Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'нас'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. «Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен» (Мк 16,16). Сви светитељи, без изузетка, у којој год ери живели, придавали су велику важност чистоти вере. А ово је изузетно важна чињеница. Из сопственог искуства су научили колико је важно не одступити од истине, не бити кукавица, не издати. Стога и нас, који живимо, благочестиви оци упозоравају на страшни, неизбрисиви грех – извртање истине, грех који води свакојаким јересима, расколима и неизбежној личној катастрофи. На пример, на Првом Васељенском сабору такви стубови Цркве као што су Свети Атанасије Велики и Николај Мирликијски бранили су чистоту вере Христове, по цену своје слободе и наклоности оних који су на власти. Упркос често отвореном непријатељству од стране власти, они су осудили Аријеве јеретичке грешке, које су свакако биле туђе правом хришћанском учењу. Светитељи упозоравају хришћане на лукаву софистицираност: искривљавање речи Светог Писма, промене догмата вере које су усвојили Васељенски сабори, а такође позивају на верност црквеним правилима и традицијама. Св. Игњатије (Брјанчанинов) је поучавао: «Велика је несрећа – удаљити се од догматског и моралног учења Цркве, од учења Светог Духа, било каквим умовањем! То је охолост, која устаје против познања Божијега. Потребно је збацивати и предавати такав разум на послушност Христу». Мало удаљење немилосрдно води до трагичних последица. Свети апостол Павле директно каже да јеретику за отпадништво од истине прети анатема: «Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа Јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде!» (Гал. 1:8). Свети Оци потврђују да је наша православна вера истинита и животворна, вера коју је Сам Господ наш Исус Христос заповедио и која спасава, оправдава и даје човеку живот вечни: «…Ко моју ријеч слуша и вјерује Ономе који ме је послао, има живот вјечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот» (Jн 5,24). Дакле, наша вера треба да нам буде најдрагоценија ствар на свету. Вера коју су бранили светитељи, наши преци, дала је земаљском и небеском свету небројено мноштво светих који су код Престола Божијег и моле се за нас. Они су, бранећи истину, подносили искушења, невоље, туге и муке да би нам сачували веру у неискривљеној, истинитој светлости, тако да «веру неокрњену сачувамо, главе невидљивих змија сатремо, да се победитељи греха јавимо, и да неосуђено достигнемо поклонити се и светом Васкрсењу». И наша је хришћанска дужност да следимо њихов пример. Никакво благо, знање, таленти, наклоности, сродство и везе не би требало да буду веће од наше вере. Апостол Павле каже: «Но штавише, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио, и сматрам све за трице, да бих Христа добио» (Флп 3,8). Све што се дешава у нашем животу бива по добром Промислу Божијем. Господ даје сваком човеку таква искушења, која су му потребна за спасење његове душе и која је у стању да поднесе. Све телесне, духовне туге шаље Добротворна Рука Божија. Господ Срцезналац зна шта је у срцу сваког од нас, Он њега чита као отворену књигу, и свестан је свих наших могућности, страхова. И Он неће пустити да се искушате већма него што можете. Искушења се не треба бојати, она су спасоносна. „Да није било искушења, нико не би стекао Царство Небеско“, рекао је св. Антоније Велики. Кроз искушења Господ нас води ка Себи. Треба неизмерно благодарити Свемилосрдном Богу за све што нам је послато, уздати се у Његову безграничну љубав, веровати Му и следити Га без освртања. Понекад, у тешком тренутку, када се толико чекамо помоћ од Свевишњег, она не дође одмах. Али то не значи да нас Господ не чује. Ни у ком случају не треба очајавати и одустајати. То значи да Бог боље зна када треба дати оно што се тражи. На крају крајева, понекад је корисније издржати потешкоће и невоље. Стрпљење са искушењима, понекад дугим, је врста духовне вежбе и лека. Потрудимо се свим срцем за Свеблагога Бога, послушајмо свете и послушајмо речи апостола, који су свакако знали шта су прогони, искушења и искушења. «Бдите, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се» (1 Кор. 16:13). https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-svetitelji-nas-upozoravaju-na-strashni-neizbrisivi-greh
  2. Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цркви Свете Тројице у Грбљу, 7. јун 2009. године У име Оца, и Сина и Светога Духа. Она чудеса, драга браћо и сестре, којима је Бог јављао Себе и откривао људима, народима и овоме свијету, много догађаја који су се збивали од настанка свијета и сваки од тих догађаја, на свој начин, посвједочује и свједочи велику и свету тајну да овај свијет не постоји сам од себе, него да у њему, иза њега, у његовим дубинама, се скрива нека велика и света тајна, тајна Онога који је обликовао овај свијет. Свети боговидац Мојсије, сагледавши и проживевши ту велику и свету тајну, он је записао, на почетку Откривења Божијег, оне ријечи: ,,У почетку, створи Бог небо и земљу и земља бјеше без обличја и пуста.”И додаје боговидац и богозналац Мојсије: ,,И Дух Божији носаше се над водама.” Не само што је боговидац сазнао за несазнајну тајну за људски ум, надахнут Духом Божијим, него је сазнао и другу тајну: да та свеукупна Божија творевина саздана је руком и силом Духа Светога. И благодарећи тој сили Духа Светога све дише што дише и све живи и што живи и без Њега ншта не може живјети или постојати, без те силе Духа Светога. Записао је исти пророк да, када је Бог створио човјека, узео је прах земаљски и обликовао људско биће и додаје пророк: ,,Задахнуо је дахом живота.” Тако је био од праха земаљског, али је она сила унутарња човјекова, оно што чини човјека човјеком, и што и праху даје живот и чини га чудесним, јесте тај дах и то задахнуће, оно што ми називамо духом или душом у човјеку. И човјек испуњен силом Божијом и свеукупна Божија творевина испуњена силом Божијом, на тој сили Божијој почива све и њоме живи све што постоји. Међутим, та велика света и тајна и сва догађања којима Бог јавља Себе и којима потврђује овај свијет, да се не поколеба, све те тајне догађања сабрале су се у оној великој и светој тајни која је нас сабрала данас у овај свети храм и то овај преосвећен свети храм. Чуло смо из Дјела апостолских како се догодило, када се напунило педесет дана послије Христовог Васкрсења, да се у виду великог вјетра појавио Дух Свети на Гори сионској и како је у виду огњених језика Дух Свети сишао по обећању Христовом на сваког појединачно од оних који су били ту сабрани. И они, испуњени Духом Светим, проговорили језицима свих оних који су били сабрани у велики празник Јерусалимског храма, у Јерусалиму, језиком Мићана, Сијанаца, језиком из Египта и других крајева, па су се сви дивили откуда то да ти прости галилејски рибари знају без да су учили језике, без школа и универзитета, да су проговорили њиховим језицима. Сила Духа Светога, која их је посветила, она им је дала ту снагу да говоре различитим језицима и та сила Духа Светога која се разгорела у њиховим срцима, покренула их је и они су кренули по заповјести Христовој, да обилазе читави свијет и да проповједају Христа Господа распетога и васкрслога, да буду свједоци Његовог Васкрсења и свједоци да се испунило Његово обећање да их неће оставити саме када се вазнесе на небеса, него да ће им послати Духа Утјешитеља, који ће их увести у сваку истину, као што се догодило на овај дан, на свети Духовдан. Био сам, негдје 2000. године, у светом граду Јерусалиму за овај празник, када је сва Црква васељенска прослављала двијехиљадегодишњицу Рођења Христовог, двијехиљадегодишњицу Цркве Божије и њеног постојања. Били смо и служили вечерње на Гори сионској, на оном мјесту гдје су били сабрани ученици Христови, педесет дана послије Његовог Васкрсења. Тако нам то описују Дјела апостолска. Рекли су ми прије тога, али сам се и сам увјерио, да сваке године на овај дан, када се служи вечерње, онда, као што је вјетар дувао прије појаве Духа Светога на Педесетницу, сваке године исто тако дуне вјетар и данас као да видим маслине на васиони. Дувао је вјетар, а ми смо читали и пјевали о овом светом празнику, о овом светом догађају силаска Духа Светога на свете апостоле. Кажем овај догађај, он је завршетак и пуноћа свих догађаја од настанка свијета. Он је пуноћа и подстрек јављања. Бог се јављао на разне начине. Јавља се Бог и преко Своје творевине, преко догађаја историјских, јавља се преко великих Божијих људи, изабраника, преко пророка и открива Своју тајну постепено. Па каже један од Светих отаца Цркве Божиje да историја свијета и човјека, да она личи на три велика земљотреса. Први земљотрес је откривење и јављање Бога, Творца неба и земље, оно што нам је јавио Стари завјет и старозавјетни пророци. Јављање Бога Оца и наговјештај велике и свете тајне Бога Сина, Сина Божијега – Нови завјет од Христовог рођења је други велики земљотрес. Он нам открива другу тајну, односно исту ту тајну, али кроз њену пуноћу јавља нам Сина Божијег јединородног од Оца рођеног прије свих вијекова, кроз кога је све постало што постало. И јављање пуноће свете тајне и јављање Духа Светога и Утјешитеља, који ће јавити и открити сву истину о великој божанској тајни, сву истину о свијету у коме живимо и коначни смисао свега постојећег. Управо тај догађај ми прослављамо, прослављајући Духове, прослављајући јављање пуноће Свете Тројице, прослављајући овај Тројични дан у овај свети дан посвећен Светој Тројици. Дакле, овај дан открива нам се у пунини, велика и света тајна божанског бића. Отац, Син и Дух Свети, велика и света тајна божанске љубави, Бога као љубави, света тајна која прожима сву творевину, људско биће, која открива наш пут, пут Господњи којим треба да ходимо и открива нам оно ради чега постојимо овдје на земљи, открива тајну царства Оца, и Сина и Духа Светога, царства небескога ради кога се и рађамо на земљи, ради ког је Бог и створио земљу и небо. Царства небеског које је пуноћа свих збивања и свих историјских и људских догађања. Зато, ми се данас радујемо том светом догађају, радујемо се том јављању живога Бога, ми који се крштавамо у име Оца, и Сина и Духа Светога, као што су на Гори сионској апостоли примили сваки појединачно онај пламен Духа Светога, који је сишао на њихове главе, сада се то наставља кроз сву историју до данас и до нас, а сваки од нас, крштавајући се у име Оца, и Сина и Духа Светога, сваки од нас прима печат дара Духа Светога, свету тајну миропомазања Духом Светим. Исту тајну коју сваки од нас појединачно прима, њу су примили свети апостоли на Гори сионској. Свето Миропомазање је свети печат Духа Светога и огањ који се усељује у нас и који нас чини духовесним и богоносним, чини нас истинским носиоцима велике и свете тајне Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега и, кроз ту тајну носиоцима и свједоцима свих оних других тајни и догађања кроз историју, до данас и до краја свијета и вијека. Господ, у последњи дан овога празника, каже нам Свето јеванђеље, повика гласно: ,,Ко приступи мени, даћу му изворе воде живе, воде која протиче у живот вјечни.” Управо та вода је она вода коју ми примамо постајући хришћани, живећи по заповјестима Божијим, примајући печат дара Духа Светога, носећи ту велику и свету истину о Богу, о човјеку, о свијету, о себи и постајући свједоци те велике божанске истине. Зато радујмо се што нас је Бог изабрао, између свих земаљских народа, да будемо народ Божији, да будемо запечаћени тим светим печатом Духа Светога животворнога, који нас уздиже, који нас васкрсава, који нас обнавља, који нас уједињује са самим Богом и у исто вријеме нас уједињује, јединством неразоривим, са свима онима који су у Богу живјели и били испуњени Духом Његовим кроз историју и до данас и што нас сједињује једни са другима јединством неразоривим. То јесте Црква Божија која је утемељена у својој новини управо на онај свети храм, када се обновила тајна Свете Тројице и када је на тој тајни саграђена Црква Божија и њоме испуњена и њоме се испуњава из дана у дан, из стољећа у стољеће и тако ће то бити до краја свијета и вијека. Ваши преци и наши преци нијесу дакле, случајно, подигли овај храм, на овом узвишеном мјесту, Светој Тројици, Оцу, и Сину и Духу Светоме. Сви храмови земаљски, они се обједињују и уграђују у ове и овакве храмове посвећене Пресветој Тројици, као што се и сва догађања и све личности свих светих Божијих људи који су Богу служили уграђују у богочовјечанско тијело, у Цркву Христову. Сви земаљски храмови посвећени светим Божијим људима, Пресветој Богородици, живим догађањима, сви они врхуне на овом и оваквом храму посвећеном Пресветој Тројици, јер све извире из Пресвете Тројице, Оца, и Сина и Духа Светога, све стреми Пресветој Тројици. Све се напаја том водом живота, која отиче у живот вјечни, која јесте Дух Свети. Све стреми томе и стремило је и стремиће до краја свијета и вијека. Зато Господ нека благослови оне који су саградили овај храм, надахнути Духом Божијим да га посвете Пресветој Тројици. Бог да благослови све они који су у овом храму служили Пресветој Тројици и њима се једино клањали откад је овај храм саграђен, који су се у овом храму крштавали, вјенчавали и опојавали кроз овај храм улазили кроз врата смрти у вјечни живот. Бог да благослови све оне међу вама који су на било који начин допринијели да се обнови овај свети храм и да заблиста својом првобитном љепотом, подигнут у славу имена Божијег, подигнут у славу Пресвете Тројице, Бога нашег, ради нашега просвећења и освећења свјетлошћу Христовог лица вјечном и непролазном свјетлошћу. Клањамо се Оцу, и Сину и Духу Светоме, Богу нашем и да Му се клањамо и поклањамо у све дане нашега живота и у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2022/06/07/radujmo-se-sto-nas-je-bog-izabrao-da-budemo-narod-boziji-zapecaceni-pecatom-duha-svetoga/
