Светитеља, великих Апостола. Спаситељ вели: "Који изврши моје заповести и научи, тај се велики може назвати у Царству Небеском". Ето како се Господ уселио у њих. Кроз вршење заповести у њих је ушло Неугасиво Сунце. Светитељ постаје неугасива светлост, човек постаје неугасива светлост када врши Еванђеље Христово, када живи њиме, већ на земљи почне да живи као у Царству Небеском. И шта је светлост? Светлост то су: Свете Тајне и Свете Врлине. И кад их човек извршује, када живи у њима и помоћу њих, онда се све у њему запаљује Божанском Светлошћу: и ум се запаљује божанском светлошћу и светли, и савест се запаљује божанском светлошћу и светли, и воља се запаљује божанском светлошћу и светли. Све што је човеково, тело његово, светли тако јако и силно да никаква смрт неће моћи спречити да васкрсне тело човеково на дан Страшнога Суда, тело што је Господ даровао људима Својим Васкрсењем. Зато је Спаситељ и дао заповести Своје да ми људи побеђујемо сваки мрак само испуњујући Његове Свете Заповести о Крштењу, о Светоме Причешћу, о вери, о љубави, о посту, о молитви. "Ко се у Господа Христа крсти, у Њега се облачи". Господ се усељује у њега. Ето шта је Света Тајна (Крштења): Сам Господ се даје онима који се крштавају, а то значи - даје им се Вечни Живот. Јер, шта је смрт за Господа Христа? Даје му се Вечна Правда, даје му се Вечна Истина, јер сам Господ Христос јесте Вечна Правда и Вечна Истина. Која то лаж овога света и неправда овога света може да уништи Истину Христову, Вечну Истину, Божанску Истину и Правду Његову? А свете врлине: вера, љубав, нада, пост, молитва, шта је то? То није ништа друго него Свете Тајне преведене у наш живот. Наше тело? Шта више дајете ви мени? Господ Христос васкрсао, даје теби и мени да живимо Њиме. Живот наш постаје Богоживот: да осећамо Њиме, да деламо Њиме, да вршимо Свето Еванђеље Његово, Свете Заповести Његове. Ето, ето како се распаљује и запаљује светлост у твојој души, светлост неугасива. Не једно сунце, стотине сунаца ниче у теби! И како мрак овога света може да угаси твоја христолика сунца? Господ нуди божанске силе за човека, за заиста дивна дела, заиста бесмртна дела. Свете мисли, света расположења, света осећања пламте у хришћанину кад се кроз молитву моли за сав свет, кроз пост кад очисти себе. Господ је дошао у овај свет, Он - Бог Истине, Бог Вечнога Живота и запалио неугасиве светлости на земљи. И та светлост, ето, уселила се и у велике Светитеље Божје, у велика Три Јерарха. Они су заиста светлост постављена: Светиљка која светли свима који су у кући. То су Три Јерарха. Светле свима који су у кући Божјој, у овоме свету, у овој васељени.То је Кућа Божја, и људи виде путеве из смрти у бесмртност, из греха у покајање, из лажи у истину, из неправде правди! Све то виде и имају у себи силе, ако хоће, да ослободе себе и од лажи и од смрти и од греха. Ти и ја, где смо? Ми смо у Кући Божјој, у свету Божјем, а ту, у томе свету Божјем, у тој Кући Божјој, сунца су са нама. То су неугасива сунца. Гле, Три Сунца, три лика сунца на Небу Цркве Христове, Три велика Светитеља очекују да ти пођеш к њима. Да, ти можеш сваког момента узлетети на небо и стати пред њих. Како? Молитвом. Обрати им се, и не сумњај! Њихова сила, њихова светлост, њихова божанска моћ растераће сву таму из твоје душе. Нека је тама не само од греха, нека је од свих смрти и од свих ђавола, они, они су увек јачи од сваког мрака, од сваке таме, од сваког искушења које те може снаћи. Свакоме од нас Господ је дао силу да стајемо на змије и на шкорпије и на сваку силу вражију. Да, то је сила коју је Господ дао Светим Апостолима, дао је Својим Светитељима, ту силу даје и свакоме од нас. Хришћани, крштени. Да, даје несумњиво, јер ево, ту силу имају у изобиљу Свети Јерарси Божији. Свети Јерарси. Ти прибегни њима и они ће, тебе ради и с тобом, згазити сваку шкорпију и змију, и стати на сваку силу вражију у теби. А сила врага, сила ђавола у теби и у мени јесте грех, јесте страст, и то, ти и ја, можемо победити обрађујући се Господу молитвом, и Светим Великим Јерарсима. И нама је Господ дао ону силу коју даје Светим Апостолима. Прва и главна болест свакога од нас је грех. Само душа без греха јесте здрава душа. А