Претражи Живе Речи Утехе

У Грчкој вековима чудесно постоји шест манастира на високим стенама јер тако Господ на том месту устроји и дивљење пробуди у верујућим душама! Стене као да су између неба и земље, монаси се ту подвизавају и живе и чувају наше Свето Православље! Када очи ово виде, срца се задиве! Давно су аскете ту дошле са намером да буду у самоћи и Божјој близини и подвизавају се са снажном вером док бораве на несвакидашњој висини! Господ је труд монаха устостручио и сваки њихов рад овде благословио како би свима који верују поручио да је величанствено Царство припремио! Ни на небу, ни на земљи су манастири који светле као на чудесној гори, нека се за тренутак читав свет смири док усрдна молитва као поток жубори! Благодат Божија сија на Метеорима да пробуди молитву у нашим душама и дода снагу ревносним монасима који су ангeлски светионици нама! Милош и Марија Димић https://www.facebook.com/profile.php?id=100057463839589

У недељу по Богојављењу, након архијерејске Литургије, којом је началствовао Епископ лондонски и западноевропски Иринеј (Стинберг) – Руска загранична црква, одржан је добротворни концерт у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице и Светих царских мученика у Лондону, у знак подршке страдалним хришћанима Свете земље, преноси ортходок-еуропе.орг. Пред пуном парохијском салом одржан је концерт „Песме Сергеја Рахмањинова“ у извођењу Марије Данишвар (сопран) и Ирине Давидове (пијанисткиња), на коме су представљена дела познатог руског композитора Сергеја Васиљевича Рахмањинова, укључујући његов оперски, народни и инструментални репертоар. Оба извођача су чланови епархијских парохија на Британским острвима: Марија Данишвар, сопран авганистанско-украјинског порекла, редовни члан Кардифског парохијског хора, а Ирина Давидова, лауреат међународних клавирских такмичења, парохијанка лондонског Саборног храма. Концерт је био бесплатан, али је укључивао прикупљање средстава за школу у Витанији и страдале хришћане у Светој земљи. Извор: pravlife.org/ru

Света земља, место свето за небројене милионе широм света, тренутно је заглибљена у насиље и патњу због дуготрајног политичког сукоба и тужног одсуства правде и поштовања људских права. Ми, патријарси и поглавари цркава у Јерусалиму, изнова и изнова смо позивали на значај поштовања историјског и правног статуса кво светих светиња. У овим тешким временима, окупљамо се да дигнемо своје гласове у јединству, одражавајући божанску поруку мира и љубави за цело човечанство. Као чувари хришћанске вере, дубоко укорењене у Светој земљи, солидарни смо са људима овог региона који трпе разорне последице континуираних сукоба. Наша вера, која је заснована на учењу Исуса Христа, приморава нас да се залажемо за престанак свих насилних и војних активности које наносе штету и палестинским и израелским цивилима. Недвосмислено осуђујемо све радње које су усмерене на цивиле без обзира на њихову националност, етничку припадност или веру. Такви поступци су против основних принципа човечанства и Христовог учења, Оног који нас је молио да „љубимо ближњега свога као самога себе“ (Марко 12,31). Наша је жарка нада и молитва да ће све укључене стране послушати овај позив на хитан прекид насиља. Позивамо политичке лидере и власти да се укључе у искрен дијалог тражећи трајна решења која промовишу правду, мир и помирење за људе ове земље који су предуго подносили терет сукоба. У својству духовних вођа пружамо руке свима онима који пате и молимо се да Свемогући подари утеху погођенима, снагу уморнима и мудрост онима на позицијама власти. Позивамо међународну заједницу да удвостручи своје напоре у посредовању за праведан и трајан мир у Светој земљи, заснован на једнаким правима за све и на међународном легитимитету. Сетимо се речи апостола Павла: „Јер Бог није Бог нереда, него мира“ (1. Кор. 14,33). У духу ове божанске поруке, молимо све да неуморно раде на окончању насиља и успостављању праведног и трајног мира који ће омогућити Светој земљи да буде светионик наде, вере и љубави за све. Нека благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Светог Духа буду са свима нама у овим тешким временима. Патријарси и поглавари цркава у Јерусалиму https://mitropolija.com/2023/10/09/patrijarsi-i-poglavari-crkava-u-jerusalimu-okoncati-nasilje-i-uspostaviti-pravedni-i-trajni-mir-u-svetoj-zemlji/