  3. Закључана отвори Едемска врата. Стави разбојник кључ, рекавши: Сети ме се. (Синаксар Великог Петка) Васкршњи пост дође и прође, неко се потруди више неко мање, али ретко ко до последњег дана дође са истим ентузијазмом са којим је започео. Када трка крене сви су тркачи пуни снаге и јуришају ка медаљама и подијуму али како време одмиче тако и темпо опада па се неретко многи једва превуку преко циљне линије. На циљу се нико не весели ловорикама, нико није шампион поста, него се сви радују што је трка завршена и може да се предахне. Доминира умор и осећај да је све то могло и мало боље. А онда у глуво доба ноћи долазимо на Пасхално јутрење и тамо слушамо Златоуста који нас громко позива: „Уђите сви у радост Господа свога и први и други, плату примите, богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и који нисте постили, веселите се данас… Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због греха, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт…” Свети нас подсећа да пост није циљ сам себи већ да се приближимо Богу, да уђемо у Царство Његово, да оснажимо веру, да ојачамо дух. Но, ако ћемо бити искрени сами са собом, признаћемо да се може постити и боље него што смо постили. Могли смо се усрдније и чешће помолити. Могли смо мање да грешимо, више да праштамо, мање да причамо више да стражимо… Могли смо али нисмо – и шта сада? Хоће ли нас Бог презрети, хоће ли нас одбацити, заборавити, осудити? Јесмо ли достојни? Када је Христос сишао у ад и угорчао га, одонуд је у рај повео Адама и Еву, Давида и Соломона, Судије Израиљске, Патријархе и Пророке, Мојсија, Арона, Лота, Сару, Ревеку и многе друге праведнике… али је ипак једна чудесна личност пре свих њих ушла у рај. Један човек коме не знамо честито ни имена, не знамо да ли је икада какво добро дело учинио, вероватно дана није постио, Богу се није молио, у храм није долазио… Знамо толико да је био разбојник и да се лакше са њим идентификујемо него са Судијама и Пророцима. Али знамо и да је био благоразуман, да је Богу принео чисто срце покајничко и жудњу за заједницом. Како Црква пева, кључ за Едемска врата која су била закључана од прародитељског пада била је спознаја Бога чистим срцем и молба – сети ме се. Када неко данас дође у Цркву тражећи Бога тамо га најчешће сачека некакав побожњак са милион правила. Јесу ли добра или лоша није ни битно. Христа су разапели између два разбојника да би и Њега представили разбојником. Тако и сва наша правила замагљују суштину а упућују на маглу. Стави мараму, не фарбај косу, пуштај браду, скини шминку, певај, не трећим гласом него седмим, самогласно, тропарски, читај, пости на води, на уљу, на риби, стој, клекни, сагни се, устани, иди лево а ти десно, горе за живе а доле за мртве, не једи грожђе на црвено слово, не кади с десна, не улази с лева, ово се не ваља а оно се ваља… А када би пустили Цркву да одговори тај би боготражитељ чуо благи пој: Разбојника благоразумног, истога дана удостојио си Раја, Господе; и мене дрветом крсним просветли и спаси ме. Благоразумни разбојник и сам је био у болној агонији. Нико му није завидео на његовој позицији. Осуђен на смрт, мучен, пребијен, крвав, кроз удове прободен хладним челиком и разапет на грубом дрвету. У мору својих мука и болова, свестан својих животних промашаја, своје немоћи да било шта још учини, окреће се и поред себе види још једно крваво тело на дрвету, човека понижена и једнако савладана. Али пошто је смогао снаге да савлада свој его и да не буде концентрисан само на себе, смиривши се на крсту и сагледавши свет из голготске перспективе вечности, његов просвећени ум препознаје Спаситеља. Свети Јован Шангајски и Санфранцискански каже: „Потпуно покајање због својих грехова и злочина, искрена смерност, чврста вера у Распетог Господа Исуса Христа Који се предаде страдању и исповедање Њега онда када читав свет бјеше против Њега – ето од чега се сплете венац који овенча главу бившег разбојника као победника и подвижника, ето од чега је искован кључ што му отвори двери рајске.” Покајање је било и остало неопходни предуслов за прочишћење ума. Духовни живот почиње борбом против страсти, против егоизма, стицањем хришћанских врлина и смирења. Када тако оснажимо своју веру у Бога за којим жудимо – Бог нам дарује отварање духовних очију, прочишћење ума и срца које Свети Оци зову нус. Просветљени нус препознаје Бога и улази у заједницу с Њиме, обожује се. Човек не може сам да се обожи, то увек долази с поља – или од Бога или од другог човека. Онај кога обожава Бог постаје Свети – бог по благодати, а онај кога обожавају људи постаје идол – лажни бог и син пропасти. Очишћење срца и смирење су баш зато важни да би човек на време препознао да ли се кроз живот креће стазама који му доносе обожавање земаљско или обожавање небеско. Ми смо, браћо разбојници, већ на крсту. Разапињемо тело са страстима и жељама (Гал. 5, 24) и будући на крсту треба са смирењем да прихватимо да нам није остало много времена. Јер како нас учи светоотачко предање „са крста се не силази, са крста те скидају”. Благоразумни разбојник је на крсту поред свога видео израњавано и крваво тело, слабо и намучено, шибано и попљувано, понижено и осуђено, а ипак препознао да је то оваплоћени Бог. Тако и нама ваља да препознамо да је Црква, ма како израњаваних и несавршених удова, ипак тело Христово у којој је Он онај који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје. На крст се за нас доборовољно попео сам Бог, и то за нас разбојнике. Свети Апостол Павле рекао би још и горе, за нас немоћне безбожнике. „Јер једва ће ко умрети за праведника; а за доброга можда би се ко и усудио да умре. Али Бог показује своју љубав према нама, јер још док бејасмо грешници Христос умре за нас.” (Рим. 5:7-8) Па када је Творац сваке твари, Сведржитељ свих светова, Пантократор, дошао међу нас разбојнике и умро и Васкрсао за нас. Када тај свемогући Бог коме ништа не треба и коме ми ништа не можемо додати, учествује у нашем животу својом безграничном љубављу, даје нам Тело и Крв своју да би смо имали живот у себи. Када је нас ради смрћу смрт уништио, Ад испразнио, разбојника у рај увео… онда и ми који смо слабо кадри да добро постимо, да се добро молимо, да се за грехе кајемо, да се добро владамо, да милостињу чинимо, да добро служимо, да лепо певамо, да правила држимо, да штогод добро учинимо, и такви имамо смелости да кажемо: Ти, Господе, који све трпиш, сети ме се, у Царству твоме. Немања С. Мрђеновић https://teologija.net/ima-i-za-nas-nade-braco-razbojnici/
  4. Ове речи садрже највећу радост за верника. Нема и неће бити речи важнијих и лепших. Бог је постао човек, прошао кроз капије смрти, извео човечанство на светлост и бесмртност из пустиње самоће и таме. Колико љубави у овој жртви! Како је велика и несхватљива мудрост Божија! Оно што је за човека жалосно и страшно - срамна смрт на Крсту, постало је почетак велике радости. Слава је заблистала из понижења, живот из гроба, смртни је постао бесмртан. Данас је све испуњено неизрецивом радошћу: и Небо, и земља, па чак и пакао. Цела васиона се радује. Јер човек је назаувек ослобођен Адамовог греха. Птице и Анђели славе свог Творца – Победника смрти. Природа тријумфује. Мртви васкрсавају. Мрклу ноћ замењује блистава зора, очајање - вера и страхопоштовање. Свет је испуњен благодаћу Божијом и поново се рађа. Све туге се удаљавају, срца се пуне светлошћу и надом. Душа се смрзава у тајном ишчекивању Божанске Трпезе у долазећем и славном Царству Божијем и причешћује се славом Божијом већ овде на земљи, доживљавајући блажене часове Свете Пасхе, узвикујући речима апостола на Тавору: «Господе, добро нам је овдје бити» (Мф 17,4). Охрабримо се духом сви: и болесни и страдалници. Васкрсли Христос ће нас утешити. Опростимо једни другима међусобне туге и увреде, заблистајмо тријумфом и узвикнимо: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима у гробовима живот дарова“. Христос Васкрсе! Митр. Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitr-antonije-pakanich-ohrabrimo-se-svi-duhom-bolesnici-i-stradalnici-vaskrsli-hristos-tshe
  5. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 21. априла 2022. године, на Велики четвртак, светом архијерејском Литургијом Светог Василија Великог у старом Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду. Саслуживали су Његово Блаженство Архиепископ охридски г. Јован и преосвећена господа епископи будимски Лукијан, врањски Пахомије, шумадијски Јован, брегалнички Марко, крушевачки Давид, тимочки Иларион, нишки Арсеније, ваљевски Исихије, топлички Јеротеј, марчански Сава и умировљени канадски Георгије, архимандрити Тихон (Ракичевић) и Нектарије (Самарџић), протојереји - ставрофори Петар Лукић, проф. др Владимир Вукашиновић, Бранко Топаловић, Бранко Митровић, Божо Бакајлић и ректор Карловачке Богословије Јован Миловановић, декан Православног богослословског факултета протојереј Зоран Ранковић, јереји проф. др Зоран Деврња, проф. др Србољуб Убипариповић и Филип Милуновић, архиђакон Марко (Момчиловић), протођакони Стеван Рапајић, проф. др Драган Радић, ректор београдске Богословије ”Свети Сава” Радомир Врућинић и ђакони Бранислав Јоцић, Владимир Антић и Василије Старовлах, у молитвеном присуству Преосвећеног Епископа хвостанског г. Јустина. Извор: Радио Слово љубве
  6. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије састао се после свете Литургије на Цвети, 17. априла 2022. године, у капели Светог Саве при Православној гимназији Катарина Бранковић Кантакузина у Загребу, са групом избеглица из Украјине којима је пружио речи разумевања и подршке. Том приликом, Патријарх је поновио позив који је упутио на данашњем празничном богослужењу да „сви учинимо колико је до нас да избеглој браћи и сестрама, који су напустили своје домове и нашли се овде са нама, будемо од помоћи, не гледајући на то ко је ко и ко је одакле, јер сваки сукоб, сваки неспоразум, а нарочито када говори оружје, а не језик љубави, пораз је и срамота свакога од нас, пораз је човека као иконе Божје”. Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве
  7. Благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у цркви Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру предавање на тему ”Хришћанско и световно у нашем свакодневном животу – где су међе и конфликти?” одржао је теолог Његош Стикић, асистент Православног богословског факултета Универзитета у Београду. У препуној сали парохијског дома храма у Топчидеру теолог Стикић је покушао одговорити на питање шта заправо значи бити хришћанин у савременом свету узимајући за основу да речи апостола Павла да су хришћани сарадници на Божијем делу изградње Цркве. У том смислу Црква се изграђује у историји до краја века, то значи да је дело Цркве дело свих појединаца од почетака, од оснивања Цркве, па до краја века”, рекао је, између осталог, асистент Његош Стикић. Шта значи бити хришћанин данас? Како ми потврђујемо наш хришћански идентитет у нашем животу? Само су нека од питања на које је покушао да одговори теолог Стикић указујући, при томе, да: ”Сви исповедамо да смо хришћани, декларишемо се да смо хришћани, неко је редован у Цркви, неко с времена на време долази и учествује у богослужењима, али на који начин ми то проверавамо, па и сами себе испитујемо, у свакодневном животу? Да ли постоји неки период дана када ми заправо не морамо ни да размишљамо, да будемо свесни, да смо ми хришћани? Јер сматрамо да неки период дана исувише припада свету. И сада ми треба да одвојимо, рецимо, световно од црквеног живота”. Предавање г. Његоша Стикића, које је забележио репортер радија "Слово љубве" Марко Весић, емитоваћемо на Цвети, у недељу 17. априла 2022. године од 13 часова и 30 минута (репризно од 22 часа и 30 минута) у оквиру емисије "Збор зборила господа хришћанска". Извор: Радио Слово љубве Прилог забележио репортер Марко Весић
  8. Људи у депресији објективније процењују стварност, а жеља за срећом и позитивношћу може само да сакрије праву истину о свету – филозоф и психоаналитичарка Жјули Реше Сећам се како сам проживљавала депресију. Било је то ужасно стање духа које као да никада неће престати. Сама помисао да морам устати из кревета била је испуњена ужасом. Унутрашње турбуленције, страхови и негативности по поводу будућности потпуно су ме лишили позитивног и оптимистичног става према животу. Осећала сам као да ми се ум изненада разболео и искривио. Нисам препознавала себе такву нову и питала сам се шта се догодило са оном ведром особом која сам некад била. Разлог моје депресије био је прекид везе. Али није толико реакција на растанак довела до депресије, већ спознаја да се најближа особа која вас је, као што сте мислили, волела и обећала вам да ће заувек бити с вама, испоставила као неко други, странац, равнодушан на ваш бол. Открила сам да је та вољена особа била само илузија. Прошлост је изгубила смисао, а будућност је престала да постоји. Сам свет више није заслуживао поверења. У овом стању депресије открила сам да се однос других људи према мени драматично променио. Друштво није нарочито толерантно према депресији и схватила сам да су људи подељени у два табора. Прва група је желела да све поправи, тражећи да се саберем или препоручујући стручну помоћ. Друга група ме је избегавала као губавца. Осврћући се уназад, разумем ову реакцију: била сам цинична и песимистична, много сам била сумњичава и нисам ни покушавала да будем љубазна.
