Претражи Живе Речи Утехе

Одговор на питање како човек може „знати”, односно, веровати да Бог постоји, Достојевски нуди већ у Неумесном збору (књига друга), у поглављу Маловерна дама, у разговору старца Зосиме са госпом Хохлаковом, која, како сама каже, болује од „неверовања”. Она изјављује да је чула како се мисао о будућем загробном животу јавила „од страха пред страхотним појавама природе, и да свега тога нема”, па моли старца за помоћ: „То је страшно! Чиме, чиме да повратим веру? Уосталом, ја сам веровала само кад сам била мало дете, механички, ни о чем не мислећи… Чиме, чиме то да се докаже?” Хохлакова, дакле, пред старца Зосиму ставља проблем доказивња бесмртности, тако потребне човеку. Он јој најпре говори да се по том питању доказати ништа не може, да разум човечији не води до Бога. До Бога се, по његовом мишљењу, може доћи искуством делотворне љубави. Наиме, човек треба да се постара да воли своје ближње стварно и неуморно, па према томе како буде успевао у тој љубави, убеђиваће се и у постојање Бога и у бесмртност своје душе. Из савета упућеног Хохлаковој, јасно је да се пут који води до вере никако не поистовећује са аскезом, изолацијом, јер је делотворна љубав, посредством које се до Бога долази, могућа једино у световном животу. Ово потврђује и чињеница да Зосима, предосетивши своју скору смрт, шаље Аљошу у свет, ван оквира манастира. Сврха редовништва није ништа што би се могло постићи једино у манастиру, а што би човеку који живи световним животом било страно и недоступно. Са овом тврдњом повезано је и значење фигуре оца Ферапонта – великог непријатеља Зосиминог, управо због његове (Зосимине) повезаности са световним животом. Отац Ферапонт осликан је толико иронично и сатирично да је читаоцу кристално јасно како је облик вере који он пропагира потпуно неадакватан и неприродан. Кроз сукоб схватања вере Зосиме и оца Ферапонта приказан је сукоб оног старог и сујеверног хришћанства са новим и светлим хришћанством. Ферапонт је, са свим својим ставовима о монашком животу, слика замрачивања и дегенерација православља. Пут до Бога се, дакле, не мора неизоставно тражити у оквиру манастира, ван нормалног, световном човеку блиског начина живота. Бог се, као такав, не приказује човеку. Не постоји ниједно место на овоме свету, независно од човека и људског друштва, које би било одређено само за постојање Бога. Питање о постојању Бога у Браћи Карамазовима расправља се кроз сукоб идеализма на једној, и материјализма на другој страни: Зосима, Аљоша, Зосимин давно умрли брат Маркел и још неке личности, са својим схватањима да свему што постоји претходи нешто нематеријално, духовно, стоје насупрот атеистичким начелима (Ивана Карамазова) по којима је претходница свега што постоји, у ствари, материја. Зосимин брат Маркел, осетвиши да је смртно болестан, доживљава преображај и говори мајци: „Сваки од нас је свима крив, а ја највише од свију (…) Нека сам грешан свима, али зато ће ми сви и опростити, и ето ти раја! Зар ја сада нисам у рају?” Зосима, док је још живео световним животом, за време свог боравка у Петрограду, у кадетској школи, присетивши се ових братовљевих речи, помишљао је: „Ја сам можда збиља кривљи од свих за све, и гори сам од свих људи на свету.” Душан Пирјевец, разматрајући однос кривице и одговорности, пише да пре свега треба имати на уму да постоји друга реч за кривицу, а то је одговорност; ако Зосима каже да свако треба да постане одговоран за све, то можемо рећи и другим речима – свако је пред свима одговоран за све. Ова максима подсећа на темељна учења Сартрове филозофије, која себе схвата атеистичком. Наиме, Сартрова теза је: егзистенција пре есенције, што значи да есенција сама по себи не постоји, да не постоји никаква унапред дата суштина или смисао човековог живота. Људима није дат смисао живота већ самим рођењем, из чега следи да нема Бога. Дакле, човек је слободан да својим поступцима сам одлучује о смислу и значењу свога живота. Таквим поступцима човек на себе преузима велику одговорност јер сваки поступак одлучује о томе шта је добро, а ште лоше; то значи да ови поступци не одлучују само о конкретном појединцу који тај поступак предузима већ одлучују у име свих људи, па сваки поступак човека-појединца има опште значење. Из овакве природе сваког појединачног поступка произилази и човекова одговорност за све. Темељ Сартровог размишљања представља слобода изражена у схватању да је пре есенције егзистенција, па да не постоји ништа што би унапред одређивало човеково постојање. И за Зосиму је човек биће слободе, које самостално одлучује о својим поступцима и разлучује добро од зла, па је самим тим одговоран пред свима и за све. Ово питање човекове слободе посебно је развијено у Легенди о Великом инквизитору. Наиме, проблем слободе одлучивања почиње још од Христа, који, на захтеве људи, није желео да сиђе са крста, јер је желео слободну веру, а не усхићење људи пред чудом. Човек треба сам да одлучује о томе шта је добро а шта зло. Да није слободан, он не би могао бити одговоран, а ни крив, ни грешан. Све ово упућује на закључак да по питању човекове слободе и одговорности између Достојевског и Сартрове филозофије има доста додирних тачака. Поставља се питање онда како се то од слободе, преко одговорности, може доћи до делотворне љубави (о којој говори старац Зосима) и Бога. „Ово је питање одлучујуће, пошто је управо Бог оно што раздваја Достојевског од атеизма егзистенцијалистичке филозофије. Уколико ово питање не би могло адекватно да се реши, требало би закључити да је Достојевски у суштини егзистенцијалиста и атеиста” (Душан Пирјевец, Браћа Карамазови и питање о Богу). Старац Зосима каже: „Много је на земљи нама непознато, али нам је наместо тога даровано тајно скривено осећање живе везе са другим светом, са светом горњим и вишим; клице наших мисли и осећања нису овде, него у другим световима. И ето зашто кажу филозофи да се суштина ствари не може познати на земљи. Бог је узео семе из других светова и посејао га на овој земљи, и однеговао врт свој, и никло је све што је могло никнути, али оно што је израсло живи и живо је само осећањем свог додира са другим тајанственим световима; ако то осећање у теби слаби или нестаје онда умире и оно што је израсло у теби. Тада ћеш постати према животу равнодушан, па ћеш га чак и омрзнути.” О овом постојању „других светова” и човековом путу до њих Достојевски је често писао. Опис кошмара Ивана Карамазова Достојевски нам није предочио само да би пружио опис халуцинација његовог већ оболелог ума, већ управо да би описао додир са оним што је са друге стране. Идеја Свидригајлова (Злочин и казна) о могућности постојања „других светова”, који се човековом уму откривају у болесном стању, такође, представља идеју Достојевског, која оправдава овакав начин везе између реалног и надреалног. Можда парадоскално, али ово осећање „других светова”, о коме говори Достојевски, за собом повлачи и друге теме – тему злочина, на пример. Наиме, у томе што злочинац осећа Достојевски је видео додир са неком врстом „других светова”, који злочинцу, одједном постају опипљиви. Лав Шестов пише: „Зашто ми са таквом сигурношћу прихватамо као поуздано приказивање душевних стања појединаца иако злочин нисмо и лично осетили? (…) Ако је нама који никада нисмо извршили убиство душевно стање злочинца схватљиво и, читајући Достојевског, чудимо се не хировитости његове маште, већ умешности и дубини његове анализе, није ли онда потпуно јасно да ми поседујемо некакво средство оцењивања захваљујући коме дајемо свој суд. (…) Није ли очигледно да такво средство може да буде само претходно познавање оног истог стања, иако ми тога и нисмо свесни…” (Лав Шестов, Превазилажење самоочевидности). За Достојевског зло није грех, већ је, као и добро, животни пут. Зло треба превазићи и победити, али и оно даје корисна искуства и обогаћује. Сваки онај који је доживео и преживео зло научио је како да се бори са истим и стекао способност да зло у себи победи изнутра, а не да само у спољашности бежи од њега. Управо зато Достојевски својим Раскољниковима, Ставрогинима, Карамазовима, Кириловима не ускраћује пут до Бога, јер ће они, уколико су очишћени од зла, лакше наћи пут до Бога. https://patmos.rs/2022/12/16/dostojevski-put-do-boga/

