Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'дуго'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Узрок одлагања Причешћа је тај што онда човек упада у лењост, и хлади се топлина страхопоштовања и Божанске љубави. Одлагање му омогућава да безбрижно и непажљиво проводи живот, немајући страха у својој души, уздржаности у осећањима и предострожности у својим покретима, а такође му дозвољава и потпуну самовољу у узимању хране, изговарању појединих речи, гледању неприкладних призора и слушању неприкладних ствари, тако да он постаје сличан коњу, који немајући узде упада у провалију греха. И то се заиста дешава свима онима који одлажу причешћивање, што спознајемо у свакодневном искуству и пракси. Чуде ме они хришћани који су колико је то могуће достојни, али који такође не журе да се Причесте. Како они могу да добију освећење и радост од Божнских Тајни, како је рекао Кавасила, чије смо цитате навели у почетку? Како они могу да угасе огањ својих страсти, ако се не причешћују Пречистим Тајнама, које изгоне сваку слабост, умирују и умртвљују телесне и друге страсти, сагласно светом Кирилу? Како они могу да очисте свој ум, просвете свој разум, да оснаже душу не причешћујући се Телом и Крвљу нашега Господа, Који и јесте истинско очишћење, истинска лепота, истинско просвећење и благородност душе, како нам је претходно рекао божанствени Златоуст? Или како могу да побегну од тог мисленог фараона и из Египта горког и пропратног греха, када нису запечаћени Часном Крвљу Христовом, како је говорио Григорије Богослов? Или како они могу у свом срцу да распламсају Божанску љубав, духовну радост, Божански мир и остале плодове и дарове Светог Духа, не причешћујући се Телом и Крвљу љубљеног Сина Очевог и Јединосушног Светом Духу, Који и јесте наша непрекидна радост и мир, према речима Апостола (погл. Еф. 2, 14) и извор свих добара? Ја не знам и чудим се како хришћани данашњих времена могу да празнују недељу, или друге празнике у току године и да се духовно радују истинском радошћу ако се непрестано не причешћују Божанским Причешћем, које и јесте узрок и повод за свако славље и свечаност. Дакле, безусловно, ти који се не причешћују непрекидно се лишавају (о туге!) свих тих небеских и Божанских блага, а при свему томе су још и преступници заповести нашега Господа, како смо већ рекли, и Апостолских Правила, и саборних Канона, и поука Светих Отаца, чија смо сведочења наводили. И они потпадају под казну одлучења, коју налажу Божанствени апостоли и Антиохијски сабор, како смо раније детаљно образложили. Такви људи својим одлагањем причешћивања дају простора ђаволу да их увлачи у различите грехе и многа друга искушења, како каже Божанствени Кирил Александријски: “Удаљавајући себе од Цркве и Причешћа, они постају Божији непријатељи и пријатељи злих духова”. И Божанствени Златоуст каже: “Много се удаљивши од Причешћа, бише уловљени од мисаоног вука”29. То јест зато Господе ја често приступам Тајни и причешћујем се, јер се бојим да удаљавајући се на дуго време од Светог Причешћа нећу бити покривен благодаћу30, и бићу уловљен од мисаоног вука, који ће ме умртвити. Преподобни Паладије прича како је ава Макарије Египатски исцеливши жену која је под утицајем ђавола људима изгледала као коњ, дао јој следећи савет и рекао:”Жено, никада не одступај од Причешћа Светим Христовим Тајнама, већ се често Причешћуј, јер је ђаволски утицај деловао на тебе пошто се ниси Причестила пет недеља, и зато је ђаво нашао простора и мучио те”31. На сличан начин је и божнствени Златоуст тога дана када је био рукоположен, исцелио једног поседнутог и поучавао га да често иде у Цркву и приступа Божанским Тајнама са постом и молитвама, да га зли дух не би кушао убудуће. Тако о томе пише у житију Светог Симеона Метафраста: “Неки безумни муж, будући поседнут нечистим духом је утрчао у Цркву избацујући пену из уста са исплаженим језиком, тако да су сви видели тај одвратан призор. И тада су сви почели да моле ту свету душу – божанственог Златоуста, да се он помоли за исцељење страдалника. Он је том човеку рекао да се приближи, погледао га с љубављу, и прекрстивши га својом руком призвао Име Свете Тројице, наредивши злом духу да изађе. И тог тренутка док је то говорио, реч је постала дело, и човек се истог момента ослободио страшне болести коју су проузроковали зли духови. После тога га је Светитељ подигао и посаветовао да буде ревностан у посећивању Цркве и Причешћивању Божанским Тајнама, да пости и да се моли. “Јер ако тако будеш поступао, – рекао је он, – непријатељ те више никада неће мучити, и нећеш бити уловљен у његове мреже”. Чујете ли браћо моја какве невоље трпе они који се не причешћују често, већ се удаљују од Тајни? Чујете ли да постају и поседнути, и да се претварају у неразумне животиње, као што се у древно време цар Набукодоносор преобразио у бика? И они то праведно преживљавају јер могу од људи да постану богови по благодати захваљујући непрестаном Божанском Причешћу, али то не желе, већ удаљујући се од Божанског Причешћа, губе и људски лик који поседују и постају неразумне животиње, предајући се у власт сатани како каже Псалмопевац: “Погинуће они који удаљују себе од Тебе” (Пс.72, 27). То јест, Господе ето како потпуно гину они који се удаљују од Твоје благодати. А да не говорим о онима који не журе да се Причесте и које изненадна смрт затиче неспремнима, јер остају без Божанског Причешћа. Шта ће бити с њима несрећнима? Какав страх и ужас тада пролази њихова душа која је тога могла да се ослободи захваљујући честом Причешћивању, како је рекао Божанствени Златоуст. Боже буди милостив њима! Дакле, браћо моја, пошто нам ретко причешћивање доноси тако велике и неизрециве невоље, а често Причешће нам дарује толико висока, велика, небеска и натприродна добра и у овом и у будућем животу, зашто онда толико одуговлачимо са причешћивањем? Зашто се уз потребну припрему не спремамо за Причешће Божанским Тајнама, ако не сваки дан, а онда барем сваке суботе или недеље или сваког празника? Требало би да са великом радошћу често прибегавамо Светој Трпези и сједињујемо се са Најслађим Исусом Христом, Који и јесте сав наш живот, дисање, биће и сва нада и спасење наше, да бисмо заувек били сједињени и нераздвојни с Њим и у овом и у будућем животу. Ми се међутим саглашавамо и радујемо томе да одлажемо причешћивање и да удаљујемо себе од Њега. Ако нас неко и на један дан лиши свакодневне трпезе, која се састоји од телесне хране, ми смо тужни и узнемирени, и то нам се чини већим злом, него што се на дан, и на два, и чак и читаве месеце лишавамо духовне и небеске Трпезе Божанских Тајни. О великог безумља, које чине данашњи хришћани не видећи разлике између телесног и духовног! Јер прво прихватају са свом љубављу, а друго уопште не желе. Многи богољубиви хришћани троше много новца, улажу велике напоре, подносе многе опасности и на мору и на копну како би се у Јерусалиму поклонили Живоносном Гробу Господњем и другим светим местима. И затим се радују када их називају поклоницима тих светиња. Многи пошто чују да се у неком далеком месту налазе свете мошти неког Светитеља, одлазе с великом припремом како би му се поклонили и добили благодат и освећење. Али да се Причесте Пречистим Тајнама и да се удостоје да добију не Живоносни Гроб, ни света места, ни мошти светих, већ Цара свих и Светог светих, они или имају малу жељу или их то уопште не занима. Да би отишли на света места, они троше и новац, и прелазе дуг пут пешке, и подносе многе опасности, док за Причешће није потребан ни новац, ни дуга пешачења, ни подношење опасности. Довољно је само отићи скрушен на исповест, испунити епитимију и припрему, и одмах постати Христов сателесник и сакрвник. И без обзира на сву једноставност, сви се опет немарно односе према томе и даље одступају од Причешћа. Ах, браћо моја, када би ми само једном мисленим очима наше душе видели каквих се високих и великих блага лишавамо, не само да би се непрестано причешћивали, већ би уложили све своје снаге да се припремамо и причешћујемо и сваки дан ако за то постоји могућност. Дакле, ако смо досад били немарни у односу на Свето Причешће, одсада и надаље, молим вас из дубине свог братског срца, да се пробудите из тешког сна лењости, и да се припремите и потрудите. И ако неко од оних који имају духовну власт покуша да нас спречи у овом богоугодном делу, да одмах не охладнимо топлоту своје решености и да не очајавамо, не, већ да паднемо на колена, и целивамо као блудница његове ноге, и упорно куцамо на врата молећи за дозволу. И наравно, не верујем да би неко био толико тврда срца да нас спречи видећи нашу пламену спремност да приступимо Светом Причешћу. И више од тога, без обзира колико он био суров, и немао страха да наруши тај погубни обичај установљен у таквој одлуци, његово срце би попустило и дао би нам дозволу да учинимо оно што желимо. св. Никодим Светогорац и св. Макарије Kоринтски – ДУШЕKОРИСНА KЊИГА О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ХРИСТОВИМ ТАЈНАМА
  2. Србију на првенству Европе можда не представља најјачи тим који би наша држава могла да има за једно овакво кошаркашко надметање, али су они који тамо играју за Србију - најмотивисанија екипа на Евробаскету. Ова прича почиње пре тачно стотину година, у Гаравану, једној четврти француског градића Ментона, пограничног места са Италијом. У њему су се, те 1917, лечили и опорављали српски ђаци, војници и сирочад, после оне страшне Албанске голготе. Логика баш и није наговештавала да ће доживети некакав успех у животу, али… нису баш ни сви дигли руке од њих. Народ је, и онај наш, и онај тамошњи, веровао у те мученике. Чак и када их је туберкулоза косила, иако је српска Влада организовала систем санаторијума. Чак и када су умирали, а у том градићу их је 24 вечно остало. Остали су – издржали. Неки од њих постали и доктори наука. Да, преживели, победили смрт иако су били отписани у том Ментону, где се живело од љубави – рода свог, и оне упућене од пријатеља. А у четврти Гараван… У четврти Гараван су били они најтежи случајеви. Страшно болесни и притом – слепи. Не, не умемо да вам опишемо како изгледа живот кроз који корачате слепи, било од рођења, или од гранате, било због ватре или метка. То морате са неким комшијом, имате сигурно неког таквог, они од ваше љубави и живе. Али, стварно не знамо како је када имате болест за коју нема лека, а притом немате вид и у страној сте земљи. Не знамо ни како су се они који су ту били – опоравили, осим да их је љубав носила тамо где је то деловало немогуће. Зато ћемо на трен да скокнемо коју годину доцније. Бранислав Нушић је, поред тога што је био чувени комедиограф, писао и трагедије. Стварно. У једној од њих, коју је створио овај некадашњи управник Народног позоришта, трагедији „Наход“, у првом чину разни витезови, нормански, франачки, сицилијански и други, „пред бедемом призренскога града“ у прилично добром расположењу разговарају са царским изаслаником Никифором. Представио им је младог, врло начитаног витеза са српског двора, Момира, а њих је збунило како то да постоји нешто што тог момка више занима него „чаробне ноћи“, „борбе витешке“ и „византијске лепотице“. Никифор им појасни да мудрост коју је млади витез одабрао не значи да му је срце мртво. Нушић је то овако записао „Па, ипак, грешите, господо! Ја мислим да мудрост није тако ледена кора, под којом би се срце морало замрзнути. И у мудраца гдекад срце заигра, само што он тај осећај не исказује језиком и чува га дубоко, врло дубоко скрива га. Зар не, млади витеже? (погледа Момира) Зар ниси гдекад и сам осетио како је мудрост немоћна пред срцем?“. Бранислав Нушић и Жанка Стокић Када бисмо се држали само логике, она би рекла да у оним сто година старим временима, рецимо баш у Мантону – будућност, заправо, и није постојала. Или, када би се само модерном, површном мудрошћу руководили, онда би, да се вратимо сад у свет кошарке, сасвим логично деловала реченица коју су на прошлом Мундобаскету изговорили француски кошаркаши у полуфиналу. Након седме од осам тројки Батума у мечу са Србијом, на крају тајмаута су се поздравили речима: „За шта играмо?