Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'будућност'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. СПЦ И ВИЗАНТИЈСКА ТРАДИЦИЈА Порфирије, патријарх који посматра прошлост да би видео будућност: Београд као други Константинопољ Пише: ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ Недеља, 07. авг 2022, РТС Српски патријарх Порфирије је на челу Српске православне цркве већ годину и по дана, довољно дуго да га јавност прихвати не само као чињеницу, већ и као навику. А опет, све везано за Порфирија је тако далеко од очекиваног и познатог, од оног што је донедавно било закон и стандард, да се трезвеном погледу показује као чудо без права на навику. Са Порфиријем је СПЦ искорачила из властите зоне угодно традиционалног, па се у односу на његов патријархат у српској јавности смењују два манира - или се говори шта би он нормативно требало да буде а није, или се тугује над златном прошлошћу које је због њега све мање. Сви говоре о ономе шта би СПЦ требало да буде и шта није, нико о томе шта она овог тренутка јесте. Храм Светог Саве на Врачару Намера овог текста је да покаже и што поузданије докаже једну тезу, у којој се као у нексусу спајају црква, историја и друштво, унутар српских жеља и планова у самој Србији, Европи, Блиском истоку и северној Африци. Ова два последња појма, Блиски исток и север Африке су, историјски гледано, таутологије, јер су ти простори некад не само били Европа, већ и само њено срце. С обзиром да је први хришћански миленијум кључни дефиницијски период Православне цркве, у мањој, али такође битној, мери и Католичке, будући да је Европа тада лежала „тамо доле" на обалама Медитеранског мора и његових рукаваца, довољно је рећи да се теза овог текста односи на жеље и намере Српске православне цркве у географском простору Европе некад и сада. Теза: Преко осмишљене визуелне стратегије у којој мотив екседре има главну улогу, Патријарх Порфирије враћа сјај византијског 6. века, како би свим православним црквама, не само српској, показао алтернативу за мистичну средњовековну монашку традицију. Закривљена линија екседре у беми, простору иза иконостаса. У средишту је епископална катедра у Храму Светог Саве на Врачару. Слика са литургије 25. јула 2022. Серије фотографија које патријарх Порфирије објављује на друштвеним мрежама показују колико је он свестан снаге слике. При томе се не мисли на његову неоспорну вештину којом делује унутар културе медија. Има неке више, за модерно крило умирујуће логике у томе да СПЦ после Cyber Саве и после владике-командоса Ћулибрка, добије и DJ патријарха. Мисли се, напротив, на теоретске концепте за интерпретацију слике, од семиотских и иконолошких, до феноменолошких и херменеутских. Да ли их патријарх све познаје је небитно, битно је да он у однегованој интуицији спаја животност времена које му је дато са безвременством које му је поверено, не би ли осигурао што ширу основицу за интеграцију српске нације верника и атеиста у савременост. Набрајање свих елемената патријархове визуелне стратегије на овом месту није могуће, јер би то читав низ с његове стране тактички употребљених мотива разбацало као расути терет на немуштој палуби брода без луке. Овде се бира само један такав елеменат, мотив екседре и његова моћ да покрене меморију Цркве и освоји срца савременика на визуелној платформи раног доба. Патријарх Порфирије Црква је црква је слика У овом тексту, Црква је слика. Колико је у реду Цркву, и то једну која историјски има проблематичан однос према слици, третирати као слику? То је апсолутно легитимно, јер и сама Православна црква себе дефинише као слику/еикон/одраз Светог Тројства. Инсистирање на том примеру неоплатонизма, да видљива Црква суделује у егзистенцији невидљиве, или да невидљива физичким нитима додирује свој симбол у свету видљивог, те да се тај додир може показати, као на Микеланђеловој фрески, релативно је ново. „Црква је Тело Христово, одраз Светог Тројства", стоји у првом поглављу Енциклике са Синода православних цркава на Криту 2016. Микеланђело: Стварање Адама (детаљ), Сикстинска капела,1512. Хришћанско-православну теорију одраза не треба схватити у апстрактном коду, већ тако да симбол (црква) и оно што он представља (Бог) деле супстанцу. Тај део суделовања симбола у објекту/ентитету на који се односи има дугу традицију у европским културама и није увек религиозни, поготово не ексклузивно православни. У теорији је познат као немачка варијанта или „онтологизација симбола", згодна због тога јер успоставља физичку везу и тамо где физиса нема. У последици, егзистенција Бога постаје ствар компромиса између верујућих и неверујућих, на најмањем могућем именитељу - зашто не, кад су нам све друге опције као људској раси много горе! Кратки излет у теорију је био неопходан јер је читав овај текст написан управо по траси немачке семиотичке традиције, према којој не постоји само црква као институција, већ и врхунско биће иза ње у неком степену реалности. Андреј Рубљов: Света тројица (1425) Већ је јасно, одраз Светог Тројства није заштићен од упада категорија сада и овде. Безвременство не штити од савременика. То патријарх Порфирије зна, зато окреће игру и Цркву - са њеном моћи слике, церемонијала, сјаја, са њеним сликовним мотивима историјски накупљене енергије, као што је екседра - уводи у време и друштво које се мучи с путоказима. Екседра у Храму Светог Саве на Врачару, у беми иза иконостаса, у средишту епископална катедра - то је тачка у простору изнад које и испред које треба читати патријархову употребу слике. Патријарх Порфирије на служби у Храму Светог Саве, 25. јула 2022. Још једну ствар треба напоменути. Патријарх Порфирије није створио ту грандиозну архитектонску бину врачарског храма. Он је наследио као што неко наследи луксузни пентхаус у центру града. Генерације црквених и државних представника, архитеката, инжињера и радника, историчара уметности, црквених историчара, економа и донатора су више од једног века радиле на концепту, мењале га и прилагођавале. Али када је ту грандиозну бину добио, патријарх је знао шта ће с њом. Екседра, овал моћи Користећи мотив екседре, сасвим свесно у намери да постигне одређени визуелни, и преко њега психолошки ефекат, Порфирије прескаче неких хиљаду и по година плус-минус. Прескаче „мрачни" средњи век, који је, онако успут, у стварности био сав од бљештавих колора. Прескаче мрачне шуме германског и саксонског севера, запуштене римске путеве франачких краљева, после царева, прескаче трагедију османских освајања, раскол две Цркве и болан филетизам унутар Православне цркве. Прескаче све и враћа се на фундаменте првих пет хришћанских концила, када је Византија и по имену била Римско царство, а њени становници на Босфору, у Сирији, Ефесу и Александрији сами себе звали „Ромејима", Римљанима. На први поглед би се рекло: патријарх Порфирије је „фундаменталиста". „Фундаменти" међутим, на које он условно враћа, сви су у сфери визуалности, слике и репрезентативних симболичких форми, не доктрине и политике. Они циљају на свест и понос, на емоције припадања културном и историјском кругу и нису упутства за директну акцију. Старо у новом је некад једини начин да се ново препозна и прихвати од савременика. Старо је у овом случају репродукција мотива екседре у новом кључу. Геометријски, екседра је само сегмент кружнице, али визуелно понуђен тако да делује као овална форма. Овал, не кружница, увек одјекује у њеним архитектонским примерима као што су ниша, тераса, платформа, исфилетирана ротунда, едикула, апсида или апсидијална калота. Како се форме и мотиви у људској свести увек јављају кроз неко мнемотехничко помагало, кроз менталну слику окидача, код мене је то увек Бајагин стих „тамо око Славије, када шина савије". Форма екседре је „шина која је савила", и то, сасвим пригодно и коректно, управо изнад Славије, на Врачару. Екседра у беми: Патријарх Порфирије на служби 25. јула 2022. у Храму Светог Саве Први моћан пример визуелне употребе екседре је онај у калоти иза тријумфалне капије у олтару (синоними: бема, презвитеријум) Цркве Санта Пуденцијана у Риму. Под „моћан" мисли се моћан у деловању на посматрача, јер се ту преузимају репрезентативне владалачке форме римских царева до Константина Великог - престоље са свиленим цилиндричним јастуцима, супеданеум-хоклица на којој владар држи ноге (не сме да додирује земљу!), златни нимбус око главе, хијератска-борта (трака с драгуљима) на одећи, престолу или хоклици. Пуденцијана је подизана крајем 4. века, декорисана почетком петог, са идејом да обухвати све до тада постигнуто на два екуменска концила, то доктринарно посложи у мозаике и градиво утврди сликом: Да је Исус Христос исте супстанце као и Бог Отац (Никеја 325. године), Свети Дух такође (Константинопољ 381. године), те да је божја порука канонизована у четири јеванђеља, чији се аутори још не виде, али се препознају преко својих атрибута (Езекијел) док израњају из неба ватрених облака изнад линије екседре и кровова Небеског Јерусалима: човек/анђео за Матију, бик за Луку, лав за Марка и орао за Јована (такође Константинопољ 381. године). Мозаик из апсиде у римској цркви Санта Пуденцијана Око Христа је његов „двор", апостоли Петар и Павле са персонификацијом народа које су „освојили" и инвестирали у нову религију: Павле пагане, Петар Јевреје. Изнад Христове главе наставља се crux gemmata, крст од злата и драгог камења, још један доказ о хомоусији/истоветности Оца и Сина (Никеја 325 године). Кад божанска оса савија Најважније из Пуденцијане је да закривљена линија екседре није постигнута само апсидијалном кривином, већ је подебљана и илузионистичком архитектуром, тако што се иза престола шири насликани зид са ритмичким низом прозора затворених златним сегментним „кошарицама". Ако се употреби сликовна теорија Роланда Барта, трон/престо је „пунктум", енергетски центар слике, који доказује да је Исус Месија. Христос. Такође и на сликама из Храма Светог Саве на Врачару. Није трон, него је епископска катедра; није Бог него његов представник на земљи, али репрезентативна вредност катедре као пунктума остаје сачувана у симболици. Порфиријева катедра је тачка из које крећу две сликовне линије смисла, једна горе према своду, сферична и закривљена, друга геометријски равна кроз главна врата иконостаса према наосу. У Храму Светог Саве Одоздо на горе катедра маркира почетак следећег сликовног низа: (1) Христос Емануел иза катедре; (2) Богородица Никопоја у апсидијалној калоти; (3) Исус Пантократор у своду полукуполе; (4) празни трон у интрадосу изнад полукуполе; (5) vera icon на тамбуру куполе; (6) Богородица Оранта на своду куполе; (7) анђео који придржава „отвор" на куполи; (8) на самом врху илузионистички опаион/отвор који поглед води ка модро-плавој ноћи осутој звездама и Пантократору на златној дуги. О мотивима из низа само кратко: Емануел/„Младалачки Исус" (1): У хришћанској иконографији први пут се јавља у Јустинијановој цркви Сан Витале у Равени, грађеној око 540, години кад је Византија освојила Италију. Или се вратила у Италију по своје, како ко гледа. Христос Емануел у базилици Сан Витале у Равени (лево) и у Храму Светог Саве у Београду, иза патријарха Порфирија на епископалној катедри/столици У Равени су се изнад Исуса скупили облаци ватрених црвених језика, знак препознавања мозаика 5. и 6. века, док је у Београду његова глава уоквирена антропоморфним тролисним луком. Равенске цркве су и иначе богати извор мустри за касније православне иконе. Богородица Никопоја (2): Марија на трону као Василиса/Царица. Од трећег концила (Ефес 431. године) Марија је канонизована као Богородица/Θεοτόκος /Тхеотокос, јер је родила Бога, не само човека. У иконографском мотиву Никопоје она седи на престољу (sedes sapientiae, трон мудрости) са малим Исусом, у крутом фронталном распореду на вертикалној оси, као што се види на овом равенском мозаику у Цркви Светог Аполинара (Нуово) из половине петог века: Богородица Никопеја у Цркви Сант Аполинаре Нуово у Равени (5. век) У београдском примеру користи се четири века млађи мотив Никопоје из Хагије Софије, чак и Маријина лева нога у оба случаја вуче плашт на исти начин: Богородица Никопеја у Храму Светог Саве (лево) и Хагија Софији (десно) Свеједно да ли београдски пример треба тражити у Равени или Константинопољу, узор је Византија првог миленијума. Хетoимасиа (4): Мотив празног трона, појављује се на тријумфалној капији у римској Цркви Марија Мађоре, грађеној и декорисаној недуго након концила у Ефесу (431), чији програмски рукопис носи. Празан трон у Храму Светог Саве и базилици Санта Марија Мађоре у Риму (5. век) Од тада се празни престо који чека исусов повратак, secundus adventus, увек појављује као „печат" на потврди за смрт срећног краја која очекује праве вернике и добре људе на дан Последњег суда. Право лице Христово / Vera icon / мандилион / ахеиропоиетон/ (5): По предању, право лице Христово је остало на марами коју је Исус послао болесном краљу Едесе (данас турски град Урфа) као реликвију. У иконографији западне уметности то покрива легенда о Вероники, која је Исусу пружила мараму да обрише зној и крв са чела, док се пењао на Голготу. Мандилион у Храму Светог Саве (горе); краљ Авгар V у Едеси прима мандилион од апостола Тадеја (икона из X века, Манастир Свете Катарине, Синај); Вероникин рубац на слици Ханса Мемлинга (1470) У теорији и методама за интерпретацију слике, vera icon и хетоимасиа уживају статус пиктограма - бљесну и оставе утисак апсолутног почетка у првом случају, врхунског ауторитета у другом. Оранта (6): Такође једна од првих иконографија Мајке Божје као канонизоване Богородице/Тхеотокос. Мотив варира, али се своди на то да Марија стоји подигнутих руку, као што се види на примеру из београдског храма. Богородица Оранта у Храму Светог Саве По канону би требало да на грудима носи медаљон са Исусовом сликом, кога у Београду нема, или је тако ситан да га је тешко уочити. Као и код сродне Никопоје, фронталитет, вертикалност и строгост су одлучујуће. Христос Пантократор (3, 8): Исус, свемогући владалац, небески краљ који, након што су га људи убили у крви и зноју, сад и увек одлази у небо, али се такође сад и увек враћа, само не више међу људе, већ као судија над њима. Христос Пантократор у Храму Светог Саве Мотив изворно такође потиче из Јустинијановог времена, половине 6. века, али се по сјају реферише на царску помпу античког Рима. „У великој архитектури, таванице су увек биле небо" Кад се та линија која полази од катедре у беми попне горе на највишу тачку куполе, на њен миметички отвор који глуми прави са куполе римског Пантеона, отвара се нова илузија, у којој се мешају небо и земље: Београдски Пантократор се лебдећи спушта у Храм са звезданог ноћног неба. Концентрични плави кругови тамне, док се у импресији дубине сужавају према далеком центру где одлази и одакле долеће више биће. Христос Пантократор у куполи Храма Светог Саве Звезде од злата на небу од ултрамарина су мотив који води равно до раних хришћанских цркава Византије и њеног наслеђа у Италији. Који психолошки механизам тај мотив покреће код савременика у сваком веку, најбоље је описао енглески архитект и историчар Вилијам Летеби у књизи Архитектура, мистицизам и мит (1891). Летеби: „О небу говоримо као о своду, о куполи, али пре него што су измишљени свод и купола, небо је вероватно упоређивано с нечим другим. Тада је небо било таваница, раван кров. Наравно да су у врло раним временима небеса схватана као шупља полусфера, али не без сумње у исправност таквог става. (...) У свим периодима велике архитектуре, таванице су увек биле небо. Ежен Виол ле Дик у Речнику архитектуре описује како је у 13. веку читава колористичка шема у црквама морала да буде промењена како би издржала конкуренцију најбриљантнијег лапис лазули-плавог посутог златним звездама. Ништа друго није могло опстати испод таквог свода, осим цинобер црвеног вермилиона, црне и, наравно, злата, злата, па кад га је доста, онда још више злата." За злато на куполи лапис лазулија Летеби наводи примере париске Сен Шапел (средина 13. века), нешто мало по Енглеској (мора, јер је одатле), онда се пребацује на Италију, на Орвијето и Сијену, иде до Ђотове Капеле Арена код Падове, да би, све ходајући унатраг, стигао до маузолеја Гале Плацидије у Равени, а онда и до „мајке свих цркава", Хагије Софије у Константинопољу, са олтарским циборијумом на стубовима од масивног сребра „изнад кога је лебдело небо треперавих звезда". Свод у равенском маузолеју Гале Плацидије (лево); Летебијев цртеж тог „бриљантног мозаика, плаво са звезданим пудером који се гура ка зениту“ (у средини); исти мотив у апсиди Цркве Светог Аполинара, Класе код Равене (десно) (фото Зоран Добрић) Како се данас од сводова прави небо (а „данас" је за Летебија 19. век), „стоји у књизи са упутставима француског археолога Дидрона (1806-1867) које су му диктирали монаси на Атосу." Централна купола београдског Храма пресликава се и одјекује у доњој кружној форми, главном лустеру у централном простору наоса. Прошао је читав миленијум и неколико векова приде, али се књишки свет још сећа лустера Хагије Софије, који је оживео у београдском примеру. У Храму Светог Саве иконостас се визуелно губи унутар јединственог простора Храма Летеби наводи сведочанство пријатеља архитекте Вилијама Берџиса: „Берџис је чак био у Константинопољу и тамо је, барем до пре неколико година, са куполе Хагије Софије, најлепше и најплеменитије цркве на свету, висио лагани оквир од гвожђа, октогон, пречника негде 18-19 метара, са унутрашњим концентричним конзолама и линијама у облику монументалне паукове мреже причвршћене, како се чинило, погледу одоздо директно на звездане небеске сфере. По оквиру без напора игра светлост небројених лампи, малих стаклених вазни са пливајућим воштаним навојима. Ту и тамо су, каже Берџис, међу њима висила нојева јаја, у случајном поретку наранџи и свећа на новогодишњем дрвцету - дуге, кратке, равне и неправилне обле форме, читав ансамбл изобиља тако близу пода да буди утисак