Претражи Живе Речи Утехе

Приликом свог боравка у Оптини манастиру, Николај Васиљевич Гогољ је испричао свом духовнику оцу Амвросију о чуду Светог Спиридона које се десило пред његовим очима. Десило се то за време његовог поклоњења моштима светог угодника Божјег Светог Спиридона Тримифунтског чије се мошти налазе на Крфу. Тога дана када је Гогољ дошао на поклоњење светитељу који се слави 25. децембра по новом календару, са великом торжественошћу мошти су се обносиле око града. Међу њима се налазио неки енглески путник одрастао на скепси и рационализму протестантске културе. Он је дозволио себи да примети, да су сигурно на леђима угодника направљени прорези и тело пажљиво балсмовано. Затим се сасвим приближио моштима. Какво је било његово избезумљење које се граничи са ужасом, када су се мошти светитеља, тј.светитељ, пред очима свих …лагано придигао из кивота и окренуо своја леђа управо том „идејном“ наследнику апостола Томе, названог „неверујући“: “Хајде, пријатељу, потражи своје прорезе!” Каква је даља судбина тог поштованог Британца, нажалост, није познато. Гогоља је то чудо пак потресло до дна душе. Кивот са моштима светитеља сав је окићен даровима оних којима је светитељ помагао. Место где се реликвија налази је закључано и чувар га отвара само за православне поклонике, док је католицима дозвољено само да целивају кивот. Писац описује изглед светитеља-Светога Спиридона –„Господе за мене је то био највећи потрес у животу. Кроз стакло сам веома добро успео да разазнам лице светитеља. Његове црте сасвим препознатљиве, одлично очувана коса и белоснежни зуби. Кожа мало наборана и потамнела, али је сачувала форму”. Свети Спиридон је био пријатељ Светог Николаја Чудотворца Мирликијског. У своје време оба светитеља одбранила су чистоту вере Православне у борби са јереси свештеника Арија на Првом Васељенском Сабору 325. године. Мошти Светог Спиридона поседују јединствена својства: не само да су нетрулежна током векова, већ су очувале гипкост и мекоћу својствену обичном, живом људском телу. Тело Светог Спиридона има сталну температуру 36,6 степени. Њему расту нокти и коса. И што је најчудније – одећа која му је обучена мења се сваких пола године, зато што се хаба као да не лежи у кивоту већ хода. Чувар кивота је причао да се дешава да кључ не може да отвори браву кивота. И тада свештеници знају – светитељ једноставно није у кивоту, он хода по острву. https://patmos.rs/2021/06/29/svedocanstvo-gogolja-o-cudu-svetog-spiridona/

Захвалност Васељенска Патријаршија изражава своју захвалност истакнутим истраживачима, грчким и руским, који су својим беспрекорним научним прилозима допринели васпостављању историјске истине о односима између Украјинске Цркве и њене Мајке Цркве. Посебно се захваљујемо Образовном институту Националне банке Грчке и реномираном историчару, филологу и палеографу, руководиоцу Историјске и палеографске архиве Института, господину Агамемнону Тселикасу, што је ставио на располагање Васљенској Патријаршији древне копије и оригиналне и транскрибоване спорне патријаршијске и синодалне документе који се тичу односа Украјинске Цркве са Константинопољском и Московском Патријаршијом у току седамнаестог века. На крају, топло се захваљујемо ученом истраживачу, господину Константину Веточникову, који је своје драгоцено знање ове тематике ставио на располагање Васељенској Патријаршији. ВАСЕЉЕНСКА ПАТРИЈАРШИЈА ВАСЕЉЕНСКИ ТРОН И УКРАЈИНСКА ЦРКВА – СВЕДОЧАНСТВО ДОКУМЕНАТА У склопу разматрања које је Васељенска Патријаршија предузела поводом додељивања Украјини статуса црквене аутокефалности, формулисана су различита мишљења, чак и од представника званичних институција, којима се оспорава канонско право Константинопољске Цркве да приступи једном таквом делу. Као главни аргумент истиче се то да Украјина „представља канонску територију Московске Патријаршије“, те да, сходно томе, такав један поступак Васељенске Патријаршије би био „ускакање“ унутар туђе црквене надлежности. Стога, сматра се неопходним да Васељенска Патријаршија, по питању односа Константинопољске Цркве и Украјинске Цркве, све подсети на историјску и канонску истину, онако како она произилази из сачуваних званичних докумената, који су нажалост или занемарени или из очигледних разлога намерно прикривени. Однос Константинопољске Патријаршије и Украјинске Цркве – Кратак историјски приказ Као што је опште познато, Украјинци, као и сви народи који су пореклом од древне Рус (Ρώς), дугују своју хришћанску веру и православно опредељење Васељенској Патријаршији. Овде је сувишно и говорити о свим познатим историјским догађајима који су довели до крштења становника Владимирове Кијевске државе у десетом веку или о ширењу Православља које се појавило на целом подручју Кијевске Русије. Васељенска Патријаршија представља мајку Цркву за цео украјински народ, баш као што је и за руски, белоруски и друге народе у широј тој области. Руска Митрополија забележена је у древним службеним повељама Константинопољске Патријаршије, каква је на пример Формула Лава Мудрог (XI век),[1] као шездесета епархија Васељенског Трона. Првобитно, била је обједињена под именом (митрополија) „Кијева и све Русије“, са Кијевом као престоницом. Затим су кијевски митрополити преселили своје резиденције у Владимир и на крају у Москву, мада су увек задржавали град Кијев као своје канонско седиште. Половином петнаестог века, након избора митрополита Јоне у Москви (1448) и Григорија, под унијатским патријархом Григоријем Мамасом (1458), Кијевска Митрополија подељена је на два дела. Митрополит Григорије се касније вратио православној вери и био је изабран од стране Васељенског патријарха Дионисија I (1470), док је 1561. године био у Москви постављен нови митрополит, Теодосије, без договара са Васљенском Патријаршијом. После уздизања Московске Митрополије у статус Патријаршије за време Васељенског патријарха Јеремије II (1589), Кијевска Митрополија је наставила да функционише под Васељенским патријарсима, који су вршили надзор било преко својих изабраних егзараха, било неко од њих (петријараха) лично, као што се догодило 1589. године када је патријарх Јеремија II посетио Кијево и рашчинио Онисифора Кијевског због двобрачности, заједно са осталим окривљеним клиром, те је хиротонисао Михаила (Рогоза) као Кијевског митрополита. Шта више, том приликом је потврдио и благословио Богојављенско Братство, које је касније постало Академија и наредио сазивање украјинског Епархијског сабора. Али изнад свега, вероватно најважнији допринос Васељенске Патријаршије у Украјинској Цркви десио се када је ова Црква била потпуно латинизована и када је са својим епископима прихватила Унију. Тада је (1620) Васељенски патријарх овластио Јерусалимског патријарха Теофана да отпутује у Украјину, где је он хиротонисао православне епископе, обновио украјински Епархијски сабор и изабрао локалног митрополита са одобрењем Васељенског патријарха. Хиротонисање јерархије Кијевске Митрополије од стране Јерусалимског патријарха, наравно није значило да је митрополија била потчињена тој патријаршији. Када се 1654. године Украјина политички ујединила са Русијом, почело је да се покреће и питање црквеног уједињења тог региона са Московском Патријаршијом. Међутим, митрополити, епископи, клир, племство и сав народ Украјине снажно су одбили то уједињење. Узалудни су били и напори Русије да присвоје Кијевску Митрополију 1684. године од Васељенског патријарха Јакова. Кијевски митрополит Силвестер, заједно са својим наследницима Дионисијем, Јосифом и Антонијем, упркос притисцима, није прихватио да буде хиротонисан од Московског патријарха. Једино се њихов наследник Гедеон 1685. године сагласио да прими хиротонију од патријарха Московског Јоакима, али је и тада велики Сабор који се сазван у Кијеву прогласио овај избор невалидним а хиротонију незаконитом јер је обављена без знања Васељенског патријарха. Овај акт Московске Патријаршије представљао је озбиљан канонски преступ. Избор једног епископа из туђе епархије за митрополита, без сагласности локалног патријарха, јесте кршење светих канона, попут 35. апостолског канона, 6. канона Првог васељенског сабора, 13. и 22. канона Антиохијског сабора и 15. канона Сардичког сабора. Отимање туђе епархије јасно је осуђен као прекршај древних права Цркве у канонима, попут 8. канона Трећег васељенског сабора и 39. канона Пето-шестог сабора у Трулу. Због свега овога, Гедеон и они у Москви су касније разумели да ништа није могуће без дозволе Васељенског патријарха, те су све своје снаге усмерили да убеде (или присиле) тада Васељенског патријарха Дионисија IV да призна Гедеонову хиротонију. Целокупан труд ка ом циљу предузео је делом у име Царства и Владе Русије, амбасадор Никита Алексејев, који је отпутовао у Адрианупољ где је боравио Васељенски патријарх Дионисије IV. Њихове преговоре и закулисне радње забележио је у дванаест томова Историје Јерусалимске Патријаршије, патријајарх Дионисије II Јерусалимски, који је такође тамо живео и који је, захваљујући својим личним односима са царском породицом, одиграо кључну улогу у разговорима. Резултат тих разговора и преговора забележен је у патријаршијском и саборском „Акту“ (Πρᾶξιν) или у „Објавном писму“ (Γράμμα ἐκδόσεως) од јуна 1686. године, које је потписао Васељенски патријарх Дионисије IV и Свети и свештени сабор Константинопољске Цркве, као и сви митрополити Васељенске Патријаршије. Оригинални документ „Акта“ је уништен, али су, поред руских превода, сачуване и аутентичне грчке копије из времена патријарха Калиника II (1688, 1689-1693, 1694-1702), помоћу којих је изворни грчки текст прецизно васпостављен.