  9. У новембарско-децембарском 382. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са младом песникињом Маријаном Пилиповић, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила. 2021-6 NBS Pravoslavni misionar 382-47-51.pdf О односу хршћанства и уметности, о писању духовне поезије, као и о важности читања, разговарали смо са писцем духовне поезије Маријаном Пилиповић из Београда. Наша саговорница од овог броја „Православног мисионара“ постаје сарадница у нашем мисионарском делу, те користимо прилику да јој пожелимо благослов Божији и пуно успеха у предстојећем делању, полажући наду на Господа да ће њено делање бити нама на радост, а Цркви на корист. *Помаже Бог, драга сестро Маријана. На самом почетку нашег разговора значајно би било да нас упознате са односом хришћанства и уметности, као и месту православне хришћанке у уметности? – Читала сам текст у којем аутор површно закљчује да уметност и хришћанство у човеку не могу обитавати заједно зато што су нам за уметност потребна чула, док у Господа безрезервно верујемо. Можда би на сличан закључак навела и сама модерна уметност, која нам је најблискија, али људима запрао није и најјаснија, док је и подложна да под свој скут прими и квази уметност. Модерна уметност често је одвојена од свог Божанског корена. Ипак, не можемо порицати важност чула и телесног, јер би смо тиме порицали само оваплоћење. Ако говоримо о хришћанској уметности, на пример иконописању, та уметност подразумева наш учествовање, молитвено учествовање, док модерна уметност човека може оставити и равнодушним или га довести до еуфорије. Срећа је када продубљује наше видике, отвара нове перспективе, поставља питања. Сматрам да је ту реч пресудна, јер и У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч. Када уметност није сама себи циљ, када уметник не посматра себе у уметности него уметност у себи, када таленат доживљавамо као дар Господњи, тада долазимо до суштине уметности. Далеко од тога да је споменута модерна уметност сама по себи лоша, да нам не може бити на корист – питање је само човековог унутрашњег настројења, шта уметности човек дарује и шта човек од ње очекује. Хришћанин у уметности има потребу да сведочи своју веру, уздајући се у опрез да не склизне у баналност или гордост. Подсетили сте ме на интервју у којем ме је новинарка питала да ли ме Црква спутава у писању, у исказивању емоција. Питање ме није увредило, нити наљутило. Помало ме је растужило, јер сам схватила да људима измиче суштина. Вера ме је ослобађала и као жену и као поетесу и као људско биће. Удахнула сам, до тада, непознату ми врсту слободе. Попуштале су прикривене стеге које нам данашњица нуди увијене у шарени, украсни папир. А, изненађења нису увек пријатна. Слобода на којој савремено друштво инсистира није ништа друго до неслобода, робовање страстима које популарно називају хедонизмом. *Да ли се сећате почетака писања поезије? Шта за Вас значи овај вид стваралаштва? – Одувек сам волела да читам, још као девојчица почела сам да сакупљам књиге за своју библиотеку. У младим годинама,годинама проведеним у иностранству, годинама несигурности и тражења свог места под сунцем, понекад бих записивала своја промишљања у форми есеја. Касније, из младе емотивне жене, разлила се поезија. Мислила сам да су моји први стихови настали из немоћи, да су из напуклих осећања исцуреле речи. Данас знам да је то био велики благослов. Река речи потекла је из мене, на извору брза и неукротива, низводно мирна слила се у Љубав. Поезија је произашла из потребе да упознам и разумем себе. Да разумем мисли и осећања, по неки врисак душе, неспутаност жеља, да се изразим на начин који свакодневица не дозвољава. Поезија ме је научила да другачије слушам и да промишљам дубље, да нема мале и безначајне речи, да је свака бисер, питање је само како ћемо их нанизати. Такође, поезија ме је учила да боље разумем туђе емоције и разлоге. *Којим темама се посебно бавите? – Љубав, живот и смрт неисцрпе су теме у свој својој пуноћи и разноликости. Љубав, женски нежна и она која је од зрна Истине проклијала у мени. Промишљање света у којем живимо. Пролазност, привремени и вечни живот. Страхови и недоумице. Илузије и заблуде које не морају нужно бити лоше, понекад захваљујући њима схватимо смисао, пуноћу и вредност људи и живота који нам је дарован. Животне околности, одрастање или старење, стање ума и душе одређују теме које ме заокупљају. Вера је неодвојиви и важан део мог бића и моје свакодневице. Природно ми је да, као што је све у мом животу прожето духовним, и моја поезија, и онда када је књижевни критичари оцењују као љубавну или мисаону, буде прожета духовним или црквеним мотивима. Док пишем не размишљам о томе, не пишем тако с намером. Рецимо, недеља је чест мотив у мојој поезији. Недеља је важан дан, празник, недељом се осећам свечано. Недеља је и Литургија, сусрет с Господом у причести, и мирис тамјана, и чаробан осмех у пролазу, и процветала липа на Косанчићевом венцу, и породични ручак за којим нас мама све окупи, и јабланови посађени по рођењу мојих братанаца који расту у татином дворишту. Све нити живота испреплетене су са Господњим, и неодвојиве су. *Претпостављам да је то често питање са којим се сусрећете, али замолио бих Вас да са нашим читаоцима поделите нешто лично, а то је питање где налазите надахнуће и инспирацију за писање? – Новинаре често интересује одакле писци црпе инспирацију. Прозни писци читаних књига исте су таквима учинили радом, посвећеношћу, ишчитавањем туђих књига, истраживањем. Најмање инспирацијом, иако је присутна. Када пишете прозу, стварате ликове и водите радњу романа морате бити трезвени, са обе ноге на земљи. Зато проза има неупоредиво више читалаца од поезије. У прозу се лакше улази и излази. Поезију воле, читају, разумеју и осећају они које није страх висина, духовних и емотивних. Оне које велика бол прожима или их носи неугасива чежња за лепотом и слободом поезија сусретне на њиховом путу. Труд и таленат су свакако важни, али без инспирације, односно надахнућа, не лети се до највиших поетских висина. Није свакоме дато да осети поезију. Не говорим ово елитизма ради. Господ свакоме да колико може да понесе. И среће и туге, и тежину крста и лепоту дарова који се огледају једни у другима. Отуда мислим да сам поезијом благословена. Пишем своје емоције. У форми слободног стиха, савременим језиком, без знакова интерпукције осећам, промишљам и можда мало вештије од неког другог препричавам живот. *Колико збирки сте до сада објавили? – Веома сам захвална зато што је моја поезија објављивана у многобројним зборницима, алманасима, књижевним часописима и електронским гласилима. Објављене су ми две самосталне књиге поезије – „Међуречје“ (Беокњига/ Арте, 2013.) и „Словослагач“ (Удружење књижевника Србије/Филип Вишњић, 2017). Дужност ми је и част да споменем да су ме у мом књижевном ентузијазму подржали, на самом почетку, Петар В. Арбутина и Драган Јовановић Данилов од којих сам много научила и којима сам захвална на доброј вољи и људскости. *Реците нам нешто о значају духовне поезије, као о Вашим предстојећим плановима? Да ли можемо очекивати неку нову књигу? – Нема лепше ни узвишеније поезије од Светог Писма. Погледајте пуноћу, садржајност, метафоре и поуке Псалама. Затим песме Светог Григорија Богослова. Или Исидорине молитве у Топчидерској цркви. Имала сам част и срећу да за потребе радија Архиепископије београдско- карловачке „Слово љубве“ уређујем сегмент Ризница душе и снимим аудио записе преко стотину духовних и родољубивих песама које слушаоци свакодневно могу да чују на таласима радија. Стидљиво сам у годинама иза нас писала и духовну поезију, како сам у срцу узрастала ка Господу, тако је и моја поезија попримала обрисе духовности. То је мој пут за смислом и трајањем кроз време до вечности. Тело и душа огољени пред Господом. Када поезија дотакне молитвену димензију бића она надрасте књижевност. Ипак, стихове сам сакупила у рукопис. Потребно је још мало рада, али надам се да ће, када дође време, то бити књига које се нећу постидети. *Да ли бисте са нашим читаоцима поделили лични доживљај Цркве, шта за Вас значи бити хришћанка? А будући да сте активни припадник литургијске заједнице при старом Саборном Светорхангелском храму у Београду, реците нам нешто и о Вашој љубави према богослужењу? – Било је потребно само да пружим руке и отворим срце, Господ ме је већ чекао. Захваљујући вери све у мом животу се променило на боље. Сви односи, мој поглед на свет, на људе, много сам читала, учила. То не значи да више немам проблема, напротив, али мој однос према животу и проблемима сасвим је другачији него некада. Као и многи, нисам имуна на падове, није увек ни лепо ни лако, још има суза, још се борим са жељама, али све је ипак лакше када знам да је Господ на крају, односно на почетку. Сви ми на свету Литургију долазимо из наших живота и светова, понесемо наша добра дела и добре особине, али и наше мане, страхове, грешке, слабости, страсти. И све то принесемо Господу. А, он нас прихвати и загрли, поклони нам освештане дарове, поклони нам себе. Замислите како би свет гледао када бисмо сви ми прихватали једни друге као што Господ прихвата нас. Духовни живот није каква апстракција, нити само прича о Богу, о чудима… То је наш стварни живот током којег потврђујемо да ли смо Христови. *Колико Вам у раду помаже духовно руковођење, и шта бисте из Вашег доживљаја и искуства нашим читаоцима поручили када је реч о односу духовног оца са својим духовним чедом? – Некада ништа о Богу знала нисам осим да постоји . Из малецког пламена истрајне жеље пре много година духовно самсе родила за вечност. Благодат ми је дата као залог. Међутим, дуго жељено и посејано семе сама нисам умела да негујем, а никога није било да ме подучи. Све док једног дана Господ великог човека, оца Перу, није довео на мој пут. Оно чему су ме моји добри родитељи научили надоградио је, уздигао на виши ниво смисла. Оно како су ме родитељи волели обогатио је својом љубављу и молитвама. Открио ми је тајне над тајнама; да се Бог воли као Истина и да је заповест прва Љубав. Са мало речи решава све недоумице. Једно његово питање „Ђе ти је вјера?“ одговор је на све моје падове и туге. Он је мој духовни отац, мој учитељ и најбољи пријатељ. Глас разума. Научио ме је да опраштати не значи правдати лоша дела оних који су нас повредили; да опраштамо свога спасења ради. Научио ме је да кажем извини и пружим руку побеђујући сујету; да тада нисам слаба него јака. Научио ме је шта је истинска слобода. Нема мисли и осећања, тајне и слутње које њему не откријем. Нема лепе вести да је њему не објавим. Пред њим нема срамоте нити суза које не могу исплакати. Његов загрљај је благослов. Прихватио је све моје мане, али помаже ми да бивам боља. Чува ме од мојих жеља. Никада ми није рекао мораш или не смеш, он зна да се љубављу, стрпљењем и разумевањем постиже много више. Јачао је мој карактер и веру, осамостаљивао ме, али кад год залутам на рамену осетим његову сигурну руку. *Према Вашем мишљењу, са којим искушењима су суочени млади данас? – Данас се инсистира на индивидуалности, а индивидуалност на силу, без племените идеје, претвара се у замку егоизма и отуђености. Отуда толико младих људи који трудећи се да буду различити и своји, личе једни на друге – отуђени једни од других. А, тако отуђени и најчешће несхваћени лак су плен. Разне врсте зависности, као што су дрога или коцка, вребају младе душе и једино љубављу и посвећеношћу родитеља, професора, околине и Цркве можемо сви заједно победити. Улажимо у младе, имајмо времена и разумевања за њих, научимо их да стоје иза својих речи и дела, да преузимају одговорност. Научимо их да помогну кад могу, да не забораве лепо васпитање и морална начела. И да је умеће припадања врлина, да није слабост него снага. * Да ли млади довољно читају? У духу наведеног питања реците нам нешто и о месту поезије у модерној књижевности? – Нисам склона претераној критици младих нити општим местима како је у „наше време“ све било боље. Време у којем живимо није лако, ни одрасли се не сналазе најбоље. Систем вредности је промењен, данас није лако васпитавати децу. Познајем сјајне младе људе који се образују, говоре стране језике, сналажљиви су у позитивном смислу, шире своје видике. Има и оних који не читају довољно, чији је речник сиромашан, интересовања штура. И нису само млади одговорни за то. Понекад немају добар пример у породици, некада због ужурбаног живота одраслих немају некога ко уме и може да им се посвети, да их саслуша, разговара са њима, реши недоумице које их муче, да их подучи које књиге да читају, коју музику да слушају. Поезији данас свакако не припада место које заслужује. Томе доприноси и брзина живота, површност као обележје новог доба, али и постављање тиража и профита као јединог мерила вредности или оправданости издаваштва. Као поетеса поручила бих младима да не одбацују поезију неупознавши је, јер поезија није само оно што их „терају“ да читају и анализирају у школи. Не мора