Претражи Живе Речи Утехе

Свештеници епархије аљаске која је саставни део Православне Цркве у Америци траже смену Владике Николаја Сорајића, на основу тврдњи да управљао епархијом утерујући страх у клирике. "Клирици епархије аљаске и већи део пастве тврде да више не могу и неће да им Владика Николај буде надређени епископ", преноси отац Михаило Олекса, прота при цркви светог Алексеја у Енкориџу. Он тврди да је до тога дошло због година малтретирања клирика и верника епархије. Наводећи као пример, отац Михаило каже да Владика Николај не дозвољава крштење ако особа која се крсти не носи православно хришћанско име ! Такође додаје да Владика са подсмехом и презиром говори о домородачкој аљаској култури, церемонијама и црквеним грађевинама. Заменик Владике је забранио свештенству да пред њим говоре на аљаском домородачком језику. Свештеници епархије свакодневно стрепе од неког новог покушаја малтретирања од стране Владике. Владика служи на Аљасци већ 21 годину. Он је један од 9 канонских епископа у Северној Америци. Владика је изјавио да је изненађен оптужбама против њега и да је сазвао састанак како би се проблеми решили. " Очигледно је да постоје људи који имају проблема са оним што радим" изјавио је Владика за локалне новине. Такође тврди да никада није забранио верницима да говоре на свом матерњем језику. "Чак сам послао окружну посланицу у којој позивам вернике да се служе својим матерњим језиком." Свети Синод Православне Цркве у Америци још није узео у разматрање проблем око Владике Николаја. Синод је примио пуно мејлова од клирика епархије аљаске. Постоје индикације да су у питању озбиљни проблеми које треба што пре решити, писало је на сајту Синода. Такође, Првојерарх ПЦА Митрополит Тихон је у контакту са Владиком и Синодом поводом решавања овог проблема. Владика је изјавио да се неће добровољно повући са епископске катедре. "Од кад сам дошао у Аљаску, покушавам да решим проблеме ове епархије" наводи Владика. "Незнам зашто ме тако клевећу"

Опет траже "хрватску православну цркву" Срна 19.08.2021 16:24 Опет траже "хрватску православну цркву" ЗАГРЕБ - Хрватски десничари и даље желе "хрватску православну цркву" и наводе да то не би угрозило Католичку цркву у Хрвата. Хрватски десни портали данима коментаришу сесију одржану у просторијама "Хрватске културне закладе - Хрватског слова" гдје се разговарало о "хрватској православној цркви". Сања Вулић, професор на Факултету хрватских студија Универзитету у Загребу и продекан за међународну сарадњу, сматра да "постојање хрватске православне цркве не би угрозило Католичку цркву у Хрвата којој би и даље припадао далеко највећи постотак хрватскога народа". Она, као и сви хрватски десничари, сматра да је Српска православна црква /СПЦ/ "србизирала већину несрпског становништва православне вјере у Хрватској". Вулићева ламентира над непостојањем "хрватске православне цркве", коју је покушао да наметене усташки вођа Анте Павелић. Како наводи десничарски лист "Хрватско слово" као прилог нападима на СПЦ, "дио шокачких Хрвата подлегао је пропаганди и прешао на православље". Десничарске оптужбе по којима су Срби криви и за буњевачко питање, односно за одбијање тог народа да се назива Хрватима, преузела је и хрватска држава, која често позива Београд да реагује. У жељи да докажу потребу да се формира "хрватска православна црква" - пројекат који је пропао у усташкој Независној Држави Хрватској /НДХ/, Вулићева, као и остали хрватски десничари, признају да су многи знаменити Хрвати били православци /односно Срби - што се често прећуткује/. На листи Срба или полусрба /један родитељ Србин/ у Хрватској су Анте Старчевић, за живота називан "оцем домовине" и челник правашког покрета, затим Аугуст Харамбашић, књижевник, те Стјепан Милетић, први интендант Хрватскох народног казалишта.. На листи оних са српским православним поријеклом су и праваш Никола Кокотовић, припадник Чисте странке права, борац против "великосрпства". Хрватски десничари у жељи да покажу како је наводно пожељна "хрватска православна црква" признају и да је Петар Прерадовић, пјесник, заправо српског поријекла /православног како они кажу/, као и Анастас Поповић, оснивач прве новчане установе у Хрватској. На списку знаменитих православних Срба у Хрватској су и Александар Трбуховић, високи крајишки функционер, Мојсије Балтић, унапређивач агрономије, затим Димитрија Деметер, пјесник и први модерни драматург у хрватској, Максо Прица правник и политичар, иначе секретар бана Јелачића... Све то сада постају аргументи хрватских десничара да оживе још једном пропали појекат уништења СПЦ у Хрватској и тако потпуно избришу српско присуство у Хрватској. Вулићева, њене колеге и бројни хрватски деничари узимају себи право да говоре у име преосталих Срба у Хрватској и тврде да "недостатак жхрватске православне црквеж осјећа више хиљада жХрвата православне вјероисповијестиж који данас живе у Хрватској". Међутим, врло је мала вјероватноћа да ће та црква бити формирана, закључују десничари, а преноси "Хрватско слово", јер ће могући покушај њеног оснивања одмах бити схваћен као фашисоидна провокација без хршћанске основе. Удар на СПЦ, задњу велику вјерску али националну институцију Срба у Хрватској, покушај је да се Срби у Хрватској практично избришу из њене историје, процјењују либерални портали у Хрватској.

