Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српског г. Порфирије служио је 23. октобра 2021. године прву Свету архијерејску Литургију у новообновљеном манастиру Милошевац код Приједора, заједно са Епископом бањалучким г. Јефремом Епископом марчанским г. Савом, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Српске Православне Цркве. Звучни запис беседе На почетку Литургије прочитано је писмо добродошлице Патријарху Порфирију у којем се наводи да је посебан благослов да српски патријарх у манастиру Милошевац служи прву Свету архијерејску Лигургију, уз жељу да се што пре овде прислужи кандило монашко молитвеног живота. Подсећамо, манастир у Чиркин Пољу код Приједора посвећен је Покрову Пресвете Богородице и његова обнова почела је 2018. године, а Епископ бањалучки г. Јефрем је новембра исте године освештао темеље храма. Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем први се обратио након Свете Литургије поздравним словом у коме је заблагодарио Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију на посети манастиру Милошевац код Приједора који, како је рекао, васкрсава у нашем времену и пред нашим очима на чудесан начин: „Данас се на нас спустила благодат Божија с неба јер ево по први пут после ко зна колико вјекова, на овом локалитету који се зове Црквина и у манастиру који се обнавља, конкретно у овом Покровском храму, служена је прва Света Литургија. Заиста, то је благослов с неба нама људима овдје на земљи који се трудимо. Ваша Светости, благословом Вашег претходника отпочели смо овдје послове. Вашим данашњим присуством оснажени смо у вјери и нади да ћемо Божјом помоћу у послу који смо започели и да ће овдје ускоро бити заиста прислужено кандило сталног монашког живљења и монашке молитве“, рекао је Владика Јефрем и наставио: "Ми смо данас, браћо и сестре, посебно почаствовани - данас је с нама наш Патријарх, наследник Светога Саве, с нама је служио прву Литургију. То је нама увјерење и сазнање да је с нама заиста, по оном апостолском првенству, Свети Сава. Нека се у овом храму служи Богу и Пресветој Богородици, чији ће ово бити манастир, кад буде завршен, и Светоме Сави, који је благословио да један од његових наследника служи прву службу. Ми се радујемо да ће то све тако бити - онако како смо се и молили, како како смо и очекивали. Ваша Светости, хвала Вам што сте с нама. Хвала Вам што нисте жалили труда и напора да дођете овдје. Ја знам да сте Ви данас могли служити у Храму Светог Саве или у некој другој великој београдској цркви, са бројним народом и са великим хоровима, али, Ви сте овдје с нама у овој тек озиданој и под кров стављеној цркви увјенчаној светим крстовима. Хвала Вам за то. То нам даје снагу и то нас увјерава да оно што је почето - да је почето с благословом Божјим, да ће с благословом Божјим тећи, наставити се и бити успјешно. Молимо Вас, Ваша Светости, благословите овај вјерујући народ, који је данас дошао овдје и сам радостан због догађаја. Благословите и поучите нас све како да у овоме тешком и рекао бих смутном времену преживимо и нађемо право рјешење за сваки догађај, који се око нас догађа и који ће се догађати, али има наде. Бог са овим народом има план, а тај план је управо то да се данас обнављају Његове светиње. Молимо Вас, благословите нас и поучите“, казао је Владика Јефрем. Извор: Радио Слово љубве

Администратор Митрополије црногорско-приморске, Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је јутрос, на празник Светог Спиридона Тримитунтскога Чудотворца са свештенством Свету службу Божију у црквици Ваведења Пресвете Богородице у Горњем манастиру Острогу. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи Владика је рекао да је Свети Василије Острошки у много чему сличан Светоме Спиридону. “Као што Свети Спиридом чудотвори на Крфу, тако и Свети Василије чудотвори у овој светињи. И један и други Чудотворе у читавом свијету, гдје год их људи призивају са вјером. И чудеса су њихова неизбројна. На њима се остварила ријеч Божија ево видите чудеса која ја чиним, а када ја одем Оцу својему ви ћете чинити још већа чудеса. Може бити да се та ријеч односи на све оне који ће слиједити Његовим стопама и које ће Господ обдарити даром исцјељивања и душевних и тјелесних немоћи”, рекао је Епископ будимљанско-никшићки. Додао је да у у овима данима, када свијет страда од пандемије корона вируса треба да приступамо и Светом Василију и Светом Спиридону и другим светим чудотворцима. “Треба да се пред њиховим ћивотима молимо прије свега да нас Господ обдари духовним здрављем, да нам дарује топлину вјере, да нам дарује и остале хришћанске врлине: љубав, доброту, молитвеност и спремност на творење Божјих заповијести. А онда, наравно, да се помолимо и за своје здравље и још више за здравље својих ближњих. И за здравље свих болесника који леже по болницама и по својим домовима, нарочито за здравље љекара и цијелог медицинског особља које је под великим притиском и великим искушењима”, поручио је Владика. Владика Јоаникије је нагласио да осим ковида има и других болести да се треба помолити Богу за здравље и чистоту душа наших. “А онда ће здравље душе да се пренесе и на тијело, па ће и тијело наше бити здраво. То је просто Божански закон, тако је Бог устројио”, рекао је он. Додао је да сва искушења и болести су на наше спасење, само ако их подносимо са вјером. И смрт је спасоносна такође, јер се на такав начин, ако смо прави хришћани, сједињујемо са Христом, на крсту распетим да би са њиме наследили и славу Његовога васкрсења. “Најважније је, дакле, да живимо у вјери, да јачамо у вјери свакога дана. А то нам је дато, и то нам је могуће”, објаснио је Владика Јоаникије. Говорећи о предстојећем празнику Христовог рождества, казао је да радост због његовог доласка ојачава нашу душу и нашу вјеру. “Радост у Христу Исусу, Господу нашем даје велику снагу нама хришћанима и те радости нас Господ не лишава никада ако смо заједно са њиме, па макар трпјели и страдања и тешкоће у овоме свијету и вијеку”, рекао је он и додао да је потребно да се угледамо на свете Божје угоднике који су прошли трновити уски пут идући за Христом. Таквим путем су, нагласио је Владика, ишли Свети Спиридон и Свети Василије. “Они су чувари свете вјере наше православне. Велики су вјекови који раздвајају ова два светитеља, али су они блиски. Они су савременици јер су Христови, јер су се сјединили са Христиом у коме имамо и прошлост и садашњост и будућност, увијек уједно”, закључио је Владика Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служио је са свештенством данас, 14. новембра, на празник Светих бесребреника Козме и Дамјана, Свету архијерејску литургију у манастиру Дуга Морачка код Подгорице. Звучни запис беседе У архипастирској бесједи Преосвећени владика је казао да нам данашњи празник открива и кроз Посланицу Светога апостола Павла, да је Црква Божја кроз сва времена па и прије Христа и до краја времена, присутна у овом свијету. Као што је тијело нашег Господа за вријеме Његовог живота давало исцјељења приликом додира, тако и Црква, као тијело Његово која пребива у овом свијету, даје исцјељења када је се неко дотиче са вјером. Наглашава да Господ не даје само механички исцјељење од болести, већ попушта неке болести и страдања на људски род, да би га васпитао и кроз то привукао Себи. “Циљ исцјељења је добијање неког дубљег духовног исцјељења, отварања духовних очију код човјека, да човјек кроз тај дар, који му даје Бог, узрасте у вјери”, бесједио је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички, подсјетивши да се дешавало да Господ исцјељује и неблагодарне људе, као 10 губаваца од којих се само један вратио да заблагодари Богу. Дар исцјељења даје Дух Свети у Цркви својој, али, казао је, немају сви тај дар. “Неко има дар учитељства, неко исцјељења, неко други дар, како то говори апостол Павле у данашњој Посланици, али пошто смо сви једно тијело, значи сви имамо заједнички те дарове.” Подсјетио је да многи светитељи у току земнога живота нијесу вршили никаква чуда, али послије њиховог упокојења, пошто су они живи у васкрслом Христу, многа чудеса се молитвама које им упућујемо, пројављују од њихових светих моштију. Владика Кирило