Претражи Живе Речи Утехе

Округли сто „Вјеровати данас“ синоћ је у цркви Санта Мариа у будванском Старом граду на шестој вечери Фестивала „Ћирилицом“ окупио представнике православља, католичанства и ислама који су говорили о појмовима вјере и религиозности и кризи духовности. Гости из Митрополије црногорско-приморске, Kоторске бискупије и Исламске заједнице у Црној Гори похвалили су иницијативу организатора да се о овим темама јавно дискутује, а догађају је присуствовала бројна публика. На Округлом столу говорили су: архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски Митрополије црногорско-приморске, протојереј мр Предраг Шћепановић, канцелар Kоторске бискупије, дон Роберт Тонсати и генерални секретар Исламске заједнице у Црној Гори, ефендија Фуад Чекић. Модератор двочасовне занимљиве и корисне дискусије о различитим аспектима појма вјере у савременом друштву био је академик проф. др Синиша Јелушић. У уводној ријечи академик Јелушић из филозофске и психолошке перспективе сумирао је шта су о религиозности и вјери писали Kарл Густав Јунг, Виктор Франкл, Абрахам Маслов и Ђакомо Дакуино. Он је указао да се појам вјере на различите начине тумачи и проблематизује, истакавши да је данас случај да се поставља питање смисла вјере у времену које је окарактерисао као вријеме потпуне техничке рационалности и апостасије, које није само атеистичко него је готово антитеистичко, секуларно до краја, а одликује се потпуним одсуством религиозности и духа вјере. „Полазимо од тога да је базична религиозност несумњиво темељ човјекове личности, а ја храбро постављам тезу да је управо тај појам у савременом добу доведен у кризу. Дакле, духовна криза је и криза вјере. Оно што је у свему овоме битно јесте да долазимо до парадокса на који би посебно требало обратити пажњу. Наиме, сва емпиријска истраживања, упркос теоријским ставовима и анализама који су врло скептични, ипак показују да је врло висок проценат оних који се опређељују за религиозно, односно за саму вјеру“, казао је Јелушић. Kанцелар Kоторске бискупије, дон Роберт Тонсати, надовезујући се на увод модератора, оцијенио је да криза вјере и криза религије не представљају еквиваленте, те указао да се у свакодневном говору појмови неправилно користе као синоними. „Религија и вјера су двије различите ствари. То је темељна поставка теологије, психологије и неких других природних и друштвених знаности. Религија је, ако ћемо је јако симплифицирати, оно што се показује извана. То може бити религиозна пракса у склопу једног религиозног сустава – молитва, литургијски обреди, традиција. У прошлости, до Француске револуције, постојало је јединство између религије и друштва јер се проматрало да су трон и олтар једно, да је религија заправо оно љепило које све повезује. И Бог је једноставно био дио тог друштва. И појединци и колективи били су упућени на Бога кроз религију која је била доминантна, било да је то католизицам, православље, жидовство, ислам. Након Француске револуције долази до снажне еманципације и друштво више нема потребу да се сматра религиозним друштвом. Међутим, питање вјере је различито од религије, утолико што се вјера тиче самог односа појединца према Богу. У неким значајнијим истраживањима, која су заузели и теолози и они који нису теолози, дошло се до закључка да се у сувременом друштву парадигма промијенила. Дакле, религија више није битан дио друштва као таквог, али религиозност постоји. Вјера такође није битан дио друштва као таква, али вјера није нестала. Али, догодиле су се трансформације“, истакао је Тонсати. Архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски, протојереј мр Предраг Шћепановић устврдио је да се савремени свијет гради на томе да Бог није потребан. Секуларизација, како је оцијенио, у одређеним друштвеним феноменима није лоша, али, Шћепановић сматра да се чини да је и секуларизација постала врста неке религије. „Ми у православној теологији сматрамо да је вјера нови начин и мишљења и размишљања и да се ми на небо пењемо конопцем којим нас је Христос спустио. Наравно, ту су средства за постизање тих циљева: пост, молитва, аскеза, рад на себи. Али, како је говорио један Американац који је прешао у православље, Серафим Роуз: На овоме свијету постоје само два царства: царство Христа Бога и царство мене самога. Ја бих рекао да постоји један отпор у свијету према црквама као институцијама, управо због тога што цркве, исламска заједница и друге вјерске заједнице окупљају највећи број људи. Ми немамо ту моћи маркетинг микса да преко реклама дјелујемо, али смо просто организације које постоје вјековима и људи прво и задње уточиште нађу код нас. Сматрам да наше друштво није атеистичко него антитеистичко. Јер ви данас овакав разговор не бисте могли да водите ни у једној од основних или средњих школа у Црној Гори. То говори да постоји врста страха да се чује другачије мишљење. Вечерас, као различито цвијеће из божје баште, ми смо дошли овђе да разговарамо о теми вјере; о томе како вјеровати у савременом свијету који све више одбацује Бога, гдје је Бог један формални феномен а не личност којој се ми клањамо, служимо и кроз коју видимо брата свога. Јер кад видимо брата свога, видимо и Бога свога“, навео је Шћепановић. Генерални секретар Исламске заједнице у Црној Гори, ефендија Фуад Чекић истакао је да када пратимо како Бог говори о себи кроз свете текстове видимо да Бог себе не доказује, указавши, између осталог, да људи данас покушавају да фрагментарно доживљавају Бога. „Дакле, желе да доживе само нека од божијих имена, да виде Бога само као милост. Он јесте милост, али и онај који кажњава. Он јесте љубав и онај који прашта, али и онај који за себе каже да сједи у засједи. Он је онај који за себе каже да је пун повјерења, у смислу да има повјерење према нама, али из тог повјерења треба да се улива повјерење у Њега. Kада говоримо о вјери, ја лично покушавам да увијек разматрам како су прве генерације вјеровале – како су вјеровали другови Божијег посланика или рани хришћани. Зашто је то важно? Зато што су они имали живи модел у свом присуству. Једна је главна поставка у свему томе. Први људи прилазили су вјери на начин да размисле о томе шта могу да ураде за Бога, а данас вјерници виде Бога као средство за остварење својих жеља“, казао је Чекић. Осми Фестивал „Ћирилицом“ биће настављен вечерас од 21 сат на простору испод Цитаделе Округлим столом „Kњижевност и ангажованост“. Учествују: проф. др Јован Делић, проф. др Зоран Аврамовић, проф. др Бошко Сувајџић и Гојко Божовић. Фестивал до 14. септембра организују Народна библиотеке Будве и Удружење издавача и књижара Црне Горе, уз подршку Општине Будва, Туристичке организације општине Будва и Јавног предузећа за управљање морским добром. https://mitropolija.com/2024/08/29/protojerej-predrag-scepanovic-na-festivalu-cirilicom-na-nebo-se-penjemo-konopcem-kojim-nas-je-hristos-spustio/

Радујте се свему што нас окружује! Све нас учи и води ка Богу. Све што је око нас су капи љубави Божије – и вештачка и невештачка творевина, и биљке, и животиње, и птице, и планине, и море, и залазак сунца, и звездано небо. То су мале љубави, кроз које се долази до велике Љубави, до Христа. На пример, цвеће има своју лепоту и учи нас својим дивним мирисом и величанственом лепотом. Говори нам о љубави Божијој. Своју арому и лепоту великодушно даје и грешницима и праведницима. Искористите лепе тренутке! Лепи тренуци у души стварају расположење за молитву и чине је осећајном, племенитом, поетском. Устани рано ујутру да видиш ужарено сунце кад, као цар у порфиру, излази из мора. Када вас занесе прелеп крајолик, или црква, или било шта лепо, не задржавајте се на томе, него идите даље, док не достигнете величање свега што је лепо, да доживите Једно Прелепо. Све је свето – и море, и купање, и јело... Радујте се свему! Све нас обогаћује, све нас води ка великој Љубави, све нас води ка Христу. Обратите пажњу на све што је човек изградио – куће, велике и мале зграде, градове и села... Обратите пажњу на људе и њихову културу и цивилизацију. Постављајте питања, надограђујте знање о свему и свачему, немојте бити равнодушни. Помаже вам да дубље сагледате Божја чуда. Све нам даје могућност да се повежемо са свим људима и свим створењима. Све нам даје разлог да благодаримо и молимо се Господару свега. Треба живети у свему – у природи, у свему што постоји. Природа је тајанствено Јеванђеље. Али када човек нема унутрашњу милост, нема користи од природе. Природа нас буди, али не може да нас одведе у рај. Духоносац , што значи човек који у себи има Духа Божијег, примећује све поред чега пролази. Он је сав око, он је сав нос. Сва његова чула су жива, али жива Духом Божијим. Он је другачији. Он све види и чује. Види птице, камен, лептире... Кад негде прође, осети све око себе, на пример, однекуд допире мирис. Живи у свему: у лептирима, у пчелама... Милост му даје усредсређену пажњу или дар запажања. Он жели да буде у заједници са свим што постоји. Свети Порфирије Кавсокаливит приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Размишљања митрополита Антонија о томе како се можемо одужити Господу за све Његове дарове. Како се свако од нас може одужити Господу? Смирењем. Оно је најдрагоценије у Божјим очима. Како да схватимо смисао смирења? Приближавање неумољиве старости може нам у томе помоћи. Како старите, постепено се успокојавате и смирујете. Када се осврнете на године које су прошле схватате: све је пролазно, само су Божја милост и љубав вечни. Док сте млади довољно сте дрски да се борите против целог света, горите, око вас кипе страсти, унутра све кипи. Када остарите, страсти се смирују, мисли разбистравају, ум се смирује. Осећајући се слабо и беспомоћно, ви… се смирујете. Старост нам је Господ дао према Свом Промислу. Старост нам даје прилику да платимо највишу цену проживљеног живота – смирење. Како старимо, спремни смо да дајемо више, потребно нам је мање, спремни смо да се усредсредимо на најважније ствари, јер олуја младалачких страсти не пустоши више наше душе. Ценимо сваки тренутак, сваки дах новог дана, радујемо се у животу и захваљујемо на свему. „У младом човеку гори ватра, у старцу светли светлост. Морамо горети док ватра гори, али након што се угаси, морамо наћи начина да светлимо. Морамо бити застрашујућа сила у неком тренутку свог живота, а у другом се научити вештини мировања“, примећује митрополит Антоније Сурошки. Смирење, такође, може бити дар од Бога човеку за његово храбро срце. Много је славних примера из живота Светих, где су младићи и девојке показали непоколебљивост у својој вери и храбрости, и који су били награђени венцима кротости и смирења, постајући праведници у напону живота и снаге. Говорећи о томе како се можемо одужити Господу за све Његове благослове, не могу а да не наведем једну епизоду из живота Светог Патрика Ирског (крај IV века-V век), којег је Бог изабрао да проповеда Јеванђеље незнабошцима у Ирској. Већи део свог живота провео је „на крају света“, како је сам Свети описао, приводећи многе људе Христу. Једном, током своје јеванђелске мисије, Свети Патрик крстио је Ангуса, сина краља Манстера. Током обреда крштења, Свети Патрик је оштрим врхом свог штапа случајно пробио принчеву ногу и, не приметивши шта је урадио, наставио обред, све време се наслањајући на штап по навици. Током читаве церемоније Свети Патрик се наслањао на штап, а за то време Ангус је, не мичући се, трпео несносан бол. Када је на крају церемоније Светитељ приметио крв која тече из принчеве ноге, уклонио је штап и узаснуто узвикнуо: „Зашто ми одмах нисте рекли, већ сте трпели толико дуго?“ Ангус је одговорио да је мислио да је то неопходан део церемоније, цена коју је морао платити како би стекао Вечни Живот. Потпуно импресиониран принчевим смирењем и храброшћу, Свети Патрик је узео Ангусов штит и крвавим врхом штапа на њему нацртао крст, обећавајући да ће овај штит бити сведок многих световних и духовних дела. Само су истински неустрашива срца способна за смирење. Хришћанство је, генерално, пуно јаких и храбрих људи. Сетимо се овога и замолимо Свемилостивог Бога да нам подари храброст и постојаност у вери. А ми ћемо се одужити Господу за Његове дарове искреним смирењем. Митрополит АНТОНИЈЕ бориспољски и броварски https://svetosavlje.org/cena-vere-kako-se-svako-od-nas-moze-oduziti-gospodu/