”Зилотствујући хришћани, са ревношћу не по разуму, објављују текстове пуне бусања и јуначења, и тврде да неће послушати глас званичне Цркве, позивајући на показивање „мученичке“ и „исповедничке“ свести” - поручује Митрополит Арголиде г-дин Нектарије. Пише: Митрополит Арголиде г-дин Нектарије Ових дана јавља се још један феномен. Зилотствујући хришћани, са ревношћу не по разуму, објављују текстове пуне бусања и јуначења, и тврде да неће послушати глас званичне Цркве, позивајући на показивање „мученичке“ и „исповедничке“ свести. Имам утисак да се иза свих ових лакомислености и крајности крије велика несигурност и скривена гордост. Позвао бих ове кандидате за „мучеништво“ да жртву и ризик не траже од других. Ако заиста верују у оно што говоре, нека оставе удобност фотеље и безбедност тастатуре, и иду као добровољци да помогну лекарима, медицинском особљу, чије је здравље, па и живот, у непрестаној опасности, не би ли неки људи били спашени. Уколико то не могу, нека узму бројаницу у руке и кажу макар једно Господе помилуј за болесне који живе у агонији и страху, као и за лекаре, медицинско особље и раднике, који као добри Самарјани служе оболелима, са свим опасностима које овај позив носи. Зар не мислите да у овим тренуцима свет има потрбу за усрдном молитвом, а не за игрицама, порукама, крилатицама и лајковима на компјутеру? Не бркајмо одговорност и површност, безвредну веру, која не кошта ништа, са вером Светих. Верујем да знамо да су у време смртоносних епидемија прави пожртвовани хришћани, који нису угађали себи, хитали да збрину и служе болеснима, чак и болесним идолопоклоницима напуштеним од родбине, и сами бивајући погођени заразом и умирући заједно са њима. Митрополит Нектарије: ”Позвао бих ове кандидате за „мучеништво“ да жртву и ризик не траже од других” | Саборник WWW.SABORNIK.NET Пише: Митрополит Арголиде г-дин Нектарије Ових дана јавља се још један феномен. Зилотствујући хришћани, са ревношћу не по разуму, објављују текстове пуне бусања и...

16.02.2019 У Подгорици је вечерас одржан други протест под слоганом „97.000 одупри се“ на којем је, по процјени организатора, учествовало око десет хиљада људи. Протест је почео минутом ћутања за све жртве режима последњих тридесетих година. Глумац Славиша Грубиша казао је да по први пут у животу нема трему, јер никада није био сигурнији у ријечи које треба да изговори и да је убијеђен да се слобода не продаје у ковертама и да нема цијену. Он је прочитао иницијалне захтјеве организатора протеста: „Захтијевамо да врховни државни тужилац Ивица Станковић, специјални тужилац Миливоје Катнић и директор Агенције за спречавање корупције Сретен Радњић, хитно поднесу оставке. Захтијевамо оставку предсједника Владе Душка Марковића и хитну и неопозиву оставку предсједника државе Мила Ђукановића.“ Некадашњи политичар и један од организатора протеста Џемал Перовић поручио је да у Демократској партији социјалиста (ДПС) нема здравог ткива. „Пошто смо себи поставили величанствен циљ, да ослободимо Црну Гору од њих и започнемо корјените промјене система, нема разлике међу нама вечерас, ни на наредним окупљањима. Разлике ћемо артикулисати онда када будемо градили демократске институције система, којих у Црној Гори нема“, поручио је Перовић. Колона грађана је затим кренула у „шетњу против режима“. Грађани су симболично продефиловали Улицом слободе, Булеваром Светог Петра Цетињског поред Скупштине, Централне банке и Предсједништва и скренули у Улицу Јована Томашевића, гдје се налази сједиште Демократске партије социјалиста (ДПС). Пролазећи поред Скупштине и зграде предсједника, грађани у колони су скандирали: „Оставке!“, „Мило лажове!“ и „Мило лопове!“. Испред централе ДПС-а окупљени су узвикивали „ДПС лопови!“. На протесту су били и лидери и функционери опозиционих политичких партија, представници невладиног сектора и грађански активисти… Протести ће се, како су саопштили организатори, одржавати сваке суботе на истом мјесту. https://rs.sputniknews.com/regioni/201902161118881240-podgorica-protest/