[2] Сачуван је, такође, грчки оригинал Писма које је патријарх Дионисије IV послао руској царској продици, Јовану и Петру, као и принцези Софији и објављен у Збирци званичних докумената Владе Русије из 1826. године.[3] Ова два кључна текста, наиме патријаршијски и саборски „Акт“ из 1686, онако како је данас рестаурисан у својој оригиналној форми од стране руских историчара, и оригинал „Писма“ Васељенског патријарха Дионисија IV руској царској породици, дати су у целости као Додатак овој нашој публикацији. Наравно, сачувана су и друга званична документа на ову тему, од којих је само једна грчка копија а остало су руски преводи из тог времена, међу којима су званични преводи Министарства иностраних послова Русије који су сачувани у архиви тог министарства, док су остали, који су такође званични превод, садржани у рукопису збирке „Икона“ која садржи различите текстове у вези са Московском Патријаршијом.[4] Нема потребе наглашавати да је први међу овим текстовима, који није само патријаршијски већ такође и саборски документ, супериоран у канонском и законском меритуму, што значи да и за све остале треба да буде аутентични израз воље Васељенског Трона, где год, случајно, постоје разлике. Закључак на основу студије текстова Из проучавања ова два темељна текста, и првенствено патријаршијског саборског „Акта“ или, тачније, „Објавног писма“, произилазе закључци: Подређење Кијевске Митрополије збило се „на начин снисхођења“ и „икономијски“ из разлога посебних историјских околности тога времена, „због велике удаљености и због сукоба који се дешавају између две царевине“. Због којих је разлога, „непријатељ правде, истине и свете и безгрешне вере православних хришћана посејао коров и трње међу пшеницом, то јест међу православнима, што их доводи у ризик да постану подређени туђим и непријатељским мишљењима“. О ривременом карактеру поступка који је био по икономији и снисхођењу, а који је предвиђен патријаршијским и саборским „Актом“ из 1686, изричито изричито сведочи истакнути учењак патријарх Доситеј Јерусалимски, чија се улога у важним преговорима показала као кључна, када пише да је објавио посреднику амбасадору Никити Алексејевичу „да се… Кијев привремено уступа (ἐπιτροπικῶς) Московском (поглавару) због преовладавајућег насиља, до дана божанске посете“.[5] Као што следи из патријаршијског и синодског „Акта“ из 1686, значење „привођења“ Кијевског митрополита патријарху Московском суштински лежи једино у дозволи да хиротонише Кијевског митрополита: „да се најсветија епархија Кијевска може подчинити нејсветијем патријаршијском трону великог и богочуваног града Москве, то јест да се тамо хиротонише митрополит Кијевски, кад год се таква потреба појави. Интерпретација (израза) „то јест“ („δηλαδή“) тумачи значење (израза) „подчинити“ („ὑποκειμένη“). „Акт“ изричито каже: „одређено је да подређеност ове Кијевске Митрополије буде под најсветијим патријаршијским троном Москве“, то јест да патријарх Московски може да хиротонише митрополита Кијевског у име Васељенског патријарха, и само њега. Сачуване грчке копије документа кажу: „даје се дозвола… да хиротонише“, „и таква дозвола му је дата по икономији“. Документ који је једини сачуван у оригиналу (Писмо царској породици) изричито каже: „Најблаженији патријарх Московски…има да по дозволи хиротонише Кијевског митрополита“, то јест да патријарх Московски може спровести хиротонију митрополита Кијевског уз дозволу Васељенског патријарха. То да овде нема речи о потпуном издвајању Кијевске епархије (из надлежности Васељенске Патријаршије, прим. прев.) у Московску Патријаршију јасно је из чињенице да „Акт“ а) лишава поменутог патријарха (Московског) права да бира митрополита Кијевског и б) обавезује сваког митрополита Кијевског да помиње Васељенског патријарха као „првог“ на Светој Литургији. Неопходно је истаћи ова два правила. Дозвола дата патријарху Московском да хиротонише митрополита Кијевског и само њега, након што га изабере клир и народ Кијевске епархије, указује на значајан степен аутономије и самовласности ове епархије. Ову аутономију не уступа патријарх Московски као претпостављено надређени за овај област о којој је реч, него је он у обавези да је прихвати као услов који је поставио Васељенски патријарх и који је овај (Московски патријарх) дужан да поштује. Патријарх Московски, сходно том правилу, нема права да покрене било какво спајање, поделу или укидање ове митрополије. То значи да је искључено њено административно припајање Московској Патријаршији. Обавеза сваког Кијевског митрополита да“ на Светој Литургији спомиње као „првог“ Васељенског патријарха представља најјаснији доказа да Кијевска епархија није дата Московској Патријаршији као њена канонска територија. Помињање као „првог“ на Божанственој Литургији имена Васељенског патријарха указује на канонску зависност оног који помиње и не представља просто израз молитвености или учтивости. Штавише, у посебном патријаршијском и саборском „Акту“ јасно се објашњава правило помињања Васељенског патријарха као „извора и начела“ потчињених му архијереја. Помињање пак патријарха Московског, после патријарха Константинопољског, треба приписати његовој особености као „старијег и предстојатељног“, то јест као духовни однос хиротонисаног и оног који га је хиротонисао.[6] Требало би нагласити да пракса која постоји код митрополита Филаделфијског у Венецији, која му даје дозволу да хиротонише архијереје Кефалоније и Китера, такође предвиђа помињање митрополита Филаделфијског од стране архијереја које је хиротонисао, без да то подразумева да митрополит Филаделфијски постаје њихов врховни поглавар. По аналогији, ово значи да помињање патријарха Московског (од стране митрополита Кијевског, прим. прев.) после патријарха Константинопољског, не подразумева никакво преношење надлежности (од Константинопољског на Московског патријарха, прим. прев.). Из ових разлога, руски научник Владимир Миронович Лурие,[7] који је проучио саборске документе из 1686. године, који се односе на Кијевску Митрополију, заједно са осталим руским историчарима, дошао до закључка да наведени услови имају јасно за циљ да очувају канонску власт Константинопољског патријарха над Кијевском епархијом.[8] Право дато страним архиерејима од стране врховног архијереја да хиротонишу клирике у његовој епархији је канонско и врло уобичајено чак и данас, када се то догађа уз дозволу локалног пастиреначалника, а да то не значи одвајање канонске територије. Управо то је прецизно назначавано у патријаршијском и саборском „Акту“ из 1686, када се предвиђа да клир и лаици Кијевске епархије „задржавају право, као исправан и преовлађујући обичај сходно канонима“ да шаљу, после њиховог избора, кандидата за митрополита Кијевског, патријарху Московском ради хиротоније. Реч је, дакле, о дозволи датој од врховног архијереја другом архијереју којом се уступа право хиротоније архијереја који припада његовој надлежности.[9] Уступање права патријарху Московском од стране Васељенског патријарха Дионисија IV да хиротонише митрополита Кијевског збило се путем „Објавног писма“, наслов који имају сви релевантни документи и има га такође најважнији међу њима. Израз „објава“ (ἔκδοσις, издање) технички је термин и у то вереме означава шири смисао „дозволе“ (ἄδειαν), и у овом посебном случају дозволе хиротоније или преноса. Стога, то није ствар једног „Акта“ или „Томоса“ којим Васељенска Патријаршија даје канонску територију другој аутокефалној Цркви, што се и догодило у другим случајевима када је аутокефалија била дата (на пример, Цркви Грчке, Србије, Румуније, Бугарске, Грузије, Пољске, Албаније и Чешких земаља и Словачке), као и случајеви где су специфични региони били уступљени другој аутокефалној Цркви (на пример, припајање Цркви Грчке Јонских острва, Тесалије, или издвајање Дијаспоре 1908. и њен повратак Васељенској Патријаршији 1922. године). Никада ни један део канонске територије Васељенске Патријаршије није дат другој аутокефалној Цркви преко „Објавног писма“.