Ви сте со земљи. Ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе. Ви сте светлост свету. Не може се град сакрити кад стоји на гори. Нити се светиљка пали и ставља испод посуде, него [се ставља] на свећњак, те светли свима који су у кући. Тако да се светли ваша светлост пред људима, да виде ваша добра дела и да прославе вашега Оца који је на небесима. Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке. Нисам дошао да [их] укинем, него да [их] испуним. Јер, заиста вам кажем: Док не прође небо и земља, неће нестати ни најмањега словца или једне црте из Закона док се све не збуде. Ако, дакле, неко укине једну од ових најмањих заповести и тако научи људе, назваће се најмањим у Царству небескоме. А ко изврши [ове заповести] и [друге њима] научи, тај ће се назвати великим у Царству небескоме. Врло је вероватно да су речи које Исус изговара у овој перикопи други део тзв. Беседе на гори, јер се настављају континуирано на њу без икакве паузе. Штавише, оне подразумевају оно што је речено у тзв. Блаженствима: ако поседују атрибуте поменуте у Блаженствима (кротост, чистоту срца, милосрђе итд., следбеници Исусови би заиста могли бити „со земљи“ и „светлост свету“. Зар и римска пословица не каже: Nil sole et sale utilus(Ништа није тако корисно као сунце=светлост и со)? „Ви сте со земљи“, каже Исус. Ви, моји ученици и следбеници. Не писмознанци и фарисеји. Приметимо да Исус не каже: Ви ћете бити со свету, или: Ви имате потенцијала да постанете со свету. Он каже: Ви већ сада јесте со свету, што значи да је, Божијом благодаћу, чудо нашег преображаја већ започело. А како изгледају они који су со свету? Управо онако како их Исус описује у тзв. Блаженствима чије набрајање непосредно претходи овој перикопи. Дакле, он прво набраја кротке, милостиве, чисте срцем, миротворце итд. а онда их назива изразима „со земље“ и „светлост свету“. Послање таквих (и само таквих) ученика састојало се у томе да саопштавају божанску истину како би се њоме супротставили духовној искварености и немоћи палог света, тј. како би га осолили. Со је у антици била врло вредна. Понекад су римски војници били плаћани сољу (отуда изрека за доброг војника да је „вредан своје соли“). Дакле, со је вредност. Но, со нема никаквог ефекта ако само стоји у сланику. Али ако је помешана са храном она ту храну преображава. Чини је укусном, привлачном и употребљивом. Тако и хришћани, уколико седе сами у својим домовима неће имати никаквог утицаја на оне напољу, оне којима је потребан Исусов благи лик. Али, ако са њима ступе у однос, тада имају прилику да им пренесу укус живота у Христу. Со чини храну укусном (Јов 6, 6 или св. Кирило Александријски: „Без соли су и хлеб и риба нејестиви“), али је и одржава (Барух 6, 27). Одржавање хране, у доба без фрижидера, била је вероватно примарна функција соли. Зато је со преносно означавала и трајност неке погодбе или уговора кроз израз „осољен савез“ (Бр 18, 19 и 2 Дн 13, 5). Истински хришћани, такође, чине свет привлачним, али га и одржавају онаквим каквим би га његов Творац хтео. Ми као хришћани имамо не само богомдану могућност, него и обавезу да своју животну средину преображавамо онако као што со преображава јело. И уопште не мари ако нас је мало. Јер је и само мало соли довољно да направи велику разлику у јелу. Исто тако и само мало хришћана, само ако су заиста хришћани, довољно је да направи велику разлику у свету. Уосталом, хришћани нису позвани да буду већина, него да испуне своју функцију соли. Да би онда могли друге позвати да „окусе и виде како је Господ добар“ (Пс 24, 8). Али, ако со обљутави, чиме ће опет постати слана, реторички пита Исус. Овде Матеј, очигледно намерно, користи реч која истовремено значи и ‘обљутавити’ и ‘заглупавити’. И грчка реч (μωρανθῇ од μωραίνω) и арамејска реч (tapel) имају оба ова значења. Рабини су обично користили реч со да би, у преносном смислу, означили мудрост, па тако чини и Исус. Чиме ће се, дакле, хришћани осолити, тј. просвет(л)ити ако и сами заглупаве? Чиме ће постати со ако изгубе небеску сланоћу? Јер ако со изгуби укус, постаје безвредна. (Строго говорећи, чиста со не може изгубити своју сланоћу, јер је натријум хлорид од кога се она углавном састоји веома постојан, али нечиста, попут оне која је у то доба у тим крајевима била често у употреби, а то је она са обала Мртвог мора, која поред натријум хлорида има и доста других састојака, може мало по мало постати неслана, јер се разграђује.) Со без сланоће, човек без разума, хришћанин без „ума Христовог“ – нису низашта. И заиста, ако хришћани изгубе моћ да просвећују, тј. да људе изводе из таме њихових промашаја у светлост радости Божије, постају безвредни, достојни да буду одбачени и погажени, без обзира на то коју службу у цркви вршили (лаикâ, презвитерâ, епископâ, патријараха или папâ – сасвим свеједно). (Овде их Исус изгледа пореди са поквареном сољу која се у оно доба по влажном времену бацала по степеништу храма и његовим спољашњим подовима са нагибом, како би свештеници газили по њој да се не би оклизнули, али и по путевима како би их сачувала од корова и трња и где ће је, наравно, људи који тим путевима иду такође газити.) „Ви сте светлост свету“, додаје Исус својим следбеницима. Светлост је у антици, а и касније, посвуда била симбол оштроумности и доброте. А израз „светлост свету“ су ондашњи Јевреји понекад приписивали својим најеминентнијим рабинима због њихове учености и мудрости (познати су примери Јуде, Меира, Акибе и Јоханана). Овај изузетан комплимент, који није припао чак ни св. Јовану Крститељу, „највећем од свих који су рођени од жене“ (Мт 11, 11; Лк 7, 28), Исус, парадоксално, сада даје својим ученицима. Но, он са собом повлачи исто толико изузетну одговорност. И мисију. Јер светлост служи да обасјава, да ствари чини видљивима и схватљивима. Да их јасно издваја од оног што се као нејасно и недефинисано крије у тами. Светлост је потребна јер је свет у тами. А „свет“ овде не означава материјалну творевину (небо и земљу) коју већ милијардама година обасјава такође материјална светлост, него људски свет, тј. појединце и друштво. И то људски свет у целини. Јер, објашњава св. Јован Златоусти, не шаље Исус своје апостоле у два града или у десет или у двадесет или само једном народу (Јудејцима), као што је (пре оваплоћења) слао пророке, него их шаље свим народима, тј. целом свету. Зато они нису само светлост Јудејцима или Грцима, него васцелом свету, тј. свим народима. И зато они одговарају не само за саме себе, него и за све којима их Исус шаље широм света. А послани су „светлост свету“ не зато што су за то посебно обдарени, него зато што их је Исус одредио да то буду. И дао им је своју светлост не да би у самоћи уживали у њој, него да би просветљивали друге. Оставио им је као задатак да у мрак света уносе светлост, а да би ту свету дужност могли испунити дао им је своју светлост(Јн 8, 12: „Ја сам светлост свету“). Јер он је тај, вели св. Бид Пречасни, који је светиљку која ће просвет(л)ити свет упалио тако што је земљани сасуд људске природе испунио огњем свог божанства који није хтео сакрити од оних који верују, нити га ставити под посуду затворену под мером Закона. Него је тај огањ ставио на чирак који обасјава цео дом, тј. поверио га је Цркви како би обасјао цео свет. А Исус додаје: светлост сам свету „док сам у свету“, јер зна да је његово време ограничено, на шта често опомиње своје ученике. А када више не буде у свету, мрак из света ће одгонити његови следбеници његовом светлошћу коју ће им он предати. Јер они немају своју светлост којом би то могли чинити. Али зато имају Исусову којом су и сами просветљени. И то само уколико су заиста Исусови. Јер Исус је светлост principaliter (Јн 1, 4; 8, 12), а ученици свету (само) посредују његову светлост (тј. истину). Зато св. Теофилакт Охридски вели да им је Исус рекао: Ја сам тај који је у вама упалио светлост, али на вама је да се ревносно трудите да не угасите ту благодат јер ће само на тај начин светлост вашег живота просвет(л)ити и друге. И као што није добро да се Исусови следбеници шепуре и парадирају истичући сопствену врлину, тако није добро ни да буду скривени и невидљиви. Исус им није саветовао да напусте свет и настане се у пустињи. И да подучавају некакву езотеријску веру. Него им експлицитно саветује да буду видљиви свима. Наравно, оно што је између Бога и нашег најдубљег сопства треба да задржимо за себе. Али оно што је по својој природи људима видљиво (а то су наши поступци), треба да чинимо без истицања себе, него у славу Божију. Можда најдубљи утисак на људе оставља светост живота. Зато је управо светост та светиљка о којој Исус говори. А она се, вели Исус, ставља на узвишено место како би обасјала целу просторију (у оно доба кућа обичног човека на Истоку састојала се само од једне просторије у којој се и јело и спавало). А на узвишено место Исусови следбеници стижу својим добрим делима. Кад остали људи виде њихова добра дела, а то су она која су учињена несебично, у славу Божију, а не своју, одаће хвалу Господу у чије име и чијом инспирацијом их и чине. Запитаће се: У каквог Бога ови људи верују кад са другима поступају тако племенито? Јер, вели св. Теофилакт, није Исус рекао: Треба да показујете своју врлину, пошто то и није баш похвално за онога ко је показује. Него је рекао само: „Нека се светли“, како би и непријатељи били задивљени и славили не вас него вашег Оца небеског. Како би прославили светлост (= Бога), а не светиљку (= хришћане). Сигурно се могу наћи и боља поређења, али нпр. светионик не труби на све стране дозивајући да буде виђен. Он само сија. Другим речима, ако упражњавамо врлину то морамо чинити не тако да пажњу привлачимо на себе, него на онога ко је инспиратор сваке врлине. Само тако ћемо „добра дела“ чинити у славу Божију, а не своју. А добра дела којима врлину упражњавамо чинимо када поступамо у складу са начелом хришћанске љубави. Јер кад се међусобно волимо, та љубав се показује у чиновима емпатије и милосрђа, који не могу а да не сведоче о Божијој слави. Зато, опомиње св. Амброзије Милански, „нека нико не затвори [зароби] своју веру у меру [старозаветног] Закона“. Јер она је неупоредиво више од тога. „Нисам дошао да укинем Закон и Пророке“, наставља Исус. Закон је Тора, првих пет књига Старог Завета. Пророци су све пророчке књиге Старог Завета. „Закон и Пророци“ (уобичајени израз Јудејаца за Стари Завет) узети заједно представљају целину Божије воље изражене у Писму, које ако се људи држе живеће под Божијим благословом. Није немогуће да су га они међу Јудејцима који су били више легалистички настројени, саблажњени Исусовим радикалним ставом према поштовању суботе или закона о онечишћењу и сл, оптуживали да хоће да укине Закон и Пророке. И заиста, иако често брани своје ученике зато што беру класје жита суботом (Мт 12, 1–6), или он сам лечи болеснике суботом (Мт 12, 10–13), или брани ученике када ритуално не оперу руке (Мт 15, 1–9), сада говори као да не жели да укине Писмо, него заступа придржавање сваке ситнице у њему. Да бисмо ово боље разумели треба да знамо да се у Исусово време Јевреји нису придржавали само Торе, него и онога што ће се касније уобличити као Мишна (тумачења Торе) и као Гемара (тумачења Мишне). Мишна и Гемара чине Талмуд. Та су тумачења садржала на хиљаде правила којима су писмознанци покушавали да раздвоје прихватљиво од неприхватљивог понашања које прописује Тора. Примера ради, требало је неким правилима одредити шта је то рад. Рецимо да смо у рад убројали и ношење терета, али колико тешког? Колико терет мора бити тежак да би се његово ношење могло назвати радом –10 гр, 100 гр, 1 кг, 10 кг итд. Иако је Исус поштовао Закон, имао је мало разумевања за оваква цепидлачења писмознанаца. У томе је обично и био извор сукоба између њега и тумача Писма. Он надаље изјављује да није дошао да укине ни Закон ни Пророке, него да их испуни. Можемо то замислити тако као да су Закон и Пророци ликовна скица коју потом, током процеса сликања, сликар не поништава, не укида, него је допуњује и усавршава све док не добије потпуно завршену слику. Дакле, Исус старозаветни Закон не жели само да оствари, него и да га доведе до савршенства. А како ће га испунити ако га се у свему не придржава? Само тако што ће се држати духа а не слова Закона. И древна тумачења Торе, касније сабрана у Талмуд, трагали су за духом Закона, али им је он, према Исусовим сведочанствима, најчешће измицао. И зато су се губили у мноштву детаља и ситница, тако да од толиког дрвећа нису могли сагледати шуму. Њима насупрот, Исус је ишао директно у срж ствари и слово је мерио духом, а не обратно. А то је могао зато што је имао Духа Светога, истог оног који је надахнуо писца Закона да га срочи. По правилу оно написано никада у потпуности не изражава намеравано (и зато су тумачења и потребна), али је само онај чија је намера (у написаном) била у питању овлашћен да веродостојно саопшти у чему је она у ствари. Уосталом, Јевреји су очекивали да ће Месијина улога, између осталог, бити и коначно објашњење Закона (Исаија 2, 3). А прави, најдубљи, духовни смисао Закона нису могли саопштити (ма колико минуциозни) писмознанци, него једино његов аутор – Бог лично. Једном давно је кроз својег Сина (а преко Мојсија) дао Закон, а сада га кроз тог истог Сина испуњава („Довршетак Закона је Христос“, Рим 10, 4). И иако је Мојсије био највећи од пророка („у Израелу не појави више пророк раван Мојсију“, Понз 34, 10), ипак када је Мојсије Бога молио да му покаже своју славу (Изл 33, 18), Бог му одговара да то није могуће: „Моје лице не можеш видети“ (Изл 33, 20). Међутим, у књизи Поновљеног закона налазимо на једну реткост, на Божије обећање људима различито од свих оних у другим књигама Старог Завета. Јер ту се не обећава долазак новог краља или новог Давида, него новог Мојсија. Овом новом Мојсију биће даровано оно што је првом било ускраћено – да гледа Бога лицем к лицу и да на основу тога (а не само на основу гледања Божијих леђа) може говорити људима. Тај нови Мојсије, који живи у најдубљем јединству са Богом Оцем, управо је Исус. И зато је сасвим природно да он Закон Божији разуме боље од било кога, па и од великог Мојсија. Јер ипак, Мојсије је Бога могао видети само с леђа, а Син Божији га види лицем к лицу. Мојсијев Закон он испуњава тако што нам својим понашањем и својим речима крчи пут кроз џунглу прописа канонизованих потоњим Талмудом, па и оних Ториним, сводећи све на само један принцип – љубав. Љубав према Богу и љубав према човеку. Два лица исте медаље. Две љубави које се изговарају у истом даху. Закон своје испуњење налази у љубави. Ако не води љубави Закон је јалов. Љубав пак не заобилази закон, не негира га, него га испуњавајући превазилази. Јер она испуњава то што тражи закон, али и још много више. Или прецизније, испуњавајући то више, она (такорећи успут) испуњава и Закон. „Заиста (или: уистину) вам кажем“, наставља даље Исус. Овде по први пут, а потом ће то чинити више пута, користи реч ‘амин’ као неку врсту заштитног знака (у Јовановом Откривењу је то чак његово лично име, Отк 3, 14). Није познато да је иједан други учитељ користио ову реч на овакав начин. Код њега она (поготово са редупликацијом ради нагласка) служи као нека врста свечане изјаве или чак заклетве, да би истакла као изузетно важно оно што ће уследити, или оно после чега она следи. Слично пророцима који су у исту сврху користили израз „Тако рече Господ“. Дакле, заиста имам да вам кажем нешто важно, а то је да ће све заповести Закона остати неокрњене „док не прође небо и земља“ и „док се све не збуде“ (види и Јак 2, 10). И пре Исуса било је оних који су, марљиво истражујући свако словце Закона, тврдили да ће Закон остати заувек. И Исусов готово савременик, Акиба бен Јосиф, поштовао је ову традицију говорећи: „Када би се сви народи света окупили ‘да искорене једну једину реч из Закона’ то не би могли да учине, што можете научити од Соломона који је настојао да искорени једно слово из Закона, слово ‘јод’ [најмање словце у јудејском писму], али је свети благословени Бог рекао да ће Соломон проћи, а и стотину [у Талмуду већ хиљаду] таквих као што је он, док вам ‘јод’ неће проћи [престати да постоји] никада“. Дакле, Исус се наслања на већ постојећа уверења јудејских писмознанаца, али их, по обичају, ипак суверено претумачује. Код њега синтагма „небо и земља“ означава тоталитет створеног, свеукупност творевине. А израз „док не прође“, може да означава временски период, а може да се односи и на нешто несхватљиво. У том би случају значење било: непојмљиво је да се изгуби ма и најмања заповест Божија изражена у Закону. А реч ‘све’ у изразу „док се све не збуде“ може означавати све што су богонадахнути пророци рекли да ће се у будућности збити. Али можда још пре може означавати велике чињенице Исусовог живота, смрти, васкрсења и наговештаја Царства небеског у свакодневном животу људи. А ко сам поступа као да су макар и најмање заповести укинуте и друге томе подучава, разграђује тиме Божији труд уложен у подизање палог људског света, па ће због тога бити ‘најмањи’ у Царству небеском, док ће онај ко ове заповести извршава и друге томе подучава, тамо бити ‘велик’ (види и Лк 12, 47 и 48). Августин, Лутер, Калвин и многи други сматрају да се они први уопште неће ни наћи у Царству небеском, али Исус то не каже. Можда зато што држи да такви нису против Божијег закона као таквог, него само против неких конкретних прописа које сматрају неважнима, али чију важност за целину Закона они не увиђају. У оба случаја, међутим, јединство речи и дела се сматра круцијалним. Зато је једним од највећих грехова фарисеја Исус сматрао то што они једно подучавају народ а сасвим друго чине (Мт 23, 3). Зато су код њега заслужили назив – лицемери. А за Исуса горе квалификације нема. Дакле, све заповести остају, али питање је шта то тачно значи и шта оне тачно значе. Управо на том месту на сцену ступа Исус. Он ће својим делом јасно показати да очување заповести не значи да свака појединост сваког старозаветног прописа вреди заувек. Тако је са његовим доласком требало да престане мноштво верских церемонија и жртвоприношења, па чак и обрезање (без обзира на то што је он сам био обрезан). Неки прописи су у одређеном историјском периоду испунили своју улогу и надаље више нису примењиви. Такав је нпр. и закон о нечистоћи (Мк 7, 19) или онај о обредима (Посланица Римљанима). (Не би било наодмет да и хришћани поразмисле о ‘вечној’ вредности баш свих црквених канона.) Према томе, неки закони су од сада па надаље непримењиви, а неки ће бити изнова протумачени („Чули сте да је речено… А ја вам кажем…“). Исус нам у ствари каже: „Ни најмањега словца или једне цртице из Закона неће нестати“ док свака од њих не изврши своје дело (малтене – своју мисију). До тада неће, али тада сасвим лепо може, и чак треба, да прође. Ово је добро схватио апостол Павле кад је рекао да је Нови Завет учинио застарелим (превазиђеним, не погрешним) Стари, „а оно што застарева и стари близу је ишчезнућа“ (Јев 8, 13). Но, у Божијој икономији сви они остају као делови једне динамичне и такорећи живе структуре која се одмотава у историји. И која не би била у потпуности схватљива када би јој недостајали неки делови. Јер цела истина није само завршетак, није само тачка на и (иако је то њено испуњење). Истинa у себи садржи и почетак и средину и крај, тј. цео икономијско-историјски развој. Али ниједан елемент тог развоја не садржи целу истину, него само њен мање или више важан аспект. Зато је пуна истина само у целини. И на крају не би требало а да се не запитамо – да ли смо ми заиста „со земљи“ и „светлост свету“? Рекао бих: Ако мислимо да јесмо, нисмо; а ако мислимо да нисмо, могли бисмо бити. Испуњавање стародревних заповести могло би послужити као почетак. Али кад једном оно старо ипак прође, шта ће остати? На то је одговорио велики Павле – остаће вера, нада и љубав, од којих је љубав највећа (1Кор 13, 13). Јер, не треба се уморити понављајући да – ако неко нема љубави, онда он узалуд верује и узалуд се нада. А то је зато што је љубав круна или довршење кардиналних врлина: истинољубивости, самилости, доброте, милосрђа… Све их садржи и све их (надумно) надилази. Она осољава свет и светли кроз таму („и тама је не обузе“). Зато само они који имају делатне љубави могу заиста бити „со земљи“ и „светлост свету“. Амин! Владан Перишић https://teologija.net/so-zemlji-i-svetlost-svetu/?fbclid=IwAR07qwSK4xl9fMWwR9HHlUZjVcK7gCYoPAKSUa697mnN--dvrP2h8PCE5ZI

