Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'долазе'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Ćiriličar

    Долазе Руси

    Према званичним подацима у Србију се последње године населило око 170 000 људи из Русије, Белорусије и Украјине. Добро или лоше за Србију?
  2. На прекид трудноће у Србији се најчешће одлучују жене које су већ рађале, мајке двоје деце. Професорка Ана Митровић, начелница Дневне болнице у Клиници Народни фронт, каже за РТС да исте жене из године у годину долазе да прекидају трудноћу, а не користе контрацепцију. Абортус никако не треба да буде контрацептивни метод, наглашава Митровићева. Последњи подаци показују да је највећи број медицинских побачаја обављен у Нишавском округу – 1.181, Јабланичком – 522, Златиборском округу –391, док је најмање прекида трудноће било у Топличком округу. На прекид трудноће најчешће се одлучују жене које су већ рађале, мајке двоје деце. У 2020. години пријављена су 11.584 прекида трудноће. Најзаступљенији су медицински индуковани прекиди трудноће, којих је било 8.005, односно 69,1 одсто (у популацији од 25 до 34 године). Жене млађе од 20 година које су имале медицински прекид трудноће чине 3,2 одсто од укупног броја легално индукованих прекида трудноће. "Сваки намерни прекид трудноће који се могао избећи поражавајући је резултат" Докторка Ана Митровић каже да "нажалост у земљи која се бори против беле куге, која ради на томе да помогне у лечењу неплодности, која улаже велике напоре да стимулише младе да рађају – сваки намерни прекид трудноће који се могао избећи заправо је поражавајући резултат". "Чињеница је да укупног броја абортуса и прекида трудноће из године у годину све мање, али не због тога што користимо контрацепцију и савремене методе којима се заиста може на сигуран начин превенирати нежељена трудноћа, него због тога што старимо као нација и што је број жена у репродуктивном периоду, оних које могу да остваре трудноћу, све мање", додаје Митровићева. Истиче да су ово званични подаци, али да се абортуси обављају у различитим приватним клиникама у Србији које имају обавезе да их пријављују, али је питање колико то чине, као и да се претпоставља да је тај број већи. Клиника "Народни фронт" је на првом месту по броју абортуса у Србији, отприлике једна петина намерних прекида на захтев пацијенткиња се ту обави. "Са друге стране, то је добро да се жене ако већ желе да прекину трудноћу јављају на место које је најкомпетентније и које ће им ризик интервенције свести на минимум", поручује Митровићева. Број абортуса због медицинских индикација из године у годину расте Нагласила је разлику између намерног прекида трудноће, то је на захтев жене до десете недеље трудноће, и прекид трудноће који се такође зове абортусом и који се ради из медицинских индикација. "Протекле, 2021. године урадили смо 956 намерних прекида трудноћа до десете недеље од чега је било 136 медикаментозних прекида. Нажалост, тих лекова више нема званично у Србији, па смо престали да га радимо пре шест месеци. Надамо се да ћемо ускоро имати поново, агенција АЛИМС нам помаже да превазиђемо ову ситуацију", наводи Митровићева. Наглашава да је број абортуса због медицинских индикација већи и да, нажалост, тај број из године у годину расте. "Расте из разлога што имамо више вантелесног оплођења, што су нам жене старије и што тај фактор животне доби жене итекако утиче да имамо већи проценат таквих прекида у првом триместру", објашњава докторка. "Абортус никако не треба да буде контрацептивни метод" На прекид трудноће се највише одлучују жене које су већ рађале, и то мајке двоје деце, а докторка Митровић поручује да абортус никако не треба да буде контрацептивни метод. "Он је само последњи начин да жена прекине трудноћу коју не жели. Међутим, ми имамо