Претражи Живе Речи Утехе

Један од највећих руских подвижника, прозорљиваца и чудотвораца. Рођен 1759. а преставио се 1833. године. Одликовао се великом смерношћу. Када га је сав свет славио, он је себе називао "убоги Серафим". Родио се у Курску, у Русији, 19. Јула 1759. године, од имућних родитеља. На крштењу је добио име Прохор. Кад је навршио 17 година, мајка га је послала да се посвети монашком животу. На растанку му је наводно поклонила мали крст, од кога се он никада није одвајао. Најпре је отишао у кијевско-печерску лавру, а потом га је старац Доситеј упутио да се спашава у саровској пустињи. Не задовољавајући се тишином и безмолвијем саровске обитељи, угледајући се на неке манастирске старце, са благословом свог старца, у слободним часовима повлачио се у густу шуму ради молитвеног усамљеничког тиховања. Средом и петком није ништа јео, а у друге дане само једном дневно. Прохор се 18. Августа 1786. године, удостојио подстрига у монашки образ, при чему доби име Серафим. Серафим удвостручи своје трудове и живљаше још усамљеничкије, ронећи у унутарње богомислено созерцање. Увек у једној истој одећи, зими је скупљао грање, лети чувао пчеле и радио у својој малој градини. Уз велике телесне трудове, даноноћно је појао тропаре и црквене песме, и предавао се узвишеним радовима ума и срца. Пуно је читао, нарочито Свето Писмо. Издржавао је велика ђавоља искушења и замке. Да би се још усрдније борио против истих, узео је на себе велики подвиг. Хиљаду дана и ноћи на гранитом камену произносио је из дубине душе царникову молитву: Боже, милостив буди мени грешноме! Добивши од Бога благодатне дарове: прозорљивости, чудеса и исцељења, а по вољи Свевишњега поче ступати у разговор са посетиоцима, а пре свега са монасима. Његове речи, пренете неком особеном љубављу и препуне неке тихе, животне власти, загреваху срца, чак и она окорела и хладна. С великом љубављу лечио је све душевне и телесне болести. Толико је био познат и вољен да је дневно долазило скоро по две хиљаде људи на лечење или савете, или само за благослов. Одликовао се великом смерношћу. Када га је сав свет славио, он је себе називао „убоги Серафим“. Старац Серафим је 2. Јануара 1833. године завршио свој живот на земљи, у својој обичној белој подраси, клечећи на коленима на свагдашњем месту својих милитвених подвига, пред иконом Божје Матере " Умилење". О врату му је висио мали крст са распећем. Руке су му биле прекрштене на грудима. Српска православна Црква га празнује као преподобног Серафима Саровског 2. јануара по старом, а 15. јануара по новом календару. Тропар (глас 4): Од младости Христа си заволео, блажени, и Њему Једином хтео си да служиш пламено, непрестаном молитвом и трудом у пустињи се подвижавајући. Умиљеним срцем стекао си Христову љубав и љубљени изабраник Божије матере си се показао. Зато ти кличемо: Спаси нас твојим молитвама, Серафиме, преподобни оче наш. http://www.manastirrukumija.net/index.php/praznici/25-praznici/190-prepodobni-serafim-sarovski

Срећан празник Рођења Христовог! Христос се роди! Заиста се роди! Καλὰ ΧριϚούγεννα! Χριστός γεννιέται! Αληθώς γεννιέται! Merry Christmas! Christ is born! Тruly He’s born! Мир Божији, Христос се роди! Срећан вам и Богом благословен празник рођења Богомладенца, Господа Исуса Христа. Дуго очекиваног Спаситеља, обећаног нашим праоцима. Нека нас Господ благослови и испуни наша срца пуна радости и Љубави, да би смо свагда славили Њега, јединог Човекољубца. https://hramsvetogcarakonstantinaijelene.rs/mir-boziji-hristos-se-rodi/

Сигурно сте као деца чули фразу "..ако будеш добар дечко, донећу ти поклон...". Али постоји отац који каже „било да си добро дете или не, ја те волим и даћу ти огроман дар...“ и овај дар се зове Христос. Јер, Бог нас воли безусловно. Он нас воли у светлости и тами, у погрешном и исправном, у нашем греху и врлини. Бог нуди своју милост свима, чак и људима који не верују да Он постоји. Без обзира да ли Га следите или не, Бог вам даје своју милост у сваком тренутку вашег живота. Верујте ми да не бисте чак ни удахнули свој следећи дах да то није била воља Божија. Ово је веома различито од онога што нас свет учи. Свет учи да у животу добијате оно што заслужујете. Они то зову карма. То је веровање да постоји узрок и последица за све што радите. Добре ствари вам се дешавају због добрих ствари које сте урадили у прошлости, а лоше ствари вам се дешавају због лоших ствари које сте урадили у прошлости. Али Бог не делује са кармом, већ са љубављу, милошћу и милосрђем. Да сте добили оно што сте заслужили, онда не бисте ни били овде на Земљи. Да сте добили оно што сте заслужили, онда не бисте имали ништа. Ослободите се кривице и страха и уживајте у овом дару званом Христос. Осећајте да то заслужујете јер Бог жели да уживате са Њим, са свим оним што вам је дао и што вам још може дати. Како рече свети Порфирије, Христос је пријатељ, отац и брат, он не држи пакао у руци малтретирајући нас. Он жели да будемо слободни и срећни да Га волимо. Али да бисте били срећни, морате напустити кривицу и страх, токсични осећај безвредности и окренути се ка радости. Престаните да се осећате кривим за све и свакога. Престаните да мислите да заслужујете само бол и патњу зато што их привлачите. Ти си Божје дете и заслужујеш све Његове дарове, богатство и изобиље Божије. Његове благодати и радости су и твоје, оне су за све. Ти већ живиш у чуду, само се укључи и веруј. Промени уверења, перцепције и начин размишљања. Увећај своју веру и изгради нове светле навике. Христос је дар празника и намењен је свима. Остаје нам да га прихватимо и кажемо - „Да, ја сам тама, али жудим да постанем јасле...дођи и роди се у мени. Осветли моју таму и загреј мраз мог бића.” отац Ливиос facebook.com/p.libyos

Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Однос са Христом јесте љубав, ерос, одушевљење, чежња за Божанством. Христос је све и сва. Он је љубав наша. Љубав Христова, односно љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост. Радост је сам Христос. То је радост која те чини другим човеком. То је духовна "лудост", али у Христу. Ово духовно вино опија те као право, непатворено вино. Ево шта о томе кажесвети цар и пророк Давид: "Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише. Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих" (Пс.22,5 ). Духовно вино је чисто, непомешано са водом, непатворено, веома јако, тако да кад га пијеш, опијаш се њиме. То божанствено "пијанство" јесте реч Божја која се даје чистима срцем (Мат.5,8) Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели "да радост наша буде потпуна" (1.Јов.1,4) То је наша религија, тим путем треба да идемо. Христос је рај, децо моја. Шта је то рај? То је Христос. Овде почиње рај. То је потпуно иста ствар: они који овде на земљи живе Христом, доживљавају рај. То је тако како вам кажем. То је исправно, истинито, верујте ми! Наш је задатак да се потрудимо, да нађемо начина да уђемо у светлост Христову. Није важно вршити формалне дужности. Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и заволи Христа, да постане света. Да се препусти божанској љубави. Тако ће и Он заволети нас. Тада ћемо имати у себи радост коју нам нико и ништа не може одузети. Више од свега, Христос жели да нас испуњава радошћу, јер Он јесте Извор радости. Ова радост јесте дар Христов. У њој ћемо познати Христа. Не можемо Га познати, међутим, ако Он не позна нас. Ево шта о томе каже свети цар Давид: "Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава чувар" (Пс.126,1) Све ово наша душа жели да стекне. Ако се на одговарајући начин припремимо, благодат Божја ће нам то дати. Није то тешко. Ако задобијемо благодат, све постаје лако, радосно; све постаје благослов Божји. Божанска благодат стално куца на врата наше душе и чека да отворимо, да уђе у наше ожеднело срце и да га сасвим испуни. Пуноћа је Христос, а са Њим Пресвета Богородица. Пуноћа је Света Тројица. Како је то све лепо! Кад волиш, можеш да живиш на бучном централном тргу у Атини, на тргу Омонија, а да и не знаш да се налазиш на Омонији; нити примећујеш аутомобиле, ни пролазнике, нити ишта друго. Сам си са личношћу коју волиш. Живиш њоме, радујеш се њој, она те надахњује. Зар све ово што вам говорим не одговара истини? Замислите, међутим, да та личност коју волите јесте Христос. Христос у уму твоме, Христос у срцу твоме, Христос у васцелом бићу твоме, Христос свуда. Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави - то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе. Један треба да буде наш циљ - љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо и Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе. Једно хоћу, једно желим, једно иштем, Христе мој - да сам са Тобом Љубимо Христа! Нека нам је Он једина нада и старање! Љубимо Христа само Њега ради! Никада нас ради. Нека нас постави тамо где Он хоће. Нека нам да оно што Он хоће да нам да. Немојмо да Га љубимо ради дарова Његових. Себично је рећи: Христос ће ме настанити у један леп стан Царства Небеског, који је за мене начинио. Христос га је припремио. То пише у Јеванђељу: "У кући Оца мојега станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим место. И ако отидем и припремим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да где сам ја, будете и ви" (Јов.14,2-3). правилно је када кажемо: Христе мој, нека буде оно што хоће љубав Твоја; мени је довољно да живим у љубави Твојој. Ја убоги - шта да вам кажем? - Веома сам слаб човек. Није ми пошло за руком да до те мере заволим Христа да душа моја чезне за Њим. Осећам да сам на томе путу далеко, далеко заостао. Ја тако осећам. Нисам стигао онамо куда желим, не живим овом љубављу. Али не губим храброст. Имам поверења у љубав Божју. Кажем Господу Христу: "Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда хоће љубав Твоја. То желим, то хоћу. У своме животу свагда сам Тебе обожавао и Теби служио." Када сам једном био тешко болестан, тако да је постојала могућност и да одем Богу на истину, нисам хтео да размишљам о својим гресима. Хтео сам да размишљам о љубави Господа свог Исуса Христа и о вечном животу. Нисам хтео да се плашим. Желео сам да одем ка Господу, те сам размишљао о Његовој доброти и љубави. Па и сада, када се ближи крај мога живота, нисам неспокојан, нема у мени никакве агоније, него размишљам овако: када се о Другом доласку Господњем појавим пред Њим и када ми Христос каже: "Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха?" (Мат.22,12), сагнућу главу и одговорићу Му: "Нека буде оно што Ти хоћеш, Господе мој! Нека буде оно што хоће љубав Твоја! Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда одреди љубав Твоја! Достојан сам пакла. И у пакао да ме бациш, довољно је да сам с Тобом. Једно хоћу, једно желим, једно иштем - да будем с Тобом. Где год и како год Ти хоћеш..." Улажем напор да се предам љубави Божјој и служењу Њему. Свестан сам своје грешности, али живим у нади. Рђаво је када губиш наду. Јер, онај ко је безнадежан, осећа горчину, губи вољу и снагу. За то време, онај ко се нада, иде напред. Баш зато што осећа да је сиромашан, труди се да се обогати. Погледајмо шта ради сиромашан човек: ако је паметан, труди се да нађе начина да се обогати. Иако се осећам тако немоћним и знам да нисам постигао оно за чим чезнем, ја ипак не губим наду. Тешим се, као што рекох, тиме што не престајем да се стално трудим. Па ипак, не чиним оно што желим. Молите се и за мене! Ствар је у томе да не могу на апсолутан начин да заволим Христа без благодати Његове. Христос не оставља простора да се испољи љубав Његова ако моја душа нема нешто што ће Га привући. Можда то нешто и јесте оно што мени недостаје. Стога се молим Богу на овај начин: "Веома сам слаб, Христе мој. Само Ти можеш постићи, благодаћу Твојом, да и мене удостојиш да - попут апостола Павла, који се радовао Теби - кажем: А живим - не више ја, него живи у мени Христос (Гал.2,20) Овим темама сам заокупљен. Трудим се да изнађем начина како да заволим Христа. Ова љубав је незасита. Што више љубиш Христа, то више мислиш да Га не љубиш, па још више чезнеш да Га заволиш. Иако то ни сам не схваташ, ипак идеш све више у висину, у висину! http://verujem.org/savremeni_podviznici/starac_porfirije_kavsokalivit.htm