Телевизија Храм #врлинослов #молитва #православље

Православни верници у главном граду провинције Ћако у Аргентини, окупили су се се у раним јутарњим часовима у храму Свете Тројице, како би прославили празник над празницима, Васкрсење Христово, известила је Митрополија црногорско-приморска. Поноћну Литургију служио је протојереј Бранко Станишић, а за певницом су били чланови руског православног хора цркве Покрова Пресвете Богородице у Асунциону, који су специјално за ову прилику допутовали из Парагваја.Више десетина верника причестило се под сводовима овог велелепног храма, који је изграђен у српско-византијском цквеном стилу.Планирано је да храм буде освештан на јесен. Након Свете Литургије, у свечаној сали школе која се налази у непосредној близини храма, трпезом љубави настављено је славље око кога су се потрудили чланови Црквеног одбора, предвођени гђом Ангелином Радиш. У цркви Свете Тројице окупљају се потомци наших исељеника из Црне Горе и Србије, Грчке и Русије, као и аутохтони Аргентинци који су се присајединили Православној Цркви. Свештеник Бранко је присутнима пренео поздраве Његовог Преосвештенства г. Кирила, Епископа буеносаиреског и јужно-централноамеричког. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Чланови Удружења мултипле склерозе Ваљево, предвођени председником Дејаном Драјићем, први пут су посетили најмлађу светињу Ваљева, Храм Светог Нектарија Егинског, известила је Епархија ваљевска: Сусрет вредан непролазног сећања Да носимо крст једни других или бар поделимо бремена колико нам могућности дозвољавају, призвани смо током свог живота на земљи. Тако су чинили свети људи, који су служењем Богу и ближњем завредели место у Царству небеском и крај престола Божјег данас се моле за људски род. Један од Божјих угодника чије молитве исцељују од мноштва обољења је и Свети Нектарије Егински, због чега му притиче верни народ широм православног света. Храм посвећен њему у Ваљеву увек широм отвара своје двери свима који желе да се обрате славном чудотворцу, део је добродошлице свештенослужитеља при Храму Светог Нектарија јереја Александра Филиповића члановима Удружења мултипле склерозе Ваљево, који су данас, предвођени председником Дејаном Драјићем, походили најмлађу ваљевску светињу. Овај храм дело је пастирске бриге и љубави блаженопочившег Владике Милутина, који је препознао потребу своје духовне деце за близином Светог Нектарија. Свакодневно нам долази верни народ из нашег краја, али и свих делова наше земље и иностранства. Драго ми је што сте данас дошли групно и радоваће нас да нам и убудуће долазите било као група, било појединачно- рекао је отац Александар Филиповић. Упознавши госте са историјатом храма, он је прочитао молитву за здравље крај честице моштију светитеља и помазао их освећеним уљем. Сваком понаособ, у име братства Храма Васкрсења Христовог, свештеник Филиповић је даривао књижицу у којој су садржане „Беседа о правој вери“ Светог Саве и „Небеска Литургија“ Светог Владике Николаја, уље, воду и иконицу. Удружење, пак, он је обрадовао иконом Светог Нектарија великог формата, израђеном по благослову Владике Милутина. Поред братстава двају храмова, у даривању гостију учествовали су и Коло српских сестара „Преподобна Мати Евгенија“, чији је духовник отац Александар Филиповић и Светосавска омладинска заједница, коју предводи ђакон Мија Бојиновић. Сестре су за Удружење припремиле пакет производа неопходних за боравак у канцеларији (кафа, чај, хигијенске потрепштине), док су им Светосавци поклонили славски сет. Подстакнути пажњом оца Александра Филиповића и идејом чланице СОЗ- а Мирјане Живковић, чланови Удружења мултипле склерозе Ваљево одлучили су да Светог Нектарија Егинског прослављају као свог небеског заштитника. Тако, ове године ће се на његов празник (22. новембар) први пут свечарски окупити у њиховом дому у Поп Лукиној улици да радост поделе са свим драгима људима, који подржавају њихов рад. Ј. Ј. Извор: Епархија ваљевска

У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас се Црква сјећа Свете Марије Египћанке, чије житије сви добро познајемо, јер се у цјелости чита у пету недељу Великог поста и зато што су га многи од нас више пута читали код куће. У питању је веома дирљива прича о жени која је младост провела у страстима, али је потом, опоменута гласом Пресвете Богородице, напустила свјетски живот, отишла у пустињу и тамо великим подвизима достигла високу светост. Често чујемо да је Марија Египћанка била блудница, односно, модерним речима, проститутка. Али то није тако било – о томе се не говори у житију. Напротив, говорећи старцу Зосими о својој младости, она помиње да је свој живот провела као блудница и да је видела задовољство у животу са различитим мушкарцима, али да притом није узимала новац за то, већ је зарађивала за живот пређом. . Односно, Марија Египћанка је била једна од оних младих жена (и данас их има много) које мисле да је срећа људског живота у томе да се добије што више задовољстава: ако је згодан момак негдје у близини, зашто не ступити са њим у физичку блискост? Многи млади момци мисле на исти начин: кад виде лијепу дјевојку, зашто не би легли са њом у кревет? Врло често се на тај начин млади упознају. Такво слободно понашање доводи до тога да када, сазријевши, ови млади људи пожеле да заснују породицу, не успијевају, јер су се развратили; јер не знају шта су то чедност и брачна вјерност; јер им је лако варати свог супружника, као што је било лако дјевојкама да излазе са момцима или момцима са дјевојкама прије брака. Једном ријечју, по мјерилима савременог свијета, у животу Марије Египћанке није било ничег посебног прије него што је кренула на пут покајања. Била је једна од многих девојака које су живјеле за своје задовољство. Уживала је не само у мушкарцима, већ и у доброј храни, вину, музици. О свему томе говорила је старцу Зосими када ју је он питао за њен живот. Но, када ју је глас Пресвете Богородице зауставио на прагу храма, када је дјевојка одједном схватила да је читав њен живот грешан од почетка до краја – не зато што гријеши на неки посебан начин, него просто зато што живи као и већина – ради сопственог задовољства, задовољавајући своје страсти – тада њено срце тражи подвиг. И Марија, исповједивши и причестивши се Светим Христовим Тајнама, одлази у пустињу да започне нови живот и искупи се за своје гријехе. Из житија Свете Марије Египћанке знамо да је првих седамнаест година њеног боравка у пустињи било вријеме жестоке борбе, јер чим би узела каквог сувог коријења да једе, сјетила би се укусне хране и оних алкохолних пића којим се наслађивала прије одласка у пустињу. Ђаво је искушавао Марију сјећањима на музику коју је раније слушала, јер знамо да музика може бити најразличитија: и чедна, која узноси душу, али и развратна, а млади, нажалост, углавном слушају управо такву музику. Ове године су за њу биле године непрестане борбе са самом собом, са својим страстима, којих је морала да се ослободи подвигом сопственог живота. А онда, после седамнаест година подвига, како је преподобна Марија објаснила старцу, постало јој је лакше да живи, јер су је напустила сјећања на њен прошли живот и зато што је благодат Божија почела да делује у њој све јаче. У тренутку, када старац Зосима сусреће подвижницу, на њеном тијелу није било одјеће, но и тијела готово да није било – осушило се, а кожа јој је поцрњела. Зосима у први мах није могао да повјерује да је то жена, мислио је да види некакво привиђење или изнемоглог и мршавог пустињака. Као таква се Марија Египћанка приказује на канонским иконама – са таквим тијелом, да уопште не разликујете да ли је женско или мушко, јер је њено тијело било потпуно исцрпљено. Страсти су је напустиле. И Господ је толико просвијетлио преподобну Марију да је, иако никада није држала Библију у рукама и није знала да чита и пише, цитирала ријечи из Светог Писма. За вријеме молитве преподобна се уздизала у ваздух. Знала је име старца Зосиме, који јој је пришао, иако га раније никад није видела, тј. Господ јој је дао и дар прозорљивости. Када кажемо да је Света Марија Египћанка примјер успона човјека од великог гријеха до велике светости, то је заиста тако. Али само морамо запамтити да се у свом свјетовном животу, углавном, ни по чему није разликовала од обичних младих жена којих данас има много. Управо када ју је просвијетлио глас Пресвете Богородице, Марија је схватила сву дубину свог отпадништва од Бога и схватила: да би се приближила Царству Божијем, потребно је у потпуности да промијени свој живот. Господ нам каже да се Царство Божије с напором осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11:12). Ови напори се морају чинити током читавог живота. Преподобна Марија Египћанка ради Царства Небеског оставила је све што је имала, сва задовољства земаљског живота. Господ и Пресвета Богородица не позивају све нас да идемо у пустињу, да се одрекнемо земаљског живота, да се одрекнемо земаљских задовољстава, Црква нас благосиља да живимо у свијету, али запамтите да је Царство Божије унутар нас и да пут до њега није лак ниједном човјеку, јер лежи у самоодрицању и покајању, а покајање за сваког од нас почиње чињеницом да схватимо грешност свог живота, да схватимо да није све на корист човјеку, по ријечи апостола Павла: „Све ми је дозвољено, али све не користи“ (1 Кор. 6:12). Не доноси нам духовну корист све што нам свијет који нас окружује пружа. Пут покајања, који почиње човјековим схватањем сопствене грешности, сопствене слабости, спознајом да начин живота са страстима и стихијама овога вијека не води у Царство Небеско, треба да траје за нас не само током Великог поста, већ и току читавог нашег живота. Велики пост је вријеме чистог покајања, када нас Црква позива да преиспитамо свој живот. Али то не значи да чим се пост заврши, а то ће ускоро бити, треба заборавити на покајање и препустити се страстима, јести било коју храну која нам је доступна у било којој количини, узимати алкохолна пића и слушати било коју музику. Не. Морамо пазити на себе. Морамо се побринути да наш живот буде чедан, да нас духовно просвијетљење које доживљавамо у данима Великог поста не напусти ни када се Велики пост заврши. Можда је зато Црква установила празновање сјећања на Свету Марију Египћанку пред крај Великог поста: да бисмо још једном размислили шта значи покајање, шта значи промијенити начин живота и како се заправо треба да крећемо путем у Царство Небеско. Амин.