ситуацију где жене које већ имају искуство са порођајем или имају искуство са једним или више прекида трудноће а и даље не користе контрацепцију зато што још увек постоје и фобије и хормонофобије, али ја увек наглашавам не мора сва контрацепција да буде хормонска за оне који се плаше хормона", наводи Митровићева. Указала је да постоје и други начини контрацепције. "Колико год да се трудимо да их – после извршеног абортуса на првој контроли, када се жена јави после седам дана – упозоримо да би било добро да се то више не понавља, нажалост се дешава да исте жене долазе из године у годину да прекидају трудноћу, а не користе контрацепцију", наглашава докторка. Истиче да се више плаше примене контрацепције него озбиљних компликација које могу настати после абортуса, до којих може доћи и када се ради у легалним условима. "Ви не можете у потпуности, колико год да добро радите, избећи ризик који се може десити као компликација непосредно током вршења абортуса или као одложена компликација која може да настане неколико дана након прекида трудноће или чак неколико година – то најчешће видимо кроз секундарни стерилитет", додала је докторка. О укидању права на абортус: "То није добро" У неким земљама видимо најаве укидања права на абортус жена, а докторка Митровић каже да то није добро. "Искуства земаља где је то било укинуто је само показало да она жена жели да прекине трудноћу она ће наћи начина и уколико је забрањено да у тој земљи уради абортус расте увек проценат криминогених абортуса који угрожавају њено здравље", каже Митровићева. На питање која је процедура у Србији ако се прекида трудноћа старија од десете недеље, докторка каже да је закон врло јасан да се то тада сматра да су најмањи ризици по саму жену, а и тек се тада завршава тај процес ембриогенезе, па и са моралног, етичног, правног здравственог разлога то је узето као нека граница. Наглашава да се трудноћа од десете до двадесете недеље може прекинути само уколико постоје медицинске индикације. "Рецимо ако је плоду престало да куца срце или уколико смо добили пренатално тестирање, генетику плода која није добра или уколико смо видели развојне аномалије или је здравствено стање саме труднице такво да би наставак трудноће угрозио њено здравље", наводи Митровићева. Објашњава да се тада иде на тзв. малу комисију где у договору са социјалним радником и неколико гинеколога потписују одлуку да је тај прекид трудноће на захтев пацијенткиње за њу много бољи него да настави трудноћу. "После двадесете недеље трудноће иде се на етички комитет, где заседа велики конзилијум лекара, и правник обавезно буде укључен, и психијатар и психолог, социјални радник – онда се разматра сваки појединачни случај да ли ће се дозволити прекид тако одмакле трудноће или не", наводи Митровићева. Истиче да се ту уважава и аспект саме труднице указујући јој на сваке могуће компликације. Говорећи о случају Миреле Чавајде у Хрватској где се многи гинеколози позивају на приговор савести, она каже да је то лична ствар. "Приговор савести је лична ствар. Ја сматрам да ми бирајући специјализацију гинекологије бирамо и наша је трајна одлука и опредељење да помажемо пацијенткињама. Ако је пацијенткињи помоћ да јој прекинемо трудноћу тиме што ћемо је спасити свих будућих компликација по њу и њено дете – онда то не треба да буде савест, али свакако ја сам за то да свака трудноћа која може не заврши се абортусом него да заврши рађањем здравог детета", закључила је Митровићева. Извор: Митровић: Исте жене из године у годину долазе на прекид трудноће, абортус није контрацепција WWW.RTS.RS На прекид трудноће у Србији се најчешће одлучују жене које су већ рађале, мајке двоје деце. Професорка Ана Митровић, начелница Дневне болнице у Клиници Народни фронт, каже за РТС да исте...