Циклус ХРИШЋАНСТВО И ФИЛМ Трибина ИСУС ХРИСТОС НА ФИЛМУ – 23. новембар у 19 часова, Завод за проучавање културног развитка Учесници: Владан Таталовић Владимир Коларић ИСУС ХРИСТОС НА ФИЛМУ је шеста трибина циклуса ХРИШЋАНСТВО И ФИЛМ, у организацији Завода за проучавање културног развитка и Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ у Београду. Представљање лика Исуса Христа увек је било велики изазов за уметнике, с обзиром на могућност и начине уметничког посредовања његове богочовечанске личности. Имајући у виду фотографску природу филмске слике, тај проблем је посебно изазован за филмске ствараоце, па и филмски медиј као такав. Без обзира на то, Исус Христос се појављује већ у неким од првих снимљених филмова, а на трибини ће бити посебно анализирани неки од најизразитијих примера директне, индиректне и параболичне визуализације Исусовог лика на филму. Владан Таталовић је професор Новог Завета на Православном богословском факултету Универзитета у Београду и ђакон у храму Светог Василија Острошког на Новом Београду. Објавио је више десетина студија из области новозаветне науке и посебно се интересује за визуелну рецепцију ранохришћанских текстова. др Владан Таталовић Владимир Коларић је теоретичар културе и уметности, организатор истраживања у Заводу за проучавање културног развитка и доцент на Високој школи за комуникације у Београду. Аутор је књига „Хришћанство и филм“ и „Хришћанство и уметност“. др Владимир Коларић https://patmos.rs/2022/11/21/najava-tribina-isus-hristos-na-filmu/

Заиста, у нашем земаљском људском животу патња се не може избећи. Сви ми, у једном или другом тренутку свог постојања, доживљавамо болест, тугу, губитак вољених, а можда и неправедни прогон или издају вољених. И на крају, све нас чека смрт. Схватити ово је страшно. Људском уму је тешко ово прихватити. И понекад бол изгледа неподношљиво. Али чак и у овој тами постоји прилика да сви видимо светлост. Патња је дошла на свет са падом у грех прародитеља, и много хиљада година људи су патили без наде у избављење. Али са доласком Христа у свет све се променило. Десило се оно о чему су говорили древни пророци: „Он болести наше носи и немоћи наше узе на се“ (Ис 53,4). Размислите: Христос није само умро за нас. Он је већ претрпео све наше патње – прошле, садашње и будуће. И само Он у потпуности зна и разуме наше бриге – чак и више од нас самих. Зато, ма колико нам било тешко, морамо да се сетимо да Господ све то зна, сам Господ је све то искусио и само Он нас може да избави од страдања и од силе смрти. И само у Њега можемо да се надамо, а и за помоћ треба да се обратимо само Њему. У овоме нам је дато чврсто обећање: „И Бог ће отрти сваку сузу од очију њихових, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике, ни болести неће бити више; јер прво прође“ (Откр 21,4). И у ове свештене дане, сећајући се крсног пута Христовог, још једном треба да размислимо – са ким смо: са Господом, који страда, или са његовим гонитељима и мучитељима? А ако се ослободимо својих грехова и страсти, тренутних сујетних помисли, то ће значити да наше патње више нису бесмислене, оне нас само чисте и воде ка вишем – васкрсењу са Господом нашим. митр.Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-hristos-nije-samo-umro-za-nas-je-pretrpeo-sva-nasha-stradanja

Нема срца у које не може ући Христос, ма колико нам се чинило закључаним” – отац Спиридон Бејли Речима и сведочењем отаца Цркве, отац Спиридон објашњава како је Христос способан да пружи опипљиве разлоге за веру, посебно на почетку нечијег хода са Њим, јер Он разуме нашу потребу за доказима када сумњамо. Христос то толико разуме да је у стању да кроз свакодневно искуство уђе и дотакне срца и душе које нам се чине закључанима; доказујући да нада никада није изгубљена ни за кога од нас. Отац Спиридон је православни свештеник који служи у Руској православној заграничној цркви у Енглеској. Под својим именом у свету, Дарен Бејли, раније је објавио низ књига поезије и романа. Као рукоположени свештеник, отац Спиридон се фокусирао на духовне теме: Путовање на Свету Гору, његова прва од ових књига, описује његово путовање на Свету Гору где је срео монахе и пустињаке и био му је дозвољен приступ начину живота с којим се мало ко од нас сусрео. Наставак овога, Повратак на Свету Гору, описује његово путовање на Атос, овог пута са сином. Православље и Сатанино краљевство привукло је највећу пажњу због свог истраживања начина на које Сатана ради на изградњи једне светске владе кроз институције које видимо у данашњем свету. Објашњава колико се трендова у модерној култури, укључујући Холивуд, екуменизам и трговину оружјем, експлоатише да нас поробе. Отац Спиридон је говорио о сексуалној девијантности у Холивуду много пре него што је случај Харвија Вајнштајна доспео у медије. Древни пут је серија размишљања о различитим аспектима живота користећи Оце Цркве као полазну тачку у којој отац Спиридон идентификује колико је савремени човек далеко удаљио од аутентичног хришћанског погледа на универзум. У књизи Газећи по смрти стражује и различите теме које се односе на смрт и васкрсење. То је књига која даје дубоку наду која читаоца доводи до живог осећаја пуне реалности Божје намере за нас. Ватра на уснама је његов повратак роману. Млади пар има случајан сусрет са православним монахом који прераста у доживотно пријатељство. Књига истражује стварност светитеља у савременом свету и ослањајући се на низ стварних догађаја води читаоца у мистерију древне духовности. Поднаслов “Сусрети са светитељем ” показује да је хришћанска светост данас једнако стварна као што је била у пустињама Египта пре шеснаест стотина година. Подвиг је алегоријска прича пуна духовних тема. Ова књига је неприкладна за млађе читаоце. Његов најновији роман, Иза вела, описује човеков силазак у ужасе окултизма и утицај на његов ум и душу. https://mitropolija.com/2022/07/27/nema-srca-u-koje-ne-moze-uci-hristos/