Са благословом Епископа зворничко-тузланског г. Фотија, а поводом 140. годишњице освећења Саборног храма Успења Пресвете Богородице у Тузли, снимљен је филм „Со земљи“, који најављује долазак Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија на прославу овог значајног јубилеја. Овај филм су приредили по сценарију Борислава Хложана, а у режији Горана Вукчевића, сниматељи Горан Велимир и Желимир Тот, Јарослав Колар - монтажа слике и звука. Продукција - АТОС медија. Филм можете видети на јутјуб каналу Епархије зворничко-тузланске - https://www.youtube.com/watch?v=iseXvD0J9gk&t=2s Извор: Епархија зворничко-тузланска

У суботу, 25. децембра 2021. године, на дан молитвеног спомена на Светог и богоносног оца нашег Спиридона тримитунтског чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, предстојао је евхаристијским сабрањем у храму Светоархангелске обитељи у Земуну. У наведеној земунској светињи на литургијска сабрања сабирају се православни јелини који су настањени у Београду. Литургијска заједница о којој са пастирском ревношћу и љубављу брине презвитер Панајотис Каратасиос, клирик Грчке Православне Цркве, у данашњи дан Рождество Христово прославља по грегоријанском календару. У својој надахнутој празничној беседи Епископ марчански г. Сава је говорио о значају свете Литургије као Тајне над тајнама кроз коју већ овде и сада у историји постајемо причасници Царства небеског. Свака света Литургија је велики празник и велики догађај у животу Цркве. На свакој Литургији прослављамо и сећамо се свих догађаја из домостроја спасења и историје хришћанске Цркве, и помињемо све свете. На свакој Литургији прослављамо и велики догађај Оваплоћења и доласка у свет Господа нашег Исуса Христа, и све оне догађаје који су врхунили у страдању, Васкрсењу и Вазнесењу Христовом, истакао је Епископ Сава, и додао: То је показатељ да је света Литургија већ овде и сада предокушај Царства небеског, јер Христос долази у овај свет, Оваплоћава се, постаје Један од нас, управо да нам отвори врата Царства небеског. У наставку своје беседе Епископ марчански је указао на велики значај Светог Спиридона тримитунтског чудотворца, светитеља који је ревносним служењем Цркви, роду и ближњима, посведочио да је мера нашега живота Христос и Јеванђеље Његово. Свети Спиридон јесте пример човека смирења. Човек који је био архијереј, али упркос томе није оставио и напустио свој једноставни начин живљења. Напасајући словесно стадо Христово, предводећи људе на путу ка спасењу, Свети Спиридон није напустио чување бесловесног стада. Свети Спиридон је један од многобројних сведока да се Христовим рођењем на земљи отвара Царство небеско, подсетио је Епископ Сава. На крају своје празничне проповеди, Епископ марчански Сава је изразио радост због литургијског сабрања у земунској Светоархангелској светињи у којој се сабира народ Божји ради учествовања у небоземној тајни Литургије. Радујем се што се налазим међу браћом јелинима, јер ви данас прослављате Рождество Христово, а исто тако сви прослављамо Светог Спиридона са Крфа, чије мошти почивају на Керкери, а који потиче са Кипра, рекао је викарни Епископ марчански, а у наставку браћи православним јелинима честитао празник Рождества Христова. Извор: Телевизија Храм

У интервјуу за РИА Новости, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије митрополит волоколамски Иларион говорио је о изјави поглавара јерусалимских цркава о опасности по присуство хришћана у Светој земљи. – На иницијативу патријарха јерусалимског Теофила у Јерусалиму је недавно одржана акција у одбрану присуства хришћана у Светој земљи. Неколико дана касније поглавари хришћанских цркава Јерусалима дали су заједничку изјаву на исту тему. Шта је разлог за ову забринутост? – Јерусалим је посебан град, свети град за три религије. Током векова вођени су многи ратови с циљем да се он освоји, било је много борбе и непријатељства. Али резултат овог сложеног процеса није била победа неке стране, већ успостављање одређене равнотеже снага. Многе генерације су претрпеле страдања, а нарушавање равнотеже може довести до тешких последица. Историјски гледано, Јерусалим је подељен на четврти: хришћанску, муслиманску и јеврејску. Јерусалимска Патријаршија већ дуги низ година покушава да оспори нелегалну продају радикалне групе имовине која јој припада у хришћанској четврти код Јафских врата. Фактички, не говоримо само о могућем губитку слободног приступа Светом гробу, путу који се отвара код Јафских врата, већ и о опасности по хришћанско присуство у Јерусалиму. Ово је веома опасан тренд који може довести до губитка статуса кво и постепеног избацивања хришћана из града – колевке хришћанства. Ово је заједнички проблем свих хришћана, не само православних. Зато су Његово Блаженство Патријарха Теофила подржали поглавари свих хришћанских цркава у Светој земљи. – У којој мери ове промене и опасност о којима говорите могу да утичу на Русију и Руску Православну Цркву? – Јерусалимска и Руска Црква заузимају суседна места у диптиху: Јерусалимска четврто место, а Руска – пето. Но, блискост наших Цркава, наравно, не објашњава се овим, већ чињеницом да су се у Русији увек са посебним поштовањем односили према Јерусалимској Цркви, која је прва основана, и која је Мајка свих Цркава, и, наравно, према светињама које су повезане са земаљским животом Господа Исуса Христа, чији је чувар вековима била и остаје Јерусалимска Црква. Традиција ходочашћа у Свету земљу настала је у Русији скоро истовремено са примањем хришћанства. Током векова многи наши преци су тежили да дођу у Јерусалим, да се поклоне Светом Гробу и да посете света места. Руски владари су увек сматрали својом дужношћу да помогну у очувању хришћанских светиња. Тренутна опасност по присуство хришћана у Светој земљи не може да не изазове забринутост у Руској Цркви. У потпуности делимо забринутост јерусалимског патријарха и заједно са њим позивамо израелске власти да учине све што могу да заштите хришћанску заједницу Јерусалима, да се одазову позиву поглавара Цркава Свете земље да се формира посебна зона хришћанског културног наслеђа у Старом граду ради очувања јединственог идентитета хришћанске четврти. Извор: Мospat.ru