ту силу безгреховну, ето, у изобиљу имају велики Свети Јерарси. Само треба да се сетимо њих, да их славимо, да видимо ко су и шта су, да њихова света учења и света Еванђеља примимо и остваримо и остварујемо у животу као што су они остварили. И гле, и теби и мени дата је та божанска сила да ђаволе изгонимо. Ту силу Господ је дао Цркви Својој, Светим Апостолима и Светитељима, и она је наша, свеопшта. Сви ми сачињавамо једно тело у Господу Христу и сви ми, сви ми нисмо ништа друго него малена и нејака и слаба браћа великих Светитеља Божјих, Светих Јерарха - Василија, Григорија и Златоуста. Ми њиховом силом имамо власт не само над страстима које убијају нашу душу, него над самим творцима греха, првобитним творцима греха и смрти, ђаволима! И заиста, док се ђаво не згрчи, не сабије у једну немоћну нулу, када на њега груне молитва Светога Златоуста или Василија или Григорија Богослова, који то ђаво у мени, у теби, у малом човеку, и кроз највећи грех, а да га један од ових Светитеља, или они сви заједно, не могу уништити? Увек јачи Богом, увек јачи Господом Христом! Ништа им није немогуће! Безобзирце беже све смрти од њих, беже сви ђаволи од њих, све таме и помрчине беже од њихове божанске светлости. Да, несумњиво нама свима је дата сила да васкрсавамо мртве. То нам је дато као хришћанима. Кроз сваки грех, кроз сваки грех уздише душа и васкрсава покајањем, ма колико смрти било у теби. Ма колико пута умро данас, гле, ту су велика Света Три Јерарха, са Апостолском силом и моћи, са Апостолском свемоћи да васкрсавају мртве, да васкрсавају душу твоју, тебе из свакога греха, ослобађајући те од њега. Свети Оци васкрсавају душу твоју из сваког гроба страсти! Какве силе Господ даје дошавши у овај свет! Таква сила, таква светлост зрачи из Његових Светлоносаца, из Његових Светитеља, а посебно и нарочито из Његових великих Учитеља Васељене. И ми, који имамо толике силе око себе, такве моћнике, такве бесмртнике, такве победитеље, нећемо имати изговора ако останемо у својим гресима, ако останемо у својим страстима. Јер гле, ми онда добровољно остајемо у тами, остајемо у паклу своме. Тако је лако васкрснути себе из свих смрти. Ето покајања - ето помоћи Светитеља Божјих! А они, чиме се одликују? Одликују се тиме што непрекидно живе Вечном Божанском Љубављу, и ту Љубав изливају на све нас, на све нас немоћне и слабе. Једино што се тражи од нас то је да ми сами кренемо ка Господу добровољно, по слободној вољи својој, еда бисмо стекли заслуге, еда бисмо стекли небеске венце. Ја и ти и сваки човек је слободно биће, има слободну вољу: може изабрати и Бога и ђавола, може изабрати и зло и добро! Свакога дана, сваке ноћи, можеш заспати у злу, заспати занавек, изгубити душу по својој доброј вољи. Сваки од нас по својој доброј вољи може кренути ка Небу, може вршити Заповести Господње, може постити постове еванђелске, може се молити молитвом еванђелском, може имати љубав еванђелску, вршити све заповести Христове. Ето излаза из свих наших гробова, ето излаза из свих нашим помрчина и тама! А Бог је пун љубави и нежности за свакога од нас, за сваког покајника. Прилећу и спасавају Света Три Јерарха од сваког греха, јер су они испунили још на земљи чудесну заповест Свемилостивог Господа Христа који каже: Ако ти човек сагреши на дан десет пута и дође и каже: кајем се, опрости ми, по слабости својој може грешити за десет пута на дан, али по сили еванђелске љубави опроштај, опроштај, јер знај да је тај човек у греху, у паклу, и ти опраштајући му дижеш га из пакла! Али, све зависи од њега, његовог покајања, да се каје, и од твоје љубави, да ли ћеш прихватити кад те моли. Зато данас славимо као велике Учитеље наше, као велике Светитеље Божје, оне који нас ослобађају од свакога греха, васкрсавају нас из сваке смрти, из свих наших гробова, само ако смо покајнички расположени и ако имамо уздаха и вапај и молитву за њих. Они свакога од нас разбуђују на све што је еванђелско, на сваку еванђелску врлину. Нека у нама увећавају нашу веру, нашу љубав, нашу молитву, наш пост, наше трпљење, наше смирење и све остале свете врлине. И нека нас кроз све те врлине воде у Царство Небеско, да и ми живећи на земљи испуњујемо заповести Христове, да се не би изгубили у смрти из овог света, да се не би обрели на путу за пакао. Нека нас Господу молитве Великих Јерараха, и свете врлине, блиставим и сунчаним стазама из овог света воде у онај свет и дају нам Царство Небеско. Да бисмо заједно са Великим Светитељима Божјим, са чудесним Василијем Славним и Григоријем и Златоустим, еванђелским Светим Јованом, славили Чудесног Господа кроза све векове и вечности. Амин. Свети Јустин Поповић 1967. године у манастиру Ћелије https://dodjiividi.blogspot.com/2013/02/1_11.html