уских стаза кроз кристалну шуму." Хагија Софија Језик мермера у оделу од камена То би била прва линија визуелне снаге, она која од епископске катедре води вертикално преко система сфера и лукова до врха куполе и натраг између четири носећа панданта („супер-стубова" у крстастом пресеку тлоцрта) равно доле до наоса. Друга линија сликовног смисла стартује од исте тачке, али није вертикална, већ положена, и креће се, ношена погледом, преко педимента/каменог пода цркве у смеру: (1) од Порфиријеве катедре/столице у средишту екседре - (2) преко кружне мермерне инкрустације испод олтарског циборија (часна трпеза/престо) - (3) преко велике црвене роте/диска на солеи - (4) затим силази у наос, и даље равно до главног излаза и напоље у летњи Београд. Та линија говори језиком камена, а он је у црквеној архитектури увек био речит и гласан. Некад је језик мермерних инкрустација једино што долази до каснијих генерација, као из Цркве Рођења у Витлејему, где је само комад Константиновог подног мозаика преживео касније Јустинијанове интервенције. Под је покрио под, црква цркву; век је покрио век. Подни мозаик у Цркви Рођења Христовог у Витлејему Шта говори подна линија у Храму на Врачару? Кад пресеца кружне форме црвене боје (2, 3), она се директно реферише на систем порфирних рота/дискова коришћених на византијском двору, на зидовима, подовима и у екседри Хагије Софије, уопште у репрезентативним грађевинама римске и византијске антике. Много је варијанти „порфирних стена", али порфир тамноцрвене боје, са љубичастим рефлексом, познат као „краљевски порфир", онај коришћен на Константиновом и Јустинијановом двору, увек се вадио само са једног места у Египту. Или у Европи, ако се узме да је Египат тада био Европа. Због тврдоће, зато што га је било мало и тешко се обрађивао, највише због дубоко црвене боје, порфир је постао ултимативни језик моћи. Не само у антици, већ и касније. С тим да са њеним крајем престаје активно вађење порфира и почиње његова рециклажа, отмено име за крађу. Рота на зиду Баптистеријума правоверних и на поду Цркве Сан Витале у Равени (500-540. године) (фото Зоран Добрић) Млеци су после 1204. носили порфирне стубове из Константинопоља, резали их на дискове и уграђивали у фасаде и подове својих палата и цркава. Где год у Венецији данас видите дубоко црвене дискове, велика вероватноћа је да су украдени. За љубав истине, крали су и други. Јустинијан је такође носио порфирне стубове из Либана, тада Европе, резао их у дискове и уграђивао у Хагију Софију. Крало се увек, није да није. Основно је: порфир је био камен античких византијских царева, који су га користили као акценат моћи, не као грађевински материјал за собу трудних царица касније у средњем веку. У византијском двору, оном који су први срушили Млечни, на подне роте смели су да закораче само цареви. Којих димензија су биле те константинопољске роте? Данас нам за поуздано знање фале цар, палата, град и империја, па је тешко сазнати да ли су их остали заобилазили или прескакали. Две „порфирне роте" у београдском храму, једна у беми између екседре и иконстаса где сме само клер, друга на солеи између иконостаса и наоса, нису, строго гледано, од краљевског порфира, само имају његову симболичку вредност - достојанство небеског цара. Рота на издигнутој солеи (лево); солеа је архитектонски „омега“ облик испред иконостаса кога конвексне степенасте амбо-шине спуштају у наос Према информацији добијеној од Драгана Шкрињара, координатора радова у Храму, та два диска су од црвеног оникса. Више од тога се није могло добити с те стране. Имам великих сумњи да је то оникс, јер су његове беле линије нормално тање и тендирају ка паралелности, док београдске мустре изгледају као сплет белих капилара после експлозије у црвеном кућишту. Друга варијанта би била rosso veronese, црвени мермер из Вероне. Логике има јер су стубови у екседри која се развија иза епископалне столице у београдској беми управо од тог камена. Боја би одговарала, али унутрашња мустра не, јер се она код црвеног веронеза састоји од „амеба", не од капилара. Рота испод олтара с циборијем у беми, поглед према унутрашњој страни иконостаса Да поједноставимо: београдске роте су порфирне. Упитан да ли је то краљевски порфир камен, мој пријатељ Филип Милуновић, старешина бечког храма Светог Саве, каже „мислим да сам чуо да јесу". „Мислим да сам чуо" значи: јесу, порфирне су, у духу, облику и симболици, ако не по минералном саставу. Кад се Краљевска врата отворе и поворка крене До сада су се у овом тексту кретале линије, замишљене али не мање стварне, које повезују поља посебне енергије и симболике Храма на Врачару са његовим историјским узорима. Заиста се крећу наравно једино људи, од чега је овде од интереса начин на који су њихови покрети везани у литургијском церемонијалу и кореографији. Да ли и они прескачу векове? Слика Храма Светог Саве коју је насликао Петар Арнаутовић 1932. према предлогу Богдана Несторовића и Александра Дерока На неки начин да. Литургије хришћанских цркава су подељене по церемонијалу који се додирује, преплиће и разграничава махом по стандардима из првог хришћанског миленијума. Литургија Српске православне цркве, заједно са другим славенским с једне стране стола, и грчким с друге стране стола, спада у породицу византијске традиције. Византијска литургијска породица се извлачи из западно-сиријске традиције, а она из надређеног антиохијског ритуала. Преко пута породице антиохијског ритуса стоје рођаци из александријске литургијске традиције, са Латинском црквом, али и неким православнима, као коптском или етиопијском. Све скупа, једна велика дисфункционална фамилија. Сад је питање, ко од њих у литургији као комуникацији (communio, коинониа) са вишим бићем пружа више, богатије и хранљивије за душу? Ко данас прави снажније слике, покретне или фиксне, али тако да не одлута превише од старијих узора? Ђ. Белини: Проповед Светог Марка у Александрији (1507) Безвременство је заједнички именитељ свих хришћанских цркава, из те потребе су настале, на таквој легитимацијској основи се уздигле и опстале. С обзиром на то да се безвременство увек одржава средствима конкретног времена, тим су актуелнија питања сцене, ритуала и театра. По церемонијалу и сјају, по светлости као симболу и хијерархијском поретку, издваја се рани период византијског ритуса, од 330. кад је Константинопољ постао главни град Царства на истоку, до почетка 7 века, све скупа неких триста година. Тај, по категоризацији црквених историчара „Царски период" освајао је упечатљивим и монументалним. Сценске стандарде су поставили Константин и његова мајка Јелена кад су у Јерусалиму подигли Цркву Светог Гроба (Анастазис). И сама састављена од различитих архитектонских целина које су спајане и повезиване, Анастазис црква је физички покрила и повезала места Исусовог суђења, муке и смрти, што је опет захтевало динамичну литургију, са уласцима, изласцима и процесијама од станице до станице. Тиме су Константин и Јелена створили монументалну бину за катедралну литургију, која је доживела врхунац у Јустинијаново доба и наставила се под четворицом његових непосредних наследника, од Јустина до Флавија Фоке. Црква Светог Гроба у Јерусалиму После 610. године се у литургијску репрезентацију империјалног, царског и отвореног све више уплиће монашко, трезвено и преграђено, док у другом миленијуму потпуно не превлада. Катедрална литургија Константинопоља се мењала најпре под утицајем иконокласта, а кад је тај тамни период завршио око 840. године, духовне правце су почели да задају палестински и јерусалимски монашки центри. Промене су се пресликале и на простор цркава. Оне су биле све мањих димензија, изгубиле су карактер бине, унутрашњост и олтар су добили на важности, простори су постајали интимнији и тамнији. И коначно, олтар се затвара високим непрозирним иконостасима, по руском стилу са пет сегмената од таванице до пода. Тамо где је владао церемонијал театра између неба и земље, преузела је мистика, поуздани доказ да је завршена Антика и почео Средњи век. Константинопољ, реконструкција Некад, кад као Летеби и његови пријатељи, на сликама гледам унутрашњост Хагије Софије, у илустрацијама које је показују са виртуелно избрисаним муслиманским сурама, скоро да их видим: цареве и патријархе, епископе, свештенике и вернике једног самоувереног царства, како се у процесијама крећу, улазе и излазе, вијугају између атријума, нартекса и бочних улаза, из главног брода прелазе у споредне и враћају се. Носе бело, плаво и зелено, патријарх у сакосу отпоченим златом, с брокатним омофором око рамена, држећи у руци crux gemmata. Праћени песмом хорова пролазе испод звезданог свода, кроз кристалну шуму, преко подова који су као море пењу се на солеу, једним оком све пазећи да не стану на неку црвену царску роту... Заправо, нема потребе замишљати. Сав тај сјај катедралне константинопољске литургије из шестог века је српски патријарх Порфирије преузео и применио у новом храму на Врачару. Није могао да промени литургију, јер је она продукт миленијума и седам векова, али је као практичар променио оно што је могао, слику литургије у популарној свести. „Други Рим" другима Закључак: Преко осмишљене визуелне стратегије, са екседром као главним мотивом, Патријарх Порфирије враћа сјај византијског 6. века, како би свим православним црквама, не само српској, показао алтернативу за мистичну средњевековну монашку традицију, која и данас обележава идентитет Православне цркве и литургије. Иконичка средства којима се патријарх при томе служи - сликовна/визуелна средства, не она која се у ужем смислу односе на православне иконе - изведена су из могућности које му отварају архитектура, простор и декор Храма Светог Саве на Врачару. Из тога произилази: 1. Београд поставља морални аргумент новог Константинопоља. При томе се Порфирије не позива на његову средњовековну, већ на његову античку традицију Константинопоља. Амбиција је сва у домену симболике и исцрпљености Православља пред налетима филетизма и не треба је заменити за политички програм или уопште амбицију у том смеру. Храм Светог Саве на Врачару Неког минимума политике наравно у томе има. Како не би било дилеме да је Храм Светог Саве по намери ускрсла идеја Хагије Софије, за то се побринула сама државна власт. Када су пре две године председник Србије Александар Вучић и тадашњи патријарх Иринеј посетили Храм, Вучић је бацио акценат на везу са константинопољском црквом, данас џамијом у Истанбулу, патријарх је бацио акценат на везу са Светим Савом. Једном од њих двојице је очито било непријатно. Порфирију данас не би било непријатно. 2. Софија или Сава? Храм на Врачару користи топло-хладно у односу на сличност са Византијом. Он има димензије Хагије Софије, али није Хагија Софија. Није по тлоцрту, који је основни елеменат за категоризацију једне цркве. По тлоцрту Храм више евоцира друге цркве Јустинијановог времена, као нову Апостолску цркву, којом је Јустинијан покрио Константинову, као што је урадио у Витлејему. Или Цркву Јована Крститеља у Ефесу. Обе су имале исти крстасти свод, и обе данас одјекују у каснијој Марковој цркви у Венецији. Али кад се то помисли и види, онда се Хагија Софија опет враћа на Врачар преко система купола, полукупола и апсида, који се у унутрашњости јављају као кожа око јединственог, непрекинутог простора, што је био главни знак те Јустинијанове цркве и фасцинација генерација градитеља до данас. Хагија Софија пре пада Константинопоља, цртеж Антоана Хелберта Али, кад се то помисли и види, сликовни програм Храма се дистанцира од Хагије Софије. Она је у Јустинијаново доба била неосликана, не само зато што се у међувремену прва купола због статике срушила, већ зато што ништа није смело да омета деловање простора, једног, непрекинутог и добро осветљеног. Знак Храма је злато, злато, и кад је доста - још више злата, при чему се ту сместио и милански класицизам 4. и византијска Равена 6. века. 3. Други Рим другима. Други Константинопољ Београду...? Медијски коментари о ускрслим „Римовима" увек су политички. Почело је у време Диоклецијана, када је Милано постао „нови Рим", то јест главни град западне половине римског царства. Пред најезду Гота и Вандала, престоница је 402. премештена у Равену као у „нови Рим", да би Јустинијан 540. прогутао Нови Рим-Равену и припојио је Византији. До тада се у метафорама „новог Рима" већ прешло на бројеве. На четвртом концилу 451. године (Халкидон, чувени канон 28), Константинопољ је проглашен „другим Римом". Вашингтон се од америчке самосталности у 18. веку види као „трећи Рим". Москва данас показује амбицију да буде „четврти Рим". Пекинг, „пети Рим"? И онда неко каже да је Антика мртва, кад се још увек вртимо у њеним категоријама! Тлоцрт Храма Светог Саве у односу на Хагија Софију Преко Храма на Врачару, СПЦ и Београд се задовољавају тиме да буду „нови Константинопољ". Поноса и сујете је у томе мало, више свести и очајања над стањем Православне цркве као целине. Други су изабрали референцу моћи, Београд менталну слику згаженог града који више не постоји. Чињеница да екуменски патријарх Вартоломеј у Истанбулу не игра конструктивну улогу у односима међу православним црквама, сигурно код Порфирија снажи такву намеру. 4. У Православљу се моћ не даје, него се узима. То се може рећи на учтивији начин, али истина те изјаве остаје. Зато је патријарх Порфирије „отпустио" македонску цркву у аутокефалност. Зато што је он по моралном захтеву „константинопољски" патријарх, а константинопољски патријарх то историјски гледано може. Не може данашњи васељенски патријарх у Истанбулу, јер он влада из жардињере, има неколико стотина верника у граду, па питање ауторитета преваже над историјским статусом. Од пада Византије 1453. васељенски патријарх је лутка чије је конце вукло Османско царство, Турска, данас Америка и НАТО. Аја Софија, данас Дакле, не може васељенски патријарх у Истанбулу, али може „нови Константинопољ", Београд. Како се унутар Православља добија аутокефалија, то је данас отворено и болно питање. Пракса је - углавном уз сукоб, конфликт и рат. Историјски гледано, није ни раније било много другачије, али тада је барем реч византијског патријарха имала тежину. Византија је отпустила српску средњовековну државу у аутокефалност пре 8 векова. Руску тек на крају 16. века, после свађе дуге 150 година. 5. Иконостас, шта беше иконостас? И поред конструкције од сто тона карарског мермера, иконсотас у Храму Светог Саве на Врачару делује „лагано", зато што више открива него сакрива. По стандарду, иконостаси двоструко пресецају простор православних цркава - архитектонски тако што сакривају бему, доктринарно-литургијски тако што онемогућавају менталну слику мистичне тајне божјег тела и крви. Иконостас у Храму Светог Саве (горе); моћ екседре као форме, примери из Маузолеја Гале Плацидије у Равени и Храма Светог Саве у Београду (фото Зоран Добрић) У београдском Храму су обе те особине само условно присутне. Симболички су параван, архитектонски су декор. Због тога читава унутрашњост делује као један непрекинути простор, као у рано доба византијске катедралне литургије. Патријарх Порфирије додатно појачава такву перцепцију избором слика које ставља на свој профил друштвених мрежа. Затворена бема и отворени наос се на многим сликама појављују као један заједнички адитивни простор. Слика поништава ексклузивност беме која и даље постоји у реалности. Шина је савила око Славије. Старо је постало ново. Нови патријарх користи старо за ново, ново за старо, да прескочи болно и непримерено.
  2. архимандрит Елпидије (Вајанакис) МИ ОСВЕШТАВАМО САДАШЊОСТ И БОГ БЛАГОСИЉА БУДУЋНОСТ - Оче, какво би требало да буде наше свакодневно живљење? Шта треба да чинимо да нас Бог благослови? Бог ће нас, дете моје, благословити када се трудимо да освештамо садашњост. Да освештамо садашњост. - А како ми освештавамо садашњост? Када посвећујемо Њему сваки минут, сваки тренутак нашег живота. Ми посвећујемо три основне ствари које управљају нашим животом. Знате ли које су то три ствари? То су ум, речи и срце. Садашњост освештавамо када увек смештамо добре мисли у наш ум. Када мислимо о нашем Богу са много обожавања. Када кажемо: "Боже мој, Ти си наш слатки Отац, а ми смо бебе Твог срца." Када осећамо Њега као нашег сопственог Оца и предајемо своју душу Њему као беба у загрљај своје мајке, тада је садашњост освећена, зато што Он брине (о нама) као слатка Мајка, али и као слатки Отац, увек штитећи Своје дете. Када Он види да ми никоме не желимо зло, већ напротив, волимо чак и оне који нас мрзе, тада се освештава садашњост! Када нас Он види да чинимо добро чак и лошим људима и молимо се за све људе, за оне који пате, али посебно за оне који нас вређају и тражимо од Њега: "Оче мој, опрости свим људима и приведи их у Твој загрљај." Када би само знали колико је Он задовољан овим, колико Га то радује! На овај начин ми освештавамо садашњост! - А како освештавамо наша уста? Ово је други начин. Ово је веома тешко, зато што смо сви научили да говоримо много речи, да много причамо, да имамо мишљење о свему и спремни смо да судимо свима и свему. Тако када смо веома пажљиви шта говоримо, пажљиви, да не говоримо отровне речи, већ да говоримо речи слатке као мед, тада ми освештавамо садашњост кроз наша уста! Постоји и треће, срце. - Како освештавамо срце? Срце је освештано када дозволимо да се љубав шири у њему. Нека љубав влада твојим бићем, нека влада твојом душом. И од ове пуноће љубави коју ћеш примити од Бога и коју ћеш давати другима освештава се срце. Срце је створено само за љубав. И љубав много освештава душу човека. Знајте да човек који воли и пун је милосрђа, доброте и учтивости, избегава зло, избегава оговарање, клеветање, избегава суђење и осуђивање, такав човек освештава своје срце. Ове три ствари, наиме: освећење садашњости у уму, у устима и у срцу су основа која чини да те Бог благосиља током целог твог живота, дете моје. То вам свима и желим. СА ДОБРИМ МИСЛИМА, РАЗБОРИТИМ РЕЧИМА И МИЛОСРДНИМ СРЦЕМ ОСВЕШТАВАМО САДАШЊОСТ.