Преосвећени Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, служио је овог јутра Свету Литургију пређеосвећених Дарова у храму Рођења Светог Јована Крститеља на Централном гробљу у Београду, сазнајемо благодарећи колегама из ТВ Храм. У беседи је Владика Сава подсетио на смисао и суштину четрдесетодневног поста - пута којем идемо у сусрет празнику Васкрсења Господњег, победи живота над смрћу, а који овенчавамо Светим Причешћем. Вест приредила Редакција Радија Слово љубве. Беседа Владике Саве, белешка ТВ Храм: http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/Episkop marc.Sava Centralno gr.16.3.22.tv hram.mp3

Патријарх Порфирије: Нека би Господ дао да увек имамо смирења пред Богом и љубави према Њему, а када стојимо на та два камена, двоједином темељу смирења и љубави, ми смо већ овде и сада на врхунцу у Царству небеском. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 30. јануара 2022. године, на празник Преподобног Антонија Великог, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог Саве на Врачару. Саслуживали су преосвећена господа епископи далматински Никодим и ремезијански Стефан. Беседу Патријарха српског г. Порфирија доносимо у целости: Браћо и сестре, чули смо одломак из Јеванђеља по Луки, речи самога Господа којима је сувишно било какво тумачење. Oне су саме по себи довољно једноставне и довољно јасне, толико да свако ако их се држи може да расте из тајне у тајну, из Откривења Божјег у Откривење Божје. Ми неретко постављамо многа питања и многе једноставне речи нам нису јасне зато што имамо потребу да правдамо своје слабости, да правдамо своје промашаје, да правдамо свој грех. Реч Јеванђеља, Реч Господња је једноставна и изнутра говори и обраћа се сваком човеку. Стојећи скрушено, скромно и смирено пред лицем Божјим свако од нас могао би да осети и да каже: Господе, ја сам слаб и немоћан, ја сам грешан и не постоји ниједна реч, ниједан разлог спољашњи којим бих се могао оправдати, али хвала Теби, љубави Твојој и Твоме милосрђу што ниси дозволио да све свој склоности пустим да се спонтано развијају у моме животу, јер бих онда био неупоредиво слабији и падао бих још ниже него што сам пао. Дакле, слаб сам и немоћан, промашен и грешан, али Ти, Господе, знаш моје срце и Ти си љубав и Ти можеш све и свакога, па и мене последњег недостојног, узети у наручје своје. Толико је, браћо и сестре, једноставна Реч Божја да њој није потребно никакво додатно тумачење. Исто тако, Реч Божја као упутство за наш живот опет је сасвим једноставна и јасна. Нема тог човека који не зна шта је добро, који не зна шта ваља чинити да бисмо као људи живели у сагласју са оним што је нормално, са оним што је природно наше стање. Бог нам је дао савест и сви изнутра непогрешиво, ако хоћемо да ослушнемо тај глас своје савести, знаћемо шта је исправно, знаћемо да разликујемо црно од белога, знаћемо да разликујемо шта је то здраво, а шта је нездраво. Али ако би неко помислио да, ето, не може довољно јасно и гласно да ослушне и чује своју савест, у данашњем Јеванђељу сам Господ каже: Ако хоћете да уђете у Царство Небеско тј. ако хоћете да будете нормални, читајте Јеванђеље и ту у Јеванђељу вам је дато шта је исправно, а шта неисправно. Дата је истина и она се јасно разликује од лажи. Дакле, у закону Божјем, у заповестима Божјим нама је осликан лик и портрет свакога од нас уколико хоће да се уклопи у оквир замисли Божје, промисла Божјег, Његове љубави. Онда када пођемо путем живота у Христу препознајемо макар понекад да желимо да у потпуности будемо у наручју Божјем, да имамо потребу да се усавршавамо, да идемо ка савршенству. Кроз уста овога младића из Јеванђеља Господ нам је рекао да се држимо заповести Божјих које нас воде у слободу, које не укидају нашу слободу, него напротив воде нас у слободу од греха, од пролазности, од смрти, воде нас у слободу која се зове љубав као потпуно предавање Богу и потпуно предавање себе ближњем. Да би испуњавање заповести заиста било благотворно за нас, да би ослушкивање савести наших било спасоносно за нас, важно је да у темељу нашега труда, ма какав он био, будемо смирени и то управо значи Реч Господња: Ако хоћеш савршен да будеш све што имаш раздели и узми крст свој и пођи за Христом. То је, браћо и сестре, смирење. Шта ова реченица значи? То значи да независно од тога колики је наш иметак, било да имамо много или мало, једнако треба да се одрекнемо тога што имамо, у смислу да знамо да није имање оно што нас чини врлинским људима, да није имање само по себи оно што нам обезбеђује сигурност, оно што нас чини бољима од других, него да колико год имамо, имали мало или много, будемо свесни да наш живот не зависи искључиво и само о земаљском хлебу, који је потребан наравно за наш живот, него да наш живот и смисао нашег постојања зависи од сваке речи која излази из уста Божјих тј. Да поделити оно што имаш, одрећи се онога што имаш то значи ставити Бога на право место у лествици вредности свога живота, никада га не ставити на прво место, да оно што имаш буде и извор твога постојања, своје сигурности, твога достојанства, него да увек будеш свестан да је Христос живи Бог, алфа и омега нашега постојања, да можемо и читав свет задобити и сву славу овога света стећи и притом држати се и закона Божјег, али ако немамо смирења, тј. ако не утемељимо себе на Христу, ако нисмо спремни у сваком тренутку да прихватимо вољу Његову, вољу Његову за нас о нама, са благодарењем онда је несигурно и то што имамо, али је несигуран и чак овај наш ход путем држања заповести. Свака врста везивања.за било што што није Христос нас спречава да до краја препознамо љубав Његову и да се њему свецело предамо било да је материјални иметак, било да се то имање огледа у поседовању врлина, у испуњавању закона, јер онда испуњавање закона постаје спољашње и има за циљ да то други виде, да похвале и препознају, да кажу како смо ми добри и бољи од других. У таквом разумевању и испуњавању закона и поседовања иметка ми смо заправо губитници. Ево, браћо и сестре, све што имамо Христа ради увек да будемо спремни да се одрекнемо, тј. и када то имамо да смо га се већ одрекли, да нам служи као дар Божји уз помоћ којег ми можемо да покажемо, потврдимо и пројавимо своју љубав у односу на ближње тако што то што имамо као дар од Бога не доживљавамо као своје него да делимо са другима било да је у питању материјални или духовни иметак. Нека би Господ дао да увек имамо смирења и љубави, смирења пред Богом и љубави према Њему, а кад стојимо на та два камена, на двоједином темељу смирења и љубави, ми смо већ овде и сада, браћо и сестре, у пуноћи у Царству небеском и на путу савршенства. Да Бог да да утемељимо себе у смирењу и љубави и да онда заиста у савршенству, ка савршенству из славе у славе растемо заједно са свима светима који су остварено Јеванђеље, који су Христос облагодаћени и који славе Њега Једнога у Тројици Бога, и ми им се придружујемо, Оца и Сина и Светога Духа сада увек и у векове векова. Амин! Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 5. децембра 2021. године светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог Саве на Врачару уз саслуживање преосвећене господе епископа ремезијанског Стефана и топличког Јеротеја. Након свете Литургије патријарх Порфирије се поздравио са члановима Савеза младих извиђача и ученицима ОШ Вук Караџић који су присуствовали богослужењу. Деца су се веома обрадовала Патријарховим речима да је и он сам, као дете, био млади извиђач, да је највише волео логорске ватре, али и да памти учење везивања чворова. На крају, након фотографисања, деца су позвала патријарха Порфирија да посети њихове кампове уз жељу да му прикажу своје способности. У наставку преносимо беседу патријарха Порфирија у целости: У име Оца и Сина и Светога Духа! Речи Господње: „Не бој се, веруј, веруј само“ (Лк 8, 50), и бићеш спасен, или „Вера твоја спасла те је“ (Лк 8, 48) – речи упућене крвоточивој жени, јесу путоказ и подстрек, а истовремено и нада свакоме човеку. „Вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих” (Јев 11, 1), разрађује Апостол Павле речи Христове. И ево, у данашњем Јеванђељу имамо такође потврду да је вера пут слободе, пут ослобођења, пут спасења, пут смисла, пут радости, истовремено потврда да јесмо и да ћемо бити. У данашњем одломку из Јеванђеља по Луки (Лк 8, 41-56), необично, и за разлику од других перикопа и одељака који се читају о празницима и недељама, имамо два догађаја: имамо исцељење, боље рећи враћање у живот Јаирове кћери – кћери човека који је био старешина синагоге, дакле, који је припадао високим социјалним и религијским круговима изабраног јеврејског народа; са друге стране, имамо исцељење, исто тако можемо рећи, враћање у живот једне жене која је била изопштена – која је била обична жена из народа, али болесна, крвоточива, болесна од болести која у времену у којем је она живела сматрана не само физичким обољењем него и болесним духовним стањем, таквим стањем да је онај или она жена која је боловала од такве болести морала да живи у изолацији; она је била потпуно изопштена, другим речима – изолована, могли бисмо рећи, одсечена од сваке врсте друштвеног, социјалног живота, живота заједнице, и самим тим, као изопштена, мртва. И ево, Господ човека који припада високим социјалним религијским круговима, а и жену која припада обичном народу, враћа у живот. Са једне стране, потврђује да су они деца Божја, а са друге стране, даје им исправно место у друштву. Јеванђеље нам увек даје историјске догађаје, нешто што се заиста збило. Оно, међутим, богословски тумачи те догађаје, не ради науке, која је циљ сама себи, него тумачи историјске догађаје везане за Христа и његов живот, а и за наше спасење, како би показало смисао тих догађаја за нас данас, а и за људе свих времена. И ево, смисао или порука и поука коју можемо да извучемо из данашњег Јеванђеља, јесте да је вера основ свега чему се надамо и да је потврда ствари невидљивих. Жена, да се осврнемо на њу, која је, дакле, била у потпуној изолацији, изопштена од свих, кажњена већ сада и овде од људи због тога што болује од болести која је социјално неприхватљива, не пристаје на друштвене и биолошке датости свога постојања. Она има чврсту веру у Бога да је он љубав и да он не гледа на то како су други, макар они били већина, дефинисали њен положај и њен статус. Има веру која није идеолошки, религијски поглед на неког далеког Бога, хладног, који је далеко од ње и од света, који је праведан, па онда суди исправно свакоме у складу са његовим делима. Верује у Бога љубави, верује да је Бог који је створио све ни из чега, из љубави, не може бити спречен њеним статусом, чак ни погрешним, промашеним животом, не само да искаже љубав, него да истински, љубављу, загрли и њу, као и свакога промашеног и погрешног човека, и да у том загрљају она буде жива, да осети и доживи себе као дете Божје, али и да се васпостави њено истинско пуно физиолошко и биолошко здравље, како би онда могла да буде прихваћена и од оних који остављају строга оштра правила по којима мере и по којима суде другима – онима који се не уклапају у њихова правила. А та људска правила немају трајну вредност, а камоли да о њима можемо говорити као о вечним правилима. Заправо, људска правила из дана у дан се мењају, најчешће у зависности од слабости оних који правила постављају, али и од расположења у вези са ониме шта им се допада а шта не. А ево, жена крвоточива, не прихвата своја биолошка, физиолошка ограничења и окове, не прихвата ни социолошке оквире свога постојања, него има чврсту веру у љубав Божју. Има поверење у Бога. Није јој вера само уверење о томе да Бог постоји. Она зна да Бог постоји и она има поверења у Њега. И зато њена вера јесте најјаче и најснажније оружје које води у истинску и праву слободу. Било је довољно да само стане пред Бога, да само стане пред Исуса, да га се дотакне, да осети Његово присуство и да у тренутку, како каже Јеванђеље, „одмах оздрави“. И чим је Господ дотакао и Јаирову кћер и она „одмах устаде“. Оног тренутка када у нама проклија семе вере, а свакоме је дато, одмах, истог тренутка, гледамо другим очима, све се у нама преображава. Тог тренутка живимо слободу грађанина Царства Божјег и ако у свету, иако у околностима у којима најчешће или често нису нама повољне живимо слободу деце Божје. Слично и Јаир, који је припадао изабраном народу и био старешина синагоге, нарушио је оквире и окове које су одређивали његов живот, правила. Наиме, као старешина синагоге сигурно није могао прихватити као и сви они који су припадали том слоју друштва реч Христову, није могао Њега прихватити као Месију. Али негде у дубини његове душе осећао је да ту нешто има и покидао је окове Закона, срушио је ограду која га је спутавала да живи пуним плућима у слободи детета Божјег. Дакле, браћо и сестре, имамо разне дарове и треба да их користимо на добро ближњих, а то онда значи и на своје спасење, на добро заједнице. Но, ако не живимо вером у Христа, ма колико исправно употребили дарове које имамо, они неће имати далекосежно дејство. Јер, као што је све релативно у овом свету у којем живимо, онда ће и наши поступци, као и употреба наших дарова, бити релативни и мењаће се. Нећемо бити утврђени и постојани. Чинићемо, поступаћемо по својој логици, а то значи најчешће како нам одговара. Нећемо бити спремни да откинемо од себе, да отрпимо, да принесемо истинску жртву која боли. Али, тамо где су вера и љубав тај бол се претвара не само у радост него у експлозију, у вулкан радости и љубави. Вером, дакле, оно што мислимо и говоримо, а желимо да буде у складу са заповестима Божјим, добија трајни значај, трајну вредност. И да употребим ту реч, ако хоћете, остаје истински успех који афирмише нас – у заједници у љубави са другима. Афирмише нас тако што изграђује заједницу, то јест не укида у тој афирмацији другога, не потире га. Нека би нам Господ дао чисте вере жене крвоточиве из данашње јеванђељске приче и чврсте и чисте и снажне вере Јаирове како бисмо онда утврђени котвом вере у Цркви као Телу Христовом били у Његовом загрљају, а онда из тог загрљаја све што је наше учинили да буде Његово. А Он заједно са нама, у наше име и уместо нас, кад год ми не можемо даље, узимао нас у наручје и сваког тренутка преносио са земље на небо, из историје у Царство небеско, а то Царство небеско учинио реалношћу која нам је доступна овде и сада како бисмо могли Њега, нашег Спаситеља, Господа Исуса Христа заједно са Оцем Његовим и Духом Светим да славимо сада и у векове векова. Амин! Извор: Инфо-служба СПЦ