Његова светост Патријарх српски г. Порфирије благоизволео је да на братски позив Његовог преосвештенства Епископа ваљевског г. Исихија јуче, 29. јуна, посети Епархију ваљевску, поводом троструког јубилеја Светог Владике Николаја охридског и жичког – 140 година од рођења, 65 година од блаженог уснућа и 30 година од преноса моштију из Либертвила у Лелић. Предвођени својим духовним оцем Преосвећеним Епископом ваљевским г. Исихијем, свештенство и верни народ Епархије ваљевске, у обиљу молитвене радости, дочекали су синоћ, 29. јуна, Његову светост Патријарха српског г. Порфирија у саборном ваљевском храму на ушћу Градца у Колубару. У част доласка српског првојерарха, служена је доксологија, којом је началствовао старешина манастира Лелић игуман Георгије, уз саслуживање више свештенослужитеља и појање Хора „Емануил“ под управом Вање Урошевић. У пратњи Патријарха Порфирија било је више архијереја СПЦ, а међу почаствованима да га дочекају градоначелник Ваљева Лазар Гојковић, представници Војске Србије, јавних установа и предузећа. Пре два дана навршила се година откако је десницом Његове светости Патријарха српског г. Порфирија у трон Епархије ваљевске уведен дугогодишњи му сабрат из ковиљске обитељи Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије. Дан у коме српски првојерарх долази и доноси благослов у ове крајеве важан је и велики јер су, навео је у добродошлици Владика Исихије, у личности Патријарха Порфирија сабрани даровио лучезарних српских светитеља: Светог Саве, Светог кнеза Лазара и Светог Владике Николаја, чијих смо јубилеја удостојени да прославимо. Благослов и радост, али долазак Патријарха Порфирија је и испит и задатак да останемо на путу служења Богу и ближњем као духовни потомци ових трију великана. – Ваша светости, Ви долазите у град Ваљево и у нашу епархију, која има благослов да је Свети Николај њен сјајни изданак. Иако га је живот и служба Богу и роду водила далеко одавде, он је остао дубоко укорењен у родном и љубљеном му Лелићу, у који га је божанска промисао коначно, ако и посмртно, вратила, обдаривши нас нетљеним његовим светим моштима. Свети Николај је заиста тај епископ који, како говори Свети Василије Велики, „собом даје част месту, јер особина великога је не само да се задовољава великим, него и да својом моћи мале ствари чини великим.“ Овде све одише његовим светим именом. Јеванђељско семе које је обилно сејао дало је рода и у селима и у варошима, у пољима и у горама. Његова чада живе свуда: у подручјима Осечине и Уба, Мионице и Обреновца, и овде, у престоном Ваљеву. Сви са страхопоштовањем и љубављу носимо његово име у своме бићу – навео је Владика Исихије у добродошлици Патријарху Порфирију. Несумњиво многи памте лепе, али истовремено и обавезујуће речи Патријарха Порфирија изговорене приликом устоличења Епископа Исихија, а оне гласе:“Бити Ваљевац је дато и задато.“ У маниру дубоког поштовања према завичајцима Владике Николаја и Оца Јустина, 46. наследник светосавског трона говорио је и овога пута. Заблагодаривши на речима добродошлице пуним љубави некадашњем сабрату, а данас духовном старатељу овог благословеног краја Владики Исихију, Патријарх Порфирије је казао да кад год долази у ове крајеве има утисак не само да долази међу једноверну браћу, већ да долази у свој родни крај. То осећање, уверен је, деле и бројна браћа му архијереји. Рођењем добијамо телесно постојање, али у Светој тајни крштења добијамо печат дара Духа Светога. То нам је задато да непрестано актуализујемо у животу – да се у Христу и за вечни живот непрестано рађамо. – Ако постоји место где смо се непрестано рађали за Христа, за Цркву Његову, за нашу православну веру, то је Лелић, то су Ћелије. Када се наша генерација пробудила за Христа и православну веру, када смо разумели да ништа без Христа нема смисла, а много тога што је истински вредно у Њему добија свој печат и смисао, онда смо то продубљивали, обогаћивали, утврђивали и постајали читавим бићем тога свесни управо у ваљевским светињама- манастирима Лелић и Ћелије. Благодарећи чињеници да из та два места ниче не само корен светосавски, него расте и стабло које даје духовне плодове истинским носиоцима Духа Светога. У тим светињама расту истински охристовљени људи, христолики, христоносни… То је Свети Владика Николај, од чијег рођења славимо 140 година. Славимо и његово рођење у Христу- 65 година од престављења и 30 година од његовог повратка из далеког света у родно место – рекао је Патријарх Порфирије. Присећајући се својих студентских дана проведених у Лелићу, он је истакао да је Лелић „место овенчано молитвом“, по промислу довршено и заокружено Светим Владиком Николајем. – С друге стране, манастир Ћелије је такође је место сабирања молитава, суза покајања и преображавања нашег верног народа. Он је добио свој печат у Духу Светоме и заокружио се Преподобним Авом Јустином. У њима двојици је још једном у пуноћи засијао лик Светог Саве и оно за шта смо се ми као народ Светог Саве определили. Такође, показало се истинско богословље, које надилази оно академско, а то је богословље испуњено вером и прожето духовним искуством, којег нема без подвига и труда да живимо Јеванђељем – истакао је Патријарх Порфирије. У завршници излагања, он је закључио да се због Владике Николаја и оца Јустина као Светосаваца, и ми осећамо Светосавцима и срођени са овдашњим баштиницима њиховог духовног блага, те позвао да узносимо молитве једни за друге. У пратњи Патријарха Порфирија били су Преосвећена господа Епископи: врањски Пахомије, шумадисјки Јован, зворничко- тузлански и администратор Шабачке епархије Фотије, горњокарловачки Герасим, духовно чедо ваљевског краја аустралијско-новозеландски Силуан, буеносајрески и јужноамерички Кирило, викарни топлички и изабрани Епископ шабачки Јеротеј, викарни хвостански и изабрани западноевропски Јустин, мохачки Дамаскин, викарни моравички Сава и новоизабрани липљански архимандрит Доситеј. Након свечаног чина доксологије у Саборном храму у Ваљеву, Патријарх српски г. Порфирије, заједно са отачаственим архијерејима, дошао је литијским ходом до Центра за културу града Ваљева. Патријарх Порфирије: Драги Ваљевци, ви сте право наслеђе Светог Николаја На попразништво Видовдана, празника који је био надахнуће многим његовим бриљантним беседама, али и дан чувене проповеди 1916. у лондонској катедрали Светог Павла, у Центру за културу Ваљево уприличена је Свечана академија у част јубилеја Светог Владике Николаја – 140 година од рођења, 65 од престављења и 30 од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у родни Лелић. У част Лелићког Златоуста лепоте својих дарова принели су познати српски уметници, а слово о великану казивао Његова светост Патријаргх српски г. Порфирије Прослава троструког јубилеја Светог Владике Николаја догађај је чији значај премашује оквире Ваљевске епархије. Важан је за целокупну Светосавску цркву, све просторе до којих допире њена мисија. Рођењем везан за ваљевски крај, поприште бурне српске историје, у коме су поникле многе знамените личности од војсковођа до „витезова пера“, Свети Владика Николај је својеврсна круна дарова које нам је Господ дао. Данас живи у заједници са нама преко својих светих моштију. Све је у његовом животу дубоко проткано промислом Божјим и промисао је хтела да његово телесно рођење, његово уснуће и пренос моштију буду заједно и подједнако слављени, казао је у поздравном слову преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије. – Желећи да се учврстимо на путу којим промисао Божја наставља да води брод наше Светосавске цркве, сматрамо као веома важно да се стално молимо и враћамо Светом Владики Николају. Молитвено прослављање Светог Николаја од 2003. године је постало опште литургијско прослављање широм наше Свете цркве. Ипак,да се стално надахњујемо делом Светог Николаја примарни је задатак за нас из Епархије ваљевске. Стога, важан је спомен и труд блажене успомене архијереја Милутина и Лаврентија, који су започели припреме за обележавање овог јубилеја. Они су, као и њихов велики претходник Владика Јован, синовац Владике Николаја, значајно допринели да Свети Николај никад не престане да живи у душама и срцима верног народа овог краја. Значајно је томе допринео и отац Јустин, најгласнији међу савременицима који су га сврстали у ред светитеља Божјих. Зато су ове академије постале нераздвојиви део нашег архива – поручио је Владика Исихије и пожелео добродошлицу Патријарху Порфирију и свима које је прослава јубилеја Лелићког Златоуста довела у град на обалама Колубаре. Граду, у чијој је гимназији отпочео свој учењачки пут, а чији је данашњи ученик Михаило Лекић победник конкурса за најбољу беседу у част Владике Николаја. Упутивши речи хвале уметницима који су светитељски лик, поуке и свевремену љубав према отаџбини и свом роду Владике Николаја принели на позоришним даскама, употпуњеним пројекцијама фотографија светитеља из различитих животних периода, Патријарх Порфирије је поделио своје студентско одушевљење „дивним Епископом Николајем и Јустином Поповићем“, које је изродило љубав према ваљевском крају у коме народ воли своју Цркву и спроводи Светосавски и Видовдански завет. – Ви сте, драги Ваљевци, право наслеђе Светог Николаја. Ви знате боље него ми како пева Десанка која наставља николајевску поетику, знате ко сте по звону што са задужбина немањићких пева, по томе што вас прадедови гледају са иконостаса и што сваки у руци држи храм; по томе што имате светитеља, оца и деда и имате светитеља за кума – казао је Патријарх Порфирије. У свом слову у част Лелићког Златоуста, Патријарх Порфирије начинио је осврт на минуле четири деценије, када је као алумниста гимназије отпочео студије на Богословском факултету у Београду и први пут угледао књиге Светог Владике Николаја, тада штампане у Немачкој трудом блаженопочившег Владике Лаврентија, јер су у тадашњој Југославији била забрањена, а он проглашен издајником, сарадником окупатора, чак и ратним злочинцем. – Владика Лаврентије је свакако најзаслужни што су после пада Берлинског зида (1989) дела Владике Николаја постала веома популарна и почела су се слободно увозити из Немачке и штампати у Србији, навео је Патријарх Порфирије. Раних деведесетих у Србији се догађају недовољно зреле идеолошке поларизације некадашњих комуниста на националисте и мундијалисте (Европљане). Ни једни ни други нису се поучили Светим Владиком Николајем, који у Светом Сави препознаје правог Европљанина, вредног и неуморног деклатника који споља и изнутра Христом преображава најпре себе а потом и цео народ који постаје узор у сваком погледу. Да су се поучили, могли су допринети благостању свог народа, а не само сопственом – казао је српски првојерарх. Где год је говорио, од светских дворана до српских сеоских домова, Свети Владика Николај, само једну меру је имао, а то је Христос и Његово Јеванђеље и љубав према људском роду. Такође, о чему год да је говорио (друштвеним темама и великанима) све је мерио и вредновао Христом распетим и васкрслим. – Христос и Његово Јеванђеље су били његов систем вредности, а тај систем вредности јесте крстолика љубав. Зато, када нас неко пита шта мислимо о некој теми, нећемо говорити из свог ума, већ језиком Светог Владике Николаја, говорићемо умом Христовим. Као одговор ћемо имати не оно што говоре неки други системи вредности, који су око нас и неретко хоће да нам се наметну, него ћемо рећи да мислимо онпо што Христос мисли и хоћемо да се трудимо да живимо испуњавајући јеванђеље Божје – поручио је Патријарх Порфирије. „Ми чекамо Христа, а не боље време“, говорио је Владика Николај. Надахнут овим речима, Патријарх Порфирије је поучио да Христом и у Христу преображавајући се чинимо бољим своје време и свој простор, као и сваку мисао, место на ком се налазимо и дело. – Све наше постаје предукус Царства Божјег. Зато је наш Владика Николај, као светитељ је наша мера, наш савремени оријентир у свему што јесмо и што чинимо – закључио је Патријарх Порфирије и благословио све учеснике и посетиоце. У програму академије учествовали су драмски и музички уметници: Ненад Јездић, Виктор Савић, Цане, Антон и Варнаукси, Група Луча, Милинко Ивановић, Павлина Радовановић, Хорови „Емануил“ и „Хаџи Рувим“ и Центар за неговање традиције и културе „Абрашевић“. Ј. Ј. Извор: Епархија ваљевска