  3. Његова Светост Патријарх је началствовао светом Литургијом у Саборном храму у Пожаревцу уз саслужење преосвећене господе епископа браничевског Игнатија и хвостанског Јустина, као и архимандрита Прокопија из Антиохијске Патријаршије и многобројног свештенства из више епархија Српске Православне Цркве. У наставку доносимо беседу Његове Светости у целости: У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, данас у другу недељу поста, која је посвећена великом оцу и учитељу Цркве Светом Григорију Палами, испуњен сам радошћу великом због тога што ме је Бог удостојио да заједно са вама упућујем молитве Господу и Спаситељу нашем и што ме је благословио да дођем у град Пожаревац, у древну Браничевску епархију која је најпре носила назив Виминацијумска. Епархија браничевска је испуњена многим светињама и представља место где су многи угодници и светитељи Божји налазили место за свој подвиг и где су благодаћу Божјом преображавајући себе преображавали и све око себе до мере да их је Господ прославио и прославља до данас, а тако ће бити до краја света и века. Прослављајући њих Господ је учинио да многи људи са свих страна не само знају за славу ове Епархије и верног народа њеног, него долазе често и да траже утеху у светима Божјим, али и утеху у заједници са вама и у вашим молитвама. Ми смо данас чули одломак из Марковог Јеванђеља који говори о исцељењу узетог у Капернауму. Капернаум је град у Палестини, у Галилеји. Палестинска земља, земља у којој је живео изабрани народ, делила се на два дела: једно је била Галилеја, а друго Јудеја. Капернаум је био град поред кога је пролазио велики пут који је спајао Месопотамију са Египтом и у исто време чвориште кроз које су пролазили многи људи, војници, трговци, робови... Отуда је Господ често боравио у том граду и у тим крајевима, јер је имао прилику да проповеда свим људима независно од тога ком народу припадају. Већ ту је показао да су сви позвани да дођу у познање истине и да су сви по љубави Његовој Његова деца. У јеванђељској причи имамо једну потресну слику: болестан је један човек, много се народа окупило око Господа и куће у којој борави болесник. Иако је позван да уђе у кућу, Господ не може да уђе због мноштва људи. Тада пријатељи тог одузетог, болесног, скидају кров и износе болесника на носилима, приносе га код ногу Христових и моле Христа, моле Господа, да га исцели. Из саме приче се види да одузети не само да је био болестан од телесних болести, него по својој прилици ни духовно није био сасвим здрав. Штавише, може бити да није имао ни вере или да је та вера била веома слаба. Може бити да се она поколебала због телесне болести, али може бити и обрнуто, јер човек је један и јединствен. Никада не болује само једна страна његове пројаве, његове манифестације, једна страна његовог бића. Увек је болестан читав човек, јер је човек један и јединствен, јединствена личност. Следе речи Христове: Узми кревет свој и иди, опроштају ти се греси твоји. По својој прилици Господ препознаје да је овај човек, пре свега, био духовно болестан, а онда се та унутрашња духовна болест рефлектовала и на његову спољашњу страну, на његову телесну страну. Зато је највероватније и да сам тај човек није имао ни жељу да се обрати Исусу и да тражи помоћ. Међутим, то је једна од димензија поруке овога Јеванђеља, Његови пријатељи, његова браћа, имали су веру у Исуса, веру у Господа, у благодат Божју. Имали су поверење у љубав Божју. Они су узели тог свог пријатеља, четворица од њих, и донели га код ногу Христових и замолили га да Господ љубављу и милосрђем својим исцели тог болесника. О чуда, браћо и сестре! Не вером, не ни молитвама, не и поверењем тог болесника, него вером његових пријатеља, његове браће, вером друге четворице, дешава се исцељење! Вера, браћо и сестре, није индивидуалистичка ствар, није ствар појединачна и не тиче се само једног човека. Вера је увек вера заједнице. Вера је вера Цркве. Ако је вера појединачна и самостална, индивидуална, онда је она јеретичка, јер онај који хоће да буде самац, он се одваја од других, а то заправо и значи јеретик - бити погрешан, одвојити се од других. Вера четворице, вера заједнице, вера Цркве јесте вера која има снагу, јесте вера која није само због себе, већ је вера за спасење читавог света. Када бисмо ми спознали ту истину, а онда и читавим бићем трудили се да наша вера буде не само вера због нас него и због других, када бисмо учинили све да то буде вера заједнице, Цркве као заједнице, може бити да би било много мање промашаја и код других, да би било много мање промашаја и на другим местима. Није проблем у томе да ли постоје људи који не верују - пала људска природа на то нам