бити само архаична или римована. Не анализирајте поезију, не питајте младе шта је песник хтео да каже. Нека осете поезиј и доживе је. Млади, читајте сјајног Васка Попу, Волта Витмена, Ахматову и Цветајеву, Шантића, Бећковића, Радомана Кањевца, Драгомира Брајковића, Бранка Миљковића, Рашу Ливаду, и увек Андрића и Исидору Секулић, Мешу Селимовића и Црњанског, класике. Млади треба да упознају и песнике свог времена, оне које ће најбоље разумети, а овом приликом споменула бих Драгана Марковића и Марка Станојевића. Препоручујем вашим читаоцима да истраже на интернету, а онда оду до библиотеке или књижаре. *Драга Маријана, искрено се радујемо што од овог броја постајете сарадник званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Како доживљавате ову сарадњу са Православним мисионаром? – Ваш позив за сарадњу ме је веома пријатно изненадио и обрадовао. Почаствована сам. Потврда је да сам на добром путу, барем на трагу „мудрих девојака“ који ћу се и у писању и у животу трудити да пратим. Биће то нови начин изражавања на теме о којима можда до сада нисам озбиљније промишљала. Очекујем да ћу припремајући текстове за Православни мисионар и сама учити, читати и више сазнавати. Надам се да ћу оправдати поверење уредништва и да ће моји текстови бити интересантни вашим читаоцима. Такође, надам се да ћу бити у прилици да чујем и добронамерне критике или сугестије како би будући текстови били и на корист онима који се одлуче да их читају. *На крају нашег разговора, која би била Ваша порука читаоцима? – Господ верује у нас, и у тренуцима када наша вера није јака. Број молитава није ограничен. Шта год радили носите Господа у срцу. Питајте родитеље како су. Реците им да их волите док их имате. Поздравите комшију. Осмехните се продавачици на каси. Поклоните јакну коју не носите некоме коме је потребна. Читајте књиге. Имајте хоби. Негујте пријатељства. Признајте себи да у срцу носите и добре и лоше жеље и трудите се да лошима што чешће одолевате. Опростите другима, а извините се када погрешите. Молите се за оне којима нисте симпатични. Живите најбољи што можете бити. *Објављено у новембарско-децембарском 382. броју "Православног мисионара" (стр. 45-49) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Добротољубље показује како да се ослободимо фаталних животних сметњи и расејаности. Једна од најважнијих тема у тој антологији православне духовности је „сећање на смрт“, истиче Горазд Коцијанчич, преводилац и уредник словеначког издања Филокалије. Добротољубље (Филокалија), збирка изабраних аскетских мистичких списа који су настајали током више од хиљаду година, штампано је по први пут у Венецији 1782. године на грчком језику. Од тада је ово, једно од најзначајнијих књижевних дела која описују благодатно-подвижничко искуство православне духовности, превођено на многе језике, укључујући и српски. Митрополија загребачко-љубљанска један је од саиздавача првог превода Добротољубља на словеначки језик. Превођење је у току – до сада су издата два, а ради се и на преводима преостала три тома. Доносимо интервју који је са Гораздом Концијанчичем, уредником издања и једним од преводилаца Филокалије, угледним словеначким философом, песником и преводиоцем, водила Ксења Хочевар, октобра 2020. године. Интервју је објављен на порталу druzina.si, одакле га и преносимо. Љубав према лепом, али и етички добром *„Коначно на словеначком“, недавно је рекао о. Марко Рупник [познати словеначки теолог и уметник], када је чуо за словеначко издање Филокалије (Добротољубља). Каква је то књига? Филокалија етимолошки означава љубав према лепом. То лепо је истовремено и етички добро, у складу са широким значењем придева kalós, који на новозаветном грчком значи „леп“, али и „морално исправан, поштен, добар“. Исус је, на пример, o pimin o kalos (ὁ ποιμὴν ὁ καλός) – „добри и лепи, дивни пастир”. Реч филокалија понекад има и једноставније значење – антологија, избор најбољих текстова. Књига о којој данас говоримо је збирка, заправо права библиотека, одабраних источнохришћанских аскетских и мистичких списа писаних на грчком језику између 4. и 15. века. *Ко је аутор тог зборника? Ко је први одабрао и објавио ове списе? Два светитеља Православне цркве – Никодим Светогорац и Макарије Нотар, Епископ коринтски, уредили су прво издање Добротољубља. Објавили су га у Венецији на јесен 1782. године. Утицај Филокалије био је огроман, како на хришћанском Истоку тако и, од средине 20. века до данас, на хришћанском Западу. Ове [2020] године изашао је први од планирана четири тома словеначког превода. Следеће [2021] године излази други. Преводи за трећи том су већ у току. Давид Моврин је преузео превод врло опсежног и занимљивог дела Петра Дамаскина. Јасна Хроват преводи Никиту Ститата, а ја духовне омилије Макарија Египатског. Четврти том је још толико далеко од реализације да, с обзиром на моје године, не усуђујем се да се надам да ћу доживети његово издање… (смех), али неко други ће завршити започети посао. *На који начин је настајало и обликовало се Добротољубље као антологија отачких списа? Макарије и Никодим су се ослањали на већ постојећу традицију рукописних аскетско-мистичких зборника, иако истраживачи још нису открили старији рукопис који би садржавао све ауторе данашње збирке. Према предању, Макарије је направио избор на основу рукописне књиге чији је наслов био Антологија о сједињењу ума са Богом. Њу је пронашао у светогорском манастиру Ватопед. *Која је била Никодимова улога? Никодим је углавном уређивао текстове. Написао је и важан предговор и уводе у поједине ауторе. *Ко су ти аутори? Добротољубље садржи 63 књижне јединице. Њих је написало више од 30 аутора, током хиљаду година. Неколико текстова је анонимно, па се не могу тачно побројати сви аутори. Класици аскетске књижевности *Можемо ли их поделити у групе? Да, у Добротољубљу можемо отприлике да разликујемо три групе писаца. Прву, чија дела улазе у састав првог тома словеначког превода, чине класици ранохришћанске духовности: Евагрије Понтијски, Јован Касијан, Марко Подвижник, Дијадох Фотички, Исихије, презвитер (свештеник) јерусалимски и ава Исаија из Газе. Другу групу, а она ће ући у састав другог тома словеначког превода, чини група аутора који су писали у другој половини првог миленијума, користећи плодове монашке културе и остављајући бриљантне синтезе њених достигнућа: Максим Исповедник, Таласије Либијски, Јован Дамаскин. У ту групу синтетичара могу спадати и мање познати аутори који се ослањају на предање и тумаче га, попут Теодора Едеског и аве Филимона. У својим списима они се позивају на црквене Оце и прву филокалијску генерацију. Приметан је и све већи утицај Дионисија Ареопагита и Јована Лествичника. Трећа група аутора, чија дела ће се налазити у трећем тому словеначког издања, везана је за појаву светог Симеона Новог Богослова, изузетно занимљивог мистика и песника који је живео на прелазу из 10. у 11. век. Заједно са својим учеником, Никитом Ститатом, Симеон припада генерацији првих исихаста, чији су представници Никифор Самотар, Григорије Синаит и Теолипт Филаделфијски. Поменути духовни писци почели су на различите начине да систематизују метод Исусове молитве. Тај покрет кулминирао је са великим богословом Григоријем Паламом, који је такође прилично заступљен у Филокалији, исто као и његови ученици. *Заиста много имена… Можете ли укратко да резимирате шта налазимо у Филокалији? Укратко, у Добротољубљу се огледа целокупна историја византијске хришћанске духовности, иако, наравно, не садржи све ауторе ни све њихове текстове. Дакле, у питању је скуп разноврсних списа и својеврсна лабораторија разних духовних учења, међу којима истовремено постоји и специфично вишегласно јединство. *Где су вас у животу срели ти мистички и аскетски списи? Купио сам пет томова грчке Филокалије у малој прашњавој књижари на Кипру 1987. године. Тамо смо супруга и ја застали на неколико дана путујући у Свету Земљу, коју смо потом препутовали уздуж и попреко, често и аутостопом. Од тада ме Добротољубље на разне начине прати на мом духовном и интелектуалном путу. На крају, била ми је и важна инспирација у писању књиге О неким другима. *Отац Рупник каже да је Филокалија најважније духовно штиво после Светог Писма. Како објашњавате да ми католици тако мало знамо о Добротољубљу? Католици нису добро упознати са списима хришћанског Истока због хиљадугодишњег раскола између источне и западне Цркве. Због раскола, источнохришћанска духовност дуго је била маргинализована или чак потпуно протерана из западне свести. У прошлом веку, међутим, ситуација се знатно променила, посебно са Другим ватиканским сабором и екуменским покретом. На пример, папа Јован Павле Други више пута је рекао да Католичка црква треба да научи да дише на оба плућна крила. Теолошки покрет повратка изворима – ressourcement – уродио је плодом у многим критичким издањима грчких Отаца, укључујући и филокалијске, на пример у класичној збирци на француском Sources Chrétiennes (Хришћански извори). *Да ли се нешто слично дешава и у Словенији? Да, током последње две деценије добили смо праву библиотеку најважнијих отачких текстова на словеначком. Проблем је, по мом мишљењу, у томе што просечан католик, нажалост, још увек врло мало чита духовне ауторе, и оне западне, а камоли источне. То је, наравно, велика штета. Духовно штиво нас чини дубински срећним. Уз то, хиљадугодишња традиција постаје наше интимно уверење и надахњује нас. То је посебно важно у време када нема много живих духовних учитеља, „стараца“, којима би се у невољи могли обратити за духовни савет. Књиге старих светаца могу да нам говоре и саветују нас уместо њих. Много тога могло би да се уради на плану културе читања, једним ширим образовањем у оквиру Цркве. Митрополија загребачко-љубљанска помаже превод *Како ви лично читате ове списе? Које место заузима Филокалија у вашој библиотеци? Дуги низ година читао сам Добротољубље заједно са Новим Заветом на [грчком] оригиналу, као јутарње духовно штиво. Редом, од почетка првог тома до краја петог, па опет из почетка. Прочитао бих само један или два кратка одломка, што је прикладно само за lectio divina [моливено читање и духовно созерцање, сагледавање прочитаног]. Такви текстови треба да буду „преживани”. На Западу су монаси заправо и користили термин ruminatio (лат. преживање) за такво читање – остајали су да седе, не само сећајући се прочитаног, него и налазећи се у дубинским стањима духовности и духовног созерцања. *Да ли и даље настављате са овом праксом? Не. Последњих година сам одустао од читања Добротољубља, јер сам у другим деловима дана интензивно укључен у исте те текстове као преводилац и уредник, па радије користим друге списе за духовно читање. У последње време нарочито читам латинске списе Мајстора Екхарта. Њих такође сада преводим уз Добротољубље. *Пун назив оригиналног издања збирке је ”Филокалија, којим се ум прочишћава, просветљује и усавршава”. Да ли нас Оци Цркве уче да се молимо, како да дођемо до „савета“, како да живимо духовно? Да, то је битно. Добротољубље није књига која на првом месту пружа информације, иако у њему наилазимо и на многе одломке из високог богословља и сјајно изречених философских увида, већ оно има практичан карактер. Учи нас шта треба да радимо, како да се понашамо, како да се вежбамо, али не толико споља – иако говори и о томе, колико изнутра. Показује нам како да се ослободимо фаталних животних сметњи и расејаности, како бисмо постали независни од светских веза и заиста у својим срцима искусили другачију, вечну, бесконачну Стварност која је темељ свих ствари и која управља историјом и нашим личним животима. *Какав преводилачки рад захтева пројекат превођења Добротољубља? Словеначки превод Филокалије настао је као добровољни интернет пројекат, који је окупио неколико преводилаца са грчког у различитим фазама развоја, од хеленистичког кинија, класицистичких идиома, разних нијанси византијског грчког до раних облика димотикија [народног језика], из којих се развио новогрчки. У првом тому лавовски део превода преузела је Јасна Хроват, класични филолог и реномирани преводилац отачких текстова. Она ми је, заједно са Јаном Цигленечким и Матејом Комел Снојем, такође помогла да језички исправим цео текст. Због језичке и стилске разноликости самог Добротољубља, али и разних преводилаца од којих сваки увек има јединствену преводилачку поетику, био је потребан интензиван уређивачки рад, који је обезбедио основно концептуално обједињавање и формалну хармонизацију текстова насталих током дугог временског периода. За наше време је свакако необично то што су се сарадници на пројекту годинама упуштали у тежак посао без икаквих гаранција да ће њихови преводи једног дана заиста и бити штампани. То је на крају ипак и било могуће захваљујући великодушним донаторима – међу којима су Аленка и Тадеј Бателино, Митрополија загребачко-љубљанска Српске православне цркве, али и други донатори који су се одазвали на акцију прикупљања средстава – нарочито субвенција ЈАК-а [Јавна