Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'чуда'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Бог често ћути из љубави. Међутим, увек се поставља једно питање: зашто се чуда не дешавају свима? Колико се болесника или њихових сродника са вером моли Богу и светима, а не видимо да им се чудо дешава! Зашто? Не постоји једнозначан одговор на ово благословено питање. Божје судбине су као понор. „Ко ће спознати ум Божији?“ пита се апостол Павле. Потпуно објашњење је само Његово. Није нимало лако објаснити Божије судбине, Његову вољу, Његово ћутање. Не можемо рећи да је „овај више верник, а други мање“, нити да „Бог воли једне више, а друге мање“. Како каже пророк Исаија, Божија судбина је далеко од људске судбине колико је небо од земље. Наравно, треба напоменути и следеће. Бог често ћути из љубави. Допушта тешка искушења за некога јер изгледа веома далеко. У свом свезнању Он добро зна да искушење, болест, бол могу бити делотворни и спасоносни за човека. Свети апостол Павле, који је и сам исцељивао болесне и чинио чуда, тужио се на тешку болест, на „убод у тело“. И због тога је три пута молио Господа да га исцели, али га је Господ одбио. Његов одговор је био: „Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена. Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова.“ (2. Кор. 12:9). Многи светитељи који су патили од разних болести или других врста искушења, и умели да творе чуда над другим људима, нису молили Бога да их исцели, него да им подари трпљење. Наши савремени свети старци, отац Порфирије и отац Пајсије, ишли су толико далеко да су тражили од Бога да их оболи од рака! И наравно да су се радовали болу и славили Бога. Отац Пајсије је говорио: „Колико сам се научио од болести, нисам научио од толиких година подвижништва“. Све ово, међутим, не значи да не треба да тражимо Божију интервенцију. Тако бисмо одбацили Његову заповест – „иштите и даће вам се, куцајте и отвориће вам се“ (Мт. 7,7), а довели бисмо у питање дар и благодат које је Он дао светима Својим – „Ко вјерује у мене, дјела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити; “ (Јован 14:12). Наша одговорност се односи на нашу молитву и наше покајничко расположење. Другим речима, пустимо Га у своје срце и у свој живот. Јер без нашег слободног пристанка Бог не може ући тамо. Он увек стоји дискретно, са поштовањем према нашој личности. Он куца на врата нашег срца, али не улази силом. Наша је одговорност да се отворимо Њему. Поделимо своје молбе са Њим, али не као неваспитана деца, већ једноставно и смерно. Тако што желимо, а не изнуђујемо и увек смо спремни да извршавамо вољу Његову. „Али опет не како ја хоћу, него како ти! ... нека буде воља твоја."(Мт. 26-39,42). аутор: Нектарије, митрополит Арголски приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор
  2. Један је од највећих православних светитеља у XX веку. Избегавши као руски племић пред револуционарним терором 1917, у српској престоници је студирао богословију и издржавао се радећи као колпортер. Замонашен је 1926. у Миљковом манастиру, на Морави, а за епископа рукоположен 1934. у Београду. „Ако хоћете да видите живог светитеља, онда отидите у Битољ, код оца Јована”, говорио је о њему Николај Велимировић, тада епископ охридски. Новембар у Београду, вече, година 1921, трећа после Великог рата. Хладно је, од Дунава и из равнице надолази студен, мирише на снег. На Теразијском гребену, недалеко од хотела „Москва”, колпортер је изнео тек одштампана вечерња издања новина. Мршав је, нижег раста, лица боје меда или упаљене воштанице, одише благошћу, осмехнут је, има јак руски акценат. Зове се Михаил Борисович Максимович, студент је Богословског факултета на Београдском универзитету и у српској престоници је трећу годину. Тешко да је ико од пролазника што застану да купе новине могао и помислити да управо стоји пред човеком који ће постати један од највећих православних светитеља у XX веку. Три године касније у Руској цркви на Ташмајдану млади колпортер биће произведен у чтеца, а 1926. митрополит Руске православне заграничне цркве Антоније Храповицки постригаће га у Миљковом манастиру, на Морави, и рукоположити у чин јерођакона. Тада ће добити монашко име Јован, по свом светом претку из XVIII века, пра-стрицу, светом Јовану (Максимовичу) Тоболском. МИХАИЛ Михаил је рођен 4. јуна 1896. у месташцу Адамовки, Харковска губернија, у чувеној племићкој породици. Име – које значи Као Богили Онај ко је као Бог – на крштењу је добио у част арханђела Михаила, архистратига Божјег. Као син једног од предводника племства у Харковској губернији, припреман је за световну каријеру. У години избијања Првог светског рата завршио је Полтавски кадетски корпус, а 1918. Правни факултет на Царском универзитету у Харкову. Већ тада је, међутим, готово у потпуности посвећен дубоким изучавањима теологије и подвига светих. У харковском Успењском сабору почивале су мошти архиепископа Мелентија Леонтјевича Чудотворца. Под утицајем тог светог примера и готово очигледних духовних сила које су зрачиле из моштију Чудотворца, над којима се свакодневно молио, млади Михаил отпочиње своје задивљујуће духовно подвижништво, какво је мало коме разумљиво у овој секуларизованој епохи: „Четрдесет година проводио је исти подвиг ноћног бдења, никада не лежући у кревет, проводећи ноћи у непомичном стајању, с рукама подигнутим увис; ако и заспи, то бива тек онда када га од исцрпљености савлада сан, усред метанија, у углу, под иконама, клечећи.” Постигнућа његове побожности ускоро су и споља постала очигледна, чак и у тако младим годинама, па се за њега заинтересовао надлежни архиепископ Антоније Храповицки, једно од најистакнутијих црквених лица тог времена. Настојао је да приближи младића себи и помогне у његовом духовном узрастању. Ускоро су се, пак, и митрополит Антоније и млади Михаил (са породицом) обрели у Србији, узмичући пред терором комунистичке револуције. Први ће у Сремским Карловцима основати Руску православну заграничну цркву, други ће у Београду уписати Богословски факултет. ПУТ По завршетку Богословског факултета (1925) и замонашења (1926), Михаил, сада већ јерођакон Јован, предаје право у Српској државној гимназији. Три године касније, 1929, постаје предавач и васпитач у српској семинарији Охридске епархије у Битољу (званој, незванично, Богословија светог Јована Богослова). Ту бива откривен и спознат чудесан начин његовог живота-подвига. „Он је постојано пребивао у молитви и свакодневно служио Свету Литургију, строго постио, јео само једанпут дневно, касно увече, никада се није гневио”, бележе у Житију светог Јована Шангајског и Санфранциског Серафим Роуз и Герман Подмошенски. „Студенти су први и открили његов огромни подвиг аскетизма: приметили су да не спава, већ да, када они сви заспе, ноћу обилази интернат осењујући их крсним знаком док спавају… удубљујући се у Исусову молитву. На крају, уверили су се да не спава на кревету… Шаљивчине су му чак и стенице стављали под чаршав да би се уверили леже ли он у кревет. Много година касније он је сам признао да од дана свог монашког пострига није спавао на постељи. Таква борба са сопственим телом се врло ретко среће и крајње је тегобна…” Ту, на обалама Охридског језера, успостављена је мистичка веза између Јована и преподобног Наума Охридског, ученика и саподвижника светих Ћирила и Методија. Мошти преподобног Наума налазиле су се у њему посвећеном манастиру на Охридском језеру. Сматран је особито брзим исцелитељем душевно оболелих; с његовом иконом у рукама Јован је одлазио у болнице и молитвено исцељивао оболеле, што ће доцније чинити и у Кини, над болесним Кинезима. Својим посвећеним деловањем и чудотворствима убрзо је постао чувен. Српски епископ Николај Велимировић, који је тада управљао Охридском епархијом, говорио је у то време: „Ако желите да видите живог светитеља, онда отидите у Битољ, код оца Јована.” У мају 1934. године, одлучено је да Јован буде узведен у чин епископа и он је, још не знајући о чему се ради, позван у Београд. Остало је забележено сведочанство једнењегове београдске познанице, која га је тада случајно срела у трамвају. На питање због чега је дошао у Београд, рекао је да је грешком он добио обавештење уместо неког другог јеромонаха Јована кога је требало да посвете у епископа. Дан-два касније, кад га је опет срела, објаснио је да је, „авај, грешка гора него што је он мислио” – одлучили су да баш њега посвете у епископа. „Успротивио се, изговарајући се својом говорном маном, али су му кратко одговорили да је и Пророк Мојсије имао исту невољу”, пишу Роуз и Герман Подмошенски. Посвећен је у чин епископа 28. маја 1934, у Београду, као „последњи и највећи из плејаде епископа које је посветио митрополит Антоније Храповицки”. ЧУДА Одбијајући предлог архиепископа Димитрија да се запути на Далеки Исток, у Шангај, где је живела велика руска избегличка колонија, Антоније Храповицки пише: „Пријатељу, ја сам већ толико стар и слаб да не смем да мислим ни на какав други пут, осим пута на гробље. Али, уместо себе, као своју душу, као своје срце, шаљем вам владику Јована. Тај растом мали и слаб човек, који на први поглед изгледа као дете, чудо је од подвижничке чврстоће и строгости у ово наше време свеопште духовне млитавости.” Било је магловито јутро, крајем новембра 1934, када је епископ Јован стигао у Шангај, у исту ону епархију у коју је два века раније прву православну мисију упутио његов пра-стриц, митрополит тоболски Јован Максимович, по којем је и добио монашко име. Руска колонија бројала је близу 50.000 људи и била под разним ударима, од немаштине, преко (ускоро) јапанске окупације, до доласка на власт снага налик оним пред којима су избегли из Русије. Епископ Јован чинио је све да помогне. Повесница његових чуда настављена је и на Далеком Истоку. Безбројна надразумна исцељења. Кроћење природних сила (попут тајфуна на филипинском острву Тубабао). Необјашњиво пролажење кроз материјалне препреке, као да их нема, попут уласка у закључану и обезбеђену болницу током страшног невремена и чудотворно исцељење, потом нестанак (о чему је сачувано сведочанство у архиву шангајске државне болнице). Поуздана пророчанства. Види и чује на даљину, појављује се изненада где је најпотребнији, иако уобичајеним путем ништа о томе није могао знати. Сведочанства о томе оставили су Н. Н. Барнов, Н. Николајев, Н. С. Макаве, О. Скопиченко, Л. А. Лу, Петар О. Тродин и многи други. „Владика је живео у некаквом другом свету”, пише В. Рејер, који је епископа Јована добро познавао и доста писао о њему. „Да ли је он био ‘узнесен у рај’, како о томе казује апостол Павле, и ‘чуо неисказиве речи које човеку није допуштено да говори’, ми не знамо. Али својим поукама и делима он је сведочио да му је Господ бар мало раскринуо завесу Свога Царства.” Након рата и револуције у Кини, сам је издејствовао и организовао пресељење у Америку већег дела своје пастве. Он сам обрео се у Западној Европи. У париским аналима забележене су речи једног католичког свештеника, који је, обраћајући се скептичној омладини, указао: „Ви тражите доказе, кажете да данас нема ни чуда ни светих људи. Та шта ће вам теоријски докази кад по улицама Париза овог часа хода живи светитељ, свети Јован Боси (Шангајски). Он већ живи негде изнад наше земаљске равни.” У предговору првог од свих животописа владике Јована, епископ Јован Хашки, поглавар Холандске православне цркве чијем је заснивању свети Јован Шангајски пресудно допринео, пише посмртно слово и вели: „Изгубио сам духовног оца и више никада нећу наћи другог таквог, који би могао у глуво доба ноћи да ме назове телефоном и каже: ‘Лези сада и спавај, то за шта молиш Бога Њему је угодно.’ Владико! благодарим ти за све. Помени нас, твоју Холандску цркву, пред Престолом Божјим.” Био је на својој бриселској катедри, у Спомен-храму руским новомученицима, када је добио вести о комешању и расколима у руској православној заједници у Сан Франциску, заправо у заједници своје некадашње шангајске пастве. Свети Синод послао је управо њега да ствари врати у ред и он „у вечно магловити град Далеког Запада стиже на своју последњу катедру у јесен 1962″. УПОКОЈЕЊЕ „Пратећи у Сијетлу чудотворну икону Богородице Курско-коренске, владика Јован је 19. јуна 1966. одслужио свету литургију у тамошњем Светониколајевском сабору, спомен-храму новомученицима, и задржао се потом још три сата у олтару. Затим је, обишавши с чудотворном иконом духовну децу око сабора, отишао у собу у парохијском дому, где је одседао. Одједном се оданде зачула лупњава. Када су прислужитељи дотрчали, видели су да владика већ умире… Тада се завршио његов чудесни и натприродни подвиг лишавања себе сна и одмора. Положили су га на кревет који се налазио у тој соби, на сан након 40 година уздржавања!” (Серафим Роуз и Герман Подмошенски) Опело је обављено 24. јуна, у шест часова увече, а завршено је око један после поноћи (због огромног броја људи који су дошли на последње поклоњење). Служио је сам црквени поглавар, митрополит Филарет, уз саслужење епископа Леонтија и Аверкија, епископа Саве и Нектарија, 24 свештеника и неколико ђакона. Шест врелих летњих дана пре тога, лежало је његово тело на отвореном одру, али се „од њега није осећао ни најмањи знак труљења. Руке његове биле су меке, неукрућене, иако у погребном предузећу нису вршене никакве манипулације (балсамовање и слично) над његовим телом” (Православна Русија, бр. 14, 1966). Остала је упамћена, поред осталог, његова дефиниција: „Религија је целокупност мисли и осећања о Највишем Бићу и њихово спољашње изражавање.” Његове нетрулежне и чудотворне мошти почивају у Саборном храму у Сан Франциску. ЈЕЗИЦИ Свети Јован Шангајски служио је свету литургију на руском, српском, грчком, кинеском, француском, холандском, енглеском и још неким језицима, иако већину од њих никада заправо није учио. Немерљиво је допринео обнављању успомене на западне хришћанске светитеље из времена пре „погружења целог латинског света у непрозирну таму јереси”. Успостављао је моћну молитвену заједницу са њима у свим местима словенског расејања. ПРИПРЕМА „Неколико дана пред своју смрт он је, без икаквог другима видљивог разлога, скинуо са зидова у свом параклису у Сан Франциску иконе преподобног Наума и св. Јована Крститеља и положио на налоњ насред храма. После неколико дана сви су схватили значење изношења тих икона: Владика је умро уочи дана у који се слави спомен преподобног Наума, а сахрањен је на дан рођења св. Јована Претече.” (Серафим Роуз) СУСРЕТ Сведочанства указују да се свети Јован Шангајски често јавља верујућима, „у сну”, изван опсене чула, граје света. „Исијава нетварну светлост, изриче тајанствене поруке, помаже.” Била је београдска јануарска ноћ 2001. Тих дана, у једном књижевном часопису и у више разговора, човек је спомињао светог владику. Мучен глувим добом, мучен метафизиком бола, уснуо је око поноћи. Незнано у колико сати, у пределу где време више и није важно, појавио се, „у сну”, Он. Стајао, благ, у црној мантији, крај моштију другог светитеља изузетно поштованог међу православним Србима. Човек је покушао да нешто каже, али гласа није било. Он се осмехнуо и рекао само две речи, на српском: „Биће благословљено.” Човек се буди, гледа кроз непрозир-таму над Београдом. Човек који ово пише. Бранислав Матић, СРБИЈА национална ревија, бр. 24 Извор: Патмос.рс
  3. JESSY

    Како чуда могу уништити веру