  3. Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило са свештенством служио је данас, 23. јануара, на празник Св. Григорија Ниског, Свету архијерејску литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Звучни запис беседе Сабрани на Светом богослужењу су имали посебну радост да прусуствују рукоположењу у чин свештеника ђакона Павла Божовића, дипломираног правника, вјероучитеља и дугогодишњег новинара Радио Светигоре, што су и потврдили саборним клицањем: Аксиос! Достојан! Бесједећи послије прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика је говорећи о кушању Христовом у пустињи казао да је ђаво непријатељ Божији и непријатељ људског рода, који је позавидио нашем праоцу Адаму док је био у Рају, преварио га и извео из Раја те да је од тада почела историја људског рода на Земљи. Ђаво кроз читаву историју родa људскога, како је казао, куша човјека и народе особито са три страсти: сластољубљем, среброљубљем и славољубљем. “Из њих се изводе и многе друге страсти и привезаности које постоје. Ђаво вара човјека и народе наносећи велику штету људском роду. Господа Исуса Христа послије крштења на Јордану, како каже Свето писмо, изведе Дух у пустињу да Га ђаво куша. Намјерно је Господ дошао у пустињу да би показао да је Он, као нови Адам, јачи од свих страшилишта, превара и обмана ђавола, да је дошао да га побиједи и ослободи људски род од његове обмане.” Исус Христос је постио 40 дана и 40 ноћи без хране и воде због нас у Јорданској пустињи, иако Њему није било потребно да пости. Послије тога ђаво поче да куша Господа. “Ђаво куша човјека, знајући да нема никакве силе и снаге над њим, осим уколико му човјек то сам не дозволи, односно Бог никад неће попустити искушење на човјека ако он се не саглашава са тим”, бесједио је владика Кирило, објаснивши да би ђаво могао да дјелује на човјека, он прво куша његову вољу. Тако ђаво прво предлаже Господу да ако је Син Божији учини да камење постане хљеб, али Господ Исус Христос одговара ријечима Светога писма: Човјек не живи само о хљебу него о свакој ријечи које изађе из уста Божијих. То искушење стварања неког изобиља на земљи, друштва у којем ће сви бити сити и задовољни, увијек је стајало пред људима и народима. У суштини ђаво удара на вољни дио душе човјека користећи тзв. страст сластољубља или стомакоугађања нашој палој природи. Ту страст, како је истакао, Господ Исус Христос је побиједио у пустињи имајући чврсту вољу да служи Богу, говорећи нам о чему би требали да мислимо сваки дан. “Наша будућност је живот анђелски, а анђели живе само хранећи се благодаћу Божијом и ријечи која излази из уста Божијих”, поучио је сабране владика Кирило, додавши да је циљ уподобити се анђелском животу, бити задовољан храњењем благодати и ријечи Божије. Занимање да будемо хришћани, слуге Божије, треба да нам буде главно занимање, поручио је владика, додавши да све остало, што нам је потребно за испуњење неких земаљских наших циљева, треба да нам је другостепено јер су то само пролазна задовољства: “Бити слуга Божији, учити се ријечи Божијом припрема нам вјечни живот. Човјек мијења и претпоставља прах и пролазност вјечности, не разумијевајући да га ђаво куша кроз ту страст сластољубља или угађања својој палој природи.” Говорећи о другом искушењу којим је ђаво кушао Господа, Преосвећени је подсјетио да је ђаво почео да цитира Свето писмо, наравно, погрешно га тумачећи. Он је нагласио да су све секте, сви расколи, јереси, настале управо из погрешног тумачења Писма. Наиме, ђаво је извео Исуса на врх цркве рекавши: Ако си Син Божији, скочи доле, јер је писано: ‘Анђелима својим заповиједиће за тебе, и узеће те на руке, да како не запнеш за камен ногом својом‘. Али Христос прозирући његово лукавство одговора да је у Светом писму написано: Немој кушати Господа Бога свога. Иако је то искушење узношења изнад Цркве стајало увијек пред цивилизацију људску, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички је мишљења да је свој врхунац достигло у научном и технолошком развоју наше савремене цивилизације. Наиме наука и техника су напредовале и то, по његовом мишљењу, није против Бога. “Човјеку је Бог дао да ствара јер је створен као боголико биће. Међутим, у једном тренутку научници, владари, који су видјели сва та достигнућа, помислили су да могу без Бога, без Цркве, да је наука паметнија од Цркве”, истакао је Епископ Кирило, нагласивши да Бог увијек изнова подсјећа човјека да не може без Цркве и без Бога, јер Црква у себи садржи знања о пуноћи откривења Бога у овоме свијету у човјеку па самим тим и сва потребна знања. Треће искушење које је ђаво поставио пред Христа било је да ће Му дати сву власт овога свијета, што може да се тумачи као славољубље, али и среброљубље, јер се често људи саблажњавају великим имањима и таквих је било много у историји људског рода. Међутим, Господ му је рекао ријечи, које и ми сви треба да кажемо таквом кушачу који нам нуди некаква царства која он у суштини и не посједује: Иди од мене, Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи! “Треба да знамо ма колику власт да имамо у овоме свијету, били професори, господари, владаоци, да је Бог изнад свега тога. Једино нам Бог може дати лијек бесмртности. Својим домостројом спасења Он је то даровао људском роду, а на нама је да ли ћемо то и прихватити”, поучио је сабране владика. Преосвећени Епископ Кирило на крају своје литургијске бесједе казао да на основу одговора Христових на ђаволско кушање, можемо да закључимо да морамо да изучавамо Свето писмо, Свете књиге, Свете оце, јер се у њима налази сва мудрост која нам је потребна за спасење. “Ако будемо у томе ревносни, слушајући Цркву Божију, наше архипастире и пастире, увијек ћемо моћи да дамо одговор на свако кушање ма од кога долазило. Наше главно занимање је бити хришћанин, бити слуга Божији. Све остало треба да радимо, да обезбјеђујемо храну и за себе и за своју породицу, и све друге ствари, да се бавимо умјетношћу и науком, све то је Бог дао човјеку, али човјек увијек треба да зна да Господу Богу јединоме треба да се клањамо и Њему јединоме служимо”, казао је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. На крају Свете службе Божије, благословећи ступање ђакона Павла у узвишени свештенички чин, Преосвећени владика Кирило је подсјетио да је отац Павле из часне и знамените куће Божовића из Црмнице. “Како већ сви добро знате, он је много присутан у медијима. На Радио Светигори је дугогодишњи сарадник, а посебну улогу је имао у интернет литијама, гдје је успјешно пренио дух Литија у интернет простор.” Владика је указао и на јеванђелску синтезу старог и новог, исказујући увјерење да ће и отац Павле управо то посвједочити својим пастирским дјеловањем и животом: “Он је као мудри књижевник који се научио Царству Божијем и износи из своје ризнице и старо и ново, што је јеванђелско правило. У преносном смислу треба знати користити савремене технологије у мисији Цркве, али не треба запоставити ни старо, што значи да ће он управо све оно што поручује преко савремених технологија примијенити и у пастирском раду.” Након Преосвећеног Епископа Кирила сабранима се обратио старјешина дворске цркве на Крушевцу, протојереј-ставрофор др Борис Брајовић: “Сваки свештеник од Мојсија па до данас зна да је постављен над имањем Његовим – Господњим и да је слуга радости наше! Ми смо призвали нашега ђакона Павла на љубавну тајну свештенства, како рече наш владика Кирило, у коју га је увео наш Митрополит Амфилохије кроз своју духовну дјецу Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, администратора Митрополије црногорско-приморске и Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила.” Прота Борис је нагласио да пут којим треба свештеник да иде јесте пут Митрополита Амфилохија, а то је пут истине, пут на којем свештеник нема шта да крије, већ свијетли својим примјером свима који су му повјерени: “Данас оцу Павлу могу само да пренесем оно што смо ми ђакони, свештеници, служитељи Цркве Христове научили од нашега Митрополита. А то је, оче Павле, онај пут којим треба свештеник да иде. Да оно унутрашње буде као оно спољашње, дакле, да свештеник нема шта да крије. Свештеник је, оче Павле, као жижак на свијећи на којем се укрштају Божански и људски зраци, да освијетли пут онима који су му повјерени”, поучио је новог свештеника отац Борис. На крају протојереј-ставрофор Борис Брајовић је поручио да је Митрополит Амфилохије живио и учио примјером љубави према човјеку без обзира на све, односно, примјером љубави каквом је управо Бог заволио човјека: “Не заборави, оче Павле, да се никад не жестиш и не љутиш на друге. Воли друге када немаш никаквога разлога да их волиш! Томе нас је научио Митрополит! Да волимо оном љубављу којом је Бог заволио нас!” Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Шта ви мислите? Која је будућност образовања? На који начин ће деца завршавати школу? Да ли ће заиста све бити онлајн? Да ли то, самим тим, значи да ћемо имати огроман вишеак радне снаге, просветних радника, школских зградâ, куварица итд...? Кажу да треба да се навикнемо да живимо у тој "новој реалности"... Које је ваше мишљење? Тама је, мислим, веома, веома битна.
  5. Од увођења ванредног стања у Србији, 15. марта 2020. године, школе су затворене, а верска настава је свој пут ка ђацима нашла на интернету и у црквеним медијима - како у Архиепископији београдско-карловачкој, тако и у другим епархијама СПЦ. Звучни запис емисије О овом искуству у новонасталој ситуацији, значају одржавања континуитета верске наставе када школе не раде и будућности мисионарења међу децом на овај нови начин, за Радио Слово љубве говоре протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо председник Катихетског одбора АЕМ и теолог Лазар Павловић, координатор верске наставе у Епархији нишкој. Извор: Радио Слово љубве
  6. Најновија перјаница кинеске компаније Huawei је врхунски телефон Mate 30 pro, који сада долази без Google апликација и нелиценцираног Android OSa. Да ли та прича може да опстане? У Европи је питање да ли ће се уопште продавати, у Америци ни говора... Једино тржиште за сада је Кина, којима , btw, нису ни потребне Google апликације.
  7. Радост Васкрсења се не осјећа ни на једној служби тако јако као на тој, празничној, каже протојереј-ставрофор Јокић, и истиче да се то стално понављање Христос Васкрсе радости моја, Христос Васкрсе, Ваистину Васкрсе – осјећа током цијеле године. Празник Васкрсења Христовог је највећи празник, празник свих празника. На дан Васкрсења све се сабира, тад је служба над службама, то је догађај над догађајима јер то је наша нада да нећемо умријети иако ћемо једног тренутка физички то доживјети, али та физичка смрт је згажена, побијеђена управо Христовом смрћу, каже у разговору за Дан протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. У Васкрсењу Христовом, као ни у једном празнику, сабира се и прошлост, и садашњост и будућност. – Испуњава се онај чин стварања човјека као иконе Божије и смисла Његовог стварања да заједничаримо са Богом и да та заједница никада не престаје, не само са Богом него касније са људима. Васкрс је пројава тог заједничарења и са Богом и са људима. И у садашњости ми то покушавамо иако се Васкрсење фактички десило прије 2.000 година. На тај празник ми осјећамо као да се дешава данас, овдје и нама, и што јесте тако. И то богослужење, богослужбене пјесме и химне цијело вријеме, данас је дан Васкрсења, данас прослављамо Васкрс, Христос Васкрсе из мртвих данас за нас, испуњава се цијела прошлост и сви они који су се упокојили прије нас, некако заједничаримо са њима. Оно што јесте битно за будућност јесте да је то дан вјечности, дан побједе над смрћу када ћемо, ако Бог да, у Царству небеском бити сви заједно. Зато је за Васкрс све бијело, зато су бијеле одежде, бијели прекривачи, све је украшено. Љепота тог дана вјечног васкрсења гдје нема више ни бола, ни жалости, ничега, него само гдје је Живот вјечни, гдје је Царство небеско, гдје смо заједно, гдје се причешћујемо у тој свјетлости Христовој и во вјеки и увијек и напредујемо у том – истиче свештеник Јокић. Радост васкрсења се не осјећа ни на једној служби тако јако као на тој, празничној. Протојереј-ставрофор Јокић истиче да се то стално понављање Христос Васкрсе радости моја, Христос Васкрсе, Ваистину Васкрсе – осјећа током цијеле године. – Тај тренутак кад будемо, ако Бог да, нашим животом и трудом и хришћанским врлинама за које треба да се потрудимо, заслужили да учествујемо у дану том, онда ће то да буде вјечна радост. Радост над свим радостима, испуњење сваког нашег тражења и брисање сваког нашег бола и муке и онога што нам је живот донио, али и испуњење свих оних радости, свих оних тражења, двигова, свега онога што је лијепо у нашем животу и што смо кушали на дан Васкрсења – каже отац Слободан. Радост Васкрсења ове године дочекујемо у потпуно другачијим околностима, као што нам је и ова Четрдесетница поста била можда најтежа у нашим животима. – У мојих тридесетак година црквеног искуства могу рећи да је ово најтежи пост, а очигледно ће бити и најтежи Васкрс у цијелом мом црквеном животу. И није то само наш осјећај, цијели свијет је у тој некој атмосфери. Ми који вољно постимо негдје нам је можда мало лакше. Хришћани тај период проводе у посту, молитви, труду да што више ураде добрих и љепших дјела и ствари, да поправе свој живот. А тако ево и свијет, додуше на силу, постио је овај пост, да види да се може без нечега. У ствари то је и смисао поста да показујемо да можемо без нечега, без хране, без одређеног одласка негдје – појашњава прота Слободан. Оно што је обиљежило овај Васкрсшњи пост, а и сам ће празник, јесте забрана одласка вјерном народу на богослужење. Прота наглашава да је то, нажалост, омогућено само свештеницима. – Празнина храма се осјећа и видљива је, поготово се осјећа негдје у дубини нашег бића и душе свештеника кад смо служили ових дана сјећајући се храма испуњеног радошћу, молитвом, дјецом, лијепим, насмијаним и радосним лицима, а сад је био празан. И то је стварно још један додатак на ово најтежи период у нашем црквеном животу. Видимо да има гоњења, видимо да има свега, али никада нису прекидана богослужења, и ту је била утјеха, ту је био темељ – каже свештеник Слободан Јокић, поздрављајући све радосним поздравом Христос васкрсе – Ваистину васкрсе!. Не смијемо изгубити радост Васкрсења Теолог Христо Јанарас недавно је рекао да живимо у цивилизацији бесмислености, непромишљене незаинтересованости за суштинске ствари и очигледног одсуства смисла и увјереност да се смрћу све завршава…. – Препали смо се, страх, од чега? Од смрти? Изгубили смо смисао за дубљим стварима, за љепшим стварима, изгубили смо смисао и за породицу и за друштво. Можда нам се зато ово и дешава, да негдје станемо и да промислимо и да видимо да није смисао у томе. Смрћу Христовом је побијеђена смрт, као највећи непријатељ. И зато се изгубио и сваки страх од било чега. То не значи да нећемо бити пажљиви и да нећемо пазити зато што се не бојимо смрти. Кроз посланице и позиве епископа и свештеника позвали смо људе да се чувају, да пазе, да пазе другога од њих, да поштују мјере које су донесене, и то да испоштујемо да не кажу, као што ево наваљују на све стране, да је Црква за све крива. Али то не значи да смијемо да изгубимо осјећај радости Васкрсења Христовог – истиче Јокић. Молитвом у дом уносимо Божију благодат – Наше богослужење без народа је наша бол, али негдје и захвалност Господу да и то није укинуто. Молимо народ да у постојећој ситуацији не долази, да не стварамо проблеме, да не изазивамо да се пројављује нека сила да нам неко физички брани, да нам хапси народ што ниједног тренутка не желимо. Господ ће наћи начин да нас све утјеши… – истакао је Јокић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је данас, 17. јануара, на празник Светог Јевстатија I Архиепископа српског, Свету архијерејску литургију у манастиру Михољска Превлака. Прије Литургије владика Амфилохије је у чин расе и камилавке замонашио искушеника ове обитељи Тодора, давши му име Анастасије по Светом преподобномученику Анастасију који се слави 22. јануара. Владика је казао да је ова света обитељ добила новог Христовог свједока – монаха Анастасија што значи Васкрсенко, да би силом Христовог васкрсења испунио себе и свој живот и посвједочио Христа духовним огњем вјере, богољубља и братољубља. Високопреосвећни Митрополит је казао да је послање свих који су били Христови кроз вјекове, који су били свједоци живога Бога, да Га свједоче и да носе Његов крст, по ријечима Христовим да их шаље као јагањце међу вукове. „Тако су и оних првих 12 апостола, као и послије њих седамдесет апостола, кренули су за Христом одрекли се себе и послужили су Га и животом својим, ријечима и дјелима, а многи и мученичком смрћу, казао је владика подсјетивши да је и Михољска Превлака мјесто гдје су кроз вјекове живјели свједоци Христови још од времена римског императора проклетога цара Дукљанина, који је убијао и од хришћана отимао имовину. Подсјетивши да данас прослављамо Светог Јевстатија Превлачкога, овдашњег епископа, којег је Свети Сава поставио, а који се првобитно у манастиру Хиландару подвизавао, владика је казао да је он овдје био светионик и свједок Христов, да би потом отишао у Жичу, Пећку патријаршију и постао међу првим српским архиепископима, послије Светога Саве и Светога Арсенија: „Свети Јевстатије дивни свједок Христов, послан од Господа, посвједочио је Господа својим животом, дјелима и свједочи га до наших времена својим присусутвом и светим споменом и у Пећкој патријаршији и овдје.“ Митрополит је казао да иако смо се надали да у ова наша времена неће бити више тих проклетих царева Дукљана, Хозроја, гонитеља Цркве персијских, Црква Христова је кроз сву историју на крсту и распећу кроз вјекове у свим земаљским народима, гоњена и прогоњена, и да је то остало до наших времени. „Ево данас нови цареви Хозроји и Дукљани гоне и прогоне Цркву Божију, отимају, хоће да обесвећују храмове као што су то чинили проклети цар Дукљанин и Хозроје. Донијет је и код нас безакони закон од Владе Црне Горе, који је истовјетан са законом који је владао за вријеме проклетог цара Дукљанина и према коме се управљао Хозроје, пагански, безбожни цар персијски.