Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'стојим'.
Found 3 results
-
Описано стање је свима познато на овај или онај начин. Штавише, познато и ауторитативно свештенство није оклевало да о томе напише у својим мемоарима. На пример, протопрезвитер Георгиј Шавелски је описао своја осећања након дугих посних богослужења: „И у празној цркви, са два или три верника, ми смо... 4-5 сати, не прекидајући службу, славили Господа својим читањем и певањем. Признајем да сам често после оваквих богослужења излазио из цркве не дирнут, већ раздражен." Наши парохијани, током целе службе за време Великог поста, стоје на једном месту од три до пет сати. Једина диверзификација стајања је клањање до земље и могућност да се у случају умора накратко седне. Истовремено, служба је монотона, практично лишена уобичајене разноликости, са јасном превлашћу читања над певањем. Како се овде не уморити? Нема сумње да за искреног верника молитва не може изазвати ништа друго осим духовног уздизања и радости. У сваком случају, он дефинитивно не треба да се оптерећује тиме. Али питање је другачије: колико год да смо црквени, одговарамо ли на било који начин јеванђелском идеалу? Оном за који је потребна чврста вера, чиста савест и искрена молитва. Питање са потпуно очигледним, саморазумљивим одговором. Цео наш духовни живот састоји се пре свега од борбе против греха, навика, порока и страсти. Другим речима, све је у томе да превазиђемо сопствене несавршености. За превазилажење тога потребан је труд, стрпљење и време. Није изненађујуће што нас после вишечасовне, једноличне службе, осећај умора толико обузима да потпуно истискује сваку радост из молитве. Али тако ће увек бити ако, доживевши ово једном или двапут, престанемо да долазимо на посна богослужења и ограничимо се на уобичајена богослужења недељом и празником. Једноставно речено, пут до искрене молитве, која доноси радост без обзира на трајање, пролази кроз напор, стрпљење и умор. У ствари, један од циљева, мада не и главни, великопосног богослужења је, посебно, да се што истинитије прикажемо. На уобичајеним Литургијама, на празничним свеноћним бдењима, на молебанима све знамо и разумемо. Знамо када да се посебно концентришемо, када да стојимо усправно, када да погнемо главу. Имамо омиљене песме и молитве које знамо напамет. На овим службама смо углавном пажљиви, умерено ентузијастични и често радосни. И као да је све у реду, као да тако треба, као да нисмо далеко од Царства Божијег. Али долази Велики пост, и уобичајено богослужење постаје другачије. Његово трајање, монотонија мелодија чине да схватимо да је, све оно што је у нама било радосно, одушевљено и блажено, изазвано не толико вером и молитвом, колико нашим сопственим осећањима. Постаје нам јасно да све наше промене на боље нису ништа друго до мимика променљиве ситуације. А наш умор, од којег на крају службе немамо довољно снаге да говоримо или размишљамо, изузетно је корисно искуство, отрежњујуће и стимулативно у исто време. Два-три свакодневног стражења – и, видите, више не мислимо високо о себи, и трезвено процењујемо свој, ако могу тако рећи, духовни ниво. А према ближњима, који су донедавно били олако осуђивани што су ходали по храму и седели за време богослужења, поступамо много блаже. Дакле, оно што вам се дешава је сасвим нормално. И иако ово само по себи није добро, прилика да промените ситуацију на боље је потпуно у вашим рукама. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/ru
-
Началствовао је изасланик Свјатјејшег Патријарха московског г. Кирила Епископ городецки и ветлужски г. Августин, а саслуживали су му Митрополит Зимбабвеа и Анголе г. Серафим (изасланик Патријарха александријског Теодора Другог), Архиепископ медонски г. Михаил и домаћин – Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије са многобројним свештенством, уз молитвено учешће изабраног Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила и вјерног народа. Одговарали су чланови никшићког Дјечјег црквеног хора „Преподобна мати Ангелина Српска“, под управом госпође Ане Бојић. Након причешћа вјерних, Владика Јоаникије је, поздрављајући госте, рекао да су дошли да утврде везе које су наши преци његовали кроз многе претходне вјекове. „Дозволите да најприје поздравим Његово Високопреосвештенство Митрополита Серафима, архијереја Зимбабвеа и Анголе, апостола Христовога у Африци, који је донио љубав, и своју и своје пастве, а највише смо му благодарни што нам је донио благослов и поздраве Блажењејшега Патријарха Теодора“, казао је он. Владикама Августину и Михаилу казао је да српски и руски народ сједињује иста вјера, исти језик, исто поријекло и иста култура. „И без обзира на то колико поједини раде на томе да се прекину те словенске везе, наше се везе милошћу и благодаћу Божјом настављају. И не само да се настављају, него и јачају. И то је велико охрабрење за све нас“, казао је Владика. Посебно је поздравио Архиепископа Михаила изразивши, како је рекао, велику радост што је дошло до измирења и канонског општења Руске православне цркве и Руске заграничне православне цркве. „Тиме је исцијељена једна дубока рана у цијелом православљу. Ми смо увијек дужни да радимо на јединству православља.