  22. Драга браћо и сестре, данас прослављамо три велика светитеља Цркве Божије, три дивна сасуда мудрости Божије и благодати Божије, три чудесна свједока живога Бога и његовог пристуства у историји, у људском животу, у људској судбини. Прослављамо Св. Василија Великога, Св. Григорија Богослова и Св. Јована Златоустога. У њихово вријеме, и у вријеме послије њиховог земног живота, препирали су се хришћани који је већи од њих тројице. Велики су сва тројица, али су неки мислили да је већи Св. Јован Златоусти, други су мислили да је то Св. Василије Велики, трећи да је то Григорије Богослов. По људској слабости су се дијелили: једни су били Јовановци, други су били Василијевци, а трећи Григоријевци. Црква Божија, која има вјечну и непролазну мудрост, да би измирила хришћане који су били у опасности да се заваде, основала је овај празник Три јерарха, који ми данас прослављамо. Тиме је потврдила да су сва тројица велики, и да сваки од њих има посебни дар којим је Бога прославио и којим се прославио овдје на земљи. Три свјетила, три свјетилника, три извора живе воде. Не зна се који је већи и мудрији од њих. Св. Василије Велики је био дубоки мудрац, зналац и световне философије и световнога знања. То се види из његових списа који су сачувани, нарочито из тумачења настанка свијета. Чувена је његова књига “Шестоднев”, која је преведена на све језике, па књига о Духу Светоме (коју је написао на молбу његовог савременика Св. Амфилохија Иконијског), затим бројна писма (која су тако дубока и садржајна, да је свако од њих једна посланица у којој се тумаче најдубље истине вјере) и чувена монашка “Правила”. Не само што је био мудрац и зналац тајни Небеских и тајни земаљских, него је био и велики подвижник. Живио је у пустињи, био је оснивач монашке заједнице тога времена и учитељ свих монаха православних до наших врмена. Чувена су његова “Правила” монашка, гдје је он из свога искуства и подвига оставио правило како да се подвизавају и живе монаси православни. Св. Василије Велики је био бранитељ вјере (увијек је Црква Божија нападана и гоњена), и пролазио је све опасности и гоњења ондашњих безбожника, лажних учитеља и владара. О томе је рекао: “Облачак је, проћи ће!” Знао је да је људска за времена, а да је Божија свевремена. Оно што је истина Божија, не може бити избрисано, не може бити уништено, не може Бог бити прогнан из људских срдаца, не може бити оскрнављена истинска правда Божија и оно што је сам Христос открио. Ми мислимо да само данас постоје безумници који хоће да разоре Свету цркву Божију. Ово што се нама данас догађа, то је мала ситна стварчица у односу на те велике опасности у којима се Црква налазила у вријеме Св. Василија Великог. Тада је била подржана јерес духобораца од владара, императора и царева, и није било лако борити се њима и са многима који су постали присталице тих заблуда и лажних учења о Духу Светоме, против којих се борио Св. Василије Велики. Чувао је чисту, кристалну вјеру у Св. Тројицу – Оца и Сина и Духа Светога. Нарочито је бранио учење о божанству Духа Светога, које је потврђено на другом Васељенском сабору, 381. године. Тако је и учење о Божанству Сина Божијега Јединороднога потврђено на I Васељенском сабору 325. године, за вријеме великог цара Констатина, који је у своје вријеме владао и овим нашим крајевима. Иза њега су остали многи дивни трагови, па је чак могуће, да је и Златица из времена цара Констатина. Древна Диоклија сигурно јесте и они храмови који су порушени у њој. Нашли смо на Превлаци, гдје је било прво сједиште Митрополије зетске, остатке крстионице из времена цара Душана, па чак и крстионице из IV вијека, из времена цара Константина и новчић