Негде дубоко у себи тражио си и пронашао истину о свом животу, о својим изборима, и направио самокритику без изговора. Надам се да ћеш увидети своје мане и грешке, јер тек тада ћеш почети са покајањем, исправљањем, исцељењем. Ако си искрен према себи, неће ти бити тешко да кажеш „Боже, буди милостив мени грешном“. Стани смерно пред Свемилостивим Богом и тражи милост са сломљеним срцем и надом. Велика је врлина признати да си несавршен. Велика је врлина оставити свој „его“, своје „достојанство“ и „сломити“ се у тајни Исповести. Јер, то показује да те не занима „добро име“, већ да постанеш Христов. И свако је Христов који, упркос својим гресима и грешкама, прихвата своју таму, болести, хирове и тако се испуњава светлошћу и радошћу са Извора Светлости и Радости. Падови се могу наставити, али то не значи да се покајање и тражење Божје милости не могу наставити. Шта год да си урадио, шта год да си живео, немој бити разочаран. Цариник ти показује пут покајања и смирења. И ако он може да се оправда пред Господом кроз своје сломљено срце, сигурно можеш и ти. *** Много пута тражимо реч наде и утехе. И обично, слушајући речи које нас позивају да не осудимо друге, већ себе, вероватно замеримо... речи нам делују грубо. Навикли смо да нас малтретирају. Желимо да стално слушамо нешто ће нас утешити, а не шта ће нас пробудити. Зато лако прихватамо речи које амнестирају наше грехе и страсти, а не речи истине, праве љубави. Јер, права љубав се не налази у утешним и умирујућим речима, већ пре свега у речима које ће нас подстаћи да уђемо „у себе“. Запамтите да је реч наде - реч покајања. Јер нада се рађа у нама када уђемо у процес покајања. Кајемо се, и зато се надамо… и надамо се, зато се кајемо. архимандрит Павлос Пападопулос приредила: Ј.Г. извор

Чули смо Христове речи, које нас позивају да се научимо кротости и смирењу срца од Њега (Матеј 11:29). Али, ко се од нас свим срцем одазива на овај Христов позив кроз конкретне акције? Сваку најмању моћ коју стекнемо доживљавамо, не као разлог за несебично служење, већ као нешто што нам даје посебна права, посебан привилегован положај. Да би стекли такву моћ, већина људи је спремна на све. Размислимо о томе колико су главни јунаци црквених раскола данас вођени борбом за јединство Цркве и искреним патриотским убеђењима. Или је можда ово само банална борба за власт и материјална средства?! Тешко је замислити да би се у наше време било која поштована особа понашала понизно и стрпљиво. Многи мисле да се понизност некада ценила, а да се данас уз њену помоћ неће постићи ништа добро у животу, јер ће вам се сви само ругати и користити вас. Све ово указује на велики пад духовног живота. Многи од нас, према речима Апокалипсе, само носе име као да су живи, а у ствари су мртви (видети Апокалипсу 3,1), јер не желе да се одрекну својих пожуда и страсти. Ако започнемо молитву, трудимо се да је завршимо што је брже могуће, како бисмо имали више времена за гледање телевизијских серија или бесконачно листање по страницама интернета. Ако постимо, трудимо се да посном храном што више надокнадимо непосну храну. Ако чинимо дела милосрђа, онда то објављујемо свима око себе што је могуће гласније. Готово смо заборавили на врлине праве вере, која може да помера планине, на љубав која не тражи своје и никада не престаје, или, опет, о њима говоримо само као о историјској прошлости. Сада се деведесет посто, а можда и више, бракова распадне. И какав су огроман утицај имали острашћени медији на већину људи, па је овај страшни рат постао могућ, не између хришћана и нехришћана, већ међу самим хришћанима! Свети апостол Тома је, као и сви ми, посумњао у своју веру. Али када је Господ ушао кроз закључана врата у собу, где су се апостоли сакрили због страха од Јевреја, установио Тајну покајања и дао мир свима окупљенима, Тома је од неверника постао верник (видети Јн. 20 :19-31). Да, само потпуним покајањем можемо ојачати своју веру и запалити неугасиву, несебичну љубав у нашим срцима. Покајање је једино што може да нас духовно оживи. Покајање може уништити све вештачке баријере међу људима, сву мржњу. Дакле, драга браћо и сестре, непријатељ рода људског – ђаво – умножава расколе и јереси, чинећи све да нас удаљи од правог покајања, тако да се задовољавамо само његовим подражавањем. Али, да не бисмо сви изгинули, треба да пожуримо да се и сами покајемо пред Богом и да томе научимо своју породицу и пријатеље. Само тако можемо да растерамо сав мрак страха који се надвио над нама, и да нађемо мир и спокој у овом животу и бескрајну и неизрециву радост у животу вечном. архимандрит Маркел (Павук) приредила: Ј.Г. извор

Зато се Крст Христов назива Животворним. Зато се на јутрењу Великог петка у молитвама налазе стихови о томе како ће нас Господ просветити Крстом Својим. И такође речи у стихирама: „дошао си да дарујеш живот а не смрт“. Он је и ово страдање и смрт у виду распећа прихватио потпуно добровољно ради нас. Јеванђеље јасно показује да је Спаситељ знао ко ће Га издати и када ће и где бити ухапшен. И чим поче борба између страже првосвештеника и апостола, која би се, иначе, могла завршити победом ових других, Христос заповеда Петру да положи мач речима: „...Врати нож свој на мјесто његово; јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути, Или мислиш да не могу умолити сад Оца свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела?“ (Мт. 26:52, 53); „...Стави нож у корице! Чашу коју ми је дао Отац зар да је не пијем?” (Јован 18:11). Из овога се јасно види да Господ добровољно иде у страдање. И Он дозвољава да Га ухапсе. А на крају Страдања, пре своје смрти, Спаситељ изговара једну реч: „Сврши се!"(Јован 19:30). Искупитељски подвиг Господа нашег Исуса Христа је остварен. На задивљујуће тајанствен, потпуно несхватљив начин, крв Богочовека проливена на Крсту опрала је наше грехе, уништила их и исцелила нас, отворивши пут спасењу. Како се лепо каже у тропару шестога часа: "Извршио си спасење, посред земље, Христе Боже, раширио си на Крсту твоје пречисте руке, сабирајући све народе, који вичу: Господе, слава Теби. " А шта се дешава после Христове смрти? Из пробушене ране тече крв и вода, умивајући свет и испуњавајући га благодаћу двеју Тајни – Крштења и Евхаристије. Земља се затресе, сунце се помрачи, а неки од мртвих васкрснуше. И црквена завеса над Светињом се расцепа. Шта то значи? Комплетно обнављање света. Човечанство и сва творевина се обнављају. И отварају се врата раја, где за Господом улази покајани, разборити разбојник, који је рекао: „...Помени ме, Господе, када дођеш у Царство Твоје!“ (Лука 23:42). На јутрењу Светог и Великог петка лепо се каже о свему томе: „Господе, када си Ти узлазио на Крст, страх и трепет обузе твар; и земљи си, дакле, забранио да прогута оне који Те распињаху, а аду си заповедио да отпусти сужње на препород људи. Судијо живих и мртвих, дошао си да дарујеш живот а не смрт. Човекољубче, слава Теби." Дошло је до обнове човечанства и управо зато Црква нуди да буде распета са Христом у Страсну седмицу, а посебно на Велики петак, да буде распета са Христом, како пишу Свети Оци, интелектуално, фигуративно, духовно, срчано на службама ове Велике седмице. Храм ваше душе ће се поколебати у великој тузи због Смрти Христове и великој радости због предстојећег Васкрсења Христовог. Пламен ваше гордости ће се угасити, умрети, помрачити. Ваша душа ће васкрснути, оживети и видети да је камени и мртви зид грехова и страсти поцепан и порушен и у овој великој чистоти пут у Царство Небеско ће постати видљив! Слава дуготрпљењу Твоме, Господе! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru

Данка. Кад сам чула то име пре десет дана, помислила сам: “Боже, како је лепо. Старо, а посебно. Ако будем имала још једну ћерку, тако ће се звати.” И свим срцем се надала да ће се мала Данка вратити мајци у наручје. Данас, у стомаку ми је камен. У грлу кнедла. Не функционишем, нисам своја. Као ни већина мајки. Зато што међу нама постоје људи који ударе бебу аутомобилом, убију је, а онда убаце у гепек аутомобила и истоваре поред пута. Као да није дете. Као да није нечија. Као да је… Ма не могу ни да изговорим. И да, знам да то нису људи. Али нису двојица радника Водовода једино што ме данас мучи и плаши. Брине ме и ужасава помисао да све то није једна обична случајност. Да ти “људи” нису само “један у милион”. Да су они наша реалност. Живе око нас, имају своју децу, унуке, послове, кумове, пријатеље. Своје хобије, навике, комшије с којима пију кафе. Славе славу, крсте се. Вероватно немају никакав досије, осим понеког саобраћајног прекршаја. Брине ме то што не мислим да је могуће да се деси таква случајност, да се та два монструма случајно сретну на истом послу, случајно уђу у ауто, случајно прођу пустом улицом, у неком селу, случајно убију бебу и обојица, не један, него ОБОЈИЦА, реше да је баце на депонију. Бебу. Двојица који су само један у милион? И да оставе и њену мајку и оца да је данима траже, да живе а умиру. Да их оставе у најгорем паклу који човека може да задеси. А да ни један ни други не кажу: Не, ја ово не могу. Човек у мени ово не може. И да не помислите да верујем у теорије завере. Не верујем. Али све мање верујем и у људе. А све више да се овакве случајности не дешавају, већ да је међу нама много више нељуди него што смо спремни да поверујемо. Да ћемо, прођемо ли неком пијацом, сигурно срести још оних који би поступили на овај исти начин. И били спремни да с тим даље живе и моле бога да не буду откривени. Како то само страшно звучи… То је оно што ће ме ноћас држати будном. То, Данка и Данкини мама и тата. Али нису овакви монструми једини међу нама. Ту је и она друга врста која копа по ранама родитеља чија агонија је и без њих довољно велика и страшна. Они који се нису либили да криве мајку. Писали су да је дете убила. Писали су да га је продала. Писали су да је отац био у проблемима и дете своје дао за новац. Мајци која тражи своје чедо додавали су со на рану. Упирали прстом не мислећи на то какав грех чине. Оној којој се сва кривица света већ свалила на леђа јер је на тренутак оставила дете само. Нека баци камен онај коме се то баш НИКАД није десило. Само сте имали среће. Ти монструми, они који соле ране, који суде, који мрзе, упиру прстом, иако не знају НИШТА, они такође живе међу нама. И рађају децу коју уче да исто тако раде. И шире своју злобу, наслађујући се туђим болом. Све вас, који сте мајку оптуживали, који сте јој солили рану, хтедох да питам – стидите ли се? Да ли вам је макар жао? Није, знам. И не знам шта је од чега страшније. Данкина страшна смрт, бол родитеља, они који су упирали прстом у њих, они који и даље упиру, они који шире теорије завере или они који су спремни да убију и баце бебу на депонију. И знате оно кад кажу “сад је на неком бољем месту”? Никада више нисам веровала у то него сад. Данка мора бити на бољем месту. Или бар у бољем свету. Јер нема бољег места за бебу од маминог наручја, али не знам има ли лошијег света од овог у ком живимо. Данка, Данице, звездице, почивај у миру. И чувај нас с неба. https://zelenaucionica.com/danka-danice-zvezdice-cuvaj-nas/

Човек је отуђен од Бога отуђењем од Божанске воље, и све лоше што се дешавало у животу нама и човечанству уопште кроз његову историју догодило се управо због тога. Божија воља за човека лежи у његовом благостању. Бог је створио Адама и Еву ради овог благослова и дао им све што им је за то било потребно. Али чињеница да човек у једном тренутку није могао да верује Богу постала је полазна тачка са које је почело супротстављање сопствене људске воље вољи Створитеља. Да би воља човекова поново ступила у јединство са вољом Божијом, извршен је искупитељски подвиг Христов. У Јеванђељу имамо довољно назнака шта је воља Божија за човека. Свако од нас има способност да научи да испуни ову вољу, тако да она у све већој мери постаје наша воља за себе. Али у исто време, у нашој природи, оштећеној грехом, има много тога што се противи вољи Божијој за нас, и стога такав природан и неоспоран, рекло би се, процес као што је довођење наше воље у сагласност са вољом Онога који воли нас безусловно и без упоредиве љубави, човека увек асоцира на превазилажење и прерастање себе. Шта вам помаже да научите да прихватите Божју вољу и живите по њој? За нас је пре свега релевантно оно што каже Свети Серафим Саровски: наш ум треба да плива у речима Светог Писма. То значи да морамо толико добро познавати Јеванђеље да бисмо на сваку животну ситуацију, на свако искушење могли да одговоримо речима Јеванђеља – и што је најважније, да одговоримо не само уснама, већ и срцем. Поред тога, човек треба да стекне једну неопходну и трајну вештину - у свакој прилици постављати питање: „Шта сада Бог хоће?“ Посебно је о томе писао монах Нил Сорски. И мора се рећи да ако човек заиста живи хришћанским животом, у већини случајева му неће бити тешко да одговори на ово питање. Понекад се дешавају тешке ситуације: монах авва Доротеј каже да када имамо два зла пред собом, морамо изабрати мање од њих, а када имамо два добра пред собом, морамо изабрати веће – ово је нешто што захтева одређено искуство и вештину. Али у већини свакодневних ситуација, разумевање воље Божије не захтева никакве посебне духовне дарове или посебне напоре. Постоји само једно „али“. Понекад почињемо да тражимо одговор у спекулативним конструкцијама и неким теоријама, тражимо га са становишта користи, тражимо га у нашим идејама о томе какав би наш живот требало да буде – а у овој потрази заборављамо да се окренемо речима самог Господа и учења Цркве Његове. А ако то урадимо, понекад одмах одбацимо овај одговор, преферирајући „да га не видимо“, а не да га применимо на себе. Колико је случајева када човек у Исповести може сасвим јасно да одговори на питање шта Господ у датој ситуацији у принципу очекује од човека на свом месту, а да притом не може да призна да се то од њега конкретно тражи. „То би било добро, али у мојој ситуацији је нереално...”, „Могло би се овако, али не у данашњем друштву...”. Готово се никада не дешава да човек каже: Ја разумем да је то Божја воља, али то не чиним јер нећу. Вреди покушати то схватити, копати дубоко у себе, и у многим случајевима ћемо разумети да то заиста не желимо. И ово је најважнија препрека. Овај унутрашњи дијалог – о томе зашто се Божја воља не може испунити – не треба дозволити да тече некако замагљено и непримећено. Треба да се зауставимо и да се вратимо у тренутак када смо у својим одлукама ишли против своје савести. Обично је то тренутак када се одједном осећамо непријатно и желимо да размишљамо о нечем другом. Да бисмо научили да вршимо вољу Божију, морамо покушати да стекнемо неку врсту непристрасности према ономе што нам се дешава. Морамо научити да прихватимо оно што нам се дешава као објективну стварност, као чињеницу овог живота. Понекад то може бити веома, веома тешко. Мора се ићи напред, али малим корацима, као што парализована особа учи прво да помера ножне прсте, па да принесе кашику устима, па се тек временом поставља питање како да почне изнова да научи да хода. И, наравно, нема потребе да „измишљате“ Божју вољу за себе. Као што нема потребе да сами себи измишљате пут спасења .Господ их уређује за сваког од нас. За нас је најважнија вежба следећа: научите да разумете да се све што нам се дешава не дешава случајно – то је деловање Бога у нашем животу. А милост Божија понекад лежи у томе што нам сам Бог чини оно што нам није драго, али нас истовремено може пробудити из лењости и привући спасењу. Понекад су то основне ствари: желимо да будемо у топлом, али морамо да изађемо напоље по снегу и киши. Враћамо се уморни са посла - а лифт у згради је покварен, и треба да идемо до десетог спрата пешке. Желимо да од некога чујемо лепу реч, али нам уместо тога, кажу нам нешто што нам нанесе максималан бол. Пробудимо се и желимо да уживамо у животу, али нас боли глава. Свако од нас може да се сети безброј таквих тренутака. И у сваком од њих, по правилу, постајемо иритирани и додатно отежавамо своју судбину: попевши се у стан без лифта и истовремено псујући све и свакога, враћамо се кући не само уморни, већ и огорчени и разорени. Или, на пример, човек успе да се толико забрине због гастритиса, који му изазива нелагодност и који не може да се излечи тек тако, да добије чир на желуцу. Вероватно је најразумније у оваквим ситуацијама да кажете себи: „Ево, стојим испред ове околности, као пред неким затвореним вратима, и није у мојој моћи да их отворим. И могу да се убијем испред ових врата, али она се и даље неће отворити док то Бог не пожели, а ја могу само да то да прихватим и сачувам своју снагу да бих урадио нешто даље.” На пример, човек касни на аутобус који му је потребан - и толико се прекори, толико грди возача који га није приметио у даљини и одвезао се, да троши све своје емоције, сву своју снагу на ово, и на крају постаје малодушан и каже: „Онда не идем нигде.“ То се дешава зато што нам се дубоко у души чини да ће се аутобус, ако баш желимо, окренути и доћи по нас. Али свет се не врти око нас, а Божја воља такође није да нам у свему угоди. И што пре ово схватимо, то боље, јер ћемо у таквим ситуацијама одмах размислити како да поступимо са најмањим губитком за посао: сачекајте следећи аутобус, позовите такси или прошетајте. У принципу, не само верник, већ свака особа треба да научи ово, како се њен живот не би састојао од непрекидног низа крахова и разочарања који је узнемиравају. Али за хришћанина је основ прихватања онога што не може да промени много дубљи: то нису само неке околности које су нам одвратне – ово је школа смирења, без које нема праве љубави ни према Богу ни према људима. А ако се потрудимо на себи и покушамо да станемо на прву степеницу овог смирења, Господ ће нас подржати у нашој намери, и лакше ћемо се успињати даље. Свети Јован Златоуст каже да шкрт човек, да би научио да даје, може најпре дати само оно што њему самом није потребно. Са овога је много лакше прећи на дељење онога што раније нисте желели, јер човек стиче вештину давања, а та вештина утиче на његову структуру. То можете учинити и када научите да живите по вољи Божијој. У почетку једноставно научимо да то прихватимо, барем тамо где не можемо ништа да променимо. После овога, човек постепено стиче способност да чини нешто по вољи Божијој, а затим да испуњава вољу Божију током целог живота. А ако то, без одлагања, почнемо да практикујемо у неким од најједноставнијих ситуација, онда ћемо уз Божију помоћ сигурно постати јачи. Треба да схватите да постоје тренуци у животу човека који буквално преокрену читаво његово постојање - и цео његов будући живот зависи од тога да ли прихвата вољу Божију у овој ситуацији или не. Можда нам се овако нешто неће десити, али управо за такве тренутке морамо бити истински спремни. Јер у сваком случају, наш људски живот, кроз све што живимо, сеже до тренутка Спаситељевог распећа – тренутка када ћемо се или наћи у гомили која виче „распни“, или ћемо бити са Њим на Голготи. А онда постаје веома тешко. Али ради бивања са Христом , учинимо то. игуман Нектариј (Морозов) https://pravoslavie.ru