Господ је у последњој беседи ученицима заповедио да љубе један другога, а то пребивање у љубави истовремено јесте и пребивање у Богу. Љубљени ученик Христов, Свети апостол и еванђелист Јован Богослов, на крају свог земног живота понављао је речи: „Децо, љубите један другога – у томе је све.“ Не бисмо смели да изгубимо из вида, да је критеријум наше вере управо љубав. Истинска вера пројављује себе кроз љубав и праштање. Љубав да буде нелицемерна (Рим 12, 9). Та љубав потребује и подразумева велики и дуготрајан подвиг. У суштини, та и таква љубав је велики и драгоцени – спасоносни, дар Божији. Као хришћани потребно је да се за овај Дар над даровима постојано и усрдно молимо, да нам Господ дометне вере и љубави, да том љубављу која је Божији дар волимо свакога човека, да срцем својим грлимо свакога без изузетка. Када будемо имали такву љубав бићемо спремни да све и свима праштамо, да будемо људи љубави и праштања, а самим тим, људи који ходе ка правди Божијој. Не заборавимо да се ми свакодневно молимо на вечерњем богослужењу да нам Господ подари „љубав нелицемерну“ (молитве које свештеник тајно чита за време предначинатељног псалма). Ми се и причешћујемо светим и животворним Тајнама Христовим, да нам оне буду „на љубав нелицемерну“ (благодарствене молитве после Светог причешћа, молитва прва). У Петој библијској књизи, поновљених закона, и скоро непосредно пошто је издао наредбу о љубави према Богу, Бог је утврдио своју вољу преко пророка: Чуј, Израиљу: Господ је Бог наш једини Господ. Зато љуби Господа Бога својега из свега срца својега и из све душе своје и из све снаге своје. И нека ове ријечи које ти ја заповједим буду у срцу твоме (5 Мојс 5, 6). Бог је обнављао своју наредбу о љубави и урезивао је у људска срца, јер она истискују из себе љубав брзо и лако. На једном месту, у Светом Писму, каже се, да они који љубе Господа треба да буду као сунце кад излази у сили својој (Суд 5, 31). Такви би требало да будемо и према људима, јер, који не љуби брата својега, којега види, како може љубити Бога, којега није видео? (1Јн 4, 20). Љубав не тражи своје (1Кор 13, 5). Ако волимо некога да бисмо били вољени – то и није љубав већ најобичније самољубље. Љубав није окренута себи; она је усмерена на другог, па макар тај други на љубав и не одговорио. То је хришћанска – жртвена и христолика љубав. Заповест о овој искреној и христоликој љубави од нас подразумева делање: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн 15, 13). Господ нам није оставио да ми бирамо хоћемо ли или нећемо има ти љубави међусобне: Ово вам заповиједам: да љубите једни друге (Јн 15, 17). Дакле, хришћанска љубав се поима као саставни део нашег постојања и заједничарења са Господом нашим који је сушта Љубав, са Господом нашим који нам заповеда да љубимо једни друге, како бисмо у тој љубав и кроз ту жртвену љубав Њему угодили. Један од наших познатих беседника је дивно закључио рекавши: „Потребно је удвостручити напоре који се тичу наше међусобне љубави. Тим напорима нема краја, нити сме бити. Јер љубав не зна за границе, ни за ‘довољне’ количине. Ако збиља причамо о љубави – двоје који се воле не знају за ‘доста’ или ‘довољно’, те одреднице су непознате и када је у питању однос родитеља према деци, и деце према родитељима. Збиља, љубав има својство бесконачности“. Од вршења двеју заповести: о љубави према Богу и љубави према ближњима зависи сав религиозно – морални живот човеков и сврхатог живота — прослављање Бога и заједнице и сједињење наше с Богом, вечно блаженство наше у вечном животу нашем с Богом и у Богу. И ако ове заповести о љубави не извршимо, ништа нам друго неће помоћи да постигнемо свој циљ и своје назначење, чак ни онда ако бисмо говорили ангелским језиком и предали тело своје да се сажеже (I Кор гл. 13). Љубав је највиша и најдрагоценија врлина међу свим хришћанским врлинама. Ваистину, живот је леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само онда када се са љубављу уносимо у туђи живот, када смо заједно са гладнима и жеднима, са сиромашнима и прогнанима, када смо и у тамници са осуђеницима. Љубав није само огољена реч. Љубав је сила Божја. Циљ праведности је правда Христова Спасење у Христу сваком хришћанину као припаднику Цркве доноси праведност преко светотајинског (благодатног) живота. Бити праведан, тј. бити на путу праведности значи бити члан заједнице — Цркве, и живети по Духу Светом, јер је једино тако могуће бити у органском јединству са Христом. Апостол Павле истиче да се служба помирења у Христу наставља преко апостола, то јест да припада Цркви. Зато, Апостол смело говори: Умјесто Христа, дакле, молимо, као да Бог позива кроз нас: Молимо у име Христово — помирите се са Богом (2 Кор 5, 20). Виђење Божије правде и праведности у Старом Завету Апостол Павле употпуњује Христовом жртвом и Његовим спасењем: Јер је Христос завршетак Закона за оправдање свакоме који вјерује (Рим 10, 4). О томе богомудро поучава Свети Никола Кавасила: „Бог није само предао човечанској природи некакво добро, задржавајући при том већи део за себе, него је у њу положио сву пуноћу Божанства, односно читаво Своје природно богатство. Због тога је Апостол Павле и рекао да се у Јеванђељу показује правда Божија: Јер се у њему откри правда Божија (Рим 1, 17). Наиме, ако има врлине и правде Божије, то је свакако, изобилно предавање добара свима и човеково заједничарење у Његовом блаженству“. Према речима Апостола Павла човек се обнавља по Богу у праведности (Еф 4, 24) кроз искупљење које је у Христу (уп. Рим 3, 24), јер Христова праведност спасава старог човека од греха и смрти и дар је Божије благодати. Циљ праведности је правда Христова у људским срцима која рађа нови живот. Свети Климент римски иде један корак даље и продубљује ову важну истину: „Јер су то врата правде отворена за живот, као што је написано: Отворите ми врата правде; ушавши кроз њих исповедићу се Господу. То су врата Господња, праведници ће ући кроз њих. Многа су врата отворена, (али) врата правде ова су у Христу, и блажени су сви који су кроз њих ушли и који управљају пут свој у преподобности (светости) и правди, чинећи све без нереда“. Христос изобличује оне који воле да примећују туђе грехе, називајући их лицемерима: Лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога (Мт 7, 5). Неосетљивост према сопственој грешности, изоштрена осетљивост према грешности других је ознака најопасније духовне болести, охолости. Зато Господ и говори да су пијанице, блудници, прељубници, који су свесни својих грехова, ближи ка спасењу него охоли фарисеји, који се поносе својом праведношћу. Катихета Бранислав Илић *Објављено у септембарско-октобарском 381. броју Православног мисионара (стр. 13-15) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије служио je, 3/16. новембра 2021. године, на празник Обновљења храма светог великомученика Георгија, свету архијерeјску Литургију у новосадском Саборном храму, поводом славе Града Новог Сада. Светејшем Патријарху српском су саслуживали Преосвећена господа епископи: бачки Иринеј, зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, топлички Јеротеј и мохачки Дамаскин, као и свештеници и ђакони из више епархија Српске Православне Цркве. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије је, између осталог, истакао: „Света Литургија је простор у којем се пројављује и показује Црква као јединство у вери, нади и љубави свих оних који су сабрани на једном месту, јединство међусобно, али и јединство са Богом. И зато, где год, по Промислу и благослову Божјем, идемо и служимо Литургију, свугде је иста радост. Међутим, у том истом увек постоји и посебно место, увек постоји и један посебан додатак, посебна радост. За мене данас ту посебну радост, као и свакога пута, представља долазак овде у Нови Сад да, пре свега, служимо свету Литургију, али и да се видимо лицем к лицу. Нови Сад заиста јесте Српска Атина у сваком смислу те речи. То је и хришћански православни град, то је град светог Георгија, чији помен данас славимо. Сви знамо ко је био свети Георгије. Знамо да је Христос био Алфа и Омега, почетак и крај, смисао и садржај његовог живота. Заузимао је веома високу позицију у војсци цара Диоклецијана, римског императора, који је, као и многи други, ненавидео Христа, прогонио Цркву Његову и проливао невину хришћанску крв. Свети Георгије, као и сви војници, био је задужен да гони хришћане, али, одавно је он, од најраније младости своје, утемељио свој живот, нашао смисао у Христу и наравно да није пристао да гони хришћане. Свети Георгије, када је страдао и када је био прослављан, био је испуњен кротошћу, миром и смирењем. Какав је био свети Георгије такви су били бројни кроз историју хришћански мученици. Хришћанска вера, православна вера јесте вера мученикâ, али не само мученикâ као страдалникâ који страдају у телесним страдањима него и вера мученикâ који су позвани на унутарње распеће, на унутарње страдање. Мучеништво је опредељење и утемељење наше на Христу, опредељење за њега и зато је то сведочење. Нека би Господ дао, браћо и сестре, да данас, славећи светога Георгија, никада и ни за шта не оставимо своју веру, своју веру православну, веру у Господа Живог и да, маколико били слабашни, маколико падали, никада се не одричемо од јеванђељских вредности, да увек, уз помоћ Божју, кроз покајање, кроз спознају свога пада, а онда и љубављу Божјом враћамо се тим вредностима, враћамо се Богу и враћамо се себи.ˮ После заамвоне молитве, Патријарх српски господин Порфирије је извршио чин благосиљања славских дарова припремљених у славу Божју, а у част светог великомученика Георгија. По завршетку свете Литургије, Светејши Патријарх српски је уручио орден Светог Саве другог степена велечасном Јакобу Пфајферу, римокатоличком жупнику из Оџака, у знак захвалности на досадашњој успешној сарадњи и братском односу према Српској Православној Цркви и српском народу; професору др Весни Туркулов, начелници Клинике за инфективне болести Клиничког центра Војводине у Новом Саду, у знак признања за оданост Цркви, делатну љубав према ближњима, показану кроз вишегодишњи плодоносан рад, а посебно кроз велики допринос у несебичној, храброј, и надахњујућој борби против епидемије коронавируса; господину Зорану Вапи, некадашњем директору Покрајинског завода за заштиту споменика културе у Новом Саду, у знак признања за велики допринос унапређењу културе и традиције нашег народа уопште. Орден Светог Саве додељен је и Покрајинском заводу за заштиту споменика културе у Новом Саду, поводом јубилеја седамдесетогодишњице оснивања и у знак признања и допринос унапређењу културе и традиције нашег народа уопште, а орден је примио господин Синиша Зековић. Све ордене именованима је доделио Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, на предлог Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја. Уручујући највише одликовање Српске Православне Цркве, којим Свети Архијерејски Синод одликује заслужне установе и појединце, Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије је, поред осталог, рекао: „Сви ми људи имамо неке дарове; не постоји човек који нема неки дар и сви дарови су дати свакоме од нас понаособ на различите начине да би сваки наш дар служио једном јединственом дару, а то је дар љубави. Наша Црква, пре свега увидом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, препознала је да ви који сте добили, свако на свој начин, посебан и различит дар, искористили сте тај дар да буде у служби дара љубави. Дарове смо добили да бисмо служили Богу кроз њих, узвраћали на оно што смо од њега добили и да бисмо служили ближњем. Наравно да ово признање јесте најскромније хвала за све оно што сте ви учинили, а много више сте учинили од сваке речи која би могла да искаже захвалност, учинили сте у односу на друге људе, а то значи у односу на Бога.ˮ На крају обраћања, Његова Светост је још једампут свима присутнима честитао славу Српске Атине. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј заблагодарио је, у име свих присутних и у своје лично име, Његовој Светости Патријарху српском господину Порфирију и Преосвећеној господи архијерејима који су саслуживали, као и свештенству, монаштву и благоверном народу на молитвеном учешћу у прослави славе Града Новог Сада. Светој Литургији у Саборном храму су присуствовали: г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, професор др Драган Станић, председник Матице српске, др Радивоје Стојковић, директор Гимназије „Јован Јовановић Змајˮ, г. Никола Перваз, председник Црквене општине новосадске, и многи други представници јавног и културног живота Новог Сада. После свете Литургије, у свечаној дворани Градске куће у Новом Саду, Патријарх српски г. Порфирије освештао је славске дарове. Честитајући сабранима славу Града Новог Сада, Његова Светост Патријарх је казао: „Данас је слава Града Новог Сада и велика је радост да смо се сви окупили, после свете Литургије у храму који је посвећен светоме Георгију, овде у Градској кући, и представници Цркава и верских заједница, и представници градских и покрајинских власти. Када славимо славу, ми исповедамо да нисмо само материјална бића него да смо, пре свега и изнад свега, духовна бића, тојест да и оно што је материјално позвано је да се продухови нашом врлином, нашим добром, свим оним што смо добили од Бога, да служи Њему и да служи другим људима. Диоклецијан је гонио Цркву и позвао светог Георгија као војника да убија хришћане. Могао је, наравно, свети Георгије да послуша реч цареву и да напредује у свим земаљским вреднстима, али он је најпре све што је имао поделио сиромасима, а онда је и одбио да поступа на било који начин против Истине, која је Христос. Нека би Бог дао да буде срећна и благословена данашња слава и да се трудимо да вредности које су уткане у Град Нови Сад – а то су вредности којима је свети Георгије живео – буду оно што стоји стално пред нашим очима, што нас води, што нас руководи, а то је да никада и ни на који начин Бог не дозволи да напустимо оно што је истинито, оно што је правда и праведно, маколико то коштало у датом тренутку. Нека је срећна слава и да сте благословени, молитвама светог Георгија.ˮ Одговарајући на честитку Његове Светости, господин Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, захвалио је Светејшем Патријарху на посети и истакао: „Нови Сад, као једна велика кућа или једна велика породица, дочекује сваке године своју славу, свог патрона, светог Георгија, да нас окупи и да нас подсети да један град не чине само материјална добра, као што је рекао Његова Светост, да није само ствар зградâ и булевара, неких објеката и теренâ. Један град чине људи, али и духовна компонента, нешто што прожима све људе, што неком невидљивом линијом нити спаја и даје и снагу и утеху, буди веру, даје чврстину, али и разумевање, разумевање према другима, а онда и према себи. И, благодарећи нашем Преосвећеном Епископу новосадском и бачком господину Иринеју и тадашњим градским оцима, уз Божји Промисао, Нови Сад је добио баш таквог патрона, таквог заштитника, светог Георгија.ˮ Овогодишња кума славе била је професор др Весна Туркулов, начелница Клинике за инфективне болести Клиничког центра Војводине у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке Видео: Телевизија Храм

