Претражи Живе Речи Утехе

У духовном и интелектуалном развоју српског народа, просвета кроз целокупну историју заузима централно место. Носиоци идеја, творци научних система, песници и филозофи, готово без изузетка, били су и учитељи. Њихова делатност подразумевала је писање, откривање и мишљење; али, она се продужавала у учионици, у раду са ђацима и студентима, у живој речи и непосредном преношењу знања. У српској културној историји, највећи умови обликовали су будућност кроз књиге, научне радове, предавања, разговоре, подучавање и васпитавање. Свети Сава – темељ просветног идентитета Утемељитељ српске цркве и државности, Свети Сава (1175 – 1236), био је истовремено и први велики просветни делатник. И први српски књижевник. Његова просветна мисија започела је још у манастирима на Светој Гори, а наставила се оснивањем школа по српским земљама и доношењем „Законоправила“, првог законодавног и педагошког зборника у српској историји. У његовом деловању образовање је било нераздвојно од духовног уздизања, друштвене стабилности и културног идентитета. Доситеј Обрадовић – просветитељ као узор У освит модерне епохе, Доситеј Обрадовић (1739 – 1811), аутор „Писма Харалампију“ и „Живота и прикљученија“, утелотворује идеал ученог човека који стиче знање по европским културним центрима, али га са намером и мисијом доноси у српски културни простор. Као први министар просвете у обновљеној Србији, организовао је школски систем, преводио књиге, писао књиге и уџбенике и подучавао. Мисао да се народ најдубље уздиже путем образовања и просвете постала је темељ целокупне образовне филозофије 19. века. Романтичари, реалисти и модернисти у школским клупама У периоду српског романтизма, значајни песници и уметници провели су део живота као учитељи и професори. Ђура Јакшић (1832 – 1878), песник „Отаџбине“ и аутор антологијских песама као што су „На Липару“, „Мила“, „Кога да љубим“, „Кроз поноћ нему“, радио је као учитељ у бројним местима Србије, од којих су нека била врло сиромашна, предавао је и цртање у гимназији, а његово књижевно и сликарско стваралаштво било је прожето искуством непосредног контакта са младима и народним животом. Лаза Костић (1841 – 1910), песник и мислилац изузетне ширине, творац антологијских песама попут „Santa Maria della Salute” и „Међу јавом и мед сном“, такође се једно, додуше кратко, време, огледао у предавачком послу. Његова образованост, естетски сензибилитет и филозофска рефлексија имали су јасан педагошки потенцијал, препознат још за живота Стеван Сремац (1855 – 1906), аутор можда најживописније прозе српске књижевности, писац „Зоне Замфирове“, „Ивкове славе“ и „Попа Ћире и попа Спире“, био је дугогодишњи професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду. Његов стил формиран је, између осталог, и у сусрету са менталитетима које је упознавао кроз педагошки рад. Борисав Станковић (1876 – 1927), аутор „Нечисте крви“ и „Коштане“, није радио као наставник, али је био дугогодишњи чиновник Министарства просвете. Исидора Секулић (1877 – 1958), ауторка „Писама из Норвешке“ и „Хронике паланачког гробља“, једна од наших највећих књижевница и вероватно најобразованија жена свог времена, у просвети је провела много година предајући различите предмете, међу њим и математику. Спој строгости, али у најбољем и најплеменитијем смислу, ерудиције, разума и стила чини је јединственом фигуром у историји српске просвете. Милош Црњански (1893 – 1977), писац „Сеоба“ и „Романа о Лондону“, предавао је у гимназијама у Панчеву и Београду, а педагошки рад био му је близак и као занимање, и као саставни део културне и патриотске одговорности. Десанка Максимовић (1898 – 1993), песникиња „Крваве бајке“ и збирке „Тражим помиловање“, провела је део радног века као професорка у Првој женској реалној гимназији у Београду, где се и пензионисала. Такође је предавала у Обреновачкој гимназији и Трећој женској гимназији у Београду. Њен поетски и морални ауторитет