је нагласио да Црква чува дар исцјељења, као и све друге дарове које Дух Свети даје, у својим њедрима и дијели како Бог по свом Промислу зна и умије и “то морамо да имамо у виду и у вријеме ових глобалних страдања, које трпи човјечанство од ове нове болести” (пандемије ковида – 19). “Човјек Божији подноси све, и болести и радости, заједно са својим народом, и зна да је Бог врховни љекар и то Црква посебно у овом времену треба да свједочи. Наравно, ми смо захвални за све напоре медицинских радника, који жртвују своје животе за ближњега и труде се колико могу да помогну, иако у многим случајевима не успијевају јер је људско знање ограничено. Ми као Црква треба да свједочимо, а то свједочи и њена историја, да су све болести, пандемије, епидемије, у крајњој линиј завршаване молитвом пред иконама Богородице и другим светима. Бог је тај врховни љекар душе и тијела, који има љекове од свих болести па и од најтеже, смрти, која је ушла у људску природу због човјековог непослушања.” Поручио је да чувамо себе колико можемо јер не треба се излагати опасности превише, али да увијек треба да будемо доступни ближњему, његовим невољама. “Молимо се за наше ближње, помолимо се да ова пошаст што прије престане, и да се људи врате свом нормалном животу”, казао је Преосвећени и појаснио да је Господ и попустио ову пандемију па макар она била и вјештачки изазвана, да би нас вратио духовним вриједностима и покајању, које је увијек врата за Царство небеско, вјечни живот. Заблагодарио је Светим чудотворцима, бесребреницима који су, како је казао, увијек са нама и који нас подсјећају да дар исцјељења чува Цркву своју у њедрима, а она га кроз молитве, кроз Свете тајне, даје, “пазећи нарочито да не баца Светиње пред псима и пред свиње”: “И да не откривамо Свете тајне људима непосвећеним јер ето и у новинама излазе разни чланци којима ти људи, који не размију што је од Духа Божијег, него знају само што је тијело, критикују начин како се ми причешћујемо итд.” У даљем обраћању је нагласио и да је та Тајна за вјерне, а није за невјернике: “Они ако су невјерни, нико их не приморава да учествују у тој Светој тајни. А Црква свакога призива, не приморава, да учествују у тој Светој тајни, и осјете да је благ Господ и да је моћан као васкрсли Господ, који нам се даје кроз своје Свете тајне да исцијели све недуге наше природе, па и најтежу – смрт која је ушла у људски род због непослушања.” На крају је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило благословио славске приносе и честитао славу игуманији мати Јовани и сестринству ове свете обитељи, и пожелио да много година буду светионик вјере, чудеса Божијих и исцјељења. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свету архијерејску литургију служио је домаћин Високопреосвећени митрополит дабробосански г. Хризостом, а уз саслужење протојереја-ставрофора Мирка Николића и Душка Недића из епархије зворничко-тузланске, јереја Далибора Стакића и Марка Малеша и ђакона Будимира Гардовића. Након свете архијерејске литургији обављен је трократни опход око светог храма, благословљено је славско кољиво и преломљен славски колач. Током богатог славског ручка које су кумови славе спремили за госте док су сви домаћини у својим ладарама припремили софре за своје госте и фамилије, трајало је по обичају народно весеље и радовање свих окупљених данас у Возућици. У бесједи о Силаску Духа Светога на апостоле Високопреосвећени је истакао:''… данас Дух Свети, својом божанском моћи и енергијом мјења духовну структуру светих апостола, који бијаху духовно слаби галилејски рибари. Док им је сам Господ Исус Христос говорио и излагао своју божанску науку, они као да нису много тога разумјели. На крају су се разбјежали и оставили учитеља, а као што знамо ап. Петар га се и одрекао, ап. Тома није вјеровао у приповједање осталих апостола да је учитељ устао… Данас они бивају обучени и испуњени благодаћу Духа Светога и постају непоколебљиви стубови Цркве Христове… Нека би и нас данас тај исти Дух Свети обновио, учврстио и оснажио у вјери, у љубави и вјерном свједочењу Христа Господа у свијету… Данас нам је то потребно више него икада јер смо као Црква божија нападнути и изнутра, из саме Цркве и с поља од непријатеља Христа Господа, Њега као Истине и Правде божије...'' Извор: Митрополија дабробосанска