указује, много је таквих у свим временима и на сваком месту - него је основно питање за нас каква је вера наша. Да ли је то вера и наше породице и наше Цркве? Да ли родитељ вером својом, преображавајући себе, верује из љубави и у спасење свог ближњег, своје породице, свог комшије, чак и свога непријатеља? Није, браћо и сестре, чудо вере како се види у овом Јеванђељу, пре свега, телесно исцелење, него је чудо преображај који вером долази. Вера, браћо и сестре, није ништа друго него наше учествовање у животу Цркве, у животу вере, што заправо показује и пројављује и наше учешће на светој Литургији. То је Црква и то је вера Цркве. Нека би Господ дао да наше молитве не буду израз наше вере која има везе само са нама, да то не буде, како се то каже, религијска Црква, једна проста обична емоција која повезује нас са нама и нас ставља у центар своје пажње и молитве, него да то буде вера која нас повезује са нашим ближњима и са Господом. Из те везе и тог односа и општења са Господом међусобно општимо као једно тело, један ум и једно срце. Радујем се, још једанпут кажем, што сам овде са вама и сигуран сам да ћемо се много пута виђати овде у светој Епархији браничевској по благослову и љубави вашег Епископа и да ћемо увек бити - и онда када се не видимо лицем к лицу - у заједници једне вере, једне молитве, у светој Литургији и да ћемо се много дубље, много интензивније, у љубави и у једној вери увек сусретати, чак и онда када нисмо једни поред других. Нека вас све Господ благослови! Епархијске вести Патријарх |
  4. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије приредио је 22. децембра 2021. године, у Спомен храму Светог Саве на Врачару свечани пријем за директоре основних и средњих школа на територији Архиепископије београдско-карловачке. Свечаном пријему под сводовимма заветног храма српског народа присуствовали су Епископ ремезијански г. Стефан, старешина храма Светог Саве; Епископ топлички г. Јеротеј, председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке; Епископ хвостански г. Јустин, координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке; Епископ марчански г. Сава, шеф кабинета Патријарха српског; г. Бранко Ружић, министар просвете, науке и технолошког развоја; др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама; г. Душан Стокановић, управник Информативно-издавачке установе Српске Православне Цркве; протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, продекан за науку Православног богословског факултета Универзитета у Београду; г. Радивоје Стојковић, председник Националног просветног савета; г. Златко Грушановић, директор Завода за унапређење образовања; г. Драган Филиповић, директор Школске управе Београда; г. Славко Гак, градски секретар за образовање и дечју заштиту; капетан бојног брода Мирослав Ћитић, начелник Војне гимназије; пуковник др Стеван Мушицки, начелник Средње стручне војне школе 1300 каплара. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уручио је захвалнице директору Пете београдске гимназије гђи Борки Поповић за несебичну љубав и подршку коју је пружила верској настави, вероучитељима и ученицима у тој школи; директору Земунске гимназије г. Милошу Бјелановић за показану љуба према Православној Цркви и доприносу реализацији верске наставе; директору Основне школе Никола Тесла у Раковици г. Станиславу Ставуљевићу, који је својим учешћем у животу Цркве пружио пример и охрабрење за све ђаке и родитеље што је резултирало највећим одзивом ђака за верску наставу на територији Београда. Захвалнице из руке Његове Светости примили су и вероучитељ г. Вук Јовановић за допринос у унапређењу верске наставе; дипломирани теолог, мастер археолог, докторанд на Филозофском факултету у Београду, вероучитељ г. Велибор Мартиновић за изузетан допринос у верској настави; вероучитељ у Основној школи Дринка Павловић г. Немања Протић за показан труд у верској настави. Захвалницу за допринос у извештавању о положају и улози верске наставе у српском друштву и образовном систему добила је новинар Информативне агенције Спутњик гђа Сенка Милош. Беседу Његове Светости Патријарха преносимо у целини: Ваша Преосвештенства, уважени министре, господине директоре Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, драги директори основних и средњих школа, Осећам данас изузетну радост што смо се нашли под сводовима храма који је посвећен највећем и најважнијем просветитељу српског народа, могли бисмо рећи директору свих просветних установа у српском народу кроз историју, ако под директором подразумевамо онога који надзире, руководи, подстиче и води између Сциле и Харибде брод образовања и васпитавања младих нараштаја у нашем