Прво, живот је неправедан. Ова неправда има много аспеката, али ова ситуација је директно повезана са једним. Она лежи у томе што од ближњег увек очекујемо реципроцитет. На пример, ако се трудим да не покажем иритацију, од других ћу очекивати уздржаност. Или ако покушам да будем поуздан, онда ћу од ближњег захтевати поузданост. Као резултат тога, испада да су наша очекивања у односу на наше ближње увек донекле прецењена. Не у свему, наравно, али у ономе што је за нас битно и у чему нисмо сасвим слаби – свакако. Наравно, лоше је када нас људи разочарају, а ако је узрок разочарања очигледан грех, онда још више. Међутим као што знате, сви људи су различити и греси различитих људи су такође различити. Међу гресима има и оних који, наносећи штету души власника, уопште не могу повредити друге. На пример, човек је шкрт и то је наравно веома лоша особина. Али ближње, који не зависе од њега, то апсолутно не занима. Међутим, постоје и пороци који наносе штету и бол не само самом грешнику, већ и онима око њега. Издаја је управо једна од њих. Не само да је човек сам зао, већ успева да затрује живот и ближњем. Ово је дефинитивно лоше, па чак и подло. Међутим, ова особа је таква и није у нашој моћи да је променимо. Зато не очекујте од ње да ће вас третирати по принципу реципроцитета. Наравно, то није фер, није у реду, не би требало да буде тако, али јесте. И то је неправедност живота. И колико год да нам је болно, колико год нам је тешко да прихватимо ту чињеницу, мора се прихватити оно што се не може променити. Тако, ако је сам живот неправедан, не треба очекивати правду од људи или веровати да ће се неко опходити према нама у погледу наше наклоности, поверења или добрих дела.
Други проблем је формулисао псалмиста: „сваки је човек лаж“ (Пс. 115). Вероватно сви, из животног искуства, знају да од људи не треба очекивати оно што нам не могу дати. На пример, уздржана особа неће насилно показивати осећања, а чврста и јака особа неће лити сузе. То су очигледне ствари и помажу нам да изградимо исправне и узајамно пријатне односе са људима. Ништа мање очигледно је да нико од нас не зна шта да очекује у тешкој ситуацији, не само од другога, већ ни од самог себе. Шта би био тачан одговор на питање: „Како бисте се понашали да…”? Не знам. Не знам док не будем у тој ситуацији. Јер, под утицајем разних фактора, под утицајем страха, стреса, беса или јаке жеље, понекад смо способни за нешто што ни сами не бисмо посумњали. Али, на крају крајева, све за шта сам ја способан, способан је и било ко други. Истина, ретко прихватамо ову чињеницу, али она стоји. Кад би се стално подсећали да је сваки човек лаж, не бисмо се у људима преварили, не бисмо били разочарани, не бисмо били искушани њиховим поступцима.
А сада да извучемо закључке. Прво, сви морају да се носе са издајом. Пошто је сам живот веома неправедан, не треба се чудити нити жалити. Друго, људи су способни и за издају. Чак и нама блиски. Вреди научити веровати људима узевши у обзир личне карактеристике сваког: добре особине својствене особи, лоше склоности и пороке, предности и слабости. И, полазећи од тога, изградити комуникацију, не захтевајући од ближњег више него што нам може пружити. Ако се сетите ове две једноставне истине, биће лакше не изгубити поверење које већ имате.
Што се тиче оних који су га изгубили, рећи ћу искрено: не сметајте Богу да нас спасе. Човек је отпорно биће. Они који су навикли на поверење поново ће тежити томе, чак и ако нема разлога за поверење. Само је важно не гајити у себи озлојеђеност а успомену на неприкладна дела ближњих треба сакрити што даље од нас.
Протојереј Владимир Пучков
https://pravlife.org/sr/content/kako-nauchiti-verovati-ljudima-ako-najblizhi-mozhe-izdati
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.