Иди код мрава лењивче, гледај путеве његове и умудри се. Нема вођу ни управника ни господара, а опет приправља лети себи храну, збира уз жетву пићу своју. Докле ћеш лењивче лежати? Kад ћеш устати од сна свога? Док мало проспаваш, док мало продремљеш, док мало склопиш руке да прилегнеш, у том ће доћи сиромаштво твоје као путник и оскудица твоја, као оружан човек. (Приче Соломонове, 6:6-11) Архимандрит Маркел (Павук), духовни отац Kијевске академије, говори о главним разлозима лењости. -Оче, због чега постајемо лењи? И шта ће се догодити ако се не боримо против ње? —“Модерна љеност” је најчешћа карактеристика људи који живе у удобним градским условима. На пример, они не треба да иду напоље за воду, не треба да цепају дрва, не треба да ложе ватру… Али на селу, ако не одете по воду, ако не цепате дрва, и ако не наложите ватру, остаћете гладни и биће вам много хладно. На селу, рад је битна неопходност. Ако сте лењи онда ћете се смрзнути и бићете гладни. Наша лењост је резултат комфора који имамо. -Шта треба да урадимо оче? Да ли треба да одбацимо добре ствари цивилизације? -Није лако савременом и модерном човеку да одбаци те бенефиције. Цивилизавија нас је надвладала. Неко може да покуша да је напусти, да оде у далек манастир, негде у Kарпатске Планине, али мало је таквих људи који би напустили комфор. -Kако да се боримо против лењости? -Одговорна особа која воли своје ближње, клони се лењости. Таква особа се увек брине да ако не ради, други ће да пате због тога. Лењост скоро никада не посећује кућу у којој је пуно деце. У таквој кући сваки члан породице има много дужности и нема времена за одмор. Kување, прање веша, чишћење куће, рад у башти… Осим најмлађих свако нешто ради и нико не може да одбије дужност. Али у малим породицама, где је једно дете, или ни једно, веома је тешко избећи лењост. Жеља за безбрижним и комфорним животом је један од разлога што неки људи имају мало деце. И због тога долази до нестанка одговорности и лењости, јер нема никог о коме треба бринути. -Наше време је време оптимизације. Мање радимо, а постижемо веће резултате. Данас, сваки ум ради ка овом циљу. -Да, модерни комфор живота помаже да решимо многе проблеме са минималним трудом и тиме се очекује да ће људи бити срећнији и да ће више волети једни друге. -Али супротно се дешава. Зашто? -Зато што је немогуће уз помоћ технолошких напредака победити страсти, егоизам и индивидуализам који живе у сваком човеку. Зато што је човек исти и данас у двадесет и првом веку као и у четвртом веку. Kомпјутери и машине не могу да промене његово унутрашње стање, већ само Благодат Божија која се стиче Црквеним Светим Тајнама. А пошто многи људи не иду у Цркву, онда се стварају нерешиви проблеми, а сви проблеми су као грудва снега која се повећава. -Шта да се ради? -Особа која жели да се ослободи лењости, и ако јој дужности дозвољавају, треба да оде у манастир на ходочашће и да бар неко време учествује у таквом начину живота. Од давнина, људи су тражили утеху у манастирима, а да би стигли тамо прелазили су хиљаде километара. Манастирски ритам живота је супротан лењости. Овде поклоници, поред целивања икона и моштију светитеља, уче како да организују себе и свој живот. У сваком манастиру постоји дневни распоред који се не мења годинама и укључује Свету Литургију и остале црквене службе. Сви људи који живе у свету могу до неког степена да се угледају на манастирски начин живота и послушност. Да себи организују свој дан, када ће да раде, када ће да се моле Богу, и када ће да одморе. На тај начин ћете много лакше да победите своју љењост. Kао што можемо да видимо кроз историју, тако рећи у стара добра времена, људи су се угледали на монахе и живели тако. -Зашто је организација свог живота тако тешка у свету, а много лакша у манастиру? -На пример, некада сам лењ и не иде ми се у цркву на Свету Литургију, али када видим да браћа иду, мене је срамота. Не зато што ће Игуман да ме грди већ ме је срамота пред браћом. У манастиру, као у великој породици, све је повезано. Ако не идете на службу неко мора да вас замени, да поје у хору, да чита имена за помињање, да брине о уредности уместо вас. Тако да би изостанак утицао на службу и молитву. Видите да је велика одговорност у манастиру. У манастиру се осећа одговорност и дужност, па се нема времена за лењост. Манастирска браћа и сестре подржавају једни друге. Тако треба да буде и у породици. Осећај одговорности, узајамне подршке, и узајамна помоћ приликом слабости. Ако нема таквог односа, онда супружници гледају ко коме шта дугује и ко је више урадио. И на крају такав брак бива уништен. Морамо да надвладамо лењост чим осетимо симптоме. Један од симптома је туга, која се бори против молитве, поста, и рада. Али ако имате комбинацију молитве, поста, и рада ваш дом ће бити испуњен радошћу и весељем и сви ће бити задовљни. -Оче, нисмо добили никакав нов савет. Увек се враћамо на молитву и пост. -Проблем је у томе што не разумемо шта су прави пост и молитва. Често превише бринемо да ако посветимо више времена молитви нећемо моћи нешто да обавимо, а то је замка лукавога… http://www.manastir-lepavina.org

Да се слажете да, када бисмо тачно знали када ће се завршити ово или оно искушење, онда то више не би било стрпљење, већ чекање. У том смислу, трпљење је сложенија врлина, јер истинско трпљење произилази из поверења у Господа, из пристанка да се све патње подносе без услова док их Сам Бог не заустави. Беспоговорно подношење туге важна је карика у ланцу других врлина.О томе говори апостол Павле: «И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење, А трпљење искуство, а искуство наду; А нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама. » (Рим. 5:3–5). Као што видимо, плод трпљења треба да буде искуство у духовним стварима, а само трпљење је немогуће без туге. Ово увек треба имати на уму када нам ствари иду јако тешко. Такође је важно запамтити да нам се без воље Божије ништа не може десити, а сва наша искушења, ма колико тешка изгледала, у ствари су подношљива, јер их је Господ створио за нас. Али најважније је да нас стрпљење много чему учи. „Стрпљење нас чини угоднима Богу и чува нас за Бога. Оно ублажава гнев, обуздава језик, контролише ум, чува мир...“ пише св. Кипријан Картагински. А у ствари, погледајте како се сада понашају свештеници и верници који највише страдају од угњетавања: у њиховим устима су молитве и благослови као одговор на поруге, увреде и насиље. И обрнуто, као што трпљење, по Светом Кипријану, обуздава страсти, тако их његово одсуство ослобађа. Зато је патња толико важна, толико је важна ова сурова школа, јер иначе немамо шансе да превазиђемо себе, своју самовољу, свој језик, своје емоције. Пример супротне поjаве су они који сада прогоне Цркву. Овде видимо потпуно необуздане страсти: гордост, самозадовољство, гнев, псовање, богохуљење... Ово је најважнији барометар који показује ниво духовног живота. Још је горе за гоњене ако у дубини душе негују мисли да буду на месту својих прогонитеља – да би се, као и они, самоправедно уздизали и, заузврат, прогонили своје противнике. Такво „стрпљење“, баш као и жеља за осветом, неће донети никакву корист. И ово је такође један од аспеката стрпљења – све своје озлојеђености дати Господу. Јер Онај Који је рекао: „Моја је освета, ја ћу вратити“, зна боље од нас како да утеши Своју децу и како да се носи са њиховим прогонитељима. Наставићемо да носимо свој крст са понизношћу, стрпљењем и подржавајући једни друге. митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/ru/content/mitr-antoniy-pakanich-terpenie-mnogomu-nas-uchit

"Kад отворим ормар, пун кʼо око. По две-три ствари на једној вешалици, нема места ни за шта. Kад треба да се обучем и изађем, по петнаест минута разбијам главу, не знам (немам) шта да обучем. Чекʼ да видим. Леп, нови сако, купљен пре више од петнаест година у Л. А., нежан цветни дезен… ццц… није ми то за дан, то чувам за неку прилику. Панталоне, три пута обучене, нове… и њих чувам за неку прилику. Од туцета белих кошуља, две су ми велике, три имају превелики деколте, једна се мало офуцала, три су ми већ досадиле, а три чувам за неку прилику. Мајице испадају на све стране… Ормар ми је крцат стварима које не носим, већ их чувам за неку специјалну прилику. Шта у Србији значи прилика? Некада се за младог, згодног, ситуираног момка говорило да је „добра прилика”. Сад је та прилика углавном у бесном аутомобилу, старији, не мора да буде згодан… Прилика је била кад сам ишла у банку да потписујем уговор о кредиту за стан, кад славим свој или дететов рођендан (али тада обучем фармерке и нешто комотно да могу да јурцам, да ми буде удобно кад имам госте), разговор за нови посао, Нова година, па годишњица фирме… Свега неколико прилика у једној години. Kад причам с пријатељима, онако дневно – шта се ради, шта има и тако то… сви се жале на „мале глупости које загорчавају живот и дан”. Те свекрва зове три пута дневно да пита да ли се дете спрема за матуру, те комшија се стално паркира на „мом месту” , „у пошти гужва до улазних врата, да полудиш”, „гужва у саобраћају петком”… Реално, кад погледам – све саме ситнице. На сву срећу. Често се питам зашто лепе ситнице мање примећујемо од оних лоших. Зашто памтимо лоше ситнице, а не оне лепе? А има тих дневних ситница напретек. Прва јутарња кафа викендом – кад осетим мирис, већ ми лепо. Док се кува, узмем кашичицу маминог слатког од вишања. Последња тегла, па га штедим. Уз поподневну кафу иде ратлук од руже, мекан као душа (од Босиљчића). Kућа ми је пуна неких ситница-успомена. Чувам чак и карте са концерата кад сам била девојка. Имам и колекцију „сакупљача прашине” које сам добијала у разним приликама. Нешто сам ставила у кутије, а нешто ми стоји на полицама. Значе ми и ако су мале и безвредне, али свака има причицу – где и од кога сам добила, у којој прилици… Желим да имам и трошим прилике. Ако се не десе саме од себе, ја ћу да их прогласим. Не мора свака да буде специјална. Уосталом, тих специјалних у животу има јако мало. Свадба, крштење, слава… Чекајући те велике, оне мале, лепе прилике пролазе више пута поред нас, само што их и не видимо. Мислимо да су ситнице. Прилика је и кад са другарицама идем на кафу, кад ми другови дођу на гибаницу и пиво, кад изненада отпутујем на два дана ван града. У ових мојих педесет и кусур година, стало је доста тога, крупног и ситног, лепог и ружног, радосног и тужног. Kао код сваког. У животу има неколико крупних ствари које подразумевају радост – дипломирање, свадба, прва плата, рођење деце, нови стан… а остало су ваљда ситнице. У сваком дану постоје ситнице које измаме сјај у очима. Тај сјај – то је живот.” https://stil.kurir.rs/lifestyle/209315/poslednja-kolumna-gorice-nesovic?utm_source=sa&utm_medium=referral&utm_campaign=sa&fbclid=IwAR0qc-pNfr_oHCOhsVWHxM8raNJvFJAmLm_ZhxYdqipOF7ENhEIzUMsMTL4