После Васкрсења ученици се „сетише речи Његових“ (Лк. 24, 8). Тајна спасења само се из даљине чисто види. Само Пророци виде догађаје пре но што се они догоде. После Васкрсења и Педесетнице Црква живи са Господом и истински познаје да је Он пуноћа вечнога живота. Сада схватамо да је требало да Господ дође, да се оваплоти. Та посета Његова била је богојављење: „Посети нас Спас наш са висине.“ Требало је да пострада, да буде распет, да би победио смрт: „Није ли требало да Христос то претрпи, и да уђе у славу своју?“ (Лк. 24, 26) Требало је да оде, да бисмо га познали. Да није отишао, не би Дух Свети дошао. Да Свесвети Дух није дошао, Господ би остао непознат за нас, и изгубили бисмо га. Требало је да се вазнесе, да оде Оцу, да би се истински открио у Духу: „јер Бог наш Исус Христос, када је у Оцу, већма се види (и показује)“. Када је дошао, испунио нас је радошћу и просветио. Када је отишао, схватили смо да је Он тада дошао, да се тада открио. Он борави са нама, налази нас, води нас са собом, шири нас и разраста, да бисмо постали по мери Његовој: „Обећао си да ћеш са нама нелажно бити, до скончања века, Христе.“ Оваплоћење је било богојављење и пројава љубави Његове. Одлазак Његов, тј. Вазнесење, када је постао невидљив, јесте истинско богојављење и боравак са нама: „После Васкрсења, Исуса никаква реч, ни место, ни време, ни количина, ни каквоћа, не могу обухватити.“ Он, као несхватљиви и неописиви Бог, откривајући се, неизбежно се скрива, и скривајући се, открива се. Ма које јављање Његово, по нашој мери, умањење (=кеносис) је и неки вид скривања. Ми не можемо да појмимо и изразимо тајну божанског јављања. Зато божанствени Дионисије исповеда: „Скривен је, пак, и после откривања, или, да се боље изразим, и у откривању; и оно (=откривање) Исуса скрива, и никаквом речју, нити умом не завршава се тајна о Њему, већ и исказивана остаје неисказива, и познавана – непознатљива.“ На путу за Емаус, чим су „га препознали… Њега нестаде“ (Лк. 24, 31). Постао је невидљив, да би заувек остао са њима. Да је остао, пошто су га препознали, изгубили би га, јер би га временски и просторно ограничили. Говорили би: „Он је сада овде“. Постао је невидљив, пошто су га познали, што значи да се Он истински јавио, и остаје заједно са њима свуда и увек. На невидљив начин бива виђен, и познат на непознатљив начин, Он који битује изнад свакога знања. Он је толико велики, те не само да треба да се удаљи, да би се показала Његова права величина, него треба да постане сасвим невидљив, да би се открило ко је Он. Откривајући се онаквим какав јесте, Он нас васкрсава за живот и чини да пронађемо себе саме; да човек проналази душу своју, губећи је, ради Христа и Еванђеља Његовог (уп. Мк. 8, 35). Човек тако васкрсава. Вазноси се на небо. Задобија друге размере, сопствену величину и древну красоту. Долази „у несливено јединство“[5] са вечним животом. Сада разумемо зашто је Господ казао Томи: „Зато што си ме видео, поверовао си“ (и то је добро, то је почетак). Истински су блажени, међутим, „они који не видеше, а вероваше“ (Јн. 20, 29). Они ће ме видети без препрека увек (и када ме губе, и када ме налазе). Видеће ме у Духу. Према томе, нити им недостајем када ме не виде, нити долазе са мном у додир када ме виде (пошто тада дејствују створена и ефемерна чула њихова). Читаво биће њихово је једно чуло, једно око, и виде само мене, невремену светлост. Они васцели живе „у мени, и ја у њима“ (види: Јн. 6, 56). Човек постаје Христос по благодати. Он свог Господа и Бога види, не у једном тренутку својим телесним очима, да би га потом изгубио из вида. Он опипава, не једним делом свога бића (прстом или руком), један део Господа (руке или ребра), него је читаво биће верујућег, душом и телом, сједињено са целим Богочовеком, са божанством и човештвом Његовим. Цели човек расте и храни се мистичним, истинским и бездимензионалним сједињењем са Исусом: „Целог си ме развио у несливеном јединству.“ У једном тренутку видиш Господа, и више га никада не губиш из вида. Једанпут истински опипаваш и по свему се присаједињујеш (ἀνακιρνᾶσαι = мешаш се) Богочовеку, новом животу, који је победио и укинуо смрт. Апостоли су се дотакли Господа, сјединили се са телом и духом Његовим, и обрели се изнад смрти. Господ је дошао да би нас учинио причасницима вечнога живота. Дошао је, да би нас посветио у „непознатљиво знање“, у познање на непознатљив начин, у виђење на невидљив начин, и слушање тишине Његове, да бисмо задобили живот кроз смрт; да бисмо душу своју пронашли кроз губљење; да оно што се сматра добрим (здравље, радост, привремени живот) учини истински добрим, приступним преображењу, освећењу, онетрулежењу; да би обратио зла (болест, бол, смрт) у силни благослов, радост и живот вечни. Истински верујући, тј. σвети, не ишту живот, нити избегавају смрт, када дође час њен. Они ишту Богочовека, који даје смисао животу и смрти, небеским и земаљским стварима. Он је сишао у Ад, и „вратнице смрти развалио“. Узлази на небо, узноси се слободно, и врата небеска се отварају: „Подигните (=отворите) врата, кнезови ваши“ (Пс. 23, 9). Даје му се „свака власт на небу и на земљи“ (Мт. 28, 18). Он влада небеским и земаљским тварима. Отвара се „пут нов и жив кроз завесу, тј. тело Његово“ (Јевр. 10, 20). Небо постаје проходно за човека, а земља постаје рај. Обожење се показује као остварење човека: „Кад тамо стигнем – (после мучеништва и смрти) бићу човек“, исповеда Игњатије Богоносац. Бављење ефемерним и материјалним стварима, јавља се као живот у Духу: „и оно што по телу чините, и то је духовно: у Исусу Христу све чините“. Усавршићу се, достићи ћу у „савршенство по Богу“, онда када будем нестао. Докле се налазим овде, у пролазу, макар и страдао (пошто нисам умро, нисам уништен, нисам сасвим нестао) ја нисам савршен, још увек се нисам родио, не постојим истински. „Тек ми предстоји рађање“, то је смрт моја. Не само да за човека постоји простор за живот, онде где пре Васкрсења није било никакве наде, него једино уколико се ту налази, он достиже у пуноћу. Усавршава се, достиже до „савршенства по Богу“. „О, чуда, ваистину натприродног! О ствари пуних изненађења! О, од давнина погубна и мрска смрт, сада бива хваљена и блаженом називана. О, од искони виновник плача и жалости, сада се показа виновником радости и славља.“ Смрт се не сматра слободом, нити овај кратки и привремени живот тамницом. Живот и слобода су Христос, као Бог и као човек, на земљи и на небу, за живе и за упокојене. Земља не спречава верујућег да живи на небу од данас, нити га небо лишава телесне благодати, небо на коме се налази Господ са својим божанским и пречистим телом, које је првина коначног телесног васкрсења свих нас. Вазносећи се Господ остаје бездимензионалан (испуњавајући све) и „кличе онима који га љубе: не растајем се од вас. Ја сам с вама, и нико не сме против вас.“ Ко, заиста, може да буде против нас, када је Он са нама? Који метеж може да угуши реч која се саопштава ћутањем? Која завеса може од погледа да сакрије Њега који се открива тиме што постаје невидљив? Ко ће нас одвојити од Њега, који остаје са нама, тиме што се вазноси и одлази? Ко може да ограничи и утамничи Њега, који се налази „свуда и нигде?“ Које страдање може да угрози живот онога ко спасава душу своју, тиме што је губи Господа ради? (види: Мк. 8, 35) Он је дошао и донео нови живот. Сада „природа наша, која је некада пала… надумно постаје трон божански“. Нечастиви је после Оваплоћења Бога Логоса покушао да, уз сваку жртву, спречи остварење дела Господњег. После Васкрсења и Педесетнице он, са истом упорношћу, покушава да изопачи и прикрије, страстима и јересима, једну спасавајућу истину, у Духу познавану, која је Богочовек Господ. Црква, која је Тело Христово и сам Богочовек продужен кроз историју, са божанском упорношћу и непоколебивом стабилношћу, живи и исповеда истину Богочовека, изражену Халкидонским догматом. Они који Господу приступају човечански, будући да га не познају, осуђују га: или на понижавајуће дрво Крста, или га кривотворе јересима, покушавајући да га познају по телу. „Ако и познасмо Христа по телу, но сада Га више не познајемо“ (2Кор. 5, 16). Сада све познајемо другачије, по Духу. Све доживљавамо у Васкрслом Христу. Сада имамо Цркву, Нову Твар. Другачију реалност, богочовечност. Не материјализам, не идеализам, већ Богочовек. То је другачије поштовање материје и идеје, створеног и нествореног. „Све се измеша.“ „Оно што је горе (=на небу) слави заједно са оним што је доле (=на земљи), а оно што је доле, сабеседи са оним што је горе. Сва борба, напорна и мирна, дешава се да би се сачувало Православље и богочовечанска уравнотеженост. Да не паднемо ни у једну, ни у другу провалију: нити нечовекољубиво поистовећујући творевину са Творцем, сагоревајући природу њену; нити уништавајући божанство, губећи га у идололатрији пантеизма. Не преостаје нам ништа друго него да живимо у Цркви, која је сам Богочовек; у Цркви Духа Светога, у којој се васцела творевина обнавља и обожује. https://teologija.net/hristos-posle-vaskrsenja/