оставио је дубок траг међу генерацијама ученика. Универзитетски професори као стубови културе На прелазу из 19. у 20. век, Београдски универзитет (до 1905. Велика школа) постаје средиште српског духовног живота. Многи његови професори уједно су били кључни ствараоци у својим областима. Јован Скерлић (1877 – 1914) предавао је историју српске књижевности на Београдском универзитету и формирао критичке стандарде који и данас обликују академску рецепцију књижевности. Његово предавање представљало је догађај, а присуство на часовима – интелектуални изазов. Богдан Поповић (1863 – 1944), професор естетике, теорије књижевности и упоредне литературе заслужан је за увођење модерних принципа тумачења књижевности, али и за обликовање читавог низа културних политика које су произашле из предавања и текстова. Слободан Јовановић (1869 – 1958), професор уставног права и политичке теорије, један је од најдубљих српских мислилаца 20. века. Његова предавања представљала су синтезу науке, историје и филозофије права. Бранислав Петронијевић (1875 – 1954) предавао је филозофију на Великој школи, а касније на Универзитету. Творац оригиналног метафизичког система, изузетно цењен и у иностранству, оставио је снажан траг у академском животу Србије. Научници у служби образовања Међу српским научницима, педагошко звање било је саставни део позива. Јосиф Панчић (1814 – 1888) је као професор ботанике на Великој школи био творац модерне природњачке наставе у Србији. Открио је нову врсту четинара која је по њему названа „Панчићева оморика“. Његов научни и педагошки рад поставили су темеље савременог разумевања природних наука у Србији. Јован Цвијић (1865 – 1927) предавао је географију, етногеографију и антропогеографију на Београдском универзитету. Његова истраживања Балкана ишла су упоредо са радом у амфитеатру, где је обликовао поглед генерација на простор, народ и културу. Михајло Пупин (1854 – 1935), професор на Колумбија универзитету. Дао је велоики допринос у области вишеструке телеграфије, бежичне телеграфије и телефоније, као и рендгенологије. Заслужна је за проналазак Пупинових калемова. Својим предавањима и књигама утицао је на читаве генерације студената. Образовање је сматрао највишим изразом општељудске и националне еманципације. Михаило Петровић Алас (1868 – 1943) био је професор математике на Београдском универзитету и, у своје време, светски признат ауторитет у области диференцијалних једначина, оснивач модерне математичке школе у Србији. Његов стил предавања био је енергичан, дубоко мисаон и истовремено популаран међу студентима. Милутин Миланковић (1879 – 1958), професор примењене математике и небеске механике на Београдском универзитету, формулисао је теорију климатских промена и реформирао календар. Учионица му је била једнако важна као и кабинет – јер је знање видео као облик одговорности. Просвета као културни идеал У делима свих ових људи просветни рад био је природни израз њихове интелектуалне оријентације. Предавања, подучавање, рад са младима – представљали су интегрални део стваралачке мисије. Они су учили друге онако како су и сами учили: с вером у моћ знања да обликује појединца и заједницу, језик, државу и епоху. У културном памћењу народа, све до недавно, учитељ је задржао дубоко поштовање јер је кроз историју носио одговорност обликовања будућности. Због тога је просветна мисија великана српске мисли више од традиције – она је континуитет идеје да образовање подразумева посвећеност, знање и лични интегритет. У сваком истинском и посвећеном учитељу постоји траг, отисак дела Светог Саве, мудрост Доситеја, ред Михаила Петровића, ерудиција Исидоре Секулић и визија Миланковића. И у сваком наставнику који данас улази у учионицу постоји делић оне истинске мисије коју су српски великани живели и преносили – у име знања, народа и времена које долази. https://zelenaucionica.com/ucitelji-kroz-istoriju-ko-je-sve-oblikovao-srpsko-obrazovanje-u-godinama-iza-nas/