-Миланка Тешовић и катихета Бранислав Илић: Христолика љубав је пут ка правди Божјој- Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима. У оквиру емисије "Живоносни источник", у среду 13. октобра 2021. лета Господњег, катихета Бранислав представио је садржај новог, септембарско-октобарског 381. броја "Православног мисионара". Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. "Садржај овог броја "Православног мисионара" усмерен је на приближавање јеванђелског идеала правде, и позив свима нама да пригрлимо ту јеванђелску правду, на коју нас и једно блаженство позива, те да вођени светитељским примером Светог Александра Невског све меримо истинском правдом у Христу, која је можда у овом свету парадоксална и несхватљива, али када је наш поглед усмерен ка небеским начелима, онда ће нам та и таква правда бити не само разумљива, него и веома потребна", истакао је катихета Бранислав Илић у првом делу разговора. Настављајући разговор о значају правилног сагледавања правде у Христу, гост Миланке Тешовић је нагласио да христолика љубав и спремност на праштање воде ка истинској спознаји правде Божје. "Све је мање смирења и послушања, све је мање спремности да саслушамо другог човека, али саслушати другог човека значи прихватити га као личност, показати му љубав, ону љубав која води ка заједници са Господом, на то нас позивају и чудесне светоотачке речи "Видео си брата свога, видео си Бога свога", то је наш пут и наша радост у хришћанском животу, поучио је новосадски катихета Бранислав Илић. На крају разговора, гост је упутио поруку гледаоцима Телевизије Храм: Потребно је да хришћани читају и тако оплемењују свој живот, да се богате и у духовном и у интелектуалном смислу, зато, пригрлимо књигу, јер она је била, јесте и биће највећи човеков пријатељ. Извор: Телевизија Храм

Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Александар Јовановић, сабрат Световазнесенског храма у београдском насељу Жарково. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Александар је говорио о односу греха и болести. Садржај овонедељне емисије "Врлинослов" својом темом указује да је људски пасти, а сатански у греху остати, док покајање остаје наше друго крштење у сузама. Према казивању Светог Исака Сирина сви смо ми помало болесни и откривамо порекло сопствених патолошких стања, не само у људској слабости и смртности, већ у личном греху. Такав човек тражи лечење говори Свети Исак; али од кога тражи оздрављење онај коме се Бог смиловао откривши му узроке његове болести и са њом повезане патње. Болести могу да буду пут ка Богу, зато многи болесни људи хришћани знају да заблагодаре Богу и да имају ту свест да болест није само лишавње функционалности коју човек потребује да би радио и стицао, већ да је болест један вид љубавне шансе коју нам Бог дарује, да се кроз то смиримо и кренемо путем љубави, али и да се утишамо и успоримо брзину живота, поучио је презвитер Александар Јовановић. Ризница литургијског богословља и живота: Презвитер Александар Јовановић у емисији "Врлинослов": Болести могу да буду пут ка Богу BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм , Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Александар Јовановић, са...

