Претражи Живе Речи Утехе

- Реците нам нешто о проблемима прелазног, адолесцентног узраста, проблемима савремене породице и утицају социјалног окружења на душу детета. - Прелазни или адолесцентни узраст; обично се мисли на узраст од 14. до 18. године. Подразумева се да је то некакав прелазни период између детињства, када је дете потпуно зависно од одраслих, и узраста када оно постаје способно за самостални живот. Не назива се случајно овај узраст „тешким“: то је време тражења себе, формирања карактера, итд. Прелазак из сигурног и заштићеног детињства у извесну аутономију разоткрива и истиче, између осталих, и слабе стране личности адолесцента. Оправдано је поставити и овакво питање: могу ли се игнорисати бурне неурохормонске промене у младом организму, чија вулканска сила преображава дечака у мишићавог мушкарца? И да ли, у ствари, управо ова биолошка метаморфоза повлачи за собом социјалне последице као што су суровост и агресивност, криминални поступци, покушају самоубиства, сексуални преступи? За православне људе, одговори на ова питања су очигледни. Биолошке промене, колико год се интензивно одвијале, саме по себи не могу учинити човека добрим или злим, светим или злочинцем, моралним или неморалним. Човек није толико тело колико душа и дух. Адолесцент може да крене путем греха или када не познаје истинитог Бога, или када се окреће од Њега. Много зависи и од оних примера (нажалост, често негативних) које адолесцент види код одраслих. Многи родитељи, који васпитавају сопствену децу, „исповедају“ данас готово свугде распрострањен такозвани „хуманизам без Бога“. Он се може упоредити са кулом на песку, зато што, у том случају, људи пренебрегавају духовни темељ на коме све стоји. Дуне ветар, и кула се распадне… Деца слушају забране и савете, али њима није до краја јасно зашто се не сме лагати или узимати туђе, зашто треба да слушају родитеље, и још много тога. Великом броју деце уопште се не говори о Богу и о греху. У основној и средњој школи, у војсци, на факултету, тај хуманизам се постепено смањује и од њега не остане скоро ништа. „Савест без Бога је ужас“, писао је Ф. М. Достојевски. Душа која није очишћена покајањем – лош је саветник. Опасно је веровати њој. Закључак је следећи: васпитање деце у духу истинске побожности немогуће је без вере, без Господа Исуса Христа. Једино се благодаћу Божијом човекова душа очишћује, просвећује и уразумљује. Многе савремене породице које живе по својим критеријумима и одбацују или не узимају у обзир Божију помоћ и благослов Господњи – имају много психолошких и моралних проблема, и нестабилне су. Такав несклад и несређеност доводе до скандала, развода, упропашћених дечијих судбина. Нескладна породица „фабрикује“ неурозе, болести, алкохолизам и наркоманију. У породицама у којима је ситуација боља, супружници често не знају ко треба да буде глава куће, како и у ком духу да васпитавају децу, и у ком правцу да се труде. Болно је видети како између супружника нараста међусобна раздражљивост, злоба, незадовољство животом. Супружничка верност, хришћански породични поредак и склад, примери побожног породичног живота за многе људе представљају само трагове прошлости, архаизам. О породичним неурозама написано је на десетине чланака, књига и дисертација. Чињенице су поражавајуће: свака трећа или четврта породица „пуца по шавовима“. Ситуација је алармантна и „звони на узбуну“! Без Божије помоћи породица не може изградити добре односе! Само идући ка Богу, у сусрет Богу, волећи једни друге кроз љубав према Творцу, породица налази истинску срећу и пуноћу живота. То се доказује животом, и то потврђује историја. Kроз веру, покајање, заједничке молитве, хришћанско васпитање деце и узајамну љубав, супружници иду ка главном циљу – Царству Божијем. Последњих година у нашем друштву догодило се мноштво промена. Наравно, ту има и много позитивних промена. Али, нажалост, морамо да констатујемо веома тешку и мучну реалност. Никога данас не изненађује чињеница да ученици на сваком кораку имају сексуалне односе. Сваки десети абортус изврши девојчица адолесцент. Наркоманија узима великог маха међу младима. Сваке године у Русији од наркотика умире 70.000 младих људи. Само у Москви код неколико десетина хиљада адолесцената до 14 година установљен је пивски алкохолизам. Због психичке патологије, 47% младића неспособно је за служење војног рока. Више од 70% деце има потребу за медицинско-психолошком помоћи. У земљи има два милиона деце и адолесцената бескућника. Полно преносива обољења код адолесцената и дечја проституција… Све су ово, авај, жалосна обележја нашег времена. Од укупног броја самоубистава, 20% извршавају деца и адолесценти. Појавили су се и адолесценти – серијске убице. Судска психијатрија раније практично није знала за такве случајеве, и већ по томе можемо да претпоставимо колико чудовишан степен агресије постоји у нашем друштву. Димитрије Авдејев http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8846