[10] И уздизање Руске Цркве у ранг Патријаршије, кроз које су дефинисане и границе њене надлежности, збило се издавањем Томоса. Да је Васељенски патријарх желео да уступи своју канонску територију (то јест, Украјину) Московској Патријаршији, морао би да се усвоји сличан документ какав је био издан у свим другим примерима. Све горе наведено пружа довољно сведочанства чињеници да су патријаршијска и синодална „Акта“ из 1686. године била разумевана у смислу који је описао патријарх Дионисије Јрусалимски, који је такође био упознат са проблематиком из прве руке, учествујући у преговорима који су се збили, наиме: „да би једна епархија патријарха Константинопољског могла бити дата на управљање најсветијем патријарху Московском“,[11] управо због тога, по истом патријарху Дионисију, „због преовладавајућег насиља, до дана божанске посете“, то јест до правог времена. Ситуација до данас Шта се догодило након 1686. добро је познато. Московска Патријаршија никада се није придржавала правила из патријаршијског и саборског „Акта“, нити по питању избора митрополита Кијевског (од стране клира и народа из те области), нити пак по питању помињања као „првог“ имена Васељенског патријарха од стране сваког митрополита Кијевског на Светој Литургији. На тај начин, а посебно путем самовољног укидања помињања Васељенског патријарха од стране сваког Кијевског митрополита, произвољно је извршена анексија de jure зависне Кијевске Митрополије (и Цркве Украјине) од Васељенске Патријаршије и присаједињење Украјине Московској Патријаршији. Сви ови догађаји збили су се у периоду када је Васељенски Трон био у дубоком превирању и неспособан „да узме у обзир околности тог времена и дигне свој глас против таквих самовољних деловања“.[12]Какогод, „он што од почетка никада није постојало није потврђено временом“, сходно општем концепту Римског права, што је такође признато и светим канонима.[13] Црква Украјине никада није престала да буде de jure канонска територија Васељенске Патријаршије. Правило о 30-годишњем застаревању, које је предвиђено 17. каноном Четвртог и 25. каноном Шестог (Петошестог) васељенског сабора, не може бити примењено јер ти канони говоре о „агрикултурним“ (сеоским) или „локалним“ (месним) парохијама а не о епископатима или митрополијама. Сви древни тумачи ових канона су у овоме сложни.[14] Васељенска Патријаршија је овога увек била свесна, упркос чињеници „да су то околности времена“, толерисала је самовољне поступке Московске Патријаршије. Ово је било потврђено у случају давајања аутокефалије Цркви Пољске од стране Васељенске Патријаршије 1924. године. Релевантни Томос се јасно односи на област Кијева, од којег је Пољска такође зависила, која (област Кијева) никада није престала да буде део канонске надлежности Константинопољске Цркве, што је такође и чињеница правила из „Акта“ из 1686. године којих се Московска Патријаршија никада није придржавала. Закључци На основу проучавања званичних докумената, онако како су они сачувани или васпостављени кроз историјско истраживање, не само грчких већ и руских научника, следи следеће: Васељенска Патријаршија никада није уступила Кијевску Митрололију тако да она представља канонску територију Московске Патријаршије. Канонске границе Руске Цркве су биле дефинисане онда када је та Црква уздигнута у статус Патријаршије 1589. и то никада није било измењено никаквим патријаршијским или саборским Томосом. Кијевска Митрополија није обухваћена тим границама. Свака географска област која je изван граница, које су дефинисане Томосом о аутокефалности неке Православне Цркве, такође се налази и изван њене канонске територије, како је тачно предвиђено за сваку аутокефалну Цркву. Кијевска Митрополија (и целе данашње Украјине) била је од свог оснивања епархија Васељенског Трона, задржавајући начално своје одговарајуће место у свом Уставу, док је сваки Кијевски митрополит примао хиротонију од Константинопољског патријарха без прекида све до седамнаестог века. Веза између Украјинске Цркве и Васељенске Патријаршије била је тако снажна да, чак и после политичког уједињења ове области са Московом 1654. године, сваки напор патријарха Московског да хиротонише Кијевског митрополита наилазио је на снажну реакцију од стране украјинског клира и лаика. Самовољна хиротонија Гедеона за митрополита Кијевског од стране патријарха Московског Јоакима 1685. године срела се поново са реакцијом клира и лаика Митрополије. Тек онда када је Васељенски патријарх Дионисије IV, под жестоким притиском, 1686. дао дозволу патријарху Московском да хиротонише митрополита Кијевског, клирици и лаици су прихватили хиротонију Гедеона и његових потоњих наследника од стране патријарха Московског. Званични документи, на основу којих је ова дозвола дата патријарху Московском добро су познати и откривају следеће: а) Документ којим је ова дозвола била дата патријарху Московском назначен је и наведен у свим постојећим текстовима као „Објавно писмо“ („обраћам се објавом писма“), што у техничкој терминологији оног времена означава давање дозволе за вршење хиротоније или неке друге канонске радње, али никада (термин) није употребљен да означи потпуну инкорпорацију канонске територије унутар друге аутокефалне Цркве. б) Сходно свим постојећим документима, дозвола патријарху Московском да хиротонише Кијевског митрополита дата је „по икономији“, „због садашње потребе“, то јест због „велике удаљености и сукоба који се дешавају између две царевине“. Односно, ова дозвола подразумевала је свој привремени карактер и била је применљива онолико дуго колико су постојали и разлози због којих је дата. в) Карактерисање митрополита Кијевског као „потчињеног“ патријарху Московском, која се налази у теску „Акта“, протумачена је непосредно самим текстом буквално означавајући „хиротонију тамошњег митрополита“ (у Кијевској Митрополији, прим. прев.) од стране патријарха Московског. Поента и смисао лежи у „дозволи“ датој патријарху Московском да врши хиротонију Кијевског митрополита, али не и у издвајању канонске територије. Само то је, уосталом, био захтев, онако како се он разуме и како је записан у патријаршијском и саборском „Акту“: „даје се дозвола најблаженијем патријарху Московском да хиротонише митрополита Кијевског, кад год та Митрополија остане без свог архијереја“. Васељенски патријарх Дионисије IV и патријаршијски Сабор нису имали разлога да уступе било шта „изван тога“. г) Правила које истиче патријаршијски и синодски „Акт“ ван сваке сумње потврђују да канонска територија Кијевске Митрополије није уступљена Московској Патријаршији. Никада раније није забележен случај уступања канонске територије другој аутокефалној Цркви уз услова да то не даје право потпуног администрирања том облашћу, укључујући и начин избора њених архијереја и, најважније, са захтевом да се на Светој Литургији као „први“ помиње Глава од које она (црквена област) потиче. Све ово, наравно, знала је Московска Патријаршија, због чега је самовољно прекршила ова правила и никада их се није придржавала управо због тога да би произвољно инкорпорирала Митрополију Кијева (и Украјине) у своју канонску надлежност. Међутим, ово сигурно представља прекршај светих канона[15] и „Акта“, на чему почива сав однос Московске Патријаршије и ове области. Пропуштање да се придржава правила неког Акта, чини тај Акт у целини неважећим. Тим пре што се овде не ради о неком обичном или световном, већ о црквеном, то јест о свештеном тексту, они који крше његова правила требало би да се подсете закључка самог документа: „свако ко погрешно разуме оно што је написано, или на други начин изабере да покаже непокорност или противљење, супротставља се Господњој заповести и примиће казну као онај који презире патријархе, који су живе и одушевљене иконе Бога. 4. Васељенска Патријаршија је, из разлога комплексних историјских околности са којима се сусретала, претрпела и прећутала непоштовање правила патријаршијског и саборског „Дела“ из 1686. од стране Московске Патријаршије, али их никада није отписала или игнорисала. Доказ овога је давање аутокефалије Пољској Цркви 1924. године, од стране Васељенске Патријаршије, кроз издавање Томоса, у којем је јасно наведено да је ова одлука заснована на чињеници да је Пољска еклисиолошки припадала Кијевској Митрополији под Васељенском Патријаршијом и да се Московска Патријаршија није држала предвиђених правила. Давање аутокефалије Пољској Цркви било је прихваћено од свих Православних Цркава, изузев Руске, која је 1949. године извршила своју доделу аотокефалности овој Цркви. На тај начин, све Православне Цркве, изузев Руске, су такође индиректно прихватиле суверено право Васељенског Трона над Митрополијом Кијева и Украјине. * * * Када је, 1757. године, Митрополија Алепа била дата Весељенском трону, због административних потешкоћа са стране Антиохијске Патријаршије, којој је канонски припадала, Васељенски Патријарх Неофит VII у релевантном патријаршијском и саборском Акту, након враћања ове митрополије Антиохојској Патријаршији 1792. године, истакао је следеће: „Подршка и без премишљања помагање потребама другог најсветијег Патријаршијског и Апостолског Трона је нешто што наш Патријашијски, Апостолски и Васељенски Трон сматра историјски врло прикладним. Међутим, било заузимање или жудња за њиховим правима из осећаја похлепе, јесте нешто што ми не бисмо учинили нити би пак имали слуха за тако нешто. Јер, оно прво је исправно и по себи достојно, али ово потоње је неправедно и неприлично патријаршијском угледу.