Прво, живот је неправедан. Ова неправда има много аспеката, али ова ситуација је директно повезана са једним. Она лежи у томе што од ближњег увек очекујемо реципроцитет. На пример, ако се трудим да не покажем иритацију, од других ћу очекивати уздржаност. Или ако покушам да будем поуздан, онда ћу од ближњег захтевати поузданост. Као резултат тога, испада да су наша очекивања у односу на наше ближње увек донекле прецењена. Не у свему, наравно, али у ономе што је за нас битно и у чему нисмо сасвим слаби – свакако. Наравно, лоше је када нас људи разочарају, а ако је узрок разочарања очигледан грех, онда још више. Међутим као што знате, сви људи су различити и греси различитих људи су такође различити. Међу гресима има и оних који, наносећи штету души власника, уопште не могу повредити друге. На пример, човек је шкрт и то је наравно веома лоша особина. Али ближње, који не зависе од њега, то апсолутно не занима. Међутим, постоје и пороци који наносе штету и бол не само самом грешнику, већ и онима око њега. Издаја је управо једна од њих. Не само да је човек сам зао, већ успева да затрује живот и ближњем. Ово је дефинитивно лоше, па чак и подло. Међутим, ова особа је таква и није у нашој моћи да је променимо. Зато не очекујте од ње да ће вас третирати по принципу реципроцитета. Наравно, то није фер, није у реду, не би требало да буде тако, али јесте. И то је неправедност живота. И колико год да нам је болно, колико год нам је тешко да прихватимо ту чињеницу, мора се прихватити оно што се не може променити. Тако, ако је сам живот неправедан, не треба очекивати правду од људи или веровати да ће се неко опходити према нама у погледу наше наклоности, поверења или добрих дела. Други проблем је формулисао псалмиста: „сваки је човек лаж“ (Пс. 115). Вероватно сви, из животног искуства, знају да од људи не треба очекивати оно што нам не могу дати. На пример, уздржана особа неће насилно показивати осећања, а чврста и јака особа неће лити сузе. То су очигледне ствари и помажу нам да изградимо исправне и узајамно пријатне односе са људима. Ништа мање очигледно је да нико од нас не зна шта да очекује у тешкој ситуацији, не само од другога, већ ни од самог себе. Шта би био тачан одговор на питање: „Како бисте се понашали да…”? Не знам. Не знам док не будем у тој ситуацији. Јер, под утицајем разних фактора, под утицајем страха, стреса, беса или јаке жеље, понекад смо способни за нешто што ни сами не бисмо посумњали. Али, на крају крајева, све за шта сам ја способан, способан је и било ко други. Истина, ретко прихватамо ову чињеницу, али она стоји. Кад би се стално подсећали да је сваки човек лаж, не бисмо се у људима преварили, не бисмо били разочарани, не бисмо били искушани њиховим поступцима. А сада да извучемо закључке. Прво, сви морају да се носе са издајом. Пошто је сам живот веома неправедан, не треба се чудити нити жалити. Друго, људи су способни и за издају. Чак и нама блиски. Вреди научити веровати људима узевши у обзир личне карактеристике сваког: добре особине својствене особи, лоше склоности и пороке, предности и слабости. И, полазећи од тога, изградити комуникацију, не захтевајући од ближњег више него што нам може пружити. Ако се сетите ове две једноставне истине, биће лакше не изгубити поверење које већ имате. Што се тиче оних који су га изгубили, рећи ћу искрено: не сметајте Богу да нас спасе. Човек је отпорно биће. Они који су навикли на поверење поново ће тежити томе, чак и ако нема разлога за поверење. Само је важно не гајити у себи озлојеђеност а успомену на неприкладна дела ближњих треба сакрити што даље од нас. Протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/sr/content/kako-nauchiti-verovati-ljudima-ako-najblizhi-mozhe-izdati

У недељу пред Богојављење, када прослављамо Чудотворца Саровског, Преподобног Серафима, служена је Света Литургија у подгоричком храму Св. Ђорђа. Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић архијерејски намесник подгоричко-колашински уз саслужење протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, протојереја-ставрофора Драгана Станишића, протојереја Јована Радовића, протојереја Милана Кадијевића пароха сплитског из епархије Далматинске, ђакона Луке Павићевића и молитвено учешће проте Милуна Фемића, дугогодишњег старешине овог Светог храма. За певницом на литургијске возгласе одговарао је хор Свети Сава – уз руководство хоровође Снежане Поповић. Након прочитаног јеванђелског зачала, словом поуке сабранима у храму Господњем, обратио се началствујући свештенослужитељ, прота Гојко Перовић, питајући чему можемо да се поучимо из данашњег Јеванђеља, указујући, да је наш живот, кап до капи – једна река која непрестано тече. ”Стално Бог од нас тражи нешто ново. Да се не препадамо, зато што има то ново и да не мислимо зато што је било лијепо нешто јуче – да нас неће чекати потешкоћа већ сјутра”, појаснио је отац, рекавши да је то уграђено у људску природу и у законе овога света и века, да се стално нешто мења. ”Никад не подвлачи ти црту, о човјече; јер то, какав си ти то ништа не значи, Бог све ново преврће и поставља”, нагласио је отац, а затим подсетио присутне да су једном Св. Петра Цетињског питали шта сад Бог ради, на шта им је он одговорио: ”Из једне руке у другу руку, пресипа људске судбине.” ”Овај живот је проточни – а чим се креће чим се слива, онда нас он води ка нечему другом“, нагласио је, додавши да река не тече ради себе него да би напунила неко језеро, а и то језеро не стоји како стоји, већ из њега опет истичу неке реке и иду ка мору. А вода из тог мора, путем неких сила које је Бог уградио у природу, испарава и кроз облаке и у виду кише се враћа, на почетно место. ”Да не би било да се ми вртимо у круг, данас прослављамо Христово Васкрсење – које отвара пут у онај вјечни живот који нас чека“, указао је о. Гојко, подсећајући на то, да како Господ ради неке ствари отворено, јасно – тако да је свима јасно о чему се ради. ”Неке ствари иако су се већ десиле, још увијек су скривене од нас. Христово Рођење – дуго се за Њега није ништа знало. И кад се Господ појавио на Јордану, народ прије Њега није знао ни о Јелисавети ни о Захарији и о томе како се анђео јавио једној, па другој. Све је то било дуго скривено, чак и после Христовог Васкрсења; касније су анђели и Бог јавили Јеванђелистима, да то запишу“, подсетио је прота Перовић, подвукавши да иако су Јеванђелисти записали све, до данас човечанство се спори око тога, је ли збиља васкрсао, или је то нека подвала. ”Неке тајне које се јако тичу нашега спасења, велике ствари су скривене, а неке су откривене“, појаснио је отац, додавши да, када се ухватимо у коштац са неком муком нашега живота, и не знамо где бисмо пре, Господ је решио све добро да буде, док нама мрва вере треба, да би се са тим спојили. Потом је указао да је доста ствари већ решено, што се тиче наших тема, али не умемо то да видимо, нити смо спремни на оно што се не види и ту се вртимо. Пожелио је затим да нас Господ укријепи да се лепше крећемо путањом ка Царству небескоме и да нам да спасења, у векове векова. Свештенослужитељи су затим приступили благосиљању и освештавању славских колача данашњим свечарима, а свештенство и верни народ наставили су заједничарење у светогеоргијевском дому. https://mitropolija.com/2023/01/16/otac-gojko-perovic-stalno-bog-od-nas-trazi-nesto-novo/

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, братство храма Светог Апостола и Јеванђелиста Марка организује предавање на тему "Бог се јавио у телу. Колико нас се то и данас тиче? - Тајна Божића у 21. веку", које ће одржати Његош Стикић, асистент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Предавање ће се одржати у крипти цркве Светог Марка на Ташмајдану у четвртак, 29. децембра у 18 часова.

Спасење се до Страшног Суда може стицати било где – и на пољима, као и у аду. И душа се може изгубити било где. Разбојник, разапет за своја дела, ушао је у рај право с крста, а луцифер је као муња пао са неба. Слеп човек од рођења је добио вид и угледао Бога, и разговарао с Њим, а фарисеји у храму су се лишили вида, говорећи да је Он грешник, и да је у Њему зли дух. Тражили су знаке и ишли су да убију Лазара, који је четврти дан васкрсао из мртвих. Заслепљеност злобе, увек противуречи Истини, и нема исцељење, већ казну. И због тога је Господ негирајући гнев, рекао да ће митари и грешници престићи „праведнике“ у Царству Небеском и да радост бива на небесима и за једног грешника који се каје. То обраћење Бог жели да задобије за нас, међутим не може уколико се ми с тим не сагласимо. И због тога нас води најразличитијим путевима и призива нас разним трубама, и говори нам и громом ако је то потребно. То што Бог свакако очекује од нас је – спасење, или наш духовни повратак Њему и нашој правој Отаџбини, још док смо у овом животу. Људи, везани незнањем, кратког ума и слабе вере, жуде за овоземаљским животом, и сва њихова туга је – за телесним (Сир. 41:14). Док буде постојао такав начин живота постојаће и различити људи: новозаветни, синови благодати, и старозаветни, које само страх од закона одржава у нормама, и људи без икаквог завета – људи беззакоња и неисцељиве неизмирености, који су синови лукавог. „Kо воли добро и лепо, тај радо тежи Божијој благодати, будући усмераван Промислом путем разумевања премудрости. А ко их није заволео, тај бива привучен грехом против сопствене воље, те долази до праведног суда путем разних казни. Први, то јест онај који воли Бога, обожује се Промислом, а други, то јест онај који воли материјално, бива задржан од стране суда, како би био осуђен“ (1) И због тога док не схватимо да Бог уређује наш овоземаљски живот, као и загробни, нећемо имати мира ни у души, нити у односу са другима, ни телесно здравље, ни хумани систем. Треба се приклонити свезнајућој Божијој премудрости, која у свему што чини, брине о нашој мудрости, схватали ми то или не. Kада приклонимо главу и желимо оно што и Бог жели, у том трену стичемо мир у души, без обзира на то кроз шта тренутно пролазимо. Јер је Он – Господар живота и смрти, Њему се покорава сва твар и од Њега дрхти ад, по Његовој наредби зли духови се повинују своме сатани. „Сви који живе на земљи су – ништа пред Њим; Он све ради што жели, с војском небеском и са онима који живе на земљи, и нико се не може супротставити сили Његовој и рећи Му: шта Ти радиш? (погл.:Дан.4:32). Kада је Бог пожелео да спасе Адама и све праведнике, Он их је извукао из ада, као што може да извуче из канџи смрти све оне који то желе. И зато су оци говорили, тешећи људе, да „чак и ако си достојан ада, ни тада не очајавај јер је огромна сила Божија“, јер свако ко у смртној опасности призове Име Господње, тај ће спасти своју душу, јер у чему нас затекне смрт, у томе ћемо пребивати у векове. И ето зашто, не знајући тренутак краја свог живота, треба увек да пребивамо у покајању, како бисмо у њему прешли у вечност. Амин. Отац Арсеније (Бока) http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=5933

«Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен» (Мк 16,16). Сви светитељи, без изузетка, у којој год ери живели, придавали су велику важност чистоти вере. А ово је изузетно важна чињеница. Из сопственог искуства су научили колико је важно не одступити од истине, не бити кукавица, не издати. Стога и нас, који живимо, благочестиви оци упозоравају на страшни, неизбрисиви грех – извртање истине, грех који води свакојаким јересима, расколима и неизбежној личној катастрофи. На пример, на Првом Васељенском сабору такви стубови Цркве као што су Свети Атанасије Велики и Николај Мирликијски бранили су чистоту вере Христове, по цену своје слободе и наклоности оних који су на власти. Упркос често отвореном непријатељству од стране власти, они су осудили Аријеве јеретичке грешке, које су свакако биле туђе правом хришћанском учењу. Светитељи упозоравају хришћане на лукаву софистицираност: искривљавање речи Светог Писма, промене догмата вере које су усвојили Васељенски сабори, а такође позивају на верност црквеним правилима и традицијама. Св. Игњатије (Брјанчанинов) је поучавао: «Велика је несрећа – удаљити се од догматског и моралног учења Цркве, од учења Светог Духа, било каквим умовањем! То је охолост, која устаје против познања Божијега. Потребно је збацивати и предавати такав разум на послушност Христу». Мало удаљење немилосрдно води до трагичних последица. Свети апостол Павле директно каже да јеретику за отпадништво од истине прети анатема: «Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа Јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде!» (Гал. 1:8). Свети Оци потврђују да је наша православна вера истинита и животворна, вера коју је Сам Господ наш Исус Христос заповедио и која спасава, оправдава и даје човеку живот вечни: «…Ко моју ријеч слуша и вјерује Ономе који ме је послао, има живот вјечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот» (Jн 5,24). Дакле, наша вера треба да нам буде најдрагоценија ствар на свету. Вера коју су бранили светитељи, наши преци, дала је земаљском и небеском свету небројено мноштво светих који су код Престола Божијег и моле се за нас. Они су, бранећи истину, подносили искушења, невоље, туге и муке да би нам сачували веру у неискривљеној, истинитој светлости, тако да «веру неокрњену сачувамо, главе невидљивих змија сатремо, да се победитељи греха јавимо, и да неосуђено достигнемо поклонити се и светом Васкрсењу». И наша је хришћанска дужност да следимо њихов пример. Никакво благо, знање, таленти, наклоности, сродство и везе не би требало да буду веће од наше вере. Апостол Павле каже: «Но штавише, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио, и сматрам све за трице, да бих Христа добио» (Флп 3,8). Све што се дешава у нашем животу бива по добром Промислу Божијем. Господ даје сваком човеку таква искушења, која су му потребна за спасење његове душе и која је у стању да поднесе. Све телесне, духовне туге шаље Добротворна Рука Божија. Господ Срцезналац зна шта је у срцу сваког од нас, Он њега чита као отворену књигу, и свестан је свих наших могућности, страхова. И Он неће пустити да се искушате већма него што можете. Искушења се не треба бојати, она су спасоносна. „Да није било искушења, нико не би стекао Царство Небеско“, рекао је св. Антоније Велики. Кроз искушења Господ нас води ка Себи. Треба неизмерно благодарити Свемилосрдном Богу за све што нам је послато, уздати се у Његову безграничну љубав, веровати Му и следити Га без освртања. Понекад, у тешком тренутку, када се толико чекамо помоћ од Свевишњег, она не дође одмах. Али то не значи да нас Господ не чује. Ни у ком случају не треба очајавати и одустајати. То значи да Бог боље зна када треба дати оно што се тражи. На крају крајева, понекад је корисније издржати потешкоће и невоље. Стрпљење са искушењима, понекад дугим, је врста духовне вежбе и лека. Потрудимо се свим срцем за Свеблагога Бога, послушајмо свете и послушајмо речи апостола, који су свакако знали шта су прогони, искушења и искушења. «Бдите, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се» (1 Кор. 16:13). https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-svetitelji-nas-upozoravaju-na-strashni-neizbrisivi-greh

Заиста, у нашем земаљском људском животу патња се не може избећи. Сви ми, у једном или другом тренутку свог постојања, доживљавамо болест, тугу, губитак вољених, а можда и неправедни прогон или издају вољених. И на крају, све нас чека смрт. Схватити ово је страшно. Људском уму је тешко ово прихватити. И понекад бол изгледа неподношљиво. Али чак и у овој тами постоји прилика да сви видимо светлост. Патња је дошла на свет са падом у грех прародитеља, и много хиљада година људи су патили без наде у избављење. Али са доласком Христа у свет све се променило. Десило се оно о чему су говорили древни пророци: „Он болести наше носи и немоћи наше узе на се“ (Ис 53,4). Размислите: Христос није само умро за нас. Он је већ претрпео све наше патње – прошле, садашње и будуће. И само Он у потпуности зна и разуме наше бриге – чак и више од нас самих. Зато, ма колико нам било тешко, морамо да се сетимо да Господ све то зна, сам Господ је све то искусио и само Он нас може да избави од страдања и од силе смрти. И само у Њега можемо да се надамо, а и за помоћ треба да се обратимо само Њему. У овоме нам је дато чврсто обећање: „И Бог ће отрти сваку сузу од очију њихових, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике, ни болести неће бити више; јер прво прође“ (Откр 21,4). И у ове свештене дане, сећајући се крсног пута Христовог, још једном треба да размислимо – са ким смо: са Господом, који страда, или са његовим гонитељима и мучитељима? А ако се ослободимо својих грехова и страсти, тренутних сујетних помисли, то ће значити да наше патње више нису бесмислене, оне нас само чисте и воде ка вишем – васкрсењу са Господом нашим. митр.Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-hristos-nije-samo-umro-za-nas-je-pretrpeo-sva-nasha-stradanja

«Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен» (Мк 16,16). Сви светитељи, без изузетка, у којој год ери живели, придавали су велику важност чистоти вере. А ово је изузетно важна чињеница. Из сопственог искуства су научили колико је важно не одступити од истине, не бити кукавица, не издати. Стога и нас, који живимо, благочестиви оци упозоравају на страшни, неизбрисиви грех – извртање истине, грех који води свакојаким јересима, расколима и неизбежној личној катастрофи. На пример, на Првом Васељенском сабору такви стубови Цркве као што су Свети Атанасије Велики и Николај Мирликијски бранили су чистоту вере Христове, по цену своје слободе и наклоности оних који су на власти. Упркос често отвореном непријатељству од стране власти, они су осудили Аријеве јеретичке грешке, које су свакако биле туђе правом хришћанском учењу. Светитељи упозоравају хришћане на лукаву софистицираност: искривљавање речи Светог Писма, промене догмата вере које су усвојили Васељенски сабори, а такође позивају на верност црквеним правилима и традицијама. Св. Игњатије (Брјанчанинов) је поучавао: «Велика је несрећа – удаљити се од догматског и моралног учења Цркве, од учења Светог Духа, било каквим умовањем! То је охолост, која устаје против познања Божијега. Потребно је збацивати и предавати такав разум на послушност Христу». Мало удаљење немилосрдно води до трагичних последица. Свети апостол Павле директно каже да јеретику за отпадништво од истине прети анатема: «Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа Јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде!» (Гал. 1:8). Свети Оци потврђују да је наша православна вера истинита и животворна, вера коју је Сам Господ наш Исус Христос заповедио и која спасава, оправдава и даје човеку живот вечни: «…Ко моју ријеч слуша и вјерује Ономе који ме је послао, има живот вјечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот» (Jн 5,24). Дакле, наша вера треба да нам буде најдрагоценија ствар на свету. Вера коју су бранили светитељи, наши преци, дала је земаљском и небеском свету небројено мноштво светих који су код Престола Божијег и моле се за нас. Они су, бранећи истину, подносили искушења, невоље, туге и муке да би нам сачували веру у неискривљеној, истинитој светлости, тако да «веру неокрњену сачувамо, главе невидљивих змија сатремо, да се победитељи греха јавимо, и да неосуђено достигнемо поклонити се и светом Васкрсењу». И наша је хришћанска дужност да следимо њихов пример. Никакво благо, знање, таленти, наклоности, сродство и везе не би требало да буду веће од наше вере. Апостол Павле каже: «Но штавише, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио, и сматрам све за трице, да бих Христа добио» (Флп 3,8). Све што се дешава у нашем животу бива по добром Промислу Божијем. Господ даје сваком човеку таква искушења, која су му потребна за спасење његове душе и која је у стању да поднесе. Све телесне, духовне туге шаље Добротворна Рука Божија. Господ Срцезналац зна шта је у срцу сваког од нас, Он њега чита као отворену књигу, и свестан је свих наших могућности, страхова. И Он неће пустити да се искушате већма него што можете. Искушења се не треба бојати, она су спасоносна. „Да није било искушења, нико не би стекао Царство Небеско“, рекао је св. Антоније Велики. Кроз искушења Господ нас води ка Себи. Треба неизмерно благодарити Свемилосрдном Богу за све што нам је послато, уздати се у Његову безграничну љубав, веровати Му и следити Га без освртања. Понекад, у тешком тренутку, када се толико чекамо помоћ од Свевишњег, она не дође одмах. Али то не значи да нас Господ не чује. Ни у ком случају не треба очајавати и одустајати. То значи да Бог боље зна када треба дати оно што се тражи. На крају крајева, понекад је корисније издржати потешкоће и невоље. Стрпљење са искушењима, понекад дугим, је врста духовне вежбе и лека. Потрудимо се свим срцем за Свеблагога Бога, послушајмо свете и послушајмо речи апостола, који су свакако знали шта су прогони, искушења и искушења. «Бдите, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се» (1 Кор. 16:13). https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-svetitelji-nas-upozoravaju-na-strashni-neizbrisivi-greh