    Када говоримо о хришћанству као о религији чуда, онда, пре свега, мислимо на главно чудо – Васкрсење Христово и сав Његов искупитељски подвиг. Без Спаситеља не може бити хришћанства. Он је темељ и Он је крајњи циљ живота сваког хришћанина. Али сви смо ми људи, па грешимо, а цена тога може бити прилично висока. У почетку, погрешно постављање приоритета у духовном животу може чак довести до губитка вере, а улога чуда овде није последња. Тачније, проблем, наравно, није у самом чуду, већ у човеку. Више пута сам био сведок како су људи долазили у Цркву управо ради чуда. Нису тражили смисао живота нису тражили вечност, нису тражили Бога, чекали су чудо. Некада су то биле прилично трагичне ситуације када је неко од блиских рођака био тешко болестан, а понекад је човек само желео неку врсту потреса, нешто необично што би узбудило машту и фантазију. Сви разумемо да Бог није мађионичар и да неће учинити ништа необично да забави особу којој Он, углавном, није потребан. У првом случају, када нема чуда оздрављења и болесни рођак умре, људи често напуштају Цркву. Они не поричу стварност Бога, иако се речима могу поставити као атеисти, али често стварају дубоку огорченост против Њега и целог света. Све њихове молитве, пост, па и учешће у Светим Тајнама били су усмерени ка једном циљу – очувању живота вољене особе. Да, ово није лоше, али колико год да волимо некога, овоземаљски живот не може имати апсолутну самодовољну вредност. Ако таквој особи уопште није потребан Бог, или боље речено, потребан је само за испуњење жеља, иако је веома побожан, зашто би онда Господ испуњавао његове захтеве? Бог није Аладин - дух који се може призвати трљањем лампе у потребно време. Он је милостив, али је праведан, Он је оличење љубави, али је и љубоморан. Подсетимо се Христових речи: „Ко воли оца или матер више од мене, није Мене достојан; и ко љуби сина или кћер више од мене, није мене достојан“ (Матеј 10:37). Или следеће: „Нико ко стави руку на плуг и осврне се уназад није достојан за Царство Божије“ (Лк. 9:62). Као што видите, Господ не трпи подмере и полумере. Ако човек очекује да му се испуне само његови захтеви од стране Бога, онда Му даје само најмањи и најнезначајнији део себе, а то нам не приличи, не зато што је Он некакав себични деспот, већ зато што нас толико воли да смо му потпуно потребни. Није тајна да су сви људи болесни од греха, али ако сте исцељени, онда ћете бити потпуно излечени. Дај Богу руку и Он ће желети да вас узме целе. Ако се лечи, онда се лечи до краја, иначе нема смисла у лечењу. Само у овом случају може бити места за чудо. Бог неће чинити чуда ради забаве. Свако право чудо треба да има одређену сврху, да служи као оруђе за јачање вере, а не за њено уништење. Што се тиче другог примера, када човек у Цркви тражи чуда, чиме негде чак и несвесно храни сопствену машту, тада настаје ситуација још опаснија него у првом случају. Ако хришћанин у трагичним околностима може све да превазиђе и да се временом промени, код трагача за „триковима“ промена је много мање вероватна. И све зато што га не боли. Бол је та која нас покреће. Од ње постаје страшно непријатно, што нас тера да тражимо начине за њено превазилажење или да се бар научимо стрпљењу. За особу која тражи чуда, овај проблем уопште није вредан тога. Такав хришћанин ће активно читати разне православне мемоаре, приче о чудима, али ће Свето Писмо бити у запећку са лепим слојем прашине. Биће спреман да стално иде на ходочашћа, али ретко прилази Чаши. Прочитаће мноштво акатиста, али никада неће искрено разговарати са Богом. Трагалац чуда није у стању да рационално сагледа ни своје духовно искуство, ни духовно искуство светаца. Чак је и само хришћанство у њему површно. Најстрашније у овој ситуацији је да, ако тражимо чуда у Цркви а не Христа, сигурно ћемо их наћи, јер непријатељ људског рода не спава и зна да прави трикове, али такве, да се не могу одмах разликовати од правог чуда. Довољно је подсетити се искушења св. Симеона Богослова, Св.Никите Новгородског, Св. Силуана Атонског и многих других светитеља. Визија светлости, појава анђела, па чак и самог Христа, може бити варљива јер „сам сатана узима лик анђела светлости, и стога није велика ствар ако и његове слуге поприме обличје слуга праведности“ ( 2. Кор. 11:14–15). Ако неки свети подвижници нису могли да избегну овакво искушење, онда се тим више не треба шалити са тим. Чак и ако трагалац за чудима не падне у прелест, сигурно ће доћи тренутак када ће његова пољуљана вера бити обухваћена таквим испитом коме се никако неће моћи одупрети – ово је кућа саграђена на песку (Мт. 7,26). -27). Јеванђелска прича је почела чудом Оваплоћења Сина Божијег. И данас се у Цркви дешавају чуда. Али, чини ми се да њихов значај и интензитет постепено опадају. Време боравка Сина Божијег на земљи било је посебно, јединствено, испуњено невероватним догађајима: од претварања воде у вино до васкрсења мртвих. Данас је заправо све мање хришћана, а они који постоје, увелико су изгубили своју „сланост“. Живимо у прилично узнемирујућем и тешком времену, стога је важна способност да се види Промисао Божији. Чудо не мора да буде очигледно, као муња на небу. Много је више чуда у обичном току живота. То су људи који су нам послати у право време, изненадни догађаји који радикално мењају правац земаљског пута, мисли које су дошле „ниоткуда“ и решења насталих проблема. Видимо како се брзо и веома нагло мења свет око нас. Главно чудо, за нас хришћане данас, треба да буде способност да живимо са потпуним поверењем у Бога, Онога Који вас никада неће изневерити, издати и осрамотити, и положити све наде на Њега . Протојереј Владимир Долгих https://pravlife.org/sr/content/kako-chuda-mogu-unishtiti-veru
  4. JESSY

    Чуда направљена од трауме

    Покушавајући да помогнем јединственој борби сваке особе, а не да стварам опште фразе и рецепте, навешћу неке опште сугестије које могу да помогну у трансформационом путовању нашег постојања. 1. Будите сумњичави према својим мислима: Научите да ставите "можда" у начин на који тумачите себе, друге, свет. Можда је то почетак да се свет види другачије. 2. Пажљиво погледајте своје патње и пронађите њихов смисао: чак и највећи ћорсокак може постати пут самооткривања. Бог кроз искушења делује у нама и позива нас да исцелимо своје ране. 3. Не тражите лака и брза решења: она једноставно не постоје. Лечење је путовање. 4. Правите мале дневне кораке. За промене је потребно време. То не значи да се не мењате сваки дан. Не слушајте мисли које вам говоре „ништа ниси урадио“. Лажу, јер желе да вас обесхрабре. Ви се мењате и радите много боље него што вам ум говори. 5. Путујте са Богом. Не идите сами на путовање трансформације. Треба вам просветљење, инспирација и неко ко ће вас држати када паднете. Јер много пута ће вас траума бацити, гурнути назад, а ментални умор ће вас разочарати. Потребна вам је Његова помоћ. Удахните Његов Божански кисеоник. Дах живота и светлости. 6. Говори чак и ваздуху. Ова реченица се приписује Светом Григорију Богослову. Важно је да научимо да говоримо и да се изражавамо. Да поделимо искуства и ситуације које боле, љуте и отежавају наше животе. Многе студије говоре да у трауми мањег обима чак и једноставан разговор са пријатељима и нашим ближњима, када се обави с љубављу и прихватањем, има терапеутске користи. Свакако да ће нам у тежим ситуацијама и озбиљним психичким повредама бити потребна помоћ науке. Али, важно је да на свом језику градимо причу о нашој души. Да изађемо из подрума неизреченог и невиђеног и да постанемо језик, речи, звук, покрет, друштво, перцепција и свест. Сваки пут када причамо причу о нашим животима, истерујемо зло из наше душе. 7. Помолите се за своју рану. Терапијска вредност говора и нарације, повезаности и односа укључује и молитву. Ако људски разговор помаже да се зацели и излечи рана, замислите колико је важно разговарати и повезати се са Богом. Јер, молитва је управо то, веза и сусрет са живом личношћу Божијом. Благодат Христа и Духа Светога улази у нас кроз трауматске пукотине и таму претвара у светлост. Силазак из ума у простор срца разбија лажне слике о нама самима и открива нам ко смо заиста. Тада кроз Благодат схватамо да ми нисмо оно што нам је диктирала наша траума, већ нешто много дубље. Ми смо слике Бога, створења пуна Његовог даха и Светлости. Главно је да схватимо да смо нешто више и супериорније од својих рана. о. Хараламбос Пападопулос http://plibyos.blogspot.com
  5. У овој причи изложићу вам како сам ја доживео сусрет са мироточивом иконом Светог Василија: Дошавши у моју парохијску цркву чујем од попадије да је мироточила икона Светог Василија Острошког у дому ђакона Александра, кога сам ја познавао, јер је често служио у цркви у којој и ја певам. Веома сам се изненадио том вешћу јер ми је било први пут да чујем да се тако нешто догодило у мојој окилини. Од тог дана ја сам имао велику жељу да се поклоним светом Василију и целивам свету икону, али увек ме је нешто спречавало да то остварим, све док се једном нисам договорио са једним ђаконом да одемо тамо и поклонимо се и целивамо икону. При самом уласку у дом ђакона Александра осетили смо незамаљски мирис. Пришли смо икони и видели како се мале капљице мира спуштају низ икону,затим смо се поклонили и целивали је и мене је испунила велика радост што сам могао да видим како је се Бог кроз Светог Василија пројавио и нама грешнима на укрепљење и ојачање. После послужења прочитали смо акатист Светитељу и разишли се у миру и радости коју нам је Бог даровао. 12. јул Свети Апостоли Петар и Павле Отишао сам на храмовну славу у селу Ноћај, где и живи ђакон Аца код кога је икона мироточила. Стајао сам за певницом припремајући књиге за Свету Литургију, док су свештеници у олтару вршили проскомидију. На вратима храма је се појавио ђакон Аца држећи у рукама икону Светог Василија. Пошто сам целивао икону упитао сам га да ли још мироточи, а он ми је одговорио да је икона почела мироточити 11. маја и да је 22. маја престала, што је се могло и видети, на икони су остали само видљиви трагови од мира. Света Литургија је почела. На Канону Евхаристије позваше ме у олтар и и на моје велико изненађење икона је била преплављена миром иако је кад је донета била сува, а сад поново мироточи, на општу радост свих нас. Дошло је време крсног хода и о. Драгиша-мој парохијски свештеник ми је рекао да узмем икону Светог Васили ја да носим око цркве. Ја са великом радошћу,а истовремено и са страхом и поштовањем узех свету икону. Носећи је око цркве и гледајући како миро тече по икони ја сам био пун радости и захвалан Богу што ме удостојио да ја у мојим грешним рукама држим такву чудотворну икону кроз коју се Бог јавио. После тога икона је била постављена на налоњ где су верници прилазили и целивали је молећи се Богу и Светом оцу Василију Острошком. 04. децембар Ваведење Пресвете Вогородице Спремајући се на бденије зазвонио ми је телефон, био је то о. Иван парох села Ноћаја који ме је питао да ли могу на Ваведење доћи код њега у храм да му помогнем да појем, јер није имао никог од појаца. Ја сам прихватио. Најпре смо свратили и узели икону светог Василија пошто ђакон Аца није био у могућности доћи на свету Литургију и затим отишли у храм. Уносећи икону у цркву и гледајући како она мироточи размишљао сам о томе колико је се људи пред њом молило и исказивало своје муке, патње и захвалности, а ја је сада држим у својим рукама. Унео сам икону и поставио на налоњ, затим смо свештеник и ја почели певати тропар светом Василију и у току певања тропара на нашу радост миро је се знатно повећало. После Свете Литургије вратили смо икону у дом ђаконом, а ми се разишли са благосовом светог Василија и радошћу због таквог призора који смо доживели. Нека је слава Богу који је диван у Светима Својими који преко свога угодника светог Василија пројављује своју милост нама! О Ваведењу године Господње 2008 У Христу брат Марко
  6. ČUDOTVORNA LOZA SVETOG SIMEONA POMOGLA MNOGIM BRAČNIM PAROVIMA DA STEKNU POTOMSTVO ratstvo manastira Hilandar umoljava sve supružnike koje Gospod Bog blagoslovi porodom po upotrebi grožđa Svetog Simeona, da to jave manastirskoj Upravi. Požarevljani Boban (45) i Slađana Mitić (42) poslije 20 godina zajedničkog života dobili su sina Ognjena. -Kum Draško mi je dao dva zrna grožđa iz manastira Hilandar, od loze koju je posadio Stefan Nemanja. Posrećilo nam se, i sad smo presrećni. Nikad nijesmo gubili nadu da ćemo jednog dana i mi dobiti dijete. Konačno, poslije mnogo godina, dobili smo sina, a ako Bog da, biće ih još, kaže srećni otac Boban. Njegova supruga Slađana kaže da su obilazili mnoge ljekare i institute i svi su im govorili da su rezultati dobri i da će imati porod. -Na sreću, nije nam trebala vantjelesna oplodnja, iako smo se bili dogovorili sa ljekarom, dodaje srećni otac. Bratstvo manastira Hilandar daje pismena uputstva neplodnim supružnicima prikupljena iz Svetog pisma. Loza stara hiljadu i više godina izinikla je na južnoj strani saborne crkve Hilandara. Njeno stablo niče iz zida, na metar i po odstojanja od zemlje, iz groba Svetog Simeona (Stefana Nemanje), koji se nalazi pored istog zida s unutrašnje strane hrama. Hilandarsko predanje o toj lozi kaže: -Kad je od smrti Svetog Simeona (26. februara 1200.) proteklo sedam godina i kad je Sveti Sava došao iz karejske isposnice u manastir da bi pripremio prenos moštiju svoga oca u Srbiju radi mirenja zavađene mu braće, onda su hilandarski monasi neutješno plakali. Tada se Sveti Simeon u snu javi igumanu Metodiju i kaže kako je i koliko potrebno da njegove mošti budu prenijete u rodnu grudu. Zauzvrat i utjehu hilandarskom bratstvu iz praznog njegovog groba iznići će vinova loza i dok ona bude rađala dotle će i njegov blagoslov počivati na Hilandaru. Loza se održala i do naših dana; svake godine, bez izuzetka bogato rađa, i predstavlja veliko čudo Božje. Od njenog ploda razrješuje se neplodnost supružnika koji s vjerom i molitvom prihvate ovo čudotvorno sredstvo. Najstarije sačuvano predanje o ovome potiče iz 1585. godine kada je jedan Turčin doveo svog sina prvijenca da bi ga ostavio u Hilandaru na službu Bogu, jer ga je dobio, kao i drugu svoju djecu, po upotrebi grožđa loze Svetog Simeona. Od onda do danas ovaj sveti srpski pravoslavni manastir neprekidno čudotvorna zrna grožđa dijeli poklonicima, ili ih dostavlja, u naše dane, poštom, onima koji im se pismom obrate. Nekad su iz Rusije vjernici masovno dolazili na Svetu Goru i tražili ovo grožđe. Danas ga potražuju i iz Srbije, Crne Gore i Grčke, jer su, naročito u poslednje vrijeme, rezultati njegove upotrebe zadivljujući. Bratstvo manastira Hilandar umoljava sve supružnike koje Gospod Bog blagoslovi porodom po upotrebi grožđa Svetog Simeona, da to jave manastirskoj Upravi, kako bi se povremenim objavljivanjem toga jačala vjera i drugih bezdjetnih bračnih parova. Pravila korišćenja čudotvornih zrna.. Oni koji žele da po Božjem blagoslovu imaju plod utrobe svoje treba da se obrate molitvama svojim Svetom Simeonu Mirotočivom, koji je bio podvižnik Svete Gore Atoske i dobio dar od Boga da čini čuda – da driješi neplodnost onih supružnika, koji vjerom njemu pribjegavaju. U jedno sledovanje spadaju tri zrna grožđa i jedno parče od orezane loze. Ovo se parče stavlja u litar osvećene vode i od iste uzimaju oba supružnika da piju prije svakog jela za četrdeset dana. Potom uzima suprug jedno zrno grožđa, a supruga preostala dva. Za ovih četrdeset dana supružnici treba da ispunjavaju sledeće pravilo: da jedu samo posnu hranu, da čine svakodnevno po pedeset poklona, dvadeset pet ujutru s molitvom: "Gospode Isuse Hriste Sine Božiji pomiluj nas", i dvadeset pet uveče sa molitvom: "Prepodobni Oče Simeone, moli Boga za nas". Ko želi može da udvostruči poklone, tojest, da doda još pedeset poklona dnevno s molitvom: "Presveta Bogorodice spasi nas". Za to vreme supružnici treba da se uzdržavaju od svoje supružanske postelje. Po isteku tih četrdeset dana supružnici su dužni da se ispovijede i pričeste Svetom tajnom Pričešća i tada će im Gospod, po vjeri njihovoj, blagoslovom svojim podariti plod utrobe njihove. Poslije začeća, za svo vrijeme trudnoće i dojenja djeteta, supružnici su dužni da potpuno prekrate i isključe supružanske odnose i da žive cjelomudreno – u moralnoj čistoti. манастир Лепавина
  7. У Иберији, првом уделу Богородице, током прогона безбожних власти, Господ је открио светитеља познатог као Апостола љубави нашег доба. ОтацГаврило (Угребадзе) из Самтавра био велики страдалник за веру и грузијски народ. Читав свој живот неуморно је носио тежак крст прогона и стекао велику благодат пред Господом. Његово сведочење о Христу било је тако јако да је захватило целу Грузију и далеко ван њених граница. Када је о. Гаврило, непоколебан бесном влашћу, запалио огроман Лењинов портрет на демонстрацијама којима је присуствовало на хиљаде људи, у жељи да прослави име Божје. Јуродивост Христа ради посебан је подвиг. Отац Гаврила су исмевали због изгледа, зато што је ходао бос, у одрпаној одећи, а себе је још више унижавао тако што је на главу стављао дијадему од бакра. Међутим, у Божјим очима он је био узвишен, а то се откривало током његовог живота а посебно након његовог праведног упокојења.