16. фебруар 2019 Више хиљада присталица опозиције сукобило се данас са полицијом на антивладиним протестима у Тирани тражећи оставку премијера Едија Раме и ванредне изборе. Демонстранти су пробили кордон полиције и покушали да упадну у канцеларију премијера. Том приликом металним шипкама су развалили врата на згради владе и бацали молотовљеве коктеле. Уништили две велике уметничке инсталације испред зграде, али нису успели да уђу унутра, преноси АП. Једна група демонстраната протестовала је против намере владе да изгради обилазницу око Тиране, а међу њима су били станари којима је предвиђено рушење кућа. Полиција је испалила сузавац како би потиснула демонстранте, а према подацима министарства здравља повређено је 15 особа, међу којима седам полицајаца. Председник Албаније Иљир Мета позвао је раније данас демонстранте на уздржаност, а на смиривање тензија позвали су и европски званичници. http://www.novosti.rs/вести/планета.479.html:777797-TRAZE-ODLAZAK-EDIJA-RAME-Sukobi-na-protestima-u-Tirani-FOTO

Челник НВО ЦПЦ Мираш Дедеић и Црногорски покрет поново су насрнули на једину канонску Православну цркву у Црној Гори. Тако су овог пута затражили ништа мање него протјеривање из Црне Горе митрополита црногорско-приморског Амфилохија и координатора Правног савјета Митрополије Велибора Џомића. Распоп Дедеић сматра да би митрополит Амфилохије због „изјава које даје“ у свакој „другој земљи био протјеран“. распоп Мираш Дедеић са следбеницима Његовим стопама кренуо је и Црногорски покрет који је поднио кривичну пријаву Основном тужилаштву у Подгорици против митрополита Амфилохија, због наводне повреде угледа народа и других мањинских заједница. „Ми, Црногорски покрет, захтјевамо од црногорског правосуђа да примјерено казни Амфилохија“, поручују из те НВО. Сматрају и да треба протјерати Џомића из Црне Горе. „Црногорски покрет апелује на државне органе да још једном процијене дјеловање Џомића, који, као нерезиденцијална особа са привременим боравком у Црној Гори, константно својим антицрногорским дјеловањем и изјавама иритира велики број грађана Црне Горе“, наводи се у саопштењу. https://in4s.net/fasizam-na-velika-vrata-traze-protjerivanje-mitropolita-amfilohija-i-dzomica/ View full Странице

Председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион дао је интервју за портал на француском језику Ortodoxie.com. — Владико, хвала Вам што сте пристали да одговорите на наша питања. Ово је већ трећи интервју. Први пут смо овде, у Паризу, разговарали 2007. године, то је био интервју за радио. Други пут, исте године, разговор је одржан на Охридском језеру. Сад се налазимо у Паризу, у Културно-духовном центру на кеју Бранли. За почетак бисмо желели да Вам поставимо питање о најновијим вестима: сви су били зачуђени и осетили су жаљење због одлуке Патријарха васељенског Вартоломеја да укине Архиепископију руских православних парохија у западној Европи. Како бисте могли да прокоментаришете овај догађај? — Ова одлука ме није много зачудила, пошто је сасвим недавно патријарх Вартоломеј „укинуо“ Украјинску Православну Цркву која се састоји од 13.000 парохија, преко 200 манастира и више милиона православних верника. Он због нечега сматра да има право да укида Цркве и да оснива нове, да узакоњује расколничке структуре и да једнострано укида анатеме које је изрекло свештеноначалије других Помесних Православних Цркава. С наше тачке гледишта радње која патријарх Вартоломеј предузима у последње време немају никакву логику – ни с тачке гледишта црквених канона, ни с тачке гледишта здравог разума. Авантура коју је сад започео у Украјини доноси много невоља украјинском православном народу. Први пут у историји Цркве аутокефалију не траже, већ се она намеће на силу. Већина православних верника у Украјини припада канонској Украјинској Православној Цркви која има статус самоуправне Цркве у саставу Московске патријаршије; они нису молили ни за какву аутокефалију и неће је примити из руку патријарха Вартоломеја. Без обзира на то, из месеца у месец са Фанара се упорно чују изјаве о „већ донетој одлуци“ да се да аутокефалија – или Украјини, или украјинском народу, или Украјинској Цркви. Са своје стране, украјински председник Порошенко о овоме говори као о већ решеном питању. Мислим да се одлука Цариградске патријаршије о укидању Егзархата руских православних парохија у западној Европи такође уклапа у ову логику. Али не бих желео да више коментаришем овај потез, јер ми се чини да на њега треба да одговори сам Егзархат којем предстоји да одлучи хоће ли и даље постојати или ће се укинути. — Што се тиче ситуације у Украјини, Руска Православна Црква је реаговала доневши одлуку о престанку евхаристијског општења с Цариградском патријаршијом. Истакнуто је да се она налази у расколу. Дана 27. октобра у емисији „Црква и свет“ Ви сте рекли: „Раскинувши општење с Цариградом самим тим изјављујемо да се Цариград налази у расколу.