“, после чега је загрмело „За злато!“. Али… Победише их наши. Од тог полуфинала, ево, прођоше три године. А на овогодишњем Европском првенству неће бити неких наших јунака који су тада заблистали. Неће бити Теодосића, који је у чудесном полуфиналу био наш најбољи стрелац (25 поена). Неће бити нашег другог најбољег кошгтетера на том мечу, Бјелице (18), ни четвртог – Марковића (15), неће бити ни још једног „двоцифреног“, Радуљице (11), а ни нашег најбољег НБА играча из минуле сезоне, Јокића, који је умео и моћним Американцима у Рију да убаци 25 поена. Ма, довољно би можда било навести оно одсуство капитена, „чије лопте имају очи“ и схватити колико је логично помислити – шансе за успех готово да и не постоје. Само… То би било тачно када би у животу једина мудрост била она коју проповеда логика. То би било када ови „орлови“ не би били – из земље кошарке. А у њој се екипа никада не бодри речима „За шта играмо?“. У њој постоји дуго чувана тајна – одговор на једно друго, слично а посве различито питање: „За кога играмо?“ Једни за друге. И род свој. Овде се кошарка игра срцем. И игра се свуда. И недалеко од Нушићевог споменика, на самом Тргу испред његовог Народног позоришта… … игра се где год може да се постави нешто што личи на кош… Овде се са сетом уздише када поплава потопи кошаркаши терен… … овде има табли и у порти цркве, да се не заборави на снагу вере која уздиже таленат у висине… … овде се баскет игра и на железничким станицама, покрај којих возови, попут деценија, пролазе – али се ниједног дана не заборавља ко смо. Ма, овде се игра кошарка и тик уз гробље. Јер, ми смо са нашим старима – једно били и остали, дух њихове љубави за слободом и даље живи, као што живи та нит, која спаја давна и будућа времена вером да је немогуће – могуће. И, шта кажу ти, остали? „Хало… немате више ‘лопте које имају очи’!“? Па, ми смо и слепи побеђивали све прогнозе! „Нисте најјачи“? Па, на папиру никада и нисмо били. На папиру се, код оних који праве процене, није нашло оно што јесмо, оно што имамо а што се не мери бројем, било статистичким или на новчаници. Оно што површно мудри нису успели вековима да докуче, што их је збуњивало у скаутингу, било 1917. или 2017, када су се питали „Зар не би било логично да ови не помишљају на немогуће?!“. Имали смо увек срце. „А срце је тврдоглавије од мудрости, њему се не да наметнути разлог“, рече Нушић кроз Никифора у „Находу“. Који, бре, разлог тражиш, свете, за веру у немогуће, а да је већи од љубави? Па, не играју наши за себе, ни за град из ког су (а рођени су ови момци у, по азбучном реду, Београду, Вуковару, Добоју, Зајечару, Краљеву, Крушевцу, Лазаревцу, Лозници, Нишу, Новој Вароши, Прибоју, Приштини и Суботици), него играју за све оне из земље кошарке, који ову игру носе у срцу. И за оне што гађају на кош на железничкој станици, и за оне који пикају баскет поред гробља, и за оне што лоптом тапкају у порти цркве, и за оне што чекају да земља узме воду да би опет истрчали на терен. Јер то су они. То смо – ми. Овде се игра за цео народ. И – једни за друге. Кад овдашњи родитељи дижу децу на рамена, како би била ближа обручу… … замисли, Европо, колика су рамена оних који дижу љубав целог народа ка кошу? Колики тек мотив има та екипа којој кажеш „Лепо што си дошла, али немаш шансе“? Па, да смо се само шансама руководили, не би нас одавно ни било. Не требају нама шансе, ми се ионако не уздамо у могуће, већ верујемо у немогуће. Нису неопходне ни „лопте које имају очи“, овде се и без гледања додаје. Нема везе ни што се игра далеко од родног краја, овде се дух предака носи у себи. Није, бре, то екипа која игра за нешто, него екипа која игра за неког. И, дај, судија… баци ту лопту у вис већ једном. Стигли „отписани“. Сад ћеш да видиш шта је снага љубави. Дарко НИКОЛИЋ
×
×
  • Креирај ново...