У Недјељу седамнаесту по Педесетници, 13. откобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централ американски г. Кирило је са свештенством Саборног храма: протојерејима-ставрофорима Драганом Митровићем и Далибором Милаковићем, те протојерејима: Миладином Кнежевићем, Мирчетом Шљиванчанином, Бранком Вујачићем, као и протођаконом Владимиром Јарамазом и вјерним народом одслужио Свету архијерејску литругију са почетком у 8 часова. Звучни запис беседе Владика Кирило се у свом епископском обраћању вјерном народу дотакао суштине прочитаног зачала из Јеванђеља о жени Хананејки. Како Владика Кирило наводи у својој бесједи, примјер жене Хананејке је примјер како можемо и требамо бити чврсти у вјери, истрајни у молитви и дубоки у свом смирењу. Али, говорио је и о томе да вријеме које проводимо на Земљи својим животом требамо сједињавати са вјечношћу, будући да се једино у личности Богочовјека Христа сједињује вјечни са овим нашим пролазним животом, освећује се наш живот и освећује се наше вријеме. Он је у почетном слову говорио о тврдој и постојаној вјери жене Хананејке повлачећи паралелу између њеног примјера и примјера наших предака који су такође показали истрајност у вјери и поред многих искушења кроз историју: ,,Ето драга браћо и сестре то је једноставна прича и истинита прича те жене Хананејке припаднице незнабожачких народа, а та прича показује нам и чему ми треба да стремимо у свом духовном животу. Управо то су знали наши преци равноапостолни мужеви нашег народа који су такође показали истрајност у вјери и поред многих искушења који су наш народ стизали кроз нашу историју. Наши преци су као ова жена Хананејку имали истрајност у молитви и дубину смирења, па смо ето доживјели да ове године славимо 800 година самосталности и аутокефалности наше цркве." ,,Било је и раније вјере хришћанске у нашем народу и прије периода Немањића, ето рецимо породица Војисављевић, као и других владарских хришћанских породица које су припадале том пред-немањићком периоду. Мада, управо у Немањићком периоду је вјера хришћанска у нашем народу сазрела." - нагласио је он. Међутим, у свом даљем обраћању Преосвећени Владика Кирило је указао и на то да није битан временски континуитет, који у неком смислу има своју битност и тежину, већ је нагласио пуноћу суштине битности у сједињавању нашег времена пролазног, са вјечним, небеским и непролазним: ,,Али, шта је 800 година или шта је људски живот, живот човјека када се мјери са вјечношћу? Увијек ће то бити само мали исјечак времена, но, оно што је много важно у ових 800 година није то временско трајање, него је важност у томе што је наш народ кроз то временско трајање успио да схвати једну веома важну ствар, а то је да ово вријеме овдје проведено на Земљи, треба сједињавати са вјечношћу и да та вјечност може да уђе у вријеме." Владика Кирило је посебан осврт дао и на велику дубину богословља Светог Јована Крститеља, који је управо у једној реченици изразио дубину сагледавања Сина Божијег као Онога који је као несмјестив, који је био прије почетка свијета, од искони, прије времена и прије нашега трајања ушао у наше вријеме и простор: ,,Свети Јован Крститељ управо о томе говори када каже за Господа Христа: ,,Иде за мном Онај који прије мене бјеше". И из тога богословља Светог Јована Крститеља, видимо да је он поред тога што је претеча Господњи, што је Крститељ Господњи, што је пророк и мученик, ми јасно видимо да се њему може дати и тај епитет-придјев - богослов. Само да је ову наведену реченицу оставио иза себе, оставио би такву ријеч и такво сагледавање које садржи веома дубоко богословље које је управо Свети Јован Богослов у своме Јеванђељу поновио, а затим и дао тај диван пролог да је Слово Божије, Син Божији био прије почетка свијета, од искони, прије времена и прије нашега трајања, али је ушао у вријеме и постао је Син Божији - човјек." ,,У томе и јесте ствар, поред осталог што нам Христос доноси, поред обрасца врлине, поред обрасца свега тога што је добро и позитивно, једна од кључних ствари коју нам доноси личност Богочовека Христа јесте улазак вјечности у вријеме." - појаснио је он. Преосвећени Владика Кирило је затим направио сјајну паралелу између дубоког откровења богословља и егзактних наука, које нису у контрадикторности са наведеним како и сам владика Кирило појашњава, већ се егзактност науке и дубина богословља међусобно допуњују и потврђују: ,,Сама чињеница да је могуће и да се десио улазак вјечности у вријеме није уопште контрадикторна са егзактним наукама, будући да знамо да се један коначан интервал може се пресликати на бесконачну праву, такође још у егзактним наукама знамо да је круг симбол вјечности, не случајно, зато што круг мање једна тачка такође је бесконачна права. А такође то можемо закључити и по сфери која се без једне тачке распростире у бесконачну раван. На тај начин управо и вјечност може да се сједини са временом." На самом крају свог пастирског слова, Владика Кирило је поменуо и Петра II Петровића Његоша - Ловћенског Тајновидца, који се и сам дотицао тајне сједињавања времена са вјечношћу и вјечности са временом, но како Владика Кирило у својој даљој елаборацији Његоша објашњава, сам одговор на Његошева питања дао је сам Христос својим домостројем спасења: ,,И Његош у својој ,,Луча Микрокозма" има своја преживљавања и тражења за тим сједињавањем времена са вјечношћу и вјечности са временом. Он се са времена на вријеме губи у тим филозофским размишљањима. На крају у самом финалу Луче ко му даје одговор на та његова филозофска питања? Управо му тај одговор даје Христос. Христос се појављује и даје му одговор на то питање. Зато драга браћо и сестре једино у личности Богочовјека Христа се сједињује вјечни са овим нашим пролазник животом, освећује се наш живот и освећује се наше вријеме. Ту тајну Христовог домостроја спасења, ту тајну сједињења божанске и човјечанске природе, вјечности и времена, црква чува у својим њедрима и предаје својим вјерним чадима са светим тајнама Цркве." - подсјећа Владика Кирило. Он је напослијетку указао на суштину нашег духовног живота гдје се истрајношћу у молитви, чврстином у вјери и дубином свога смирења свако од нас понаособ може уградити у тијело Христово - Цркву Божију: ,,Али, само који је услов? Која је суштина нашег духовног живота? Опет поменимо ту жену Хананејку, морамо бити као у њеном случају, у њеном примјеру чврсти у вјери, истрајни у молитви и дубоки у свом смирењу. Ето тада ће сваки од нас понаособ моћи да се угради у тијело Христово које је Црква и да заиста доживи како се то вјечност сједињује са временом, како се то непролазно, нетљено сједињује са пролазним и тљеним." - закључио је на самом крају свог пастирског обраћања владика Кирило. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици

“Пуне три године министарство обмањује јавност о наводном и непостојећем “дијалогу са Црквом и вјерским заједницама” и наводним “интензивним активностима на иновацији Нацрта закона”. А неће да кажу главно да су међународни правни експерти Венецијанске комисије и ОЕБС-а, да се тако изразим, одржали опијело и сахранили у правном смислу ријечи Нацрт закона о слободи вјероисповијести за који од његовог објављивања тврдимо да је дискриминаторан, ригидан, антиевропски и неусаглашен не само са Европском конвенцијом о људским правима него и са цивилизацијским достигнућима и свим нормама правне државе”, изјавио је Џомић за Дан. Он наводи да је пажљиво упоредио Нацрт мишљења Венецијанске комисије и ОЕБС/ ОДХИР-а из новембра 2015. године са примједбама Правног савјета Митрополије на Нацрт закона о слободи вјероисповијести из септембра 2015. године. “Могу да изразим задовољство што је највећи дио наших примједби усвојен од правних експерата тих међународних тијела. Тадашњи министар Суад Нумановић и његова виртуелна Радна група нам нијесу вјеровали кад смо указивали на све дискриминаторне апсекте и катастрофалну неусаглашеност највећег дијела одредби