  8. У недељу, 15. августа 2021. године, на празник Преноса моштију светог првомученика и архиђакона Стефана, Епископ крушевачки Господин Давид служио је свету Литургију у Саборном храму св. Георгија у Крушевцу. Саслуживали су старешина Саборне цркве протојереј-ставрофор Ђорђе Милојковић, протојереј Драгић Илић и ђакон Ненад Матић. По прочитаном одељку из светог Јеванђеља Владика је поучио верне својом Архипастирском беседом најпре тумачећи прочитани одељак а затим говорећи о празнику и величини вере и љубави светог архиђакона Стефана и о његовој мученичкој жртви, као и примеру како треба живети вером, надом и љубављу и потпуним поверењем према Господу. Велики број присутних верника и деце пришао је светој Чаши и сјединио се са Господом у Светој тајни Причешћа, а на радост, спасење и живот вечни. На светом Богослужењу су појали појци Саборне цркве. Извор: Епархија крушевачка
  9. У четврту недеље по Духовима, 18. јула 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, служио је свету архијерејску Литургију у старој Саборној цркви у Београду. Саслуживали су протојереј-ставрофор Бранко Топаловић, јереј Арсен Миловановић, протођакони Радомир Перчевић и Дамјан Божић и јерођакон Еразмо (Бранковски). „Данашње Јеванђеље нам говори о вери, дубоком смирењу и милостивом срцу,“ истакао је епископ Јеротеј тумачећи прочитано јеванђелско зачало. „Римски центурион, о коме се говори у Јеванђељу очигледно је био добар човек и то видимо из неколико примера. То видимо из речи самог капетана римског који каже да зна шта значи наредити неком и нешто рећи, јер су сви војници трчали да испуне његово наређење. У тим речима видимо да је он био добар човек, па су стога и војници с љубављу испуњавали његове наредбе. Уз то да је био добар човек види се и према његовом односу према његовом слузи који је највероватније био исто његов војник. Капетан је на све могуће начине покушао да нађе лек свом слузи и онда је чуо да постоји један необичан човек пророк, Исус из Назарета, који проповеда Јеванђеље о Царству Божјем и који изгони демоне из људи и исцељује сваку болест и недуг“. „Чувши речи Христове капетан је поверовао да му Он може помоћи, јер је био добар човек, а та његова доброта и смирење су били плодно тло за веру. Разговог Господа и капетана је био кратак, обичан, али нимало једноставан. Са једне стране стајао је капетан римске војске која је била окупаторска, а са друге стране, стајао је Исус из Назарета, припадник јеврејског народа који је трпео страшна страдања од римског окупатора. Али капетан, уверен у чуда која је Господ Христос чинио, прилази и једноставно моли за помоћ. И Господ, иако је то био Римљанин, одмах му је одговорио: „Ја ћу доћи и исцелићу га“. Није га питао ни за каве детаље, није га питао ни ко је ни шта је. Он је једноставно прозрео у душу тог човека, у његову бол и хтео је да му помогне. А капетан, као један дубоко смирени човек, и као што обично смирени реагују, када их посети благодат Божја, они постају још смиренији. Још се више смиравају до праха и пепела. И тај незнабожац Римљанин говори Господу, поред толиких Јевреја: „Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш. Него само реци реч и оздравиће слуга мој“. То је било и помало скандалозно за тадашњи свет, јер се незнабошци и Јевреји нису дружили, а поготово нису улазили једни другима у домове. Господ Христос је кроз тај дијалог са римским капетаном приказао окупљеним Јеврејима поуку о вери: „Не само да је то дубока вера, него да такву веру није имао ни праотац Јаков, кога је прозвао Израиљ“. „Ова јеванђелска прича је дубоко поучна јер ми смо, у ствари, синови тог Царства о којима Господ говори. Јер и ми, као и Јевреји, сваки дан живимо у Цркви, али да ли својом вером одговарамо на та чуда? Видимо да постоје и многи међу нама, људи обични, невидљиви, који имају веру овога капетана. Постоје чак и људи друге вере, људи атеисти, којима због њихове љубави и њиховог смирења Господ открива тајне Божје и чини чуда над њима. Увек треба да се угледамо на чудесан пример овога капетана да бисмо са њим и свим другим праведницима и светитељима били за Трпезом Господњом у Царству Божјем, поручио је владика Јеротеј. Свету Литургију својим појањем улепшало је Прво београдско певачко друштво којим је дириговала гђа Светлана Вилић. Извор: Радио Слово љубве
  10. О. Тимотеј Нтумба из Цркве Светог Николе у Бунији, Демократска Република Конго, недавно је разговарао са Православном новинском агенцијом о два нова чуда Светог старца Пајсија која су доживели његови парохијани. Прво чудо догодило се са једанаестогодишњом девојчицом Данијелом коју је отровао друг из разреда јер јој је завидео на успеху. Врло брзо је смршала и била на ивици смрти. Пробледела је и осећала је болове у срцу, тада је сањала сан о којем је причала мајци. Неколико дана касније Данијела је отишла да пронађе о. Тимотеја у цркви, следећи савете особе у сну. У недељу је са неподношљивим болом у срцу отишла на Свето причешће, а тог истог дана осећала се излечено и осећа се и данас добро. А пре неколико дана, 30-годишња жена по имену Ева изненада је почела да осећа неподношљив бол по целом телу. Такође је патила од повраћања и дијареје. И ситуација је сваке вечери постајала неподношљива. Болнички прегледи показали су да се и она отровала, али су јој прописани лекови још више погоршавали бол у грудима. Тада, уочи празника Светог Пајсија, 11. јула, два пута јој се у сну појавио човек који јој је рекао: „Ева, ујутру, иди у цркву и нађи свог свештеника. Причести се на Божанској литургији и бићеш излечена. ” Ујутро је, упркос несносном болу, отишла у цркву и причестила се на Божанској литургији. Сат времена након службе, замолила је да разговара са свештеником и испричала му свој сан. Сви детаљи које су изнеле и Данијела и Ева описују Светог Пајсија Светогорца и обе су га препознале по његовој икони, упркос томе што о њему нису знале много пре него што им се појавио и излечио. https://mitropolija.com/2021/07/15/dva-nova-cuda-sv-pajsija-u-kongu/
  11. Последњих година Албанска православна црква, поред бројних новосаграђених богомоља, отвара и школе и библиотеке, обданишта и омладинске центре, болнице и старачке домове, гради водоводне мреже и путеве. Има свој дијагностички центар „Благовијести” у Тирани који пружа здравствене услуге из 25 медицинских области, али и покретну стоматолошку клинику која обилази мања мјеста За вријеме владавине Енвера Хоџе скоро све богомоље биле су сравњене са земљом. Уништено је више од 1.600 манастира и цркава, а од 440 свештеника само 22 је остало у животу и то радећи углавном као занатлије. Цркве које нису срушене махом су претваране у гараже, магацине, штале за стоку или су једноставно остављане да пропадају. Но, 1992. године, Албанска православна црква је обновљена именовањем архиепископа и синода, и за ове двије и по деценије је направила подухвате који су равни чуду! Данас, путујући кроз ову земљу можете да наиђете на обновљена здања “божјих кућа“ која вам просто речено – одузимају дах! Међу њих се смјестило чак 250 православних храмова и мноштво манастира. Нема званичних података, тек сматра се да православних вјерника има између 360.000 и 520.000. Црква обухвата четири епархије: Тирана-Драч, Берат, Ђирокастра и Корча, а православни Албанци углавном живе на југу земље и у градовима Тирани и Драчу. Око 460 православних парохија је реорганизовано и уређено, а богослужбени живот са вјерском наставом, проповиједима, доботворним активностима и др. уређен је како у градским, тако и у сеоским црквама. Албанска православна црква, са сједиштем у Тирани, данас важи за једну од најактивнијих помјесних цркава. Довољно је рећи да се налази на 12. мјесту у диптиху православних цркава, као и да има ранг архиепископије. Богослужење у овој цркви одвија се на албанском и грчком језику. Иначе, сарадња са Грчком црквом је до те мјере изражена, да многи мисле да су православни Албанци заправо Грци! Прије формирања богословије у Драчу, многи богослови су школовани у Грчкој, тако да је веза са Грчком црквом још продубљенија и израженија. Корча За ових 25 година, у једној сиромашној земљи, Црква је успјела да изгради из темеља 150 цркава и још 70 разних црквених здања, обнови 60 старих светиња и поправи 160 богомоља. За почетак, имала је подршку моћне и утицајне сестринске цркве: Васељенске патријаршије. Почевши скоро ни од чега, Албанска православна црква морала је да ишколује сопствено свештенство, а пре тога да отвори богословску школу (1998. године). Рукоположено је 140 нових свештеника, црква данас има три богословске школе са интернатима. Она је сада у могућности да осим духовне, врши и хуманитарну дјелатност. Кад се томе броју придода и више од 120 новоподигнутих обданишта, школа, омладинских центара, митрополитских дворова, гостопримница, радионица, народних кухиња, сиротишта, старачких домова, здравствених центара и др. – добија се донекле слика о подухватима благочестивог православног народа ове сиромашне земље. Треба имати на уму да ове грађевине нису тек тако изграђене, него су подигнуте по најсавременијим грађевинским прописима, темељито, и не само објекти као такви, него и њихови екстеријери, уз обавезне парохијске домове са салама за предавања, концерте, позоришне представе и учионицама за вјерску наставу, малим кухињама и др. Албанска црква има своју штампарију, па овде штампа богослужбене књиге на албанском језику (много је већ преведено с грчког језика), богословске књиге, уџбенике за вјерску наставу или приручнике за две богословије и једну духовну академију. Она има своје мјесечне новине „Васкрсење“, дечји часопис „Радујте се“ и студентски билтен „Ријеч“, као и омладински часопис „Звона“. Године 2009. отпочели су објављивати стручне чланке у часопису „Истраживање“, и то из богословља, науке, културе, уз репортаже о савременим догађањима у Цркви. Већ четири године, Црква има у Тирани свој дијагностички центар „Благовијести“ са стручним медицинским особљем које ради у савремено опремљеним просторијама и уз добровољни рад, а у питању су већ позната имена на пољу медицине. Центар пружа здравствене услуге из 25 стручних медицинских области. Здравствене установе постоје и у мјестима: Каваја, Џерџукат и Лушње. Уз то, мобилна стоматолошка клиника пружа стоматолошке услуге (нарочито дјеци) у селима и градовима. У новембру 2011. г. отворена је Очна клиника, као и Оториноланколошка клиника, с напоменом да се у очној клиници однедавно врше и хируршки захвати. Саранда Црква има 17 обданишта, у која се примају дјеца првенствено из сиромашних породица. У овом тренутку, Црква има 50 омладинских центара, распоређених по градовима и селима. Сваке године организују се разне активности намијењене омладини, као што су љетњи и зимски омладински кампови, конференције, спортска такмичења, рад с дјецом и омладином ометеном у развоју, омладински фестивали, свечаности и др. Ова Црква организује љетње кампове и за дјецу с Косова и Метохије. Ради школовања свештеничког подмлатка, Албанска Црква је у међувремену основала следеће школске установе: Богословску академију „Васкрсења Христовог“ у новом манастиру светог Власија и двије средње богословске школе, обје под заштитом Часног крста, и то у Ђирокастру и малом мјесту Сукту, недалеко од Драча. Све три школе су интернатског типа. Сваки студент има своју посебну спаваћу собу са свима условима за студирање. Богослужбене књиге се штампају у црквеној штампарији, а има их све више. Наиме, Црква жели да хитрим ходом покуша накнадити све оно што је било прекинуто и угушено у вријеме атеистичке власти. Албанска црква је отворила школе за образовање лица других струка, тако у Тирани постоји школа „Протагонити“, што је албанско-америчка школа, и двије „Школе љубави“, што су албанско-грчке школе, у Драчу и Ђирокастру. Од 2013. г. у Корчи ради тзв. Платонова средња школа, а у месту Месопотам, близу Саранде на југу земље, функционише техничка школа „Апостол Павле“. У Буларату, близу Ђирокастра, такође на југу, постоји интернат за дјевојчице средњошколке. У октобру 2012. отворена је прва школа византијске музике у тзв. Центру „Тавор“. При свему овоме, имају и Институт за професионалну обуку „Дух љубави“, који функционише у Тирани и Ђирокастру. Већина ових школа је смјештена у црквеној порти, гдје им је и мјесто, јер се Архиепископија труди да се сваки слободан градитељски простор што боље искористи. Све школске зграде су подигнуте по најсавременијим прописима, док су професори и наставници веома квалификовани. Напоменути је да су све црквене школе, православне и римокатоличке, признате пред законом, па се ученици могу уписати на државне факултете без додатних испита. Установљена је Канцеларија за очување културног наслеђа, и Црква је утрошила неколико милиона евра за рестаурацију културно-историјских споменика, па су у оквиру овог залагања настале радионице за иконописање и рестаурацију и конзервацију икона; према њиховим извјештајима, до сада је рестаурисано 600 старих икона. У овом циљу образују се нови умјетници, који обнављају традицију православног живописа. У многим црквама постоје хорови, али и посебан византијски хор који је издао седам касета и ЦД. Споменимо још црквену радио станицу „Васкрсење“ у Тирани која емитује од 1998. године. Црква је објавила многе научне радове настале на научним семинарима, издаје документарне филмове, организује академске симпосионе и разне изложбе иконографије, води дечје пројекте и сл. Црква је помогла и у унапређењу земљорадње, воћарства и сточарства у неразвијеним крајевима своје земље. Вриједно похвале и пажње је и то да је за села Вуларитис и Клеисари, оба код Ђирокастра, изградила нови водовод. Обнављала је и електричну мрежу и градила путеве како би боље повезивала светилишта. Међу најљепше православне цркве на свијету убрајају се оне које се налазе у околини Корче, центру православља у југоисточној Албанији, у близини границе са Грчком и Македонијом, а у подножју планине Мораве на узвишењу Света Тана. Почетком средњег вијека, Корча постаје урбани центар са црквом из 9. вијека, која је обновљена у 14. вијеку. Једна од оних која привлачи највише пажње свакако је и малена Богородичина Црква – Свете Марије, смјештена на врху узвишења у селу Мборја, на падини планине Мораве. Ова црква посвећена је Христовом Васкрсењу и потиче из 13. вијека. Саграђена је од камена и дрвених греда са ових простора, у облику тролиста, са малом куполом на врху. Фрескосликарство у овој цркви важи за једно од најбољих на Балкану. Поред оних у Корчи, међу најљепше цркве на свијету убрајају се и црква у Поградецу, катедрала у Берату, катедрала у Драчу, манастир Арденица, Свети Никола у Мезопотаму… И за крај – Саборни Храм Христовог Васкрсења у Тирани. Величанствен је овај грађевински подухват! Са оваквим духовним остварењем могле би се подичити и много бројније и богатије помјесне православне цркве. Налази се у строгом центру Тиране. Занимљиво је примијетити и то да је старија, мања Саборна црква срушена у вријеме атеистичког дивљања 1967. да би на њеном мјесту био подигнут хотел. Садашње власти су подариле нову локацију за ову Саборну цркву. Комплекс нове цркве у Тирани састоји се од Саборне цркве, капеле, звонаре и двора за Архиепископију и Свети синод. На куполи има 52 прозора, која представљају 52 недеље у години. Звоник је висок 46 метара. На његове четири стране виде се пасхалне свијеће усмјерене према небу, а символишу четири јеванђелиста који су писали о догађају Васкрсења Христовог. На звонику је 16 звона, а на врху је и часовник. У крипти цркве је културни центар. Центар је амфитеатар и може смјестити 500-850 лица. Може служити за држање предавања, приказивање представа и организовање концерата, наравно, и за приказивање филмова и др. Има и бину, па може послужити и као позориште. Иначе, сав комплекс захвата 5039 кв.м. Сама Саборна црква има 1660 кв.м; висока је 29.2 м, а крст 32.2 м. Синодални центар захвата 830 кв.м. Подизање Саборне цркве је започело у јулу 2004. г., а завршено је у мају 2011. године. извор