агенција за књигу] за вишегодишње захтевне преводилачке пројекте. Сећање на смрт *И у првим вековима хришћани су се сусретали са болестима, епидемијама… Како су на њих реаговали „грчки Оци“? Или, да изменим тврдњу оца Рупника у питање: Како остати с Богом усред светског метежа, усред овога света? Јарослав Пеликан, познати историчар хришћанског богословља, у својој раној књизи о схватању живота и смрти код Отаца Цркве, лепо показује да су у хришћанској мисли постојали веома различити модели схватања смрти. Међутим, сви су сложни у уверењу да је смрт побеђена Христом. Ако верујемо у Њега, онда можемо са поверењем да идемо у сусрет агонији која нас све чека и да на крају затворимо очи имајући безбрижно ишчекивање. Посебно је занимљив Пеликанов осврт на светог Кипријана Картагинског, који је у време смртносне куге која је беснила у његовом граду написао дело De mortalitate, О смртности. На основу тог дела можемо да закључимо да се црква понашала сасвим другачије него данас. Тај пример никако не говори у прилог понашања цркве данас. *Како су се црквени Оци ослобађали овоземаљских веза и без страха од смрти чезнули за вечношћу, за „битисањем са Христом“? О томе сам писао у уводу књиге Против религије најзначајнијег савременог грчког хришћанског мислиоца Христа Јанараса, која ће ускоро да буде издата на словеначком […]. Да сажмемо: хришћанство се сигурно не би проширило по целом свету да шачица Јевреја који су побегли спасавајући своје животе у време Исусовог хапшења, касније није доживела нешто због чега су постали неустрашиви сведоци којима више није било стало хоће ли живети у овом свету још дуго или не. То је омогућено Васкрсењем Христовим и изливањем Духа Светог на апостоле. Да су први проповедници трчали са „медицинском маском“ на лицу и проповедали „Не бојте се оних који могу тело да убију, али душу не могу да убију“, сви би им се оправдано смејали. Али очигледно је да смо ми људи данас – чак и они који себе називају хришћанима – веома далеко од ставова Павла и осталих апостола… Ако неко мисли да су апостоли били толико храбри јер нису знали за вирусе, бактерије и експоненцијалну функцију, која је у основи епидемиолошких модела, он је глупан. *Није ли хришћанство религија живота и историје, а не источњачког презира према свету као илузији? Нисам то мислио. Чежња за загробним животом, која припада самом хришћанском бићу, показује нам шта тачно значи бити спасен, у историји и животу. То не значи морбидну љубав према смрти или уморан отпор животу, већ превазилажење оба благодаћу Христовом – слободну љубав према животу и опуштен однос према смрти. Управо то доноси спасење, прихваћено непоколебивом вером. Наиме, Син Божји је избавио, како дивно каже аутор посланице Јеврејима, оне „који из страха од смрти цијелога живота бијаху кривци за своје робовање“ (Јев. 2,15). Једна од најважнијих тема Добротољубља је стога „сећање на смрт“, односно дужност сваког хришћанина да буде свестан своје смртности и да радосно, сваког дана, очекује смрт. Дозволите ми само да цитирам Исихија, презвитера јерусалимског: „Ако је могуће, стално се сећајмо смрти. Ово сећање уклања у нама све бриге, сво ништавило. Оно рађа заштиту духа и непрестану молитву, неосетљивост тела и презир према греху. Истину говорећи, скоро свака врлина која је у нама потиче од сећања на смрт. Зато се користимо њиме, ако је могуће онолико често, колико се користимо сопственим дисањем”. Превод: Саша Кнежевић
  11. Божићни интервју са катихетом Браниславом Илићем емитован и објављен на интернет порталу Радија Глас, Епархије нишке. Разговор водила новинар Маријана Прокоповић. Звучни запис разговора *Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди Господ, који нас је у празничној радости сабрао на таласима Радија Глас, да благовестимо ту велику радост празника рождества Његовог, али и да поновимо у оквиру овог разговора ону ангелску песму: „Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра вољаˮ (Лк 2, 14) , и да вођени тим речима једним устима и једним срцем дамо свој допринос, будући да је Господ и подарио овај вид наше комуникације и овај вид мисије, да и ми дамо свој допринос у погледу данашњег празника, да се сви заједно једни са другима радујемо и да у љубави Христовој прославимо рођење Онога Који се нас ради и спасења нашега ради родио у пећини и сишао са неба да бисмо се ми обожили и узрасли у меру раста висине Његове. *Шта нам поручује празник Рождества Христовог који са љубављу и богослужбеним торжеством прослављамо? Божић је Празник када осећамо пуноћу доброте и милости Божјe, показане према роду људском тиме што је Бог послао у свет Сина Cвoга Јединороднога, Господа нашега Исуса Христа. Божанска љyбaв, која се чудесно показала у витлејемској пећини, прожима и све нас приликом празновања Божића. Прaзнoвaњe Божића није просто само неки обичај, традиција, нaвикa, дан примања и дaвaњa дaрoвa. Божић je дар над дaрoвимa, дан у којем ce открило оно што je jeдинo ново под cyнцeм, дан у којем ce вeчнa божанска младост улила у биће нeбa и зeмљe и у oгрaничeнy, пролазну људску природу и cвe подмладила вeчном младошћу. Од дана Христовог рођења свет више није и не може бити оно што је био. Људска природа и свет, испуњени квасцем вечног Живота, стичу могућност да буду нови човек, ново небо и нова земља, ново вечно човечанство. Зато је само Христос изговорио и могао да изговори речи: „Гле, све творим ново" (ср. Отк 21, 5). Он, као „Једино ново под сунцем", вечно обнавља све што постоји; Светлост Његова просвећује све и сва, обасјавајући сваког човека који долази на свет (ср. Јн 1, 9). Као такав, Христос је и „Пуноћа Закона и пророка" како Сâм за Себе каже: „Нисам дошао да укинем Закон и пророке него да испуним" (Мт 5, 17). Ова реч - „да испуним" - има двојако значење: да извршим Закон, с једне стране, и да свету подарим пуноћу, савршенство, с друге стране. Тиме се и ми људи „испуњујемо", извршујући заповести и Њиме, Христом се испуњујући и узрастајући, све док, по речима богомудрог Апостола Павла: „не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у мери раста пуноће Христове" (Еф 4, 13). На овој свеобухватној истини о Христовој личности, као почетку и бескрају свега постојећег, темељи се свакодневни људски живот и њоме осветљава човеков начин живљења и понашања. Зато се ми увек враћамо Рођењу Богомладенца, Његовом богочовечанском делу, којим осветљујемо своја дела и своје односе једних према другима, према Богу и према творевини Божијој. У Њему као Сину Божијем и Сину Човечијем, савршеном Богу и савршеном човеку „ми смо познали и поверовали љубав коју Бог има према нама" (1. Јн 4,16). Од када нам се Бог јавио Својим Рођењем, и са нама поживео, ми знамо да је заиста „Бог љубав, и Који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему. Тиме се љубав показала савршеном у нама..." (1. Јн 4, 16-17). Уз то: „И ову заповест имамо од Њега: Ко љуби Бога, да љуби и брата свога" (1. Јн 4, 21). *У недељу пред празник Рождества Христова, коју називамо недељом светих Отаца, Црква пред нас износи Јеванђеље о родослову Господа нашег Исуса Христа. У чему је сагледан значај ове јеванђелске приче која нас уводи у радост прослављања Божића? Хвала Вам на овом питању и на овом важном подсећању. Блага и најрадоснија вест у Христу Господу, почиње речима светог Јеванђеља по Матеју: „Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Аврамова сина” (Мт. 1, 1). Та вест открива и сведочи нама и свима, небу и земљи, свим видљивим и невидљивим световима, двоједину тајну и истину. Сведочи нам истину о јединственом двоједном Родослову у историји рода људског. Сваки родослов наводи претке и потомке по једној - човечјој линији. Једино овај Родослов чини непоновљиви изузетак. Он представља не само Родослов човечји него и Божји. У њему је садржан родослов Сина Божјег и Сина Човечјег, конкретно речено Родослов Богочовека Христа. Овај Потомак царске Давидове лозе, изникао из светог Аврамовог корена, именује се именом Исус, што значи Спаситељ, и именом Христос, што значи Помазаник Божји, изабраном Народу Божјем и свему роду људском од Бога обећани Месија, Искупитељ и Избавитељ од греха, смрти и ђавола. Ово је, дакле, истовремено Родослов Јединородног Сина Божјег и Сина Човечјег, Рођеног од Духа Светог и Пресвете Дјеве Богородице. Тако нам се у Исусу из Назарета јавља и дарује савршени Бог и савршени Човек. Отуда, ко Њега воли, испуњава прву заповест Божју, заповест о љубави према Богу свим срцем и свом душом, али испуњава и ону другу Његову заповест о љубави према ближњем. Јер, Он је Бог и Господ наш, Он је и најближи ближњи наш. У Њему препознајемо истинског Бога, али и истинског Човека и уз то истинску свечовечност: сазнајемо шта и како да волимо у сваком људском бићу, носиоцу једне и јединствене боголике човечанске природе. У Њему, Богочовеку, утемељују се и дарују три основне светиње људског живота: светиња оца и очинства, светиња мајке и материнства, светиња детета и детиње безазлености и чистоте. Управо зато наш благочестиви народ посвећује тим светињама три недеље уочи Божића под називом Детинци, Материце и Оци. Прво, Рођењем Јединородног Сина Божјег открива нам се тајна вечног Оца и небеског очинства. „Ко види мене”, каже Господ, „види Оца који ме је послао”, а на другом месту у Јеванђељу додаје: „Ја и Отац једно смо”. Према томе, земаљско очинство, само кад је укорењено у том вечном небеском очинству, задобија смисао и постаје светиња: без њега не бисмо имали право да на земљи називамо оцем било кога. Само Рођењем Јединородног Сина Божјег у вечности и у времену рађање од оца на земљи постаје рађање за вечност, а не за пролазност и ништавило. Друго, прослављајући Материце, прослављамо светињу материнства, освештану богоматеринством Пресвете Богородице. Њеним рађањем „предвечног Бога” као „Детета младог” освећује се и осмишљује свако рођење: „Срце сваке мајке”, по песнику, „постаје срце Богомајке". Толико је материнство свето и узвишено да је и Сâм Бог зажелео да се роди од Богомајке и да њену утробу учини „широм од небеса”. Треће, дете као плод очинске и материнске љубави, рађано силом исконског Божјег благослова, представља сажетак и врхунац свих доброта и лепота којима је Бог обдарио свеколику Своју творевину. Тако нам се, са једне стране, Христовим Рођењем открива и дарује величанствена и надумна тајна Бога као вечне Љубави у Оцу, Сину и Светоме Духу, а са друге стране, њиме се у Цркви као богочовечанској заједници и у породици као језгру ове заједнице остварује небоземна пуноћа светотројичне Тајне љубави. *Када говоримо о Божићу често истичемо да је то празник породице, љубави, али и празник заједнице. У духу Божићног усхићења лепа је прилика да пажњу посветимо и овом аспекту? Песмом ангела Божјих – „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк 2, 14) – на дан радосног празника Рођења Христовог испуњена су сва хришћанска срца. Овај Дан je за цео свет велика радост „јер вам се данас роди Спас, који je Христос Господ, у граду Давидову” (Лк 2, 11). Рођење Сина Божјег јесте велика тајна љубави Божје. Никада човек није тако близак човеку као на Божић. Никада одрасли и деца нису толико блиски једни другима као приликом величања Богомладенца Христа. Никада човек не осећа тако снажно потребу да се мири и зближава са другим људима као на празник рождества Христовог. Ангелска песма у част Рођења Христовог јесте истинска песма која нам језгровито исказује суштину Христове поруке, садржај Његовог Јеванђеља и мисију Цркве Његове која није од овога света, али је делатно и свештено присутна у овом свету како би га преобразила. Слављење Бога, мир и добра воља међу људима представљају најсветији триптих божићне поруке. Славећи Бога, човек уједно уздиже и прославља себе. Проповедајући мир Божји, – мир Христов, мир без страха и насиља, – човек доприноси изградњи Царства Божјег на земљи. Једино добром вољом, у несебичном давању себе Богу и ближњима, може се постићи истинска љубав према другом човеку и истинско заједништво. Својим доласком Христос сведочи о суштинској Заједници, новој заједници неба и земље, Творца и творевине, и Својим устима открива велику Тајну коју је Бог као залог унео у човека од самог његовог стварања, а она се своди на истину да најважније створење под сунцем јесте управо човек. Наравно, човек је најважнији зато што је Бог у Христу постао човек. По речима Светог Иринеја Лионског, човек је позван да буде одсјај, слава, светлост Божја на земљи. То можемо схватити једино уколико Богочовека Господа Христа узмемо за право и истинско мерило у нашем животу. Рођен у јаслама у Витлејему, Христос је зауставио време у Својој Личности и око Себе – још тачније: у Себи – сабрао све оне који су жељни љубави и вечности. Јавивши се у свету, Он нам једини доноси истинску и непролазну радост. Рођење Христово је унело мир Божји у свет, а време повезао са вечношћу. Мир и вечност неће више никада напустити свет, без обзира на сва искушења и недаће које га могу задесити. Као носиоца Свога мира и вечности Христос је установио Цркву Своју. Она је Стуб и Тврђава истине, брод којим сигурно пловимо у тихо пристаниште нашега спасења. *Како црквене песме прослављају празник у којем прослављамо рођење Спаситеља света? Свети Јован Златоуст каже да је „Мајка свих празника Божић као дан рођења Христова по телу. Од њега су добили свој почетак и основ Богојављење, и свето Васкрсење. Да се Христос није родио по телу, он се не би ни крстио, а крштење јесте Богојављење: не би ни распет био, а распеће и јесте васкрсење; не би послао ни Духа Светога, а силазак Светога Духа и јесте Педесетница. Тако су од рођења Христова као различни потоци са једног извора, потекли сви ови празници.