Нацрта закона не само са Европском конвенцијом него и са правним поретком Црне Горе. Министарство је, осим јавности у Црној Гори, обмањивало и Венецијанску комисију и то се види на више мјеста у документу. На примјер, умјесто да објасне шта су хтјели са члановима 52 и 53 Нацрта закона којим су планирали да одузму цркве, џамије, манастире, самостане, богомоље и сву имовину цркава и вјерских заједница која је претрајала комунистички режим, Нумановић и његова невјешта администрација су 11. новембра 2015. године писали о новом закону о реституцији и обештећењу који нема никакве везе са њиховим покушајем да, како су врло прецизно Венецијанци квалификовали, конфискују вјерске објекте. Покушавали су да се перу некаквим напоменама од 11. и 26. новембра 2015. године, али безуспјешно”, оцјењује Џомић. Он истиче да се Венецијанска комисија негативно изразила о свим кључним тачкама вјерске политике која је оваплоћена у Нацрту закона. “Ријеч је о Нацрту закона који је тотално неусаглашен са Европском конвенцијом о људским правима, Међународним пактом о грађанским и политичким правима, пресудама Европског суда за људска права и Смјерницама ОЕБС-а о вјерским питањима из 2004. и 2014. године. Прво, Венецијанци су констатовали несумњив, раније стечени, давно препознат и постојећи правни субјективитет Српске православне цркве у Црној Гори за који су неки годинама, без икаквог правног утемељења, тврдили да не постоји. Даље, оцијенили су као веома дискриминаторне одредбе о тзв. територијалној конфигурацији и амбицијама државних власти да се вјерске границе подударају са садашњим границама Црне Горе. Неприхватљиво им је и уплитање државе у питање сједишта Цркве или вјерске заједнице у иностранству, као и то што су тражили да се Влада обавјештава прије избора вјерских великодостојника”, изјавио је Џомић. Џомић оцјењује да у сакривеном мишљењу Венцијанске комисије лежи тајна досадашњег недоношења новог закона. Црна Гора је овим документом добила дефинисане обавезујуће стандарде по овом врло важном питању из домена људских права. Венецијанци су, истиче Џомић, јасно заузели став да је непотребно да се постојеће цркве и вјерске заједнице, укључујући и СПЦ, региструју по новом закону, већ да им се новим прописом мора признати стечени правни субјективитет. Нацрт закона о слободи вјероисповијести неће бити готов до краја ове године, али хоће почетком сљедеће када ће бити процесуиран Влади Црне Горе, казао је недавно министар за људска и мањинска права Мехмед Зенка, додајући да ће тај законски акт бити донијет без обзира на негативан став Српске православне цркве. Највише примједби на Нацрт закона о слободи вјероисповијести током јавне расправе доставила је Српска православна црква у Црној Гори, а министар истиче да су их све размотрили и да су оне бројне, али да се суштински односе на двије-три тачке. Јасно је, каже, да „апсолутног консензуса неће бити“. ИЗ СПЦ раније је саопштено да је Нацрт закона неприхватљив, док је НВО Црногорска православна црква задовољна. Зенка је поручио да ће Влада Црне Горе донијети овај закон „без обзира на став Српске православне цркве“. Зенка је, иначе, први министар задужен за вјерска питања који је отишао на ноге распопу Мирашу Дедеићу, који предводи НВО Црногорска православна црква. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Јануар 2017 СВЕТИ СИНОД ЦРКВЕ ГРЧКЕ НАРОДУ О СВЕТОМ И ВЕЛИКОМ САБОРУ НА КРИТУ ЦРКВА СЕ ОБРАЋА СВОЈОЈ ДЈЕЦИ ЈЕЗИКОМ ОДГОВОРНОСТИ, ИСТИНЕ И ЉУБАВИ Свети Синод Цркве у Грчкој обраћа се свим вјерним да би их информисао о Светом и Великом Сабору Православних Цркава, који jе одржан у јуну 2016. године на Криту. Главни циљ Светог и Великог Сабора био је јачање и свједочење јединства свих Православних Цркава, као и суочавање са различитим савременим пастирским изазовима. На основу закључака Светог и Великог Сабора: Православна Црква изражава своје јединство и саборност кроз Свете Тајне. Саборност служи јединству и надахњује организам Цркве која на тај начин доноси своје одлуке и уређује правац свог дјеловања. Вриједи истаћи да се Сабор није позивао