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цркви Свете Тројице у Грбљу, 7. јун 2009. године У име Оца, и Сина и Светога Духа. Она чудеса, драга браћо и сестре, којима је Бог јављао Себе и откривао људима, народима и овоме свијету, много догађаја који су се збивали од настанка свијета и сваки од тих догађаја, на свој начин, посвједочује и свједочи велику и свету тајну да овај свијет не постоји сам од себе, него да у њему, иза њега, у његовим дубинама, се скрива нека велика и света тајна, тајна Онога који је обликовао овај свијет. Свети боговидац Мојсије, сагледавши и проживевши ту велику и свету тајну, он је записао, на почетку Откривења Божијег, оне ријечи: ,,У почетку, створи Бог небо и земљу и земља бјеше без обличја и пуста.”И додаје боговидац и богозналац Мојсије: ,,И Дух Божији носаше се над водама.” Не само што је боговидац сазнао за несазнајну тајну за људски ум, надахнут Духом Божијим, него је сазнао и другу тајну: да та свеукупна Божија творевина саздана је руком и силом Духа Светога. И благодарећи тој сили Духа Светога све дише што дише и све живи и што живи и без Њега ншта не може живјети или постојати, без те силе Духа Светога. Записао је исти пророк да, када је Бог створио човјека, узео је прах земаљски и обликовао људско биће и додаје пророк: ,,Задахнуо је дахом живота.” Тако је био од праха земаљског, али је она сила унутарња човјекова, оно што чини човјека човјеком, и што и праху даје живот и чини га чудесним, јесте тај дах и то задахнуће, оно што ми називамо духом или душом у човјеку. И човјек испуњен силом Божијом и свеукупна Божија творевина испуњена силом Божијом, на тој сили Божијој почива све и њоме живи све што постоји. Међутим, та велика света и тајна и сва догађања којима Бог јавља Себе и којима потврђује овај свијет, да се не поколеба, све те тајне догађања сабрале су се у оној великој и светој тајни која је нас сабрала данас у овај свети храм и то овај преосвећен свети храм. Чуло смо из Дјела апостолских како се догодило, када се напунило педесет дана послије Христовог Васкрсења, да се у виду великог вјетра појавио Дух Свети на Гори сионској и како је у виду огњених језика Дух Свети сишао по обећању Христовом на сваког појединачно од оних који су били ту сабрани. И они, испуњени Духом Светим, проговорили језицима свих оних који су били сабрани у велики празник Јерусалимског храма, у Јерусалиму, језиком Мићана, Сијанаца, језиком из Египта и других крајева, па су се сви дивили откуда то да ти прости галилејски рибари знају без да су учили језике, без школа и универзитета, да су проговорили њиховим језицима. Сила Духа Светога, која их је посветила, она им је дала ту снагу да говоре различитим језицима и та сила Духа Светога која се разгорела у њиховим срцима, покренула их је и они су кренули по заповјести Христовој, да обилазе читави свијет и да проповједају Христа Господа распетога и васкрслога, да буду свједоци Његовог Васкрсења и свједоци да се испунило Његово обећање да их неће оставити саме када се вазнесе на небеса, него да ће им послати Духа Утјешитеља, који ће их увести у сваку истину, као што се догодило на овај дан, на свети Духовдан. Био сам, негдје 2000. године, у светом граду Јерусалиму за овај празник, када је сва Црква васељенска прослављала двијехиљадегодишњицу Рођења Христовог, двијехиљадегодишњицу Цркве Божије и њеног постојања. Били смо и служили вечерње на Гори сионској, на оном мјесту гдје су били сабрани ученици Христови, педесет дана послије Његовог Васкрсења. Тако нам то описују Дјела апостолска. Рекли су ми прије тога, али сам се и сам увјерио, да сваке године на овај дан, када се служи вечерње, онда, као што је вјетар дувао прије појаве Духа Светога на Педесетницу, сваке године исто тако дуне вјетар и данас као да видим маслине на васиони. Дувао је вјетар, а ми смо читали и пјевали о овом светом празнику, о овом светом догађају силаска Духа Светога на свете апостоле. Кажем овај догађај, он је завршетак и пуноћа свих догађаја од настанка свијета. Он је пуноћа и подстрек јављања. Бог се јављао на разне начине. Јавља се Бог и преко Своје творевине, преко догађаја историјских, јавља се преко великих Божијих људи, изабраника, преко пророка и открива Своју тајну постепено. Па каже један од Светих отаца Цркве Божиje да историја свијета и човјека, да она личи на три велика земљотреса. Први земљотрес је откривење и јављање Бога, Творца неба и земље, оно што нам је јавио Стари завјет и старозавјетни пророци. Јављање Бога Оца и наговјештај велике и свете тајне Бога Сина, Сина Божијега – Нови завјет од Христовог рођења је други велики земљотрес. Он нам открива другу тајну, односно исту ту тајну, али кроз њену пуноћу јавља нам Сина Божијег јединородног од Оца рођеног прије свих вијекова, кроз кога је све постало што постало. И јављање пуноће свете тајне и јављање Духа Светога и Утјешитеља, који ће јавити и открити сву истину о великој божанској тајни, сву истину о свијету у коме живимо и коначни смисао свега постојећег. Управо тај догађај ми прослављамо, прослављајући Духове, прослављајући јављање пуноће Свете Тројице, прослављајући овај Тројични дан у овај свети дан посвећен Светој Тројици. Дакле, овај дан открива нам се у пунини, велика и света тајна божанског бића. Отац, Син и Дух Свети, велика и света тајна божанске љубави, Бога као љубави, света тајна која прожима сву творевину, људско биће, која открива наш пут, пут Господњи којим треба да ходимо и открива нам оно ради чега постојимо овдје на земљи, открива тајну царства Оца, и Сина и Духа Светога, царства небескога ради кога се и рађамо на земљи, ради ког је Бог и створио земљу и небо. Царства небеског које је пуноћа свих збивања и свих историјских и људских догађања. Зато, ми се данас радујемо том светом догађају, радујемо се том јављању живога Бога, ми који се крштавамо у име Оца, и Сина и Духа Светога, као што су на Гори сионској апостоли примили сваки појединачно онај пламен Духа Светога, који је сишао на њихове главе, сада се то наставља кроз сву историју до данас и до нас, а сваки од нас, крштавајући се у име Оца, и Сина и Духа Светога, сваки од нас прима печат дара Духа Светога, свету тајну миропомазања Духом Светим. Исту тајну коју сваки од нас појединачно прима, њу су примили свети апостоли на Гори сионској. Свето Миропомазање је свети печат Духа Светога и огањ који се усељује у нас и који нас чини духовесним и богоносним, чини нас истинским носиоцима велике и свете тајне Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега и, кроз ту тајну носиоцима и свједоцима свих оних других тајни и догађања кроз историју, до данас и до краја свијета и вијека. Господ, у последњи дан овога празника, каже нам Свето јеванђеље, повика гласно: ,,Ко приступи мени, даћу му изворе воде живе, воде која протиче у живот вјечни.” Управо та вода је она вода коју ми примамо постајући хришћани, живећи по заповјестима Божијим, примајући печат дара Духа Светога, носећи ту велику и свету истину о Богу, о човјеку, о свијету, о себи и постајући свједоци те велике божанске истине. Зато радујмо се што нас је Бог изабрао, између свих земаљских народа, да будемо народ Божији, да будемо запечаћени тим светим печатом Духа Светога животворнога, који нас уздиже, који нас васкрсава, који нас обнавља, који нас уједињује са самим Богом и у исто вријеме нас уједињује, јединством неразоривим, са свима онима који су у Богу живјели и били испуњени Духом Његовим кроз историју и до данас и што нас сједињује једни са другима јединством неразоривим. То јесте Црква Божија која је утемељена у својој новини управо на онај свети храм, када се обновила тајна Свете Тројице и када је на тој тајни саграђена Црква Божија и њоме испуњена и њоме се испуњава из дана у дан, из стољећа у стољеће и тако ће то бити до краја свијета и вијека. Ваши преци и наши преци нијесу дакле, случајно, подигли овај храм, на овом узвишеном мјесту, Светој Тројици, Оцу, и Сину и Духу Светоме. Сви храмови земаљски, они се обједињују и уграђују у ове и овакве храмове посвећене Пресветој Тројици, као што се и сва догађања и све личности свих светих Божијих људи који су Богу служили уграђују у богочовјечанско тијело, у Цркву Христову. Сви земаљски храмови посвећени светим Божијим људима, Пресветој Богородици, живим догађањима, сви они врхуне на овом и оваквом храму посвећеном Пресветој Тројици, јер све извире из Пресвете Тројице, Оца, и Сина и Духа Светога, све стреми Пресветој Тројици. Све се напаја том водом живота, која отиче у живот вјечни, која јесте Дух Свети. Све стреми томе и стремило је и стремиће до краја свијета и вијека. Зато Господ нека благослови оне који су саградили овај храм, надахнути Духом Божијим да га посвете Пресветој Тројици. Бог да благослови све они који су у овом храму служили Пресветој Тројици и њима се једино клањали откад је овај храм саграђен, који су се у овом храму крштавали, вјенчавали и опојавали кроз овај храм улазили кроз врата смрти у вјечни живот. Бог да благослови све оне међу вама који су на било који начин допринијели да се обнови овај свети храм и да заблиста својом првобитном љепотом, подигнут у славу имена Божијег, подигнут у славу Пресвете Тројице, Бога нашег, ради нашега просвећења и освећења свјетлошћу Христовог лица вјечном и непролазном свјетлошћу. Клањамо се Оцу, и Сину и Духу Светоме, Богу нашем и да Му се клањамо и поклањамо у све дане нашега живота и у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2022/06/07/radujmo-se-sto-nas-je-bog-izabrao-da-budemo-narod-boziji-zapecaceni-pecatom-duha-svetoga/