  12. Последњих година Албанска православна црква, поред бројних новосаграђених богомоља, отвара и школе и библиотеке, обданишта и омладинске центре, болнице и старачке домове, гради водоводне мреже и путеве. Има свој дијагностички центар „Благовијести” у Тирани који пружа здравствене услуге из 25 медицинских области, али и покретну стоматолошку клинику која обилази мања мјеста За вријеме владавине Енвера Хоџе скоро све богомоље биле су сравњене са земљом. Уништено је више од 1.600 манастира и цркава, а од 440 свештеника само 22 је остало у животу и то радећи углавном као занатлије. Цркве које нису срушене махом су претваране у гараже, магацине, штале за стоку или су једноставно остављане да пропадају. Но, 1992. године, Албанска православна црква је обновљена именовањем архиепископа и синода, и за ове двије и по деценије је направила подухвате који су равни чуду! Данас, путујући кроз ову земљу можете да наиђете на обновљена здања “божјих кућа“ која вам просто речено – одузимају дах! Међу њих се смјестило чак 250 православних храмова и мноштво манастира. Нема званичних података, тек сматра се да православних вјерника има између 360.000 и 520.000. Црква обухвата четири епархије: Тирана-Драч, Берат, Ђирокастра и Корча, а православни Албанци углавном живе на југу земље и у градовима Тирани и Драчу. Око 460 православних парохија је реорганизовано и уређено, а богослужбени живот са вјерском наставом, проповиједима, доботворним активностима и др. уређен је како у градским, тако и у сеоским црквама. Албанска православна црква, са сједиштем у Тирани, данас важи за једну од најактивнијих помјесних цркава. Довољно је рећи да се налази на 12. мјесту у диптиху православних цркава, као и да има ранг архиепископије. Богослужење у овој цркви одвија се на албанском и грчком језику. Иначе, сарадња са Грчком црквом је до те мјере изражена, да многи мисле да су православни Албанци заправо Грци! Прије формирања богословије у Драчу, многи богослови су школовани у Грчкој, тако да је веза са Грчком црквом још продубљенија и израженија. Корча За ових 25 година, у једној сиромашној земљи, Црква је успјела да изгради из темеља 150 цркава и још 70 разних црквених здања, обнови 60 старих светиња и поправи 160 богомоља. За почетак, имала је подршку моћне и утицајне сестринске цркве: Васељенске патријаршије. Почевши скоро ни од чега, Албанска православна црква морала је да ишколује сопствено свештенство, а пре тога да отвори богословску школу (1998. године). Рукоположено је 140 нових свештеника, црква данас има три богословске школе са интернатима. Она је сада у могућности да осим духовне, врши и хуманитарну дјелатност. Кад се томе броју придода и више од 120 новоподигнутих обданишта, школа, омладинских центара, митрополитских дворова, гостопримница, радионица, народних кухиња, сиротишта, старачких домова, здравствених центара и др. – добија се донекле слика о подухватима благочестивог православног народа ове сиромашне земље. Треба имати на уму да ове грађевине нису тек тако изграђене, него су подигнуте по најсавременијим грађевинским прописима, темељито, и не само објекти као такви, него и њихови екстеријери, уз обавезне парохијске домове са салама за предавања, концерте, позоришне представе и учионицама за вјерску наставу, малим кухињама и др. Албанска црква има своју штампарију, па овде штампа богослужбене књиге на албанском језику (много је већ преведено с грчког језика), богословске књиге, уџбенике за вјерску наставу или приручнике за две богословије и једну духовну академију. Она има своје мјесечне новине „Васкрсење“, дечји часопис „Радујте се“ и студентски билтен „Ријеч“, као и омладински часопис „Звона“. Године 2009. отпочели су објављивати стручне чланке у часопису „Истраживање“, и то из богословља, науке, културе, уз репортаже о савременим догађањима у Цркви. Већ четири године, Црква има у Тирани свој дијагностички центар „Благовијести“ са стручним медицинским особљем које ради у савремено опремљеним просторијама и уз добровољни рад, а у питању су већ позната имена на пољу медицине. Центар пружа здравствене услуге из 25 стручних медицинских области. Здравствене установе постоје и у мјестима: Каваја, Џерџукат и Лушње. Уз то, мобилна стоматолошка клиника пружа стоматолошке услуге (нарочито дјеци) у селима и градовима. У новембру 2011. г. отворена је Очна клиника, као и Оториноланколошка клиника, с напоменом да се у очној клиници однедавно врше и хируршки захвати. Саранда Црква има 17 обданишта, у која се примају дјеца првенствено из сиромашних породица. У овом тренутку, Црква има 50 омладинских центара, распоређених по градовима и селима. Сваке године организују се разне активности намијењене омладини, као што су љетњи и зимски омладински кампови, конференције, спортска такмичења, рад с дјецом и омладином ометеном у развоју, омладински фестивали, свечаности и др. Ова Црква организује љетње кампове и за дјецу с Косова и Метохије. Ради школовања свештеничког подмлатка, Албанска Црква је у међувремену основала следеће школске установе: Богословску академију „Васкрсења Христовог“ у новом манастиру светог Власија и двије средње богословске школе, обје под заштитом Часног крста, и то у Ђирокастру и малом мјесту Сукту, недалеко од Драча. Све три школе су интернатског типа. Сваки студент има своју посебну спаваћу собу са свима условима за студирање. Богослужбене књиге се штампају у црквеној штампарији, а има их све више. Наиме, Црква жели да хитрим ходом покуша накнадити све оно што је било прекинуто и угушено у вријеме атеистичке власти. Албанска црква је отворила школе за образовање лица других струка, тако у Тирани постоји школа „Протагонити“, што је албанско-америчка школа, и двије „Школе љубави“, што су албанско-грчке школе, у Драчу и Ђирокастру. Од 2013. г. у Корчи ради тзв. Платонова средња школа, а у месту Месопотам, близу Саранде на југу земље, функционише техничка школа „Апостол Павле“. У Буларату, близу Ђирокастра, такође на југу, постоји интернат за дјевојчице средњошколке. У октобру 2012. отворена је прва школа византијске музике у тзв. Центру „Тавор“. При свему овоме, имају и Институт за професионалну обуку „Дух љубави“, који функционише у Тирани и Ђирокастру. Већина ових школа је смјештена у црквеној порти, гдје им је и мјесто, јер се Архиепископија труди да се сваки слободан градитељски простор што боље искористи. Све школске зграде су подигнуте по најсавременијим прописима, док су професори и наставници веома квалификовани. Напоменути је да су све црквене школе, православне и римокатоличке, признате пред законом, па се ученици могу уписати на државне факултете без додатних испита. Установљена је Канцеларија за очување културног наслеђа, и Црква је утрошила неколико милиона евра за рестаурацију културно-историјских споменика, па су у оквиру овог залагања настале радионице за иконописање и рестаурацију и конзервацију икона; према њиховим извјештајима, до сада је рестаурисано 600 старих икона. У овом циљу образују се нови умјетници, који обнављају традицију православног живописа. У многим црквама постоје хорови, али и посебан византијски хор који је издао седам касета и ЦД. Споменимо још црквену радио станицу „Васкрсење“ у Тирани која емитује од 1998. године. Црква је објавила многе научне радове настале на научним семинарима, издаје документарне филмове, организује академске симпосионе и разне изложбе иконографије, води дечје пројекте и сл. Црква је помогла и у унапређењу земљорадње, воћарства и сточарства у неразвијеним крајевима своје земље. Вриједно похвале и пажње је и то да је за села Вуларитис и Клеисари, оба код Ђирокастра, изградила нови водовод. Обнављала је и електричну мрежу и градила путеве како би боље повезивала светилишта. Међу најљепше православне цркве на свијету убрајају се оне које се налазе у околини Корче, центру православља у југоисточној Албанији, у близини границе са Грчком и Македонијом, а у подножју планине Мораве на узвишењу Света Тана. Почетком средњег вијека, Корча постаје урбани центар са црквом из 9. вијека, која је обновљена у 14. вијеку. Једна од оних која привлачи највише пажње свакако је и малена Богородичина Црква – Свете Марије, смјештена на врху узвишења у селу Мборја, на падини планине Мораве. Ова црква посвећена је Христовом Васкрсењу и потиче из 13. вијека. Саграђена је од камена и дрвених греда са ових простора, у облику тролиста, са малом куполом на врху. Фрескосликарство у овој цркви важи за једно од најбољих на Балкану. Поред оних у Корчи, међу најљепше цркве на свијету убрајају се и црква у Поградецу, катедрала у Берату, катедрала у Драчу, манастир Арденица, Свети Никола у Мезопотаму… И за крај – Саборни Храм Христовог Васкрсења у Тирани. Величанствен је овај грађевински подухват! Са оваквим духовним остварењем могле би се подичити и много бројније и богатије помјесне православне цркве. Налази се у строгом центру Тиране. Занимљиво је примијетити и то да је старија, мања Саборна црква срушена у вријеме атеистичког дивљања 1967. да би на њеном мјесту био подигнут хотел. Садашње власти су подариле нову локацију за ову Саборну цркву. Комплекс нове цркве у Тирани састоји се од Саборне цркве, капеле, звонаре и двора за Архиепископију и Свети синод. На куполи има 52 прозора, која представљају 52 недеље у години. Звоник је висок 46 метара. На његове четири стране виде се пасхалне свијеће усмјерене према небу, а символишу четири јеванђелиста који су писали о догађају Васкрсења Христовог. На звонику је 16 звона, а на врху је и часовник. У крипти цркве је културни центар. Центар је амфитеатар и може смјестити 500-850 лица. Може служити за држање предавања, приказивање представа и организовање концерата, наравно, и за приказивање филмова и др. Има и бину, па може послужити и као позориште. Иначе, сав комплекс захвата 5039 кв.м. Сама Саборна црква има 1660 кв.м; висока је 29.2 м, а крст 32.2 м. Синодални центар захвата 830 кв.м. Подизање Саборне цркве је започело у јулу 2004. г., а завршено је у мају 2011. године. извор View full Странице
  13. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиo je овог јутра, на празник Светих Јоакима и Ане, Свету архијерејску Литургију у Храму посвећеном родитељима Пресвете Богородице у београдском насељу Калуђерица. Звучни запис беседе Патријарх Иринеј је произнео беседу о Јоакиму и Ани, "честитим људима који су живели Духом Светим", које је Господ благословио највећим благословом, да буду родитељи Пресвете Богородице. Од родитељства нема веће части, јер назвати се родитељем значи, истовремено бити, сарадник Божији, јер само Бог може подарити живот, рекао је Патријарх Иринеј. Богородица је највећи дар Божији њеним родитељима, али и целом људском роду. Тим даром је Господ прославио њене родитеље, као оне који су због своје дуге бездетности сматрани великим грешницима. Тиме је Господ показао своју превелику љубав према свима нама. Његова Светост Патријарх Иринеј је посебно у својој беседи указао на грех чедоморства, наводећи да мајке чине велики грех тим чином. Јер оне које требају да буду чиста љубав према својој деци одлучују се на њихово убиство. Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су: игуман манастира Рајиновац архимандрит Серафим, протојереји - ставрофори: Ратко Аксентић и Милош Мићић, јереј Светозар Арсовски, протођакон Стевица Рапајић и ђакон Немања Ристић. Извор: Радио Слово љубве
  14. У среду, 15. јула 2020. године, када Црква Божија прославља Полагање часне ризе Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви-брвнари посвећеној Светом великомученику Георгију у Брајковцу поводом славе заједнице за рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности “Земља живих”. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: јеромонах Онуфрије Хиландарац, духовник манастира Драче; игуман Доситеј Хиландарац, настојатељ манастира Светог великомученика Георгија у Ћелијама протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, архијерејски намесник колубарско-посавски; протојереј-ставрофор Марко Митић, протојереји Страхиња Голијан и Радивоје Стојадиновић, протонамесници Стефан Франовић Родољуб Војиновић, јерођакон Јован (Прокин), као и ђакони Никола Урошевић и Стеван Илић. Литургији је присуствовао и директор Канцеларије за односе са црквама и верским заједницама господин др Милета Радојевић са својим сарадницима. Свечаност Сабрања увеличана је појањем хора “Свети Димитрије” из Лазаревца, под диригентском палицом протонамесника Владимира Стојковића. Надахнутом беседом Епископ Јован подсетио нас је на значај данашњег празника као и на помоћ и заштиту коју је Пресвета Богородица кроз векове пружала свима, па и данас, онима који јој молитвено припадају. “Чуда која се дешавају молитвама Мајке Божије немогуће је описати. Лакше је избројати зрна песка у мору, него побројати сва доброчинства која је она учинила људском роду. Стога у животу наше Цркве посебно место припада управо поштовању Пресвете Богородице. Њена улога у домостроју, плану спасења света, је огромна. Она је мост којим се Бог спустио у свет. Па ипак, иако рађа Спаситеља, она себе назива слушкињом. Невероватно је њено смирење. Она је посредница између неба и земље, она је заступница целога света пред престолом Господњим, она је љубав, милост, сажаљење и опроштај роду људском”, поучио је Владика сабране вернике. Извор: Епархија шумадијска
  15. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију на празник Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у среду 24. јуна 2020. године, у храму у Раковици који је посвећен овим светитељима. Звучни запис беседе Данас славимо два апостола који су имали ту част да виде Господа својим очима и да чују речи којих није било ни пре ни после тих речи. Речи које су доносиле благост и радост слушаоцима. Речи које су исцељивале многе болести. То су биле речи нашега Господа“ рекао је Патријарх Иринеј у беседи о светим апостолима Ватроломеју и Варнави. Патријарх је додао и да су св. Ватроломеј и Варнава „чули реч Господњу и позив Његов на који, као и други Апостоли, нису могли одолети. И пошли су да пренесу те речи кроз цео свет. Они су тиме посејали семе науке Христове. И то семе расте и доноси подове до наших дана“. „Ту реч, коју су Господ и Апостоли проповедали, данас Црква проповеда“ закључио је Патријарх говорећи о предању Цркве кроз које су сви светитељи живели кроз све векове Цркве. Говорећи о дешавањима у Црној Гори Патријарх Иринеј је рекао: „То све што се дешавало Св. Апостолима и данас се то исто дешава. Сви ми знамо за св. Василија Острошког тамо где се дешавају чудесни догађаји. Тамо где се нажалост Србин одрекао српства. Вере своје, православља свога и свега онога што нас је красило. А св. Василије Острошки је један од највећих чудотвораца у хришћанском свету. Али није он једини. Где год је вера и наша љубав према Господу тамо се и чуда дешавају. На крају, после литије око храма и резања славског колача, Патријарх Иринеј је на предлог старешине храма протојереја - ставрофора Радослава Савовића доделио је грамату г. Дарку Спајићу, предузетнику из Раковице. Свјатјејшем су саслуживали протојереј-ставрофор Бранко Митровић и протонамесник Миле Суботић, протођакон Стеван Рапајић и протођакон Дамјан Божић, уз појање храмовног хора „Свети Прохор Пчињски“, под управом диригента Милене Јанковић. Извор: Радио Слово љубве
  16. У 24. недјељу по Духовима, 1. децембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог мученика Платона и Свете мученике Романа и Варула Отрока, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Никита, дугогодишњи сабрат острошке светиње, сада клирик СПЦ у Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој, а саслуживали су му острошка сабраћа протосинђел Сергије, јеромонах Владимир и јерођакони Роман и Зосима, као и јереј Бранко Богојевић ластвански парох, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Након читања зачала из Светог Јеванђеља о исцјељењу крвоточиве жене и оживљавању мртве дјевојке, сабранима је бесједио о. Никита, који је између осталог казао да не постоји ништа љепше ни драгоцјеније од чисте и тврде вјере у Бога живога, који је свуда и све испуњава. – Из вјере као и из извора проистичу сва добра дјела, јер вјера је та која чуда ствара. У данашњем Јеванђељу видимо вјеру жене која је била болесна 12 година од болести опаке, крвоточења, а такве су се жене по Мојсијевом закону називале нечистима. Та жена је потрошила сва своја имања и све своје богатство, вјерујући да ће јој помоћи. Све је било безуспјешно, јер у тим случајевима само Божија рука може да помогне. Чула је за Господа, приступила му, дотакла се Њега и чим Га се дотакла осјетила је да је престала да тече крв из ње – казао је о. Никита и објаснио како је Господ на овом примјеру ученицима показао силу и дубину вјере која спасава. Заиста је вјера она сила која нас спасава и преображава и која нам даје сваку ревност и сваки подвиг, јер само ко има чврсту вјеру, он чини свако добро дјело , рекао је о. Никита. – На Божију ријеч све устаје, на Божију ријеч све живи и на Божију се ријеч све одржава, јер Христос јесте Божија Ријеч. Дјевојка је устала, дата оцу, а отац је имао вјеру у Христа и ни најмање није сумњао да Он може да оживи његову кћерку. Зато смо дужни да по вјери ходимо, да по вјери живимо, јер ако вјеру изгубимо, изгубићемо и свој идентитет, и свој живот. Ако изгубимо вјеру, изгубићемо живот вјечни – казао је о. Никита. Сабрани који посте Божићни пост, а који су се молитвом и исповијешћу припремали, међу којима је на велику радост било много дјеце, примили су Свете Тајне Тијела и Крви Господње. Извор: Манастир Острог
  17. Овде можете постављати искуства Божијих чуда у вашем животу...мада је и сам наш живот једно велико чудо, па чак и сваки уздах и издах као и сваки минут и секунд. Овде пишите о очигледним(упечатљивим )искуствима. Јуче ја и супруг на Ади Циганлији, отишли да се мало опустимо.Ја пливам, супруг рони.Притом супруг рони са подводном камером.У једном тренутку му камера пада са главе и нестаје у водама адским. Није свеједно, има је одавно и користи је, није му музејски експонат.Склони везивању за ствари секирација спусти тамне облаке на наша осунчана и насмејана лица . Почиње подухват тражења игле у пласту прилично мутне воде циганлијске.Ја ногама газим да случајно нагазим и само извучем камеру, супруг безуспешно рони да нађе.....и ништа.У једном тренутку неко од нас се сети да се помолимо св.Фанурију (иначе се овом светитељу моли за налажење изгубљених ствари ) И после врло кратког времена у тренутку молитве, погодише нам сe "фреквенције " са св.Фануријем И супруг изрони са камером која је иначе врло мала и врло лагана. То је било јуче. Хвала Богу и св.Фанурију за проналежењу изгубљене ствари.