“[16] Васељенски патријарх је увек хитао да помогне и подржи Православне Цркве које су у проблему. Међутим, „нема слуха“ за узурпацију канонских права једне Цркве од стране друге. Сви сачувани документи који су релевантни предвиђају да би сваки митрополит Кијевски требало да буде изабран од стране Украјинске Цркве и да као „првог“ помиње Васељенског патријарха као свој канонско „начело“ на свакој Светој Литургији. Не чувати ова темељна правила представља одузимање туђе надлежности. Постојање ових правила у свим постојећим званичним документима сведочи да Константинопољска Црква никада није лишена канонских права над Украјинском Црквом. У односу на ово, требало би истаћи један од основних правних аксиома: начело, према којем онај који издаје неки Акт има апсолутно првенство у његовом тумачењу. Следстевено томе, у овом конкретном случају, тумачење патријаршијског и саборског Акта прво и пре свега Васељенском Трону. Стога, Васељенска Патријаршија има право и обавезу да преузме одговорајуће мајчинско старање за Украјинску Цркву у свакој ситуацији када се то покаже неопходним. Додатак 1. Патријаршијски и саборски „Акт“ или „Објавно писмо“ из 1686. године Извештај о палеографском опису и садржају кодекса Патријаршијских писама од стране Историјског и палеографског архива Образовног института Националне банке бр. 22 Увод Међу рукописним кодексима који су очувани у Историјском и палеографском архиву Образовног института Националне банке налази се и Кодекс 22, који садржи копије одређених аката Васељенске Патријаршије, посебно из седамнаестог и осамнаестог века. Кодекс садржи укупно 268 аката, претежно патријаршијских и правних, као и одређена синоптичка поглавља теолошке природе. Садржи акта именованих и неименованих Васељенских патријараха, која се односе на различита административна патријаршијска питања, као што је додељивање ставропигијалног достојанства манастирима, саборске одлуке о хиротонији и свргнућима архијереја, опште објаве (енциклике) и друге предмете правне природе. Првих пет страна нису нумерисане и на њима је табела садржаја у којем су теме поређане по алфабету. Укратко, ту се налазе акта следећих Васељенских патријараха: Митрофан III (1567) Неофит II (1611) Пајсије I (1654) Јоаникије II (1655) Партеније IV (1667-1684, други и пети патријаршијски мандат) Герасим II (1673) Јаков (1681-1688, први, други и трећи патријаршијски мандат) Калиник II (1688-1702) Дионисије IV (1682-1695, трећи, четврти и пети патријаршијски мандат) Неофит IV (нема датума) Кипријан I (1708-1713, први и други патријаршијски мандат) Атанасије V (1710) Кирило IV (1711-1712) Јеремија III (1719) Пајсије II (1732) И даље 90 аката неименованих патријараха. Поред тога садржи и акта којима се решавају правна питања од 1662. до 1731. године. Налази Кодекс патријаршијских писама у Историјској и палеографској архиви Образовног института Националне банке је аутентичан и оригиналан продукт једног секретара Васељенске Патријаршије и његових сарадника. Наведена датирања 1784. и 1785. године на последњем, ненумерисаном листу налазе се у контексту списа кодекса, те се он поуздано датира између 1732. и 1784., а највероватније око 1750. године, када је видљиви водени жиг на папиру био у оптицају. Многи од аката који су овде садржани били су идентификовани и пронађени од стране аутора или у паралелним кодексима са збирком патријаршијских писама (какав је Кодекс 3 из Архиве Васељенске Патријаршије, Критијин кодекс, Кодекс 315 Александријске Патријаршије, или пак у издањима М. Гедеона, Калиника Деликаниса и других). Наведене ктиторске белешке које препознају Васељенског патријарха Агатангела као ктитора кодекса појачавају потврду аутентичности порекла и употребе кодекса у патријаршијском секретаријату. Константин Георгиадис (пронашао сам други његов приватни запис у рукопису у колекцији Бенаки музеја) највероватније има фамилијарне односе са поменутим патријархом Агатангелом. Ипак, то је тема за даље истраживање. Следствено, не постоји никаква у аутентичност како самог кодекса, тако ни у документа која су у њену садржана. Атина, 18. септембар, 2018. Агамемнон Тселикас Директор Историјског и палеографског архива Образовног института Националне банке Ово је исправна копија патријаршијског и саборског Писма које је упућено блажењејшем патријарху Московском, које представља Објавно писмо о томе да је Кијевска Митрополија потчињена његовом патријаршијском трону и да ће хиротонисати изабраног митрополита Кијевског. Све ствари, сходно апостолској речи, треба да се учине у циљу изградње, било да је то у ономе што радимо или у ономе што говоримо, тако да би сврха била поука нашег ближњег и вођство нашег брата ка његовој добробити. Стога божански апостол саветује да ми никада не би требало да престанемо да гледамо на све људе као на нашу браћу, нити да се уздржимо да их саветујемо на покајање, водећи их ка спасењу и подсећајући сваког од њих да не запостави свој завет већ да, отворених очију и сабраним умом, потакнемо сваког од њих на њихово лично исцељење. Ово је начин како се у данашње дане, они међу нама који су наследили апостоле у овом завету морају владати. Из разлога који су знани свезнајућем и свемоћном Богу, који управља свим стварима, наша смерност је такође јадан међу наследницима овог завета, што је и разлог зашто смо председавали саборовањем наше пречасне браће архијереја. Тамо су се појавила уважена писма од: 1) најсмиренијег, најправославнијег богокрунисаног царства, великог поглавара Москве, њихових екселенција и браће Ивана Алексејевича и Петра Алексејевича, такође и императора веће и мање и беле Русије[17], као и од многих протектората, заједно са отаџбинама истока, запада и севера, потомака предака и драги владари у Господу и у исто време љубљени синови наших најближих; и 2) Његовог Блажества најсветијег патријарха Јоаким Московског и све Русије, нашег брата и саслужитеља у Духу Светоме, као и најпобожнијег и најзнаменитијег, од горе поменутог истакнутог и великог императора Запоризианских регимената на обе стране области реке Дњепар, његовог љубљеног сина и атамана Ивана Самуиловича. Због тога, објављујемо, будући да је Кијевска Епархија потчињена врховном и најсветијем Васељенском Трону Константинопоља, увек ће примати хиротонију свог архијереја од овог трона сходно заповести светих канона; будући да је ова митрополија упражњена дуги низ година и да је много времена протекло од хиротоније њеног законитог архијереја због борби које су се догодиле између две велике царевине; и будући да је овај тренутак и згоду лукаво уграбио непријатељ правде, истине, свете и непостидне вере православних хришћана, сејући коров и трње међу пшеницом (то јест међу православнима), што их доводи у ризик да постану подређени туђим и непријатељским мишљењима; из тог разлога, дакле, замољени смо са великим поштовањем и срдачном молбом да дамо дозволу Његовом Блаженству патријарху Московском да хиротонише митрополита Кијевског кад год та митрополија остане без свог законитог архијереја, који је правилно изабран у тој епархији од стране његових епископа, архимандрита, игумана светих манастира и других, по обичају, или када је рашчињен из разумних разлога, зато што заједница не може остати надаље незаштићена, а посебно зато што је свима јасно да је ово тешко питање јако усложњено у данашњем времену, када непријатељ истине, то јест ђаво, већ сеје коров и трње и расколничка учења. Тако, наше истакнуто и моћно врховно царство одредило је да, као одговор на захтев најдостојанственијег и моћног хришћанског царства, да се уклони свака препрека по овом питању. Због тога, будући да наша смерност председава Васељенским Троном и потврђује да показује старање, онолико колико је то могуће, према онима који то старање изискују, са радошћу смо пожелели добродошлицу овом захтеву као разборитом и исправном, који са наше стране заслужује да се њиме позабавимо у оним стварима које су нам од Бога поверене, што је и разлог зашто смо сматрали да је вредно да то кроз записивање и заштитимо. Тако, бележећи ово са својим архијерејима нашег светог сабора, нашом пречасном и љубљеном браћом и саслужитељима у Духу Светоме, одлучили смо: Да најсветија Кијевска Митрополија треба да буде потчињена најсветијем патријаршијском трону богочуваног града Москве, под којим мислимо да тамо, кад год