“ Желео бих да Вам поставим питање у вези с термином „раскол“. Као што пише светитељ Василије Велики у писму Амфилохију, постоје три категорије оних који су напустили Цркву: јеретици, који су се у потпуности отцепили и постали туђи због догматских разлога; расколници који су се одвојили због питања црквеног живота или због разлога који би могли бити решени; и напокон „самовољне скупине“ – то су партије које необразовани људи стварају око непокорних презвитера или епископа. У свом писму светитељ Василије говори о томе како треба примати ове људе и да ли треба признавати њихово крштење... Ви то знате боље од мене. Дакле, ако се каже да је Цариград у расколу, да ли то значи да је ван Цркве? Ако су ван Цркве, не могу да саслужују с другим Црквама? Да ли можете да прокоментаришете ово? — Не можемо да примењујемо такву логику кад је у питању црквена реалност. Постоји изванредан чланак протојереја Георгија Флоровског о границама Цркве. Он у овом чланку размишља о томе које су границе земаљске Цркве и у каквом односу према овим границама се налазе заједнице које се налазе у расколу. Прекинувши општење с Цариградском патријаршијом самим тим смо означили свој став према њеним поступцима у вези с озакоњавањем разкола у Украјини – поступцима на које смо више пута упозоравали патријарха Вартоломеја. Последњи пут је то било 31. августа ове године, кад је патријарх Кирил допутовао у Истамбул како би се срео с патријархом Кирилом и упозорио га на последице оваквих акција. Нажалост, патријарх Вартоломеј није послушао речи патријарха Кирила, ни других поглавара Помесних Цркава који су га и јавно и приватно упозоравали на последице оваквих поступака. Запазите да ниједна Православна Црква није подржала патријарха Вартоломеја у његовом деловању у Украјини. Неки су се отворено изјаснили против, други још увек ћуте чекајући да виде како ће се завршити цела ова тужна прича. Али ниједна Црква није подржала Цариградску патријаршију у њеној садашњој авантури. Ако је реч о раскиду општења, то је била мера на коју смо били принуђени и коју смо предузели с великом тугом. Међутим, црквени канони нам не остављају никакву другу могућност да реагујемо на овај бандитизам који тренутно спроводе патријарх Вартоломеј и архијереји који су га подржали. Ови поступци се не могу назвати никако другачије осим бандитским. Патријарх Вартоломеј сад говорећи на различитим платформама каже да сагласност Помесних Православних Цркава уопште није потребна да би се основале нове аутокефалне Цркве, да би се укинуле анатеме, које је изрекао Синод друге Помесне Цркве. Испоставља се да он сам, једнострано може да решава сва ова питања! Да ли то значи да се у Православљу сад појавио папа? Раније нисмо имали папу, а сад смо га добили? Мислим да не можемо да се сложимо с тим и сумњам у то да ће се друге Помесне Цркве сложити с овом новином. Систем папизма је настао у Католичкој цркви – овакав систем никад није постојао у православном свету. Ми смо Помесне аутокефалне Цркве и свака Црква је одговорна за своју паству. Патријарху Вартоломеју нико није дао права да овако поступа. Због тога је наш одговор био изнуђен, али нисмо имали никакву алтернативу и одлука Синода Руске Православне Цркве је била једногласна и једнодушна. Наш црквени народ је подржао ову одлуку. Сад добијамо вести из наших митрополија, из епархија и од појединачних парохија. Сви подржавају ову одлуку, зато што схватају да се на бандитизам другачије не може одговорити. — Главни проблем је питање првенства, зашто је оно потребно, чему? Све православне Цркве сматрају да Цариградска патријаршија има првенство части. Али су недавно јерарси Цариградске патријаршије почели да изражавају другачији поглед на првенство. Имам у виду Митрополита пруског Елпидофора који је у чланку написао да Патријарх цариградски није primus inter pares (први међу једнакима), већ primus sine paribus (први без једнаких). Да ли можете да прокоментаришете овакве изјаве? — Мислим да је то испољавање јереси папизма, против