  18. Благодаћу и милошћу Божијом, у 10. недељу по Духовима у месту Брезови код Ивањице десио се леп духовни догађај. После неколико деценија у Храму Светог оца Николаја служена је Света Архиерејска Литургија коју је служио Преосвећени Епископ жички господин Јустин, а саслуживали су архијерејски намесник моравички протојереј-ставрофор Гмитар Милуновић, парох прилички Синиша Никитовић, парох брезовачки јереј Љубодраг Стојковић и протођакон Александар Грујовић. За певницом је био господин Иван Трајковић из Краљева. У својој надахнутој беседи, Епископ жички господин Јустин је између осталог рекао: „Као што и ви сада у овом храму доживљавате векове, тако исто и ми свештенослужитељи, нарочито ја, који никада овде нисам служио, и када сам видео лепоту овог храма, подсетио сам себе шта су били наши преци. Замислите у овом селу, овакав храм. То да је у древној хришћанској Грчкој, Русији или земљама Блиског Истока, народ би овде долазио даноноћно. Шта би се тада овде дешавало? Овде би се дешавала чуда! Јер Господ чуда показује тамо где је вера! Зашто смо ослабили у вери, зашто нас нешто друго привлачи – то је посебно питање. Данас смо дошли овде да освештамо време, да скинемо прашину са драгоцености! Не треба то да чинимо сваких 30 година, већ сваке недеље! Треба да се потрудите ви који овде живите да дођете на Свету Литургију, јер без заједнице са Богом, све што радимо, ништа нам не вреди.“ На крају Свете Литургије, Епископ Јустин грамату добротвора је доделио господину Обраду Јеликићу за несебичну помоћ око изградње ограде и уређивања порте храма. Грамату је примио Обрадов син Мишо Јеликић. После Свете Литургије Епископ Јустин је посетио село Мочиоце и Храм Свете Петке који је у изградњи. Верни народ суседног села Мочиоца се искрено обрадовао доласку свог Епископа. По повратку из Мочиоца организована је трпеза љубави у пансионима „Обрадовић“ и том приликом, парох брезовачки јереј Љубодраг Стојковић се захвалио Преосвећеном Епископу Јустину што је посетио Брезову и тиме испунио жељу верног народа овог краја, који се искрено радовао Светој Архијерејској Литургији која је служена у Храму Светог Николе после 36 година. Извор: Епархија жичка
  19. Ма­на­стир Ту­ман на­ла­зи се на де­вет ки­ло­ме­та­ра уда­ље­но­сти од Го­луп­ца, у под­нож­ју го­лу­бач­ких пла­ни­на, окру­жен шу­мом, на ле­вој оба­ли Ту­ман­ске ре­ке, што са­мој све­ти­њи да­је по­себ­ну ле­по­ту. Пет ве­ко­ва на­кон пред­ста­вље­ња Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, ја­сно је за­што је све­ти под­ви­жник иза­брао за свој уса­мље­ни и мо­ли­тве­ни жи­вот баш та­кво ме­сто, скри­ве­но од љу­ди и у пот­пу­но­сти по­год­но за мо­ли­тве­но ти­хо­ва­ње. Извор: Телевизија Храм
  20. Протосинђел Сергије (Рекић), намјесник манастира Острог синоћ је у крипти саборног храма Светог Јована Владимира у Бару одржао предавање на тему: Свједочанства о чудима Светог Василија Острошког. „Чуда имају спасоносни смисао. То није само да нам продужи вијек неко вријеме“, рекао је отац Сергије на почетку предавања.
  21. O пореклу овог извора прича се ово. Када сва васељена бејаше помрачена тамом безбожног многобоштва, и људи се поклањаху твари а не Творцу, - у то време у Јерапољу многобошци почитоваху једну огромну и страшну гују, којој се сва такрајина, ослепљена демонском прелешћу, поклањаше. Незнабожни људи држаху ту гују закључану у храму, подигнутом у њену част; и приносећи јој многе и различне жртве, они храњаху ту отровну и опасну гују. А једини истинити Бог, желећи просветити свет светлошћу Свога познања и заблуделе људе извести на пут истине, посла у све земље Своје свете ученике и апостоле да проповедају Еванђеље свој твари. Двојица од њих, свети Јован Богослов и свети Филип, дошавши један у Ефес а други у Јерапољ, труђаху се тамо у проповедању Еванђеља Христова.У то време у Ефесу се налажаше диван храм и чувени идол незнабожачке богиње Артемиде. Са њеним служитељима и поклоницима свети Богослов дуго вођаше борбу духовним мачем речи Божије, и победи их: јер силом имена Христова он учини те паде и храм и идол и претворише се у прах, и сав град приведе вери у Христа. После тога свети Јован Богослов пође из Ефеса у Јерапољ да помогне своме сатруднику, светом апостолу Ф и липу. У то време тамо се десише свети апостол Вартоломеј и сестра Филипова Мариамна, те заједно с њима свети Богослов послужи спасењу људи. Најпре се они наоружаше против гује, којој безумни људи приношаху жртве имајући је као бога, и молитвом је убише, а њене поклонике обратише јединоме истинитоме Богу, Творцу неба и земље. Стојећи пак на једном месту званом Херотопа, они прорекоше да ће на њему засијати благодат Божија, и да ће то место походити Војвода Небеских Сила, свети Архистратиг Михаил, и да ће се ту збивати чудеса.Све се то убрзо и зби. Јер када свети Јован Богослов отиде у друге градове на проповед, и свети апостол Филип пострада од незнабожаца, а Вартоломеј и Мариамна разиђоше се у друге земље, - на том месту провре чудотворна вода, као што прорекоше свети апостоли. И тако се испунише речи Светога Писма:У пустињи ће проврети воде и потоци у земљи сасушеној; и сухо ће место постати језеро, и земља сасушена извори водени;тамо ће бити весеље птицама, и биће трава, трска и сита. И тамо ће бити пут чист, и назваће се светим путем (Ис. 35, 6-8). К томе извору стадоше долазити многи, не само верни него и неверни, јер чудеса која биваху тамо, као громогласна труба призиваху туда све; и сви који пијаху и умиваху се из тог извора исцељиваху се од својих недуга, и многи, добивши оздрављење, крштаваху се у име Свете Тројице. У то време живљаше у Лаодикији један јелин, чија кћи јединица беше нема од рођења. Због тога отац њен силно туговаше и веома се труђаше да је исцели од немила, али без успеха. Зато овлада њиме тешка потиштеност. Но једне ноћи када он заспа на својој постељи, он виде анђела Божјег који је сијао као сунце. Ово виђење би њему, не што га он бејаше достојан, него да би преко тог виђења дошао у познање истине и друге привео к Богу. Угледавши анђела он се уплаши, али у исто време чу од њега ове речи: "Ако хоћеш да се одреши језик твоје кћери, ти је одведи на онај мој извор у Херотопи близу Јерапоља, и напој је од те воде, па ћеш видети славу Божију". - Пробудивши се из сна тај се човек зачуди виђењу, и поверовавши речима које му беху речене он одмах узе кћер и журно оде на чудотворну воду. Тамо он затече мноштво људи који захватаху од те воде и крштаваху се у њој и добијаху исцељења од својих болести. Он их упита: Кога призивате мијући се том водом? - Они му одговорише: Призивамо име Оца и Сина и Светога Духа, а призивамо у помоћ и светог Архистратига Михаила. - Тада човек тај, подигавши очи и руке к небу, рече: "Оче и Сине и Свети Душе, Боже хришћански, помилуј нас! Свети Михаиле, слуго Божји, помози и исцели кћер моју!" И захвативши од воде са извора он је са вером ули у уста своје кћери, и одмах јој се језик везан немилом одреши на словословље Божије, и она проговори јасно кличући: "Боже хришћански, помилуј ме! Свети Михаило, помози ми!" - И сви што беху тамо дивљаху се сили Божијој, и слављаху Свету Тројицу, и величаху помоћ светог Архистратига Михаила. Јелин пак тај, видећи исцељење своје кћери, веома се радоваше, и одмах се крсти са својом кћери и са свима домашњима својим који беху дошли с њим. У знак пак своје благодарности он подиже над чудотворним извором прекрасну цркву у име светог Архистратига Михаила, Војводе Небеских Сила. И украсивши цркву сваким благољепијем, и довољно се помоливши у њој, он се врати дому свом. У деведесетој години после саграђења ове цркве дође тамо из Јерапоља десетогодишњи дечак Архип, син хришћанских, родитеља, васпитан у побожности, и стаде живети при овој цркви светог Архистратига Михаила вршећи дужност црквењака. Он постави себи овакво правило живота: откако стаде живети при тој цркви служећи Богу он не окуси ништа од световних јела и пића: ни меса, ни вина, чак ни хлеба није јео, него се хранио нскључиво пустињским зељем, које је брао и варио и једанпут недељно јео, и то без соли, а пиће му је била вода у врло малој количини. Таквим уздржањем он умртви своје тело, и у таквим врлинама неизменљиво проведе од младости своје па све до старости, сав се сједињујући с Богом и уподобљавајући се животу Бестелесних Сила. Одећа његова беше врло бедна: имао је само два кострета: један је носио на телу, а другим је покривао своју постељу која беше засута оштрим камењем. Постељу је покривао костретом, да они који улазе у његово обиталиште не би видели да он спава на оштром камењу; а као узглавље му је служио мали јастучић, напуњен трњем. Таква беше постеља овог блаженог подвижника. А његов сан и одмор састојали су се у следећем: када је осећао потребу за сном, он би легао на камење и оштро трње, те његов сан бејаше више бдење нега спавање, и његов одмор - више мучење него одмарање. Јер какав је одмор телу - лежати на тврдом камењу; и какав сан, када почива на оштром трњу? Архип је сваке године мењао своју одећу: кострет који је годину дана носио на телу, скидао је и њиме покривао своју постељу; а одевао кострет којим је његова постеља била покривена годину дана. По истеку године он је опет мењао те исте кострете. Тако он не имађаше одмора ни дању ни ноћу, умртвљујући тело своје и чувајући душу своју од замки вражијих. Проходећи тесни и тужни пут, Архип се мољаше Богу говорећи: Не допусти ми, Господе, да се сујетном радошћу обрадујем на земљи, и нека блага овога света не изађу пред очи моје, и нека ме ништа временско не весели у овом животу, него испуни, Господе, очи моје сузама духовним, скруши срце моје, исправи путеве моје, и дај ми да потпуно умртвим себе и да тело моје потчиним духу. Јер шта ми користи тело ово, од блата саздано? Оно сада постоји, а ускоро га неће бити; као цвет, оно се ујутру расцвета, а увече увене! Стога ми дај, Господе, да се усрдно трудим око онога што души користи и обезбеђује живот вечни. Тако се молећи и тако се поучавајући блажени Архип постаде као анђео Божји, проводећи небески живот на земљи. И брињаше се он не само о своме спасењу него и о спасењу других, јер многе неверне он обраћаше ка Христу и крштаваше их. Гледајући то, безбожни многобошци стадоше завидети блаженоме Архипу и, не подносећи славна чудеса која биваху од свете воде, омрзнуше овог светог мужа који живљаше тамо. Они често нападаху светог Архипа, вређаху га, чупаху му косу и браду, обараху га на земљу и гажаху ногама, и злостављајући га на разне начине изгоњаху отуда. Али блажени Архип, тврд душом као дијамант, јуначки трпљаше све то од идолопоклоника и не одступи од светога храма, служећи Богу у светости и незлобивости срца свога и бринући се о спасењу душа људских. Сабравши се једном, незнабожни јелини говораху међу собом: Ако не заспемо земљом онај извор и не убијемо оног човека, одевеног у кострет, онда ће сви богови наши бити потпуно унижени од оних који се исцељују тамо. - И огромно мноштво њих крену да заспе земљом чудотворну воду и да убије невиног човека, блаженог Архипа. Приближивши се к светоме месту они се раздвојише у две групе: једни појурише к цркви и извору, а други похиташе к обиталишту слуге Божјег Архипа да га убију. Но Господ који се брине о судби праведних и не да их у руке грешника, сачува слугу Свога од тих убица: јер наједном њима се укочише руке, те их они не могаху ни подићи на преподобнога. Од воде пак показа се необично чудо: када се незнабошци приближише извору, тог часа изиђе из воде пламен огњени и устремивши се на безаконике одагна их далеко од извора. И тако безаконици ови побегоше са стидом од чудотворног извора и од преподобног Архипа, не причинивши им никакво зло. Међутим они се не уразумише ни тим чудом, него шкргућући зубима они се хваљаху да ће уништити тај извор и цркву, и служитеља црквеног. На том месту беше река, звана Хрисос, која течаше с леве стране цркве. Безаконици намислише да ту реку наврну на свето место, да би свети извор, помешавши се са речном водом, изгубио своју чудотворну силу. И када они стадоше приводити у дело своју злу намеру навраћајући ток реке ка извору, да би га река поплавила, тада по наређењу Божјем река даде својој води други правац, те потече с десне стране цркве. И тако се незнабошци опет посрамљени вратише кућама својим. Тамо се налажаху још две друге реке које тецијаху са истока и приближаваху се овом светом месту на растојању три стадије; једна се река називала Ликокапер, а друга Куфос. Обе ове реке, састајући се у подножју велике планине, образоваху једну реку која скреташе надесно и течаше у Ликијску страну. Свелукави ђаво убаци злим људима у срце злу намисао: да обе те реке наврате на чудотворно место, да би на тај начин разорили храм светог Архистратига Михаила, поплавили водом свети извор и утопили преподобног Архипа. А тај предео беше врло подесан за навраћање воде тамо, јер те реке силажаху са врха планине, а црква се налажаше у низини. Договоривши се, незнабошци се у огромном броју слегоше из свих градова те покрајине у насеље Лаодикију, и упутише цркви. Близу пак црквеног олтара бејаше огромна стена; од те стене они почеше копати дубок и широк ров све до саме планине под којом се реке састајаху. Затим они с великим трудом ископаше ров, којим би вода могла бити пуштена на цркву, и зајазише обе реке да се накупи што више воде; десет дана трудише се незнабошци у том узалудном потхвату свом. Видећи тај потхват њихов, преподобни Архип паде у цркви на земљу, и са сузама се мољаше Богу и призиваше у помоћ усрдног заштитника, светог Архистратига Михаила, да сачува од потопљења своје свето место и не допусти да се обрадују непријатељи који се старају да униште светињу Господњу. И говораше блажени Архип: Нећу отићи из овог светог места, нити ћу изаћи из цркве; и нека и сам умрем овде, ако Господ допусти да ово место буде потопљено. По истеку пак десет дана када се вода веома накупи, незнабошци прокопаше оно место којим је вода требала да се сјури у припремљени ров, па пустише реке на свети храм Архангелов у седам сати увече, а сами се попеше на једну узвишицу с леве стране желећи да посматрају потапање светог места. Вода, јурећи страховитом брзином, захуча као ломњава громова. А преподобни Архип находећи се у цркви на молитви, чувши хуку воде, још усрдније завапи к Богу и к светом Архистратигу Михаилу просећи милост и помоћ да не буде потопљено свето место, да се не би узвеселили већ посрамили безбожни непријатељи; а да се прослави име Господње, и да се узвелича Архангелска сила и помоћ. И запева он псалам Давидов: Подигоше реке, Господе, подигоше реке глас свој, подигоше реке вале своје. Од ујања воде многе и силне, од вала морских силнији је на висини Господ. Дому твоме припада светост, Господе, на дуго време (Пс. 92, 3.4.5). Када блажени Архип певаше ово, он чу глас који му наређиваше да изађе из цркве. А кад изађе из цркве он угледа чувара и усрдног заштитника рода хришћанскога, светог Архистратига Михаила у облику предивног и пресветлог човека, као што се некада он беше јавио пророку Данилу. Не будући у стању гледати на њега, блажени Архип од страха паде на земљу. А Арханђео му рече: Не бој се! устани и приђи к мени овамо и видећеш силу Божју на водама овим. - Блажени Архип устаде и прилазећи са страхом к Војводи Небеских Сила заустави се по његовом наређењу с леве стране, и угледа огњени стуб од земље до неба. А када вода дође близу, Архистратиг подиже своју десну руку и прекрсти воду говорећи: Заустави се тамо! - И одмах вода удари назад. Тако се испуни реч пророчка: Видеше те воде, и устрепташе (Пс. 76, 17). Вода стаде као камена стена, и подиже се у висину као превисока гора. Одмах затим Архистратиг се окрену ка храму, удари у огромну стену која се налазила близу олтара и нацрта на њој крсни знак. И тог часа настаде страховита грмљавина, земља се затресе, и стена се раседе на двоје образовавши огромну раселину. Тада рече свети Архангел Михаил: Нека се овде сатре свака противничка сила и нека овде добијају избављење од свакога зла сви који са вером долазе овамо! Рекавши то свети Архистратиг нареди блаженом Архипу да пређе на десну страну. А када пређе на ту страну, свети Арханђео громко викну к води: "Ући у ову провалију!" И одмах јурну вода с хуком у раселину, и од тога времена стално је текла тим путем кроз стену. А непријатељи који стајаху на левој страни и жељно очекиваху да виде потопљење светога храма, скаменише се од страха. Пошто на тај начин сачува од потопљења свој храм и преподобног Архипа, свети Архистратиг узиђе на небо, а блажени Архип узнесе благодарност Богу