Патријарх Порфирије стигао у манастир Милешеву 9. Мај 2022 - 19:19 http://www.spc.rs/files/u5/img_114450.jpg http://www.spc.rs/files/u5/img_1114429.jpgЊегова Светост Патријарх српски г. Порфирије стигао је 9. маја 2022. године у поподневним часовима у манастир Милешеву где га је дочекао Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије са многобројним верним народом Пријепоља и суседних градова (фотогалерија). Свечаној доксологији присуствовали су преосвећена господа епископи жички Јустин, крушевачки Давид, тимочки Иларион, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије, захумско-херцеговачки Димитрије и ремезијански Стефан, потпредседник Владе и министар одбране г. Небојша Стефановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић, представници локалних власти, Војске Србије, Исламске заједнице, културних и јавних установа (фотогалерија и видео прилози на http://milesevskaeparhija.rs/). http://www.spc.rs/files/u5/img_4434.jpg http://www.spc.rs/files/u5/img_4451.jpgУ уторак, 10. маја у 8,30 часова, на 425, годишњицу спаљивања моштију Светог Саве, Његова Светост ће служити свету архијерејску Литургију у манастиру Милешеви, у коме су мошти првог Архиепископа српског почивале 360 година. Истог дана у раним поподневним часовима, Патријарх Порфирије ће наставити боравак у Епархији милешевској, где ће му око 14 часова пред храмом Светог великомученика Георгија на Гукама у Пљевљима бити приређен свечани дочек, а планирано је и освећење црквено-народног дома. Патријарх Порфирије: Свети Сава је учинио да је Христос у темељима наше Цркве, а то значи и нашег народа 9. Мај 2022 - 21:35 http://www.spc.rs/files/u5/patrijarh_porfirije_0.jpgПреосвећени владико Атанасије, хвала Вам на топлим речима добродошлице. Браћо архијереји, браћо свештеници, преподобни монаси и монахиње, браћо и сестре, хвала и вама свима што сте с љубављу дошли у ову светињу вечерас да се заједно Богу молимо и да још увек славимо радост Васкрсења Христовог певајући васкршњу песму и узвикујући радосни поздрав: Христос васкрсе! Заиста васкрсе Господ! Нема већег благослова и веће радости од прилике коју Господ даје да се браћа састану на једном месту -поготово кад је то место, како је рекао владика Атанасије, свето! Поготово је благословено када је то место светиња каква је манастир Милешева. Тада смо заиста испуњени радошћу Васкрсења Христовог, а то значи радошћу победе Његове над смрћу, грехом и нечастивим. То значи спознају истине да у нашим животима више нема последњу реч пролазност него вечност. Такође, то значи да у нашим животима последњу реч нема смрт него живот, да последњу реч у нашем животу нема тама и мрак него светлост. То што је Господ за нас извојевао није стање ропства него реалност слободе, једном речју: Васкрсењем својим из мртвих Господ нам је не само открио него и дао могућност да и ми постанемо судеоници свега онога што јесте божанска реалност, што јесте Царство небеско. Последњу реч не само у вечности него и у историји има Бог, а не нечастиви. Отуда радост Васкрсења јесте атмосфера у којој се налазимо још увек свих ових протеклих седмица од Пасхе Господње, од Васкрсења Христовог, али то је и атмосфера која нам је у Цркви дата као трајно и непрестано стање, као могућност свакоме од нас. Господ је реално ту са нама и међу нама, али да би то Његово присуство у нама, са нама и међу нама било делатно и у нашим животима важно је да и ми – ево, прошле недеље смо славили мироносице жене – будемо као мироносице: да имамо истинску, истрајну непоколебљиву верност и поверење у Господа. У исто време да имамо и оно за шта се молимо непрестано, и у заједничким и појединачним молитвама, да чувамо и носимо у себи осећање потребе за Њим, чежњу, жудњу за Њим, толику да не постоји ништа што је од овог света што би могло да заустави ту потребу љубави и потребу заједнице за Богом, да то семе које у нама постоји непрестано расте и разраста се вулкански баш онако како је било у случају жена мироносица. Није Господ случајно своје Васкрсење најпре њима објавио и њих, мироносице, учинио да оне буду апостоли, да буду апостоли апостолима, да оне објаве радосну вест апостолима, да они онда широм васељене истину о распетом и васкрслом Христу пронесу и посведоче. Тамо, дакле, где постоји - без обзира на наше слабости, промашаје, странпутице, лутања - сачувано семе потребе за Богом, тамо где постоји сачувано семе жудње за Богом, тј. спознаја, свест о томе да ма ко да смо, ма шта да поседујемо, ма колико да смо слављени, ако нема у нама тог семена потребе за Богом - узалудно је. То ипак не значи да имати и бити поштован и заузимати неку позицију у некој заједници само по себи није добро, него само значи да и то може имати смисла, може уродити плодом, може бити простор добробити за нас и за друге тек ако је утемељено на тој свести да без Христа ми смо ништавни. Иако нас је уобличио ветар историје, стицај околности у једном тренутку, исто тако засигурно свакога од нас у једном тренутку исти стицај околности разбија у парампарчад, претвара у ништавило. Са осећањем да нам је потребан Бог, у најмању руку осећањем потребе за Њим, а камоли онда када се трудимо и да живимо у складу са оним што Он од нас хоће, онда заједно са Њим макар и да смо слабашни, и немоћни, и безначајни, и без иметка, и без славе, имамо могућност да будемо владари васељене не по свом знању и по својој врлини, не по својим моћима, него по љубави Христовој. По свом Васкрсењу Господ се јавио женама мироносицама, а оне су пренеле ту благу вест, то усмено Јеванђеље, апостолима који су га предали својим наследницима у Цркви, па преко светих отаца то исто Јеванђеље је дошло до Светог Саве, а онда је Свети Сава Јеванђеље учинио начином постојања свог рода, начином живота своје Цркве. Свети Сава је учинио да је Христос у темељима наше Цркве, а то значи и нашег народа. Зашто? Управо због тога јер је и он у своме срцу носио ту исту тежњу за Христом као и мироносице, јер је и он баш као и мироносице неустрашиво обишао све четири стране света не гледајући на тешкоће и препреке како би сабирао све оно што је вредност у Христу, а онда сам обогаћиван Христом сведочио Христа где год је био. Христос је њега прославио не због тога што би било потребно Светом Сави, као и било ком другом светом, да буде слављен и да му се обраћамо молитвом, него због тога што се Христос пројављује кроз оне који су се уподобили Њему, саобразили свој живот Његовом начину постојања, а онда су они потребни Цркви, потребни као пример за углед, али и као утеха и као заступници, као путеводитељи у живот вечни. Први и највећи у нашем роду, пример и покровитељ, молитвеник и утешитељ јесте Свети Сава. Господ га је прославио благодаћу својом, а Црква га види као светитеља Божјег. Реч светитељ значи онај који учествује у светости Христовој. Зато сваки светитељ, иако је конкретан човек, живи у конкретном времену и у конкретном народу, носи у себи све оно што је најбоље у том народу, али прожет благодаћу Христовом узраста и разраста се у универзалног човека, у човека који превазилази границе и оквире свог народа, свог времена и свог простора и као светитељ Божји припада свим људима. Зато не треба да нас чуди што су многи и многи припадници разних народа, људи који се другачије моле, а не само православно, када су долазили моштима Светог Саве бивали су исцељени. Онда када су његове мошти спаљене, када је постао мученик после свог упокојења, и онда ма ко да му се обраћа са вером, са љубављу, скромно и смирено, благодат Божја молитвама и заступништвом Светог Саве обасјава га, исцељује га, даје му утеху. Свети Сава је за свог живота посетио, разменио искуства и успоставио пријатељства са калифом багдадским, са султаном Каира и Египта, ишао на Запад, зидао цркве у Барију и Риму, а не само у Светој Гори, Јерусалиму и широм православних српских земаља. Дакле, у сваком човеку је препознавао икону Божју, у сваком човеку је тражио оно што је у њему добро и најбоље и за сваког упућивао Господе помилуј, независно од тога ком народу припада и на који начин се Богу молио. Зато, драги Владико, сигурно и молитвама Светог Саве на овом простору где живе и православни Срби и муслимани, они и молитвама Светог Саве, његовим заступништвом и његовим светим искуством засигурно проналазе путеве једни према другима. Сигуран сам да и ви, пастири стада које се налази на овим просторима, баш због тога што се бринете о духовном здрављу свог стада водите истим стазама једне ка другима као што је то чинио светитељ Сава. Радујем се што сам данас у овој светињи, у којој је, како рекосте, 360 година лежао Свети Сава, лежале његове свете мошти. Када светост хоћемо покренути злом да уништимо, да је избришемо, она се - баш зато што је она друга страна љубав - као огањ пламичцима разноси, шири и увећава. Исто тако су се и мошти Светог Саве, које су хтели да избришу спаливши их, заправо умножиле, па је тако данас на Врачару, баш на месту где су спаљене мошти Светог Саве, никао предивни заветни Саборни храм нашег народа, али и многи други храмови где год живе православни Срби у највећем броју носе име управо Светог Саве. Нека би Господ дао да молитве Светог Саве и његово покровитељство и заступништво буду заувек са нама, али исто тако да његов пример, пример подвига љубави, непрестано надахњује сваког од нас у мери у којој имамо дарове од Бога како бисмо онда разумели тајну живота, тајну света и тајну Бога и били спремни да увек и по сваку цену, као што су то чиниле жене мироносице, не бојећи се, одгонећи из себе сваку врсту страха, храбро идемо за Христом, храбро следимо Његове стопе, храбро усвајамо Његове заповести као принципе свог живота не стидећи се света, него напротив, собом и својим животом, а не речима, Њега сведочили пред свим људима знајући да реч Христова Дођи и види управо значи да онда када људи дођу и виде нас није потребно да им било шта говоримо, довољно је да препознају у нашим покретима, погледима, у нашем начину живота оно на шта смо позвани да сведочимо, а то је живи Један у Тројици Бог, Отац и Син и Свети Дух. Хвала на љубави, хвала на добродошлици, Господ нека све благослови! Христос васкрсе! Манастир Милепева, 9. мај 2022. године, о 425. годишњици од спаљивања моштију Светог Саве |

Ове речи садрже највећу радост за верника. Нема и неће бити речи важнијих и лепших. Бог је постао човек, прошао кроз капије смрти, извео човечанство на светлост и бесмртност из пустиње самоће и таме. Колико љубави у овој жртви! Како је велика и несхватљива мудрост Божија! Оно што је за човека жалосно и страшно - срамна смрт на Крсту, постало је почетак велике радости. Слава је заблистала из понижења, живот из гроба, смртни је постао бесмртан. Данас је све испуњено неизрецивом радошћу: и Небо, и земља, па чак и пакао. Цела васиона се радује. Јер човек је назаувек ослобођен Адамовог греха. Птице и Анђели славе свог Творца – Победника смрти. Природа тријумфује. Мртви васкрсавају. Мрклу ноћ замењује блистава зора, очајање - вера и страхопоштовање. Свет је испуњен благодаћу Божијом и поново се рађа. Све туге се удаљавају, срца се пуне светлошћу и надом. Душа се смрзава у тајном ишчекивању Божанске Трпезе у долазећем и славном Царству Божијем и причешћује се славом Божијом већ овде на земљи, доживљавајући блажене часове Свете Пасхе, узвикујући речима апостола на Тавору: «Господе, добро нам је овдје бити» (Мф 17,4). Охрабримо се духом сви: и болесни и страдалници. Васкрсли Христос ће нас утешити. Опростимо једни другима међусобне туге и увреде, заблистајмо тријумфом и узвикнимо: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима у гробовима живот дарова“. Христос Васкрсе! Митр. Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitr-antonije-pakanich-ohrabrimo-se-svi-duhom-bolesnici-i-stradalnici-vaskrsli-hristos-tshe

Ходите да присуствујемо једном величанственом призору, да би се научили. Да би се научили и да би разумели, децо Божја, ко је извор радости неисказане, оне радости, којом су се радовали апостоли и мученици Христови. Ходите и ви, грешници, јер се то највише тиче вас. Ходите пред језик, који вас не осуђује; ходите под руку која вас милује; и пред очи које плачу за вама. Ходите пред цара сви ви кљасти и убоги духом, да вам Он додели бесмртна племства; да вас обуче у царску порфиру; да вам стави венце царске на главе; да вас постави покрај себе за трпезу, заједно с анђелима Својим светим. Ходите и чујте и видите, како Он Свемилостиви, поступа са грешницима, - да би радост обасјала срца ваша. Једнога јутра сеђаше благи Господ пред храмом у Јерусалиму, и храњаше гладне душе људске Својом слатком науком. И многи народ беше се сабрао око Њега (Јов. 8,1). О радости вечној говораше Господ народу, о радости вечној праведника у вечној домовини на небесима. И народ се слађаше Божанским речима као медом. И горчина многих огорчених душа, и злоба многих озлобљених, ишчезаваше као снег под јарким Сунцем. И ко зна како би дуго трајао тај прекрасни призор мира и љубави између неба и земље, да се не догоди нешто изненадно. Човекољубиви Месија никада се не би осетио уморан у поучавању народа, нити би богољубиви народ икада осетно сустао од слушања лековите и чудесне мудрости. Али се догоди нешто грозно, варварско, свирепо. И то нешто, наравно дође онда, као што и данас најчешће долази, од књижевника и фарисеја. Кад год се народ наслађивао миром и хармонијом с Богом својим, ту су увек охолице књижевничке и фарисејске, жалосне вође, да са својим ђаволом наруше тај мир и унесу своју безобразну дреку у ту божанску хармонију, неразумљиву и недрагоцену за тупе и јевтине њихове душе. Шта учинише, дакле, књижевници и фарисеји? Да не победише неку силну војску? Или да не ухватише неког харамбашу разбојничког? Ништа од тога. Него довукоше једну бедну жену грешницу, ухваћену у прељуби, довукоше је с тријумфалним поносом и дреком заглушујућом. Ставише је пред Христа и викнуше: Учитељу, ова је жена ухваћена сад у прељуби, а Мојсије нам у закону заповједи да такве камењем убијамо; а ти шта желиш? А ти шта велиш? Тако представише ствар неизвикани грешници, ловци туђих грехова, вештаци у замотуљавању својих рана. Преплашени народ раступи се у две лесе, и даде место својим старешинама, да терају своју зловољу. Неки се од страха разбегоше. Њихови нерви нису могли подносити ову језиву тучу после онаког благог времена. Јер Господ говораше о животу и радости, а ови дрекавци дречаху о убиству. Докле Господ сејаше радост и весеље у сва срца, и семе растијаше као на доброј земљи, дотле народни прваци, прваци у власти и у безобразлуку, удараху као градобит по том усеву. Било би умесно питање: зашто те старешине, као чувари закона, нису сами каменовали ону жену; зашто су је изводили пред Исуса? Закон Мојсијев давао им је право на то (III Мојс. 20, 10). Ваљда би то била прва грешница, каменована њиховим рукама! Или прва крв просута на тлу њиховоме! Кога би то у те дане изненадило? Или ко би се бунио? Нико, нико. Баш нико. Ко се данас буни, када се изврши смртна казна над неким злотвором? Мојсијев закон ставио је телесни грех, грех прељубе, у ред злочина који се казне смртном казном. Зашто, дакле, старешине јеврејске доведоше ону жену грешницу пред Господа? Не зато да би издејствовали од Њега ублажење казне или помиловање; заиста не то. Него ју доведоше са смишљеним пакленим планом, да Господа ухвате у речи, противној закону, па да и Њега окриве. По својој покварености они нису ишли за тим да смањују зло у свету него да га повећавају. Једним ударом они су хтели убити два живота, и жене преступнице и Христа. Тежина је акцента њиховог на оном питању: а ти шта велиш? А ти шта велиш? Зашто Га питају, кад је Мојсијев закон јасан? Јеванђелист, који описује цео овај догађај, објашњава њихову намеру овим речима: ово пак рекоше кушајући га да би та имали за што окривити. Они су већ више пута дизали руке на Њ, да Га каменују, да Га убију, али им се Он измицао, или се бојаху народа, јер га народ држаше за пророка. Но сада су уловили згодну прилику, да остваре своју жељу. Ту баш пред храмом Соломоновим, у коме се чувале таблице закона у ковчегу завета под сенком крила херувимских, и ту пред огромним бројем народа треба Он, Христос, да се изрекне против Мојсијева закона, и онда је њихова сврха постигнута. Они би онда камењем убили Христа и жену грешницу. Чак би радије каменовали Њега него њу, као што су доцније пред Пилатом радије гласали за ослобођење разбојника Вараве него Христа. Зар не видите сада јасно, какав се таман и градобитан облак наднео беше и над грешницом и над Безгрешним? Сви присутни очекивали су једно од двога, на име: или да ће Господ ослободити грешницу по Своме милосрђу, и тиме порећи закон, или пак да ће одобрити закон и рећи: чините онако како закон пише, и тиме порећи Своју заповест о праштању и милосрђу. У првом случају био би и Он осуђен на смрт, у другом пак био би исмејан и поруган. Можда је у оној гомили било и таквих, који су с притајеним дахом очекивали од Исуса нешто треће, велико и непознато. То су могли бити они, који су присуствовали и ранијим кушањима Господа од стране злобних и тупоумних старешина. Опет су то они исти кушачи, опет она иста ловачка дружина, која се занимаше ловљењем туђих греха у своје мреже, опет они исти крволоци, којима крв пророчка беше слађа од сваке крви грешничке. А ти шта велиш? Када кушачи поставише питање: а ти шта желиш? наста тајац. Наста тајац међу судијама грешне жене. Наста тајац у сабраном народу наоколо. Наста тајац без дисања у души жене грешнице. Силан тајац настаје у великим цирковима, где укротитељи зверова изводе укроћене лавове и тигрове и командују им разне покрете, радње и ставове, према својој вољи. Само што пред нама овде не стоји никакав укротитељ зверова него укротитељ људи, једна дужност много тежа од оне. Јер је често много теже укротити подивљале од греха него ли дивље по природи. А ти шта желиш? Пред белокаменим храмом стајао је Онај који је већи од храма. Цео трг био је као патосан људским главама, све глава до главе, све тајац до тајца, и све очи управљене у Њега. Нико у целој тој непрегледној маси народа није могао ни слутити, да одговор који Он буде дао у томе часу, на томе сунчаном дану, пред храмом премудрога цара, покрај једног бедног и грешног људског створења, које је требало кроз неколико минута бити камењем скрхано и смрвљено и претворено у једно блато од крви и меса — нико, велим, није могао ни слутити да ће Његов одговор имати такав замашај у времену и простору, какав је имао. Нико није могао слутити, да ће се тај Његов одговор после деветнаест столећа понављати с поштовањем, дивљењем и радошћу у овоме нашем граду, као и у Цариграду, у Риму, у Лондону, у Њујорку у Токију и по свима крајевима света. Само је Он једини знао. Само је Он знао, да сви Његови слушаоци нису присутни на том месту и у том часу. Само је Он знао, да ће Његов тадашњи одговор бити слушан и понављан у једноме данашњем хришћанском поколењу у двадесетом веку од пет стотина милиона људских душа. А где су тек остали милиони, остале милиарде хришћана, који пре нас то слушаше и понављаше? Где ли и још све остале милијарде, које ће после нас то слушати и понављати? Само је Он, Свезнајући, знао, да Његов тадашњи одговор има да буде морални устав коленима и племенима и народима до скончања времена. Један тренутак Господ је ћутао. Мислио је гледајући у земљу. Јер стоји написано, да не гледате на њих, на Своје ненависнике и искушаче. Него ћуташе и мишљаше. Његов начин мишљења није био сасвим једнак нашем начину мишљења. Његово мишљење било је гледање - гледање духом. Он је духом гледао у скривене тајне бића, у тајне ствари, у тајне људских душа, у високе тајне небеса, у дубоке тајне земље, у далеке тајне времена и пространства. Ја верујем, да је Он у том тренутку видео и нас, окупљене у овоме храму данас, да чујемо и опишемо догађај онога тренутка. Кад је све видео, све прозрео, све крајеве историје створенога света досегао, у једној духовној визији, одговор је био готов. А ти шта желиш? још једном наваљиваху на Њ лица злобом зажарена и искривљена. Тада се Уставотворац морала и владања људског сатну к земљи, заравна шаком прашину и прстом писаше по земљи. То је оно треће, неочекивано, изненадно, драматично до највећег степена. Шта то писаше Господ по прашини? Јеванђелист је то прећутао и није записао. Сувише је то одвратио и гнусно, да би се записало у Књигу Радости. Но да је Господ писао нешто страшно, јасно је из наглог обрта ствари после тога писања. Али ако Јеванђелист није хтео да нам саопшти, остао нам је наговештај о томе у народном предању. И из тог предања ми сазнајемо, шта је Господ писао тада прстом по прашини. Писаше он нешто неслућено и поражавајуће за оне старешине, тужиоце жене грешнице. Њихова најскривенија безакоња јављаше Он прстом по прашини. Јер ти ловци туђих грехова и судије јавних грешница и извиканих грешника беху вештаци у скривању својих грехова. Но залуд скривати нешто од очију Онога који све види, и чије је знање виђење. М(ешулам) је похарао благо црквено - писаше прст Господњи по прашини; А(шер) је учинио прељубу са женом брата свога; Ш(алум) се криво заклео; Е(лед) је ударио свога родитеља; А(мариах) је приграбио имање удовичко; М(ерари) је учинио содомски грех; Ј(оел) се клањао идолима. И тако редом писао је по прашини страшни прст праведнога Судије. А они, којих се то тицало, нагнути читаху написано с неизрецивим ужасом. Гле, њихова највештије скривена недела, којима се газио закон Мојсијев, била су Њему знана и ево сада пред њиховим очима написана. На једанпут су њихова уста замукла. Дрски хвалисавци својом правдом и још дрскије судије туђе неправде стајали су сада неми и непомични као стене у зидовима храма. Од страха су дрхтали. Један другог нису смели у очи погледати. На жену грешницу нису више ни помишљали. Мислили су само на себе и на своју смрт, која је била исписана у прашини. Ниједан језик више није се могао покренути да изрече оно досадно и лукаво питање: а ти шта велиш? Господ не вели ништа. Он није рекао ништа. Он се гадио, да Својим пречистим устима изрече њихове грехове. Због тога је и прибегао писању по прашини. Оно што је тако прљаво заслужује само да се напише по прљавој прашини. Други разлог, због чега је Господ писао по прашини, још је већи и чудеснији. Оно што се по прашини пише, брзо се брише, и не остаје. А Христос није ни желео, да њихове грехове објављује свима и свакоме. Јер да је то хтео, Он би их исказао пред целим народом; и окривио би их, и довео би их до каменовања, сходно закону. Али Он, незлобиво Јагње Божје, није смишљао освету ни смрт њима, који су Њему смишљали хиљаду смрти, и који су више желели Њему смрт него себи вечни живот. Господ је хтео само да их упути да мисле на себе и на грехе своје. Хтео је, да их опомене да под теретом својих безакоња не буду оштре судије туђих безакоња; и да као губави од греха не журе да буду лекари туђе губе; и да као мрачни преступници не гурају се да буду вође другима. То је све што је Господ хтео. И кад је то завршио, прашина је опет била заравната, и писање се изгубило. После тога усправи се велики Господ наш и благо им рече: који је међу вама без гријеха нека најприје баци камен на њу. Као кад би неко одузео оружје од својих непријатеља па онда им рекао: сад пуцајте! Малочас охоле судије жене грешнице стајаху сада обезоружани и као кривци пред Судијом, неми и непомични. А благи Спаситељ поново се саже, и опет писаше нешто по земљи. Шта сада Он писаше? Да ли набрајаше и друге скривене злочине њихове, те да им не би дао за дуго отворити замрзнута уста? Или пак писаше, какви треба да буду старешине и вође народне, да би их привео к савести? Није нам нужно ово испитивати. Главно је да је Он Својим писањем по прашини успео да изведе три ствари: прво, да олују, коју против Њега беху дигле старешине јеврејске, разбије у ништа; да у окорелим душама њиховим пробуди умртвљену савест - бар тренутно; и треће, да спасе грешницу од смрти. Јер се вели за старешине: а кад они то чуше, и покарани будући од своје савети излажаху један за другијем од старешина до пошљеднијех: и оста Исус сам и жена стојећи на сриједи. Трг пред храмом Соломоновим био је на једанпут испражњен. На њему није остао нико осим њих двоје, које старешине беху обрекле на смрт - грешница и Безгрешни. Жена је стајала а Он је још био сагнут. Нигде никога изван њих двоје. Свуда тишина и тајац. На једном се Господ опет исправи, погледа око Себе и не виде нигде никога до само жену. Жено, рече јој, где су они што те тужаху? Ниједан ли те не осуди? Зна Господ, да ју ниједан није осудио, али хтеде овим питањем да охрабри жену, да јој срце подигне и душу оживи, да би јасније чула и схватила оно што ће јој Он потом рећи. Као што искусан лекар најпре охрабри болесника, па му онда пружи лек. Ни један ли те не осуди? Тада жена одреши свој језик и одговори: Ниједан, Господе. Ове речи изрече оно бедно створење које мало час није имало наде, да ће икада више реч проговорити, створење које ваљда први пут у животу осети струју праве радости. Дотле је та грешница знала само за бол и уживање, мислећи само о уживању, то јест о томе што џелепу припада. А сада је осетила радост, то јест нешто што припада људима и друштву људском. Најзад рече благи Господ жени: Ни ја те не осуђујем, иди, и од сада више не гријеши. Када вуци одусташе од своје жртве, то наравно ни пастир не пожели смрт овци својој. Само треба знати, да Христово неосуђивање значи далеко више него људско неосуђивање. Када људи не осуђују тебе за твој грех, то значи, да ти они не додељују казну за грех, али остављају грех твој с тобом и у теби. А кад Бог не осуђује то значи, да ти Он опрашта грех, и вади га из тебе као гној, и чини душу твоју чистом. Отуда Христове речи: ни ја те не осуђујем значе исто као и речи: опраштају ти се греси твоји. Иди, кћери, и од селе више не гријеши. Ево радости неисказане! Ево радости од истине, јер Господ откри истину заблуделим. Ево радости од правде, јер Господ учини правду. Ево радости од милости, јер Господ показа милост. Ево радости од живота, јер Господ сачува живот. Ово је Ев-Ангелије Христово, ово Радосна Вест, ово Наука о Радости, ово један лист Књиге Радости. Али ко хоће да окуси ову радост, непознату фараону мисирском и ћесару римском, тај мора одустати од грешења. Јер грех је узрок жалости и умртвитељ радости. Нарочито је опасан грех телесни, који беше учинила она жена грешница. Шта је то телесни грех? То је онај грех, који ставља себи у службу све остале грехе: и кривоклетство, и клевету, и грабеж, и паљевину, и презрење родитеља, и убиство, и одрицање Бога и најзад самоубиство. Ко чини телесни грех тај не поштује своје тело и не поштује Бога, Створитеља тела. Постоји ли такав луд цар у свету, који би своја најскупоценија кола употребио за вожњу ђубрета? И тела су најскупоценија кола, која је Бог саздао на земљи и од земље, да се у њима возе царска деца, царске душе. Ко чини телесни грех, тај по лудилу своме употребљује та скупоцена кола за вожњу ђубрета. У истини телесни грех је лудило. Луд је онај, ко кроз тај грех мисли достићи радост, јер тај грех доноси собом најцрњу жалост. Од како је сатана унео тај грех међу људе, он је увек и за увек доносио људима само пропаст, болезању и смрт. Најтајнији од свих грехова он је најужаснији од свих и у својим последицама он је најјавнији од свих. Кад би се пред вашим очима откриле пуше оних, који држе тај грех у себи, ви би се згрозили. Ви би видели кљасте и богаљасте душе, каква никад не могу бити тела у овоме свету. Како би такве душе вређале поглед ваш својом наказношћу! Како би одавале неподношљив мирис! Бог нека вас сачува од тога греха, децо Божја. од те смртоносне жалости. А ви који сте згрешили похитајте пред ноге пречистога Христа, као она покајница, да вас Он очисти од губе, Он једини, који може и хоће. У Њемује истина, у Њему је правда, у Њему је милост, у Њему је живот. Од Њега долази радост, а не од крви и костију, што постојано умире и трули и што постаје најзад блато гадније од сваког блата, због чега се и не држи на земљи него под земљом. Али том жалосном блату Створитељ даде част, да се из њега рађају цареви и пророци и свештеници и песници и мудраци и часни радници. Заиста лудило је извртати циљ који је Творац тела наменио телу. Лудило је понижавати још више оно што је већ судбом и грађом својом довољно понижено. Лудило је гасити у себи лучу божанске целисходности а упаљивати смрадни катран пакосне страсти. То лудило, што га производи телесни грех, руши брак, убија љубав, чини нејаку децу сирочићима код живих родитеља, ствара злу крв између браће и пријатеља, превраћа част у бешчашће и углед у понижење, излаже мудраце подсмеху, обара снажне, ломи здраве, умножава јектичаве, пуни и препуњава душевне болнице, гаси огњишта, распирује мржњу, пуни гробља самоубицама, преоптерећује судове, препуњава тамнице, подиже ратове, обара престоле, чини престонице помијарама, мермерне палате домовима туге и жалости, народ ништавним жабљацима, државе оборима стада сатанскога. То лудило није намењено вама, децо Божја. То је намењено отпалом од Бога ђаволу и његовом стаду. Вама је намењено царско достојанство у бесмртном царству Цара Бога. За вас је припремљена радост - радост неисказана, којом се радују анђели на небесима и свете душе на земљи. Амин! Св. вл. Николај Велимировић https://www.facebook.com/jovanjamanastir/