које се Православна Црква вековима залагала. Не само то, као што знате, управо претензије на васељенско поглаварство су биле разлог за раскид између Рима и Цариграда 1054. године. Нажалост, сад се историја понавља, и поступци патријарха Вартоломеја већ расецају на делове тело Православне Цркве. Притом, он то ради свесно. Патријарх Вартоломеј је упозорен на то какве ће бити последице, али наставља да ради по свом извршавајући политички налог који је добио из Сједињених Америчких Држава. Руководство ове земље не крије да је оно главни наручилац. Налог је плаћен новцем, што се такође прилично добро зна; објављени су подаци о томе. Његов циљ је разарање јединства Православне Цркве. Пре свега, патријарх Вартоломеј хоће да уништи Руску Православну Цркву, да је максимално ослаби. Самим тим жели да се освети патријарху Кирилу за крах Критског сабора, пошто сматра да је он наводно „подговорио“ Православне Цркве које су одбиле да учествују на сабору. Иако, подсећам на то да је прво Бугарска Црква изјавила да неће учествовати на њему, затим Антиохијска, и после тога Грузијска, свака је одлуку доносила независно, и све ове Цркве су имале своје разлоге за овакву одлуку. Московска патријаршија је била последња Црква која је одбила да учествује на Критском сабору и наша одлука се заснивала искључиво на томе што је, као што смо истицали у току целог предсаборног процеса, одлуке на Свеправославном Сабору требало да се доносе консезусом, који подразумева учествовање свих општепризнатих Помесних Цркава. Уколико чак и једна Црква не учествује то значи да нема косензуса. Кад су три Цркве објавиле да неће доћи на Критски сабор (осим тога, Српска Црква је изјавила да треба померити време њеног одржавања, али је касније променила одлуку), били смо принуђени да одбијемо. Неко је сугерисао патријарху Вартоломеју да је све то организовао патријарх Кирил и он је одлучио да се освети на овај начин. Мислим да с људске стране то није нимало у реду, а да је са хришћанске тачке гледишта ово што ради просто недопустиво. Веома ми је жао због духовног пада овог јерарха који је и проузроковао његов пад у шизму. Али желим да подсетим да то није једини случају у историји Цариградске патријаршије. Нећу говорити о Трећем Васељенском Сабору на којем је осуђен цариградски патријарх Несторије, који је пао у јерес, али ћу подсетити на средину XV века кад је Патријарх цариградски потписао унију с Римом. Управо тада су епископи окупљени у Москви изабрали свог поглавара без благослова Патријарха цариградског. И од тада Руска Православна Црква постоји као аутокефална. Они нису узели благослов Патријарха цариградског, јер у том тренутку на цариградској катедри није било православног патријарха, већ је био патријарх-унијата који је код нас у Русију послао митрополита, који само што није дошао с кардиналском капом на глави и који је почео да помиње римског папу на богослужењу. Кад су то чули наши кнежеви и бољари истерали су га. Побегао је главом без обзира, с тешком муком је дошао до Рима и тамо је постао кардинал. А кад је тадашњи цариградски патријарх сазнао да је у Москви самостално изабран митрополит, поставио је паралелног митрополита у Кијеву. Ова паралелна митрополија је постојала двеста година, а после се поново сјединила с Руском Црквом која је у ово време већ имала статус Патријаршије. И сад одједном патријарх Вартоломеј каже да „укида“ одлуку о присаједињењу Кијевске митрополије Московској патријаршији. Има изјава да у Украјини сад уопште не постоји друга црква осим Цариградске патријаршије и да ће томос о аутокефалности дати извесној Украјинској цркви која заправо уопште не постоји. — Тачно сте запазили да ниједна Црква није подржала отворену одлуку Васељенске патријаршије о стварању независне Украјинске цркве. И све Цркве се слажу с тим да би требало сазвати Свеправославно саветовање или Сабор. Али истовремено, по канонима управо Патријарх васељенски сазива Саборе, а он одбија да то учини. Добијамо, што се каже, зачарани круг. Како из њега изаћи? — Рекли сте „по канонима“. Али којим? Да ли можете да цитирате каноне по којима Патријарх цариградски има право да сазива Саборе? Такви канони не постоје. Васељенске Саборе није сазивао Патријарх васељенски, већ цар. Чињеница да је у ХХ веку цариградски патријарх добио право да сазива саборе