Светом заупокојеном Литургијом и монашким опелом, на празник Светог Лонгина Сотника, свештенство и монаштво Епархије ваљевске на челу са Преосвећеним Епископом ваљевским Г. Исихијем опростило се од мати Анисије, која се преставила Господу након шест деценија монашког служења. Звучни запис беседе Већи део скоро девет деценија дугог земаљског живота мати Анисија провела је у монаштву и била подвижница Христова, попут мудрих девојака из Светог јеванђеља, које са упаљеним лампама чекају свог женика.Зато је блажен пут којим је она данас кренула, јер то је пут у Царство небеско ка женику њеном, Ком је читавог живота стремила и за Кога се подвизавала, рекао је Епископ Исихије у опроштајној беседи од мати Анисије у манастирском храму у Лелићу где је, служећи Богу, провела последњих двадесет година. Монах и монахиња повлаче се из овог света, из радости, погодности и удобности које пружа овај свет, али и из невоља световних. У монашком подвигу усредсређују се ка ономе што је најважније, а то је љубав према Господу и ближњем, јер љубав је та која употпуњује подвиг и чини га богоугодним. Зато, знамо и верујемо да данас, стојећи пред лицем Господа, мати Анисија Га препознаје као свог вољеног и одлази у Царство Божје – поручио је Владика Исихије. Мати Анисија је сахрањена на монашком гробљу манастира Ћелије, где је и отпочела свој монашки пут и провела деценију и по крај великог теолога и молитвеника Преподобног Јустина Ћелијског. Извор: Епархија ваљевска

О Богомољачком покрету Светог Владике Николаја, за јулско-августовски 380. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, говорио је протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого, вандредни професор Православног богословског Факултета Светог Василија Острошког, Универзитета у Источном Сарајеву. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Прота др Дарко Ђого: Позвани смо да живимо Јеванђеље Христово и пут Светога Саве и свих светитеља наше српске Цркве! Богомољство у срба је православни, народни покрет оживотворења и остварења Јеванђеља Христовог у пракси и на делу, у стварном свакодневном животу. Богомољачки покрет настао је половином прошлог века, растао и развијао се, да би после великог богомољачког сабора у Крњеву 1920. године почео организовано да делује у крилу Цркве као Православна Народна Хришћанска Заједница, под непосредним руководством светог и богоносног владике Николаја Велимировића. Период између два светска рата може се с правом назвати златним богомољачким добом. О богомољачком покрету, његовим особеностима, као и прегалаштву светог владике Николаја и блаженопочившег епископа браничевског Хризостома (Војиновића), разговарамо са протопрезвитером-ставрофором др Дарком Ђогом, вандредним професором Православног богословског факултета у Источном Сарајеву. *Драги оче, шта је Богомољачки покрет? Дозволите ми најприје да Вам се захвалим за прилику да нека од личних запажања подијелим са читаоцима Православног мисионара, часописа са којим са растао у Цркви Христовој (одмах да кажем да се тим, мајчиним старим мисионарима од 1988. до 1992. године и данас често враћам не само због емотивних разлога већ и због квалитета штива). Такође, нека ми буде дозвољено да одмах укажем на двије крајности у приказивању карактера Богомољачког покрета које ћу, надам се, успјети да избјегнем у казивању, а које су подједнако опасне: најприје: уобичајено је било да се о Богомољачком покрету говори као о својеврсном елитном духовном и унутарцрквеном покрету људи који су у хришћанским врлинама хтјели да надиђу просјечност свог времена и средине. То је, уосталом, заједничко објема екстремним виђењима његовог карактера, док се ова „елитност“ онда описује или изразито афирмативно, са извјесном дозом поноса, па понекад и гордости, или се управо због „елитности“ покрета данас понекад чују гласови који га, по мом суду, неоправдано посматрају као пара-Цркву и девијантну појаву коју је тек Св. Николај некако успио да оцркови. Мислим да је заправо суштина проблема у том инсистирању на елитизму који би, бар према мом суду, био у потпуној супротности са поруком Покрета, а то је актуелизација хришћанске етике живота по јеванђељу. Богомољац жели да живи свјестан тога да није бољи Хришћанин већ Хришћанин који жарко жели да буде бољи Хришћанин. Самим тим он не може бити елитиста. Дакле: Богомољачки покрет треба посматрати као унутарцрквени покрет за актуелизацију јеванђељског етоса који се понекад просто успава у животу друштва, па и јерархије. *У чему је сагледан значај овог Покрета који је деловао у окриљу Цркве? Нарочито се значајним показала ова консолидација српског вјерујућег народа у искушењима са којима се сусретао у 19. и 20. вијеку. То су била: духовна и црквена дезинтеграција српског народа који је то доба, крајем 19. вијека када покрет започиње дјеловање, и даље живио у неколико државних оквира и црквених цјелина. Богомољачки поркет је налазио начина да се појави и да повеже и Србију и тада окупиране крајеве српске Босне и Херцеговине (од Св. Саве), и Војводства српског у ондашњој јужној Угарској. Такође, у доба када се наш народ сусреће са увозом не само културних модела и достигнућа већ и девијација из европске културе тога времена, Богомољачки покрет нуди повратак идеалима саброности и црквености, па га можемо гледати и као покрет сличан почвености руских словенофила. *Светог владику Николаја је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве званично задужио да води бригу о богомољцима, и он је ту дужност прихватио са радошћу и пастирском бригом каква се ретко сретала. У светлу житија српског златоуста, реците нам шта је био циљ и задатак владике Николаја? Његов задатак и циљ је био да једном самониклом покрету подари непрекидну загледаност у вијекове прије тог Покрета али и послије њега. Да од људи који су помало сумњичаво гледали на јерархију – и она на њих – подари етос служења Цркви. Да од људи који су имали богословље срца начини комплетне личности, стамене, уцрковљене, богословље и срца и ума, и душе и тијела, и литургије и поста, и службе народу и Отачаству. И он је у томе успио. *Дакле, није случајно да се тропару Светога владике Николаја Охридског и Жичког поје, да је он „человођа богомољне војске Христовеˮ? Тако је. Нити је Богомољачки покрет замислив без свештеног дјеловања Владике Николаја, нити његово житије потпуно без помињања тог његовог свештеног задатка. *Блажене успомене умировљени епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (Јевтић), богомољце одређује као ...религиозно-морални покрет српских православних сељака крајем 19. и у 20. веку, настао после великих народних страдања у честим ратовима. Можемо ли рећи да је основни садржај овог лаичког верског покрета био покајање и доследан морални живот - лични, домаћи и друштвени? Можемо да то кажемо, а и врло је важно да на томе инсистирамо јер је отпор од морализма увезеног из иностранства у савременој хеленској, па кроз њу и српској теологији створио опасан супротан порив да се морал и моралност ниподаштавају и багателишу по себи. Што се онда подудара са етичким распадаом постмодернистичког поријекла а што све води обесмишљавању етоса Цркве. Богомољци су управо осјетили почетак тога духа у своме времену и насупрот етичком релативизму и нихилизму супротставили захтијев за досљеднијим животом. Хришћанин треба да живи бесједу на гори или није хришћанин. То нису они измислили. То је исти приступ који налазимо код Златоуста или Симеона Новог Богослова. *Несумњиво је да би без светог владике Николаја богомољачки покрет био на великим искушењима и питање је како би текао његов развој. Колико је било важно да на челу покрета буде један архијереј? Било је важно да на чело покрета дође не толико архијереј колико Николај, аутентични свједок идеала које је покрет захтијевао од људи у Цркви, а који је у исто вријеме био и епископ. Да је неки други епископ дошао, можда не би могао да им покаже животом шта значи бити истински слуга Божији. Наравно, имала је наша Црква и тада сјајних епископа – узмимо на примјер само св. Петра Сарајевског – али мислим да је светодуховски надахнута одлука о томе да баш Владика Николај буде и први Богомољац као велики проповједник, богослов и епископ. *Поред светог владике Николаја важну улогу у Богомољачком покрету имао је и знаменити епископ браничевски Хризостом (Војиновић). Упознајте нас укратко са делом и доприносом овог неуморног мисионара, који је био и први уредник нашег часописа? Владика Хризостом (Војиновић) је за мене лично можда најраније сјећање на помен једног епископа, и то управо преко бројева Мисионара које сам касније читао. У питању је епохална личност Српске Цркве. Човјек који је у себи управо носио тај етос непретенциозног, истинског слуге и свједока Божијег, човјек који је слушао „Тихи глас“ а не букачки прекоравао људе. Та окренутост другом човјеку у љубави а себи у покајању: то је истински етос Православља и Богомољачког покрета. *Народ је и данас гладан и жедан заједништва и саборовања после Литургије. Да ли и данас имамо неки вид наставка етоса Богомољачког покрета? Јесте, жедан је. И ту леже и многи од наших проблема и многи од наших одговора. Идеологија нагле релитургизације без чвршћег повезивања људи која је била основна идејна потка многих кретања у Православљу посљедњих деценија показала је своје наличје. Није довољно да људе само мотивишемо да се причешћују Светим Тајанам – оне су залог једног другачијег живота, али и залог наше обавезе ка свима са којима се те литургије причестимо. Без истинског предавања једних другима а затим Христу Богу, ми ћемо најсветију од Тајни свести на ритуалистику а то неће дуго трајати. Зато се и појављују парацрквени покрети, па попуне те празнине које ми остављамо због немара, небриге, умора или јер идеолошки вјерујемо да наша обавеза престаје са пришћивањем, иако она, једних ка другима, вјерних ка свештенству и свештенства ка вјерника, тек почиње када се оконча Литургија. *У каквом су односу химнографија Цркве и богомољачке песме? Ово је коплкексно питање које нам помало одсликава разне слојеве тог покрета. Има их дивних и величанствених, а нарочито су такви они бисери наше књижевности које је народ прихватио као своје пјесме. И сада ми суза крене сваки пут када пјевам или слушам „Ко удара тако позно...“ Са друге стране, има и правог шунда који треба избацити из Цркве. Каква ли је памет некога ко пјева „Ој Пресвета Тројице/наша мила надо/ко је тебе славио/никад није страдо“… То је лажна, бласфемична пјесма једног зашећереног Хришћанства које везе нема са Црквом. *Оче, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? Моја порука се састоји у врло једноставном позиву: живимо Јеванђеље Христово и пут Св. Саве и свих светитеља наше српске Цркве. Хришћанство је конкретан живот, у заједници наших предака и потомака, али и свих нас који овдје и сада носимо Крст Христов и чекамо Васкрсење. Ми смо завјетна заједница. И треба да смо тога свјесни. Да живимо косовски Завјет од малог ка великоме, од љубазности ка продавцу новина преко жртвовања за породицу до жртве на бранику Отачанства, ако затреба. Али једно не може без другога. Јеванђеље се у нама рађа, када пустимо Христа да Његов живот постане наш а наш да постане Његов. Разговор водио: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 380. броју Православног мисионара (стр. 31-34) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У недељу пету Часнога поста, 18. априла 2021. године, у Богородичиној цркви у Земуну служена је света Литургија на којој се са својим свештенством сабрало мноштво благочестивог народа. Говорећи о прочитаном јеванђељском зачалу, ђакон Бојан Божић је подсетио на Преображење Господње које се одиграло недуго пре описаног догађаја у Јеванђељу и указао да треба да схватимо да «пут до Царства Божијег иде преко крста». Звучни запис беседе Голготски пут синови Заведејеви су потпуно превидели, нису схватили да Царство Христово нема никакве везе са земаљским. Подсећајући на речи блажене успомене Епископа Данила (Крстића) да најближе Христу у царству Његовом стоје двоје људи из народа Божијег – Пресвета Богородица и св. Јован Крститељ, ђакон Божић наглашава да је пут до Царства Божијег - смирење и служење другима. Извор: Радио Слово љубве