народу. Ми, као што смо већ чули, имамо изузетну радост због повода којим смо се данас сабрали, а то је дваедестогодишњица од повратка веронауке у основне и средње школе Републике Србије. Наравно, и овај јубилеј као и сваки јубилеј има и више праваца, али и задатака и могућности. Са једне стране дужни смо на првом месту да се захвалимо свима онима који су учествовали у повратку веронауке у школе, а сигурни смо да они то нису учинили из било каквих идеолошких или политикантских разлога, него да су у датом тренутку тј. у стицају датих околности разумели смисао и значај верске науке за младе нараштаје. Све оно што се у Закону о образовању наводи да су циљеви образовања могло би се у највећем делу наћи управо у верској настави. Тамо се наводи да су циљеви стицање знања из разних наука - и да не набрајам све по реду - али и истовремено и чување и развијање идентитета и, наравно као оквир свих тих задатака, развијање етоса, етике, моралног квалитета међу младим људима, у млађим нараштајима у школама. Дакле, готово сви циљеви који предвиђа Закон о образовању, а испуњавају се на разне начине кроз разне предмете, као да се сажимају, рекапитулирају у верској настави. Ту чињеницу они који су враћали веронауку у српске школе су разумели. Разумели су колико је верска настава важна за морално здравље и моралне перспективе, могућности да неко ко се укорењује не само у стицању информација из области вере, него и ко хоће принципима, вредностима тих знања да живи, он има перспективу да се развија у здраву, моралну, етички здраву личност, али у исто време самим тим и у једну избалансирану - психолошки говорећи - личност. Дакле, хвала свима онима који су учествовали у враћању веронауке у српске школе. Наравно, морамо се сетити и покојног премијера Зорана Ђинђића, који је заправо први разумео ово о чему говорим и имао снаге и одлучности да без много калкулисања и манипулисања том темом једним потезом - видевши да између Цркава и верских заједница не само да не постоји разлика по том питању него да постоји једнодушност, једногласност и консензус - омогућио да се отворе перспективе резултата присуства верске наставе у школама. О цифрама не бих говорио. Рекао бих само то да оно што има нешто бржи почетак носи у себи одређене мањкавости. Једна од тих мањкавости је статус вероучитеља у школама. Ми смо започели разговоре са министром и министарством на ту тему. Много је ово министарство до сада учинило уопште на плану црквеног образовања, али разговарали смо и о статусу вероучитеља. То је отворена тема. Сигуран сам да ви, који сте директори школа, то разумете и да осећате и сами потребу да статус вероучитеља - у најмању руку логично је - треба да буде исти као и статус свих других наставника и учитеља, тј. да они буду равноправни запосленици институција у којима раде. На неки начин, немојте замерити што ћу употребити ту реч, али то је од самог почетка до данас тако, вероучитељи су дискриминисани. Можда не постоји ниједна друга професија у нашем друштву која трпи ту врсту дискриминације. То видим и као своју личну моралну обавезу у односу на вероучитеље. Многи су били и моји студенти. Верујем да ћемо ускоро наћи одговарајући модел да ову нашу - можемо рећи - амбицију, али и истинску потребу реализујемо што пре, а да тиме ни на који начин угрозимо било кога и било шта. Морам да истакнем да Цркве и верске заједнице у Србији, као и на многим другим пољима, имају међусобно разумевање и подршку и сарађују и на овом плану. Желео бих овом приликом да се захвалим свима вама који сте овде присутни, посебно директорима школа, пре свега што сте одвојили време да дођете данас у окриље директора свих наших школа, то је Свети Сава, али исто тако јер знам да није нимало једноставно бити на челу било ког колектива и да је вероватно много једноставније и лакше бавити се неким практичним пословима него међуљудским односима. Молим се заједно са вама да вам Бог да снаге да на том пољу имате резултате, а подсећам и себе и вас да је то најважније поље. Ту треба да уложите највећу енергију колико год је могуће. Различити људи из различитих породица, а заправо у својој свакодевници оптерећени личним искушењима и проблемима, долазе на посао и нису увек онакви какви заправо јесу. Понекад некоме није ни до чега, ни до шале, ни до осмеха, ни до озбиљних разговора; може бити да смо дисторзирани и измештени из својих лежишта; нисмо онакви какви јесмо кад смо стабилни. Нека вам Бог да снаге да пре свега радите на изграђивању што је могуће бољег колектива зато што ће онда и резултати свакога од вас на плану рада са децом бити много, много бољи. Правим малу дигресију: то је као у браку; ми знамо да су деца највећи