представља искључиво резултат консензуса Помесних Православних Цркава. И он Саборе не сазива само по својој одлуци, већ уз сагласност Помесних Цркава, управо као први међу једнакима. Пошто данас нема цара, донедавно смо имали првог међу једнакима – Патријарха цариградског који је сазивао Саборе у име Помесних Православних Цркава. Сад је Цариградска патријаршија саму себе ликвидирала као координатора – то није наша, већ њена одлука. Одлучила је да се повеже с расколом и зато се сад сама налази у расколу. Тренутно немамо центар за координацију у виду Патријарха цариградског и треба да размишљамо како ћемо даље живети. Ко ће сазивати саборе – да ли ће то бити Патријарх александријски или неко други, или уопште нећемо имати Саборе. Што се тиче Цариградске патријаршије, чак и ако она сазове неки Сабор, све док се налази у расколу Московска патријаршија у њему неће учествовати. Молили смо Патријарха цариградског да ради решавања проблема у Украјини сазове Сабор или Синаксис, односно саветовање. Међутим, он је радије сам донео одлуку. И сад патријарх Вартоломеј треба да сноси одговорност за последице овакве одлуке. — Поменули сте да украјинско питање има другу димензију, односно геополитичку. Често овде чујем да неки украјинску аутокефалију подржавају зато што је то против појма „Руског света“ који често помињу Руска Црква и људи из Русије. Остали то доживљавају као својеврсни руски неоимперијализам или једноставно империјализам. Присталице ове тачке гледишта додају да Руска Православна Црква није независна, да се потчињава савременој политичкој власти. Да ли можете да одговорите на ове оптужбе? — Могу да кажем да ове опаске представљају или свесну лаж, или су последица непознавања стварне ситуације. Ја сам постао свештеник 1987. године, још у совјетско време и добро се сећам како је Црква тада живела. Налазила се под контролом државе. Од распада Совјетског Савеза Црква је потпуно независна од државне власти. Држава се код нас не меша у послове Цркве – ни председник, ни било који државни чиновник не може да каже, ето, треба да изаберете тог и тог патријарха или да поставите тог и тог човека на епископску катедру. То је сада незамисливо и митови који се шире о такозваној зависности Руске Православне Цркве од државе немају никакве реалне основе. — Ви сте председник Синодалне библијско-богословске комисије. Пре годину дана, 13. новембра, одржана је пленарна седница ове комисије на чијем дневном реду су били разматрање и анализа докумената усвојених на Критском сабору. Али колико знам, Ваша критика, Ваше мишљење и Ваша анализа ових одлука још увек нису објављени. — Нисмо објавили своју анализу. Она је достављена Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве који је на основу ове анализе донео одговарајућу одлуку. Не мислим да сад треба да се враћамо на ову тему и да разматрамо документа Критског сабора. Нажалост, то је епизода која је већ остала у прошлости, то је воз који је прошао. Последица неуспеха Критског сабора је та да нема разматрања ових докумената и њихове имплементације у Помесним Православним Црквама. — Владико, последње питање је практично, о пастирском руковођењу. Да ли деца Руске Православне Цркве која се налазе у иностранству, где нема храма у близини у којем би могла да се причешћују, већ постоје само парохије Цариградске патријаршије, у виду изузетка могу да се причешћују у њој? На пример, има људи који живе у Сједињеним Државама, на 300 километара од храмова Московске патријаршије. — Не могу да кажем да смо спремни да дозволимо својим верницима да се у изузетним случајевима причешћују у шизматичкој Цркви каква је тренутно Цариградска Црква. Улажемо напоре у то да парохије Руске Православне Цркве оснујемо свуда где има наших православних верника, али нема парохија. Пре неколико дана сам био у Јужној Кореји. Тамо постоји заједница руских православних верника, али нема ни парохије, ни свештеника Руске Православне Цркве. Сви ови људи су донедавно ишли у храм Цариградске патријаршије и ми нисмо имали намеру да тамо оснивамо своју парохију, јер смо сматрали да Цариградска патријаршија решава задатак пастирског руковођења нашим верницима. Међутим, сад се налаимо пред неизбежном одлуком: треба да оснујемо парохију и да пошаљемо тамо свештеника. И слаћемо свештенике свуда где има наших верника, али још увек нема парохија. Извор: Православие.ру View full Странице