Са благословом Патријарха српског г. Порфирија, Епископ топлички г. Јеротеј служио је Свету Литургију пређеосвећених Дарова у петак шесте седмице Великог поста, 15. априла 2022, у параклису Преподобног Јустина Ћелијског при храму Светог Николаја Жичког у београдском насељу Ресник. ”Овом вечерњом службом коју смо служили, иако у овим јутарњим часовима из практичних разлога, почињемо да обележавамо и велики празник који ћемо, сутра у ствари да прославимо, на крају, са Светом Литургијом. То је празник светог и праведног Четвородневног Лазара”, напоменуо је владика Јеротеј истичући да га је Господ васкрсао четири дана након што је био у гробу. Тиме је Господ показао да је он тајанствени Син Човечији кога помиње свети пророк Данило као човека који ће доћи у последња времена да суди овоме свету. ”Та последња времена су, у ствари, дан другог доласка Христовог и општег васкрсења мртвих”, рекао је Владика указавши да ми данас у овоме празнику ”предокушавамо то опште васкрсење мртвих”. Поред многобројног верног народа Литургији су присуствовала и деца из ОШ ”Коста Абрашевић” са својом вероучитељицом Наташом Томић. Извор: Радио Слово љубве Звучни запис

Благодат Духа Светога чини сваког човека, још док је на земљи, сличним Господу Исусу Христу. Колико смо ми Хришћани срећни што имамо таквога Бога! Жао ми је људи који не знају Господа. Они не виде вечну светлост и после смрти одлазе у вечну таму. Ми то знамо, јер Дух Свети Који је у Цркви, открива Светима шта се збива на Небу, а шта у аду. О, јадни залутали људи! Они не знају шта је права радост. Истина, понекад се веселе и смеју, али смех којим се они смеју и радост којом се радују, претвара се у плач и муку духу. Наша је радост Христос. Својим страдањем Он нас је записао у Књигу живота и ми ћемо у Царству Небесном бити вечито са Богом, и видећемо славу Његову, и наслађиваћемо се Њиме. Наша је радост Дух Свети. Он је бескрајно благ и пријатан и сведочи души о њеном спасењу. О, браћо моја, молим вас и преклињем у Име Божијег милосрђа, верујте у Јеванђеље и у сведочанство Свете Цркве, и осетићете се још овде на земљи као у Рају. Јер Царство је Божије унутра у вама. Љубав Божја уноси Рај у душу. Многи кнезови и господари, када су осетили ту љубав, напустили су своје положаје. И то је разумљиво, јер Божија љубав до суза наслађује душу благодаћу Духа Светог и ништа се земаљско не може упоредити са њом. facebook.com/duhovnepouke

Не очајавај када падаш, него устани и реци: Опрости ми, Христе мој, човек сам и слаб сам. Није те Бог напустио, него пошто је у теби још много гордости и сујете, наш Христос допушта да грешиш и да падаш, да би свакодневно био свестан своје немоћи, да би трпео оне који сагреше, да не би осуђивао своју браћу када погреше, и да би их укрепио. Не тугуј чедо моје. Не буди неспокојан. Ако си поново пао – поново устани. Ти си призван на пут небески. Ништа није чудно, ако се онај који трчи понекад и спотакне. Само треба да у сваком тренутку има трпљење и покајање. Стога се покај кад год погрешиш, и не губи време. Колико год оклеваш да затражиш опроштај, толико допушташ лукавом да у теби пусти корене. Не допусти му да те изнервира на твоју штету. Не очајавај када падаш, него са усрђем устани и учини метанију, говорећи: Опрости ми, Христе мој, човек сам и слаб сам. Није те Бог напустио, него пошто је у теби још много световне гордости и много сујете, наш Христос допушта да грешиш и да падаш, да би свакодневно чувствено постао свестан своје немоћи, да би трпео оне који сагреше, да не би осуђивао своју браћу када погреше, и да би их укрепио. Значи, колико год пута да паднеш, поново устани и затражи опроштај. Не скривај тескобу у свом срцу, јер су тескоба и чамотиња радост лукавога из којих се рађа много тога и од којих се душа испуњава горчином, док духовно расположење покајника говори: Сагреших, и опрости ми Оче, и на тај начин прогони тескобу. Зар ја, каже, нисам човек, и зар нисам слаб? Шта ја уопште могу да учиним? Заиста, чедо моје, то је тако. Имај храбрости. Човек стоји на својим ногама само онда, када дође благодат Божија. Ако нема благодати, непрестано се тетура и непрестано пада. И зато буди одважан, и не плаши се. Видиш ли како је брат, о којем пишеш, претрпео искушење? И ти тако исто чини. Устрој у себи одважан начин размишљања пред долазећим искушењима. Она ће свакако доћи, јер су ти неопходна. Другачије се нећеш очистити. Остави то што ти говоре немар и чамотиња. Не плаши их се. Као што су, благодаћу Божијом, прошла она претходна, тако ће проћи и ова, чим заврше свој посао. Искушења су лекови и исцелитељске траве, које лече видљиве страсти и наше невидљиве ране. Ти, дакле, имај трпљење, да би свакодневно био на добитку, да би сабирао награду, починак и радост у Царству Небеском. Доћи ће ноћ смрти, када више нико не може да дела. Зато пожури – јер времена је мало! Нека ти ово буде познато – бољи је један дан победничког живота са венцима и наградама, него многе године проведене у нераду. Јер, један дан подвига (борбе) у познању и чувствовању душе, вреди колико и педесет година онога који се бори немарно и без познања. Без борбе и проливања крви не очекуј ослобођење од страсти. Након преступа, на нашој земљи расте трње и чичак. Заповеђено нам је да их почупамо, али се они искорењују само са великим болом, раскрвареним рукама и многим уздасима. Зато плачи, проливај реке суза, и омекшаће земља срца твога. А када је земља натопљена, лако ћеш искоренити трње. ИстиноЉубље свима вама! Старац Јосиф Исихаста https://mitropolija.com/2022/03/15/nije-te-hristos-napustio/

Из штампе је изашао нови септембарско-октобарски 381. број “Православног мисионара”, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема овог броја је “Бог није у сили, него у правди”. Садржај новог броја на таласима васељенског Радија "Светигоре" представио је члан уређивачког одбора, катихета Бранислав Илић. Разговор је водила Оливера Балабан, новинар. Звучни запис разговора Многе су сличности "Православног мисионара" и вашег часописа "Светигора", али оно што обједињује целикупно црквено издаваштво, а особито мисионарског, јесте чињеница да је свака реч утемељена на Јеванђељу, истакао је катихета Бранислав Илић.

У 20. недељу по Духовима 07. новембра, када наша света Црква молитвено прославља свете мученике Маркијана и Мартирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин, викар Патријарха српског, служио је свету архијерејску Литургију у Цркви Вазнесења Господњег у београдском насељу Болеч, уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке. После прочитаног светог Јеванђеља Епископ Јустин се верном народу обратио архипастирском беседом, у којој је између осталог рекао: Тамо где је Васкрсли Христос присутан нема смрти, побеђује се поредак природе и Он све својим божанством и својом силом Васкрсава и Преображава, па тако и Крст који је био символ на којем су се распињали и кажњавали највећи злочинци, Господ Исус Христос је учинио символом победе. Епископ Јустин је додао: Ако је Бог са нама и ако смо ми са Богом никога и ничега не треба да се плашимо па чак и тог последњег непријатеља који се смрт зове. Преосвећени је закључио да ако имамо веру у Христа, све добија сасвим другачији облик и другачији смисао и они који су се преставили од нас заправо су отишли у живот вечни, где ћемо и ми једног дана доћи јер је Црква, Црква Васкрсења. Извор: Телевизија Храм

У 20. недељу по Духовима 7. новембра, када наша Света Црква молитвено прославља Свете мученике Маркијана и Мартирија, Његово Преосвештенство Епископ марчански Г. Сава, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви посвећеној Светом Николају Мирликијском Чудотворцу у београдском насељу Вишњица. После прочитаног Светог Јеванђеља Епископ Сава се верном народу обратио архипастирском беседом говорећи о прочитаном Јеванђелском зачалу нагласивши да Христос смрт побеђује својим Васкрсењем. "Христово присуство побеђује смрт, како физичку тако и духовну, када човек духовно умре и када занемари свој духовни живот, једино Христовим присуством и једино благодаћу Христовом човек може да се врати на прави пут." Епископ Сава подсетио је на Васкршње Слово Светог Јована Златоустог у коме се наводи: „Смрти где ти је жалац, аде где је твоја победа? Васкрсе Христос и нема више смрти“. Преосвећени је у наставку додао да Васкрсење није нека теорија, јер нам је Христос показао да је то реалност, Христос доноси живот и Васкрсење. "После Христовог Васкрсења смрт није крај људскога живота, није нека тачка где се све завршава, и нема више постојања човека, него је смрт у ствари прелазак из привременог живота у онај живот који очекујемо, у живот вечни", нагласио је Епископ Сава. Извор: Телевизија Храм