поводом овог преславног чуда и величаше великог чувара, архистратига Михаила, због његове помоћи. Противници се постидеше, а верни се испунише велике радости, и долазећи к Архангеловом храму и к чудотворном изверу узношаху хвалу Богу са преподобним Архипом. И од тога времена установише празновати онај дан у који се догоди чудо Архангеловим јављењем. Преподобни Архип поживе много година на том месту усрдно служећи Богу, и мирно се престави ка Господу у седамдесетој години свога живота. И би погребен од стране верних на том истом светом месту, које се због споменутог чуда назва Хони, тојест погружење, понирање, зато што се вода погрузи у стену. Треба у овај дан споменути и друга чудеса светог Архистратига Михаила, добротвора рода хришћанскога. Између Јадранског Мора и планине Гарган налази се град Сипонт, удаљен од ове планине дванаест хиљада стопа. У томе граду бејаше један богат човек, чија стада пасијаху под планином Гарган. Једном залута од стада један во. Господар га је са слугама тражио и најзад га пронађе на врху планине крај отвора једне пештере. љут и уморан од дугог тражења, господар подиже лук и стрелу и пусти је на свога вола, са намером да га убије. Но стрела се изненада врати натраг и погоди самога стрелца. Видевши то, они што беху с њим уплашише се, и не усуђујући се приближити се тој пештери они се вратише у град и испричаше шта им се догодило. Дознавши за то, епископ тога града се помоли Богу да му открије ту тајну. И јави му се у виђењу свети Архистратиг Михаил и саопшти му да је то место он изабрао себи, и чува га, и жели да га често посећује и помаже људима који буду с молитвом долазили тамо. Епископ обавести о овом виђењу људе и целом граду наложи тродневни пост. После тога епископ са клиром својим и са целим народом пође ка тој планини. Када се попеше на њу, они нађоше у стени пештеру са тесним улазом, и не усудише се ући унутра, него обавише молитве пред улазом. Од тога времена стадоше тамо често одлазити људи, узносећи своје молитве Богу и светом Архистратигу Михаилу. Једном Неапољци, који још беху незнабошци, сабравши своју војску, неочекивано падоше под град Сипонт, са намером да га узму и разоре; и грађани бише у великом страху. Тада епископ нареди грађанима пост: да три дана не окусе хране, и да се усрдно моле за избављење од непријатеља који их је опсео. Уочи дана у који су непријатељи хтели свим силама да ударе и заузму град, Војвода Небесних Сила, Архистратиг Михаил јави се у виђењу епископу и рече: "Сутра у десет сати пре подне нареди својим грађанима да се наоружају и изађу из града против непријатеља, и ја ћу вам доћи у помоћ". - Уставши од сна, епископ исприча свима своје виђење, и људи се веома обрадоваше обећаној победи над непријатељима. А када настаде десет сати проломи се страховита грмљавина, и подигавши очи људи угледаше велики облак где силази на гору Гарган. У исто време појавише се, као некада на Синају, огањ, дим, муње и громови; те се сва гора тресијаше и облацима покриваше. Видевши то непријатељи се силно уплашише и нагоше бежати; а грађани, разумевши да им је дошао у помоћ добри чувар и брзи помоћник, свети Архангел Михаил, са својим небеским војницима, отворише градске капије и стадоше гонити непријатеље секући их као пруће. И док их они гоњаху отпозади, свети Архистратиг Михаил их с висине поражаваше громом и муњама, те погибе шест стотина људи од грома и муње. Грађани Сипонта гонише непријатеља све до Неапоља, и победивши их потпуно помоћју Војводе Небеских Сила они се победоносно вратише у свој град. Од тога времена Неапољци, познавши снажну руку свемоћнога Бога, примишс свету веру. Сипонтиски пак грађани, сабравши се сви са еиископом и с клиром, пођоше ка гори, на којој би страшно јављење, желећи да тамо узнесу благодарност Богу и своме помоћнику, светом Архистратигу Михаилу и свима Небеским Силама. Када се они приближише к улазу оне пештере, нађоше на мермеру траг мале стопе људске, добро отиснуте као на блатњавој земљи. И говораху међу собом: "Гле, заиста свети Архистратиг Михаил остави овде знак своје посете, јер сам он бејаше овде избављајући нас од непријатеља наших". - И поклонивши се они целиваше те стопе, и обавивши богослужење радоваху се што имају таквог покровитеља и бранитеља, и узношаху благодарност Богу. И том приликом решише да на том месту подигну цркву у име светог Архистратига Михаила. И када се припремаху да приступе грађењу, свети Архистратиг се опет јави епископу и рече: "Не треба да се трудите око грађења цркве, јер ја без вашега труда уготових тамо храм себи; само уђите у њега. Ти пак другога дана одслужи у њему свету литургију и причести верне Светим Божанственим Тајнама". После овог виђења епископ нареди свима људима да се припреме за причешће Светим Тајнама, и пође с њима творећи молебна пјенија. А када дођоше на оно свето место где свете стопе беху изображене на мермеру, нађоше у камену истесану малу цркву, у виду пећине; зидови њени не беху глатки, а висина јој бејаше различита: негде си могао главом додирнути свод, а негде га ни руком ниси могао досегнути. - Из тога би јасно људима, да Бог хоће у цркви не скупоцено камење већ чисто срце. - Престо у овој цркви беше покривен пурпурним покривачем; епископ изврши на њему свету литургију и причести верне Пречистим Тајнама. У олтару на северној страни протече вода - чиста, укусна, врло бистра и чудотворна; пијући је, болесници добијаху здравље; а ту воду пијаху људи после причешћа Светим Тајнама; и безбројна чудеса биваху у тој цркви, и сви се недузи исцељиваху молитвама светог Архистратига Михаила. Епископ сагради при цркви келије, и смести тамо свештенике, ђаконе, певаче и чтеце, да би се у њој свакодневно вршило црквено правило у славу Бога и у част светог Архистратига Михаила. Споменућемо још и чудо које се десило на Атонској Гори. У дане благочестивих царева бугарских живљаше један богат и знаменит човек, по имену Дохиар, царски великаш. Једном он, дошавши у страх Божји, пожеле да буде монах. И узевши мноштво злата из својих ризница, он крену у Свету Гору да посети тамошње манастире и да потражи себи погодно место за живљење. Обишавши многе манастире и раздавши много милостиње, он иђаше од лавре блаженог Атанасија обалом морском, и нађе врло лепо место са укусном водом и врло обилним растињем, а на коме нико не живљаше. Ово му се место веома допаде, и он намисли да се ту насели и сагради манастир. Прионувши усрдно на посао, он убрзо оствари своју жељу. Најпре подиже дивну цркву у име светог Николаја Чудотворца, а затим сагради манастир и огради га каменим зидовима. Пошто уреди све како ваља, он се и сам обуче у иночки образ. Међутим, зидајући многе зграде он потроши све своје злато, те тако му нестаде пара да цркву украси како треба. Но положивши наду на Бога он говораше: Ако Господ Бог усхтедне прославити ово место, Он ће на неки Свој начин промислити и о украшењу цркве. Нека буде воља Његова! Према Светој Гори налази се острво, звано Луг, удаљено дан путовања морем. На том острву живљаху пастири и пасијаху стоку, јер беше дивне паше у изобиљу. А на једном пустом месту тога острва беше постављен један веома висок камени стуб, и на стубу идол са оваквим натписом на грчком језику: "Сваки који ме удари по глави наћи ће мноштво злата". Због тога многи покушаваху да дознају је ли то истина, и бијаху идола по глави, али ништа не налажаху. А догоди се у то време да један јуноша пасијаше волове близу тог стуба; беше јуноша паметан и писмен. Прочитавши натпис на стубу, јуноша удари идола по глави, као што су то и други радили, али ништа не нађе. Онда он помисли да је злато, можда, сакривено у земљу, и при заласку сунца обрати пажњу где се завршава на земљи сенка тога стуба, и на месту где се завршавала сенка од идолове главе он стаде копати земљу тражећи злато, али и ту не нађе ништа. После тога он при рађању сунца опет мотраше где се завршава сенка стуба, и тамо стаде копати. При копању на том месту он зачу некакав звук, и схвативши да се благо налази ту негде, поче још марљивије копати и наиђе на огроман воденични камен који он не могаше подићи. Провукавши руку кроз рупу тога камена он нађе много злата и беше у недоумици шта да ради. И мишљаше у себи: ако коме кажем за злато, бојим се да ме не убије због злата. Међутим Бог, услишавајући молитве гореспоменутог старца и промишљајући о украшењу светога храма, стави јуноши мисао у ум, да иде у Свету Гору у један од манастира и да исприча игуману о наћеном благу. Јуноша тако и уради. Узевши неколико златника као доказ пронађеног блага, јуноша оде у село близу мора и тамо најми човека да га превезе у Свету Гору. По промислу Божјем он се заустави у пристаништу новоподигнутог манастира, названог по имену његовог оснивача "До хиар". Превозач се врати у своје село, а јуноша оде у манастир. Нашавши игумана он му подробно исприча о пронађеном благу. Познавши у томе дело Божије, игуман позва три инока, исприча им оно што чу од јуноше, па их са њим посла да пронађено злато донесу у манастир. Они хитно чамцем кренуше ка острву, и када дођоше до оног стуба одвалише воденични камен и нађоше под њим котао пун злата, чему се веома обрадоваше. А л и ненавидник добра, ђаво, убаци једноме од та три инока злу мисао у срце, и он рече другоме иноку: Брате, каква нам је нужда да нађено злато носимо к игуману? Бог нам посла ово злато, да сами себи саградимо обиталиште и подигнемо манастир. - А кад му овај примети: "Како ћемо сакрити ово злато?" он одговори: То је у нашој вољи: ми можемо овог јуношу бацити у море, и неће бити никаквих сведока против нас. Договоривши се тако, они своју намеру саопштише трећем иноку. Но овај пун страха Божјег, рече им: Не, браћо, не усуђујте се то урадити: не погубљујте јуношу, а уједно и душе своје злата ради. - Али они, не слушајући његове савете, дуго га примораваху да пристане на њихову одлуку. Најзад му рекоше: Ако не пристанеш уз нас, ми ћемо и тебе погубити заједно са јуношем. - Видећи њихову непоколебљиву злу намеру, брат се овај уплаши да и њега не погубе, и рече им: Ако сте тако решили, онда радите што хоћете, а ја вам се кунем именом Божјим, да никоме нећу причати о томе, . и ни злата не тражим од вас. И тако, потврдивши реч своју заклетвом, он ћуташе. А они, узевши злато и онај камен којим злато беше покривено, унеше у чамац, и севши у њега заједно са јуношем запловише ка манастиру. А када беху посред пучине они нападоше на јуношу и стадоше му везивати камен о врату. Видећи шта хоће да учине са њим, јуноша их поче с плачем и ридањем молити да га не погубљују, али тиме ништа не успе: јер ти несрећни црнорисци, имајући окамењено срце и златољубиву душу, не убојаше се Бога, не дарнуше их јуношине сузе и не услишише усрдну молбу његову, него дохватише јуношу с каменом га бацише у море, и он одмах потону. А беше ноћ када ови безбожни људи обављаху овај злочин. Но милосрдни Бог, који са висине посматраше горко ридање јуноше и гледаше његово утопљење, посла чувара рода људског, светога Архистратига Михаила, да узме утопљенога са дна мора и однесе га жива у цркву. И би тако. Јуноша се изненада обрете у цркви близу свете трапезе, са каменом обешеним о врату његову. А када наступи време за јутрење, еклисиарх уђе у цркву да упали свеће и клепа за јутарње богослужење. Утом он чу у олтару као глас човека који уздише, и силно се уплаши, па отрча и извести игумана о томе. Игуман га назва плашљивицом и слабодушним и нареди му да опет иде у цркву. Отишавши по други пут у цркву, он опет чу исти глас, па поново оде к игуману. Тада игуман пође с њим у цркву и, чувши глас, уђе у олтар и угледа јуношу где лежи близу свете трапезе са каменом о врату и вода му цури са одела. Познавши га, игуман га упита: Шта се то десило с тобом, чедо? и како си допао овамо? - А јуноша, као пробудивши се из сна, рече: Они лукави иноци, које ти посла са мном по нађено злато, привезаше ми овај камен о врат и бацише ме у море. Потонувши на дно, ја угледах два светла човека који сијаху као сунце, и чух како разговарају међу собом. Један говораше другоме: "Архангеле Михаиле, однеси овог јуношу у манастир Дохиар". Чувши ово, ја се онесвестих, и не знам како се обретох овде. Саслушавши казивање јуношино игуман се веома удиви и прослави Бога који твори дивна и преславна чудеса. Затим рече јуноши: Чедо, остани ти овде на овом месту до сванућа, док злоба не буде изобличена. - Онда изишавши игуман затвори цркву, и запрети еклисиарху да никоме ништа не прича о овоме, а односно јутрења нареди да се одслужи у паперти. При томе он скрену пажњу еклисиарху: Ако неко упита, зашто се јутрење служи у паперти а не у цркви, ти одговори да је тако наредио настојатељ. Када се раздани убице се приближаваху манастиру, а злато беху сакрили на другом месту. Угледавши их игуман им са осталом братијом изиђе у сусрет, и упита их: Шта је то, јуче вас оде четворо, а сада се враћате троје? где вам је четврти? - А они, као да су срдити, одговорише: Оче, онај јуноша превари и тебе и нас рекавши да је нашао благо; он нам ништа не показа, јер и сам ништа не зна; због тога се постиђен сакри од нас, и ми га дуго тражисмо али га не нађосмо, па се сами вратисмо к теби. - Игуман рекавши на то: "Нека буде воља Божја", уђе с њима у манастир. Онда их одведе у цркву где онај јуноша лежаше, са чијег се одела још цеђаше вода, и показа им га питајући их: А ко је ово? - Угледавши јуношу они се препадоше, и стајаху као избезумљени, не будући у стању дуго време ништа одговорити. Но најзад и не хотећи признаше свој злочин и казаше где су сакрили нађено злато. Тада игуман посла највернију братију и они донесоше злато у манастир. Ово преславно чудо рашчу се по свој Светој Гори, и стекоше се иноци из свих манастира да виде то чудо. Саставивши сабор они променише име тој цркви у име светог Архистратига Михаила, а у име светог Николаја Чудотворца подигоше другу цркву. Ону пак двојицу лукавих убица проклеше, и пошто им лица жигосаше, изгнаше их из обитељи. А оног трећег инока, који не пристаде на утопљење јуноше и уклони се од злочина, огласише невиним. Избављени пак из мора јуноша обуче се у иночки образ, и постаде добар подвижник и искусан инок. А игуман донесеним златом дивно украси сву цркву и подиже сасвим нов врло леп притвор. Камен пак са којим јуноша би бачен у море, игуман узида у зид, да сведочи свима о чуду. Када се игуман престави, на његово место би постављен за игумана избављени из мора инок. Поживевши богоугодно, и он пређе ка Господу, ношен рукама светог Архистратига Михаила, као што раније беше њиме пренесен из мора у цркву. Због свега тога прославимо Оца и Сина и Светога Духа, и величајмо вавек светог Архистратига Михаила. Извор: Српска Православна Црква