Игуманија манастира Соколица на Косову, мати Макарија, изјавила је да је апсурдно да Албанци траже пријем у Унеско. „Шта они имају да заштите? Немају ниједан, баш ниједан културни споменик. Осим Муратовог турбета и Синан-пашине џамије у Призрену, која је направљена од материјала срушене Цркве Светих архангела. Немају ни та два споменика, то су споменици ислама, Турске“, изјавила је мати Макарија за „Блиц“. Што се тиче унутрашњег дијалога, о чему се може водити дијалог? Прво, Србија никада не смије признати независност Косова, чак ни по цијену уласка у ЕУ, која непрестаним тражењем уступака и одрицања не показује жељу да Србију има за свога члана. Онај ко би се дрзнуо да свој издајнички потпис стави на акт о предаји Косова биће за сва времена означен као највећи непријатељ српског националног бића. Све док не признамо Косово, остаје нада. Не заборавимо да смо, једном у историји, пет вјекова били под окупацијом. Гајили смо наду, чекали и дочекали да ослободимо Србију и Косово. Историја је веома неинтелигентна, понавља се. Друго, као демократска и културна држава, морамо са достојанством и уважавањем разговарати са представницима Приштине, јер су они, без обира на њихова имена и улоге у минулим сукобима, ипак легални и на изборима потврђени заступници свога народа. Треће, и у овом тренутку можда и најважније, јесте поставити границу испод које се не може ићи у разговорима о положају Срба на Косову, а она је духовна, персонална и територијална аутономија Срба. У територијалну аутономију свакако треба укључити српске манастире, а духовна аутономија би, поред осталог, морала признати деловање СПЦ као чувара духовних и традиционалних вредности свога народа, а посебно као власника манастирске и црквене имовине. Шта је највећа разлика у животу Срба на сјеверу и на југу Косова? Живот Срба на југу и на сјеверу Косова није исти. Да би опстали као народ, јер су окружени Албанцима, јужњаци су приморани да се покоравају косовским законима. Срби на сјеверу су у другом положају. Они су у већини и још успијевају да се одупиру косовским законима. Траже иста права, јер веле да, ако су Албанци имали право да прогласе независност од Србије, онда и они имају право да захтевају независност од Приштине. Свакодневни живот и једних и других је сваким даном све тежи и тежи. Кажу, радујемо се кад чујемо поносну хвалу нашег предсједника о суфицту у државној каси, али нас растужује и забрињава дефицит у нашим новчаницима. За Србе на југу нема посла, а за Србе на сјеверу полако исчезава посао. Истина, гради се и посла има, али се на градилиштима могу видјети само Албанци. Како сместити у разум чињеницу да су споменик Св. кнезу Лазару у Косовској Митровици поставили Албанци? Срби предузетници полако гасе своје фирме, а њихови радници најављују напуштање Косова из простог разлога – трбухом за крухом. Плашим се да ће, из тих разлога, уследити нови егзодус Срба са Косова. Како се осјећају Срби на Косову? Срби се на Косову понекад осећају изданим јер, шта рећи о Телекомовој сестри фирми на Косову? Ако хоћете да имате телефон, морате да посједујуте косовску личну карту, што значи да се декларишете као поданик државе Косово. И још, како је евро званична монета на Косову, рачуне плаћате искључиво у еврима. Ако хоћете да путујете по Косову, морате да имате косовске таблице, што подразумијева косовску саобраћајну и возачку дозволу… Проблемима никад краја. Остаје питање зашто се у минулим преговорима није разговарало о обичним проблемима свакодневног живота? Јер људима, пре свега, треба обезбједити достојанство живота. Шта бисте поручили властима у Београду? Срби на Косову воле Србију и срцем и душом. Знају да без Србије ни они не би били Срби. Србијо Мајко, не заборави да се Твоја вјерна чеда на овом узбурканом мору косовском осјећају као дављеници који се хватају за грану чије име је Србија. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