“ Новозаветни наратив о Христовом рођењу у јевађељима по Матеју и Луки обликовао је божићно богослужење Цркве као и хришћанску иконографију. Бог Логос оваплотио се да би обновио нашу од греха овешталу природу, јер није могао да подноси и гледа како ђаво мучи људски род, него је дошао и спасао на“. Зато Црква, славећи чудесно рођење Сина Божијег и пева Богородици: Чудо над чудима у теби гледајући твар се радује, јер си зачела без семена и родила си неизрециво онога кога вођство анђела видети не може. Њега моли за душе наше. У првим хришћанским вековима Црква је славила празник Богојављења, када се Друго Лице Свете Тројице објавило на Јордану. Касније је Богојављењу додато и богослужбено прослављање Христовог рођења. Тако се истог дана славило крштење и рођење, а заједнички празник називао се општим именом Богојављењâ. Службе Христовог рођења и Богојављења имају велику сличност са службама Велике и страсне седмице, Христове пасхе, смрти и васкрсења. Господње рођење и крштење у директној вези су са Његовом смрћу и васкрсењем, о чему сведоче речи које појемо: „Он је рођен с тим да умре. Он је крштен с тим да би васкрсао.“ Сличност се опажа не само у богослужбеним песмама већ и у црквеним гласовима којима се певају песме пред Божић и Васкрс, а што је сасвим природно када знамо да је почетак Христовог понижења и страдања у Витлејему, а свршетак на Голготи. На тај начин је божићна радост донекле помућена, а што се види и из једне црквене предбожићне песме: Приносећи Теби на дар прве жртве (мисли се на побијену витлејемску децу) Теби, рођеном у витлејемској пећини од Дјеве која није искусила мужа, цареви народа, мудраци, предсказали су смирном - смрт, златом - царску власт, а тамјаном - преимућство божанства. Сличност о којој говорим још је јасније наглашена у тропарима који се певају на деветом царском часу на Велики петак и на навечерје Божића - на Бадњи дан: „Данас виси на крсту... Клањамо се страдањима твојим Христе... Покажи нам и славно твоје Васкрсење!ˮ * * * „Данас се рађа од Дјеве... Клањамо се рођењу Твом, Христе... Покажи нам и Твоја божанска богојављења!ˮ Из прве стихире на вечерњу којом у навечерје Божића почиње Литургија светог Василија Великог, сазнајемо какав је одраз у свету имало Христово рођење. У другој стихири, чији је аутор Анатолије, говори се о ближим сведоцима Рождества. Трећа стихира говори о утицају празника на све нараштаје, а четврта изражава благодарност за сва добра примљена Христовим доласком у свет. На крају се пева стихира знамените византијске песникиње - монахиње Касије, која у божићним стихирама представља прави бисер. Касија у овој стихири, прожетој дубоким промишљањем и искреним осећањем, разматра догађај у Витлејему у историјској светлости. У божићном тропару помињу се два имена Месије: Сунце правде и Исток. О првом имену говори свети пророк Малахија и каже: „А вама, који се бојите имена мојега, грануће Сунце правде, и здравље ће бити на зрацима његовим, и излазићете и скакаћете као теоци од јасалаˮ (Малахија, 4, 1-3). У тексту ексапостилара Спаситељ се назива Исток истока, јер је Он превечно Сунце које је изашло пре обичног сунца (Прва Мојсијева, 1, 16). На Литургији навечерја Христовог рођења чита се Јеванђеље које говори о самом догађају у Витлејему, док се на божићној Литургији чита одељак који говори о поклоњењу мудраца и значају Рождества за цео свет. *Која би била Ваша божићна порука слушаоцима Радија Глас? Увек је незахвално давати поруке, сматрам да је целокупан наш разговор једна велика порука, пре свега нама самима, како Вама Маријана, тако и мени. У духу Вашег питања, и Вама и Вашим поштованим слушаоцима поручио бих оно што и себи поручујем поводом данашњег празника. Празник Божића је празник који нас увек сабира у заједницу, празник који нас увек сабира у бесмртни загрљај са Богом и једних с другима, са својим ближњима. Као Празник Божије љубави и промисла за човека и свет, Божић је атмосфера у којој је човек као икона Божија призван да постоји, да осмишљава и остварује свој живот. Својим рођењем Богомладенац Христос уноси светлост и топлоту у мрак и хладноћу људског срца, преображавајући га, уводећи нас, који смо седели у тами незнања да угледамо светлост велику (Мт. 4,16). Божић је прави тренутак да окренемо нови лист у својим животима и да на себе и на друге почнемо да глeдамо новим погледом, благословеним погледом који је лишен горчине и мржње. Живети духовним животом значи спасавати се, исцељивати се, бежати од греха и трагати за љубављу. Љубав која је од овога света не води нас никуда до у смрт; једино нас љубав Богомладенца Христа оживљава и води у живот вечни. Зато би моја порука Вама и Вашим уваженим слушаоцима, драгој браћо и сестрама, била да љубимо све око себе и свима да сведочимо Наду нашу, како каже Свети Апостол Петар (1. Пет 1, 3 и 3, 15). Без љубави, у овом нашем свету све је осуђено на тугу, а без Оваплоћене Љубави Божје, Која је Христос Новорођени, све је осуђено на ништавило. Тим речима љубави данашњег празника, Вама Маријана, целокупној редакцији Вашег радија, али и свим уваженим слушаоцима, нашој драгој браћи и сестрама, желим срећан Божић и да божићна радост буде радост васцелог Вашег бића, и да од Божића до Божића постојано корачамо ка радости Царства небеског, не заборављајући да заједница са Богом увек води преко другога човека. Данашњи празник нас подсећа да не смемо да окрећемо лица једни од других, да не смемо да окрећемо леђа једини другима, већ да заједно као истинска браћа и истинске сестре у Христу, у тој заједници, сагласју и синергији, учинимо свој живот лепшим, али и да осмислимо свој живот оним истинским смерницама које нас позивају да имамо љубав Христову. Са тим речима громогласно из васцелог свог бића, а превасходно из свога срца које је испуњено љубављу према свима Вама, понављам чудесни поздрав: Мир Божји-Христос се роди! *Заиста се роди Господ! Браниславе, хвала Вам што сте у овим минутима нашим слушаоцима и нама пренели суштину Божића, а то је љубав. Богу хвала и хвала Вама! Да се радујемо данашњем празнику! Разговор водила: Маријана Прокоповић (Радио-Глас, Епархије нишке) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. У недељу пред Рождество Христово - светих отаца, 2. јануара 2022. године, на празник Светог свештеномученика Игнатија Антиохијског Богоносца, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, предстојао је евхаристијским сабрањем у храму Преподобне мати Параскеве на Чукаричкој падини. Преосвећеном владици Јеротеју саслуживало је свештенство и ђаконство ове београдске светиње, уз појање хора и молитвеног учешћа великог броја народа Божјег. Након прочитаних светописамских чтенија која су усмерена на молитвено исчекивање празника Рождества Христова, Епископ топлички је беседио о значају молитвеног исчекивања празника у којем се налази највећи израз љубави Божје према васколиком људском роду. Господ очекује од нас да будемо људи живога Бога, као што су били наши праоци, а сви смо ми по Аврааму деца Божија, јер је Авраам прво поверовао у Бога па био обрезан, као што и ми прво поверујемо у Бога, а потом своју веру крунишемо светом Тајном крштења, нагласио је Епископ топлички г. Јеротеј. У наставку своје беседе Епископ Јеротеј је указао на благословени значај угодника Божјих које наша света Црква прославља у данашњи празнични дан, износећи пред нас пример њиховог светог и аутентичног живота и пребивања у љубави Христовој. Данас прослављени светитељи су веру сачували, и попут ових јеврејских отаца, преносили је један другоме све до данашњих дана, а нама су оставили у аманет да ми ту исту веру живога Бога преносимо својим потомцима, закључио је викарни Епископ топлички Јеротеј. Извор: Телевизија Храм
  13. У недељу пред празник Рождества Христова - светих отаца, 2. јануара 2022. године, када богослужбено прослављамо празник Светог свештеномученика Игнатија Богоносца Антиохијског, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Свете Тројице у београдском насељу Сремчица. Преосвећеном владици Сави саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће народа Божјег који се на литургијским сабрањима сабира у овом велелепном храму који са узвишења својим постојањем благосиља ово питомо београдско насеље. Око Епископа марчанског који је предстојао свечаним евхаристијским сабрањем, поред великог броја свештенства и народа Божјег, присуство великог броја деце утврдило је све сабране у истини да је Литургија највећи васпитач живота у Христу. Након произнесених зачала из Светога Писма, Епископ марчански г. Сава, речима надахнуте архипастирске проповеди оплеменио је умове и срца сабране литургијске заједнице, поучавајући их о значају Спаситељевог доласка у овај свет, нас ради и спасења нашега ради. Верујемо и исповедамо да је Христос Богочовек, следујући науци светих отаца коју су одредили свети оци на саборима, верујемо да Христос јесте потпуни и цео човек, и истовремено потпуни и цео Бог, нагласио је Епископ Сава, и додао: У тајни Оваплоћења Божјег није дошло до мешања две природе у Њему, човечанске и божанске, него је дошло до тајне сједињења. Једна није умањена на уштрб друге, него је у личности Христовој то ипостасно сједињење, цео човек и цео Бог. Својим доласком на ову земљу, каже химнограф, Христос свима нама поново отвара врата раја. Нека би дао Господ, да празнујући празник Рођења Христовог, пред чијим вратима се налазимо и у чијем предвечерју данас прослављамо име Господње, и ми угледамо отворена врата Царства небескога, али и да наша срца и душе постану спремне да дочекају и приме Христа Богочовека, да се у срцу нашем и нашим душама роди Христос, да наша душа и ми сами постанемо витлејемска пећина за Богомладенца, закључио је Епископ марчански Сава, викар Патријарха српског. Извор: Телевизија Храм
  14. дец 15, 2021 Нигде на свету нема чистијег ваздуха, воде, лепшег погледа… Нигде није овако светло небо као изнад нашег села. Зато смо се овде вратили, јер од родног места нема ништа лепше. Овако повратници у Љубожду, питомо метохијско село испод Мокре Горе у општини Исток на Космету, репортеру “Новости” кратко објашњавају разлоге зашто су се одлучили за повратак. Из дворишта обновљених и новосаграђених кућа Срба повратника поглед досеже чак и до Шар-планине, а покрај путића који са околног асфалтног пута води ка првим домовима у селу, тече поточић са прозирно чистом водом. – Не само што је богато пијаћом изворском водом већ је наше село богато и плодном земљом. Али и клима је некако овде другачија него у избеглиштву и зато смо се и одлучили на повратак – прича нам Жарко Зарић (67), представник повратника у Љубожду. Присећа се одлуке мештана избеглих 1999. године у разне крајеве централне Србије да се самоорганизовано врате у село. Петнаестак представника породица, тог 27. марта 2017. године, вратило се са чврстом намером да овде остану. Свесни да је свих четрдесетак српских кућа, колико их је било у селу, порушено или оштећено, решили су да ако затреба спавају и под ведрим небом. Ипак, на врху села затекли су једину кућу са неоштећеним кровом. Та кућа им је наредних готово годину дана, до изградње првих пет објеката, била заједнички дом. – Када су чули за нашу намеру да се вратимо, дочекали су нас тадашњи министар за повратак Далибор Јевтић и Весна Маликовић, у име локалне самоуправе, који су нам пружили подршку и прву помоћ али су, срећом, одмах реаговале и међународне организације. Донели су нам храну, ћебад, дрва за огрев, али је било тешко без основних ствари. Нисмо имали довољно кревета, судова, ма ничега… али смо били срећни што смо у свом селу и одлучни у намери да не одустајемо – причају повратници из Љубожде док набрајају власнике првих пет саграђених кућа. – До сада је направљено 14 кућа и једна је обновљена. Али, оно што је такође битно, јесте да смо обновили и своја имања. Обрађујемо десетак хектара под пшеницом и кукурузом, једино имамо проблем са продајом, јер стоку још не држимо – прича нам Драгослава Николић (61), док објашњава да им је заједнички трактор за обраду имања доделио манастир Високи Дечани, а прикључне машине су добили као донације. И док нам поносно истичу да је отуђено само једно српско имање у селу, мештани кажу да им највише недостају млади који су због посла и школовања деце у расејању… – Нас петнаестак, колико нас је углавном у селу, дружимо се и