Закључана отвори Едемска врата. Стави разбојник кључ, рекавши: Сети ме се. (Синаксар Великог Петка) Васкршњи пост дође и прође, неко се потруди више неко мање, али ретко ко до последњег дана дође са истим ентузијазмом са којим је започео. Када трка крене сви су тркачи пуни снаге и јуришају ка медаљама и подијуму али како време одмиче тако и темпо опада па се неретко многи једва превуку преко циљне линије. На циљу се нико не весели ловорикама, нико није шампион поста, него се сви радују што је трка завршена и може да се предахне. Доминира умор и осећај да је све то могло и мало боље. А онда у глуво доба ноћи долазимо на Пасхално јутрење и тамо слушамо Златоуста који нас громко позива: „Уђите сви у радост Господа свога и први и други, плату примите, богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и који нисте постили, веселите се данас… Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због греха, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт…” Свети нас подсећа да пост није циљ сам себи већ да се приближимо Богу, да уђемо у Царство Његово, да оснажимо веру, да ојачамо дух. Но, ако ћемо бити искрени сами са собом, признаћемо да се може постити и боље него што смо постили. Могли смо се усрдније и чешће помолити. Могли смо мање да грешимо, више да праштамо, мање да причамо више да стражимо… Могли смо али нисмо – и шта сада? Хоће ли нас Бог презрети, хоће ли нас одбацити, заборавити, осудити? Јесмо ли достојни? Када је Христос сишао у ад и угорчао га, одонуд је у рај повео Адама и Еву, Давида и Соломона, Судије Израиљске, Патријархе и Пророке, Мојсија, Арона, Лота, Сару, Ревеку и многе друге праведнике… али је ипак једна чудесна личност пре свих њих ушла у рај. Један човек коме не знамо честито ни имена, не знамо да ли је икада какво добро дело учинио, вероватно дана није постио, Богу се није молио, у храм није долазио… Знамо толико да је био разбојник и да се лакше са њим идентификујемо него са Судијама и Пророцима. Али знамо и да је био благоразуман, да је Богу принео чисто срце покајничко и жудњу за заједницом. Како Црква пева, кључ за Едемска врата која су била закључана од прародитељског пада била је спознаја Бога чистим срцем и молба – сети ме се. Када неко данас дође у Цркву тражећи Бога тамо га најчешће сачека некакав побожњак са милион правила. Јесу ли добра или лоша није ни битно. Христа су разапели између два разбојника да би и Њега представили разбојником. Тако и сва наша правила замагљују суштину а упућују на маглу. Стави мараму, не фарбај косу, пуштај браду, скини шминку, певај, не трећим гласом него седмим, самогласно, тропарски, читај, пости на води, на уљу, на риби, стој, клекни, сагни се, устани, иди лево а ти десно, горе за живе а доле за мртве, не једи грожђе на црвено слово, не кади с десна, не улази с лева, ово се не ваља а оно се ваља… А када би пустили Цркву да одговори тај би боготражитељ чуо благи пој: Разбојника благоразумног, истога дана удостојио си Раја, Господе; и мене дрветом крсним просветли и спаси ме. Благоразумни разбојник и сам је био у болној агонији. Нико му није завидео на његовој позицији. Осуђен на смрт, мучен, пребијен, крвав, кроз удове прободен хладним челиком и разапет на грубом дрвету. У мору својих мука и болова, свестан својих животних промашаја, своје немоћи да било шта још учини, окреће се и поред себе види још једно крваво тело на дрвету, човека понижена и једнако савладана. Али пошто је смогао снаге да савлада свој его и да не буде концентрисан само на себе, смиривши се на крсту и сагледавши свет из голготске перспективе вечности, његов просвећени ум препознаје Спаситеља. Свети Јован Шангајски и Санфранцискански каже: „Потпуно покајање због својих грехова и злочина, искрена смерност, чврста вера у Распетог Господа Исуса Христа Који се предаде страдању и исповедање Њега онда када читав свет бјеше против Њега – ето од чега се сплете венац који овенча главу бившег разбојника као победника и подвижника, ето од чега је искован кључ што му отвори двери рајске.” Покајање је било и остало неопходни предуслов за прочишћење ума. Духовни живот почиње борбом против страсти, против егоизма, стицањем хришћанских врлина и смирења. Када тако оснажимо своју веру у Бога за којим жудимо – Бог нам дарује отварање духовних очију, прочишћење ума и срца које Свети Оци зову нус. Просветљени нус препознаје Бога и улази у заједницу с Њиме, обожује се. Човек не може сам да се обожи, то увек долази с поља – или од Бога или од другог човека. Онај кога обожава Бог постаје Свети – бог по благодати, а онај кога обожавају људи постаје идол – лажни бог и син пропасти. Очишћење срца и смирење су баш зато важни да би човек на време препознао да ли се кроз живот креће стазама који му доносе обожавање земаљско или обожавање небеско. Ми смо, браћо разбојници, већ на крсту. Разапињемо тело са страстима и жељама (Гал. 5, 24) и будући на крсту треба са смирењем да прихватимо да нам није остало много времена. Јер како нас учи светоотачко предање „са крста се не силази, са крста те скидају”. Благоразумни разбојник је на крсту поред свога видео израњавано и крваво тело, слабо и намучено, шибано и попљувано, понижено и осуђено, а ипак препознао да је то оваплоћени Бог. Тако и нама ваља да препознамо да је Црква, ма како израњаваних и несавршених удова, ипак тело Христово у којој је Он онај који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје. На крст се за нас доборовољно попео сам Бог, и то за нас разбојнике. Свети Апостол Павле рекао би још и горе, за нас немоћне безбожнике. „Јер једва ће ко умрети за праведника; а за доброга можда би се ко и усудио да умре. Али Бог показује своју љубав према нама, јер још док бејасмо грешници Христос умре за нас.” (Рим. 5:7-8) Па када је Творац сваке твари, Сведржитељ свих светова, Пантократор, дошао међу нас разбојнике и умро и Васкрсао за нас. Када тај свемогући Бог коме ништа не треба и коме ми ништа не можемо додати, учествује у нашем животу својом безграничном љубављу, даје нам Тело и Крв своју да би смо имали живот у себи. Када је нас ради смрћу смрт уништио, Ад испразнио, разбојника у рај увео… онда и ми који смо слабо кадри да добро постимо, да се добро молимо, да се за грехе кајемо, да се добро владамо, да милостињу чинимо, да добро служимо, да лепо певамо, да правила држимо, да штогод добро учинимо, и такви имамо смелости да кажемо: Ти, Господе, који све трпиш, сети ме се, у Царству твоме. Немања С. Мрђеновић https://teologija.net/ima-i-za-nas-nade-braco-razbojnici/

Ове речи садрже највећу радост за верника. Нема и неће бити речи важнијих и лепших. Бог је постао човек, прошао кроз капије смрти, извео човечанство на светлост и бесмртност из пустиње самоће и таме. Колико љубави у овој жртви! Како је велика и несхватљива мудрост Божија! Оно што је за човека жалосно и страшно - срамна смрт на Крсту, постало је почетак велике радости. Слава је заблистала из понижења, живот из гроба, смртни је постао бесмртан. Данас је све испуњено неизрецивом радошћу: и Небо, и земља, па чак и пакао. Цела васиона се радује. Јер човек је назаувек ослобођен Адамовог греха. Птице и Анђели славе свог Творца – Победника смрти. Природа тријумфује. Мртви васкрсавају. Мрклу ноћ замењује блистава зора, очајање - вера и страхопоштовање. Свет је испуњен благодаћу Божијом и поново се рађа. Све туге се удаљавају, срца се пуне светлошћу и надом. Душа се смрзава у тајном ишчекивању Божанске Трпезе у долазећем и славном Царству Божијем и причешћује се славом Божијом већ овде на земљи, доживљавајући блажене часове Свете Пасхе, узвикујући речима апостола на Тавору: «Господе, добро нам је овдје бити» (Мф 17,4). Охрабримо се духом сви: и болесни и страдалници. Васкрсли Христос ће нас утешити. Опростимо једни другима међусобне туге и увреде, заблистајмо тријумфом и узвикнимо: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима у гробовима живот дарова“. Христос Васкрсе! Митр. Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitr-antonije-pakanich-ohrabrimo-se-svi-duhom-bolesnici-i-stradalnici-vaskrsli-hristos-tshe

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 21. априла 2022. године, на Велики четвртак, светом архијерејском Литургијом Светог Василија Великог у старом Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду. Саслуживали су Његово Блаженство Архиепископ охридски г. Јован и преосвећена господа епископи будимски Лукијан, врањски Пахомије, шумадијски Јован, брегалнички Марко, крушевачки Давид, тимочки Иларион, нишки Арсеније, ваљевски Исихије, топлички Јеротеј, марчански Сава и умировљени канадски Георгије, архимандрити Тихон (Ракичевић) и Нектарије (Самарџић), протојереји - ставрофори Петар Лукић, проф. др Владимир Вукашиновић, Бранко Топаловић, Бранко Митровић, Божо Бакајлић и ректор Карловачке Богословије Јован Миловановић, декан Православног богослословског факултета протојереј Зоран Ранковић, јереји проф. др Зоран Деврња, проф. др Србољуб Убипариповић и Филип Милуновић, архиђакон Марко (Момчиловић), протођакони Стеван Рапајић, проф. др Драган Радић, ректор београдске Богословије ”Свети Сава” Радомир Врућинић и ђакони Бранислав Јоцић, Владимир Антић и Василије Старовлах, у молитвеном присуству Преосвећеног Епископа хвостанског г. Јустина. Извор: Радио Слово љубве

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије састао се после свете Литургије на Цвети, 17. априла 2022. године, у капели Светог Саве при Православној гимназији Катарина Бранковић Кантакузина у Загребу, са групом избеглица из Украјине којима је пружио речи разумевања и подршке. Том приликом, Патријарх је поновио позив који је упутио на данашњем празничном богослужењу да „сви учинимо колико је до нас да избеглој браћи и сестрама, који су напустили своје домове и нашли се овде са нама, будемо од помоћи, не гледајући на то ко је ко и ко је одакле, јер сваки сукоб, сваки неспоразум, а нарочито када говори оружје, а не језик љубави, пораз је и срамота свакога од нас, пораз је човека као иконе Божје”. Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве

Благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у цркви Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру предавање на тему ”Хришћанско и световно у нашем свакодневном животу – где су међе и конфликти?” одржао је теолог Његош Стикић, асистент Православног богословског факултета Универзитета у Београду. У препуној сали парохијског дома храма у Топчидеру теолог Стикић је покушао одговорити на питање шта заправо значи бити хришћанин у савременом свету узимајући за основу да речи апостола Павла да су хришћани сарадници на Божијем делу изградње Цркве. У том смислу Црква се изграђује у историји до краја века, то значи да је дело Цркве дело свих појединаца од почетака, од оснивања Цркве, па до краја века”, рекао је, између осталог, асистент Његош Стикић. Шта значи бити хришћанин данас? Како ми потврђујемо наш хришћански идентитет у нашем животу? Само су нека од питања на које је покушао да одговори теолог Стикић указујући, при томе, да: ”Сви исповедамо да смо хришћани, декларишемо се да смо хришћани, неко је редован у Цркви, неко с времена на време долази и учествује у богослужењима, али на који начин ми то проверавамо, па и сами себе испитујемо, у свакодневном животу? Да ли постоји неки период дана када ми заправо не морамо ни да размишљамо, да будемо свесни, да смо ми хришћани? Јер сматрамо да неки период дана исувише припада свету. И сада ми треба да одвојимо, рецимо, световно од црквеног живота”. Предавање г. Његоша Стикића, које је забележио репортер радија "Слово љубве" Марко Весић, емитоваћемо на Цвети, у недељу 17. априла 2022. године од 13 часова и 30 минута (репризно од 22 часа и 30 минута) у оквиру емисије "Збор зборила господа хришћанска". Извор: Радио Слово љубве Прилог забележио репортер Марко Весић