се таква потреба појави, треба да буде хиротонисан (митрополит Кијевски) од стране Његовог Блаженства патријарха Московског, као онај који је у тој епархији изабран, то јест од стране дотичних часних епископа, пречасних архимандрита, преподобних игумана светих и часних манастира, преподобних јеромонаха, побожног клира, преподобних монаха, управитеља и других, са знањем и одобрењем најистакнутијег тамошњег атамана, што је превладало као обичај у овој области, да од њега (патријарха московског, прим. прев.) добије наречени акт написмено, признајући га (моковског Патријарха, прим. прев.) ка свог старијег и првог, пошто га је он хиритонисао а не Васељенски патријарх, како је горе поменуто, из разлога велике удаљености и борби које су се одвијале између две царевине. Усвојили смо начин снисхођења у складу са веома старим обичајем и дали смо му такву дозволу из икономијских разлога. Ипак, када дотична Кијевска Митрополија служи свештену и бескрвну жртву у тој парохији, треба да као првог помиње најчасније име Васељенског патријарха као свој извор, начело и као претпостављеног свим и свукуда парохијама и епархијама, а затим да помиње патријарха Московског као свог старијег, без икаквог опирања или одбијања било чега реченог, већ прихватањем као разборитог и исправног. Ко год схвати било како супротно овоме или на други начин тражи непослушање и показује противљење заповести Господњој заузврат ће примити одговарајуће казне од Господа као онај који презире патријархе, који су живе и одушевљене иконе Бога. Стога, ово саборско Објавно писмо било је записано у прогласу и потврди овог питања у светом кодексу наше Велике Христове Цркве, и након што је било забележено, уручено је Његовом Блаженству патријарху Московском Јоакиму, лета Господњег 1686, јуна деветог индикта. 2. Писмо патријарха руској царивини[18] Дионисије, милошћу Божијом архиепископ Константинопоља, Новог Рима и патријарх Васељенски. Најсмиренији, најинзвареднији, богокрунисани, богоштићени, победоносни победници и бранитељи хришћанског народа, Божијом милошћу господари, цареви и велики принчеви, најпобожнија браћо и господари Иване (Алексејевичу), Петре (Алексејевичу) и Софија (Алексејевна), Велика и Мале и Беле Русије, императори Москве, Кијева, Новгорода и Тарса Казанског, Астрахана и Сиберије, Велики Поглавари Пскова и Велики Принчеви Литваније, Смоленска, Твера, Волиније, Подолије, Југре, Перма, Вјатке, Бугарске и Поглавари многих других области, као и Велики Принчеви доње области Черникова, Полотска, Обдорије, Ростова, Кондије, Јарослава, Белузера, Удорије, Витебска, Ливоније, Мистиславе, као и поглавари северних делова и господари земаља Иберије, Карталиније, Грузијског Краљевства и Кабардианске, али и Чиркиза, Принчеви Планина и Грузијци, као и принчеви и управитељи многих других кнежевина и источних, западних и северних епархија, победници и наследници својих предака, љубљени наши синови у Господу Исусу Христу и најдража љубљена децо наше смерности: Молимо се да небеска благодат, спаситељска милост надсветле, надсуштаствене, јединствене, блажене, животодавне и несливене Тројице, од које долази свако добро и сваки савшрени дар, дарује Вашем најсветијем и моћном царству снагу и телесно здравље, снагу и чврстину против свих ваших непријатеља, савршену дуговечност, успех и победу над видљивим и невидљивим противнцима, трајну стабилност и увећање Вашег моћног и светог Царства за наследнике у Вашем богучавном и богоштићеном царском роду. Божанска савршитељна свемоћ, приводи све ствари из небића у биће без икаквог разлога и узрока, мада се ипак све са разлогом и узроком остварује и за надприродну а не само за природну стварност. Стога, он је и људску природу спасао од светског потопа помоћу чудесне барке којом је по води пловио Ноје; превео је народ израиљски преко Црвеног мора са новом командом под Мојсијевим заповедништвом; хранио је Јаковљеву породицу уз помоћ Јосифових дарованих залиха храна; и привео је безброј других ствари кроз органске узроке, чудесно показујући спољним (световним) философима све што је Свето Писмо одважно објавило. На исти начин и сада, када је Кијевска парохија болно узнемирена различитим околностима у свом пастирском управљању и црквеној влади, употребила је (поменута божанска свемоћ, прим. прев.) твоју дубоко побожну Државу као умесно средство и паметног посредника који је изабран по мудрости свесвете и животвореће Тројице. Стога, цењена писма из Ваше богочуване Царевине која су нам испоручена, најпре објављујући твоје мирнодопско и победничко стање, а након тога најављујући питања која се односе на Кијевску парохију, наиме из разлога превелике географске удаљености и одвијања борби између наше две царевине, обзиром да Васељенски Трон није дао дозволу за хиротонију законитог митрополита Кијевског након што је та парохија остала незаштићена, у складу са обичајем који од почетка преовладао, будући да је парохија потчињена Васељенском Трону и да је већ дуже време остала без пастирског старања, ђаволски непријатељ побожности, правде, истине, светости и непостидне вере православних хришћана посејао је мноштво корова и обиље трња широм овог тора злим средствима; због тога неће требати много времена да пшеница (то јест побожност) буде угушена уколико Ваша царска и најправославнија Држава не устане у њену одбрану, у циљу да затражи да парохија Кијевска буде потчињена најсветијем трону Московске Патријаршије. Повод за ово био је следећи: кад год би се указала потреба за хиротонијом достојне личности, која би била изабрана од стране епископа, архимандрита, игумана, клира, јеромонаха, монаха, управитеља и осталих који су потчињени овој митрополији, увек уз дозволу и подстицај најистакнутијег владајућег атамана, Његово Блаженство патријарх Московски и све Русије имао би дозволу да га хиротонише сходно црквеном поретку, признајући тиме ту личност за законитог, легалног и канонског митрополита Кијевског са његовим сопственим привилегијама, дајући му наречени акт написмено, који експлицитно наводи шта сваки од архијереја у његовој епархији има власт да чини. Стога, наша смерност је ово питање предложила светом сабору и, након разматрања овог питања са нашим насјветијим и најчаснијим саборским митрополитима као са љубљеном браћом и саслужитељима у Духу Светоме, не да се Ваше питање показало само као разумно и исправно, већ је и ваша далековидост веома похваљена и изразито уважена. Тако, по овом питању, патријаршијска саборска писма која су објављена и укњижена у кодексу Велике Христове Цркве, решавају ово Његовом Блаженству патријарху Московском и све Русије Јоакиму, наше смерности љубљеног и драгог брата и саслужитеља, да може након дозволе да хиротонише митрополита Кијевског, сходно црквеном поретку, ко год од потчињених тој епархији буде изабран, сходно Објавном писму потчињенима Кијевској Епархији, то јест чиме им се омогућава ова дозвола, кад год се укаже потреба да нека личност постане митрополит Кијевски, да изаберу кога год желе, а исто се односи и на патријархе после њега. Сам митрополит Кијевски требало би да буде потчињен најсветијем трону Московске Патријаршије, а његови служећи архијереји, садашњи и онај након њега, да од сада признају сваког патријарха Московског као старијег и првенствујућег пошто их је хиротонисао, уз прихватање једног посебног правила: наиме, да где год у овој епархији митрополит Кијевски свештенослужи бескрвну жртву и врши божанско приношење, он треба да помиње као првог пречасно име свесветог Васељенског патријарха, јер су сва добра од њега додељена васељени и он је извор свега. И ово је такође повод зашто смо, из горе наведених разлога, у одговору патријарху Московском заузели снисходљив приступ и понудили потчињење (Кијевске Митрополије, прим. прев.) Московској Патријаршији. Молимо Вас, најсмиренију и богочувану велику Царевину и православне цареве да нас никада не лишите Ваше срдачне и синовске самилости, већ да нам ово пружите са љубећим срцем и милосрдним погледом. Заузврат, ми нећемо никада престати да ширимо наше руке у бескрајним молитвама врховном Пастиру, Господу нашем Исусу Христу, преклињући га да награди најправославније и богокрунисане цареве небеском благодаћу, здрављем и савршеним благостањем, оснажењем и душе и тела, успехом и победом над видљивим и невидљивим непријатељима, увећањем Ваше величанствене царевине, обиљем мира између људи који су Вам потчињени, хришћанском и братском љубављу међу вама самима, наслеђе у вашем царском роду докле год сунце савршава свој круг, неизрециву радост и задовољство, заједно са вечним благословом након тога; и на крају, опроштај и Царство небеско Вашим најсветијим прецима, блажене успомене свих који су постојали од почетка Вашег Царства. Нека Вас триипостасна, света, животоначална и царска Тројица штити и чува током Вашег живота. Амин. Лета Господњег 1686, месеца маја, деветог индикта. Пред Богом пламени молитвеник Вашег најхришћанскијег Царства, у свему Ваш духовни отац патријарх Васељенски Извор: Теологија.нет View full Странице