  22. У Фригијском граду Колоси, близу града Јерапоља, над извором чудотворне воде бејаше храм светог Архистратига Михаила. Од воде овога извора болесници добијаху многа исцељења, више него од бање Силоамске. У бању Силоамску само једном у години силажаше Анђео Господњи и узмућиваше воду, а овде свагда беше присутна благодат Војводе анђелског. Тамо оздрављаше само онај који први улажаше пошто се замути вода, а овде оздрављаху сви, и први и последњи, који год долажаху с вером. Тамо беху неопходни тремови ради боравка болних који дуго чекаху на исцељење, пошто понеки добијаше исцељење после тридесет осам година а овде за један дан, или за један час, болник добијаше исцељење. O пореклу овог извора прича се ово. Када сва васељена бејаше помрачена тамом безбожног многобоштва, и људи се поклањаху твари а не Творцу, - у то време у Јерапољу многобошци почитоваху једну огромну и страшну гују, којој се сва такрајина, ослепљена демонском прелешћу, поклањаше. Незнабожни људи држаху ту гују закључану у храму, подигнутом у њену част; и приносећи јој многе и различне жртве, они храњаху ту отровну и опасну гују. А једини истинити Бог, желећи просветити свет светлошћу Свога познања и заблуделе људе извести на пут истине, посла у све земље Своје свете ученике и апостоле да проповедају Еванђеље свој твари. Двојица од њих, свети Јован Богослов и свети Филип, дошавши један у Ефес а други у Јерапољ, труђаху се тамо у проповедању Еванђеља Христова.У то време у Ефесу се налажаше диван храм и чувени идол незнабожачке богиње Артемиде. Са њеним служитељима и поклоницима свети Богослов дуго вођаше борбу духовним мачем речи Божије, и победи их: јер силом имена Христова он учини те паде и храм и идол и претворише се у прах, и сав град приведе вери у Христа. После тога свети Јован Богослов пође из Ефеса у Јерапољ да помогне своме сатруднику, светом апостолу Ф и липу. У то време тамо се десише свети апостол Вартоломеј и сестра Филипова Мариамна, те заједно с њима свети Богослов послужи спасењу људи. Најпре се они наоружаше против гује, којој безумни људи приношаху жртве имајући је као бога, и молитвом је убише, а њене поклонике обратише јединоме истинитоме Богу, Творцу неба и земље. Стојећи пак на једном месту званом Херотопа, они прорекоше да ће на њему засијати благодат Божија, и да ће то место походити Војвода Небеских Сила, свети Архистратиг Михаил, и да ће се ту збивати чудеса.Све се то убрзо и зби. Јер када свети Јован Богослов отиде у друге градове на проповед, и свети апостол Филип пострада од незнабожаца, а Вартоломеј и Мариамна разиђоше се у друге земље, - на том месту провре чудотворна вода, као што прорекоше свети апостоли. И тако се испунише речи Светога Писма:У пустињи ће проврети воде и потоци у земљи сасушеној; и сухо ће место постати језеро, и земља сасушена извори водени;тамо ће бити весеље птицама, и биће трава, трска и сита. И тамо ће бити пут чист, и назваће се светим путем (Ис. 35, 6-8). К томе извору стадоше долазити многи, не само верни него и неверни, јер чудеса која биваху тамо, као громогласна труба призиваху туда све; и сви који пијаху и умиваху се из тог извора исцељиваху се од својих недуга, и многи, добивши оздрављење, крштаваху се у име Свете Тројице. У то време живљаше у Лаодикији један јелин, чија кћи јединица беше нема од рођења. Због тога отац њен силно туговаше и веома се труђаше да је исцели од немила, али без успеха. Зато овлада њиме тешка потиштеност. Но једне ноћи када он заспа на својој постељи, он виде анђела Божјег који је сијао као сунце. Ово виђење би њему, не што га он бејаше достојан, него да би преко тог виђења дошао у познање истине и друге привео к Богу. Угледавши анђела он се уплаши, али у исто време чу од њега ове речи: "Ако хоћеш да се одреши језик твоје кћери, ти је одведи на онај мој извор у Херотопи близу Јерапоља, и напој је од те воде, па ћеш видети славу Божију". - Пробудивши се из сна тај се човек зачуди виђењу, и поверовавши речима које му беху речене он одмах узе кћер и журно оде на чудотворну воду. Тамо он затече мноштво људи који захватаху од те воде и крштаваху се у њој и добијаху исцељења од својих болести. Он их упита: Кога призивате мијући се том водом? - Они му одговорише: Призивамо име Оца и Сина и Светога Духа, а призивамо у помоћ и светог Архистратига Михаила. - Тада човек тај, подигавши очи и руке к небу, рече: "Оче и Сине и Свети Душе, Боже хришћански, помилуј нас! Свети Михаиле, слуго Божји, помози и исцели кћер моју!" И захвативши од воде са извора он је са вером ули у уста своје кћери, и одмах јој се језик везан немилом одреши на словословље Божије, и она проговори јасно кличући: "Боже хришћански, помилуј ме! Свети Михаило, помози ми!" - И сви што беху тамо дивљаху се сили Божијој, и слављаху Свету Тројицу, и величаху помоћ светог Архистратига Михаила. Јелин пак тај, видећи исцељење своје кћери, веома се радоваше, и одмах се крсти са својом кћери и са свима домашњима својим који беху дошли с њим. У знак пак своје благодарности он подиже над чудотворним извором прекрасну цркву у име светог Архистратига Михаила, Војводе Небеских Сила. И украсивши цркву сваким благољепијем, и довољно се помоливши у њој, он се врати дому свом. У деведесетој години после саграђења ове цркве дође тамо из Јерапоља десетогодишњи дечак Архип, син хришћанских, родитеља, васпитан у побожности, и стаде живети при овој цркви светог Архистратига Михаила вршећи дужност црквењака. Он постави себи овакво правило живота: откако стаде живети при тој цркви служећи Богу он не окуси ништа од световних јела и пића: ни меса, ни вина, чак ни хлеба није јео, него се хранио нскључиво пустињским зељем, које је брао и варио и једанпут недељно јео, и то без соли, а пиће му је била вода у врло малој количини. Таквим уздржањем он умртви своје тело, и у таквим врлинама неизменљиво проведе од младости своје па све до старости, сав се сједињујући с Богом и уподобљавајући се животу Бестелесних Сила. Одећа његова беше врло бедна: имао је само два кострета: један је носио на телу, а другим је покривао своју постељу која беше засута оштрим камењем. Постељу је покривао костретом, да они који улазе у његово обиталиште не би видели да он спава на оштром камењу; а као узглавље му је служио мали јастучић, напуњен трњем. Таква беше постеља овог блаженог подвижника. А његов сан и одмор састојали су се у следећем: када је осећао потребу за сном, он би легао на камење и оштро трње, те његов сан бејаше више бдење нега спавање, и његов одмор - више мучење него одмарање. Јер какав је одмор телу - лежати на тврдом камењу; и какав сан, када почива на оштром трњу? Архип је сваке године мењао своју одећу: кострет који је годину дана носио на телу, скидао је и њиме покривао своју постељу; а одевао кострет којим је његова постеља била покривена годину дана. По истеку године он је опет мењао те исте кострете. Тако он не имађаше одмора ни дању ни ноћу, умртвљујући тело своје и чувајући душу своју од замки вражијих. Проходећи тесни и тужни пут, Архип се мољаше Богу говорећи: Не допусти ми, Господе, да се сујетном радошћу обрадујем на земљи, и нека блага овога света не изађу пред очи моје, и нека ме ништа временско не весели у овом животу, него испуни, Господе, очи моје сузама духовним, скруши срце моје, исправи путеве моје, и дај ми да потпуно умртвим себе и да тело моје потчиним духу. Јер шта ми користи тело ово, од блата саздано? Оно сада постоји, а ускоро га неће бити; као цвет, оно се ујутру расцвета, а увече увене! Стога ми дај, Господе, да се усрдно трудим око онога што души користи и обезбеђује живот вечни. Тако се молећи и тако се поучавајући блажени Архип постаде као анђео Божји, проводећи небески живот на земљи. И брињаше се он не само о своме спасењу него и о спасењу других, јер многе неверне он обраћаше ка Христу и крштаваше их. Гледајући то, безбожни многобошци стадоше завидети блаженоме Архипу и, не подносећи славна чудеса која биваху од свете воде, омрзнуше овог светог мужа који живљаше тамо. Они често нападаху светог Архипа, вређаху га, чупаху му косу и браду, обараху га на земљу и гажаху ногама, и злостављајући га на разне начине изгоњаху отуда. Али блажени Архип, тврд душом као дијамант, јуначки трпљаше све то од идолопоклоника и не одступи од светога храма, служећи Богу у светости и незлобивости срца свога и бринући се о спасењу душа људских. Сабравши се једном, незнабожни јелини говораху међу собом: Ако не заспемо земљом онај извор и не убијемо оног човека, одевеног у кострет, онда ће сви богови наши бити потпуно унижени од оних који се исцељују тамо. - И огромно мноштво њих крену да заспе земљом чудотворну воду и да убије невиног човека, блаженог Архипа. Приближивши се к светоме месту они се раздвојише у две групе: једни појурише к цркви и извору, а други похиташе к обиталишту слуге Божјег Архипа да га убију. Но Господ који се брине о судби праведних и не да их у руке грешника, сачува слугу Свога од тих убица: јер наједном њима се укочише руке, те их они не могаху ни подићи на преподобнога. Од воде пак показа се необично чудо: када се незнабошци приближише извору, тог часа изиђе из воде пламен огњени и устремивши се на безаконике одагна их далеко од извора. И тако безаконици ови побегоше са стидом од чудотворног извора и од преподобног Архипа, не причинивши им никакво зло. Међутим они се не уразумише ни тим чудом, него шкргућући зубима они се хваљаху да ће уништити тај извор и цркву, и служитеља црквеног. На том месту беше река, звана Хрисос, која течаше с леве стране цркве. Безаконици намислише да ту реку наврну на свето место, да би свети извор, помешавши се са речном водом, изгубио своју чудотворну силу. И када они стадоше приводити у дело своју злу намеру навраћајући ток реке ка извору, да би га река поплавила, тада по наређењу Божјем река даде својој води други правац, те потече с десне стране цркве. И тако се незнабошци опет посрамљени вратише кућама својим. Тамо се налажаху још две друге реке које тецијаху са истока и приближаваху се овом светом месту на растојању три стадије; једна се река називала Ликокапер, а друга Куфос. Обе ове реке, састајући се у подножју велике планине, образоваху једну реку која скреташе надесно и течаше у Ликијску страну. Свелукави ђаво убаци злим људима у срце злу намисао: да обе те реке наврате на чудотворно место, да би на тај начин разорили храм светог Архистратига Михаила, поплавили водом свети извор и утопили преподобног Архипа. А тај предео беше врло подесан за навраћање воде тамо, јер те реке силажаху са врха планине, а црква се налажаше у низини. Договоривши се, незнабошци се у огромном броју слегоше из свих градова те покрајине у насеље Лаодикију, и упутише цркви. Близу пак црквеног олтара бејаше огромна стена; од те стене они почеше копати дубок и широк ров све до саме планине под којом се реке састајаху. Затим они с великим трудом ископаше ров, којим би вода могла бити пуштена на цркву, и зајазише обе реке да се накупи што више воде; десет дана трудише се незнабошци у том узалудном потхвату свом. Видећи тај потхват њихов, преподобни Архип паде у цркви на земљу, и са сузама се мољаше Богу и призиваше у помоћ усрдног заштитника, светог Архистратига Михаила, да сачува од потопљења своје свето место и не допусти да се обрадују непријатељи који се старају да униште светињу Господњу. И говораше блажени Архип: Нећу отићи из овог светог места, нити ћу изаћи из цркве; и нека и сам умрем овде, ако Господ допусти да ово место буде потопљено. По истеку пак десет дана када се вода веома накупи, незнабошци прокопаше оно место којим је вода требала да се сјури у припремљени ров, па пустише реке на свети храм Архангелов у седам сати увече, а сами се попеше на једну узвишицу с леве стране желећи да посматрају потапање светог места. Вода, јурећи страховитом брзином, захуча као ломњава громова. А преподобни Архип находећи се у цркви на молитви, чувши хуку воде, још усрдније завапи к Богу и к светом Архистратигу Михаилу просећи милост и помоћ да не буде потопљено свето место, да се не би узвеселили већ посрамили безбожни непријатељи; а да се прослави име Господње, и да се узвелича Архангелска сила и помоћ. И запева он псалам Давидов: Подигоше реке, Господе, подигоше реке глас свој, подигоше реке вале своје. Од ујања воде многе и силне, од вала морских силнији је на висини Господ. Дому твоме припада светост, Господе, на дуго време (Пс. 92, 3.4.5). Када блажени Архип певаше ово, он чу глас који му наређиваше да изађе из цркве. А кад изађе из цркве он угледа чувара и усрдног заштитника рода хришћанскога, светог Архистратига Михаила у облику предивног и пресветлог човека, као што се некада он беше јавио пророку Данилу. Не будући у стању гледати на њега, блажени Архип од страха паде на земљу. А Арханђео му рече: Не бој се! устани и приђи к мени овамо и видећеш силу Божју на водама овим. - Блажени Архип устаде и прилазећи са страхом к Војводи Небеских Сила заустави се по његовом наређењу с леве стране, и угледа огњени стуб од земље до неба. А када вода дође близу, Архистратиг подиже своју десну руку и прекрсти воду говорећи: Заустави се тамо! - И одмах вода удари назад. Тако се испуни реч пророчка: Видеше те воде, и устрепташе (Пс. 76, 17). Вода стаде као камена стена, и подиже се у висину као превисока гора. Одмах затим Архистратиг се окрену ка храму, удари у огромну стену која се налазила близу олтара и нацрта на њој крсни знак. И тог часа настаде страховита грмљавина, земља се затресе, и стена се раседе на двоје образовавши огромну раселину. Тада рече свети Архангел Михаил: Нека се овде сатре свака противничка сила и нека овде добијају избављење од свакога зла сви који са вером долазе овамо! Рекавши то свети Архистратиг нареди блаженом Архипу да пређе на десну страну. А када пређе на ту страну, свети Арханђео громко викну к води: "Ући у ову провалију!" И одмах јурну вода с хуком у раселину, и од тога времена стално је текла тим путем кроз стену. А непријатељи који стајаху на левој страни и жељно очекиваху да виде потопљење светога храма, скаменише се од страха. Пошто на тај начин сачува од потопљења свој храм и преподобног Архипа, свети Архистратиг узиђе на небо, а блажени Архип узнесе благодарност Богу поводом овог преславног чуда и величаше великог чувара, архистратига Михаила, због његове помоћи. Противници се постидеше, а верни се испунише велике радости, и долазећи к Архангеловом храму и к чудотворном изверу узношаху хвалу Богу са преподобним Архипом. И од тога времена установише празновати онај дан у који се догоди чудо Архангеловим јављењем. Преподобни Архип поживе много година на том месту усрдно служећи Богу, и мирно се престави ка Господу у седамдесетој години свога живота. И би погребен од стране верних на том истом светом месту, које се због споменутог чуда назва Хони, тојест погружење, понирање, зато што се вода погрузи у стену. Треба у овај дан споменути и друга чудеса светог Архистратига Михаила, добротвора рода хришћанскога. Између Јадранског Мора и планине Гарган налази се град Сипонт, удаљен од ове планине дванаест хиљада стопа. У томе граду бејаше један богат човек, чија стада пасијаху под планином Гарган. Једном залута од стада један во. Господар га је са слугама тражио и најзад га пронађе на врху планине крај отвора једне пештере. љут и уморан од дугог тражења, господар подиже лук и стрелу и пусти је на свога вола, са намером да га убије. Но стрела се изненада врати натраг и погоди самога стрелца. Видевши то, они што беху с њим уплашише се, и не усуђујући се приближити се тој пештери они се вратише у град и испричаше шта им се догодило. Дознавши за то, епископ тога града се помоли Богу да му открије ту тајну. И јави му се у виђењу свети Архистратиг Михаил и саопшти му да је то место он изабрао себи, и чува га, и жели да га често посећује и помаже људима који буду с молитвом долазили тамо. Епископ обавести о овом виђењу људе и целом граду наложи тродневни пост. После тога епископ са клиром својим и са целим народом пође ка тој планини. Када се попеше на њу, они нађоше у стени пештеру са тесним улазом, и не усудише се ући унутра, него обавише молитве пред улазом. Од тога времена стадоше тамо често одлазити људи, узносећи своје молитве Богу и светом Архистратигу Михаилу. Једном Неапољци, који још беху незнабошци, сабравши своју војску, неочекивано падоше под град Сипонт, са намером да га узму и разоре; и грађани бише у великом страху. Тада епископ нареди грађанима пост: да три дана не окусе хране, и да се усрдно моле за избављење од непријатеља који их је опсео. Уочи дана у који су непријатељи хтели свим силама да ударе и заузму град, Војвода Небесних Сила, Архистратиг Михаил јави се у виђењу епископу и рече: "Сутра у десет сати пре подне нареди својим грађанима да се наоружају и изађу из града против непријатеља, и ја ћу вам доћи у помоћ". - Уставши од сна, епископ исприча свима своје виђење, и људи се веома обрадоваше обећаној победи над непријатељима. А када настаде десет сати проломи се страховита грмљавина, и подигавши очи људи угледаше велики облак где силази на гору Гарган. У исто време појавише се, као некада на Синају, огањ, дим, муње и громови; те се сва гора тресијаше и облацима покриваше. Видевши то непријатељи се силно уплашише и нагоше бежати; а грађани, разумевши да им је дошао у помоћ добри чувар и брзи помоћник, свети Архангел Михаил, са својим небеским војницима, отворише градске капије и стадоше гонити непријатеље секући их као пруће. И док их они гоњаху отпозади, свети Архистратиг Михаил их с висине поражаваше громом и муњама, те погибе шест стотина људи од грома и муње. Грађани Сипонта гонише непријатеља све до Неапоља, и победивши их потпуно помоћју Војводе Небеских Сила они се победоносно вратише у свој град. Од тога времена Неапољци, познавши снажну руку свемоћнога Бога, примишс свету веру. Сипонтиски пак грађани, сабравши се сви са еиископом и с клиром, пођоше ка гори, на којој би страшно јављење, желећи да тамо узнесу благодарност Богу и своме помоћнику, светом Архистратигу Михаилу и свима Небеским Силама. Када се они приближише к улазу оне пештере, нађоше на мермеру траг мале стопе људске, добро отиснуте као на блатњавој земљи. И говораху међу собом: "Гле, заиста свети Архистратиг Михаил остави овде знак своје посете, јер сам он бејаше овде избављајући нас од непријатеља наших". - И поклонивши се они целиваше те стопе, и обавивши богослужење радоваху се што имају таквог покровитеља и бранитеља, и узношаху