“ И у 21. вијеку се наставља та прича, казао је Митрополит, али Црква Божија и душе просвећене свјетлошћу истине Божије остају вјерне Христу Господу и наш народ, који се духовно пробудио и васкрсао, окупља се око светиња Божијих. Говорећи о погубности богоубилачког и братоубилачког духа који се прво послије Октобарске револуције зацарио у Совјетском Савезу, а касније пренијет и код нас, током и послије Другог свјетског рата, Високопреосвећни Митрополит је казао да се тај богоубилачки и братоубилачки дух наставља данас у Црној Гори и проглашава за идентитет и будућност Црне Горе: „Из богоубилачког и братоубилачког духа се рађају и ови закони – безакоња која се намећу Црној Гори и преко тога повратак проклетом цару Дукљанину и Хозроју, безбожном цару персијском.“ Нагласио је да се данашња црногорска химна први пут пјевала од стране Секуле Дрљевића у Старој Градишки: „И ова Црна Гора која се данас ствара са тим безакоњима, није Црна Гора 13. јула, већ је то фашистичка Црна Гора 12. јула Секуле Дрљевића из Старе Градишке гдје је било крваво братоубилаштво од стране фашиста. Да се помолимо Богу да уразуми оне који данас владају Црном Гором, да не настављају то злокобно дјело братоубиства и богоубиства у своме народу, него да се врате оном изворном хришћанском духу који је овдје владао вјековима, а којим је саграђено у Црној Гори све што је саграђено и сачувано кроз вјекове, и којим су живјели сви они велики свједоци вјере Христове, и богуљубља и братољубља.“ Помоливши се да се данашњи властодршци откажу од духа персијског цара Хозроја паганског и проклетога цара Дукљанина, да се ослободе духа затрованог брозомором, духом богоубилаштва и братоубилаштва, Митрополит је позвао све да поново заживимо духом Јеванђеља, духом љубави према Богу, који јесте љубав, и једни према другима – христоликој љубави: „То је љубав коју Црква свједочи и сви свети мученици кроз вјекове, од Превлачаких до Преподобног мученика Анастасија, чије име је примио наш досадашњи Тодор, па до свих осталих који су за Христа пострадали, носећи Његов часни крст живећи сагласно Јеванђељу.“ Владика је благосиљао и пререзао славски колач у част Св. Јевстатија Превлачког Архиепископа српског који је слава хора Светог Јевстатија из Будве, а након Литургије је освештао звоно које је приложио Виталиј Послшиков из Вороњежа. Благословећи приложника и његову породицу, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да овај посебни дар спаја древни Вороњеж и ово вјековно сабиралиште на Михољској Превлаци, Русију и Црну Гору, и свеукупни словенски народ. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, у недјељу 25. по Духовима, на празник Светог свештеномученика Климента и Оданије Ваведења, 8. децембра 2019, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе Сабранима је бесједио Преосвећени Епископ Јоаникије, тумачећи прочитану јеванђељску причу о милостивом Самарјанину. Свако од нас је, казао је Владика, рањив и нађе се у ситуацији да је као рањеник, остављен од свих, јер људи, по својој природи, не могу много да помогну, а они који би могли имају своје проблеме и ограничења, па и њима треба помоћ. „Та ситуација огледа се на овом човјеку кога су разбојници испребијали и оставили, мислећи да је мртав, а он је још увијек жив. Дође левит, онај који служи у олтару, погледа и прође, видје да му не може помоћи. Можда је и хтио, али, по својој слабости, није знао, нити је учинио. Дође и свештеник, и он је човјек са манама и слабостима, видје и он оде. У томе сагледавамо људе са својим слабостима, можемо их осудити, јер нијесу човјеку помогли, али због својих слабости и мана, они ништа нијесу могли учинити, а у дубини срца су, можда, и жељели“, навео је Владика. Додао је да је неки милостиви Самарјанин, а између Јевреја и Самарјана вјековима нијесу били добри односи, имао милости и снаге да помогне. Показао је своје милосрђе, те је очистио ране овом човјеку и све остало за њега је учинио да се исцијели и спасе. „Иза тог милостивог Самарјанин крије се сам Господ Исус Христос. Он је показао, хиљадама и милионима пута, да воли да своје милосрђе стави у некога од својих вјерних и да преко њега дјелује. Он је тај Који је помогао човјеку, једном човјеку, а, заправо, треба разумјети цијелом човјечанству. Цијело човјечанство треба ту помоћ, треба то милосрђе и свакоме од нас треба милосрђе Божје и људско. Али, није се милосрђе свело само на тог једног милостивог Самарјанина, зато што Бог жели да се Његово милосрђе умножава, и Он даје снагу вјернима да имају милосрђа и љубави према ближњима својим“, бесједио је Владика Јоаникије. То показују житија Светих у којима има чудесних примјера да су обични људи, са својим манама, болестима и слабостима, цијело своје биће ставили у службу ближњих. „Имамо примјере да су лијечили, нијесу се бојали зараза од најтежих болесника, оних који се распадају и заударају, да су цјеливали њихове ране и дијелили патње са њима до краја живота. Тако се ширило милосрђе и утврђивала љубав, а ко је, заправо, иза? То је тај милостиви Самарјанин, то је Господ Исус Христос, Који је Извор милосрђа. Нека се не вара нико да може чинити добра дјела, у правом смислу те ријечи, без Онога Који је Извор добра, Извор милости. Са Њим треба да се поистовјетимо, да се Његова љубав настани у нама и Његова сила. Да не будемо вјерни само по имену и по спољашњости, као онај левит или свештеник који редовно служи олтару, али су остали само људи, показали своју слабост на дјелу“, указао је Његово Преосвештенство. Он је позвао вјерни народ да се сабирају на светим службама Божјим, у данима Божићног поста, да се, иако има доста искушења, обрадујемо великом празнику Рођења Христовог. Носећи, увијек, барјак вјере ми, поручио је Владика, носимо радост у својим срцима, упркос проблемима, патњи, искушењима. „Та радост је, увијек, у душама правих хришћана. Да се и ми обрадујемо празнику који долази и да се сабирамо овако сваке недјеље и празника, а нарочито када нас позива наша Црква да на дјелу покажемо своју љубав према својим светињама, да покажемо на дјелу љубав према истини и правди, да не дозволимо, драга браћо и сестре, да у својој држави од своје власти будемо дискриминисани, да наша вјера буде понижена и обесправљена, а свака друга вјера, мислим на католичку и муслиманску, да добије сва права“, нагласио је Преосвећени Епископ Јоаникије, и поручио: „Ми подржавамо то што су они добили сва права, то је добро и лијепо што је учинила наша власт, али је зло и наопако што под видом тог добра хоће да учини велико зло, да обесправи Цркву која је толико уложила у Црну Гору, створила Црну Гору и морално држи Црну Гору. Ми се боримо за будућност Црне Горе, да се Црна Гора утемељи на истини, на правди и на правој, истинској вјери као што је Његош пјевао: „Олтар прави на камен крвави“. За то се боримо и то нам нико забранити не може, нити нам ико нормалан замјера. Кад се врши неправда од нас се и тражи да устанемо против те неправде. Не боримо се против власти, камоли против државе, него се боримо за правду, и поредак, и истину, за једнакост, за равноправност. Ко може против тога?!“. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  10. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служиo je у суботу, 7. септембра 2019. године Свету архијерејску Литургију у Храму Васкрсења Христовог у Нишу, при Богословији Светог Кирила и Методија у Нишу. Звучни запис беседе Преосвећеном Владики саслуживали су ректор протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић као и професори Богословије у Нишу, а лепоти Свете Евхаристије допринело је и појање нишких богослова. Након заамвоне молитве прочитана је молитва за почетак школске године, а Владика је након Свете Литургије покропио ђаке. Преосвећени Владика је након Литургије пожелео професорима и ђацима пуно успеха у раду и учењу у новој школској години. Епископ нишки је срдачну добродошлицу пожелео ђацима који су ове године уписали први разред Богословије Светог Кирила и методија у Нишу и одлучивши се да "се овде уче и припремају за служење Цркви Божјој и Олтару Божјем". Када хоћемо да саградимо добру кућу, увек прво радимо добре темељ - да би та кућа била стабилна, јака и да би дуго трајала. Тако и ми овде у овој школи управо радите те темеље на којима ћете градити вашу животну кућу и зато се трудите да ти темељи буду добри, јаки и чврсти" рекао је између осталог Владика Арсеније у свом обраћању богословима. "Сутра ћете бити пастири цркве. Међу вама су будућу свештеници, професори, монаси, Епископи. Међу вама је будућност Цркве Христове. Зато се трудите да стекнете што више знања, да наставите и даље да се усавршавате на богословским школама, јер знање је богатство, на коме ћете изградити и своју и будућност наше Свете Цркве" поручио је Владика младим богословима који су уписали први разред нишке Богословије." Извор: Радио Глас
  11. На дан када наша Света црква слави Светог Рафаила Банатског, 29. августа, а поводом Успења Пресвете Богородице, храмовне славе манастира Подмаине и имендана оца игумана ове свете обитељи, оца Рафаила (Бољевића), Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је Свету архијерејску литургију у овој светињи надомак Будве. Митрополит је у току службе у чин ђакона рукоположио Димитрија Игоревича Таланкина из Москве, кинорежисера и композитора, професора на Институту савремене умјетности у Москви. У архипастирском слову Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је поручио да је послије великог страдања и мучеништва Цркве православне, почевши од Русије па преко нас и шире, будућност читавога свијета у Православној цркви Божјој – изворној јеванђелској. Објаснио је да су се западни народи, умјесто да наставе да се клањају само Христу и Часноме крсту и да им мјерило свеукупног живота буде богочовјек Христос, вратили паганском поимању историје, и човјека претворили да буде мјерило историје и свих земаљских збивања. „Богочовјек је мјерило свега постојећег, и Бог и човјек заједно. Господ рођен од Свете Дјеве чије Успеније прослављамо је мјерило историје, свијета, творевине Божије, свега што се догађало, што се догађа и што ће се догађати до страшнога Суда и на земљи и на небу и на свим знаним и незнаним свјетовима!“ Владика је казао да је свако људско покољење призвано да пјева пјесму нову испуњену благом вијешћу о вјечној новој истини присутној у свим дјелима истинских и правих људи и Божијим дјелима на земљи. „Ево и ми данас пјевамо пјесму нову у славу Христа Бога нашега, настављамо пјесму Светих пророка и апостола, дивних свједока Христових кроз вјекове до наших времена.“ Нагласио је да кроз вјекове лик Христов исцељује безбројне душе и надахњује да иду за Њим и слушају Његову свету ријеч, као Свети мученик Диомид из трећег вијека и многи други које данас прослављамо: Свети Рафаило Банатски, Преподобни Јоаким Осоговски, Свети мученик Стамат, Свети Јевстатије Други Архиепископ српски, Преподобни Роман Синаит… Свети календар је препун тих дивних и чудесних ликова који су појали пјесму нову и који су својим животом и својом мученичком крвљу свједочили Господа. „Свети Рафаило Банатски Хиландарац је појао пјесму нову Христу Богу и посвједочио га својим подвигом у Светој Гори Атонској па је одатле дошао у Банат гдје је постао живи свједок живога Господа“, рекао је владика. Подсјетио је да се његове мошти чувају у Зрењанину а да се ових дана упокојила и наша мати Кристина, која је као и њен отац Стефан који је писао службу и акатист Светом Рафаилу, са благословом оца Јустина Ћелијскога, била надахнута овим Божијим угодником. Мати Кристина која је 30 година заједно са мати Олимпијадом, која се упокојила такође недавно, била у манастиру Ћелији Добрској, наставила је то живо свједочанство Светог Рафаила Банатскога Данас прослављамо и једног дивнога подвижника Светога Герасима Кефалонијскога, чије мошти су на острву Кефалонији гдје ја Митрополит Амфилохије имао благослов да прими свештенички чим прије 50 година. Говорећи о сили часнога крста који је из далеке Русије у којој је хиљаде крстова и манастира уништено за вријеме безбожног Совјетског Савеза, Митрополит је казао да је он дошао вјернима на поклоњење као живо свједочанство живога Господа: „Мученичка крв безбројних новомученика росијских која се крунише мученичком крвљу Цара Николаја Другога и царица Александре и њихове свете дјеце је сјеме за нове хришћане. Обнавља она бескрајну Русију и обнавља сав свијет, као што је то чинила и крв свих мученичка кроз вјекове. Обнавља се царска Русија и ево часни крст који је дошао и стигао овдје да и нас укријепи и да нам открије велику свету тајну да је све у историји Цркве Божје, у историји човјечанства и свијета, у знаку Крста Христовога, у знаку распећа, али и у знаку Христовог васкрсења.“ Митрополит Амфилохије је казао да оно што учествује у распећу Христовом оно васкрсава и обнавља се непрекидно, свједок томе је и овај свети храм: „Од 1838. године, када су Аустроугари приморали Митрополита Петра Другог Ловћенског Тајновидца да напусти ову светињу, као и манастир Стањевиће, то су биле рушевине“, рекао је владика. Присјетио се дана када је дошао отац Сава који је почео обнову и себе уградио у ову светињу. То свето дјело наставила је братија, отац Бенедикт и сада отац Рафаило и храм је васкрсао. „Процвјетала је ова светиња и зато ми у њој пјевамо пјесму нову, пјесму стару, прастару, у славу Божију Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави“, бесједио је владика и додао да нам се Бог открио као смирен јагањац у Вителејемској пећини из које је засијала неугасива свјетлост Христовог лика и личности и сија и обасјава сав свијет. На крају Свете службе Божје владика Амфилохије је честитао празник и славу овој светој обитељи и ден ангела оцима Рафаилу, Јоакиму, Прохору, Јерасиму, Јевстатију и Роману. Позвао је све да цјеливају Часни крст који је стигао из Иркутска, далеког Сибира, како би донио благослов свих руских преподобних богоносних отаца, мученика и новомученика до Царских мученика Романових: „Велики благослов који је стигао преко овога Часнога крста сједињује Исток и Запад, Сјевер и Југ. За Часни крст нема граница јер он све границе пресјеца и освећује све који живе у земаљским границама: европским, азијским, афричким и американским. Нека би Господ молитвама Часнога крста и свих које данас прослављамо укријепио ову свету обитељ да би се и она обнављала и обнављала душе као што је и до сада чинила“, поручио је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Након ломљење славског колача заједничарење у манастиру Подмаине је настављено уз трпезу братске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Пријемни испит за упус у Богословију – Дупло више кандидата из Црне Горе у односу на претходне године. У уторак 2. јула 2019. године на Цетињу је одржан пријемни испит за упис у Богословију. И на овом упису показала се сила Божанске љубави и бриге за Цркву своју. Наиме, у мјесецима невиђених притисака на Цркву, идеолошких и историјских лажи и подметања број заинтересоване дјеце за Богословију из Црне Горе је дупло већи од претходних година. Укупно девет кандидата, и то четири из Подгорице, по један из Херцег Новог, Грбља, Будве, Бара и Никшића најбољи су одговор на притисак Цркве и показатељ да је истинита она народна изрека коју често цитира отац Момчило Кривокапић, први Ректор обновљене Цетињске Богословије, „Притиснуто јаче, све више одскаче“! Дјеца су давала одговоре на питања из Српског језика, катихетике и историје, и дала задовољавајуће одговоре и показала завидно знање, стекавши тако услов да кроз Богословију усавршавају своје знање и напредујући у врлини и побожности припремају се за служење у Цркви Божијој. Комисију су чинили Митрополит Амфилохије, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске Богословије, као и професори Душан Биговић и Александар Вујовић. Ове године уписује се 28. генерација Цетињских богословаца. Нека би им Свети Петар Цетињски био на помоћ да започето школовање успјешно заврше, њима на спасење, породици на радост и понос а Цркви Божијој и народу на корист. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог Николе у Бандићима. На почетку Литургије Владика је у чин протопрезвитера произвео мјесног пароха презвитера Илију Зекановића поводом десетогодишњице његовог свештеничког служења. ,,Потрудио си се, за то вријеме, колико ти је Бог дао снаге, да служиш храму и народу Божјем у овој парохији. Својим породичним примјером показао си право хришћанско живљење“, рекао је Митрополит Амфилохије. Благодарећи Митрополиту на љубави и чину протојереја, којега је удостојен, отац Илија је казао да ће се трудити да убудуће буде још бољи, како би заслужили спасење и он и паства која му је повјерена. Након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је у литургијској проповиједи казао да се око Христа сабирају милиони људи кроз вјекове да Га се дотакну, Њега као живога Бога који је постао човјек, савршени Бог и савршени човјек ради нас и ради нашега спасења. ,,Тако се сабира Црква Христова, једна, света, саборна, католичанска, апостолска Црква кроз вјекове, која постоји кроз вијекове до данашњега дана и присутна је и данас у овом храму Светог оца Николаја у Бандићима“, казао је Митрополит Амфилохије. Подсјетио је на ријечи апостола Павла да у Цркви нема ни Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака, ни мушкога бни женскога. „Нема ни Кинеза ни Јапанца, ни Руса ни Американца, ни Србина ни Црногорца – само је Исус Христос и они који су сабрани око Њега. То је Црква Христова. Таква је она била кроз вјекове и таква ће она остати до краја свијета и вијека. Много је значајно да то знамо у ово наше вријеме, када су се људи отуђили од Цркве. Многи су се отуђили од Цркве, а хтјели би да они управљају Црквом“, нагласио је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да такви често пута ни у Бога не вјерују, без обзира на којем су мјесту. „Али мисле да сад они имају право да располажу са Црквом и са њеним животом. А то није могуће“, казао је он. Владика је поставио питање како може да се у секуларној држави било који владар мијеша у црквена питања. „То је потпуно безумно. Нарочито овдје код нас у Црној Гори, гдје је у вријеме братоубилаштва убијен Митрополит црногорско-приморски са преко стотину најбољих свештеника Митрополије. И створена је држава оваква каква је данас. Она би требала да поштује Цркву. То је право Цркве“, нагласио је Владика. Митрополит Амфилохије је рекао да се боји да је и то непоштовање Цркве показатељ повампирења братоубилачког духа у Црној Гори. „Ни за кога то није доброо, поготово када се ради о Цркви која је заиста створила ову државу“, упозорио је Владика Амфилохије. Рекао је да је властољубље најопакија болест у свим заједницама и да је оно у Римокатоличкој цркви било догма кроз вјекове, а у Православној искушење. „Тако је до наших дана. То се види данас и по понашању Цариградског патријарха у односу на Украјину. Властољубље његово довело до велике невоље у Украјини, до подјела које су катастрофалне за будућност не само Украјине и свих словенских народа него у исто вријеме и свеукупног православља“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, око храма је прошла литија са читањем Јеванђеља, а онда је Митрополит Амфилохије са свештенством благосиљао славски колач и служио помен за упокојене осниваче, ктиторе и приложнике храма Светог Николе. На крају је Митрополит Амфилохије честитао славу храма и Дјетињце сабраној дјеци. „Кроз Христа, који је најљепше дијете, ми поштујемо и сву дјецу свијета. Нека је срећна слава, дјецо, на многаја и благаја љета“, казао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је архипастирском похвалницом одликовао Жарка и Жељка Митровиће из Марковине „за показану љубав приликом градње капеле и порте при храму Вазнесења Господњег у Марковини. http://mitropolija.com/2018/12/22/mitropolit-amfilohije-vlastoljublje-carigradskog-patrijarha-je-katastrofalno-za-buducnost-pravoslavlja/