Епископ марчански Сава: Ако безнађе и јесте саставни дио људске природе, његово превазилажење нам отвара пут спасења, пут који узводи на небо Његово Преосвештенство Епископ марчански Сава, викар Патријарха српског, служио је, у недјељу 24. октобра, Свету Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу. Саслуживало му је свештенство Саборног храма. По прочитаном Јеванђељу (Лк. 5, 1-11) које говори о Христовој проповиједи мноштву народа на Генисаретском језеру, чудесном риболову и позиву апостола Јакова и Јована, бесједио је епископ Сава. Владика је истакао то што Христос за прве ученике није позвао људе који су се бавили наукама овога свијета, философе или професоре, већ обичне рибаре, оне који су се даноноћно трудили да прехране себе и своје породице. Апостоли су, према извјештају апостола Луке, цијеле претходне ноћи безуспјешно покушавали да улове рибу. У том расположењу, када уложи сав свој напор и вријеме, а остане без резултата, од кога не зависи само његов већ и животи више људи, човјек може да дође до тачке која се зове безнађе, истакао је владика. ”У сличној атмосфери били су и ови рибари, али ми сви добро знамо да смо често и сами бивали и јесмо у сличним ситуацијама и расположењима” рекао је и упитао колико је пута ”свако од нас стигао до некакве врсте безнађа или разочарења или имао осјећај да је све што ради узалуд”. ”Безнађе је саставни дио људске природе, сваког човјека, пале природе, и Христос то не осуђује. Зато и слушамо о томе у Јеванђељу. Међутим, ми као Хришћани можемо само дотле да идемо. Све испод тога већ прелази у очајање. Да бисмо се извукли из тешког стања безнађа потребан је труд, жртва, да никада не напустимо свој труд, да никада не одустанемо од тога да поправимо ситуацију, да никада не окренемо леђа Христу, зато што, ако безнађе и јесте саставни дио људске природе, превазилажење тог безнађа јесте онај дио или елемент који нам отвара пут нашег спасења, пут који нас узводи на небо. Труд и превазилажење проблема нам отварају могућност да својим трудом призовемо милост Божију, да Господ буде тај који ће одговорити на наш захтјев, на нашу молитву, на наше мољење, јер Христос се радује превазилажењима проблема”. казао је викар Патријарха српског. Владика Сава је рекао да је Христос Пантократор, онај који у својој руци држи све, свемоћан и свесилан и да има моћ да подигне из мртвих. Исто тако, казао је Епископ марчански, Христос има моћ и да нашу душу васкрсне и пошаље јој своју милост. ”Он нас никад не оставља саме. Увијек прати наш труд и наш пут, али интервенише само онда када је то потребно”. Владика је упоредио интервенције Христове у животима људи са односом који љекар има са пацијентима и казао да нам некад буде боље од лијека који добијемо, али и да је понекад потребно да исти љекар хируршки интервенише. ”Нама се чини послије те интервениције да се осјећамо много лошије и горе него што смо се осјећали када смо ушли у ординацију, али знамо да је то на нашу корист и наше спасење. Потребно је само да не одустанемо, да будемо спремни, као што је био спреман апостол Петар, да кренемо из почетка. Када му је Христос рекао: ‘Отиђи и баци мреже поново’, он је рекао: ‘Господе, сву ноћ смо ловили и ништа нисмо ухватили, али на твоју ријеч бацићу мрежу’. Дакле, апостол Петар је показао смирење и послушност. Извршавао је вољу и ријеч Божију. Дакле: ‘Господе, ако си Ти рекао да бацим мрежу, а читаву ноћ нисам ништа уловио, бацићу је опет зато што Tи то тако кажеш’. И какав резултат бива? Такав да су се мреже напуниле да апостол Петар и његов брат нису могли сами да их извуку из воде него зову сусједне рибаре Јакова и Јована да им помогну”, казао је Епископ марчански. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије у поподневним часовима 18. августа 2021. године посетио је Епархију зворничко-тузланску и храм Светих апостола Петра и Павла у Добоју. Патријарха Порфирија дочекао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије са свештенством и многобројним верним народом. Фото вест: Патријарх са децом и житељима Добоја Том приликом служен је свечани чин доксологије којим је началствовао архимандрит Доситеј Хиландарац у молитвеном присуству Преосвећене господе Епископа бачког Иринеја, врањског Пахомија, зворничко-тузланског Фотија, горњокарловачког Герасима, крушевачког Давида и ваљевског Исихија. -Моје срце вечерас, уочи Преображења Господњег, испуњено је радошћу из разлога неизмерне љубави Божје, Радостан сам што сам дошао у крајеве одакле потичу и моји корени, истакао је патријарх Порфирије који се присетио и детињства и заједничког одрастања са епископ Фотијем: -И од најраније младости, од основне школе владика Фотије и моја маленкост заједно смо расли, заједно смо се васпитали и хранили из ризнице наше свете Цркве на Богословском факултету и окончали тај свој живот у свету заједничким новим духовним почетком у свештеној Светоархангелској обитељи у Ковиљу. -Христос треба да нам буде на првом месту од било чега другог. Кад нам је Бог био на првом месту и све остало, све друго само по себи због нашег поверења у љубав Његову али и због Његове љубави у односу на нас и силе и снаге којом нас обасипа, све остало друго је долазило на своје место, поручио је патријарх Порфирије и додао да треба говорити Богу о деци много више него деци о Богу: -То не значи, браћо и сестро, да упућујемо празне речи и да очекујемо да може бити плода. То значи све управо оно што сам рекао, да нам Бог буде на првом месту. Ми смо православни јеванђељски народ, а то значи да је Јеванђеље наш живот. Хвала вам на љубави и позиву да дођем код вас, али ја сам дошао заправо у свој дом, као што је и ваш дом пре свега ваше срце, отворено да буде и дом за нас који долазимо и као домаћи и као страни, али исто тако, браћо и сестре, и моје и срца свих нас који долазимо овде су отворена за вас, рекао је Патријарх. Извор: Тeлевизија Храм

У недељу 8. августа Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије у поподневним часовима посетио је Епархију тимочку и храм Светог великомученика Георгија Победоносца у Кладову. Патријарха Порфирија дочекао је Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион, свештенство Епархије тимочке и мноштво верног народа. Том приликом служен је свечани чин доксологије којим је началствовао игуман манастира Буково архимандрит Козма у молитвеном присуству Преосвећене Господе Епископа нишког Арсенија, буеносајреског и јужноцентралноамеричког Кирила, далматинског Никодима и изабраног Епископа марчанског Саве. У свом захвалном слову после доксoлогије је изразио захвалност Патријарху Порфирију на посети, што је у првој години патријарашког служења донeо патријарашки благослов у тимочку епархију и град Кладово. Епископ Иларион заблагодарио је и лично на све тренутке које је Патријарх одвајао, време када је доносио радости, утехе и док је био Митрополит загребачко-љубљански. Додао је да је захвалан на свој подршци српском народу ма где год се налaзио. Истакао је да је Патријарх Порфирије пример како се може живети јеванђељски у 21. веку. Патријарх се захвалио на речима љубави и добродошлице, и све је израз љубави што је речено. Патријарх је истакао радост што је у могућности да дође и посети Епархију тимочку. Срећан је што је могао да дође у Кладово, истакао да је Господ тај који треба да нам буде пример. И као што Дунав не раздваја, тако и Црква на овом простору све спаја, још од доба Византије и одувек је постојала вера хришћанска и вера православна. После свечаног чина доксологије Патријарх Порфирије је освештао новосаграђени парохијски дом у порти цркве.

Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије служио је на празник Светог Деспота Стефана Лазаревића и Преподобне Мати Евгеније, заштитнице и покровитељке Кола српских сестара, Свету Архијерејску Литургију у Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву. Саслуживали су отац Георгије, игуман манастира Лелић, затим више свештенослужитеља Епархије ваљевске, као и умировљених свештеника, међу којима су били и протојереји-ставрофори Михаило Павловић и Живојин Петровић, који су као дугогодишњи ревносни и узорни службеници Епархије ваљевске одликовани највишим одликовањем Епархије ваљевске – Орденом Светог Владике Николаја Српског. Архијерејским граматама су награђене некадашња и садашња председница Кола српских сестара: Бранка Стојановић и Бисерка Месаревић. Беседећи пред великим бројем верника сабраним у Катедралном Храму Епархије ваљевске, након читања јеванђељске приче о исцељењу узетога, Преосвећени Владика Исихије је подвукао да је духовна одузетост много гора од физичке, те да свет без Бога не може опстати, јер је Он Тај Који отпушта грехе и исцељује од сваке болести. Зато су молитва и Црква као Тело Христово на Земљи насушне за сваког хришћанина јер свима нам је Глава Господ. „Имамо цркву у којој се увек заједно молимо и сваку молитву коју ми кажемо у дубини свога срца, у својој соби, у природи, или усамљени, свака та молитва је саборна, јер у нашој цркви не постоји приватност. Сви смо једно Тело. Сви чинимо Тело Богочовечанско и Глава нам је свима Господ Исус Христос. И ево Глава наша возглављује и овог одузетог. Господ једном својом речју стваралачком, као што нас је и створио једном речју, тако и овоме опрашта грехе дајући му здравље“, рекао је Владика Исихије, потврђујући тако речи Преподобног Јустина. „Само нека не оскудева у нама истинска и јака молитва, истинска и јака смиреност и кротост, благост и доброта и све остале врлине“. Том истинском молитвом се руководе и жене мироноснице савременог доба, окупљене у Колу српских сестара „Преподобна Мати Евгенија“, које са пожртвованом ревношћу приступају сваком невољнику. „Те сестре наше у Христу смирено чине дела љубави и службу своју врше у славу Бога. И сви ми треба да се угледамо на њих, на њихово доброчинство у најдубљем смислу и сви треба заједно са њима да чинимо доброчинство, макар да напојимо ближњега чашом хладне воде и Господ нам то не оставља без награде“, закључио је Владика Исихије. Светом причешћу приступио је велики број верника, а затим су чланице Кола српских сестара принеле колач и жито које је Владика Исихије освештао, честитајући им славу, а дугогодишњи благајник Епархије ваљевске, умировљени протојереј-ставрофор Живојин Петровић се у име такође одликованог проте Михаила Павловића, и у своје име, захвалио на највишем одликовању Епархије ваљевске. Након Свете Архијерејске Литургије уприличена је трпеза љубави у Парохијском дому при Храму Покрова Пресвете Богородице где се на ордену захвалио и умировљени протојереј-ставрофор Михаило Павловић, дугогодишњи рачуноиспитач Епархије ваљевске, који је пожелео његовом, и наследнику проте Живојина, протођакону Бранимиру Терзићу успеха у раду. Отац Михаило се подсетио рада са почившим Владиком Милутином чија је жеља била да отац Живојин и он добију орден и пожелео Епископу Исихију да води брод Епархије ваљевске ка сигурном пристаништу – Господу. Ваљевски архијереј се захвалио свештеницима Михаилу и Живојину на досадашњем раду, истичући да они настављају да служе у славу Господњу. Један од домаћина сабрања јереј Игор Илић, духовник Кола српских сестара, пожелео је да се у радости годинама сабирамо око Васкрслог Христа и Преподобне мати Евгеније. Извор: Епархија ваљевска