са његовим ликом. Тај велики цар, Божији човјек, дао је слободу Цркви хришаћанској. У тим тешким и погубним временима, борио се Св. Василије и успио, својом мудрошћу и снисхођењем, читаву Понтијску област да врати Цркви Божијој и спасе од јереси, лажних учења и заблуда. Колико је било тешко то вријеме IV вијек, види се по томе што, када је Св. Григорије Богослов дошао за патријарха цариградског, ни једне једине цркве православне у Цариграду није нашао. Све су заузели јеретици, духоборци који су порицали тајну Св. Тројице. И шта је урадио Св. Григорије Богослов? У дому у коме је боравио, отворио је једну капелу и посветио је Св. Васкрсењу (Св. Анастасији), а када је отишао из Цариграда, сви храмови су поново били у рукама православних. Велика је снага била у том великом и дивном подвижнику и човјеку. Морао је да напушта Цариград у вријеме Васељенског сабора, јер су га оптужили да је наводно дошао у Цариград без дозволе Цркве, да би запосјео велики трон цариградских патријараха. И отишао је у Назијанз, мали градић у Малој Азији, и тамо је служио Богу и Цркви Божијој, и оставио у славу Божију дивне текстове и пјесме. Чудесно његово дјело је спис “Богословска слова”, по којима је и назван Богословом. Само три светитеља Цркве Божије носе тај часни назив Богослова. То су: Свети Јован Богослов, онај који је црпио мудрост из њедара Христових, наслонивши се у вријеме Тајне вечере на Његове груди; Св. Симеон Нови Богослов; и Св. Григорије Богослов, који је созерцавао и удубљивао се у ту велику и неизрециву тајну Св. Тројице, у којој је врхунско и најдубље богословље, најдубља тајна. Удубљивао се озарен силом Духа Светога, тумачећи, колико је то људима могуће, ту велику и свету тајну. Како је то могуће да Бог буде један, а да буде тројичан? Да буде једно божанство, а да буде Отац и Син и Дух Свети? Велика је то и неизрецива тајна. Ту тајну је на најчудеснији начин тумачио и објашњавао Св. Григорије Богослов, говорећи о својству Бога Оца као Нерођенога, говорећи о својству Бога Сина као Онога који се вјечно рађа од Бога Оца, и говорећи о својству Духа Светога који исходи од Оца. Ми данас то понављамо у нашем “Символу вјере”, што су записали Св. оци I и II Васељенског сабора. “Симбол вјере” који ми читамо данас широм васионе, то је “Симбол вјере” који су саставили оци I Васељенског сабора и оци II Васељенског сабора, на коме је учествовао Св. Григорије Богослов. “Вјерујем у Духа Светога, Господа Животворнога, који од Оца исходи, који се заједно са Оцем и Сином поштује и слави”. То је записано у “Симболу вјере” у вријеме ових великих отаца Цркве Божије. Поштовање према Духу Светоме као трећем лицу Св. Тројице, који је исте части, исте силе, истог божанства, исте љубави, исте природе, као што је Бог Отац и Бог Син. Једно божанство, а три лица – Отац и Син и Дух Свети. Бог као вјечна љубав, која из љубави ствара свијет, из Своје стваралачке силе ствара људску природу и људско биће, и промишља о сваком створењу које овдје на земљи живи. То је био Св. Григорије Богослов, пјесник, дивни пјесник, један од најдивнијих пјесника у историји рода људскога. Само једну пјесму да вам наведем. Св. Григорије Богослов се једанпут завјетовао да у вријеме Великог поста – Васкршњег, не проговори ни једну ријеч. Само је с Богом разговарао у своме срцу. Постећи најстрожије колико је могуће човјеку, тих 50 дана ни једне ријечи није изговорио. Кад је прославио Васкрс, онда је записао пјесму, па каже Господу у тој пјесми: “Господе, Оче и Творче неба и земље, Ти који си вјечни ум, просвијетли ум мој, да Твоја вјечна свјетлост у Њему почива и да Га обасја”, а онда додаје: “А Ти Логосе Божији, Слово Божије вјечно, Ријечи Божија, Јединородни Сине Божији освештај ријечи моје, да ријечи моје које записујем и које говорим буду Твоје ријечи, да буду испуњене Твојом силом, Твојом мудрошћу, да се Ти уселиш у моје ријечи, и да ја будем свједок Твој. А ти, Душе животворни”, додаје у тој својој пјесми, “који живи и дише, и оживљава све што живи и што дише, освештај душу моју, срце моје, ум мој, тијело моје, сваки атом бића мога, да бих и тијелом и душом, и умом и срцем, и разумом и духом својим, да бих прослављао Тебе, Бога мојега, и да