Из штампе је изашао нови мартовско-априлски 378. број „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема броја је „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсења“, поводом 350 година од упокојења поменутог светила наше Цркве. Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионара“ задужен за односе са медијима, представљајући нов број, каже да овај јубилеј и годишњица носе велики значај, те да нас опомињу да сагледамо колико смо на путу Светог Василија Чудотворца. Његове чудотворне мошти, вековима су утеха, нада и спас, невољнима, о чему се такође говори у новом броју. Поред обиља текстова о Светом Василију који је непресушни извор и инспирација многим хришћанима, у „Мисионару су заступљене и стандардне рубрике, подсећа наш саговорник. Православни мисионар – званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, можете купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе [email protected] или путем наше интернет странице на адреси http://misionar.spc.rs. Извор: Радио Источник

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 21. фебруара 2021. године, у Недељу о митару и фарисеју, Божанственом Литургијом у Спомен храму Светог Саве на Врачару. Саслуживали су Преосвећена господа Епископи источноамерички Иринеј, славонски Јован, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, ремезијански Стефан и мохачки Исихије, са свештенством из више епархија Српске Православне Цркве. Појали су сви хорови Певачког друштва храма Светог Саве: Дечји хор Растко (диригент Милена Антовић), хор Мокрањац и хор храма Светог Саве (диригент Катарина Станковић). После читања зачала из светог Јеванђеља, Његова Светост Патријарх г. Порфирије је између осталог рекао: -Оно што се људима чини да је велико у свету, да је моћно и јако, пред Богом изгледа слабашно. Оно што свет сматра мудрим, дубоким и паметним, за Бога је лудост и звоно које звечи, а тај звекет није ништа друго него одјек празнине. Али, у вери нашој и смирењу открива се Господ. Свакога ко има веру за темељ свог покајања Господ чини најмоћнијим, чини га владарем света. Данашња јеванђељска прича, која је једна од карика за припрему поста, управо то открива. Открива парадокс закона Божјег и парадокс критеријума односа Бога према овоме свету. -Око Божје друкчије цени човека - цени га по срцу. Важно је да испуњавамо законе, да праштамо и тражимо опроштај. Без тога ми не само да нисмо хришћани, него се може рећи да нисмо ни људи. То што је хришћанско, то је аутентично људско. Све што је цариник учинио и више од тога, треба да чинимо, јер тако функционишемо здраво. Чинимо све тако да задобијемо мир и радост говорећи: `Само сам недостојан слуга Божји`. Уколико тако не чинимо, бићемо испуњени бесом и хистеријом, подвиг ће нам бити тежак - то је гордост и сујета. Тај терет ако се не изгони из срца, води у демонизовано стање. Можда је прејака реч, али то заиста јесте тако. Што је већа гордост и сујета, то смо затворенији, то смо усамљенији, то смо сиромашнији, истакао је патријарх Порфирије и замолио присутне да у молитвама имају његово име, јер, како је казао: дубоко знам какво је место на које ме је Господ љубављу и благодаћу поставио. Патријарх српски г. Порфирије позвао је верне да се у временима тешких епидемиолошких услова придржавају прописаних мера и да воде рачуна о себи и ближњима, као и да буду послушни својој Цркви. После свете Литургије Његова Светост г. Порфирије је служио помен блаженопочившем патријарху Иринеју у крипти Спомен храма. Извор: Инфо-служба СПЦ

Свети Оче и Учитељу! Свети Григорије Назијански је у својим „Беседама“ и у свом писму Амфилохију Иконијском описао овог свог савременика, а имењака нама савременог српскоцрногорског владике, иконизујући тим описом лик правог свештеника који живи као свети монах, истакнути богослов, молитвени сазрцатељ, те додаје: „Немој оклевати да посредујеш за нас кад речју будеш призвао Реч, кад бескрвном сечом будеш секао свети Агнец и када будеш употребљавао свету Крв место мача речи!“ Ова иконична беседа снажан је и нама позив да се помолимо нашем новопрестављеном и светопочившем Амфилохију. Ево новог светитеља – исповедника наше вере у општењу светих. То општење чине сви благоверни на земљи, али и они свети у небеској слави. Смисао таквог општења је међусобна духовна повезаност, струјање и измењивање небеске лепоте. Тога ради, браћо и сестре, упознајмо се, повежимо се молитвено са новонајављеним светитељем, да бисмо улучили неопходну духовну помоћ у његовом заступништву, у његовом величанственом примеру заједништва. Честитамо свима који његовој светој успомени исказују тако побожну, истакнуту и молитвену пажњу, те дадосмо свима до знања на земљи колико нам је до славног и светог спомена нашег предстојника и узора у духовном јунаштву стало. Његова света кончина је заиста круна племенитог и пожртвованог апостола. Његова исповедничка палма је велики дар васцелом православљу. Његова нова врста мучеништва данас га већ показује зрелог за победу. Двојако је светитељево мучеништво: целомудрије и вера. Овај анђео у телу и отац нове Црне Горе, био је јерарх невиђене ревности који је настојао да све придобије за Христа. Његова апостолска и пастирска ревност је тек једна од карактеристика његовог богатог духовног живота. Он је ево горео и сагорео за Божију ствар. Он је Црној Гори подигао потпуно опали дух и вратио првобитни жар који јој је надахнуо свети Сава. Блажени Амфилохије је ступио у борбу са духовном опустошеношћу, млакошћу и половичношћу. Прави и истински је он теолог, али и пастир, дубокоречит, који пази, не само на садржај, већ и на лепоту и углађеност стила. Велика је он интелектуално-духовна и учена сила. У Сабору светих, светом Амфилохију Исповеднику место је осигурано. Није он само достојан Неба већ завређује да га са удивљењем и пуни побожног поштовања молитвено призивамо. Његова дела нас ево више од педесет година отварају и расположују према истини, јер су надвременска. Све је овај светитељ постигао одважном и освештаном вољом рођеног племића – Васојевића, и уз помоћ небеских дарова, подвизавајући се, трудећи се, трпећи и молећи се. Храбар, начелан и доследан у својим уверењима, те и одан и увек спреман на смрт. Велики је он светионик духовне светлости у васцелом православљу. Није светац само за себе и нас Србе са висина, већ за све православне. Овај Христов војник је био и велики духовни пастир – пастир душа. Овај Христов војник је био и надарени песник ком речи букте као огањ. Књижевно дело му је пуно поезије која ће се допасти најпре филигранским љубитељима епике и богословља. Ево миомирис светости из његове Црне Горе струји кроз васцело српство и васцело православље. Његов миомирис нам је неопходан за духовни развитак, гајење и дубоки духовни живот, те и веровеснички труд за нове нараштаје. Зацело је био анђео наше помесне Цркве и јављао се као анђео мира, богословља па и апостолства. На дан опела над новојављеним светитетељем који ће се победоносно пробити кроз најпогибељније искушење – оно смрти – светитељ Амфилохије хитно приступа Царству чисте светлости и потпуне радости. Данас ће се он и овог пута молити за нас које је оставио. Васцелог свог живота светитељ се молио за нас. И, ево, дошао је његов час да прослави Господа нашега Исуса Христа, који ће дати вечни живот свима којима је то наменио Отац. А вечни живот је непрестано светотајинско посвећивање божанским животодавним истинама и живљење по њима: „Ја посвећујем себе за њих, да и они буду посвећени истином“ (Јн 17, 19). Светопочивши отац наш и учитељ Амфилохије ходио је од рођења као Ристо Христовим путем истине и живота и, ево, сада као светитељ унебоходи у бесмртност. Његов живот је Христос, као што му име каже. Јавио нам се чим је издахнуо. Умро је са Господом и у Господу. Следио је Пут, открио Истину и ушао у Живот. Свети и богоносни оче наш Амфилохије Нови Исповедниче, моли Бога за нас! У Београду, на дан преподобномученика Андреја Критског, 30. октобра 2020. лета Господњег јеромонах Иларион Ђурица Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов: Животни пут свих хришћана је хођење за Христом на голготу и саваскрсавање са Њим! У недељу 12. по Педесетници, 17/30. августа 2020. лета Господњег, када наша света Црква савршава молитвени спомен на Светог мученика Мирона, евхаристијским сабрањем у Светосимеоновском храму у Ветернику предстојао је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први. Проти Миливоју саслуживали су: протопрезвитери Борислав Милић и Предраг Билић, протонамесници Бранислав Ђурагић и Игор Игњатов, као и презвитер Лазар Мајсторовић. Својим ангелским служењем благољепију сабрања допринео је ђакон ветерничког храма Мирослав Стојановић. После прочитаних светописамских чтенија, речима надахнуте омилије сабране је поучио прота Миливој, тумачећи еванђелску перикопу о бремену богатства. По новозаветној димензији, сваки онај који се апсолутно посвети Господу Богу, зна се куда иде са Њим – иде са Њим на голготу, јер и Господ Христос је проповедајући своју науку отишао после тога на голготу, на крсно страдање, и то је пут којим сваки хришћанин иде, истакао је прота. Хришћани се управо у Причешћу и кроз Причешће лече од свих болести, од свих зараза, јер је Причешће Лек бесмртности који је потребан овоме свету и човеку, закључио је прота Миливој, осврнувши се на доскорашње нападе на Цркву. Уведени у дужност нови свештенослужитељи – Епархија бачка EPARHIJABACKA.INFO Жабаљ – У недељу 12. по Педесетници, 30. августа 2020. лета Господњег, и молитвеног празновања Светих мученика Мирона и Патрокла, у храму Светога Николаја у Жабљу...