  14. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог Николе у Бандићима. На почетку Литургије Владика је у чин протопрезвитера произвео мјесног пароха презвитера Илију Зекановића поводом десетогодишњице његовог свештеничког служења. ,,Потрудио си се, за то вријеме, колико ти је Бог дао снаге, да служиш храму и народу Божјем у овој парохији. Својим породичним примјером показао си право хришћанско живљење“, рекао је Митрополит Амфилохије. Звучни запис беседе Благодарећи Митрополиту на љубави и чину протојереја, којега је удостојен, отац Илија је казао да ће се трудити да убудуће буде још бољи, како би заслужили спасење и он и паства која му је повјерена. Након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је у литургијској проповиједи казао да се око Христа сабирају милиони људи кроз вјекове да Га се дотакну, Њега као живога Бога који је постао човјек, савршени Бог и савршени човјек ради нас и ради нашега спасења. ,,Тако се сабира Црква Христова, једна, света, саборна, католичанска, апостолска Црква кроз вјекове, која постоји кроз вијекове до данашњега дана и присутна је и данас у овом храму Светог оца Николаја у Бандићима“, казао је Митрополит Амфилохије. Подсјетио је на ријечи апостола Павла да у Цркви нема ни Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака, ни мушкога бни женскога. „Нема ни Кинеза ни Јапанца, ни Руса ни Американца, ни Србина ни Црногорца – само је Исус Христос и они који су сабрани око Њега. То је Црква Христова. Таква је она била кроз вјекове и таква ће она остати до краја свијета и вијека. Много је значајно да то знамо у ово наше вријеме, када су се људи отуђили од Цркве. Многи су се отуђили од Цркве, а хтјели би да они управљају Црквом“, нагласио је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да такви често пута ни у Бога не вјерују, без обзира на којем су мјесту. „Али мисле да сад они имају право да располажу са Црквом и са њеним животом. А то није могуће“, казао је он. Владика је поставио питање како може да се у секуларној држави било који владар мијеша у црквена питања. „То је потпуно безумно. Нарочито овдје код нас у Црној Гори, гдје је у вријеме братоубилаштва убијен Митрополит црногорско-приморски са преко стотину најбољих свештеника Митрополије. И створена је држава оваква каква је данас. Она би требала да поштује Цркву. То је право Цркве“, нагласио је Владика. Митрополит Амфилохије је рекао да се боји да је и то непоштовање Цркве показатељ повампирења братоубилачког духа у Црној Гори. „Ни за кога то није доброо, поготово када се ради о Цркви која је заиста створила ову државу“, упозорио је Владика Амфилохије. Рекао је да је властољубље најопакија болест у свим заједницама и да је оно у Римокатоличкој цркви било догма кроз вјекове, а у Православној искушење. „Тако је до наших дана. То се види данас и по понашању Цариградског патријарха у односу на Украјину. Властољубље његово довело до велике невоље у Украјини, до подјела које су катастрофалне за будућност не само Украјине и свих словенских народа него у исто вријеме и свеукупног православља“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, око храма је прошла литија са читањем Јеванђеља, а онда је Митрополит Амфилохије са свештенством благосиљао славски колач и служио помен за упокојене осниваче, ктиторе и приложнике храма Светог Николе. На крају је Митрополит Амфилохије честитао славу храма и Дјетињце сабраној дјеци. „Кроз Христа, који је најљепше дијете, ми поштујемо и сву дјецу свијета. Нека је срећна слава, дјецо, на многаја и благаја љета“, казао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је архипастирском похвалницом одликовао Жарка и Жељка Митровиће из Марковине „за показану љубав приликом градње капеле и порте при храму Вазнесења Господњег у Марковини. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Дуже од века живи војно ваздухопловство Србије. Родило се међу петнаест првих у свету, крштено је у балканским ратовима, стасало је у Великом рату, надаље се развијало и расло. Данас, поносни на прошлост, окренути садашњости, загледани у будућност припадници РВ и ПВО Србије, верни својој професији и позиву, својој држави и народу, стамено стоје на бранику Отаџбине, вредно стреме новим прегнућима, летећи на крилима традиција, знања, искуства, снажног патриотизма и морала. Навршава се 106. годишњица од рођења српског војног ваздухопловства, од оног зимског дана 24. децембра 1912. године, када је војвода Радомир Путник издао историјску наредбу да се формира Ваздухопловна команда у Нишу. Легендарни војвода је за команданта ваздухопловства поставио мајора Косту Милетића, првог српског аеронаута – пилота балона, првог стручњака за ваздухопловну технику, организацију, метерорологију и голубију пошту. У састав Ваздухопловне команде ушло је аеропланско одељење, балонска чета, водонична централа и голубија пошта - сви елементи који су у то време чинили ваздухопловство, не само у нас, него у свету. Тај историјски чин одиграо се у јеку Првог балканског рата, а врло брзо је српско војно ваздухопловство ангажовано у операцијама код Скадра почетком 1913. године. Од тих дана траје преко век дуга епопеја српских ваздухопловаца, њихово прекаљивање у борбама од Цера, Колубаре, Дрине, Албаније, Крфа, Солуна, Кајмакчалана, Београда, Страцина до НАТО агресије и данашњих дана. Поносни на тај непрекидни лет дужи од века, српски ваздухопловци прослављају данашњи празник одлучни да га наставе и од њега не одступе. Знају да нема слободе, мира, спокојства, просперитета ни будућности без слободног неба Отаџбине, и зато себе не жале на том светом задатку. Богатство ваздухопловних традиција у Србији илуструју чињенице, које с усхићењем износимо. Ове године навршило се: - 174 године од “Воздухопловиа” Матије Бана (1844); - 134 године од прве ваздухопловне књиге „Шетња по облацима“ профосора Ђорђа Станојевића (1884); - 125 године од првог акта којим је у формацији српске војске било предвиђено увођење ваздухопловних јединица (1893); - 116 година од како је школован први српски аеронаут, капетан Коста Милетић (1902); - 110 година од формирања станица голубије поште (1908); - 109 година од набавке првих ваздухоплова - балона за српску војску (1909); - 106 године од школовања прве класе од шест српских војних пилота и формирања Ваздухопловне команде, прве ваздухопловне јединице српске војске и прве употребе ваздухопловства у ратним дејствима (1912); - 97 година од настанка домаће ваздухопловне индустрије (1921); - 99 година од формирања првих ваздухопловних школа (1919); - преко 80 година од формирања првих научних установа које су се бавиле научноистраживачким радом из области ваздухопловне технике; - 77 година од Априлског рата (1941); - 73 године од ослобођења земље од фашизма (1945); - 27 година од почетка крвавог распада југословенске државе (1991); - 19 година од злочиначке НАТО агресије (1999); - 12 година од како је Србија поново постала самостална држава (2006). У ових 106 година прохујало је осам ратова у којима се РВ и ПВО исказало на посебан начин, и по нечем остало забележено у историји. - У првом балканском рату српско ваздухопловство је створено, полетели су срспки војни авиони, и одмах ангажовани у дејствима на фронту стичући прва борбена искуства. - У другом балканском рату на борбеним задацима летели су срспку војни авиони и балони, сагледана су техничка ограничења у вези са могућношћу употребе ваздухопловства и њихове тактике. - У првом светском рату српско војно ваздухопловство од скромних снага на почетку, израсло је у снажну групацију која је дала видан допринос пробоју Солунског фронта, ослобођењу Србије и југословенских територија, а било је и основа за изградњу ваздухопловства Краљевине Југославије. - У априлском рату 1941. године југословенско ваздухопловство је упркос херојском отпору, разбијено и уништено. - У народноослободилачком рату 1941-1945. године, ваздухопловство је васкрсло као феникс, да би до краја рата израсло у снажну оперативну ваздушну силу јачине око 400 авиона и 10.000 људи. - У рату 1991/92. године на тлу распадајуће СФРЈ РВ и ПВО је сачувало оперативну борбену способност и војничко достојанство, а дало је и крупан допринос спасавању избеглица из сецесионистичких република и биолошком опстанку српског народа. - У злочиначкој агресији НАТО снага 1999. године РВ и ПВО је пружило одлучан и снажан отпор агресору и сачувало своје виталне капацитете, исказујући на делу снажну војну вештину и несаломив борбени морал. - После више од једног века постојања, РВ и ПВО се данас налази пред новим изазовима свог техничко-технолошког, организационог и кадровског ревитализовања. Сво време, од првих ваздухопловних идеја, до данашњих дана, наша војна ваздухопловна мисао се развијала, расла и ширила. Настало је више ваздухопловних научних дисциплина са богатим опусом теоријских радова и практичних искустава и конкретних техничко-технолошких оригиналних решења и достигнућа. Ваздухопловна теоријска мисао, уз мања заостајања у неким периодима, углавном је ишла у корак са временом, а техничко-технолошки развој у области ваздухопловства био је често “замајац” техничко-технолошког развоја земље. Не сме се заборавити чињеница да је Југославија пре 94 године имала властиту ваздухопловну индустрију и да је једна од ретких земаља у свету, и данас, која је имала сопствене конструкције и сопствену производњу ваздухоплова. У својој историји наше ваздухопловство је имало бројне тешкоће али и блиставе тренутке. По формирању 1912. године било је међу првих 15 у свету и првих пет која су ангажована у ратним дејствима. Након успона домаће ваздухопловне индустрије и унапређења организације и формације почетком тридесетих године XX века, било међу најснажнијим ваздухопловствима у Европи. После другог светског рата било је међу првима у Европи, јаче од ваздухопловстава балканских и суседних земаља. Почетком шездесетих заблистали су на европском небу бисери наших конструктора и ваздухопловне индустрије - “галеб”, “јастреб”, “орао”. Крајем осамдесетих, до катаклизме распада СФРЈ, РВ и ПВО је била респективна ваздухопловна сила са три оперативне групације - Корпуса РВ и ПВО, разуђеним школским системом, научно-истраживачким и развојним установама, ремонтним заводима и пратећом ваздухопловном индустријом, снажним материјално-техничким и људским потенцијалом, и са високим угледом у свету. Но, имало је и падове и ломове, које је увек пребродило. Тако је 1915. године српско ваздухопловство практично остало без авиона и пилота, али је врло брзо, уз помоћ савезника, али првенствено огромним залагањем наших кадрова, израсло у снажну ваздухопловну силу. Крајем тридесетих закаснило је у техничкој модернизацији и усаглашавању доктрине и система обуке и командовања са захтевима савременог рата, што је скупо плаћено тешким поразом у априлском рату 1941. године. Протекле две и по деценије, услед врло тешке материјалне ситуације и других проблема, стагнирало је, али и сачувало снагу и енергију за нова прегнућа. Увек је ваздухопловство предњачило по прогресивним идејама и није робовало догматизму, тако је и данас. У 2018. години набавком нове ваздухопловне технике, у првом реду хеликоптера и борбених авиона, почиње нови историјски циклус прогресивног развоја РВ и ПВО. У измењеној војно-политичкој и геостратегијској ситуацији, нужно је војно-теоријски рад у вези са РВ и ПВО, усмерити у правцу дефинисања валидних доктринарних ставова у војној доктрини. Садашња епоха захтева да РВ и ПВО има јасне теоријске ставове у улози, намени и задацима, упркос чињеници да су материјални услови ограничавајући фактор, јер ће то омогућити да се по мери јачања материјалне основе РВ и ПВО брзо прилагођава ситуацији и у модернизацији брзо надокнађује пропуштено. Никако се не сме дозволити да РВ и ПВО изгуби свој идентитет, свој блистави карактер и висок интелектуални и морални интегритет. У историји многих земаља давно је превазиђена дилема око самосталности видова војске, па и у нас. Доктринарне ставове у војној стратегији или доктрини РВ и ПВО нужно је дефинисати у складу са критеријума науке и најбољим светским решењима примењивим на наше услове. РВ и ПВО мора имати место које му у савременим условима и припада, и ту се не сме постављати питање - да ли нам треба или не. Нема модерне војске данас без модерног ваздухопловства и модерне противваздушне одбране. У складу са тим не би требало ни да се поставља питање материјалних и људских ресурса и финансијских издвајања. У новим условима неопходно је редефинисати улогу, намену и задатке РВ и ПВО, уз ослобађање од неких стереотипа и шаблона, не само када је у питању терминологија, већ суштина функционисања свих подсистема. На теоријском раду и осмишљавању свих тих питања нужно је, поред војних стручњака ангажовати и умне људе из друштва који су кадри да својим знањем, искуством, инвентивношћу и креативношћу, ентузијазмом и професионалним способностима допринесу да се ти проблеми реше на опште задовољство. РВ и ПВО у XXI веку мора летети на крилима памети, знања, нових технологија и савремених техничких, организацијских и кадровских решења. То је пут, као и пре стотину и шест година за смеле, одважне и инвентивне људе, који се не плаше пораза, који свесно иду у ризик јер знају да ће га савладати и елиминисати, који прихватају новине и уважавају постигнућа других, који се боре и не предају. Богате традиције нашег војног ваздухопловства поштују се, негују и оплемењују у командама, јединицама и установама РВ и ПВО, али и ангажовањем бројне популације ваздухопловних ветерана, који су читав свој живот уградили у изградњу и развој вида, пригрлили његова достигнућа као своја, и данас с љубављу и поштовањем обележавају овај велики празник. Срећан празник - Дан РВ и ПВО! Мр Златомир Грујић
  16. На почетку емисије отац Момчило тумачио је Свето Јеванђеље на 28. недјељу по празнику Педесетнице, подсјећајући на ријечи Господње да је много званих али мало изабраних. У уводном дијелу емисије прота Момо говорио је и о празнику Преподобног Јоаникија Девичког и његовом светитељском лику и страдању, посебно овом последњем, као и страдању нашег народа на Светој Српској земљи Косову и Метохији. Звучни запис емисије Отац Момчило је, одговарајући на питања наших слушалаца, говорио и о актуелној ситуацији у Украјини и расколу у украјинској цркви за који каже да може да буде бомба у православном свијету. “Молимо се да Дух Свети омете покушаје да се разједини Црква Христова на земљи“-каже отац Момо. Отац Момчило одговарао је и на остала питања наших слушалаца: о посту, љубави према особи истог пола, како распоредити иконе на зиду…и још нека. Емисију са оцем Момчилом Кривокапићем топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора
  17. Vladika Jovan: Mladi ljudi ovde ne vide budućnost Izvor: N1info Autor teksta:Srna Gde god se selio i gde god se nalazio srpski narod, stub mu je Srpska pravoslavna crkva koja je već pred izazovom da prihvati novi talas iseljenika, izjavio je vladika slavonsko-pakrački Jovan. "Ono o čemu se ne priča jeste da se nalazimo usred sveopšte seobe koja je sada pogodila Hrvatsku, ali nema sumnje da će zahvatiti i ostatak jugoistočne Evrope, Balkana ili kako već da nazovemo ovaj naš kraj sveta", rekao je vladika Jovan. On navodi da se Srbi masovno sele iz Hrvatske, sa Kosova, te da im sledi i selidba iz Srbije. "To će se desiti kada EU olakša zapošljavanje državljanima zemalja koje nisu u Uniji - Crne Gore, Srbije, BiH, Makedonije", rekao je vladika Jovan, prenosi Mitropolija crnogorsko-primorska. Vladika Jovan smatra da će nove seobe Srba biti prouzrokovane društvenim stanjem nakon ratova devedesetih godina i sveopštim siromašenjem i pljačkom, usled čega mlad čovek ne vidi budućnost u svojoj otadžbini. "U takvoj situaciji on se okreće zemljama starog kapitalizma u kojima postoje standardi i radničko dostojanstvo. U ovom trenutku Nemačka nudi milion radnih mesta", pojašnjava vladika Jovan. On kaže da je Crkva već pred izazovom da prihvati ovaj novi talas iseljenika koji će uskoro biti mnogo veći i očekuje je ozbiljan rad.