У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. У наставку доносимо извод из химнографије овог пресветлог празника, а вашој пажњи препоручујемо текст под насловом Највећи између рођених од жена (Лк. 7,28). Рођењем твојим Јоване, разрешио си Захарију од онемелости, јер није доликовало оцу да ћути, када је дошао Гласник; и мада он испрва невероваше, и језик му беше свезан, али си сада својим доласком дао оцу твоме разрешење; јер њему је и благовештено о рођењу Гласника Бога-Речи, и Претече Светлости и молитвеника за душе наше. Данас је Глас Бога-Речи одрешио очев глас неверјем свезани, а цркви се јавља као добар пород, јер је окове јаловости своје матере разрешио, а предходи као светлост Светионика; он нам као зрак најављује долазак Сунца правде, за обнову свих и спасење душа наших. (Прва стихира на Господи возвах) Као весник и ангел доласка Бога-Речи из Дјеве, долази овај из крила стараца; он је највећи рођени од жене, и већи је од свих пророка; Доликовало је да он буде славни почетак Божанских дела: рођења Сина мимо природе и без семенога зачећа; Зато слава Теби који чиниш чудеса за наше спасење. (Друга стихира на Господи возвах) Данас је празник великог Претече, јер је из неплодних крила Јелисавете дошао, као пророк већи од свих пророка, и нема таквог иног нити се појавио; Он је предходник Светила песветлог и глас Бога-Речи, пратиоц је Женика, да припреми Господу народ одабрани, да их унапред очисти у духу водом; Он је изданак Захарије и добри васпитаник пустиње, проповедник покајања, за очишћење греха; Он је свима и у аду благовестио васкрсење мртвих, и моли се за душе наше. (Трећа стихира на Господи возвах) Још из утробе си постао Претеча и Пророк Христов, Крститељу Јоване, заигравши од радости у утроби своје матере, видевши Царицу да долазика слуги, и носи Надвременог, из Оца без матере; долази ка теби, пониклом по обећању од старца из неплодне; зато га моли да помилује душе наше. (Четврта стихира на Господи возвах) О предивног ли чуда! Проговодио је онај који није верово речима ангела: да ће Јелисавета зачети и родити сина. Јер је рекао: како ће она родити, када сам ја већ престарео а она је тела умртвљеног? Осуђени на ћутање због неверја, данас види рођење обећаног, и немости се ослобађа, па весело долази кличући: благословен је Господ Бог Израиљев, јер нас је посетио и учинио избављење своме народу, дајући целом свету велику милост. (Пета стихира на Господи возвах) Јоване прехвални, апостоле васељенски, Гаврилова благовести, и изданче неплодне! Добри васпитаниче пустиње, и искрени друже Женика Христа, моли га да помилује душе наше. (Шеста стихира на Господи возвах) Данас светилник светлости, као светла звезда крчи пут Божијој Речи; данас се Захаријин језик одрешио, држан у ћутању ангеловом наредбом; јер требаше оцу да нећутањем објави Гласника, дошлог из неплодне утробе, да избављење целог света благовести, са великом смелости. (Слава на Господи возвах) Изливајте горе сладост, а брда заиграјте као јагањци, јер се из Јелисавете родио Претеча Господњи да са нама поживи; рођењем је разрешио оца од немости, зато и ми њему запевајмо: Крститељу Христов, моли за спасење душа наших. (Прва стихира на литији) Прославимо границу пророка и почетак апостола, земнога ангела и небеског човека, глас Бога-Речи, војника и Претечу Христовог, обећаног и унапред разиграног, јер је тако још пре свога рођења о Сунцу правде проповедао; Данас се Јелисаветино чедо рађа и радује, а Захарија се чуди у старости и ћутање као окове одбацује, па као родитељ Гласника јасно пророкује: и ти дете назваћеш се пророком Вишњега, пред њим ћеш ићи и путеве му припремити; Зато ангеле, пророче, апостоле, војниче, Претечо и Кртитељу, и проповедниче покајања и наставниче, као глас Светле Речи, моли се непрестано за нас, који са вером славимо спомен твој. (Слава на литији) Ово је пророк од пророка, и изданак из неплодне, највећи рођени од жене, и грађаним пустиње; зато похвалимо Јована славног, псалмима, певањем и духовним песмама и овако му рецимо: Крститељу Спасов, и Претечо, ти имаш смелост, зато на дан твога светог рођења умоли Христа, да подари мир целом свету, а душама нашим велику милост. (Прва стихира на стиховње) Данас и сада се испунило пророшво Исаије, рођењем Јована највећег пророка, јер Исаија рече: послаћу ангела свога пред твојим лицем, да спреми пут твој пред тобом; ово је војник и предходник Цара небеског, који заиста поравнава стазе Богу нашему; и мада је човек по природи, живео је као ангел, чистоту је до краја и целомудије сачувао, и мада природан, бежао је из природе и надприродно се подвизавао; зато се сви верни угледајмо на врлине његове, и молимо га да се моли, за спасење душа наших. (Слава на стиховње) О, предивног ли чуда! Из престареле матере хита Јован да дође данас као гласник Речи Божије; његовим рођењем свезани језик очев се одвезује, да говори и да га објави. О неизрецивог твога промисла Владико! По њему, једини милостиви Христе, спаси душе наше. (Прва стихира на хвалите) Претеча као звезда над звездама, рађа се данас на земљи из неплодног тела, Јован од Бога чекани, јавља зору Христову, као Исток са висине, и крчи прави пут вернима. (Слава на хвалите) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

„Непријатно ми је да ми Патријаршија плаћа скупи хотел, знаш ли ти неко скромније место“, упитао ме 2003. владика нишки Иринеј, када сам га дочекао у Јерусалиму. Наредних десетак дана дружили смо се у мом стану. Патријарха Иринеја сам први пут срео у Хиландару, као искушеник. Данашњег јеромонаха М. и мене је митрополит Амфилохије послао на Свету Гору да мало починемо од дробилице ратновремског Цетињског манастира и „да примимо духа“, што је код М. очигледно успело, јер је након година проведених под кивотом Светог Петра Цетињског и краткотрајног прескакања змијарника по Скадарском језеру, заиста стигао до вољеног му Хиландара, где је и данас. Било је то непосредно након кратког игумановања оца Пајсија Танасијевића, када су се и игумани и братија поново учили општежитељном поретку прописаном од Светог Саве, након векова идиоритмије. Отац Пајсије се након покоља своје породице уз Дрину – поновљеног, јер јој се исто десило и у Другом светском рату – повукао у тек обновљени скит Светог Василија на обали, где нас је примио с љубављу и правим светогорским гостољубљем. Ускоро ће он поћи у Врање, где ће за кратко време породити низ братстава и сестринстава у којима му се – рано преминулом – спомен чува и данас. Патријарх Иринеј – тада епископ нишки – стигао је тих дана у Хиландар послан од Светог Синода да началствује литургијом на манастирској слави, Ваведењу Богородичином. Да ми је неко тада рекао да ће ме исти он као патријарх слати као свог викара 2014. године у Хиландар да началствујем на празнику Светог Симеона Мироточивог…? Владика нишки погледао је тада на двојицу неугледних искушеника (угледан искушеник је уосталом оксиморон) који су пришли да му узму благослов, питао нас одакле смо и рекао, љубазно и помало службено, „да нама треба монашког кадра“. Искушеници су, додуше, већ били довољно обузети Светом Гором да би овај старовременски регрутни позив на њих оставио неког утиска, па смо се и М. и ја годинама потом углавном сећали чудне силе обузети којом смо грабили од Ватопеда до Хиландара као два дивојарца и тек добро после свега смо признали један другом да нисмо могли да схватимо шта је оном другом, куд он то лети као суманут и да смо одржавали темпо један с другим из чистог крајишког ината. Владику Иринеја сам после виђао највише у Нишу, углавном кад нас је пут водио ка Светој Гори или Цариграду или је митрополит долазио да га посети после пожара који је уништио тек обновљени нишки Саборни храм, или смо били у гостима код команданта Треће армије, што је касније, мало помало, за директну последицу имало увођење славе, а потом и свештенства у војску. За разлику од М., мене је пут водио Гробу Господњем, у Свету земљу, где сам се обрео лета 2003. Било је то време Друге интифаде, када су аутобуси и кафеи по Јерусалиму редовно летели у ваздух; улице су биле пуне жандармерије, а у самопослугу се није могло ући без озбиљног претреса. Док сам чекао деветнаестицу за универзитет, прекопута Велике синагоге, 29. јануара 2004. бомбаш се дигао у ваздух у њој кад је наишао крај резиденције Аријела Шарона, тадашњег председника израелске владе – у улици Газа, само станицу пре моје, иза угла. Храм Васкрсења је био празан, и на Гробу Господњем – где обично имате до пола минуте – могли сте тада у молитви провести сате… Но, те 2003. ближила се обљетница Манастира Светог Саве у Јудејској пустињи и тадашњи тек изабрани патријарх јерусалимски Иринеј је био веома забринут да због Интифаде – а до Мар Сабе ваља преко палестинских територија на које Израелци нису пуштали; тек што се била окончала опсада Базилике Рождества у Витлејему, у којој се нашао и наш сада покојни отац Илија – нико из православног света неће доћи на ништа мање него обележавање хиљаду и по година постојања Мар Сабе, које се некако продужило до 2003. „Услишили смо жељу и теби и патријарху, стиже вам владика нишки“, вели ми митрополит Амфилохије телефоном, у име Синода. „Лепо“, велим, „он говори грчки, то ће обрадовати патријарха. Хвала и у моје и у патријархово име!“ Погледам датум, почетак децембра је; Свети Сава је 5/18. децембра (Јерусалимска патријаршија се равна по јулијанском календару) – има времена до доласка госта. Да ја навалим на иврит, ваља положити трећи ниво, два сам положио преко лета. „Father Јован where are you? A Serbian bishop is looking for you“, чујем глас Владике Аристарха, главног секретара Светог Синода Јерусалимске патријаршије. „Аман, 10. је децембар, какав српски епископ“, мислим се. „Go to Knight’s Palace, he’s there!“ „Добро, ето ме!“; сва срећа па сам тада становао у згради Оскара Нимајера, на Париском тргу, неколико стотина метара од Јафо капије. У фоајеу хотела седи владика нишки! „Ево мене са Синаја“, каже и смеје се. Па да! Он је био у Манастиру Свете Катарине за празник, 8. децембра, па је преко синајске и пустиње Негева продужио за Јерусалим! „Побогу, преосвећени, Ви морате да се одморите, труцкали сте се са Синаја два дана довде“, кажем му. „Ма јесте, него ми је непријатно да ми Патријаршија плаћа овај скупи хотел. Знаш ли ти неко скромније место“? „Јој, где да владику водим по хотелчићима и хостелима, где ће ми душа“, мислим се. „Знате, ја живим недалеко од Старог града и у том стану има једна лепа соба. Да ли би вам то одговарало“? И не одговара, него узима торбу и креће. „Ово вам је с десне стране по предању гробље Саладинових ратника који су од крсташа заузели Јерусалим“, причам му док идемо ка згради; торбу сам ипак преузео ја. Јављам успут да је владика стигао своме домаћину Шмуелу Евјатару – иначе саветнику градоначелника Ехуда Олмерта за хришћанска питања – као и амбасадорки Југославије Кринки Видаковић-Петров, Арију Ливнеу, шефу представништва Републике Српске у Јерусалиму, а с владиком Аристархом разговарам о пријему код патријарха и богослужењима која следе. Грци просто не верују да је неко дошао. „Шта је једна Интифада, па нас је НАТО до јуче бомбардовао“, шалим се са Аристархом. Наредних десетак дана потоњи патријарх и ја смо скупа доручковали, ручали и вечерали, јездили по светим местима по Јерусалиму, углавном пешке. Изасланик одбране, пуковник Ђурин и Александар Петров, наш велики књижевни зналац и песник („Сто посто Србин и сто посто Рус!“, како за себе говори) водили су тадашњег владику нишког по Галилеји и северу Свете земље. Томи Ђурину је преломио и славски колач уочи Никољдана, а с патријархом јерусалимским Иринејом и владиком Аристархом дуго смо седели, а ова двојица су се вајкала на рачун израелских власти које још не признају новоизабраног патријарха. (јерусалимског патријарха по избору треба да признају Јордан, палестинска самоуправа и држава Израел; Израел ће признати Иринеја тек 2005, након чега ће Сабор да га смени из унутрашњих разлога – опомена свима о значају и моћи Сабора). Није изостала ни кафа, не једна, са Шмуелом и драгим владиком Герасе Теофаном, који је и данас богослужбени замајац Јерусалимске патријаршије – и највећи њен гостољубац. Наравно, посета српском Манастиру Светих Архангела и чуђење, које му је остало до смрти, како то да се никако убедимо с Јерусалимском патријаршијом да српске монахе вратимо у задужбину краља Милутина. И сестра Слободанка, „из Ниш“, која је тада помагала у Манастиру Часног Крста. Гледа будући патријарх Израелски музеј изнад Манастира, Кнесет – и не може да се начуди да су скоро све главне државне институције подигнуте на земљи Патријаршије, која је други земљопоседник у Израелу… Кад је Арије Ливне у име Републике Српске приредио вечеру за госта из Ниша, у центру града, на улазу нас је дочекао глас: „Помаже Бог“ и насмешена старија жена. „Ја сам Перера, из Ниша!“ „Е, ја сам владика нишки“, каже он и разговарају се дуго и топло, као да је она нека од нишких парохијанки коју зна цео живот. Када смо се коначно спустили испод нивоа мора, уз Кедронски поток и ушли у Манастир Светог Саве за свеноћно бдење и литургију, тамо је владику нишког дочекао стари друг, отац Григорије. Ваљевац, Хиландарац који је из Свете Горе дошао у Манастир Хозева, највише налик на Острог, који доминира вадијем – сувим коритом које се у пролеће напречац испуни водом, тако да неопрезни шетачи и пустолови знају и да се удаве у бујици – који од Јерусалима води ка Јерихону. Из Хозевитског манастира Григорија је патријарх Диодор узео у Светог Саву, где је он до своје смрти 2009. чувао традицију да у Мар Саби увек има Срба, и био главни литург и економ манастира. „Ево га мој друг из Јерусалима“, узвикну новоизабрани патријарх српски кад сам 22. јануара 2010. пришао да му честитам и да узмем благослов. „Сад морате у Јерусалим као патријарх“ велим му, „нећете ни сада без мене“! По древном обичају, предстојатељи помесних православних цркава, по свом избору на то место, посећују поглаваре осталих помесних цркава, почевши од Цариграда. Патријарху Иринеју је посета овоземаљском Јерусалиму и светим местима децембра 2003. остала последња. Извор: НИН