благодарност Богу. И том приликом решише да на том месту подигну цркву у име светог Архистратига Михаила. И када се припремаху да приступе грађењу, свети Архистратиг се опет јави епископу и рече: "Не треба да се трудите око грађења цркве, јер ја без вашега труда уготових тамо храм себи; само уђите у њега. Ти пак другога дана одслужи у њему свету литургију и причести верне Светим Божанственим Тајнама". После овог виђења епископ нареди свима људима да се припреме за причешће Светим Тајнама, и пође с њима творећи молебна пјенија. А када дођоше на оно свето место где свете стопе беху изображене на мермеру, нађоше у камену истесану малу цркву, у виду пећине; зидови њени не беху глатки, а висина јој бејаше различита: негде си могао главом додирнути свод, а негде га ни руком ниси могао досегнути. - Из тога би јасно људима, да Бог хоће у цркви не скупоцено камење већ чисто срце. - Престо у овој цркви беше покривен пурпурним покривачем; епископ изврши на њему свету литургију и причести верне Пречистим Тајнама. У олтару на северној страни протече вода - чиста, укусна, врло бистра и чудотворна; пијући је, болесници добијаху здравље; а ту воду пијаху људи после причешћа Светим Тајнама; и безбројна чудеса биваху у тој цркви, и сви се недузи исцељиваху молитвама светог Архистратига Михаила. Епископ сагради при цркви келије, и смести тамо свештенике, ђаконе, певаче и чтеце, да би се у њој свакодневно вршило црквено правило у славу Бога и у част светог Архистратига Михаила. Споменућемо још и чудо које се десило на Атонској Гори. У дане благочестивих царева бугарских живљаше један богат и знаменит човек, по имену Дохиар, царски великаш. Једном он, дошавши у страх Божји, пожеле да буде монах. И узевши мноштво злата из својих ризница, он крену у Свету Гору да посети тамошње манастире и да потражи себи погодно место за живљење. Обишавши многе манастире и раздавши много милостиње, он иђаше од лавре блаженог Атанасија обалом морском, и нађе врло лепо место са укусном водом и врло обилним растињем, а на коме нико не живљаше. Ово му се место веома допаде, и он намисли да се ту насели и сагради манастир. Прионувши усрдно на посао, он убрзо оствари своју жељу. Најпре подиже дивну цркву у име светог Николаја Чудотворца, а затим сагради манастир и огради га каменим зидовима. Пошто уреди све како ваља, он се и сам обуче у иночки образ. Међутим, зидајући многе зграде он потроши све своје злато, те тако му нестаде пара да цркву украси како треба. Но положивши наду на Бога он говораше: Ако Господ Бог усхтедне прославити ово место, Он ће на неки Свој начин промислити и о украшењу цркве. Нека буде воља Његова! Према Светој Гори налази се острво, звано Луг, удаљено дан путовања морем. На том острву живљаху пастири и пасијаху стоку, јер беше дивне паше у изобиљу. А на једном пустом месту тога острва беше постављен један веома висок камени стуб, и на стубу идол са оваквим натписом на грчком језику: "Сваки који ме удари по глави наћи ће мноштво злата". Због тога многи покушаваху да дознају је ли то истина, и бијаху идола по глави, али ништа не налажаху. А догоди се у то време да један јуноша пасијаше волове близу тог стуба; беше јуноша паметан и писмен. Прочитавши натпис на стубу, јуноша удари идола по глави, као што су то и други радили, али ништа не нађе. Онда он помисли да је злато, можда, сакривено у земљу, и при заласку сунца обрати пажњу где се завршава на земљи сенка тога стуба, и на месту где се завршавала сенка од идолове главе он стаде копати земљу тражећи злато, али и ту не нађе ништа. После тога он при рађању сунца опет мотраше где се завршава сенка стуба, и тамо стаде копати. При копању на том месту он зачу некакав звук, и схвативши да се благо налази ту негде, поче још марљивије копати и наиђе на огроман воденични камен који он не могаше подићи. Провукавши руку кроз рупу тога камена он нађе много злата и беше у недоумици шта да ради. И мишљаше у себи: ако коме кажем за злато, бојим се да ме не убије због злата. Међутим Бог, услишавајући молитве гореспоменутог старца и промишљајући о украшењу светога храма, стави јуноши мисао у ум, да иде у Свету Гору у један од манастира и да исприча игуману о наћеном благу. Јуноша тако и уради. Узевши неколико златника као доказ пронађеног блага, јуноша оде у село близу мора и тамо најми човека да га превезе у Свету Гору. По промислу Божјем он се заустави у пристаништу новоподигнутог манастира, названог по имену његовог оснивача "До хиар". Превозач се врати у своје село, а јуноша оде у манастир. Нашавши игумана он му подробно исприча о пронађеном благу. Познавши у томе дело Божије, игуман позва три инока, исприча им оно што чу од јуноше, па их са њим посла да пронађено злато донесу у манастир. Они хитно чамцем кренуше ка острву, и када дођоше до оног стуба одвалише воденични камен и нађоше под њим котао пун злата, чему се веома обрадоваше. А л и ненавидник добра, ђаво, убаци једноме од та три инока злу мисао у срце, и он рече другоме иноку: Брате, каква нам је нужда да нађено злато носимо к игуману? Бог нам посла ово злато, да сами себи саградимо обиталиште и подигнемо манастир. - А кад му овај примети: "Како ћемо сакрити ово злато?" он одговори: То је у нашој вољи: ми можемо овог јуношу бацити у море, и неће бити никаквих сведока против нас. Договоривши се тако, они своју намеру саопштише трећем иноку. Но овај пун страха Божјег, рече им: Не, браћо, не усуђујте се то урадити: не погубљујте јуношу, а уједно и душе своје злата ради. - Али они, не слушајући његове савете, дуго га примораваху да пристане на њихову одлуку. Најзад му рекоше: Ако не пристанеш уз нас, ми ћемо и тебе погубити заједно са јуношем. - Видећи њихову непоколебљиву злу намеру, брат се овај уплаши да и њега не погубе, и рече им: Ако сте тако решили, онда радите што хоћете, а ја вам се кунем именом Божјим, да никоме нећу причати о томе, . и ни злата не тражим од вас. И тако, потврдивши реч своју заклетвом, он ћуташе. А они, узевши злато и онај камен којим злато беше покривено, унеше у чамац, и севши у њега заједно са јуношем запловише ка манастиру. А када беху посред пучине они нападоше на јуношу и стадоше му везивати камен о врату. Видећи шта хоће да учине са њим, јуноша их поче с плачем и ридањем молити да га не погубљују, али тиме ништа не успе: јер ти несрећни црнорисци, имајући окамењено срце и златољубиву душу, не убојаше се Бога, не дарнуше их јуношине сузе и не услишише усрдну молбу његову, него дохватише јуношу с каменом га бацише у море, и он одмах потону. А беше ноћ када ови безбожни људи обављаху овај злочин. Но милосрдни Бог, који са висине посматраше горко ридање јуноше и гледаше његово утопљење, посла чувара рода људског, светога Архистратига Михаила, да узме утопљенога са дна мора и однесе га жива у цркву. И би тако. Јуноша се изненада обрете у цркви близу свете трапезе, са каменом обешеним о врату његову. А када наступи време за јутрење, еклисиарх уђе у цркву да упали свеће и клепа за јутарње богослужење. Утом он чу у олтару као глас човека који уздише, и силно се уплаши, па отрча и извести игумана о томе. Игуман га назва плашљивицом и слабодушним и нареди му да опет иде у цркву. Отишавши по други пут у цркву, он опет чу исти глас, па поново оде к игуману. Тада игуман пође с њим у цркву и, чувши глас, уђе у олтар и угледа јуношу где лежи близу свете трапезе са каменом о врату и вода му цури са одела. Познавши га, игуман га упита: Шта се то десило с тобом, чедо? и како си допао овамо? - А јуноша, као пробудивши се из сна, рече: Они лукави иноци, које ти посла са мном по нађено злато, привезаше ми овај камен о врат и бацише ме у море. Потонувши на дно, ја угледах два светла човека који сијаху као сунце, и чух како разговарају међу собом. Један говораше другоме: "Архангеле Михаиле, однеси овог јуношу у манастир Дохиар". Чувши ово, ја се онесвестих, и не знам како се обретох овде. Саслушавши казивање јуношино игуман се веома удиви и прослави Бога који твори дивна и преславна чудеса. Затим рече јуноши: Чедо, остани ти овде на овом месту до сванућа, док злоба не буде изобличена. - Онда изишавши игуман затвори цркву, и запрети еклисиарху да никоме ништа не прича о овоме, а односно јутрења нареди да се одслужи у паперти. При томе он скрену пажњу еклисиарху: Ако неко упита, зашто се јутрење служи у паперти а не у цркви, ти одговори да је тако наредио настојатељ. Када се раздани убице се приближаваху манастиру, а злато беху сакрили на другом месту. Угледавши их игуман им са осталом братијом изиђе у сусрет, и упита их: Шта је то, јуче вас оде четворо, а сада се враћате троје? где вам је четврти? - А они, као да су срдити, одговорише: Оче, онај јуноша превари и тебе и нас рекавши да је нашао благо; он нам ништа не показа, јер и сам ништа не зна; због тога се постиђен сакри од нас, и ми га дуго тражисмо али га не нађосмо, па се сами вратисмо к теби. - Игуман рекавши на то: "Нека буде воља Божја", уђе с њима у манастир. Онда их одведе у цркву где онај јуноша лежаше, са чијег се одела још цеђаше вода, и показа им га питајући их: А ко је ово? - Угледавши јуношу они се препадоше, и стајаху као избезумљени, не будући у стању дуго време ништа одговорити. Но најзад и не хотећи признаше свој злочин и казаше где су сакрили нађено злато. Тада игуман посла највернију братију и они донесоше злато у манастир. Ово преславно чудо рашчу се по свој Светој Гори, и стекоше се иноци из свих манастира да виде то чудо. Саставивши сабор они променише име тој цркви у име светог Архистратига Михаила, а у име светог Николаја Чудотворца подигоше другу цркву. Ону пак двојицу лукавих убица проклеше, и пошто им лица жигосаше, изгнаше их из обитељи. А оног трећег инока, који не пристаде на утопљење јуноше и уклони се од злочина, огласише невиним. Избављени пак из мора јуноша обуче се у иночки образ, и постаде добар подвижник и искусан инок. А игуман донесеним златом дивно украси сву цркву и подиже сасвим нов врло леп притвор. Камен пак са којим јуноша би бачен у море, игуман узида у зид, да сведочи свима о чуду. Када се игуман престави, на његово место би постављен за игумана избављени из мора инок. Поживевши богоугодно, и он пређе ка Господу, ношен рукама светог Архистратига Михаила, као што раније беше њиме пренесен из мора у цркву. Због свега тога прославимо Оца и Сина и Светога Духа, и величајмо вавек светог Архистратига Михаила. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  23. Православна Епархија бачка обавештава своје вернике и све људе добре воље да ће овогодишњи Патрон Епархије бачке - Чудо светог Aрхангела Михаила у Хони, бити одржан у среду, 6/19. септембрa 2018. године, у Храму Света Три Јерарха у Новом Саду. Распоред богослужења: 8.30 – Дочек aрхијерејâ 9.00 – Света aрхијерејска Литургија Плакат у ПДФ формату Спомен чуда светог архангела Михаила у Хони (Колоси) у Фригији View full Странице
  24. Острог пригрлио старо и младо Хиљаде верника у недељу, на празник Светог Василија, по великом невремену приступило острошком чудотворцу. Ни увођење општинске таксе од пола евра није спречило велики број људи да се поклони свецу Хиљаде верника на празник Светог Василија, по великом невремену приступило острошком чудотворцу НИКШИЋ - Ни јака киша, магла, па и плаћање таксе од пола евра за организоване посете светилишту, коју је пре десетак дана увела СО Даниловград, нису спречили хиљаде верника са разних страна да се на празник Светог Василија Острошког пешке, аутобусима, бициклима, моторима и другим превозима упуте и приступе чудотворцу. И у таквом амбијенту у недељу је било чудесно у острошким гредама. Старо и младо, здраво и болесно, корачало је сатима у колони без краја ка пећини и са страхом божјим прилазило свецу, примајући од њега благослов. Многи су још уочи празника почели да се молитвено окупљају око острошке светиње славећи рођење свога спаситеља и исцелитеља. Провели су ноћ под кишом, покушавајући да се склоне испод сурових камених громада или у шаторима, под импровизованим тендама, навученим церадама и тако дочекали зору. Више од хиљаду ходочасника окупило се у суботу испред Храма Христовог васкресења у Подгорици и сложно кренуло на пут ка Острогу дуг 42 километра. - Нисмо осетили никакву тегобу, мада нас је овде разних генерација. Чак су нам се придружила и деца од 12 година, као и жене којима пешачење такође није представљало проблем - каже за “Новости” Радомир Пејовић. - Сви ми љубимо своју веру и нашег светитеља Светог Василија Острошког. Даће Бог да нас идуће године буде још више. Острог су у недељу преплавили и верници из Србије, Београда, Бора, Лесковца и других места. - Дванаест сати смо путовали комбијем из Лесковца до Острога. Мало нас је невреме изненадило, али ништа страшно - каже Славица Милановић. Из порте Цркве Светог пророка Илије на поклоничко путовање ка Острогу пешице је на Ђурђевдан кренуло 14 ходочасника из Сокоца (Република Српска) на поклоњење Св. Василију. Ту су и Гачани, који су такође кренули пешке, прешли црногорско-херцеговачку границу, законачили у манастиру Светог Саве под Орлоном у никшићкој Голији и пут сутрадан наставили преко Никшића ка светилишту. На благослов и поклоњење светитељу дошао је велики број људи које муче свакојаке болести. Међу њима затекли смо у колицима тешког инвалида из Никшића Бошка Радомана, коме су због гангрене ампутиране обе ноге. - Овде сам још од петка и све је било лепо. У недељу увече сам успео да се склоним од кише под једну стреху и ноћ провео молећи се свецу. Толико сам окрепљен снагом и духом да ми се чини да бих сада могао да устанем - уз осмех поручује Бошко. А када се око осам сати појавио митрополит Амфилохије, народ је похрлио ка њему примајући од њега благослов. Потом је уследила света архијерејска литургија коју су служили митрополити црногорско приморски Амфилохије и средњоевропски Константин. - Чудесно је да оволико народа дође, и то по невремену - казао је владика Константин. У беседи након свете литургије митрополит Амфилохије помолио се за страдалну браћу на Косову и Метохији, али и за “главаре црногорске и србијанске”, који су, како рече, кренули неким другим путем, који није пут краља Стефана Дечанског, Јоаникија Девичкога, а ни определење Светог Василија Острошкога и оних који су ослобађали Косово и Метохију на челу са краљем Николом и краљем Петром Карађорђевићем. - Данас дувају опаки ветрови који би хтели да угасе свето кандило, али ово наше сабрање је додавање уља у то свето кандило да се не угаси, јер Косово и Метохија су темељ нашег народа и државе. Неки наши политичари кажу да их не интерсује небеско царство, него земаљско. Па ако су за земаљско, зашто се онда одричу Пећке патријаршије и Грачанице, које су на земљи. Зашто Црногорци ограничавају Црну Гору на филџан авнојевску, а они из Београда ограничавају Србију на београдски пашалук. То није пут већ беспуће - казао је митрополит Амфилохије. Митрополит је поручио, како је рекао, нашој браћи Албанцима на Косову и Метохији, да је отето проклето и да оно што се отима не може донети срећу никоме. ГРУПНО КРШТЕЊЕ ДЕЦЕ НЕДАЛЕКО од Горњег манастира, у Храму Светог новомученика Станка у недељу је Свету тајну крштења примило више од стотину деце и одраслих. Река ходочасника негде око поднева раздвојила се на две стране настављујући путеве ка Подгорици и Никшићу где су учествовале на литији коју је предводио епископ будимљанско-никшићки Јоаникије са свештенством и монаштвом. ПРОСЛАВА И У БОКИ ХРАМОВНА слава Цркве Свети Василије Острошки у Доброти прослављена је богослужењима којим је у недељу и суботу присуствовао велики број верника из Котора и Боке. Православни, али и припадници католичке вероисповести, учествовали су у литији коју је предводио парох которски, намесник бококоторски, протојереј ставрофор Момчило Кривокапић. Претходно се у цркви причестио и велики број верника, а на светој литургији певао је и хор Српског певачког друштва “Јединство”. Након јутрења, водоосвећења и свете литургије у недељу је служен и акатист Св. Василију. П. Н. СРАМОТА ОДЛУКА СО Даниловград да уведу туристичку излетничку таксу организованим посетама светилишту Острог изненадила је и огорчила бројне госте. - То је срамота, јер овде је очигледно реч о локалном профиту. Мојих 30 путника из Гацка морали су, као и ја, да плате цену 0,50 евра да би дошли до свеца. Ако су овим чином покушали да омету вернике да не дођу у Острог, грдно су се преварили - каже возач из Гацка Војислав Вуковић. - И остале моје колеге из дугих средина такође су огорчени овим гестом. Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
×
×
  • Креирај ново...