Молили смо се Богу за то да Господ исцијели ту рану и мудрошћу руских архијереја и у отаџбини и за границом дошло је до измирења и то је, заправо, нова побједа православља“, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки. Додао је да је Свети цар Николај добровољно узео крст и добровољно пострадао, подобно Христу Господу, за свој народ. „Видио је, у страшним временима, и будућу славу царства небескога, за које се жртвовао, и будућу славу Русије. А то је видио и наш Свети Владика Мардарије Ускоковић. Он је, тридесетих година прошлог вијека, када је у Русији владала пустош, када су убијани архијереји и свештеници, и вјерујући народ, када су цркве скрнављене и рушене, пљачкане, када је дошло до безакоња, све то гледајући говорио: Вјерујем у васкрсење Русије. И био је један од оних архијереја који је већ тада поштовао Светог цара Николаја као светитеља мученика, заједно са Светим Владиком Николајем и Светим Јованом Максимовићем и са многима другима“, рекао је он. Подсјетио је да је први ктитор никшићког саборног храма Свети цар Николај. „Наш народ то није заборавио. Помињемо га са свијешћу да без помоћи Русије нити би било ослобођења нашег народа од турскога ропства, нити би било овог светог храма.Ми смо тога свјесни и са благодарношћу се сјећамо велике љубави руског народа и руског цара, Цркве руске према Црној Гори и дужни смо да то увијек са љубављу истакнемо и да на тим темељима градимо наше будуће везе“, поручио је Владика Јоаникије. Архиепископ медонски Михаил рекао је да данас стоји са трепетом у никшићком храму. „Руска загранична црква увијек је имала у свом срцу српски народ. Мене је у све степене свештенства подигао Владика Антоније, који је био ученик Светог Јустина Поповића“, казао је он. Он је говорио о историјским околностима у којима је формирана Руска загранична црква и о помоћи коју су јој пружали српски патријарси Димитрије, Варнава и Гаврило. „Свети Јован Максимовић је прво боравио у Србији, а онда је спасавао душе нашег народа у заграничју. Не треба посебно наглашавати да смо ми браћа, јер је то наша свакодневна реалност“, рекао је Архиепископ медонски Михаил. Рекао је да је наше вријеме, по благослову Патријарха Павла и Сабора Српске православне цркве, Митрополит Амфилохије началствовао на Сабору руских заграничних архијереја који је донио одлуку о канонском јединству с Московском патријаршијом. „Наше судбине су нераздвојне кроз историју“, закључио је Архиепископ медонски. Епископ Августин је рекао да је узбуђен што је данас служио Литургију у храму који је благословио руски цар Александар Трећи а његову градњу финансирао Александров син Николај Други. „Из Русије је на ову свечаност овдје дошла једна значајна делегација. Ту су представник Императорског православног палестинског друштва академик Олег Колобов и предсједник Словенске академије наука Сергеј Бабурин. Хтио бих овдје да Владици Јоаникију, у знак сјећања на овај дан уручим један поклон“, рекао је он и Владици предао икону Светог Александра Невског. Након Свете службе, у Епархијском дому је приређена свечана трпеза хришћанске љубави. Владици Јоаникију је проф. др Олег Колобов уручио чланску карту и ознаку Императорског православног палестинског друштва, а Епископ будимљанско-никшићки је архијерејском граматом одликовао проф. др Светлану Колобову из Нижњег Новгорода за допринос развоју и учвршћивању духовних веза словенских народа. Архијереји су, заједно са осталим гостима из Русије у поподневним часовима посјетили Царев мост код Никшића, такође задужбину цара мученика Николаја Другог Романова, и манастир Острог гдје су се поклонили моштима Светог Василија Острошког Чудотворца. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- архиепископ
- медонски
- (и још 10 )
-
Данашњи трећи дан обиљежавања стоте годишњице страдања Царских страстотерпаца Романових почео је саборном Архијерејском литургијом у никшићком саборном храму Светог Василија Острошког, задужбини цара мученика Николаја Другог Романова. Звучни запис беседе Повезана вест: Трећи дан духовне манифестације „Породица Романов – сто година светости“: саборна Архијерејска литургија у Никшићу Началствовао је изасланик Свјатјејшег Патријарха московског г. Кирила Епископ городецки и ветлужски г. Августин, а саслуживали су му Митрополит Зимбабвеа и Анголе г. Серафим (изасланик Патријарха александријског Теодора Другог), Архиепископ медонски г. Михаил и домаћин – Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије са многобројним свештенством, уз молитвено учешће изабраног Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила и вјерног народа. Одговарали су чланови никшићког Дјечјег