Светом архијерејском литургијом коју је служио Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством у Бару је данас прослављена четврта годишњица освећења Саборног храма Светог Јована Владимира. Звучни запис беседе Владика је у литургијској проповиједи подсјетио да су се навршиле четири године откад су Патријарх светога града Јерусалима Теофело Трећи, наш Патријарх Иринеј и Архиепископ Албаније Анастасије, заједно са другим представницима свих помјесних Цркава освештали овај храм. “Велики догађај који спаја овај храм с храмом у Јерусалиму који је подигнут на мјесту распећа Христовог, на мјесту Његовог погребења и Његовог васкрсења. Сила васкрслог Христа је, значи, уграђена у овај храм и у његову љепоту украшену том силом Божјом, силом светога града Јерусалима”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да смо ми помјесна Српска црква, али смо на првом мјесту Јерусалимска црква гроба Господњега, Црква Христа васкрслога. “Царство Божје је призвање људско. Човјек се рађа на земљи од оца и мајке, али ово рађање је рађање за пролазни живот. А рођење у Христу, рођење у тајни крштења, којим се данас росдио и наш мали Данило, то је рођење за вјечни, непролазни и бесмртни живот”, казао је Владика Амфилохије. Нагласио је да смо због тога ми хришћани синови Божји и да је то наше звање и наше призвање. “Синови свјетлости, а не синови таме и мрака. Синови бесмртности и свједоци бесмртности, а не синови пролазности и смрти”, рекао је он и додао да постоје двије врсте људи на земљи. они који се клањају смрти и ништавилу и живе смрћу и ништавилом и они који се клањају бесмртноме Богу живоме,Оцу и Сину и Духу Светоме и Њиме задобијају вјечни непролазни живот. Митрополит Амфилохије је казао да су хришћани свједоци бесмрртности, вјечног и бесмртног живота. “Хришћанско звање је најузвишеније звање и на земљи и на небу. У то име је и саграђен овај храм”, закључио је Митрополит Амфилохије. Владика је у току Литургије чином протопрезвитера одликовао оца Младена Томовића, пароха барскога. У презвитерски чин рукоположио је ђакона Братољуба Радовића. Након Литургије Митрополит Амфилохије је освештао дјечју играоницу која ће радитти при храму Светог Јована Владимира. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На празник Светих Кирила и Методија, у недељу 24. маја 2020. године, у манастиру Буково служена је света архијерејска Литургија. Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко. Лепоти богослужења допринело је певничко појање јеромонаха Еноха, архиђакона Илије и монаха Платона. У архипастирском обраћању Eпископ Иларион је нагласио да врло често нисмо свесни благодати рођења у православној земљи, у истинитој вери где нам је све дато пред очима. Тумачећи Јеванђеље о исцељењу слепорођеног, владика је истакао да је тај слепи од рођења био трезвенији, мудрији и благодарнији од свих књижевника и фарисеја који су провели живот тумачећи пророке али због озлобљености срца нису успели да препознају Христа Спаситеља, и приметио да и данас врло често не познајемо и не испуњавамо закон Божји у мери у којој је то нама спасоносно и корисно. Своју беседу владика је закључио речима Светог Никодима Архиепископа пећког – „Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо“. Извор: Епархија тимочка