само на ауторитет Васељенских Сабора, већ су на њему по први пут признати као Сабори од „општег значаја“, дакле као Васељенски, Велики Сабор Фотија Патријарха Константинопољског (879-880), Велики Сабори за вријеме св. Григорија Паламе (1341, 1351, 1368), као и Велики и Свети Сабори који су одржани у Константинопољу ради одбацивања унијатског Сабора у Флорентини (1438-1439), протестанских исповиједања (1638, 1642, 1672, 1691) и етнофилетизма као еклисиолошке (црквене) јереси (1872). Помјесне Православне Цркве не чине конфедерацију Цркава, већ Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. У вези са православном дијаспором у разним државама свијета одлучено је да се настави са радом Епископских Конференција уз представнике Помјесних Цркава како би се сачувао принцип саборности, док не буде била могућа примјена канонских начела (тачност – ακρίβεια). За Православну Цркву породица чини плод „у Христу и у Цркви“ светотајинског јединства мужа и жене и оно је једина гаранција рађања и васпитавања дјеце. Црква непрестано наглашава значај умјерености и хришћанске аскезе (подвига). Хришћанска аскеза не прекида однос човјека са животом и са ближњим, већ га повезује са светотајинским животом Цркве. Не тиче се само монаха. Аскетско живљење је карактеристика хришћанског живота. Православна Црква осуђује прогон, гоњења и убијања припадника различитих вјерских заједница, приморавање на промјену вјерских увјерења, манипулисање избјеглицама, отмице, мучења, нечовјечне егзекуције и материјална разарања. Сабор посебно изражава забринутост за стање Хришћана и свих прогоњених мањина на Блиском Истоку и у осталим дјеловима свијета. Главно дјело Цркве је Мисија, дакле борба за непрестано исповиједање вјере и проповиједање Јевађеља како вјерујућима који живе унутар савременог посвјетовњаченог друштва, тако и свима онима који још увијек нису упознали Христа. Дијалог са неправославним хришћанима (других хришћанских исповиједања – јереси) врши се на основу дужности Цркве да свима свједочи истину и апостолску вјеру. На тај начин, они се упознају са аутентичним Православним Предањем, вриједностима отачког учења, богослужбеним искуством и вјером Православних. Дијалози не значе, нити ће икада значити, било какав компромис по питањима вјере. Православна Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква као што се исповиједа у Символу Вјере. Светост човјека се не може поимати ван Тијела Христовог, дакле ван Цркве (Еф. 1, 23). Светост је учешће у тајни Цркве и у њеним светим тајнама које за свој центар имају Свету Евхаристију. Светитељи иконизују Царство Божије. Црква је једна, Православна. По Светом Василију Великом „Сви који се надају Христу чине један народ и сви они који су Христови сада су једна Црква, иако га призивају са разних мјеста“ (PG 32, 629). Црква увијек чека повратак у Њу свих људи, неправославних и инославних. Текстови Светог и Великог Сабора Православне Цркве представљају предмет дубљег и даљег истраживања. Ово важи за све остале Саборе Цркве. Богословски дијалог се не прекида. Наравно, неопходна претпоставка у том смислу јесте очување неизмијењене богословске истине, као и остваривање дијалога без фанатизама и подјела, без парасинагога и шизми које рањавају јединство Цркве. Шизме су тешко изљечиве духовне болести. Сагласно Светом Јовану Златоустом „дијељење Цркве је злочин, и то неопростив и достојан сваке осуде, и који узрокује велике казне, изазива свађе, сије раздор уз непрекидно лишавање себе од сабрања вјерујућих“ (PG 48, 872). Са тог разлога, вјерни се охрабрују да не придају важност онима који их, позивајући се на неистините разлоге догматске тачности, наговарају да се удаље од Ње, и тако себе смјесте ван пуноће Цркве. Завршавајући ову поруку, желимо да вас увjеримо да ми Епископи Цркве Грчке бдијемо и остајемо непоколебиви у Православној вјери и посвећени Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. „Браћо, радујте се, усавршавајте се, утјешавајте се, исто мислите, мир имајте, и Бог љубави и мира биће с вама“ (2 Кор. 13, 11). Превео са јелинског: п. Никола Гачевић