окупљамо, помажемо једни другима. Сви смо укључени у радове када се обнавља нека кућа, очистили смо сеоско гробље, али знамо и да предахнемо од радова када нам нека од жена скува нешто укусно или направи разлевницу – прича Радомир Ристић (63). Његова рођака Марта Ристић (75) објашњава да јој је муж преминуо по повратку, али да ни она нема намеру да напуста село док је жива. – Овде је лети заиста дивно. Дођу нам деца са породицама, унучићи… Долазе они и о већим празницима, као што ће бити око Нове године и Божића. Тада се заиста радујемо и у селу је живахно – прича нам Жарко док појашњава да у селу има и албанских кућа, али да комшије током дана избегавају комуникацију са њима. Углавном се плаше осуда суседа или политичара, али увече неки од њих знају да дођу да са повратницима поразговарају, попију кафу… – У почетку је било протеста Албанаца због нашег повратка, али и то је прошло. Немамо проблема ни у аутобусу којим одлазимо до пет километара удаљеног Истока где купујемо намирнице – причају нам повратници. Највише им недостаје сигнал српске мобилне телефоније, док телевизијске канале из централне Србије гледају само преко сателитских антена. Недостају им и остали расељени Срби из села, чијем се повратку надају. СТУДЕНИЦА ХВОСТАНСКА Осим извора лековите воде и бреста око којег се окупљају за време сеоске славе Свете Тројице, повратници у Љубожди поносни су што надомак њиховог села постоје темељи манастира Студенице Хвостанске из 6. века који су истраживани 1967. – У том манастиру, по предању, Свети Сава је из Хиландара донео мошти оца Стевана Немање и ту измирио браћу Вукана и Стевана Првовенчаног – појашњавају наши саговорници из Љубожде. Светиња је, кажу, јасан доказ вишевековног живота Срба на овом подручју и додају да је у општини до 1999. живело око 9.000 припадника нашег народа, док их је сада свега неколико стотина. ЕГЗИСТЕНЦИЈА Док испред једне од куће повратника прави разлевницу, у народу познатију као флију, Драгослава Николић (60) каже да јој је покојни супруг оставио у аманет да се врати у село. Јованка Ристић (62) са супругом Раденком живи од пензије, а повремено је обилазе ћерке и син који им и финансијски помажу. Супружници Милица и Јован Ристић преживљавају тако што лети одлазе у наднице у централну Србију у бербу јагода, купина, малина… Извор: Вечерње новости Фото: Приватна архива
  15. У понедељак, 16/29. новембра 2021. године, на празник Светог апостола и јеванђелиста Матеја, свечано је прослављена храмовна слава храма у Српском Милетићу. Бденије уочи празника је служио протојереј Славко Стојисављевић, парох бачкобрестовачки, а саслуживало је више свештеника Епархије бачке. На дан празника, на светој архијерејској Литургији је началствовао Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, а саслуживали су свештеници и ђакони Епархије бачке. Преосвећени владика Дамаскин је у беседи после прочитаног одељка из светог Јеванђеља поучио верни народ. Говорећи о животу светог апостола и јеванђелиста Матеја, Епископ мохачки је истакао: „Ми видимо да када отворимо своје срце за Господа и када кренемо за Њим, Господ улази у њега, као што је ушао у дом цариника Матеја. Тако и ми треба да отворимо своје срце, и када кренемо за Њим – а кренућемо управо ако слушамо Његове заповести и ако творимо дела на која нас Он позива, ако постимо, Богу се молимо и чинимо друге хришћанске врлине – Господ ће доћи и уселити се у нас, као што је дошао у кућу цариника Матеја.” По заамвоној молитви је извршен чин благосиљања славских дарова, које је припремио овогодишњи црквени кум, г. Радуле Перишић. Залог кумства за наредну годину прихватио је г. Дејан Дујковић. По завршетку свете Литургије, протојереј Миле Мајкић, надлежни парох, захвалио је Преосвећеном владици Дамаскину на доласку у Српски Милетић и на речима поуке, а црквеном куму и свим дародавцима на труду око украшавања храма и припреми прославе храмовне славе. Епископ мохачки Дамаскин је заблагодарио и изразио радост што се налази у Српском Милетићу, међу народом који је пореклом са југа Србије. Потом је протојереј Владислав Пајић, архијерејски намесник оџачки, прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, којом се додељује архијерејска грамата признања г. Миловану Мацановићу из Свилојева, а архијерејске захвалнице госпођи Стани Радин, господи Дејану Дујковићу и Стеви Машуловићу из Српског Милетића, као и г. Браниславу Косовићу из Бачке Тополе. Сви именовани су одликовани због оданости вери и љубави према Цркви, показаној на делу кроз помоћ и допринос украшавању храма. Светој Литургији је присуствовао и велечасни Јакоб Пфајфер, римокатолички жупник из Оџака. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. На празник овог Божијег угодника, богослужио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко - тузлански Господин Фотије у манастиру Драгаљевац. Саборни храм у манастирском комплексу посвећен је Светом архангелу Гаврилу, док у склопу манастирског конака постоји капела Светог Нектарија Егинског, те на позив игуманије, мати Теодоре, епископ Фотије благоизволи да овдје данас узноси молитве за све нас. Сестринство манастира није крило духовну радост и срећу што им долази њихов духовни отац. Епископа Фотија је дочекао протојереј-ставрофор Лазо Стјепановић, који је пуних 35 година у Драгаљевцу и служашчи је свештеник у манастиру као и душеводитељ драгаљевачке парохије у којој се налази и манастир. У украшеном и топлотом срца угријаном храму, епископу Фотију саслуживали су: високопречасни архимандрит Гаврило (Стевановић), игуман манастира Озрен; протојереј - ставрофор Миодраг Тошић, парох колубарско грбавички; протојереј Александар Тешић, архијерејски намјесник угљевичко - јањски и парох 2.парохије јањске; јереј Велислав Мишура, парох 1.парохије батковићке, те ђакони Младен Јовић и Немања Спасојевић. Након Свете Литургије, епископ Фотије је преломио славски колач са овогодишњим кумом славе господином Цвијетином Ђокићем, а затим са свештенством и народом отишао у новоизграђену манастирску гостопримницу да би извршио чин освећења исте. По повратку у храм епископ је подијелио архијерејске грамате и захвалнице онима који су се највише истакли у изградњи ове гостопримнице и захвалио се свима који су на било који начин допринијели да манастир Драгаљевац изгледа сређено и уређено и да сестринство манастира може да несметано живи и ради. Владика Фотије је благословио да на крају овог дана најбоље ријечи које би требали да чујемо и прочитамо јесу управо оне које би нам говориле о животу и дјелу Светог Нектарија Егинског. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  17. У новом издању емисије "Читаоница" на таласима Радија Епархије нишке "Глас", представљен је нови септембарско-октобарски 381. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Садржај наведеног броја представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора задужен за односе са медијима. Разговор је водила Маријана Прокоповић, новинар. Звучни запис разговора Сваки нови број "Православног мисионара" обрадује нас значајним темама које у сваком човеку побуђују делање, покрећу нас да све поуке, савете и духовне смернице одмах и сада применимо у свом хришћанском етосу и животу, истакао је катихета Бранислав Илић.
  18. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је данас, на празник светог великомученика Димитрија, свету архијерејску литургију поводом славе храма и општине Шамац. Епископ Фотије, је након ломљења славског колача са кумом храмовне славе г. Гораном Тодоровићем из Шамца, истакао значај јединиства и пут православља. “То је оно што нас обједињује и враћа нашој традицији православној коју смо имали кроз вијекове”, рекао је владика Фотије. Начелник Шамца Ђорђе Милићевић честитао је грађанима крсну славу са жељом да Свети великомученик Димитрије подари свако добро. Милићевић је честитао славу Борачкој организацији, те указао на значај братске слоге, јединства и мира. Испред централног споменика палим борцима и цивилним жртвама Одбрамбено-отаџбинског рата у Шамцу положени су вијенци на коме су урезана имена 440 погинулих бораца Друге посавске бригаде, од којих су 362 била са шамачког подручја. Предсједник Борачке организације Шамац Радован Зорановић рекао је да борачким категоријама треба посветити додатну пажњу и изразио наду да ће и будуће генерације наставити да обиљежавају ову славу. Желећи да истакне досадашњи парохијски труд Владика је протонамјесника Ненада Тојића, архијерејског намјесника модричко-градачачког рукопроизвео у чин протојереја, а јереја Ненада Јеремића из Гаревца наградио достојанством протонамјесника. Прото Ненад је у своје и име црквене општине Шамац, а на молитвено сјећање, даривао Епископу Фотију икону светог Марка Ефеског. У току Свете архијерејске литургије Епископ Фотије је рукоположио у свештени чин ђакона Стефана Лазића из Гаревца, вјероучитеља у Модричи и Вукосављу. У току славског ручка у организацији Општине Шамац начелник Милићевић је даривао ручни крст Епископ Фотију као знак захвалности на данашњу посјету Шамцу. Свечаности у Шамцу је присуствовао посланик у Парламенту БиХ Мирко Шаровић, посланик у НС РС Јелена Тривић, градоначелник Бијељине, начелници општина Модрича, Брод, Теслић и Вукосавље, те бројне друге делегације. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  19. Празник Светог великомученика Димитрија Солунског, као своју крсну славу, и ове године великом молитвеном свечаношћу обележило је Богомољачко братство при Храму Вазнесења Господњег у Осечини. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије, уз саслуживање старешине манастира Лелић игумана Георгија и свештенства из Ваљева и Подгорине. Господ Христос је Бог љубави и о њој је учио Својим животом и проповедима. Управо у љубави се састоји слеђење Господу. Јеванђељски одломак (Јн 15, 17- 27) у коме Спаситељ упозорава Своје ученике да ће их мрзети свет, јер нису од света, чита се када прослављамо свете мученике. Један од њих је и данас слављени Свети Димитрије, који је слушао Господа и уподобљавао Му се у свом животу. Љубављу, дату Господњом заповешћу, је живео и њоме пострадао, поучио је Владика Исихије о житију заповедника града Солуна, племића и војводе, који је веру у Христа исповедио у историјском тренутку у ком је то било опасно, нарочито за припаднике виших друштвених слојева. Упркос страшним гоњењима, које је спроводио римски император Максимијан, Свети Димитрије остао је хришћанин, како су га васпитали благочестиви родитељи. Свети Димитрије је био љубљен од света, али Господ нас Својим речима не упућује да се издвојимо од света и склонимо у неке изоловане заједнице и живимо само са онима који су слични нама, подржавају нас и поштују. Не! Господ нас упућује да се одрекнемо света као палога света. Не браће и сестара са којима живимо у заједници, већ од свега што је део палога света, а то су грех и изопачење. Од тога света смо сви ми хришћани позвани од Господа да се склонимо и Он нас је од тог света изабрао и учинио нас царским свештенством, да у том свету сведочимо Христа и, по својим моћима, чинимо добро једни другима – појаснио је Владика Исихије позив Спаситеља упућен ученицима за Његовог живота на земљи. Позив, који су следили и следе бројни хришћани кроз векове, међу којима и данас слављени Свети Димитрије, заштитник грчког града Солуна и бројних православних домова у Србији. Свети Димитрије је покровитељ и братства при осечанском храму, настављача традиције богомољачких покрета, које је предводио Свети Владика Николај, а чијих је припадника нарочито било у Подгорини. По Светој Литургији, преломљен је славски колач. Чланови братства, предвођени духовником протом Зораном Јаковљевићем, приредили су свечану трпезу за све учеснике сабрања. Извор: Епархија ваљевска