бих се једино клањао Оцу и Сину и Духу Светоме, Богу моме, коме је нека слава и хвала у вјекове вјекова”. То је пјесма Св. Григорија Богослова. А шта да кажемо о Св. Јовану Златоустом? Св. Златоуст, то је пучина, то је море, то је океан мудрости, и данас постоји 18 томова његових бесједа, и његових проповиједи, и његовог тумачења Светога писма Старога и Новога завјета. Има, понекад се види, и једна икона Св. Јована Златоустог како он пише и тумачи Св. апостола Павла, а Св. апостол Павле стоји њему иза главе па му шапуће, објашњава му Апостол Павле шта је он то мислио кад је то записао у својим посланицама. И тачно њему се и јављао Апостол Павле док је он тумачио молећи се Апостолу Павлу и Господу. Он је тумачио тако дубоко, тако прецизно и тако савршено да ево до данас сви тумачи колико их има и на Истоку и Западу ( то су хиљаде и хиљаде књига и тумачења ), нико није до данас превазишао тумачења Светога Јована Златоустога. Велики бесједник, златна уста, зато се и назвао Хризостом, златна уста Цркве Христове. То је чудо Божије, какво је то дубоко познавање тајни божанског бића, тајни Божијих, али и тајни људских. Нико тако дубоко није познавао људску душу, људску природу, оно што је у човјеку здраво, природно и исконско божанско, што је Богом дано, и разликовао је од онога што је демонско, што је унакажено, што је зло, што разара људску природу. Нема психолога равнога Св. Јовану Златоустом, нема зналца људских тајни равног Св. Јовану Златоустом, иако је то што је писао, и што је тумачио, било у IV вијеку. Колико вјекова је прошло и дан данас кад то читамо као да је данас писао те своје бесједе и изговарао, као да је данас своја тумачења Старога и Новога Завјета написао. Откуд њему таква мудрост, и такво знање и такави дар ? И он је био цариградски патријарх и архиепископ. Управо зато што је сваки атом свога бића посветио Господу, и храбар био. И као што су Григорије Богослов, и Василије Велики, били гоњени и прегонили се са владарима обезбоженим онога времена, тако исто чинио је и Св. Јован Златоусти. Чувена је његова бесједа ондашњој царици која је била гонитељка Цркве, изговорена у Цариграду близу двора царскога, у Храму Св. Софије, (ено и данас тај храм постоји). У тој бесједи Св. Јован каже :” Опет бијесни Иродијада, опет тражи главу Јованову, она је тражила главу Јована Криститеља, а ова Иродијада тражи главу Јована Златоустога.” Чувена и чудесна његова бесједа. Наравно, послије те бесједе царица га је и протјерела, и он је умро негдје на путу у Азији, прогнан од моћника онога времена. Али дјела тих моћника смрде нечовјештвом. И да није било Златоустог, не би се они ни спомињали, а Св. Јован Златоусти, како вријеме пролази, и како вјекови пролазе све је чудеснији, све је присутнији у људској историји, у животу Цркве. Његова ријеч, његов примјер, његова храброст, његова мудрост и његова вјерност Христу Господу. Дакле, није Црква само гоњена у ова наша времена, а нама се чини да је ово данас најтеже. Није. Каква је Црква прошла искушења, на каквим распећима је била вјековима, ово што се нама догађа, то је мало, облачак је, проћи ће. Ове појаве разних обезбожених наших људи, међу којима је и тај несрећни Дедеић, који је пљунуо на Крст часни, на Светињу, на ћивот Св. Петра и продао душу, продао вјеру за вечеру, за интересе некаквих полуписмених и незнавених политичара и њихових идеја. Мало и ситно је све то, проћи ће то. Тугујемо због тога и жао нам је сваке душе, јер је за сваку душу Господ крв своју пролио. Међутим, то ће да прође као и што су прошла многа друга гоњења Цркве Христове кроз историју, па и гоњења у временима ова три велика Јерарха Цркве Божије, па и гоњења најновијих времена, па и гоњења нашега времена ће проћи, а остаће живо и живоносно име Божије, и присутно име Пресвете Тројице, које су служили и коме су се клањали тројица Јерараха и писали и тумачили ту велику и Свету тајну, неизрециву тајну Оца и Сина и Духа Светога, Бога Тројичнога, једнога по природи и по божанству своме. Остаће њихови списи, њихов примјер, њихова дјела, њихово свједочанство, и учиће се на њиховом примјеру и васпитавати на њиховим списима покољења будућа до краја свијета и вијека, као што су се васпитавали покољења до данашњега дана, као што се и ми данас учимо на њиховом светом примјеру, и црпимо мудрост из њихових светих дјела. Господу Богу нашем, Оцу и Сину и Духу Светоме, једноме Богу у Тројици, дивноме у тројици својих дивних сасуда Јовану, Григорију, и Василију, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин. https://mitropolija.com/2021/02/12/besjeda-mitropolita-amfilohija-na-praznik-sveta-tri-jerarha/