  18. Vladika Jovan: Mladi ljudi ovde ne vide budućnost Izvor: N1info Autor teksta:Srna Gde god se selio i gde god se nalazio srpski narod, stub mu je Srpska pravoslavna crkva koja je već pred izazovom da prihvati novi talas iseljenika, izjavio je vladika slavonsko-pakrački Jovan. "Ono o čemu se ne priča jeste da se nalazimo usred sveopšte seobe koja je sada pogodila Hrvatsku, ali nema sumnje da će zahvatiti i ostatak jugoistočne Evrope, Balkana ili kako već da nazovemo ovaj naš kraj sveta", rekao je vladika Jovan. On navodi da se Srbi masovno sele iz Hrvatske, sa Kosova, te da im sledi i selidba iz Srbije. "To će se desiti kada EU olakša zapošljavanje državljanima zemalja koje nisu u Uniji - Crne Gore, Srbije, BiH, Makedonije", rekao je vladika Jovan, prenosi Mitropolija crnogorsko-primorska. Vladika Jovan smatra da će nove seobe Srba biti prouzrokovane društvenim stanjem nakon ratova devedesetih godina i sveopštim siromašenjem i pljačkom, usled čega mlad čovek ne vidi budućnost u svojoj otadžbini. "U takvoj situaciji on se okreće zemljama starog kapitalizma u kojima postoje standardi i radničko dostojanstvo. U ovom trenutku Nemačka nudi milion radnih mesta", pojašnjava vladika Jovan. On kaže da je Crkva već pred izazovom da prihvati ovaj novi talas iseljenika koji će uskoro biti mnogo veći i očekuje je ozbiljan rad. View full Странице
  19. 30. Децембар 2017 - 20:51 Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Нема исправног веровања без правилног деловања, а грех је, заправо, погрешан избор зато је покајање природан начин постојања и повратак Богу. Бог никада неће одбацити онога ко се искрено покаје. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу - каже у интервјуу „Јединству” Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије. Често се може чути да је хришћанска вера идеологија коју треба да прихватимо или не. Да ли су такви ставови увредљиви за истинског хришћанина? Наравно, хришћанство није идеолгија и хришћанин се не постаје тако што званично прихватамо одређене дефиниције као наше веровање. Хришћанство је пре свега начин живота. Крштењем се рађамо у Христу. Цео наш живот јесте узрастање у „меру висине раста Христовог” кроз свете тајне и кроз свете врлине. Хришћанин само пролази кроз овај свет на путу ка својој вечној отаџбини коју и сада овде доживљава у светој Литургији и заједници љубави која почива на њој. Зато, код истинских хришћана, нема ортодоксије (правилног веровања) без ортопраксије (правилног делања). Како је први грех убачен у људски живот и да ли је управо то била прекретница да човек скрене са вечног, бесмртног живота у амбис и мрак? Грех (на грчком језику – амартиа) означава промашај, погрешан избор. Заправо, грех је погрешан начин постојања, који нас одвлачи од Бога и истинског назначења које је Он дао човеку. Човек је створен као икона Божија и само у Христу обнављамо свој истински лик и упознајемо себе онаквим каквим нас је Бог створио. Живот у греху је заправо заваравање, живот у илузији и заблуди и све што више човек тоне у понор греха све више се удаљава од аутентичног живота. Отуда је код људи, који су грех прихватили као свој природни начин постојања, стално присутно потмуло незадовољство. Колико год покушавали кроз грех и страсти да себе „остваре” или „унапреде” стално су незадовољни, јер душа остаје гладна и жедна Бога који је једини истински живот. Зато је покајање (метаниа - преумљење) повратак Богу и богомданом, природном начину постојања. Тада човеку нису потребни богатство, слава, част, моћ овога света, да би био срећан и задовољан. Штавише, што човек више напредује у богопознању и богољубљу, све више пролазне вредности овог света доживљава као безначајне и као препреку за истински живот у Богу. Шта су Христос и његови верни следбеници донели човечанству? Апостоли, светитељи, мученици, подвижници и бројни хришћани, знани и незнани, који су својим животом сведочили Христа, нису донели на земљи неко ново усрећитељско учење. Они су пре свега живели Христом и Христом су заквасили васељену и показали су се као првина нове твари у Христу. Они који истински заживе Богом, још су у овом свету првовесници оног будућег начина постојања у који нас уводи васкрсли Христос Богочовек. Њихови примери су свакако поучни, али ако им не будемо ми следовали својим животом, проживећемо овај земаљски век у својеврсном сну и питање је, у будућности, у каквој ћемо се реалности пробудити. Зато је хришћански живот пре свега духовно пробуђење, духовно просветљење, исцелење нашег ума, срца, воље, целе наше природе, да бисмо себе учинили способним да примимо светлост и радост коју нам је Бог припремио. Када нам се упокоје најближи, тугујемо и плачемо. Да ли нас томе Господ учи и постоји ли смрт која може пресећи живот човека који истински верује у Христа? За нас хришћане телесна смрт је само привремени растанак са нашим најдражим. Као људи тугујемо што нећемо више овде бити заједно, али се као хришћани радујемо, јер знамо да онај који је заживео у Христу неће умрети, већ ће и даље живети. За нас је живот више од биохемијског феномена. Зато се молимо светитељима, зато помињемо упокојене на светој Литургији и у нашим молитвама, јер верујемо и знамо да они и даље учествују у животу Цркве као чланови Тела Христовог. Најтрагичнија смрт је духовна смрт, отуђење од Бога. Такви људи умиру и пре биолошке смрти. Једна светогорска изрека каже: Онај који умре пре него што умре, неће умрети када умре. Овде је садржана дубока истина и зато умиремо палој природи, греху, живећи по Христу, да бисмо након биолошке смрти наставили да живимо, чекајући опште васкрсење и живот будућег века. Ако се вером, молитвом и љубављу предамо Богу и сједињујемо се са Господом у Цркви Христовој, чека ли нас вечни живот? Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Онај који се труди колико је у његовој моћи да победи своје слабости и живи у чврстој нади у Господа, неће остати без Божије утехе и овде, а камоли у будућем животу. Ако смо у стању да опростимо ближњима грехе и разумемо, да када нам чине неправду то чине зато што нису свесни шта раде, можемо бити сигурни да ће Бог и нама опростити наша сагрешења. Зато је важно да се стално трудимо да се сједињујемо са Господом праштајући ближњима да би и нама било опроштено, показујући милосрђе према другима, да би Бог и нама био милосрдан, јер како ми чинимо ближњима, тако ће Бог дати и нама. Срце у коме влада мржња, горчина, нетрпељивост, гордост или било која друга страст, стегне се и затвори за светлост Божију. Бог жели да се сви спасу и дођу у познање истине, али ако не отворимо своје срце покајањем и сталним трудом (подвигом) да заживимо новим животом у Христу, Господ неће моћи да нас на силу уведе у радост. Онај који је прихватио мрак као своје природно стање, светлост неће доживљавати као радост, већ као вечну муку и патњу. Другим речима, Господ ће свима дати пуноћу своје љубави и светлости, само ће то за једне бити вечна радост, а за друге бол и вечна мука. Уколико потиснемо Господа из нашег срца и наших душа, где припадамо и коме? У срцу у коме не обитава Господ, усељавају се грех и страсти и са њима и демонске силе мрака и мржње. Зато стално треба да се враћамо Господу и отварамо своје срце покајањем, молитвом, постом и другим трудовима, како би Бог очистио наше срце и уселио у њега свој мир. У противном, они који су одбацили Бога и предали се страстима и греху, лако постају плен демона који их уводе у своје царство таме и вечне муке. То бива још и овде у овоме свету, а ако се не покају, са њима ће у мраку остати и у вечности. У којој мери нас материјално - потрошачко друштво и наша оптерећеност стицањем ситних задовољстава удаљава од вечних, беспролазних вредности и свега духовног у нама? Читаво потрошачко друштво засновано је на покушају да замени Бога и природну, богомдану потребу за Богом, материјалним пролазним вредностима. Свако од нас добро зна да гомилање материјалног богатства не доноси трајно задовољство и човек постаје све више незајажљив и похлепан, како би то још више стекао. Богатство само по себи није грех ако за њега нисмо везани, али онај ко свој смисао живота види само у стицању материјалних богатстава, пролазних знања и почасти овога света, или у што већем задовољавању својих телесних страсти и пожуда, он остаје вечно гладан, неиспуњен и неостварен као личност. То је велика трагедија човековог пада, која се једино може излечити животом у Христу и постепеном исцељивању наше пале природе. Како победити грех и приморати себе на добра дела у свету пакосних, злобних, гордих и опаких људских бића? Пре свега је потребна вера, из које извире истинско познање у Христу, које јача нашу наду у Бога и љубав према Богу и ближњима. Зло око себе треба сагледати као болест људског рода и потребно је праштати онима који нам чине зло, јер они заиста не знају шта чине. Ако човеку који је болестан од зла узвратимо злом, сами смо у себе примили отров и нећемо помоћи ни њему ни себи самима. Људи који су склони сплеткарењу, ширењу мржње, клеветама, злоби и другим страстима, заправо највише штете чине себи и показују своју слабост. За њих се треба молити Богу и ако желимо да их исправимо треба да то чинимо у духу љубави, а никако у гневу. Несреће у овом животу које се дешавају само су један сегмент стварности овог палог света. Када човек заживи у Христу, он свет око себе види дубље и много лепшим, и познаје чудесни Божији промисао који надилази сваку човечју логику. Ономе, пак, који не познаје Христа, све је бесмислено и трагично. Божије савршенство је свуда око нас, у свакој биљци, у свакој животињи, а поготово у сваком човеку, који, без обзира на греховне ране, носи лик Божији. Зато увек у ближњем треба да сагледавамо тај лик Божији, и што више такав човек страда од греха и страсти треба и ми да му састрадавамо трпљењем и љубављу. За свет је то пораз и слабост, али у Богу, то је истинска сила и моћ. Када се чином крштења сјединимо са Господом, треба ли да икада поставимо питање, шта је циљ хришћанског живота? Господ нас учи да кандидате за крштење, прво треба да научимо, а онда да крстимо. Зато они који примају хришћанску веру у одраслим годинама, треба да се припреме за свето крштење и да већ тада почну да мењају свој живот. Они који су крштење примили као деца, треба да се увек враћају смислу крштења, које само по себи нема силу уколико не заживимо силом Онога у кога смо се крстили. Другим речима, крштењем добијамо благодат Божију, али да би она у нама заиста постала и делатна, треба да је оживимо сопственим трудом, вером и љубављу. Ако човек велики део свог животног века проведе у гресима и искрено се покаје и постане узоран хришћанин, да ли ће му Господ опростити и подарити му вечни живот када напусти овоземаљски? Бог никада неће одбацити онога који се искрено каје. Али не заборавимо, покајање није само осећај кривице, већ је делетна промена живота, којом отварамо двери свога срца за деловање Божије љубави, која се опитно и познаје. Отуда, онај који се истински покаје, не треба да живи у сумњи у Божију милост и опроштај. Он, иако и даље сагледава своје раније грехове и заблуде, треба да се уједно радује свом сусрету са живим Богом. Вечни живот зато почиње већ сада, у овом животу, и наставља се. Зато онај, који овде не заживи тим вечним животом, неће га окусити ни када се сусретне са Христом при Његовом другом доласку. Другим речима, онај који се не покаје (не промени живот и не врати Богу) овде у овом привременом животу, неће наследити ни вечни живот, већ он умире душом и пре телесне смрти. Кроз целу историју водили су се верски ратови. Како ће нас вера, нада и љубав спасити од нетрпељивости и сукоба у чијим узроцима је и различито веровање? Аутентично хришћанство не познаје појам верског рата. Једини рат који смо позвани да водимо јесте рат против греха и наших слабости. Коришћење вере, посебно хришћанске, као средства да се другима нанесе бол и патња, потпуно је супротно свему ономе што нас Господ учи. Човек који заиста живи Христом, не може да мрзи, јер у срцу не може истовремено да обитава и Бог и Сатана. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу. Хришћани, ипак, добро знају да нема веће љубави од оне да неко положи живот свој за ближње. Зато је одбрана наших породица, невиних људи и светиња благословена, јер то не чинимо, и не смемо никада да чинимо са мржњом, већ чинећи што до нас стоји, да служимо ближњима, па ако треба и свој живот положимо у том настојању. Српски народ на Косову и Метохији вековима је био изложен искушењима, терору, окупацији и ропству. Уколико будемо вођени Светим кнезом Лазаром и светим Јеванђељем Светога Саве, можемо ли савладати све недаће и дочекати боље и срећније дане? Свети Сава, Свети кнез Лазар и сви наши свети нас уче да је једини патриотизам који је благословен - еванђелски. Дакле, најпре треба победити сопствене страсти и савладати мржњу да бисмо могли да праведно и исправно помогнемо другима, а да притом не будемо савладани мржњом и горчином. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У том контексту нико нам не може одузети Косово осим нас самих, ако се одрекнемо онога пута који су нам указали велики духовни светилници нашег рода. Оно привремено, може бити у овим или оним границама, како је и било кроз историју, а у историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Онај који на неправди и нечасним делима гради своју будућност, никада неће имати благослов Божији, било да је у питању појединац или цео народ. Као народ, пре свега треба да сагледамо сопствене погрешке и лутања и вратимо се Христу, а онда ће Бог нама дати оно што је најбоље. Српска Православна Црква, као и њен верни народ, потискивана је са свог места настанка а црквена имања и земљу отимали су Турци, Албанци и комунисти. С обзиром на то да је један од услова евроинтеграција наше јужне покрајине реституција, односно враћање земље старим власницима или надокнада штете, да ли привремене институције самоуправе у Приштини испуњавају своју обавезу према СПЦ? Нажалост, косовске институције готово ништа не чине да би се надокнадила штета и вратила имовина њеним власницима. На сваком кораку се суочавамо са узурпацијом српских имања и неспремношћу, од стране власти, да се омогући повратак и миран живот онима који су протерани. Чак се не поштују ни судске одлуке које гарантују имовинска права наше Цркве, као у случају земље манастира Високи Дечани. Наше је да чинимо што до нас стоји, да покушамо ту неправду да исправимо и да укажемо јавности да без поштовања права свих становника, Косово и Метохија никада неће изаћи из овог вртлога у коме се сада налази. Без владавине права и закона, овај простор на коме живимо, остаће црна рупа Европе. Зато је веома важно да се сва кршења права и закона правилно документују и објављују и да се нашим људима помогне правним саветима како да се изборе за своја права, уколико је то могуће у овим условима. Тамо где то тренутно није могуће, никако не треба попуштати и продавати земљу, знајући да смо је наследили од својих старих, који су је са муком чували и обрађивали, и да тиме можемо да још више отежамо живот оним Србима који су опредељени да и даље живе на Косову и Метохији. Стално саветујемо наш народ, да продаја наслеђене земље, још никога није усрећила, а бројни су примери оних који су на тај начин на себе навукли још већу беду и несрећу. Шта све садржи у себи божићни поздрав „Христос се роди”? Рођење Христово је дан радости, дан у који је сам предвечни Бог Логос рођен као човек од Пресвете Ђеве Богородице и ушао у наше историјско постојање. Својим домостројом спасења, Богочовек Христос је победио силу смрти и отворио нам двери вечног живота. Треба да се трудимо да се Бог роди и у нашим срцима тј. да својом животворном силом заживи у свој дубини нашег бића. Он долази тихо и неприметно у овај свет, а тако бива и када је у питању наша душа. Да ли ћемо отворити двери свога срца и примити Христа у себе и даривати га, или ћемо, не дао Бог, затворити врата своја, као некада витлејемски гостионичари који нису имали места за Свету породицу и Богомладенца, то све зависи од нас самих. Зато се сви угледајмо на витлејемске пастире који су похитали у Витлејем да прославе рођење Бога у телу и том приликом чули неизрециво лепу анђелску песму: - Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Р. Комазец Извор: Епархија рашко-призренска