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Г. Амфилохије служио је на Дјетињце, у недјељу 22.децембра Свету Архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу. Звучни запис беседе после Еванђеља Звучни запис беседе на крају Литургије Саслуживали су му десеторица свештенослужитеља, а евхаристијском сабрању присуствовало је бројно монаштво и вјерни народ. Посебну радост литургијском празновању дало је присуство великог броја дјеце, чији се празник прославља увијек у трећу недјељу пред Божић. Током Литургије Митрополит Амфилохије у чин чтеца постригао је дјечака Вука Бундала из Подгорице. Бесједећи после читања зачала из Светог Јеванђеља Митрополит Амфилохије је подсјетио на ријечи црквене пјесме за Господа Исуса Христа која каже ”Дијете младо, предвјечни Бог” . – Најљепши међу синовима људским. Дијете које дарује вјечну младост сваком људском бићу. Као млад од 30 година је изашао на проповијед свога Јеванђеља, проповиједајући ”покајте се јер се приближило Царство небеско. А већ у 33. години у пуној својој младости земаљској пострадао је и жртвовао себе и живот свој за живот свијета. Његова младост, Њега као вјечно младог Бога, Човјека, је оно на шта је призван сваки човјек и свбако људско биће – казао је Митрополит Амфилохије и додао да данас када прослављамо Дјетињце, прослављамо Њега као дијете. Нема ништа љепшег и чудеснијег на земљи од дјетета, у њему су сабране све љепоте овога свијета, божанске творевине и људске природе, и љепота, и чистота, и безазленост, истакао је Високопреосвећени Митрополит Амфилохије. – Није случајно да Црква Божија уочи Христовог рођења прославља Дјетињце, дијете, младост, задобијену кроз Христа. Младост вјечну и непролазну, као звање и призвање сваког људског бића – рекао је Митрополит Амфилохије. Дјетињци, Материце и Оци, казао је, прослављају се пред Божић, јер су то најдубље и најзанчајније светиње на земљи у људском животу. – Материнство Пресвете Дјеве и кроз њега материнство сваке мајке која рађа дјецу. Очинство светих отаца, светих пророка Божојих који је одсјај небеског очинства Бога Оца. То је оно што Црква Божија прославља, не било кога, него то и такво Дијете за вјечност рођено – казао је Митрополит Амфилохије. Сабрани који посте Божићни пост, а који су се молитвом и покајањем припремали, примили су Свето Причешће. Обраћајући се сабранима на крају Литургије, Митрополит Амфилохије је подсјетио на јучерашњи велики сабор у Никшићу око моштију Светог Василија Острошког Чудотоврца. – Свети Василије Острошки је отишао да обнови безброј душа које су дошле да цјеливају његове мошти у његовом храму у Никшићу, а било их је много иако је вријеме било вјетровито и кишовито. Народ не гледа ни на невријеме, ни на кишу, него се толико народа сабрало. Наравно, многе су вратили са граница, не зато што је то наша полиција, Бог да је благослови, већ су они морали да слушају наредбу свога главног – казао је Митрополит Амфилохије. Отишао је Свети Василије, додао је Митрополит, и да обнови своје сједиште манастир Светог Димитрија – Попе, јер је сав сабрани народ јуче изгласао обнављање тог манастира. – Да се упути молба градоначелнику Никшића и предсједнику Владе Црне Горе, да се обнови манастир Попе, како се он звао. По предању, тамо су била тројица свештеника у своје вријеме, гдје је столовао Свети Василије. Одатле је био отјеран од Турака, па је морао да се склони у острошке стијене – нагласио је Високопреосвећени Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Патријарх јерусалимски позвао на окупљање поглаваре свих православних цркава. Упознао сам сву истинску лепоту српске душе у најтежим данима за ваш народ, каже архиепископ Макарије. Док патријарх јерусалимски Теофил Трећи, поглавар темељне православне цркве, уочи овог викенда, богослужењима и разговорима са сабеседницима у Москви покушава да премости јаз најновијих подела, изасланик духовног поглавара из Свете земље, архиепископ катарски Макарије, у интервјуу за „Новости“, одгонетнуо је суштину поруке са значајног сусрета у престоници Руске православне цркве: – Патријарх јерусалимски Теофил је упутио позив поглаварима свих православних цркава у свету да је спреман да у Аману окупи све њих, како би се сагледао проблем подела и нашао лек да се оне зауставе, јер не доносе добро никоме у нашој, православној заједници. Јерусалимска патријаршија, као што знате, није подржала пут једног дела Украјинске цркве да се одвоји од своје, матичне руске цркве. Напротив, јерусалимски патријарх је пружио пуну подршку Украјинској православној цркви и њеним верницима који желе да остану под окриљем Московске патријаршије. Истовремено, Јерусалимска патријаршија је спремна, као што је и била, за међурелигијски дијалог и са другим конфесијама. Само тако може да се успостави мир за добро свих, без обзира на то којој вери припадају. Са архиепископом катарским разговарамо у Београду, непосредно пред његов повратак у Катар, а после седмодневног боравка у Србији и Хрватској, где је богослужио у манастирима пакрачко-славонске епархије, где је међу свештенством, монаштвом и народом који је после погрома остао и опстао на вековним огњиштима примљен као да је одвајкада с њима био сапатник и сапутник. Каже нам да је обрадован и охрабрен обновом манастира у овој епархији, која враћа наду народу. Ми се, у разговору са архиепископом Макаријем, ипак враћамо вестима из Москве, које нам ексклузивно преноси. * Да ли се позив из Москве патријарха Теофила, у чијој је надлежности и ваша, Катарска архиепископија, може тумачити и као звоно које призива на саборност угроженог православног света, који разни центри моћи желе да распарчају? – Православни хришћани су још од времена светих апостола били пред бројним искушењима – одговара архиепископ Макарије. – Ипак смо одолевали, покајавали се и враћали светионику вере Христове, свесни да су поделе најтежи грех против љубави божанске. Поделе међу браћом, поделе у вери нашој, поделе у држави које штете бићу народа, заустављају га у томе да се унапреди у добру и у љубави за оне који долазе и чувају да се не угаси свећа вере. Верујем да ће нас то поново сабрати. Немамо право, а нема ни времена да се, као што рече српски патријарх Иринеј недавно у Славонији, не огледамо у иконама светих. Оних чија смо лица сви. Немамо право да се грешимо о оно што Бог жели. Он жели братску љубав. То морамо да знамо. * Ви сте протекле седмице служили прву литургију у обновљеном храму у завичају патријарха Павла у славонским Кућанцима, поводом десетогодишњице упокојења омиљеног духовног вође Срба. Многи се питају: зашто баш ви? – Учињена ми је велика част, а одговор је, мислим, у томе што сам још као студент Богословског факултета у Београду, потом и постдипломац, са патријархом Павлом служио бројне литургије у манастирима Српске православне цркве. Током тих дана, а и после неколико година, био сам сведок страдања и уздизања српског народа. Тада сам упознао лепоту српске душе. Несвакидашњу лепоту, и када се пати и када се у патњи прашта. Провео сам с вама све те тешке године рата, и свуда сведочим о томе. Верујем да ће, заслужено, ваш народ доживети спасење о коме је говорио патријарх Павле, а недавно подсетио и патријарх Иринеј у Кућанцима. Поштовање, које посебно имам према патријарху Павлу, том светом човеку – а какво је то поштовање, о томе знају архијереји српске цркве – било је, верујем, пресудно што сам почаствован да, најпре са владиком пакрачко-славонским, с којим имам готово братске везе, служим прву литургију, а потом и литургију на освећењу храма. Моје срце је пуно што сам био део узвишене, у мом сећању незаборавне литургије и почасти која ми је тим поводом указана. Сви ми који проносимо истину и истрајност православне вере треба да се угледамо на патријарха Павла. Он је путоказ како да будемо људи. Свагда и у свему. Уколико нисмо такви, уколико у себи не носимо ту доброту, скромност и племенитост, не можемо, не смемо и немамо право да од других тражимо да буду добри. * Где је покретач доброте о којој говорите? Како, данас, можемо да је покренемо у себи и другима? – Да се владамо по јеванђељу. То би био мој одговор. Да трпимо и истрпимо, да у свакоме гледамо брата, да у свакоме налазимо добро, а не оно што је лоше. Верујем да у свима нама има и једног и другог. Важно је да наше речи, јеванђелске, доброту пробуде. Да лоше остане иза нас. * У околностима у којима траје и бори се за пуноћу православља у окружењу прилично агресивних других вера, није лако. Како одолевате? – Да, није лако. Али потребно је много мудрости, толеранције, па и великог трпљења, како бисмо и у будућности трајали. Када смо истрајали готово миленијум и по у таквом окружењу, традиција, историја и све што краси нашу веру, обавеза је више да је сачувамо. * Јерусалимска и Српска патријаршија уписују многа заједничка страдања. Ви говорите да се у невољама истрајава. Има ли у томе негде и неке границе? – Носим велику тугу због страдања Српске цркве и народа током и крајем деведесетих, па и двехиљадитих. Погром Срба из бивших крајева некадашње заједничке, ваше, домовине. Прогон са Косова и Метохије… Када се то догађало, а био сам сведок свега, у мојим мислима је било, на пример, страдање јерусалимског свештеника, оца Филумана, свеца јерусалимског. Њега су, крајем седамдесетих, док је служио вечерњу литургију, секиром исекли са четрдесет удараца. Ко? Палестинци, наравно. Трагедија се убрзо поновила. Мајку нашег јеромонаха Јоакима мучили су, на крају је удавили, а он је од туге убрзо умро. Питате, где је та граница. Не могу да је одредим и нисам позван да је обележим. Оно што нас наша православна вера учи јесте то да нас страдање прочишћава. Да нас духовно јача. А искушења пред којима смо вековима одолевали и одолели, увек нам покажу ко је вера, а ко је невера. Тако је било и тако ће бити. ВЕЗА СА СВИМ ДОБРИМ ЉУДИМА УЗ ПРАВОСЛАВНЕ вернике Јерусалимске-катарске епархије у Дохи, архиепископија катарска, на чијем је челу Макарије, у своје окриље прима и око хиљаду Срба који су у ову луку бацили сидро могућег, бољег живота. – Долазе готово свакодневно – каже архиепископ Макарије. – Траже савет, помоћ, а ја сам срећан да чувају своју веру православну и радујем се кад могу да помогнем. Али то нису једине везе које ја негујем са Србијом. Три деценије, колико трају, заиста чврсте, заиста искрене и пуне љубави, изнеговале су и бројна пријатељства, па сам ја у Србији као код куће. Увек добродошао и захвалан сам на тој вашој несвојственој доброти. ДЕЛО РАВНО ПОДВИГУ АРХИЕПИСКОП катарски Макарије са репортерима „Новости“ скромно је обележио три деценије своје нераскидиве везе са Србијом. У новембру 1989. Јерусалимска патријаршија га је упутила у Београд да учи српски и упише Богословски факултет, како би био спона не само између две патријаршије, већ и између Свете земље, коју су све више походили ходочасници с наших простора. Али он није био само клирик. Био је до српске трагедије током и после деведесетих, када је српској деци била потребна помоћ и када су рањеним српским војницима били потребни лекови, утеха и подршка. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Још већа радост је када знамо да се и Јапанци моле за непоколебивости светих Божјих Цркава и њихово сједињење. О чврстој вери православних хришћана у Јапану може да сведочи начелник Одељења за чување и приступ фондовима Народне библиотеке Србије ђакон др Ненад Идризовић, који је на свом службеном путовању 3. новембра 2019. године имао прилике да саслужује на архијерејској Литургији у цркви Васкрсења Христовог у Токију. Светом Литургијом је началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит токијски и свег Јапана г. Данило Нуширо (1938–), који је на челу аутономне Јапанске Православне Цркве од 2000. године. Литургији је присуствовало око две стотине душа, од којих су већина били Јапанци. Литургијски језик је углавном јапански, са малим додацима на црквенословенском и енглеском језику. Братство цркве је замолило ђакона Ненада да служи на српском, јер колико их памћење служи не сећају се да је у скорије време долазио неко из српских крајева. Литургији је присуствовало и неколико Руса и Срба који раде у Токију и долазе у тај храм. У Токију живи око две хиљаде православних душа. У граду и околини постоји још седам храмова. Православни хришћани словенског порекла углавном молитвено посећују цркву Светог Александра Невског при Руском подворју у Токију. Из разговора са братством ђакон Ненад Идризовић је сазнао да се број православних хришћана из године у годину смањује. Данас има око десет хиљада душа, што је значајно мање него у 20. веку. Митрополит Данило је ђакону Ненаду поклонио икону Светог Николаја Кастакина, јчија је непроцењива заслуга за духовно узрастање православља у Јапану. Извор: Инфо-служба СПЦ

Високопречасни протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, у Културном центару Источно Ново Сарајево, одржао је предавање на тему: "Дошљаци смо на земљи овој". Доносимо видео запис овог надахнутог, поучног и занимљивог предавања. Топло препоручујемо ово предавање!

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије освештао је данас новосаграђену цркву Светог Николе у Наљежићима у Горњем Грбљу и у њој са свештенством служио Свету архијерејску литургију. Црква је задужбина братства Магуд из Грбља. У току Литургије свету тајну крштења примио је дјечак Матеј. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је нови храм посвећен Светом НиколајуМирликијском саграђен да нас призива светом граду Јерусалиму. „Одавде ходимо и према истоку и према западу, и према сјеверу и према југу. И овдје се, на овоме светом мјесту од данас поклањамо Оцу и Син у и Духу Светоме, Богу љубави, који нас призива, све људе и све земаљске народе на љубав узајамну“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је сваки човјек рођен на земљи наш ближњи. „Дакле, та Божја љубав, Христова љубав, која је никла из крајеугаоног камена – Христа Бога нашега, она остаје да обасјава и призива све људе и земаљске народе управо на љубав према Богу и љубав према ближњима“, нагласио је он. Рекао је да 20. вијек и почетак 21. вијека, нажалост, змијски отров који је покушао да разори ту Божанску љубав. „Покушао је да прогна Христа Бога из овога свијета, да прогна Бога љубави из овога свијета, да на Његово мјесто устоличи сатанску, демонску, самоубичаку људску силу кроз бољшевизам, кроз титоизам, кроз нацифашизам и све друге изме који су демонске силе богомржње и братомржње. А овај храм, он је свједок Бога љубави и призив на братољубље свима на помирење међу браћом. А ништа више нам не треба данаснего узајамног праштања и помирења“, поручио је Владика Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит Амфилохије је поводом освећења храма благосиљао славски колач. Братсво Магуд одликовао је архијерејском похвалницом за несебично пожртвовање и дјелатну љубав показану у градњи храма Светог Николе у Наљежићима и обнови других храмова на овом подручју. Митрополит Амфилохије је на крају рекао да Црна Гора никадаљ не би могла бити држава да није било митрополита црногорских на Цетињу. „А Михољска превлака је огњиште и Црне Горе и Брда и Боке Которске, и свега нашега рода и народа. То треба да знају сви они који се данас зову Црногорцима – гдје је кренула њихова историја, гдје је утемељена, да без те Митрополије црногорске, приморске, скендеријске, зетске нема и не може бити Црне Горе“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је казао да су се у наше вријеме појавили „неки незнавени“, васпитани на Марксу и на Енгелсу, који стварају некакву безбожну цркву. „Безбожници стварају цркву. То је први пут у историји свијета. Али, ми смо по много чему чувени, па ето и по томе – да стварамо своје безбожне цркве темељећи их на безбожности, на некрсту, на идеологији маркситичко-титоистичкој, на миловској идеологији… Не може то. Ђаволске заједнице су ђаволске, а Црква је Црква Божија“ закључио је Митрополит Амфилохије. Црква Светог Николе је најмлађи храм на подручју Доњег и Горњег Грбља. Пети је храм по реду у Наљежићима и уједно шездесет и пети на подручју цијелог Грбља. Налази се поред кућа братства Магуд, које је одлучило да га посвети Светом Николају Мириликијском Чудотворцу, својој крсној слави. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На празник Усјековања главе Светог Јована Крститеља, 11. септембра, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић а којему су саслуживали протојереји Предраг Шћепановић, Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Звучни запис беседе Непосредно пред свету Тајну Причешћа, свима сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе овај велики празник, надахнутим пастирским словом обратио се протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Отац Далибор је говорио о узвишеном животу Светог Јована Крститеља, који се са правом назива оним који је највећи од жене рођени у историји рода људског, будући да нико тако у историји није држао вјеру и љубав и ревност према Богу, али исто тако је неуморно проповједао покајање: ,,Свети Јован Крститељ је имао беспрекорну ревност и љубав према Богу и људима, прије свега зато што је проповједао покајање, као што га проповједа и данас нама који слушамо живу ријеч из Светог Јеванђеља. А ријечи Светог Јована гласе: ,,Покајте се, јер се приближило Царство Небеско''. И заиста треба да се покајемо, Царство Божије - Царство Небеско не да се приближило, него је овдје међу нама. А питамо се како? Тако што је нама задато да Царство Божије завлада управо у нама, у срцима нашим, у души у уму, те да постанемо сви причасници Царства Небескога.'' ,,На то нас призива Свети Јован Крститељ, призива нас дакле на то да сада, док још на Земљи живимо покајањем испунимо срца и душе наше, да непрестано спознајемо своје гријехове, да се смиравамо, јер, колико год човјек да се труди, увијек и гријеши. Међутим, не постоји гријех који Господ не може опростити ако се човјек истински покаје за гријех. Безброј је таквих дивних примјера у историји рода људског који показују како су многи Божији угодници покајањем задобијали Царство Божије и ако су прије тога као и сви ми људи, живјели грешним животом. Но, ето то нам показује да нема веће силе на Земљи од љубави и покајања које човјек доживи у срцу своме. Зато што покајање и љубав истински преображавају човјека.'' - подјсетио је отац Далибор. Он је у свом даљем обраћању нагласио да није лако покајати се, а посебно да није лако суочити се са чињеницом да смо грешни, првенствено због тога што та спознаја разобличава и разоткрива нашу грешност, наше мане и слабости, но, како отац Далибор наводи, коки човјек то са смирењем прима и са радошћу схвата, онда такву спознају доживљава као оно што она и de facto јесте, акт Божијег старања, милости и љубави који нам показује гдје гријешимо и који нам даје по нашој снази колико можемо да понесемо: ,,Ријечи Светог Јована ,,покајте се'' - као и сами призив и позив на покајање много боли род људски - сваког од нас! Боли кад нас Бог разобличи и открије нашу грешност, међутим, онај који то са смирењем прими у срцу своме, он то прима са радошћу и схвата то као љубав Божију која указује на то што треба исправити у животу, а онај који то доживи као клевету и као увреду, за ту ријеч и опомену може да убије и брата свога и савјест своју. И таквих примјера имамо много, јер то јесте својствено нашој палој природи људској.'' Он је у задњем дијелу свог обраћања појаснио да један од најљепших дарова јесте дар слободе, нагласивши притом да велики дар слободе којом нас је Бог даривао значи уједно да и сваки од нас може сасвим свјесно и слободоно изабрати пут свјетлости, пут покајања или пак пут таме који води у дубину немира који води у пакао: ,,Један од највећих дарова којим нас је Бог даривао уз дар вјере и љубави, јесте дар слободе - слободног избора. А дар слободе значи да свако од нас по срцу своме може изабрати пут покајања који иде ка Царству Небеском, или, пут таме који води у најкрајнију таму и дубину немира и мржње који води у пакао, паклено стање расположења и стања душе. Само та два пута постоје у нашем животу. Зато гледајмо да сви заједнички у љубави кренемо правим путем - путем љубави и покајања, а самим тим то значи да ходимо путем Царства Небеског.'' - пожелио је на крају свог пастирског слова отац Далибор. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици

-Четрдесетодневни парастос протосинђелу Артемију- У петак 19. јула 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион служио је свету Заупокојену Литургију у манастиру Буково поводом четрдесет дана од упокојења архимандрита Артемија. Саслуживало је братство ове свете обитељи. Владика је у беседи подсетио да је отац Артемије био први настојатељ у манастиру Буково, по васпостављању мушког монаштва у њему. Говорећи о учењу светих отаца, објаснио је пут душе упокојеног, све до 40 – ог дана. Попут Адама, који је у рају провео четрдесет дана, тако и Господ наш Исус Христос проводи четрдесет дана у посту и молитви, победивши сву силу ђаволску, не због себе, већ због нас и нашег спасења, који смо створени по лику Божијем. На основу Божанског откровења које је дато светим оцима и учења наше свете Цркве, владика је нагласио да су трећи, девети и четрдести дан најважнији за душу преминулог, и да се тада дају помени тј. парастоси, али да је потребно да се и сваке суботе и недеље ми молимо за наше упокојене. До трећег дана душу води анђео да обилази сва места где је највише волела да обитава, у трећи дан је води пред Престо Господњи на поклоњење. До деветог дана јој показује сва рајска насеља, а потом до четрдесетог дана и сва адска места, где је „плач и шкргут зуба“. Али, без обзира на то страшно виђење, душа не може тада да се покаје, то је могла само док је обитавала на земљи. Након четрдесетог дана њој се одређује привремено боравиште до Другог доласка Господњег и Његовог страшног суда. -Зато, нека би Господ био милостив свима нама, да у овом живљењу на земљи будемо свесни свих божанских истина, да нам дарује исправан, благочестив, богољубив и правдољубив живот овде на земљи, да остваримо праведну заједницу са Богом, да би се испунили благодати Духа Светога и тако угодивши Богу наследили непролазно Царство Небеско – рекао је владика. Извор: Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота

Јеромонах Петар (Драгојловић): Кумбуровићи су заједно преживјели све недаће и радости на земљи и заједно отишли у Рај. Мала Нина је нови анђео чувар Врањинске Светиње. Брат Дарко заслужује да се његовим именом назове улица у Подгорици “Дивна породица Кумбуровић из Бистрица код Голубоваца, пострадала испод свог омиљеног Светосавског и Светониколајевског манастира Врањина, у дивљим таласима усталасане Мораче. Заједно су преживјели све недаће и радости на земљи. Заједно отишли у Рај да се вјечно наслађују гледањем Лица Божијег. Молите се за нас Анђели српске Зете и српске Метохије“-каже отац Петар Драгојловић, говорећи топло и са пуно љубави о блаженог спомена Ранку, Јани, Дарку, члановима своје велике врањинске породице а посебно о малој Нини Врањинском анђелу. Звучни запис разговора “Нина се радовала животу како се мало које дијете радовало. Бог је узео најспремније цвјетове из своје баште тога дана. Страдалници Врањински Нина, Јана, Ратко и Дарко, из Свете Литургије на земљи отишли су причешћени на Свету Литургију на Небу. Земља се растужи ал Небо весели, јер их Божија Рука Рајем награди.“- каже отац Петар. Нини – Анђелу из Бистрица и страдалницима Врањинским Шта промуцат после свега, Мисли људске немоћне су, Сад говори само срце, Кроз нечујну сузу врелу. Твоје око све казује, Онај сјајак вековечни, Дубине су непрегледне, У том оку сакривене. Колко пута загрли ме, Пахуљице и принцезо, Док трчаше по Врањини, Са којом те Бог повезо. Као срна и газела, Као чигра сва весела, Ко Анђео незлобива, Сва живота испуњена. Позавиде демон црни, На тај осмех душе царске, Подигао је он таласе, Код Врањине Светосавске. Дуну ветар искушења, Крила тамна надвише се, Вали реке нагрнуше, Да ти осмех с лица сруше. Река зграби дечје тело, Мајка врисну – моје очи! Отац цикну и за вама, У Морачу и он скочи. Мутна вода узбуркана, Трудна мајка жртвована, Мио отац с њима пође, Смрт ненадна свима дође. Ал ни витез с Куча славних, За свој живот ич не мари, И он скочи у таласе, Пријатеље он да спасе. Фијук ветра мук замени, Кад несташе тела њина, А сву борбу за животе, Покри туга и тишина. И тај Нинин осмех мили, Пресели се на Небеса, Божјим сада шета пољем, И у свету живи бољем. Тајне Божје живот везе, У икону вечну спаја, Радујте се душе чисте, Житељи сте сада Раја! игуман Петар (Драгојловић) Извор: Радио Светигора