Зашто Бог једном човеку даје више талената и могућности у животу, а другом мање? Који је главни задатак хришћанина? Како правилно исповедање вере утиче на молитву и наш земаљски живот? Зашто је спасење немогуће без испуњавања заповести Божјих? На ова и друга питања „Црквене православне газете“ одговара Његово блаженство Митрополит кијевски и целе Украјине Онуфрије. Информационо-просветитељско одељење УПЦ објављује интервју с поглаварем уочи имендана блажењејшег владике. — Ваше Блаженство, Бог све воли подједнако, зашто онда једном човеку даје више талената и могућности у животу, а другом мање? — Да, наравно, Бог све воли једнако и не гледа на то ко је ко. То значи да Он у Свом односу према човеку не гледа на лепоту лица, на његову одећу и друштвени положај... Али су Богу пријатнији они који Га воле, односно они који испуњавају Његове заповести. Сам је рекао: „Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме љуби“ (Јн. 14: 21). А што се тиче могућности и талената – нема човека без талената и способности. Сваки човек има своје способности, сваки човек је у том смислу јединствен. Животни задатак човека јесте да не закопа своје таленте, већ да их развије и употреби у славу Божју и људима на корист. Таленат се може упоредити са зрном које је Господ посејао у сваком човеку, а човек већ треба да га гаји како би добио духовне плодове. Помоћу талената треба да учимо да се молимо, да праштамо, да трпимо, да волимо, да благодаримо Богу, да славословимо Бога и да се кајемо пред Богом – таленти нам се дају како бисмо кроз њих гајили у себи хришћанске врлине које човека воде ка вечном спасењу на Небу. А што се тиче тога зашто Господ не даје сваком човеку исти број талената рећи ћу следеће: то је Божја, а не људска ствар. Са захвалношћу треба да примимо од Бога таленте којих нас Господ удостоји и да се потрудимо да их молитвено умножимо. — У чему се састоји главни задатак хришћанина према Богу? — Хришћанин треба стално да се духовно усавршава. Ако се умешан лекар или уметник стално усавршавају како би избрусили своје мајсторство, како би побољшали своју вештину, и хришћанин треба непрекидно да ради на себи како би побољшао свој лик који му је Бог дао. — Шта је најважније у духовном раду хришћанина? — Молитва је најважнија у животу хришћанина. Молитва има огромну снагу – она приближава човека Богу, руши зид који сами подижемо између Бога и себе, омогућава човеку да осети Истину и даје му прилику да схвати вољу Божју. А кад схвати вољу Божју човек је исправно твори и тако постаје сличан Богу. Ипак, не приближава свака молитва човека Богу, већ само она која се заснива на правилној вери и на правилном знању о Богу. — Без правилне вере не може бити правилне молитве? Како правилна вера може да помогне у молитви Богу? — „Правилна вера је основа свег човековог духовног живота. Ако човек има правилну веру, из ове вере се рађа правилна нада – човек се не узда у себе и богатство, већ у Бога. Из правилне вере се рађа и правилна љубав – не комерцијална, већ пожртвована љубав. И на правилној вери се твори правилна молитва – смирена молитва, молитва покајања, управо она приближава човека Богу. — Бог је савршен и нису Му потребне никакве наше додатне услуге. Зашто нас Господ Исус Христос упозорава: „Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме воли“ (Јн. 14: 21)? — Заповести које нам је дао Господ наш Исус Христос потребне су самом човеку, а не Богу. Позивајући нас да поштујемо заповести Бог нам објављује Своју божанску вољу. Господ нас упозорава да је како бисмо постали учесници и становници оних предивних обитељи које је припремио за оне који Га воле, потребно да живимо по Његовим заповестима. Господ нам је ове заповести дао за наше добро, оне су нама потребне. Ако човек вара, краде и чини друге грехове, он самим тим повређује себе, рањава своју душу, наноси штету себи. Бог не жели да грешник пропадне, зато нам даје заповести као лекове, помоћу којих можемо да се сачувамо од греховних падова и да се исцелимо од греховних рана како бисмо овде на земљи и у вечности били с Богом. Господ жели да сваки човек буде заједничар Његовог добра, Његовог блаженства. Човек је створен за блажени живот, да живи у миру, радости и срећи, он није створен за мучење. Нажалост, ми то губимо кад чинимо оно што је штетно по нашу природу. Божански закон нас подсећа на то какав човек треба да буде, како треба да поступа, шта треба да ради живећи на овој земљи. — Неки људи кажу да су заповести Божје толико узвишене и тешке за испуњавање (љуби брата свог, окрени леви образ...), да је врло мало оних који могу да их испуне и да се спасу у вечности. И да би их због љубави према човеку на неки начин требало олакшати и прилагодити нашем свету... — Такво мишљење је погрешно. „Оно што је немогуће за човека – могуће је Богу“ (Лк. 18: 27). Бог спасава човека ако човек то жели, ако човек све своје напоре улаже у то да испуњава заповести Божје. „Царство Небеско се на силу осваја и подвижници га освајају“ (Мт. 11: 12). Међутим, труд који човек улаже у своје спасење не одговара величини којом ће Бог украсити оне који се удостоје да буду спасени у Царству Небеском. Господ наш Исус Христос је рекао „онога ко долази к Мени нећу истерати“ (Јн. 6: 37). Свакоме ко жели да се спаси Он пружа Своју свесилну руку и води га ка спасењу. Господ нам је у Својој Цркви оставио сву пуноћу благодати за наше спасење. И кад се човек духовно труди, чисти своје срце и тако постаје способан да прими благодат Божју, све заповести за њега постају жељене, радосне и лаке, зато што благодат Божја теши човеково срце и даје му снагу да их испуњава. Ако човек данас не испуњава заповести и правила на које нас подсећа Јеванђеље, али признаје ове заповести, он још увек има шансе да буде спасен. Он може, као разбојник на крсту, да каже у последњем тренутку: „Опрости!“ – и Бог ће опростити. Али за то треба спознати Господа. Разбојник није био индиферентан, није му било свеједно шта мисли о Бог. Рекао је: „Ти си Господ, Ти невино страдаш, а ја страдам по заслугама“ (в. Лк. 23: 42) – ово правилно поимање Бога је учинило разбојника способним да буде спасен у последњи час. — Кажете да је за спасење важно да се признају заповести Божје које се садрже у Јеванђељу и чувају у Православној Цркви. Шта човек за то треба да ради? — За то треба чувати чистоту свете православне вере која садржи неокрњене заповести Божје, никуда не одступати од православне вере, ни налево, ни надесно. Данас неки покушавају да нас залуде, мешају се у послове Цркве, говоре куда треба да идемо и шта треба да радимо. Оно што треба да радимо одавно је написано у светим законима и имамо тумаче ових закона – свете оце. Управо они правилно тумаче свете законе, а не људи, далеки од Цркве који због свог духовног неискуства наводно желе да учине добро, али се испоставља да је ово добро заправо зло. Свети Јован Крститељ је спремајући људе за долазак Спаситеља позивао „поравнитеЈзе путеве своје“ (в. Мк. 1: 3). Криви пут не води до Бога. Зато треба да чувамо чистоту свете вере, како се не бисмо изгубили у овом животу и како бисмо се удостојили да у вечности будемо с Богом. Извор: Православие.ру