Сва мора Од Никола Маловић -1 септембар, 2017 Наше море (Фото: Н.М.) Вјерујем да не постоји коначан списак свих мора на свијету. Није то отуд што можебити мора ничу и гасе се као државе – него зато што, као нпр. у Медитерану, свако жели да пред својом обалом има море за себе. Сам Бог зна којим се струјама граниче океани. У Хомеровој Одисеји све је море, нема других имена, а у Илијади се помињу само Трачко и Икарско. На савременим картама, у размјерама 1:85.000.000 виде се четири океана: Атлантски (24), Сјеверни ледени (7), Индијски (4) и Тихи (33). Бројке у заградама представљају мора која се могу ишчитати из размјера 1:30.000.000 и 1:3.000.000. Што детаљнија мапа – потенцијал за нова мора је већи. Почнимо од полова. Условно дакако речено – артичка мора су: Источносибирско, Гренландско, Бијело, Карско, Лептевско, Чукотско, Бофорово, Берингово, Охотско, Лабрадорско, Норвешко, Сјеверно, Балтичко, Баренцово, Ирско и Келтско море. Антарктичка мора су: Шкотско, Веделово, Амундсеново, Белингсхаузеново, Росово и Космонаутско море. Мора Индијског океана су: Арабијско, Црвено и Лакадивско море. Или их са морима између Филипина и Аустралије, око архипелага великих острва, Суматре, Јаве, Борнеа и Нове Гвинеје, ако их (не) сврстамо у пацифичка мора, има још и више: Натуна море, Андаманско, Филипинско, Сибујанско, Бохолско, Самарско, Лузонско, Јаванско, Флореско, Саву море, Бандско, Молучко, Халмареско, Церамско, Соломоново, Сулу море, Целебеско, Бизмарково, Сулавеси море, потом Јапанско, Источнокинеско, Жуто, Јужнокинеско, Арафурско, Тиморско, Коралско, Тасманово и Коро море. Мора Атлантског океана су Саргаско, Карипско и Аргентинско море. Али ту је и Медитеран – Средоземно море. За Грке је оно „наше море“, који ће назив Римљани потом латинизовати. У Маре нострум… Медитеран има мора за чак 10 одисеја! Ако и Црно море уврстимо у рукавац Атлантског океана, средоземна мора су ова: Црно море, Азовско, Средоземно, Јадранско, Тиренско, Лигурско, Јонско, Егејско, Критско, Карпатско, Трачанско, Мраморно и Миртоанско море. За колико мора од свих ових никад нисмо чули…? Немогуће је установити којим су од свих мора пловили Срби. Лакше је казати да су поморци из Боке навигавали свим океанима свијета. И свим морима на картама, укључујући и електронске, у размјерама 1:85.000.000 – 1:3.000.000. Зашто нека мора – нису мора? Зашто је Мексички залив – залив, за разлику од сусједног Карипског мора, које је – море? Зашто Балтичко море, баш као и Црно – није залив, као нпр. Хадсонов залив, који је (на граници Сјеверног леденог океана и Атлантика) – површином већи и од Црног и од Балтичког мора заједно, иако су географски гледано све ово заправо заливи?! Зашто се морем зове Црвено, дочим први сусједни залив није море него голф Персијски, иако је површином дупло већи од неких егзотичних пак мора? Зашто се за сличне плаво-бијеле површине с обје стране Индије не каже, рецимо, Бенгалско море а залив Арабијски, него се каже обратно: Арабијско море и Бенгалски залив? Овако је могуће широм свијета постављати пругастоплава питања до у бескрај. Број мора је бесконачан, као и број струја које су им, сем копнених препрека, вјероватно једине природне међе. Посебно Саргаском мору, које је једино море окружено морем! Ако и постоји човјек који је био у свим државама на свијету, вјероватно не постоји човјек који је опловио сва мора. Постоје Бокељи који тврде да је немогуће овладати свим ћудима мора чак унутар заливске коре од ораха! Шта ли се тек догађа поморцима када су им буре и таласи прве комшије. На свакој литургији, сви у црквеном броду моле се (и) за оне који плове морима. До те су мјере поморци на граници дефиниције – ни да су мртви, ни да су живи. Једна од најљепших пословица гласи: Дај ми срећу и баци ме у море.