  20. 30. Децембар 2017 - 20:51 Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Нема исправног веровања без правилног деловања, а грех је, заправо, погрешан избор зато је покајање природан начин постојања и повратак Богу. Бог никада неће одбацити онога ко се искрено покаје. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу - каже у интервјуу „Јединству” Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије. Често се може чути да је хришћанска вера идеологија коју треба да прихватимо или не. Да ли су такви ставови увредљиви за истинског хришћанина? Наравно, хришћанство није идеолгија и хришћанин се не постаје тако што званично прихватамо одређене дефиниције као наше веровање. Хришћанство је пре свега начин живота. Крштењем се рађамо у Христу. Цео наш живот јесте узрастање у „меру висине раста Христовог” кроз свете тајне и кроз свете врлине. Хришћанин само пролази кроз овај свет на путу ка својој вечној отаџбини коју и сада овде доживљава у светој Литургији и заједници љубави која почива на њој. Зато, код истинских хришћана, нема ортодоксије (правилног веровања) без ортопраксије (правилног делања). Како је први грех убачен у људски живот и да ли је управо то била прекретница да човек скрене са вечног, бесмртног живота у амбис и мрак? Грех (на грчком језику – амартиа) означава промашај, погрешан избор. Заправо, грех је погрешан начин постојања, који нас одвлачи од Бога и истинског назначења које је Он дао човеку. Човек је створен као икона Божија и само у Христу обнављамо свој истински лик и упознајемо себе онаквим каквим нас је Бог створио. Живот у греху је заправо заваравање, живот у илузији и заблуди и све што више човек тоне у понор греха све више се удаљава од аутентичног живота. Отуда је код људи, који су грех прихватили као свој природни начин постојања, стално присутно потмуло незадовољство. Колико год покушавали кроз грех и страсти да себе „остваре” или „унапреде” стално су незадовољни, јер душа остаје гладна и жедна Бога који је једини истински живот. Зато је покајање (метаниа - преумљење) повратак Богу и богомданом, природном начину постојања. Тада човеку нису потребни богатство, слава, част, моћ овога света, да би био срећан и задовољан. Штавише, што човек више напредује у богопознању и богољубљу, све више пролазне вредности овог света доживљава као безначајне и као препреку за истински живот у Богу. Шта су Христос и његови верни следбеници донели човечанству? Апостоли, светитељи, мученици, подвижници и бројни хришћани, знани и незнани, који су својим животом сведочили Христа, нису донели на земљи неко ново усрећитељско учење. Они су пре свега живели Христом и Христом су заквасили васељену и показали су се као првина нове твари у Христу. Они који истински заживе Богом, још су у овом свету првовесници оног будућег начина постојања у који нас уводи васкрсли Христос Богочовек. Њихови примери су свакако поучни, али ако им не будемо ми следовали својим животом, проживећемо овај земаљски век у својеврсном сну и питање је, у будућности, у каквој ћемо се реалности пробудити. Зато је хришћански живот пре свега духовно пробуђење, духовно просветљење, исцелење нашег ума, срца, воље, целе наше природе, да бисмо себе учинили способним да примимо светлост и радост коју нам је Бог припремио. Када нам се упокоје најближи, тугујемо и плачемо. Да ли нас томе Господ учи и постоји ли смрт која може пресећи живот човека који истински верује у Христа? За нас хришћане телесна смрт је само привремени растанак са нашим најдражим. Као људи тугујемо што нећемо више овде бити заједно, али се као хришћани радујемо, јер знамо да онај који је заживео у Христу неће умрети, већ ће и даље живети. За нас је живот више од биохемијског феномена. Зато се молимо светитељима, зато помињемо упокојене на светој Литургији и у нашим молитвама, јер верујемо и знамо да они и даље учествују у животу Цркве као чланови Тела Христовог. Најтрагичнија смрт је духовна смрт, отуђење од Бога. Такви људи умиру и пре биолошке смрти. Једна светогорска изрека каже: Онај који умре пре него што умре, неће умрети када умре. Овде је садржана дубока истина и зато умиремо палој природи, греху, живећи по Христу, да бисмо након биолошке смрти наставили да живимо, чекајући опште васкрсење и живот будућег века. Ако се вером, молитвом и љубављу предамо Богу и сједињујемо се са Господом у Цркви Христовој, чека ли нас вечни живот? Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Онај који се труди колико је у његовој моћи да победи своје слабости и живи у чврстој нади у Господа, неће остати без Божије утехе и овде, а камоли у будућем животу. Ако смо у стању да опростимо ближњима грехе и разумемо, да када нам чине неправду то чине зато што нису свесни шта раде, можемо бити сигурни да ће Бог и нама опростити наша сагрешења. Зато је важно да се стално трудимо да се сједињујемо са Господом праштајући ближњима да би и нама било опроштено, показујући милосрђе према другима, да би Бог и нама био милосрдан, јер како ми чинимо ближњима, тако ће Бог дати и нама. Срце у коме влада мржња, горчина, нетрпељивост, гордост или било која друга страст, стегне се и затвори за светлост Божију. Бог жели да се сви спасу и дођу у познање истине, али ако не отворимо своје срце покајањем и сталним трудом (подвигом) да заживимо новим животом у Христу, Господ неће моћи да нас на силу уведе у радост. Онај који је прихватио мрак као своје природно стање, светлост неће доживљавати као радост, већ као вечну муку и патњу. Другим речима, Господ ће свима дати пуноћу своје љубави и светлости, само ће то за једне бити вечна радост, а за друге бол и вечна мука. Уколико потиснемо Господа из нашег срца и наших душа, где припадамо и коме? У срцу у коме не обитава Господ, усељавају се грех и страсти и са њима и демонске силе мрака и мржње. Зато стално треба да се враћамо Господу и отварамо своје срце покајањем, молитвом, постом и другим трудовима, како би Бог очистио наше срце и уселио у њега свој мир. У противном, они који су одбацили Бога и предали се страстима и греху, лако постају плен демона који их уводе у своје царство таме и вечне муке. То бива још и овде у овоме свету, а ако се не покају, са њима ће у мраку остати и у вечности. У којој мери нас материјално - потрошачко друштво и наша оптерећеност стицањем ситних задовољстава удаљава од вечних, беспролазних вредности и свега духовног у нама? Читаво потрошачко друштво засновано је на покушају да замени Бога и природну, богомдану потребу за Богом, материјалним пролазним вредностима. Свако од нас добро зна да гомилање материјалног богатства не доноси трајно задовољство и човек постаје све више незајажљив и похлепан, како би то још више стекао. Богатство само по себи није грех ако за њега нисмо везани, али онај ко свој смисао живота види само у стицању материјалних богатстава, пролазних знања и почасти овога света, или у што већем задовољавању својих телесних страсти и пожуда, он остаје вечно гладан, неиспуњен и неостварен као личност. То је велика трагедија човековог пада, која се једино може излечити животом у Христу и постепеном исцељивању наше пале природе. Како победити грех и приморати себе на добра дела у свету пакосних, злобних, гордих и опаких људских бића? Пре свега је потребна вера, из које извире истинско познање у Христу, које јача нашу наду у Бога и љубав према Богу и ближњима. Зло око себе треба сагледати као болест људског рода и потребно је праштати онима који нам чине зло, јер они заиста не знају шта чине. Ако човеку који је болестан од зла узвратимо злом, сами смо у себе примили отров и нећемо помоћи ни њему ни себи самима. Људи који су склони сплеткарењу, ширењу мржње, клеветама, злоби и другим страстима, заправо највише штете чине себи и показују своју слабост. За њих се треба молити Богу и ако желимо да их исправимо треба да то чинимо у духу љубави, а никако у гневу. Несреће у овом животу које се дешавају само су један сегмент стварности овог палог света. Када човек заживи у Христу, он свет око себе види дубље и много лепшим, и познаје чудесни Божији промисао који надилази сваку човечју логику. Ономе, пак, који не познаје Христа, све је бесмислено и трагично. Божије савршенство је свуда око нас, у свакој биљци, у свакој животињи, а поготово у сваком човеку, који, без обзира на греховне ране, носи лик Божији. Зато увек у ближњем треба да сагледавамо тај лик Божији, и што више такав човек страда од греха и страсти треба и ми да му састрадавамо трпљењем и љубављу. За свет је то пораз и слабост, али у Богу, то је истинска сила и моћ. Када се чином крштења сјединимо са Господом, треба ли да икада поставимо питање, шта је циљ хришћанског живота? Господ нас учи да кандидате за крштење, прво треба да научимо, а онда да крстимо. Зато они који примају хришћанску веру у одраслим годинама, треба да се припреме за свето крштење и да већ тада почну да мењају свој живот. Они који су крштење примили као деца, треба да се увек враћају смислу крштења, које само по себи нема силу уколико не заживимо силом Онога у кога смо се крстили. Другим речима, крштењем добијамо благодат Божију, али да би она у нама заиста постала и делатна, треба да је оживимо сопственим трудом, вером и љубављу. Ако човек велики део свог животног века проведе у гресима и искрено се покаје и постане узоран хришћанин, да ли ће му Господ опростити и подарити му вечни живот када напусти овоземаљски? Бог никада неће одбацити онога који се искрено каје. Али не заборавимо, покајање није само осећај кривице, већ је делетна промена живота, којом отварамо двери свога срца за деловање Божије љубави, која се опитно и познаје. Отуда, онај који се истински покаје, не треба да живи у сумњи у Божију милост и опроштај. Он, иако и даље сагледава своје раније грехове и заблуде, треба да се уједно радује свом сусрету са живим Богом. Вечни живот зато почиње већ сада, у овом животу, и наставља се. Зато онај, који овде не заживи тим вечним животом, неће га окусити ни када се сусретне са Христом при Његовом другом доласку. Другим речима, онај који се не покаје (не промени живот и не врати Богу) овде у овом привременом животу, неће наследити ни вечни живот, већ он умире душом и пре телесне смрти. Кроз целу историју водили су се верски ратови. Како ће нас вера, нада и љубав спасити од нетрпељивости и сукоба у чијим узроцима је и различито веровање? Аутентично хришћанство не познаје појам верског рата. Једини рат који смо позвани да водимо јесте рат против греха и наших слабости. Коришћење вере, посебно хришћанске, као средства да се другима нанесе бол и патња, потпуно је супротно свему ономе што нас Господ учи. Човек који заиста живи Христом, не може да мрзи, јер у срцу не може истовремено да обитава и Бог и Сатана. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу. Хришћани, ипак, добро знају да нема веће љубави од оне да неко положи живот свој за ближње. Зато је одбрана наших породица, невиних људи и светиња благословена, јер то не чинимо, и не смемо никада да чинимо са мржњом, већ чинећи што до нас стоји, да служимо ближњима, па ако треба и свој живот положимо у том настојању. Српски народ на Косову и Метохији вековима је био изложен искушењима, терору, окупацији и ропству. Уколико будемо вођени Светим кнезом Лазаром и светим Јеванђељем Светога Саве, можемо ли савладати све недаће и дочекати боље и срећније дане? Свети Сава, Свети кнез Лазар и сви наши свети нас уче да је једини патриотизам који је благословен - еванђелски. Дакле, најпре треба победити сопствене страсти и савладати мржњу да бисмо могли да праведно и исправно помогнемо другима, а да притом не будемо савладани мржњом и горчином. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У том контексту нико нам не може одузети Косово осим нас самих, ако се одрекнемо онога пута који су нам указали велики духовни светилници нашег рода. Оно привремено, може бити у овим или оним границама, како је и било кроз историју, а у историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Онај који на неправди и нечасним делима гради своју будућност, никада неће имати благослов Божији, било да је у питању појединац или цео народ. Као народ, пре свега треба да сагледамо сопствене погрешке и лутања и вратимо се Христу, а онда ће Бог нама дати оно што је најбоље. Српска Православна Црква, као и њен верни народ, потискивана је са свог места настанка а црквена имања и земљу отимали су Турци, Албанци и комунисти. С обзиром на то да је један од услова евроинтеграција наше јужне покрајине реституција, односно враћање земље старим власницима или надокнада штете, да ли привремене институције самоуправе у Приштини испуњавају своју обавезу према СПЦ? Нажалост, косовске институције готово ништа не чине да би се надокнадила штета и вратила имовина њеним власницима. На сваком кораку се суочавамо са узурпацијом српских имања и неспремношћу, од стране власти, да се омогући повратак и миран живот онима који су протерани. Чак се не поштују ни судске одлуке које гарантују имовинска права наше Цркве, као у случају земље манастира Високи Дечани. Наше је да чинимо што до нас стоји, да покушамо ту неправду да исправимо и да укажемо јавности да без поштовања права свих становника, Косово и Метохија никада неће изаћи из овог вртлога у коме се сада налази. Без владавине права и закона, овај простор на коме живимо, остаће црна рупа Европе. Зато је веома важно да се сва кршења права и закона правилно документују и објављују и да се нашим људима помогне правним саветима како да се изборе за своја права, уколико је то могуће у овим условима. Тамо где то тренутно није могуће, никако не треба попуштати и продавати земљу, знајући да смо је наследили од својих старих, који су је са муком чували и обрађивали, и да тиме можемо да још више отежамо живот оним Србима који су опредељени да и даље живе на Косову и Метохији. Стално саветујемо наш народ, да продаја наслеђене земље, још никога није усрећила, а бројни су примери оних који су на тај начин на себе навукли још већу беду и несрећу. Шта све садржи у себи божићни поздрав „Христос се роди”? Рођење Христово је дан радости, дан у који је сам предвечни Бог Логос рођен као човек од Пресвете Ђеве Богородице и ушао у наше историјско постојање. Својим домостројом спасења, Богочовек Христос је победио силу смрти и отворио нам двери вечног живота. Треба да се трудимо да се Бог роди и у нашим срцима тј. да својом животворном силом заживи у свој дубини нашег бића. Он долази тихо и неприметно у овај свет, а тако бива и када је у питању наша душа. Да ли ћемо отворити двери свога срца и примити Христа у себе и даривати га, или ћемо, не дао Бог, затворити врата своја, као некада витлејемски гостионичари који нису имали места за Свету породицу и Богомладенца, то све зависи од нас самих. Зато се сви угледајмо на витлејемске пастире који су похитали у Витлејем да прославе рођење Бога у телу и том приликом чули неизрециво лепу анђелску песму: - Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Р. Комазец Извор: Епархија рашко-призренска View full Странице
  21. На празник преноса моштију Св. Георгија - Ђурђиц у храму посвећеном овом Великомученику на Бановом брду, Његова Светост служио је свету архијерејску Литургију. Поред многобројног народа присутан је био и велики број деце из вртића "Ђурђевак" који ради при храму Светог Ђорђа. Делови Свете литургије и беседа Његове светости
  22. На празник преноса моштију Св. Георгија - Ђурђиц у храму посвећеном овом Великомученику на Бановом брду, Његова Светост служио је свету архијерејску Литургију. Поред многобројног народа присутан је био и велики број деце из вртића "Ђурђевак" који ради при храму Светог Ђорђа. Делови Свете литургије и беседа Његове светости View full Странице
  23. Украјинске власти су одлучиле да затворе компанију Антонов, познату по производњи највећег транспортног авиона на свету. Будућност Антонова још увек није јасна, а инжењерима ипак обећана радна места у другим фирмама. „Руска реч“ се присећа највећих достигнућа компаније која је оставила дубок траг у советској историји. Авион Ан-6 на једној од поларних станица на Антарктику 1967. / Извор: Г. Копосов / РИА Новости Легендарни совјетски конструкторски биро основан је у Сибиру 1946. године. Од 1952. до данашњег дана његово је седиште у Кијеву. Олег Антонов, 1974. / Извор: Василиј Малишев / РИА Новости Совјетски конструктор авиона Олег Антонов био је први главни конструктор бироа, који је након његове смрти 1984. назван по њему. Ан-24. / Извор: Сергеј Преображенски / ТАСС Антонов Ан-24 је легендарни турбоелисни двомоторни путнички авион који је почео да се користи 1962. године. Користи се и данас, а лети у Русији и бившим совјетским републикама на релацијама до 1000 км. Укупно је изграђено преко 1.300 авиона Ан-24. Падобрански скокови са Ан-12 1967. / Извор: А. Поликашин / РИА Новости Транспортни авион Антонов Ан-12 је 2017. напунио 60 година. Упркос својим годинама, још увек је у служби. Ан-12 и његов старији колега Lockheed C-130 Hercules су дуго били најчешће коришћени транспортни авиони на свету. Ан-12 је постао први совјетски авион који је олакшавао масовно слетање и падобранаца и војне опреме. Ан-22 „Антеј“ на проби Параде Победе у Москви 2014. / Извор: Александар Вилф / РИА Новости Одлика турбопропелерског транспортног/путничког авиона Ан-22 је његова способност полетања и слетања на неравне писте и неприпремљене аеродроме. Ан-225 „Мрија“ и свемирски брод „Буран“ 2006. године. / Извор: Игор Костин / РИА Новости Изграђен је само један Антонов Ан-225 „Мрија“ („сан“ на украјинском језику), један од највећих транспортних авиона на свету. Поставио је више од 200 светских рекорда, укључујући и превоз највећег терета. У авиону може стати око 50 возила. Ан-225 може да понесе терет и „на леђима“, као што је једном понео свемирски брод „Буран“! Ан-124 гута Сухој Суперџет 100 2014. године. / Извор: Марина Лисцева / ТАСС Антонов Ан-124 „Руслан“, највећи серијски ваздушни носач на свету, користи се и у цивилној и у војној авијацији. Један је од најпознатијих и најпопуларнијих транспортних авиона и може транспортовати 880 војника. Ан-74 / Извор: РИА Новости Грађен да поднесе тешке арктичке услове, транспортни Ан-74 слеће као од шале на снег, лед, неравне писте на температурама испод -60 Целзијусових степени. Авион служи за постављање и сервисирање плутајућих поларних станица. Пробни пилот Владимир Ткаченко у Ан-74, 1986. године / Извор: РИА Новости Војни транспортни Антонов Ан-32 био је једини совјетски авион пројектован и произведен искључиво за извоз. Може летети у екстремно топлим условима (до 50 °С), а користи се у земљама попут Индије, Ирака, Анголе и Колумбије. Укрцавање оваца у Ан-2 у Узбечкој ССР 1967. године. / Извор: Е. Вилчински / РИА Новости Од распада Совјетског Савеза конструкторски биро Антонов је сарађивао са Русијом, а од 2011. до 2015. био је део заједничких подухвата са руском Уједињеном корпорацијом за производњу авиона. Ан-70 на салону Aviasvit-XXI / Извор: Марина Лисцева / ТАСС Међутим, напети односи између Украјине и Русије узели су свој данак и производња транспортног авиона Антонов Ан-70 је заустављена, а планови да уђе у Руско војно ваздухопловство пропали. Ан-225, 1989. / Извор: Игор Костин / РИА Новости Војна сарадња са Русијом је доживела крах, а компанија Антонов запала у кризу. Презентација новог авиона АН-132Д у Кијеву 2016. године / Извор: Vostock-Photo Као резултат тога многи украјински стручњаци и инжењери су се преселили у Русију, али Антонов и даље тражи нове могућности. Говори се да је у плановима компаније да до краја 2017. године нађе замену деловима који су се производили у Русији. Борис Јегоров, Анастасија Карагодина