  23. Ви који сте са Апостолима једнаки и учитељи Васељене, Владику свих молите: Да дарује мир Васељени и душама нашим велику милост. (тропар) У празничном прилогу прочитајте: Бранислав Илић: Света Три јерарха – Три богоносна светитеља Житије Света Три Јерарха Преподобни Јустин ћелијски: Беседа на празник Света Три Јерарха Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Беседа на празник Света Три Јерарха Епископ бачки Иринеј: Беседа на Света три Јерарха у Алмашком храму – 12. фебруара 2015. Блаженопочивши Епископ жички Хризостом: Беседа на празник Света Три Јерарха Епископ далматински Фотије: Беседа на празник Света Три Јерарха Блаженопочивши Епископ јегарски Јероним: Беседа на празник Света Три Јерарха 2016. године, Алмашки храм у Новом Саду Презвитер Игор Игњатов: Света Три Јерарха Митрополит пергамски Јован (Зизјулас): Разлика личности и индивидуе по Кападокијским Оцима Храм Света Три Јерарха - Алмашки храм у Новом Саду Учитељи васељене Протојереј Андреј Ткачов: Три светитеља - Организатор, молитвеник и проповедник Светитељи Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст имају сваки посебно свој дан празновања у месецу јануару и то: Василије Велики 1. јануар, Григорије Богослов 25. јануар и Јован Златоуст 27. јануар и 13. новембар. А овај заједнички празник установљен је у XI веку за време цара Алексија Комнена. Једном наста однекуда распра у народу око тога, ко је од ове тројице највећи. Једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости; други уздизаху Григорија због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу; трећи уздизаху Златоуста због његове чудесне красноречивости и јасноће излагања вере. И тако, једни се назваше василијани, други григоријани, а трећи јованити. Но промислом Божјим овај спор би решен на корист цркве и на још већу славу тројице светитеља. Епископ евхаитски Јован (14. јуна) имаде једну визију у сну, наиме: најпре му се јавише сваки од ова три светитеља, напосе у великој слави и неисказаној красоти, а потом сва три заједно. Тада му рекоше: "Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно... нити има међу нама првог ни другог". Још посаветоваше светитељи епископа Јована да им он напише једну заједничку службу и да им се одреди један заједнички дан празника. Поводом овога дивног виђења спор се реши на тај начин што се одреди 30. јан. као заједнички празник за сва три ова јерарха. Овај празник грчки народ сматра не само црквеним него и својим највећим националним и школским празником. Пост и вера — Василије, Богословље — Григорије. Милосрђе — Златоусти, Златоусти, Медоусти! Работници једног дела; Три напосе — три ангела, Три заједно ко Бог један, Нит ко главни ни узгредан. У вечности сви се слажу. Једног вичеш — три помажу. Једног певаш, сва три чују, Једног славиш, три с" радују. Три човека — једно цело, Три Јерарха - једно дело, Три имена — једна слава, Свој тројици — Христос глава. Охридски пролог, Свети Николај Српски
  24. Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божију, гледајући на свршетак њиховог живота, угледајте се на веру њихову (Јевр. 13, 7). Свети Апостол Павле упућује поруку која одјекује вековима побуђујући у свакоме човеку усрдну молитву за упокојене, као и на спремност да се угледамо на веру и живот наших духовних отаца. Преподобни отац наш Јустин Ћелијски поучава: „Једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића“, и душе и тела, односно бесмртност човека у целини. Говорећи о важности молитвеног помињања за упокојене не бисмо смели да изгубимо из вида да се и овај молитвени вапај утемељује и бива крунисан у светој Литургији, Тајни над тајнама у којој се открива, оприсутњује и опитно пројављује радост Царства небеског. Литургијско помињање упокојених је од вечноживотног