  20. Епископ бачки Иринеј: „Свети Димитрије је жртвовао свој живот, али је победио у јединој борби која има вечну вредност – борби против зла, против греха, против смрти, а у борби за љубав и за ближње своје.ˮ Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј началствовао је на празник Светог великомученика Димитрија, у понедељак, 26. октобра/8. новембра 2021. године, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. На малом входу, Епископ бачки Иринеј је произвео протонамесника Ђорђа Стојисављевића, војног свештеника, у чин протопрезвитера. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика Иринеј је поучио сабрани народ о значају личности светог великомученика Димитрија, о смислу страдања хришћана и нагласио: „Нису мученици били ни слабићи, ни кукавице – ни свети Димитрије, ни свети Георгије, ни многи други свети. Били су војници по занимању, али не само обични војници него војсковође, истакнути војници. Дакле, људи храбри, спремни да се боре и да се жртвују. Али никада нису ставили на прво место овоземаљска добра. Зашто је частан војнички позив? Зато што он није срачунат на то да иде да осваја, да пљачка, да чини злочине. Нажалост, у наше време, много више него у ранијим вековима, благодарећи људској злоби и савременој технологији ратној, то се дешава у много већој мери него раније у историји. Огромна су страдања широм наше планете. Али, они који су у војсци да би бранили правду, да би бранили своје ближње, да би бранили невине и притом свој живот излажу свакој опасности, не жале га – о чему у целој нашој историји и историји многих народа налазимо многе примере, све до наших дана – ти људи тиме сведоче своју љубав према Господу Христу; сведоче спремност да се жртвују за правду, пре свега за правду Божју, а онда и људску. Зато је реч сведок почела да добија значење мученик, онај који сведочи својим страдањем, својом спремношћу да жртвује себе за друге, за ближње. То се види из речӣ Јеванђеља које смо слушали, када Господ Христос каже ученицима, апостолима, да ће они страдати због вере у Христа, да ће бити прогоњени. Тако су и ови велики људи, као свети Димитрије, свети Георгије и други, били сведоци љубави Христове и своје љубави према Христу, у своме времену. И зато су прослављени од Бога. До дана данашњега мошти светог Димитрија се чувају у граду Солуну, где је пострадао. Његово тело Господ чува до данас и оно точи миро на чудесан начин, миро које исцељује болесне. То се дешава и са другим великим светитељима. Дакле, светитељи нису мртви него живи, живљи од нас који мислимо да смо живи. Зато се ми њима молитвено обраћамо, са љубављу, да они буду наши молитвени заступници и посредници пред Господом. Зато је и овај дан радостан празник, без обзира на то што вршимо спомен страдања једног човека; радостан и велики празник, јер свети Димитрије јесте жртвовао свој живот, али је победио у јединој борби која има вечну вредност – борби против зла, против греха, против смрти, а у борби за љубав и за ближње своје.ˮ У току свете Литургије, Епископ бачки Иринеј је у презвитерски чин рукоположио ђакона Александра Шарчанског. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  21. У храму Светог апостола и јеванђелиста Луке у Бегечу, у недељу, 18/31. октобра 2021. године, свечано је прослављена храмовна слава. Бденије уочи празника служио је протопрезвитер Драгољуб Клисарић, надлежни парох. На дан празника, на светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. На малом входу Епископ бачки Иринеј је одликовао протопрезвитера Драгољуба Клисарића правом ношења напрсног крста, због исказане пожртвованости и марљивости у свештеничкој служби. Преосвећени владика Иринеј је у беседи после прочитаних јеванђелских одељака поучио верни народ, истакавши да Црква данас слави троструки празник: недељу, као спомен на Васкрсење, спомен светог апостола и јеванђелиста Луке, као и спомен светог Петра Цетињског. Честитајући вернима празник, Епископ бачки је поручио да је свети апостол и јеванђелист Лука управо у прочитаном одељку Јеванђеља, које је он написао, изложио шта хришћани треба да чине у данашњим временима искушењâ, болестӣ и невољâ: Будите милосрдни као што је милосрдан Отац ваш Који је на небесима. Говорећи о животу светог апостола и јеванђелиста Луке, Епископ бачки је нагласио: „Црква је била и остала, јесте и биће увек апостолска. Апостолска служба, апостолско сведочење вере и љубави никада не престаје. У наше време, поред свештенства, поред епископата, призван је и сваки хришћанин и цела Црква као целина да врши то свето апостолско дело. Не могу и не морају данас сви да путују надалеко, па ни на близу, да би проповедали Христа, као што су чинили први хришћани. Али, онде где нас је Бог призвао да живимо, свако је призван да истовремено буде апостол Христов у маломе.ˮ Благољепију архијерејске Литургије, на којој је присуствовао многобројни верни народ, допринело је и умилно појање чланова хора „Свети Јован Крститељˮ из Бачке Паланке, којим је дириговала госпођица Снежана Жујић. По заамвоној молитви, извршен је трократни опход око светог храма са поменом оснивачима, ктиторима и приложницима светог храма. На крају свете Литургије, протопрезвитер-ставрофор Драгољуб Клисарић је захвалио Преосвећеним епископима Иринеју и Дамаскину на служењу, поуци и на части којом је одликован. После свете Литургије, у порти храма је уприличен културно-уметнички програм, који су извела деца. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  22. Храм у Бабиној Луци, завичају великана српске историје и културе Петра Молера и Хаџи Рувима, који су и сами били сликари као Свети апостол Лука коме је ова светиња посвећена, и ове године био је место велике молитвене свечаности. Свету Архијерејску Литургију је служио Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање архијерејског заменика протонамесника Филипа Јаковљевића и епархијског свештенства, као и појање Дечјег црквеног хора и хора „Емануил“ под управом Вање Урошевић. Данашње Свето јеванђеље, које је записао Свети апостол Лука (зачало 26) доноси нам поруку Господа Христа „да другима чинимо оно што бисмо волели да они нама чине“. То је златно правило и онај ко се њиме руководи, живи богоугодно. То обувата много већи избор дела која можемо да чинимо и подстиче нас да будемо делатни, рекао је Епископ Исихије у празничној беседи утемељеној на овом јеванђељском одломку. Такође, указао је он, Господ нас учи да волимо и оне који нас не воле, да дајемо и онда када знамо да ништа нећемо добити заузврат, чиме превазилази дотадашње моралне норме. То је етика заснована на љубави и само уз благодат Божју је могуће тако поступати. Ако тако чинимо, добићемо то да ћемо бити синови Свевишњега. На овај начин се удостојавамо да будемо слични Богу, а не тек слуге и најамници, него синови. Само благодаћу Божјом ми смо усиновљени и можемо да се уподобљујемо Богу. Без ње, то је немогуће. Господ нам наизглед наређује нешто што је људски немогуће. Немогуће је само онима који се задовољавају палом људском природом. Ми смо створени по лику Божјем, али смо то добили као задатак – истакао је Епископ Исихије. Благодат Божја нам омогућује да превазилазимо грех прародитеља и грех који свако од нас чини у неком тренутку свог живота. Грех није само када чинимо нешто лоше, већ и одбијање благодати Божје, опредељење да се себично држимо својих ситних интереса и у њихово име искоришћавамо ближње и стављамо их испод себе. Благодат Божја нам помаже и Господ нас упућује да будемо милостиви и уподобимо се Њему, објаснио је Владика Исихије поруку коју носи парадокс из данашње јеванђељске приче, који је означио револуцију у дотадашњој људској мисли. Данас славимо Светог апостола Луку, који је ове речи записао. Он је, такође, записао благу вест коју је архангел Гаврило донео Пресветој Богородици о зачећу Спаситеља света, догађај Сретења Господњег и чувене речи Светог Симеона Богопримца:“Сад отпушташ у миру слугу свог, Господе…“ Много молитава и химни из јеванђеља Светог Луке певамо и данас на свим богослужењима, рекао је Владика Исихије у кратком осврту на житије великог мисионара, ученог Јелина, који је познавао правне и лекарске науке и све своје принео на службу Господу. Он је велики узор за све нас и треба да се трудимо да своје квалитете, знања и способности умножимо творећи јеванђеље. Да, попут ових заповести, чинимо добро и онима који нас воле и онима који нас не воле, видећи у свима лик Божји који делимо са свим ближњима. Да у свима видимо браћу и сестре у Христу – закључио је Владика Исихије, узмоливши Господа да се сви трудимо да подражавамо Светог апостола Луку и Светог Петра Цетињског, кога такође данас празнујемо. Након Свете Литургије, начињен је литијски опход и преломљен славски колач. Овогодишњи домаћини славе били су сви парохијани бабинолучког храма, на челу са породицом Саве Јаковљевића, наставника веронауке у Пољопривредној школи Ваљево. Наредне године свечари ће такође бити сви овдашњи домаћини, предвођени старешином храма јерејем Николом Петровићем. Приликом свечане трпезе, отац Никола Петровић захвалио је Владики Исихију на указаној части да предводи литургијско сабрање, свим својим парохијанима који су несебично помогли припрему славе и свим гостима, који су са њима поделили овај свечани тренутак. На његов предлог, Владика Исихије уручио је захвалницу Николи Спасојевићу из Бабине Луке, председнику Завичајног удружења „Хаџи Рувим“, благочестивом хришћанину који, помажући свима на разне начине, остварује подвиг љубави о коме нас учи Свето јеванђеље. Свечаност је заокружена музичким програмом, који је са пријатељима осмислила и извела презвитера Дајана Петровић, свестрана уметница која са супругом, оцем Николом, чини Музичку групу „Нектарија“ познату по ауторској духовној музици. Извор: Епархија ваљевска
  23. "Бог нас неће питати шта су нама други урадили него ће Бог нас питати шта смо ми другима урадили", поручио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије на Инстаграму и додао: "Према томе свако од нас ће дати одговор Богу за себе, а мера квалитета наше душе, нашега бића биће управо љубав коју смо показивали у односу на Бога, а која се видела и види у нашем животу који подразумева односе са другим људима". Извор: Инстаграм налог Патријарха Порфирија
  24. На празник Покрова Пресвете Богородице у четвртак 14. октобра по благослову Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија и администратора Митрополије загребачко-љубљанске, Његово Преосвештенство Епископ марчански Г. Сава, викар Патријарха српског, служио је Свету Архијерејску Литургију у новом храму посвећеном Покрову Пресвете Богородице у Постојни у Митрополији загребачко-љубљанској. Преосвећеном Епископу Сави саслуживао је протосинђел Нектарије и свештенство Митрополије загребачко-љубљанске. Храм у Постојни је у богослужбеној употреби од фебрура месеца 2021. године, стога је ово прва храмовна слава коју је ова црквена општина обележила. У својој беседи је Епископ Сава између осталог рекао: ,,Са посебним емоцијама и расположењем се окупљамо и молимо Пресветој Богородици која је заштитница овога светога мјеста. Она је заштитник овога храма, али изнад свега Она је заштитник ове заједнице која се овде окупља. Дакле, својим омофором, својим покровом штити и место, и заједницу, и људе и освећује сваког ко се у овом месту моли и поклања Пресветој Богорици и велича Њено име. Она је највећа међу женама, Она је највећа у роду људском, Она је заступник коме прибегавамо када смо у некој тешкоћи, најчешће се молимо Пресветој Богородици за помоћ. Међутим, Она је исто тако и узор за све нас на који се угледамо". Извор: Телевизија Храм
  25. Храм Покрова Пресвете Богородице, најстарија светиња у Ваљеву (подигнута 1856. године) и споменик културе од великог значаја, прославила је празник своје небеске заштитнице. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање епархијског свештенства и протојереја – ставрофора Стојадина Павловића и Сретена Младеновића, Ваљеваца са службом у Београду. Богослужење је појањем улепшао Црквени хор „Хаџи Рувим“ под управом Милице Степановић – Бабамилкић. Иако не спада у дванаест великих празника Господа Христа и Богородице, те је у црквену литургику придодат у новијем времену, празник Покрова Пресвете Богородице велики је, јер славећи га оживљавамо догађај из 10. века у Цркви Влахерни у Цариграду, када се Мајка Божја јавила Светом Андреју јуродивом и ученику му Епифанију. Догађај у коме се, по вери и молитви светитеља предатог „подвигу лудости за Христа“, јавила Царица небеска и показала да на земљи непрестано обитава, штитећи сав људски род својим молитвама, казао је Владика Исихије у празничној беседи утемељеној на предањском запису догађаја којег данас прославља васцели православни свет. Пресвета Богородица је заједно са свима нама и окриљује нас својим омофором. Није то само у виђењу Светог Андреја јуродивог, већ у виђењима многих светих људи. Свако од нас би могао у то да се увери, ако живимо у подвигу и ако се трудимо да живимо по јеванђељу Христовом. Пресвета Богородица је наша утеха и мајка свих нас. Не само у преносном смислу. Ми смо сви усиновљени њој преко њеног Сина, а Господа нашег Исуса Христа. Господ је, узевши на Себе људску природу, нас узео као Своју браћу и сестре. Заједно са Њиме, ми смо синови и кћери Бога Оца, а самим тим смо и синови и кћери Пресвете Богородице – казао је Епископ Исихије. Мајчинска брига и старање о Цркви Пресвете Богородице су непресушни и она је стално присутна. Зато су јој посвећени бројни храмови, међу којима и овај у Ваљеву, јер се њена заштита и посредовање пред Богом увек осећају, закључио је Владика Исихије и позвао сабрани народ да сви заједно дамо одговор на љубав Мајке Божје и прослављамо Сина њеног, Господа нашег Исуса Христа. Након Литургије је начињен литијски опход и преломљен славски колач. Братство Покровског храма, на челу са старешином протојерејем – ставрофором Зораном Јаковљевићем, приредило је свечану трпезу за све који су дошли да са њима прославе храмовну славу. У навечерје славе служено је празнично бденије, којим је началствовао протојереј – ставрофор Верољуб Младеновић, умировљени парох ваљевски, некадашњи старешина Покровске цркве. Извор: Епархија ваљевска
×
×
  • Креирај ново...