  24. Сви имамо пуно среће што смо овде рођени, а сви кукамо што нисмо рођени тамо где је боље. Није нигде боље. "Дух дише гдје хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде: тако је сваки који је рођен од Духа." (Јн. 3, 8) "Остављам сваком да живи према својој нарави и слажем се да људи умиру према ономе што сматрају да је добро с тим да мени дозвољавају да живим са својом истином." Спиноза Ове две мисли се налазе између онога од чега зависим а не знам шта је а зависим целим својим устројсвом између неке моје стечене истине и поштења према самој себи. Београд је током последње деценије дао југословенској рок-сцени неке од најистакнутијих, најтиражнијих, најатрактивнијих и највољенијих група. Између њих "Екатарина Велика" се издваја по много чему. Више од седам година и са шест албума хода са ветром уз лице. Због евентуалне популарности или успеха није се одрекла музике која пре ње овде није свирана ни, ван уских простора, слушана па тако и није имала могућности да се медијски потврди. Екатарину Велику чине четри креативне личности: Милан Младеновић, гитара и глас, Бојан Печар, бас-гитара, Срђан (Жика) Тодоровић, бубњеви и Маргита Стефановић, клавијатуре. Пре "Екатарине" маргита звана Маги није свирала рок. Била је песпективни пијаниста класичне музике и талентовани архитекта. У њеној ломној појави крије се најинтересантнија особа женског рода коју овдасња сцена има. Клавијатуриста изузетних могућности, аранжер цији апсолутни слух отвара нове просторе у музици групе и аутор текстова који одражавају једну аутентичну духовност. Начин на који се не штеди од посвећивања музици, образовање које издваја од предрасуде о учености рокера, знање које јој даје сигурност и доза фаталне мистичности коју као жена емитује уједно су збир поузданих сила уједињавања разлицтих и тешко докучивих енергија које делују унутар "Екатарине". Ваља рећи да се Маги опробала као сарадник на другим запаженим плочама, аутор је музике за позоришне представе "Класни непријател" и "Три сестре" Недавно је правила музику за тв-драму "Плави плави". Ради неке композиције за договорени филм. Са својим бендом управо је доживела нешто што нико други није: подједнако одушевљено су дочекани и вољени у Загребу и Београду. Халу у главном граду Хрватске распродали су дан раније а у Београду шест пута препунили су дворану Дома Омладине. У Милану се налази истинкт и урлик успеха. Кичма је Срђан. Рокенрол је у Бојановим крајностима. Али тајна свега се крије у Маги. На зиду њене куће киша и нове генерације су спрали први графит Београда осамдесетих "Маргита је дечак". Нова рука је вечним словима исписала "Прозор мора пасти". Маргита у интервјуу за НИН говори о свом односу према: класичној музици, архитектури, узорима, 1968., страху, политици, песми "Земља", Екатарини Великој, публици, Новом таласу, Крају 80тих. "Знам да је мени живот могао да изгледа сасвим другачије да ово нисам урадила а сада знам да бих се убила да све ово нисам радила" Баш си тако рекла. Шта си при том мислила? Мислила сам на целокупно искуство које имам кроз "Екатарину". Када нормално живис имас пријатеље, своју породицу, имас нешто сто је релативно уредан живот. У мом нормалном стабилном животу најнестабилнији део сам управо ја. И то не због какве психичке или не знам какве нестабилности већ због стално тражења у свим могућим областима уметности и живота. Када се десила музика, однос према свим константама у мом животу се битно променио. Како пролази то време отворено ово свирам тако се у том огледалу времена све јаче и уочљивије виде ти неки слепи путеви који су се затворили јер је "повукла" ова главна линија свирања. Ти слепи мали путеви су некакви могући зивоти; почевши од тога да сам могла имати човека са којим живим, породицу као један живот, па, не знам, каријеру пијанисте, каријеру архитекте. Да ли ти је сада жао сто си две велике могућности, каријеру пијанисте и каријеру архитекте, привремено конзервирала у име рокенрола? Једино може да ми буде жао каријере пијанисте јер сам ту дошла до одређеног степена у развоју. Али сатисфакција је што, свирајући на овај начин, дакле рок музику, долазим до тих једнако емотивних задовољстава. Овде се ради о једино другачијим пуњењењима него у класичној музици. Осећај моћи, осећај контроле и директне креације, без обзира што си у крањој линији репродуктивац, много је јачи у класици. Постоји ли неко од твојих исписника ко је успео? Погорелић. Исли смо код истог професора, Руса Тимкина, кад смо били мали. Моја мајка није могла да замисли да цу ја отићи у Москву и да се нећемо видети пет година а Ива је отишао. У свему смо се такмичили. Једина ствар коју је он знао а ја нисам је трик са језиком и то сам морала да научим (демонстрира)… Тамичили смо ко ће висе пута да иде на телевизију, ко це да има висе солистичких концерата. А у архитектури, где мислиш да си стала с обзиром на то да имаш једну велику награду у Јапану? Архитектура је једна чудна област. Кад мислиш да постујеш неке онако међународно освојене норме понашања и размишљања онда откријеш да они који освајају награде и добијају конкурсе, који се баве озбиљно у свим тим, не поштују ништа. Установиш један свој критеријум који гласи: То је добро зато што ја казем да је то добро. Имајући на уму тај критеријум могла сам да радим релативно добро али нисам имала шансе да радим. Оног тренутка када сам добила награду у Јапану ја више нисам могла да цртам и помажем овом или оном професору, јер… иди ради сама, шта цу ти ја? И кад си остала сама? Онда ме је јако окупирао рокенрол. Можда ми је жао што не радим архитектуру. Имам речење за постипломске студије којима сам поцела да се не бавим пре неку годину. Да ли се кајеш што си изабрала рокенрол а жртвовала две извесности? Ја сам чудна природа која се никад не каје. Уз помоћ моје професорке клавира научила сам да се у животу ништа не мора осим да се умре. Мени су се тако смириле многе несигурности, међу којима и то кајање. За жену и за јединицу, за типичан производ, ако хоћеш, нашег школског система шездесетих година, за једно створење које је било кретенски добар увеник, ови потези у животу, раскиди са свим конвенционалностима и ти драстични раскиди у каријери и у избору ствари са којима ћу се бавити, нису били једноставни. Али кад мало боље погледаш, са чим год да сам се бавила, било шта да сам радила, једине паре које сам у животу зарадиле биле су од музике. Као корепетитор, аутор позиоришне музике, коаутор у монодрами или члан "Екатарине". Какав је за тебе био шок рокенрол ако се зна да си особа из другог света образовања и васпитања? Тотални шок. Врло добро се сећам мојих почетних осећаја. Ужасно сам мазна и узасно мирна. Кад ми је добро онда ми је стварно добро и ништа ми друго не треба. Таквих осећаја највише имаш кад свираш. Можеш ли говорити о својим узорима, о ауторима којих се држиш? Отац. Увек је био део постенок континуитета. Уграђен је у телевизију, позориште и мој живот (Славољуб Стефановић Раваси). Правио је све из почекта. Спавао у позористу, ни о чему другом није размишљао и тако цео жиивот. Других узора свесно немам. Врло ме је занимала могућност везивања архитектуре и музике Грка Кенаксиса, архитекте који је радио са Корбизијеом. Радио је мандастир у Отоурету и био је опчињен прозорима. У великој стакленој површини манастира који гледа на двориште, направио је танке а широке бетонске стубице и распоредио их је као жице на харфи. Ти стубици давали су невероватну слику, игру светала и сенки, препрлетали се, ширили, развлачили. Архитектонским средствима направљена је нема музика. Узео је да прави своју музику тако што је желео да се у великим просторима слуша та музика. Ксенакис ми је узор у том смислу што нуди начин како се може повезивати једно и друго. Има начина да се у оквиру архитектуре могу спојити музика и архитектура а можес то уцинити и директно. Једном си рекла како ти је жао што ’68 ниси имала више година него што си имала. Шта си под тим подразумевала? Све. Бојим се да ово што сада радим није нека фрустрација, неко надомештање мог директног неучествовања у то време. Тада сам била други, трећи основне и писала сам задатке о Вијетнаму. Мама ме је водила да гледам демонстрације, како то изгледа. Дозивљавала сам шокове што моју маму не пуштају да ме прати у музичку школу "Станковић" коју су били окупирали студенти. Мислим да бисмо сви ми, Милан, Бојан и ја били много чистији, било би нам лакше много лакше пред самима собом да смо онда живели. Како сада доживљаваш рефлексе из тих узбуђења из 1968? Мој проблем са данашњом ситуацијом је у томе што не могу да се идентификујем ни са ким и ни са чим. Ови људи који данас доживљавају подршку и масовна обозавања и са источне и са западне стране, из било ког дела земље, то су људи који су такође живели те 1968, те 1974 или те 1981. године. Ја не да им не верујем што су они тада живели па радили ово или оно, него једноставно им не верујем што их се не сећам. Чињеница што појам смрти није до краја обрађен у марксизму, не даје за право овим људима који се смењују на власти да уништавају или поништавају сваку генерацију пре себе. Генерације после рата нису знала шта је и ко је Никола Тесла док се није десило ко је он у политичком смислу. То су ружне ствари које важе и данас. То што се нешто мења добро је и драго ми је, али бих ја да се то мало драстичније промени. Сада на МТВ иде серија еколошких реклама и опомена које се завршавају са једним покличем, који су крајем сездесетих имали МЦ 5 на концертима "Ако ниси учесник решења онда си део проблема!" Цео нас проблем је у томе што највећи део ове муке је како формулисати решење. На овим просторима та су решења и даље много компликована. Код Мађара и Пољака, јесте да су то једнонационалне и једноверске земље, али се иде ка поједностављању проблема. Код нас се јос једино иде на компликовање по сваку цену. Које су ти уметности изазовне, поред музике? У првом реду, вајарство. Способност човека да неким минималним средствима створи неко своје писмо којим ће се изражавати. Књижевност је јако лепа и интересантна, али сам по природи врло нестрпљива. Ту је и балет. Проблем тела и проблем хармоније. Као и у музици, кад свираш клавир, мораш да савладаш одређену технику. У балету је та техника ужасно против природе. Све је тако створено да максимално мучи тело, да га стеже, затезе, криви а тело се отима и прелази преко свега тога. Кад толико добро савладаш своје тело, способан си да све елементе користиш да изгледају крање слободно и лако, да можеш да владаш музиком, пространством, емоцијама и, разуме се, телом. Бојиш ли се свакодневице? Бојим се да се не пробудим или се бојим да се пробудим а да су границе затворене. Страхујем да се одједном не могу препознати. А не можеш да се препознаш зато што не добијаш никакву потврду себе или некакаквих својих вредности. Та потврда би се огледала у томе, што се подразумева у земљама цивилизованог културног континуитета, сто си део просперитета у перспективи, континуираног напредовања, макар и у одрзавању тог континуитета. Проблем је са непризнавањем тебе као жене или тебе као мушкарца, стручњака или грађанина, човека. Тај се проблем састоји у томе што унапред постоје дате вредности које се већ не поштују, које се сваких десет година мењају, старе поништавају, врло брзо успостављају нове за које нико није сигуран ни које су то вредности. Бојим се бесмислености насе коначности. Не у смислу живота или смрти него у друштвеном смислу. Не мозе најбитнији човек, који је важан свим људима, да каже како неће да се бави политиком. То није фер. Шта је за онима иза? Шта је са децом, на којој ћеш станици њих оставити? Можеш ли говорити о свом односу према земљи, према отаџбини с обзиром на то да је једна важна песма коју си написала, Земља, управо на ту тему? Отаџбина је српска реч, домовина је хрватска реч. Цео живот сам говорила домовина а онда сам пре годину дана чула: Како домовина? А где је отаџбина? Немам однос према таквој некаквој отаџбини, имам однос према земљи. Према нечем одакле сви потичемо. То у музичком смислу код бенда није етно однос, вец генетски однос. Чињеница је да су све наше песме тешке, крваве и словенске. То је исто као што Португалци имају ту песму коју сви певају и плачу кад су пијани. Тако нам се и та наша "Земља" чупа сваки пут кад је свирамо. У крањој линији то је трагедија словенских живота. Какву си слику имала када си исписала "ово је земља за све нас, за све наше људе"? То је било пре ових драстичних подела. Најбаналнија слика: лежиш испод дрвета, сунце, земља ти јако мирише. Земља у Сумадији јако мирише. Начин на који је мекана, начин на који те прочима, начин на који је црна или црвена баш те плени. Вуче. Сви имамо пуно среће што смо овде рођени, а сви кукамо што нисмо рођени тамо где је боље. Није нигде боље. Твоја цела истина се налази овде, испричана је јако јасно а ако не можес да је препознаш онда си луд. Земља нас није започела па оставила, она нас је издржала ужасно дуго. Све приче о сеобама, о малим чудним људима који су успели да направе велике ствари, све су то приче које је та земља истрпела уз много живих сведока који су исто део ње. А никако да се исприча прича о тој земљи. Увек се добије на парче или се прича под лажним именом или се нека цела земља своди под једног човека, што је искључено, што нико осим нас не ради. Земљу сведеш под једног човека а онда власт разводниш не на имена и презимена него на тела која су свему страна. Да причамо мало о "Екатарини" Шта музика групе заслужује? Та музика је свесно направљена да не припада ничему. Она иде од почетка уз ветар. Свако од нас је под утицајем свега сто се дешава и онога до чега лицно дође. Свако је то све унео и донео и све је то узроковало неку универзалну музику која не припада ничему, која је само наша музика. Било шта да свирамо то ће звуцити као наше. Верујем да је масовност коју наша музика поприма базирана на нашој снази. На оној свести о томе колико си јак. Толико ће ти се вратити од те публике. Људи се у тренутку залепе за један део неке емоције коју сви апсолутно подједнако препознају. Жао ми је што не живимо у некој другачијој, здравијој земљи, што сви заједно нисмо мало здравији, реалнији, презименији па да неке ствари другачије функционишу, да се другачије дефинишу. Онда бисмо другачије размисљали зашто је однос према "Екатарини" био какав је био или зашто се медији према нама тако односе, је ли све то право и постено. Постоји ли опасност да музика престане као покретачки разлог? Бојим се сталних изазова нашег свакидашњег живота, политчких и економских ситуација. Сваког дана смо пред огромним искужењима у градском зивоту. То је нешто што те ломи. Немамо неки зацртан живот, осим музике тако да сваког тренутка нешто може да излети. Међутим, оно незадовољство које је континуирано враћа те и све више везује за музику, као једино место где себи можеш да направиш излази и избор. Ми никада нисмо мислили нити нам је икада био циљ да ударимо по свему, да постанемо једног дана све или да једног дана будемо једини. Од почетка имамо, а верујем да ће тако остати, исти резон – нашу музику. Како би некоме мање верзираном објаснила "Екатарину"? Свима нам је заједнички тај словенски ген. Оно што је код свих различито то је васпитање, прича из које је дошао. Од крање рационалног и за све талентованог Срђања, до крање интуитивног човека као сто је Милан, који комуницира и ради у музици само преко своје интуиције, осећаја. Од моје интимности до Бојанове бесконачне маштовитости. Зато су четри стране ужасно јаког квадрата који се стално и брзо окреће. Као да је направио его на рупе, који нам одвојено од нас ради свашта али смо сви јако зависни од њега. Како гледаш на искушења кроз која пролази овдашњи рокенрол? Надам се да ће за педесет година бити све у реду. Мој отац је пре пола века, рецимо био у сличној позицији као ја сада. Правио је све из почетка. Оно што те не уплаши трајањем говори колико си поштен у свему томе. Нама заправо недостаје у свему несто што траје. Нешто у шта имаш поверење да је прошло искушење времена. Знаш оно, зграда са натписом "Основано 1789". Не постоји нешто што траје, што се пазљиво чува и одолева на поузданим темељима. Која врста публике вас слуша? За нас је емотиван свет. Ако смо се ми делили између "Битлса" и "Стоунса" дилема оних који нас бирају јесте: ми или Бајага. Са нама добијају емотивност а са Бајагом лагодност. И једно и друго је јако лепо. Како сада видиш генерацију београдских музичара која се огласила на почетку осамдесетих: "Идоли". "Шарло Акробата", "Електрицни оргазам"? Све нас видим мало похабано. Идоли су једно велико одустајање, што је штета. Која ("Дисциплина Кичме") је геније који тера и даље оно што је Гиле ("Електрични оргазам") требало да уради. Гиле се подзадовољио а Која није. Њихови почеци су слични а разлози другачији. Милан ("Шарло Акробата". "Катарина ИИ", "Екатарина Велика") свима је нејасан. И после десет година нико не схвата како он функционисе и сви коментари на његов рачун проистичу из непознавања њега као личности. Проблем је у томе сто на почетку то нису биле групе пријатеља или људи истог социјалног порекла који су са заједничким разлогом кренули да спроведу своју идеју. Онај разлог "против свега" је убрзо изгубљен и сада су сви за музику, што знаци да прихватају у свему поштовање неких закониотости. Нисам сигурна да су тога свесни, без обзира сто јос живи та музичка бескомпромисност. Веровала сам да ће се то развијати. Како се нико није прикључио, нико се није оплодио, ниста претворило у нешто ново осим што се из "Шарла" направила "Дисциплина кицчме" и "Катарина друга". Ниста даље. Људи коју су у свему томе медијски учествовали такође су отисли на неке друге ствари, што објашњава њих и судбину свега. Да ли ти је чудно што је "Екатарина велика" једна од ретких ствари које су са подједнаким одушевљењем јесенас прихватили Загреб и Београд? Није ми чудно. Ту се не ради о политици. Да ли бих ја певала о мојој мајци коју сам страсно волела? Да ли бих певала о ружама које ми живот чине мало лепсим? Убила бих се да погрешно адресирам неке ствари. Убила бих се да свирам десет година и да због полиичке ситуације будем прихваћена од многих људи. Какве то има везе са мојим животом, мојим свирањем? Нама се на јако тежак начин дешавало само оно то смо ми хтели да нам се деси, а то је да насаш ствар буде изнад или поред текућих ствари. То људи изгледа, препознају свуда. Како видиш крај ове деценије? Крајње време је да се једном заврши. Мој осећај осамдесетих је као једно велико силажење. Силазиш, а сваки степеник је све већи, све спорије али све сигурније и дефинитвније ка доле… Очекујеш ли неки лифт? Лифт са ветром у леђа? Можда већ ради а да ми не знамо. Могу ли те, на крају, питати, како себе замишљаш за десет година? Не могу да видим. Мачке зажмуре кад гледају у будућност. НИН, интервју из 1989. године за бУКА магазин приредио, Пеца ПОПОВИЋ
×
×
  • Креирај ново...