значаја за сваког човека, јер се Црква као заједница моли да Човекољубиви Господ и Васкрситељ наш држи у свом памћењу све оне који се упокојише. Људско памћење је ограничено и нестално, док памћење Цркве као заједнице верних у Христу добија вечну и непролазну димензију потврђујући на тај свештени начин истину да у Господу нашем нема мртвих, већ су сви живи. А Бог није Бог мртвих, него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38), - рекао је Христос Спаситељ садукејима који нису веровали у васкрсење мртвих. Према речима Светог Владике Николаја у Светом Писму често се говори, како ће имена праведника бити записана у књигу Живих, док ће имена грешника бити збрисана и заборављена. Из приче о богаташу и Лазару видимо, да Господ изговара име Лазарево својим пречистим устима, док име неправедног богаташа прећуткује. Лазар је, значи, ушао у Царство Небеско, и добио је вечни живот и вечни спомен, а грешни богаташ изгубио је и царство и живот и – име. Претходног, 2020. лета Господњег у вечни загрљај Господу своме коме су целога живота верно служили прешли су наш блаженопочивши првојерарх и два отачаствена архијереја. Господ је призвао његову светост патријарха српског Иринеја, Архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског Амфилохија, као и епископа ваљевског Милутина. Нашег блаженопочившег првојерарха и архијереје Амфилохија и Милутина обједињавала је непоколебива вера у Бога и Васкрсење, али и спремност на непрестано сараспињање, састрадавање и безусловно предавање васколиког бића Богу. Ова три духовна светила нашег времена својим смиреним животом посведочили су да је једина истинска вера она која се потврђује делима. Господ је од нас узео наше духовне оце, учитеље и истинске сведоке вере и правоживља. У вечност су отишли најбољи међу нама. Нема човека који се није замислио над овом болном реалношћу, иако рањиви и испуњени тугом, наша туга се преобразила у радост. Та радосна туга нам поручује да духовни поглед нашег срца усмеримо на охристовљени пут спасења, на пут којим су ходили ови христоносци нашег времена. Гледајући на свршетак њиховог живота и надахњујући се њиховом делатном вером, били смо сведоци чудесних порука и символа који су се пројавили у данима њиховог пресељења у вечност. Не штедећи себе наш блаженоупокојени патријарх је до последњега даха био проповедник мира, љубави и велики духовни, али и материјални градитељ. Иако није доживео испуњење своје највеће жеље – освећење спомен храма светог Саве на Врачару, његово погребење у темеље велелепног храма, постало је свештен увод у троносање и освећење овог дома молитве. Овај неуморни измиритељ и проповедник љубави носио је у свом бићу велику љубав према светињама Старе Србије, према острошкој светињи и острошком чудотворцу о којем је често говорио и позивао народ да своје духовне кораке саобрази са корацима Светог Василија острошког који је својим молитвеним сузама загревао хладне острошке стене, а сада својим благословом озарује срца наша. Двадесет дана пре упокојења најсветијег патријарха нашег Иринеја, у Господу се представио архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски и егзарх свештеног трона пећког Амфилохије. Свети Петар цетињски био је учитељ живота и правило вере блаженопочившег митрополита. Као и Свети Петар, митрополит Амфилохије је усрдно наставио дело подвига живећи наглашено аскетским животом, не тражећи никад ништа лично за себе и ради своје удобности и угођаја. Његову душу хранила је и испуњавала света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога, зато је често нама говорио као наш добри учитељ: Ништа не дугујемо једни другима, већ само љубав, јер смо позвани да безусловно волимо једни друге христоликом љубављу. Том и таквом христоликом љубављу лађу Цркве Божје у Митрополији црногорско-приморској мудро је предводио наш блаженопочивши митрополит чији је живот био непрестано на распећу. Све ране народне биле су и његове ране, али и свака радост његове пастве била је укрепљење за њега. Свој овоземаљски живот завршио је делећи судбину свога народа, бивајући и сâм суочен са опаком болешћу која ја завладала целим светом. Богу и ближњима се мора, а уз Божију помоћ и може, служити