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Богојављење, са свештенством Свету архијерејску литургију са великим водоосвећењем у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је све што постоји на небу и на земљи, видљиво и невидљиво – јављање Творца. Звучни запис беседе „А пуноћа тога Божјег јављања и Божјег оприсутњења у људском бићу, у Божјој творевини јесте управо овај свети дан и овај свети догађај, када се Господ јавио и крстио се на Јордану, и показао се, не само као савршени човјек који се крштава од Јована Крститеља, него се показао и открио као савршени Бог. Свједок Његов није човјек, људско знање и људска мудрост, него је Његов свједок Отац Његов небески који је рекао: Ово је Син мој вољени, Њега послушајте“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Владика Амфилохије је додао да вјерни народ Митрополије има риједак благослов да је рука Светог Јована Крститеља, која је крстила Господа у Јордану, ходећи по свијету стигла до Цетињског манастира. „Рука онога Јована који је проповиједао Његов долазак, анђела који је дошао прије Њега да га посвједочи и који је жртвовао себе за Њега и који се прије Његовог распећа разапео, који је проповиједао исто оно што ће и Он да проповиједа: Покајте се, јер се приближило Царство небеско. То је оно на шта је човјек призван, и проповијеђу Светог Јована и доласком самога Сина Божјега међу нас, који се уселио у нас пун благодати и истине“, објаснио је он. Додао је да је најљепши поздрав којим се људи могу поздрављати данашњи поздрав: Бог се јави. „И у рођењу своме и у јављању своме на Јордану и у васкрсењу своме, Он нам открива Бога, кога нико никада није видио нити може видјети, открива своју вјечну неизрециву истину – Он се открива у тајни Христа Богочовјека. И тиме се испуњује сва људска чежња за знањем, за мудрошћу, за истином. Човјек је биће које је створено да чезне за истином, за свјетлошћу, не само овом тјелесном, него за вјечном свјетлошћу. Та свјетлост вјечна и та вјечна истина – она се јавила и открила на Јордану“, казао је Митрополит Амфилохије. Након светог причешћа, Митрополит Амфилохије је са свештенством обавио велико освећење богојављенске водице, која је раздијељена вјерном народу на благослов. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Београдски надбискуп монс. Станислав Хочевар је 21. децембра у ординаријату Надбискупије одржао конференцију за новинаре поводом божићних благдана. Прочитао је божићну посланицу и свима пожелео срећан и благословљен Божић! Посланицу надбискупа Хочевара објављујемо у целости: И на земљи – мир људима! Ноћ је то, браћо и сестре, ноћ у којој се рађа највеће светло и свемиром се разлеже најлепша мелодија. То је „света и блажена ноћ“ – како певају најзвучнији гласови Неба и Земље – која нам је поклонила „Светлост од Светлости“ и „Бога истинитог од Бога истинитог“. Kо од нас људи може замислити богатији садржај или представити узвишенију поруку? Удишући блаженост тог догађаја, радосно вас поздрављам, браћо и сестре Београдске надбискупије, браћо и сестре наше драге земље; поздрављам све вас, драги пријатељи, који припадате заједници људи „добре воље“. Тај поздрав мира је на завршетку ове, 2018. године – коју смо прогласили и живели као „Годину заједништва“ – посебно снажан и актуелан. Не само зато што смо се током ње посебним молитвама и горућим вапајима уздизали к Свевишњем, не само зато што смо појединачно и заједно много размишљали о миру и размењивали своја искуства, него и зато што смо радосно изражавали добродошлицу нашим посебним гостима, много радили, али још пажљивије сагледавали будућност! Ова божићна честитка и порука мира тако добија драматичну улогу управо због стања данашњег света, због толиких изазова који нас тако снажно животно дотичу…! Не може нам, наиме, пре свега, побећи из размишљања следеће болно питање: има ли смисла славити Божић и радосно певати „Слава Богу на висини и на Земљи мир људима добре воље“, ако се око нас толико тога руга миру и толико има оних који распаљују ватру неразумевања? Има ли смисла, питамо се даље, очекивати мир од Њега, који је проглашен „Kнезом мира“, а прави мир – барем се тако чини – све удаљенији је од нас?! Хоћемо ли и ове године свом снагом славити дан Христовог рођења чак и ако је међу нама све мање рађања, а толико младих живота сели се одавде, где се некад толико снажно борило за живот, бранио животни простор, чувала слобода?! Браћо и сестре! Свакако бисмо могли да поставимо још питања и још јаче заоштримо ионако већ акутне проблеме… Хтео бих, заправо, на измаку ове тако значајне године, себи и вама поставити више животних питања. Упитајмо се искрено: да ли би без Божића и његових неописивих тајни у овом нашем свету било веселије и радосније? Рецимо: јесмо ли ми, као појединци и као заједница, досадаистински довољно стварно и свеобухватно славили неописиву Тајну оваплоћења Божјега Сина? Има ли у овим данима божићног славља Бого-Човек Исус Христос средишње место, или оно ипак припада нашим улицама, трговима и парковима, нашим кућама и трпезама, нашим путовањима и проводима? Изговарамо толико речи које, нажалост, не постају телом; речи које се не утеловљују у дела, које не преображавају ово наше друштво! Служимо се речима које ноћ не мењају у светлост и толику „буку“ овога света не претварају у благогласну хармонију! Средиште божићних дана, наиме, нисмо ми људи, нити наше жеље и толика наша очекивања, него Бого-Човек – Исус Христос, који једини може – да се послужимо предивним сликама великих пророка – нас не-људе преобразити у људе, нас који смо „не-народ“ – кажу даље пророци – може изградити у народ, нас који смо – наставља пророк – „не-љубљени“ преобразити у љубљене и нас који смо „не-венчани“ у венчане, то јест читаво човечанство преобразити у Заручницу, „Заручницу Небеском Заручнику“, који као Најлепши ииспуњен радошћу долази међу нас?! Ако Христос нема прво и право место, онда нико од нас не зна где је и које је његово место. Ако Прворођени свега створеног није на почетку свега и на почетку свакога од нас, онда нико од нас не зна какав би требало да буде и који му је животни позив. Ако Оваплоћена Божја Реч није Свевишњи Господ нашем животу, онда нико од нас не зна којој заједници припада и која му је улога у тој заједници. Божић, свакако, није у бљештавилуспољашњег сјаја и светла, него у неизрецивом светлу дубоких спознаја и небеских открића. Божић није на првом месту дан даривања дарова, већ догађај даривања у љубави нас самих људима. Само тако, наиме, можемо постати једно! Божић није, пре свега, у томе да се сусрећемо око богате трпезе него у нашем новом и искреном заједништву с онима које смо досад заборављали, гурали на руб живота, сматрали неподобним, неспособним или чак сувишним. Рађају се и друга питања: смемо ли ми, верници, који с толиким заносом певамо божићне песме, тако често искључивати оне који припадају другом народу, другој вероисповести, другој традицији? Зашто ми, који себе називамо хришћанима, и даље носимо у себи толико гордости и самодовољности да не тражимо опроштај једни од других, да своје успомене и сећања не просветљујемо целовитом истином? Смемо ли ми, који се клањамо Новорођеном – а Он се понизио до свих најдубљих понора људских слабости и, ено Га, лежи у јаслама – и даље с презиром гледати на наше комшије, с њима живети уз непоштена размишљања, селективне истине и селективну љубав? Верујемо ли ми, који се поносимо хришћанским именом, истински Небу које људе зове својим миљеницима? Поступамо ли тако са свим људима? Верујемо ли ми – који у светом богослужју тако помно пратимо поруку анђела да је Новорођени „радост за све људе“ – да је та чињеница стварна и могућа, и да је упућена и нама, становницима овога дела Европе? Мислимо ли ми, браћо и сестре, да је могуће стварати будућност на само досада схваћеној традицији Божића? Смијемо ли се називати хришћанима ако нисмо дословно „жедни“ и „гладни“ јединства хришћана? Није ли се Он, Бог мира, за тај дар тако усрдно молио на Последњој вечери, за тај циљ на крсту умро и у славиваскрснуо? Васкрсли Господ све поздравља апсолутном новошћу: „Мир вама!“ Баш онако како су у ноћи Његовог рођења свечано навестили анђели! Зато, браћо и сестре, нико од нас, ни као појединац, ни као члан заједнице, не може постати мироносцем и миротворцем ако не умре прво својим досадашњим селективним представама, и ако не васкрсне у потпуно, интегрално поимање вере. Божић није „клин“ којим на зид повести прибијамо само досадашњу праксу, него је дан слављења рођења по којем се у нама рађају нове спознаје, нови увиди, нови односи, целовитије учење, нова дела, нови нацрти живота и рада! Браћо и сестре, све што рекосмо ни у чему не затамњује нашу животну стварност и историјску истину. Божић о којем ми размишљамо велики је органски процес који увек изнова надилази досадашње спознаје и границе досадашњих поступака. Диже нас у оне висине у којима гледамо целину, откривамо нове могућности и путеве, дишемо чистији ваздух односа и добијамо снагу за напредак. Највиши степен интегралног живота јесте управо онај мир који је Христ Господ живео и по апостолима нама предао! Зато Га и зовемо „Сунцем Правде“, „Сјајном звездом јутарњом“, „Онај који долази“… Онај који једини заиста долази у све дубине нашега личног и друштвеног бића, нека вас испуни сваким благословом, срећом и миром! У том духу вам желим срећан и благословљен Божић! Браћи и сестрама источне традиције кличем: Мир Божји,Христос се роди! Ваистину се роди! Да, браћо љубљена и сестре предраге, нека 2019. година буде година рађања мира, година мирних односа, година у којој ће владати мир у читавом свету, у читавом свемиру! Kо у то верује и ко се за то моли, њему ће се тај небески дар и дати. У том духу вас, браћо и сестре, благосиљам уиме Оца, и Сина и Духа Светога, желећи вам: Мир људима на земљи – миљеницима Божјим! У Београду, 21.12.2018 + Станислав Хочевар, београдски надбискуп и метрополит Извор: Београдска надбискупија

Зачетак помисли о одласку, бљесак шансе и коначно реализација пута у Свету земљу је посебна благодат коју као такву је тешко дочарати, приближити било коме, јер је свакоме понаособ она другачијa, посебна, непоновљива у јачини, трајању, доживљају… Описивати светињу по светињу сувишан је труд духа јер се ионако све спољно налази описано кроз око камере, фотоапарата, туристичких флајера, разних сајтова и приручника. Оно што као препоруку ходочасници могу да нађу јесте да су у одређеном добу године температуре високе, ваздух екстремно сув, а пустиња посебна врста тежине јер нема довољно широких путева, хлада или уопште осјенчених мјеста за предах. Долазећи из наших предјеле гдје су мора, шуме, ријеке, ливаде, изворска вода нешто са чим смо се сродили, без чега и сама тешко да бих могла да замислим живот, оно нешто подразумијевано што доноси свјежину тијелу, а често помислим расхлађује и дух и даје му крепост и полет. Са мајчиним млијеком смо упили слике зелених пејзажа и безбројних природних љепота, па бих често помислила како је живјети у пустињи без свега поменутог, шта то људе привлачи тој једноличности гдје не видиш ништа осим пустињу и небо. Како то да не оду негдје гдје је љепше, богатије, него вјекују по камену и пијеску, жари их сунце и суши вјетар, трпе несносне врелине и хладноће, а воде и травке ни за лијек. И тако, радујући се ходочашћу и не покушавајући да замислим како би то могло да изгледа, помисао на пустињу је нешто што ме није ни привлачило нити посебно занимало, једина ми је асоцијација била светиње које су тамо, а о пустињи као одсуству свега онога што ми толико значи нијесам ни мислила, као нешто што се мора и просто преживи да би се дошло до мјеста молитве и подвига отаца, пустињака и подвижника. И тако, увече нам вође пута саопштише да се сјутрадан иде у Јудејску пустињу и обилазе тамошње светиње. Температуре ваздуха преко 45 степени целзијуса, дио трасе се иде аутобусима, а дио , због ширине путева, се иде комбијима. Поглед кроз прозор за нас „горштаке“ шокантан. Сами крш, пећине, сунце, зрачење… и овце. Како?! Откуд оне овдје у овоме, ничему?! Шта оне могу да једу овдје, камен, шта да пију, јадне животиње, какво мучење… У том чуђењу и жаљењу испред нас се појави манастир Светог Саве Освећеног и Милутинова кула, за женски дио ходочасничке групе. Калуђери изнијеше мошти за целивање и воду за послужење које у цијелој пустињи има само ту и нигдје више. Покушавамо ухватити сјенку од манастирских зидина или ријетких маслина да се мало ублажи несносно жарење сунца, али безуспјешно. Одлазак на Милутинов пирг и поглед на најстарију и најчувенију светињу јудејске пустиње, мјесто блахоуханија моштију истинских подвижника, а за нас посебан благослов кроз нашег Светог Саву којег Сава Освећени најави да ће доћи, да му се дарује жезал и двије иконе које се чувају на Гори атонској, знајући и да ће му у моменту љуте невоље наш Свети Сава прискочити и обновити га населивши га српским монасима. Кроз сјећање пролетјеше ми дијелови Животописа који описују епизоде са путовања Светог Саве, детаљи даривања и откупљивања светиња, срдачан пријем и благослов који је наш Свети Сава свугдје носио и који ето и нас послије толико времена дочекује на овом мјесту. Покрену се нешто из неких посебних нивоа душе, нешто као осјећај, а није баш ни то, али учини неки посебан покрет душе као да видјех пустињу некако другачију. Некако мирну, моћну, молитвену, као мјесто посебне благодати која истовремено смирује и радује, тјеши, снажи, окрепљује и обасјава. И оно сунце које је дотад пржило и нервирало као да је почело да прија, да лијечи. Хоризонт изнад Кедронског потока окружен масивима јудејских планина је имао љепоту најљепшег морског плаветнила. Све што би се рекло дјелује као муцање и јефтино романисање слике која се не може описати и доживљаја који се не може дочарати. Памтим осјећај опчињености призором и неописивог магнетизма који ме је приковао за све то, то нешто – све, а за које сам до скоро мислила да је ништа. Жељела сам само да не журе, нека нас, добро нам је овдје бити. Хвала ти, дивни наш оче Саво, хвала ти Св. Саво Освећени, Св. Јоване Дамаскине, Св. Теодоре и Теофане, хвала! У повратку дознасмо да се овце хране сочним влатима траве које се налазе испод камена које оне њушкицама преврну, а које се ноћу напуне влагом од кондезација због осцилирања дневних и ноћних температура, па су јако хранљиве и због тога дају посебно млијеко и вуну. Слава Теби, Господе, све си Премудрошћу створио. И дуго након повратка из пустиње будим се и заспивам са том неодољивом и неописивом свјетлошћу Јудејске пустиње које је мене, дијете црних брда,зеленила, мора и ријека вјечно за себе везало својим спокојем, љепотом и благодаћу, ишћекујући поновни сусрет са новоткривеном љепотом тог дијела „Божјег шара“. Мр хаџи Смиља Влаовић, професор српског језика и књижевности, новинар, публициста Извор: Српска Православна Црква