црквеног хора „Преподобна мати Ангелина Српска“, под управом госпође Ане Бојић. Након причешћа вјерних, Владика Јоаникије је, поздрављајући госте, рекао да су дошли да утврде везе које су наши преци његовали кроз многе претходне вјекове. „Дозволите да најприје поздравим Његово Високопреосвештенство Митрополита Серафима, архијереја Зимбабвеа и Анголе, апостола Христовога у Африци, који је донио љубав, и своју и своје пастве, а највише смо му благодарни што нам је донио благослов и поздраве Блажењејшега Патријарха Теодора“, казао је он. Владикама Августину и Михаилу казао је да српски и руски народ сједињује иста вјера, исти језик, исто поријекло и иста култура. „И без обзира на то колико поједини раде на томе да се прекину те словенске везе, наше се везе милошћу и благодаћу Божјом настављају. И не само да се настављају, него и јачају. И то је велико охрабрење за све нас“, казао је Владика. Посебно је поздравио Архиепископа Михаила изразивши, како је рекао, велику радост што је дошло до измирења и канонског општења Руске православне цркве и Руске заграничне православне цркве. „Тиме је исцијељена једна дубока рана у цијелом православљу. Ми смо увијек дужни да радимо на јединству православља.Молили смо се Богу за то да Господ исцијели ту рану и мудрошћу руских архијереја и у отаџбини и за границом дошло је до измирења и то је, заправо, нова побједа православља“, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки. Додао је да је Свети цар Николај добровољно узео крст и добровољно пострадао, подобно Христу Господу, за свој народ. „Видио је, у страшним временима, и будућу славу царства небескога, за које се жртвовао, и будућу славу Русије. А то је видио и наш Свети Владика Мардарије Ускоковић. Он је, тридесетих година прошлог вијека, када је у Русији владала пустош, када су убијани архијереји и свештеници, и вјерујући народ, када су цркве скрнављене и рушене, пљачкане, када је дошло до безакоња, све то гледајући говорио: Вјерујем у васкрсење Русије. И био је један од оних архијереја који је већ тада поштовао Светог цара Николаја као светитеља мученика, заједно са Светим Владиком Николајем и Светим Јованом Максимовићем и са многима другима“, рекао је он. Подсјетио је да је први ктитор никшићког саборног храма Свети цар Николај. „Наш народ то није заборавио. Помињемо га са свијешћу да без помоћи Русије нити би било ослобођења нашег народа од турскога ропства, нити би било овог светог храма.Ми смо тога свјесни и са благодарношћу се сјећамо велике љубави руског народа и руског цара, Цркве руске према Црној Гори и дужни смо да то увијек са љубављу истакнемо и да на тим темељима градимо наше будуће везе“, поручио је Владика Јоаникије. Архиепископ медонски Михаил рекао је да данас стоји са трепетом у никшићком храму. „Руска загранична црква увијек је имала у свом срцу српски народ. Мене је у све степене свештенства подигао Владика Антоније, који је био ученик Светог Јустина Поповића“, казао је он. Он је говорио о историјским околностима у којима је формирана Руска загранична црква и о помоћи коју су јој пружали српски патријарси Димитрије, Варнава и Гаврило. „Свети Јован Максимовић је прво боравио у Србији, а онда је спасавао душе нашег народа у заграничју. Не треба посебно наглашавати да смо ми браћа, јер је то наша свакодневна реалност“, рекао је Архиепископ медонски Михаил. Рекао је да је наше вријеме, по благослову Патријарха Павла и Сабора Српске православне цркве, Митрополит Амфилохије началствовао на Сабору руских заграничних архијереја који је донио одлуку о канонском јединству с Московском патријаршијом. „Наше судбине су нераздвојне кроз историју“, закључио је Архиепископ медонски. Епископ Августин је рекао да је узбуђен што је данас служио Литургију у храму који је благословио руски цар Александар Трећи а његову градњу финансирао Александров син Николај Други. „Из Русије је на ову свечаност овдје дошла једна значајна делегација. Ту су представник Императорског православног палестинског друштва академик Олег Колобов и предсједник Словенске академије наука Сергеј Бабурин. Хтио бих овдје да Владици Јоаникију, у знак сјећања на овај дан уручим један поклон“, рекао је он и Владици предао икону Светог Александра Невског. Након Свете службе, у Епархијском дому је приређена свечана трпеза хришћанске љубави. Владици Јоаникију је проф. др Олег Колобов уручио чланску карту и ознаку Императорског православног палестинског друштва, а Епископ будимљанско-никшићки је архијерејском граматом одликовао проф. др Светлану Колобову из Нижњег Новгорода за допринос развоју и учвршћивању духовних веза словенских народа. Архијереји су, заједно са осталим гостима из Русије у поподневним часовима посјетили Царев мост код Никшића, такође задужбину цара мученика Николаја Другог Романова, и манастир Острог гдје су се поклонили моштима Светог Василија Острошког Чудотворца. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.