безрезервно и саможртвено. Без сопствене жртве нема напретка. Тако је говорио блаженопочивши митрополит учећи нас да будемо и останемо такви, истрајавајући на том, често трновитом, али благословеном пут. Господ је тако уредио да се у упокојењу нашег првојерарха и нашег митрополита Амфилохија пројави символизам. Ова два светилника нашег времена упокојили су се у петак, у дан када се у оквиру дневног богослужбеног круга сећамо крсне смрти Господа нашег Исуса Христа. Упокојише се патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије у навечерје престоног празника њихових катедралних храмова који су били заодевени важним јубилејима. Најсветији патријарх Иринеј упокојио се уочи празника Сабора Светог Архангела Михаила – славе Саборног храма у Београду који је у тај празнични дан 2020. лета Господњег прослављао јубилеј 175. постојања. Архиепископ цетињски је уснуо у Господу у навечерје празника Светог Петра Цетињског у светлости 190-годишњице упокојења овог великог чудотворца чије свете мошти сведоче радост заједнице са Господом. Господ је тако уредио како би нам указао да су од нас отишли у Царство вечно велики јерарси чије ће семе у погодно време да произрасте дивне и благословене плодове. Сећамо се и следимо пример и великог владике Милутина који је од своје четрнаесте године кренуо путем монашког позива и служења Цркви којој је посветио цео живот. Живео је тихо, молитвено, испуњен љубављу, благошћу, архипастирском бригом и жртвом руководећи поверени му народ ка Господу. Саобразно целокупном његовом животу и вандреном монашком етосу који је исијавао из њега, владика Милутин се упокојио тихо, а услед искушења које нас је задесило, и његов молитвени испраћај у вечност био је у духу његовог овоземаљског живота, оног живота који је давао свима нама једну изузетну поуку подсећајући нас да су хришћани људи који ходе земљом, али су привезани за небеса. ”Смрти гдје ти је жалац, аде гдје ти је побједа. Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!” (из васкршњег слова Светог Јована Златоуста) Катихета Бранислав Илић *Објављено у јануарско-фебруарском 377. броју Православног мисионара (стр. 41-43) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  25. Празник Покрова Пресвете Богородице, славе свештеног Покровског манастира у Смедјериду, сабрао је све свештенослужитеље Српске Православне Цркве са простора Краљевине Шведске. Светим литургијским слављем прослављена је Пресвета Богородица која својим светим омофором бди над том светом обитељи и Епархијом британско-скандинавском. Велики повод сабрања свештенослужитеља и народа Божјег била и прослава јубилеја 30-годишњег архијерејског свештенослужења Његовог Преосвештенства Епископа британско-скандинавског г. Доситеја. Светом Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство умировљени Епископ канадски г. Георгије, док је саслуживао Преосвећени Владика г. Доситеј са сословијем свештенослужитеља Епископије британско-скандинавске. -Пресвета Богородица је извор милосрђа роду људскоме. Благодарећи Богу што нас је много пута препуштао покрову своје Свете Мајке с љубављу њЊј припадамо и молимо се да нас избави од свакога зла и надаље штити својим часним омофором, беседио је владика Георгије који је нагласио да је почаствован тиме што учествује у прослави значајног јубилеја владике Доситеја чији је самопрегоран рад на њиви Господњој сим адобро познат. Свештенослужитељи из архијерејског намесништва скандинавског даривали су епископа Доситеја архијерејском панагијом и одеждом. Архијерејски намесник скандинавски протојереј-ставрофор Душан Раковић је том приликом у име свих свештенослужитеља заблагодарио духовном оцу и архипастиру што већ три деценије мудро, скромно, пожртвовано и са много очинске љубави и стрпљења управља бродом Цркве Христове у Скандинавији. Владика Доситеј је заблагодарио Богу што је удостојен да баш на просторима славне Краљевине Шведске служи Олтару Бога Живога и што је сваки досадашњи труд подржан трудом и ангажовањем његових сарадника свештенослужитеља Епархије британско-скандинавске. Три деценије архијерејске службе владике Доситеја | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS
×
×
  • Креирај ново...