По материјалима руских, украјинских и грчких црквених сајтова. У суботу 23. јуна делегација Синода канонске Украјинске православне цркве, самоуправног дела Московсе патријаршије посетила је Цариград. Чланови делегације предвођени одеским митрополитом Агатангелом прво су се помолили за мир у Сабору Свете Софије, потoм светињама патријаршијске цркве на Фанару, а затим их је примио Свесвјатејши архиепископ Константинопоља, Новога Рима и васељенски патријарх кир Вартоломеј уз чланове Синода Цариградске цркве, митрополита пергамског Јована Зизјуласа, митрополита Галског Емануила (који је водио разговоре о украјинском питању са помесним црквама) и митрополита Смирне Вартоломеја. Сусрет је почео молитвом коју је предводио васељенски патријарх. Потом се одески митрополит Агатангел у име предстојатеља Украјинске православне цркве г. Онуфрија захвалилио Свесвјатејшем на прилици за братски разговор. Резултате разговора изнео је митрополит бориспољски Антоније, управик послова Украјинске православне цркве. Он је за портал Православни живот нагласио да су разговори били дуги и отворени и нису се тицали само Украјине и Цариграда, већ и мишљења свих помесних цркава. Васељенски патријарх Вартоломеј је нагласио да он не жели да се меша, посебно да на било који начин легализује раскол, већ да пружи помоћ у начину исцељења раскола. Проблем је сложен и може да се реши само придржавањем канонског поретка. Циљ и Фанара и канонске Украјинске православне цркве јесте да се расколници врате у лоно Православне цркве. То није лако, али је у Цариграду наглашено да сви они који шире гласине да је већ написан "Томос о аутокефалији УПЦ" раде против Константинопољске патријаршије. View full Странице

На празник преноса моштију Св. Георгија - Ђурђиц у храму посвећеном овом Великомученику на Бановом брду, Његова Светост служио је свету архијерејску Литургију. Поред многобројног народа присутан је био и велики број деце из вртића "Ђурђевак" који ради при храму Светог Ђорђа. Делови Свете литургије и беседа Његове светости View full Странице

STEPA, IPAK, DOBIJA CRKVU Montažna građa već stigla iz Rusije, a sve je platio JEDAN ČOVEK Dunja Tulimirović | 09. 05. 2017 Crkva brvnara, čije je podizanje u naselju Stepa Stepanović 2014. izazvalo protivljenje stanara, ipak će osvanuti u ovom delu Voždovca, a kako nezvanično saznajemo, montažna građa već je stigla iz Rusije u Beograd. Foto: Rajko Ristić / RAS Srbija Pored zgrada svoje mesto će naći i crkva Urbanističko arhitektonsko rešenje hrama, posvećenog Prepodobnoj mati Angelini, juče je ponovo izloženo u Gradskoj upravi i javnosti će biti dostupno do 15. maja. Gotovo isti plan Beograđani su mogli da pogledaju pre godinu dana, a kako nam je rečeno, sam položaj crkve je u međuvremenu malo izmenjen - zbog veličine placa ona neće biti striktno postavljena na pravcu istok-zapad, već blago zaokrenuta ka jugu. Brvnara će se, kako nam je rečeno, graditi na zemljištu koje je restitucijom vraćeno Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Upravo je namena ovog zemljišta pre tri godine izvukla Voždovčane na ulice, uverene da na tom mestu treba da budu podignuti objekti koji su im obećani u originalnom projektu. Foto: privatna arhiva / RAS Srbija Skica budućeg verskog objekta - Većina stanova je kupljena upravo zbog pratećih sadržaja koje sada pokušavaju da nam uskrate. Ljudi su platili više da bi imali školu, vrtić, dom zdravlja, supermarket u neposrednoj blizini. Čisto, mirno i bezbedno mesto za porodični život bez divljeg saobraćaja i buke - komentarišu stanari na društvenim mrežama. Za podizanje crkve mnogi stanari su prvi put čuli na Badnje veče 2014, kada je na kraju naselja postavljen i osveštan krst, oko koga je započeto raščišćavanje zemljišta. Podizanje su odložili nepotpuni papiri i dozvole koje SPC nije imala. Kako smo saznali, Crkva je u međuvremenu ušla u standardnu proceduru i kada će brvnara biti podignuta, sad zavisi samo od birokratije. Foto: privatna arhiva / RAS Srbija Crtež izložen u zgradi Gradske uprave POKLON DOBROTVORA JEVTOVIĆA Ceo hram koji će biti izgrađen u naselju Stepa Stepanović poklon je dobrotvora Radmila Jevtovića, Srbina koji je u Rusiji ostvario uspešnu karijeru i koji je u obe zemlje već podigao i rekonstruisao nekoliko pravoslavnih bogomolja. PAROHIJSKI DOM I DEČJE IGRALIŠTE Crkva će imati oko 200 kvadrata u osnovi, a ceo kompleks, koji pored bogomolje čine palionica sveća, parohijski dom, česma i dečje igralište, prostiraće se na 20 ari. Hram će biti sagrađen od zlaćanog sibirskog drveta, baš kao i zvonik i palionica sveća, dok će parohijski dom biti nešto skromniji. View full Странице