Са благословом Његовог Преосештенства Епископа будимског г. Лукијана у Историјском музеју Будимпеште приређена је изложба ''Српска саборна црква у Табану. Трагом нестале српске вароши у Будиму'' која је настала као резултат сарадње Историјског музеја Будимпеште, Галерије Матице српске, Музеја Српске православне епархије будимске у Сентандреји и Српског института у Будимпешти. Изложба је свечано отворена на празник Светог Димитрија, 8. новембар 2018. године, у барокној дворани Историјског музеја Будимпеште који је смештен у Будимској тврђави, а у присуству великог броја званичника и представника Мађарске и Србије. Поздравни говор одржао је др Петер Фарбаки, директор Историјског музеја Будимпеште, после чега су се присутнима обратили др Александра Салаи Бобровницки, заменица градоначелника Будимпеште, др Тијана Палковљевић Бугарски, управница Галерије Матице српске, г. Пера Ластић, директор Српског института у Будимпешти, гђа Драгана Милошевић, секретарка за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама АП Војводине, др Золтан Фирјеш, заменик државног секретара за односе са верским заједницама и народностима у Кабинету председника Владе Мађарске, г. Раде Дробац који је у име председнице Народне скупштине Републике Србије гђе Маје Гојковић прочитао њен говор, и Његово Преосвештенство г. Лукијан (Пантелић), Епископ будимски, који је и отворио изложбу. Свечано отварање изложбе увеличали су Камерни ансамбл „Орфелин” из Новог Сада под управом Тамаре Адамов Петијевић и уметници Српског позоришта у Мађарској. Отварању изложбе присуствовали су амбасадори Шпаније, Португала, Немачке, Норвешке, Србије и Босне и Херцеговине, представници Матице српске проф. др Бранко Бешлин, потпредседник, и гђа Јелена Веселинов, управница послова, г. Љубомир Алексов, српски посланик у мађарском Парламенту, гђа Вера Пејић Сутор, председница Српске самоуправе, г. Ненад Бунгин, члан Извршног одбора Војвођанске банке ОТП група, г. Зоран Вапа, директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе, Изложба представља наставак рада на очувању и презентацији српског културног наслеђа у Мађарској. После конзервације, стручне обраде и представљања икона Арсенијa Теодоровића рађених за иконостас Саборног храма у Будиму на изложби Арсеније Теодоровић и српска црква у Будиму у Галерији Матице српске 2017. године, Историјски музеј у Будимпешти је изложбом Српска Саборна црква у Табану. Трагом нестале Српске вароши у Будиму поставио то уметничко остварење у шири оквир историјских и друштвених прилика. На тај начин, иконостас је представљен као материјални траг не само уметничких домета српске културе, већ и сведочанство духовног живота и стремљења српског народа у Угарској. Иконе Арсенија Теодоровића су централни експонат на изложби око ког су сабрани бројни други предмети – урбанистички планови, фотографије, уметничка дела, књиге и друго – који пред очима посматрача буде нестали живот Срба у Будиму, у некадашњој српској вароши Табану и Саборном храму кога више нема. На изложби у Галерији Матице српске 2017. године иконостас је после седамдесет година први пут у потпуности реконструисан и представљен јавности, док се на изложби у Будимпешти он враћа у град у ком је настао у XIX веку, међу дела која говоре о некадашњој цркви коју је красио и њеном урбанистичком окружењу, српској вароши Табан. Изложба Српска Саборна црква у Табану. Трагом нестале Српске вароши у Будиму представља добар пример сарадње два музеја (Музеја Епархије будимске и Историјског музеја Будимпеште) и више научних и државних установа, као и доказ важности и успешности међународних пројеката чији је циљ како боље познавање културних прилика у историји оба народа, тако и њихово међусобно упознавање и повезивање у садашњости. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

У недељу, 2. септембра 2018. године, светом архијерејском Литургијом коју је са свештенством Епископије славонске и сестринством манастира Јасеновац служио Његово Преосвештенство Владика пакрачко-славонски г. Јован, отпочели су овогодишњи дани празновања Светих новомученика јасеновачких. Истог дана, у поподневним часовима у Културном центру Бански Двор у Бања Луци отворена је изложба слика под називом „Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења“. Изложба је организована по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема и Његовог Преосвештенства Епископа пакрачко-славонског г. Јована. Изложбени простор Банског Двора био је мали да прими све заинтересоване за несвакидашњи догађај у граду на Врбасу. Тим поводом уприличен је и пригодан програм у оквиру којег су наступили појци духовне музике Тијана Башић и Хилда Хрекес које су отпевале тропар и кондак Васкрсења и тропар и кондак Новомученицима јасеновачким. На крају програма појац изворне народне музике Светлана Спајић отпевала је народну песму из Јасеновца „Саво водо поздрави ми драгог“. Водитељ програма била је Данка Жугић. У међувремену присутнима су се обратили фрескописац проф. Гаврило Марковић, председник Градског удружења логораша Другог светског рата Бања Лука, гђа Добрила Кукољ и Епископ пакрачко-славонски г. Јован. Професор Гаврило Марковић истакао је да рад сестре Марије, аутора изложбе, прати већ дуги низ година, још док је била у манастиру Бешка где је, како је казао, сазрела као сликар. Ипак, доласком у манастир Јасеновац она је „сликарски експлодирала“. Говорећи о радовима сестре Марије проф. Марковић их је одредио као нови црквени или богочовјечански реализам у којима се човек среће са Богом, жртвом и злочинцем јер они представљају одговор кротког на злочин. У радовима сестре Марије уочљиви су разни утицаји. У првом реду јерменска минијатура, грузијска и коптска икона, али и модерна уметност коју видимо у декоративности. Гђа Добрила Кукољ у кратком и потресном обраћању истакла да је као дете логораш проживела многе страхоте о којима не би да говори. Говорећи о сликама сестре Марије она је рекла: -Ово је отворило душу и ушло у ране моје. Немам ријечи захвале за сестру Марију, како ју је Бог послао да ово све уради. На крају је говорио и отворио изложбу Преосвећени Владика г. Јован. Он је, у протеклих седам деценија преовлађујућу, рецепцију српског страдања током Другог светског рата, упоредио са погледом кнеза Мишкина на Холбајнову слику Распетог Христа пред којом „човјек може да изгуби вјеру“. -И ако погледамо шта су југословенски умјетници дали на тему Јасеновца то су све изобличени ликови, то су јауци, то је очај, то је бијес, то је освета, то је мрак, то су бетонски цвјетови, то су бетонске сподобе које су се надвиле над те људе. Упоредио бих ову слику са приказом Христовог полагања у Гроб, из Нереза, на којем видимо Христа који ће Васкрснути. Ово Васкрсење, као у Јерусалиму на Велику суботу, осјећа се и у Доњој Градини, можда више него у другим дјеловима јасеновачког логора. Овај осјећај Васкрсења у Јасеновцу је по први пут у умјетности код нас посвједочила сестра Марија. Ја вам, ето, предајем то свједочанство Васкрсења којим ми живимо у Славонији, поручио је владика Јован. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Једном приликом су неки простосрдачни сељаци, који су дошли на поклоничко путовање на Свету Гору, јадиковали над стањем у коме се налази данашња омладина: одала се рђавом животу, проводи своје време по кафићима, дрогира се… Али, један од њих је на следећи начин прокоментарисао ствар: „Наравно да је све то веома лоше, да је то грех, да је то ужасно. Али, најгоре од свега јесте то што млади не верују да могу да се врате (на прави пут) и што не знају коме да се обрате у тешким тренуцима“. Овај једноставни православни сељак је изрекао дубоки увид – ми треба да знамо где можемо и коме би требало да се обратимо у тешким тренуцима. Цветови се не отварају на леденом зимском ветру, већ на топлом даху пролећа. Човек не отвара своје срце под притиском претњи, већ у окружењу љубави, где влада атмосфера поверења. А љубав није сентименталност, већ жртва. Светитељи воле и пројављују да Бог јесте наш Отац, да је Он екстатичка (из/ступљенска) љубав (према нама). У причи о блудном сину видимо да је Бог Отац, у Својој екстатичкој љубави, изашао изван Свог дома да би дочекао блуднога (млађега) сина који се враћао кући. Он је, потом, изван куће молио старијега сина да уђе (на гозбу). Блудни син се вратио и постао средишња личност на свечаној гозби, јер је схватио једну суштинску ствар. Он се, још пре него што је отишао од куће, своме оцу обратио као Оцу, заискавши: „Оче, дај ми мој део наслеђа“. И његов Отац му је показао Своју очинску и штедру љубав. Он га није обавезао наредбама – јер у том тренутку оне не би имале никаквог смисла – али га није ни одбацио. Дао је тражени део наслеђа Свом сину и син је отишао. Али, где год да је ишао, Очева љубав је ишла са њим и још даље, ишла је преко разарања и смрти у коју га је водила његова побуна. На крају, „он је дошао к себи“ и схватио шта се догодило: „Ја сам недостојни син великога оца. Вратићу се и затражићу његов опроштај. Рећи ћу: Оче сагреших небу и теби, таквоме Оцу који ме воли толиком љубављу и који ми даје толику слободу. Оче, ја сам ништарија“. Син се враћа и исповеда Оцу, а Отац не приговора ништа: Он једноставно воли сина. То је свети тренутак у светом чину љубави, и све се збива у тишини. Отац се обраћа једино слугама. Он им заповеда да закољу теле и припреме велику гозбу. Син улази у дом Оца свога. Он схвата да је његов велики грех био у томе што је увредио оца као Оца. Зато му он није рекао: „Оче, потрошио сам твоје богатство, али сада ћу да радим и да зарадим новац, и да ти вратим потрошено, и све ће доћи на своје место“. Јер ту није ствар финансијске, већ онтолошке природе. Због тога син и исповеда да није достојан да се назове сином свога Оца Који је толико штедар у Својој љубави (Лк. 15, 11–12). Међутим, у случају старијега сина ствари нису ишле баш добро. Он не говори породичним језиком којим говори млађи син. Он себе не види као сина свога оца, већ пре као запосленога код послодавца. А када човек који је створен да говори језиком сина своме оцу, говори језиком запосленог своме послодавцу, тада ствари стоје рђаво. Јер таквим језиком бисмо могли говорити да смо роботи који су произведени у фабрици… У Цркви говоримо језиком личних односа. Ово је мој отац а ја сам његов син, и ја сам недостојан свог оца. Али, старији син се понаша као да се ту ради о неком економском питању: „Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим“. То јест, ја сам све радио добро, а ти си све радио лоше. И шта се даље збива? Старији син наставља да критикује: „Твој син је проћердао твоје богатство…“. „Не“, прекида га отац, „није он ‘мој син’, већ је он твој брат који беше изгубљен а сада се нађе, који беше мртав а сада је жив“. Старији син је, уствари, „Морал(изам)“. Он живи у кући оца свога, али говори језиком који није језик Православља, тј. језик покајања, и зато он неће да уђе на велику гозбу за коју је отац заклао теле угојено. О, каква се неочекивана ствар догодила! У овој јеванђелској причи нам се открива истина да Бог јесте љубав. Бог из љубави ствара човека и даје му способност да, ако то жели, може слободно да одговори на Његову љубав. Бог је сав љубав и не може да мрзи, већ једино да воли. Ако се вратимо у то истинско и природно стање слободнога вољења Бога, тада почињемо да осећамо да је Бог наш Отац. А Отац говори старијем сину: „Све моје је твоје“. То значи: све што имам је ваше, па зашто онда од Мене тражите јаре? Али, када „говоримо језиком нељубави“ онда иста та љубав Божија за нас постаје пакао! Баш као што је то случај и са сунчевом светлошћу: она је благослов за живе организме, али у лешевима подстиче труљење. И обрнуто: одсуство сунчеве топлоте узрок је престанка животних процеса код живих организама али је зато и узрок нетруљења лешева. Другим речима, одсуство сунчеве светлости и топлоте значи – смрт. Бог јесте Љубав. Он је у преобиљу Своје љубави све увео из небића у биће. „Да би умножио примаоце Свога доброчињења“, Бог је створио човека по Своме образу и подобију. Човек живи у складу са природним функционисањем свога бића искључиво онда када одговара на слободни дар Божије љубави. А та љубав јесте Рај. Али, та љубав јесте и пакао за оне који су се отуђили од екстатичке љубави, од вољења по подобију Божијем, и који су се затворили у загушљиву тамницу самољубља (егоизма). Архимандрит Василије (Гондикакис) Извор: Епархија жичка View full Странице

У оквиру мајског циклуса Разговора о вери у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 21. маја 2017. године, о томе како је и сећање на срећу - срећа, говорила је Жаклина Писано Беридо View full Странице

Разговор са протођаконом Радомиром Ракићем Поводом 50-годишњице „Православља”: Лист је читао и јавни тужилац Ове го­ди­не, 15. апри­ла Пра­во­сла­вље, но­ви­не Срп­ске Па­три­јар­ши­је, обе­ле­жи­ће зна­ча­јан ју­би­леј – 50 го­ди­на из­ла­же­ња. Тач­ни­је ре­че­но, це­ла ова го­ди­на је ју­би­лар­на за Пра­во­сла­вље. Про­то­ђа­кон Ра­до­мир Ра­кић, лек­тор ен­гле­ског је­зи­ка на Пра­во­слав­ном бо­го­слов­ском фа­кул­те­ту Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду и пре­да­вач Све­то­га Пи­сма Но­во­га За­ве­та на Бо­го­слов­ском фа­кул­те­ту Све­тог Ва­си­ли­ја Остро­шког у Фо­чи, ду­го­го­ди­шњи се­кре­тар Ко­ми­си­је Све­тог Ар­хи­је­реј­ског Си­но­да за пре­вод Но­вог За­ве­та, члан Би­блиј­ског дру­штва Ср­би­је, члан Удру­же­ња но­ви­на­ра Ср­би­је, а од ок­то­бра 2006. и Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Ср­би­је, у два ду­га и дру­штве­ним окол­но­сти­ма, вр­ло зна­чај­но обо­је­на пе­ри­о­да за срп­ски на­род, је био уред­ник ових цр­кве­них но­ви­на. И то у пе­ри­о­ду од 1975. до 1983, да би овај лист у свој­ству глав­ног и од­го­вор­ног уред­ни­ка по­но­во во­дио од 1998. до 2002. го­ди­не. Као неко ко је писао, преводио за новине, ко је био њихов дугогодишњи уредник, током година и данас такође – као шеф Информативне службе Српске Православне Цркве, отац Радомир Ракић је био у прилици да прати рад новина, реаговање друштва и државе... Сада га постављамо у улогу питаног и умољавамо га да нам, одговарајући на наша питања, помогне да обележимо пола века излажења Православља. Би­ли сте уред­ник но­ви­на ви­ше­крат­но то­ком ду­гог ни­за го­ди­на. Пи­са­ли сте де­це­ни­ја­ма за њих, пре­во­ди­ли, уре­ђи­ва­ли. Шта Вам је би­ло те­же, усме­ра­ва­ти кор­ми­ло зва­нич­них но­ви­на Срп­ске Па­три­јар­ши­је, одр­жа­ва­ти кон­такт са мно­го­број­ним зна­ме­ни­тим лич­но­сти­ма срп­ске јав­но­сти Ва­шим са­рад­ни­ци­ма или пи­са­ти тек­сто­ве за Пра­во­сла­вље? – Тач­но, у два на­вра­та био сам уред­ник, и то у ко­му­ни­стич­ко вре­ме, пред смрт пред­сед­ни­ка Ти­та и не­по­сред­но по­сле ње (1975–1984) у це­ло­сној Ју­го­сла­ви­ји, као и у вре­ме из­град­ње де­мо­кра­ти­је под пред­сед­ни­ком Ми­ло­ше­ви­ћем (1998–2003) у Са­ве­зној Ре­пу­бли­ци Ју­го­сла­ви­ји (Ср­би­ја и Цр­на Го­ра). Јед­но је си­гур­но: би­ло ми је мно­го дра­же уре­ђи­ва­ти лист у она стро­га ко­му­ни­стич­ка вре­ме­на не­го­ли у та­ко­зва­ној де­мо­кра­ти­ји, и то из раз­ло­га што се у прет­ход­ном пе­ри­о­ду лист ви­ше чи­тао. Не знам да ли из раз­ло­га што су но­ви­не би­ле јед­не од рет­ких срп­ских цр­кве­них гла­си­ла уоп­ште или што су чи­та­о­ци у ли­сту гле­да­ли не­ку вр­сту бо­дре­ња, ис­тра­ја­ва­ња или пред­ви­ђа­ња сло­бод­ни­јих вре­ме­на. А као уред­ник нај­срећ­ни­ји сам био кад год бих чуо гла­сне ко­мен­та­ре по Па­три­јар­ши­ји о по­је­ди­ним ста­во­ви­ма из­не­тим у ли­сту, или чи­тао пи­сма чи­та­ла­ца са свим њи­хо­вим при­мед­ба­ма, по­не­кад ве­о­ма оштрим, за­па­жа­њи­ма, под­стре­ци­ма. Или кад бих у ау­то­бу­су на пу­ту ка ку­ћи др­жао у ру­ка­ма све­же од­штам­па­ни број и за­па­жао ка­ко се дру­ги пут­ни­ци на­ги­њу еда би и они не­што „дру­га­чи­је“ про­чи­та­ли. Лист је при­вла­чио и бу­ду­ће књи­жев­не ства­ра­о­це, не из раз­ло­га што би се из­ја­шња­ва­ли за ре­ли­ги­о­зне, не­го из же­ље да упи­ја­ју ста­рин­ски­ји је­зик. На­и­ме, у ли­сту, као и са­да, не­гу­је се древ­ни­ји об­лик срп­ског је­зи­ка ко­ји уве­ли­ко по­чи­ва на за­јед­нич­ком сло­вен­ском ста­блу, а има сво­ју аро­му. Кад сам сво­је­вре­ме­но пи­тао књи­жев­ни­ка Дра­га­на Ла­ки­ће­ви­ћа, за­што је као гим­на­зи­ја­лац у Мо­ра­чи сва­ког дру­гог че­тврт­ка на па­у­зи из­ме­ђу ча­со­ва про­сто ју­рио у ма­на­стир да би ку­пио је­дан од два при­спе­ла бро­ја, од­го­во­рио је да је то чи­нио упра­во да би се на­дах­њи­вао по­ет­ским сло­вен­ским је­зи­ком за­сту­пље­ним у ли­сту. Ина­че, по­ли­ти­ку Пра­во­сла­вља оцр­та­вао је жи­вот­ни ход: пи­са­ли смо на те­ме ко­је су нам се са­ме ну­ди­ле. Је­дан ве­о­ма углед­ни Епи­скоп, бла­же­но­почивши бач­ки Ни­ка­нор је јед­ном при­ли­ком, кри­ти­ку­ју­ћи по­ли­ти­ку ли­ста, ка­зао да ми у па­три­јар­шиј­ским кан­це­ла­ри­ја­ма не зна­мо шта чи­та­о­це у су­шти­ни ин­те­ре­су­је, па нас је упо­ре­дио са ар­ти­ље­ри­јом ко­ја пу­ца без ори­јен­ти­ра! Био је у пра­ву, тим ви­ше кад нам је оцр­тао не­ке те­ме на ко­је ни­смо обра­ћа­ли до­вољ­не па­жње, као што су уло­га кр­сне сла­ве у на­ро­ду, да­ва­ње де­ци по­мо­дар­ских име­на у отаџ­би­ни, а нај­ви­ше у ино­стран­ству, ха­ри­та­тив­ни рад Цр­кве, ме­ђу­цр­кве­на са­рад­ња, и др. Нај­зад, та­кве те­ме су би­ле и не­у­трал­не, с об­зи­ром на то да би ме­ша­ње ли­ста у дру­штве­на, а по­го­то­во по­ли­тич­ка пи­та­ња би­ло оква­ли­фи­ко­ва­но као не­за­ко­ни­то или, чак, про­тив­у­став­но. Уз то, у она по­чет­на вре­ме­на на­ши до­пи­сни­ци су би­ли углав­ном све­ште­ни­ци, ко­ји­ма је увек да­ва­на пред­ност, по­што су они, на кра­ју, са сво­јим вер­ни­ци­ма би­ли и нај­ве­ћи прет­плат­ни­ци. Све­ште­ни­ку па­ро­ху је би­ла част би­ти до­пи­сник ли­ста! Ми­слим да је ве­ли­ка гре­шка што се да­је пред­ност члан­ци­ма, ре­пор­та­жа­ма и из­ве­шта­ји­ма ко­је пи­шу ла­и­ци, тим пре не­ка буч­на име­на из све­тов­них на­у­ка! Уко­ли­ко с ли­стом са­ра­ђу­ју ака­де­ми­ци, про­фе­со­ри, ин­же­ње­ри и ли­ца дру­гих све­тов­них про­фе­си­ја, уоп­ште не зна­чи да они сво­јим име­ни­ма и ти­ту­ла­ма ја­ча­ју ве­ру чи­та­ла­штва. У вре­ме док сам био уред­ник ни­је би­ло та­квих са­рад­ни­ка ни на ви­ди­ку, јер су не­где ван гра­ди­ли сво­ју ка­ри­је­ру. Ово уоп­ште не зна­чи да ни­смо има­ли вр­ле са­рад­ни­ке из ака­дем­ског све­та, као што су Ми­лан Ка­ша­нин, Све­ти­слав Ман­дић, Макс Ерен­рајх, Ђор­ђе Три­фу­но­вић, Рај­ко Ве­се­ли­но­вић, Бо­ри­во­је Ан­ђел­ко­вић, Љу­бо­мир Дур­ко­вић Јак­шић, То­дор Пи­ште­љић, ка­сни­је Ан­то­ни­је Ђу­рић... Нај­зад, лист је из­ла­зио по бла­го­сло­ву па­три­јар­ха Гер­ма­на ко­ји је рев­но­сно пра­тио не са­мо са­др­жи­ну ли­ста, не­го и ње­го­во рас­ту­ра­ње по Ар­хи­е­пи­ско­пи­ји бе­о­град­ско-кар­ло­вач­кој и по дру­гим епар­хи­ја­ма Цр­кве, па је у она ко­му­ни­стич­ка вре­ме­на лист имао уста­ље­ни ти­раж од 25–26.000 при­ме­ра­ка! Као уред­ник увек сам био на стра­жи, спре­ман да по­ло­жим ра­чун уко­ли­ко је об­ја­вљен текст ко­ји не за­до­во­ља­ва цр­кве­ну или др­жав­ну стра­ну. Кад пи­та­те да ли је би­ло те­шко пи­са­ти тек­сто­ве за Пра­во­сла­вље, мо­рам од­го­во­ри­ти да је у она вре­ме­на би­ло мно­го ви­ше по­ле­та не­го­ли да­нас. При том, уред­ник ни­је имао хо­но­рар (ја сам био слу­жбе­ник Па­три­јар­ши­је, а пр­ви уред­ник про­та Ми­ли­сав Про­тић био је па­ро­хиј­ски све­ште­ник, док је вла­ди­ка Ла­врен­ти­је, ду­ша овог ли­ста у ње­го­вим по­чет­ним го­ди­на­ма, имао не­ку пла­ту у са­мој Па­три­јар­ши­ји!) и ни је­дан до­пис, чла­нак ни­је био хо­но­ри­сан, јер се ау­тор сма­трао по­но­сним што је са­рад­ник са та­квим ли­стом. На­ша Цр­ква се ду­го бо­ри­ла за сво­је ме­сто под „сун­цем“ ју­го­сло­вен­ске со­ци­ја­ли­стич­ке тво­ре­ви­не. Као уред­ник но­ви­на ко­ли­ко сте „мо­ра­ли“, а ко­ли­ко „мо­гли“? – Из ове пер­спек­ти­ве мно­ги од нас су скло­ни да оп­ту­жу­ју и окри­вљу­ју те со­ци­ја­ли­стич­ке вла­сти за све што ни­је учи­ње­но. То нам че­сто до­ђе као по­кри­ва­ло за не­пред­у­зи­ма­ње ика­кве ини­ци­ја­ти­ве. Ме­ђу­тим, ка­ко је би­ло мо­гу­ће да Ри­мо­ка­то­лич­ка Цр­ква у Сло­ве­ни­ји за­хва­та 90% школ­ске де­це на ча­со­ви­ма ве­ро­на­у­ке, а код нас су у Бе­о­гра­ду тек при по­је­ди­ним цр­ква­ма одр­жа­ва­ни ча­со­ви из вер­ске на­ста­ве, при че­му је ин­те­ре­со­ва­ње па­ро­хиј­ског све­штен­ства за ову вр­сту про­све­ћи­ва­ња би­ло ми­ни­мал­но. Ика­ко је љу­бљан­ски не­дељ­ник Дру­жи­на из­ла­зио у 70.000 при­ме­ра­ка, при че­му је број Сло­ве­на­ца ри­мо­ка­то­ли­ка био знат­но ма­љи од бро­ја пра­во­слав­них вер­ни­ка у це­лој он­да­шњој Ју­го­сла­ви­ји? Јед­ном се проф. Ра­до­мир По­по­вић у бе­о­град­ском ли­сту за­пи­тао да ли је не­ки ве­ро­у­чи­тељ при цр­кви оти­шао у за­твор или био ка­жњен због др­жа­ња ча­со­ва ве­ро­на­у­ке? Ни­ко. Као да смо про­сто во­ле­ли што по­сто­ји не­ка смет­ња, па смо је још сна­жни­је по­тен­ци­ра­ли еда би­смо оправ­да­ва­ли свој не­рад. Као да за­бо­ра­вља­мо да су на­ши пре­ци у те­жа осман­ска вре­ме­на опра­вља­ли цр­кве или по­ди­за­ли ма­на­сти­ре, жи­во­пи­са­ли их, пре­пи­си­ва­ли и штам­па­ли књи­ге (Бе­о­град­ско је­ван­ђе­ље је штам­па­но 1552. г.!), пи­са­ли еп­ске пе­сме, сни­ва­ли сно­ве о осло­бо­ђе­њу. Као уред­ник ли­ста мно­го смо учи­ни­ли, ма­кар у сми­слу да је наш лист че­сто био др­жан на сто­чи­ћу пред слав­ском ико­ном, или је по­себ­но па­ко­ван, чу­ван и пре­да­ван дру­гим чи­та­о­ци­ма на ду­хов­ну пол­зу. У оно вре­ме ре­дов­но смо пи­са­ли на би­блиј­ске те­ме, или на пред­сто­је­ће цр­кве­не пра­зни­ке или, уоп­ште, до­но­си­ли тек­сто­ве ко­ји би слу­жи­ли вер­ском про­све­ћи­ва­њу од­ра­слих. Ка­ква су би­ла ре­а­го­ва­ња у дру­штву на цр­кве­не но­ви­не? Да ли је би­ло за­бра­ње­них бро­је­ва? Ка­ко је то из­гле­да­ло? – С Пра­во­сла­вљем се ра­чу­на­ло и у дру­штве­ној сре­ди­ни, ма­да лист ни­је до­би­јао ни­ка­кву фи­нан­сиј­ску по­моћ – из­др­жа­вао се од прет­пла­те и при­ло­га! Ипак, мо­ра­ло се ра­чу­на­ти да је лист чи­тао и јав­ни ту­жи­лац, па је у два на­вра­та из­дао на­лог да се он за­бра­ни: јед­ном по­во­дом члан­ка „Чи­ји си ти, ма­ли на­ро­де?“ ко­ји је но­сио пот­пис Е. Н. и члан­ка про­то­је­ре­ја Ду­ша­на Иван­ко­ви­ћа о хва­та­њу и по­вра­ћа­ју Кру­но­сла­ва Дра­га­но­ви­ћа у зе­мљу. За раз­ли­ку од дру­гих со­ци­ја­ли­стич­ких на­ро­да у ко­ји­ма би про­скри­бо­ва­ни лист или ча­со­пис био за­пле­њен у са­мој штам­па­ри­ји, у он­да­шњој Ју­го­сла­ви­ји – тек на­кон екс­пе­ди­ци­је прет­плат­ни­ци­ма, што је го­ра ва­ри­јан­та, јер се мо­ра­ла пла­ти­ти по­шта­ри­на, па је и фи­нан­сиј­ски ефе­кат био у пи­та­њу, па тек он­да из­вр­ши­те­љи, ина­че при­стој­ни љу­ди (!), до­ђу у ре­дак­ци­ју и тра­же адре­се са ви­ше прет­плат­ни­ка ка­ко би их за­пле­ни­ли, углав­ном по цр­ква­ма ко­је су при­ма­ле ве­ћи број при­ме­ра­ка. Не­во­ља би би­ла ако би узе­ли по­је­ди­нач­не адре­се, па би ми­ли­ци­о­не­ри од­ла­зи­ли у при­ват­не ку­ће и пра­ви­ли пре­пад у сми­слу да ти љу­ди при­ма­ју не­при­ја­тељ­ски лист! Та­кви би ре­дов­но от­ка­зи­ва­ли да­љу до­ста­ву ли­ста по­штом. Но, упра­во мо­гућ­ност да се цр­кве­на штам­па мо­гла до­ста­вља­ти по­штом, зна­чи­ла је и ве­ли­ку пред­ност, јер се упра­во пре­ко со­ци­ја­ли­стич­ке по­ште и те ка­ко мо­гла вр­ши­ти ми­си­ја у на­ро­ду! Шта Вам је оста­ло у се­ћа­њу као нај­у­пе­ча­тљи­ви­је из тог но­ви­нар­ско­–у­ред­нич­ког ра­да? – У та­квим тур­бу­лент­ним вре­ме­ни­ма мо­гло се мно­го че­га до­жи­ве­ти, али је са ове вре­мен­ске дис­тан­це ве­о­ма те­шко из­дво­ји­ти упра­во је­дан ка­рак­те­ри­сти­чан тре­ну­так. Мо­жда чи­ње­ни­ца да нам се па­па Јо­ван Па­вле II из­ви­нио. На­и­ме, пред по­ла­зак у Пољ­ску о Ду­хо­ви­ма по­гла­вар Ри­мо­ка­то­лич­ке Цр­кве је на­вео да су из­ли­ва­њем Све­то­га Ду­ха про­све­ће­ни, из­ме­ђу оста­лих, сви сло­вен­ски на­ро­ди, па на­во­ди и све је­зи­ке ко­ји­ма Сло­ве­ни го­во­ре – осим срп­ског! На­пи­са­ли смо кра­ћи текст под­се­тив­ши све­то­га оца на ве­ли­ча­стве­на књи­жев­на де­ла на­ста­ла на сло­вен­ском је­зи­ку срп­ске ре­дак­ци­је. Усле­ди­ло је на­ру­че­но ре­а­го­ва­ње Гла­са кон­ци­ла, али и не­ки исто­ри­ча­ри се осме­ли­ше да пи­шу (не знам за­што од­јед­ном?) о уло­зи Ри­мо­ка­то­лич­ке Цр­кве у Дру­гом свет­ском ра­ту на те­ри­то­ри­ји тзв. НДХ. Спре­ми­ли смо чи­тав број ли­ста по­све­ћен овој те­ми ге­но­ци­да над Ср­би­ма, Је­вре­ји­ма и Ро­ми­ма, што би био пр­ви та­кав стру­чан текст ко­ји се икад по­ја­вио у ко­му­ни­стич­кој Ју­го­сла­ви­ји. Је­дан да­на­шњи углед­ни епи­скоп је пред­ла­гао да се сав ма­те­ри­јал об­ја­ви и уз мо­гућ­но­сти да се лист за­бра­ни – за­што да не – јер би се и на тај на­чин по­кре­ну­ла ду­го вре­ме­на за­та­шка­ва­на те­ма. На мо­ју жа­лост, пре­су­дио је бла­же­но­поч. Па­три­јарх Гер­ман ко­ји је за­бра­нио да се тај ма­те­ри­јал об­ја­ви, али је он не­ка­ко на­шао пут да бу­де об­ја­вљен у Лон­до­ну! У ме­ђу­вре­ме­ну се и па­па из­ви­нио, ка­ко смо са­зна­ли из тр­шћан­ског ли­ста Ил пи­ко­ле. Тре­ба­ло је пси­хич­ки из­др­жа­ти ову на­пе­тост ко­ја је тра­ја­ла три ме­се­ца, али са спрем­но­шћу да као уред­ник по­не­сем ће­бе у за­твор! Да ли је по Ва­шем ми­шље­њу про­шло вре­ме штам­па­не ре­чи? – Исто пи­та­ње се мо­же по­ста­ви­ти и кад је реч о од­но­су ро­ма­на и фил­ма сни­мље­ног на осно­ву тог ро­ма­на. Или, ни­је исто пре­при­ча­ни ро­ман, тзв. упро­шће­на или са­же­то из­не­та са­др­жи­на ро­ма­на (на ен­гле­ском sim­pli­fi­e­d an­d a­brid­ged­ no­vels) ка­квих има на ен­гле­ском го­вор­ном под­руч­ју, про­сто ра­ди охра­бре­ња бу­ду­ћих, ма­хом стра­них чи­та­ла­ца да се ка­сни­је упу­сте у чи­та­ње ин­те­грал­ног тек­ста тог де­ла. Па ипак, по­је­ди­не углед­не и исто­риј­ски зна­чај­не ен­ци­кло­пе­ди­је не штам­па­ју се ви­ше на па­пи­ру, не­го се мо­гу чи­та­ти пре­ко ин­тер­не­та, јер се сма­тра да да­на­шњи чо­век не­ма вре­ме­на да кон­сул­ту­је књи­ге с по­ли­це, не­го је, ка­жу, лак­ше пре­ко ин­тер­не­та. А да ли сви љу­ди има­ју ово елек­трон­ско по­ма­га­ло? И ко­ли­ко је по здра­вље штет­но стал­но чи­та­ње тек­сто­ва на екра­ну? Уз то, он­лајн се не по­ста­вља­ју сви члан­ци, и сва­ка­ко не у ин­те­грал­ном об­ли­ку, па ће оту­да штам­па­но гла­си­ло за­у­век има­ти бу­дућ­ност. разговарала Снежана Крупниковић Извор: Православље бр.1202 (стр. 10,11) од 15. априла 2017. године Интервјуи |