благослов за родитеље, али кад год говорим шта би требало да буде најважније у браку - а то је порука Христова, искуство Цркве - шта је највећа инвестиција и највећи дар који родитељи могу да поклоне својој деци, то је њихова међусобна љубав. Зато у Светом писму Старог завета Бог и каже, говорећи о браку: Оставиће човек оца и мајку своју и прилепиће се својој жени и двоје ће бити једно. Није рекао: Оставиће човек оца и мајку и ожениће се и добиће децу. То је ствар љубави и плана Божјег. Дакле, први и основни задатак и циљ јесте љубав, а прва тачка љубави мора бити између мужа и жене како би та љубав могла да се дарује онима којима Бог обрадује родитеље. И ви сте на челу породица, на челу колектива који треба љубављу да преноси одређена знања и зато је најважније, а сигуран сам и најкомпликованије, да се у колективима граде истински и прави колегијални односи, међусобно разумевање и подршка, а то су све епитети и одрази љубави. Ако је тако онда ће оно што треба да буде пренето као формално знање деци уродити много много већим плодовима. Онда ће то бити Богом благословено. Ми добро знамо да знање само по себи још увек ништа не значи. Када знање треба да оценимо и ставимо у неки аксиолошки контекст оно може бити као материјал, као оруђе употребљено и на добро - да служи врлини, да служи заједници - а може бити употребљено и на као извр деструкције. Толико примера имамо, а наравно најрадикалнији пример јесте - да поменемо нешто о чему се и данас говори у време енергетске кризе - атомска или нуклеарна енергија. Дакле, та енергија, која по себи може бити искориштена на добро, на корист поједнинца, заједнице и људског рода, а видели смо како може бити и злоупотребљена. Зато као још један додатни задатак за вас, а чини ми се да је то крајњи циљ школе - зато се она и назива васпитном установом - јесте да се трудимо да паралелно и једнако (а можда и преко тога и више од тога) са представљањем информација из појединих научних области развијамо врлину код деце као би та знања заиста могла да буду креативна за њих, да их изграђују, да буду добра по њих, а онда самим тим и за заједницу у којој живе. Наравно, све бива много једноставније и лакше када се трудимо да сами будемо пример и знања и врлине - и враћам се на почетак - а то не може ако једни друге гледамо мрким погледом, ако једни друге доживљавамо као сметњу у свом животу. Драга господо директори и даме директори или директорке - како год волите, није нам проблем да будемо коректни у сваком смислу те речи, а мислим да то није суштина; коректни смо кад истински поштујемо једни друге, а наравно и кад знамо за ред, јер та коректност на коју нас често позивају значи рушење свих могућих принципа и поретка, а без поретка нема света, без поретка нема школе, без поретка нема друштва - дакле, нека вам Бог да, браћо и сестре, снагу и љубав за посао којим се бавите како бисте онда из напора које улажете убирали само радост и осећање пуноће. Хвала још једампут драгом министру просвете, директору Управе, свима вама што сте дошли овде. Молим вас да колико год је до вас - и без пропаганде наравно и без идеје да било коме било шта намећемо или да ви намећете - да отворите врата за децу која долазе да похађају верску наставу и, немојте да замерите што ћу можда бити директан, да се не трудите и да, опростите још једампут што то кажем, свесно или несвесно спречавате било кога уколико родитељи деце и сама деца имају потребу за верском наставом, а било је и таквих случајева. Хвала Богу, то су изузеци који у овом случају нису правило. Нека вас све Господ благослови. Нека су срећни Божићни празници и нова 2022. година вама лично, вашим ближњима и вашим породицама. Благослов Господњи нека буде над свима нама. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Мркоњић Граду (старом Храму) у недјељу 27. по Духовима, 22. (9) децембра 2019. године, на дан када се наша Црква календарски присјећа догађаја када су педесет година бездијетни праведни Јоаким и Ана добили чудесно јављање Архангела Гаврила који им је обећао рођење дјетета-Пресвете Богомајке (Детињци). Звучни запис беседе Преосвештеном Владици саслуживали су: протопрезвитер-ставрофор Бошко Рољић, умировљени парох мркоњићки, протопрезвитер Драган Видовић, презвитер Предраг Милетић, Александар Бјеличић и протођакон Немања Рељић. Послије прочитаног јеванђелског зачала о исцјељењу болесне жене у суботњи дан, Епископ је бесједио на тему исцјељења болесних. Болести у животу долазе као један вид искушења како би се кроз оздрављење слугу Божијих прославио Сам Бог и Син Божији. Поучени овом занимљивом причом казујемо да је човјек једна личност, јединствена, непоновљива која мора да своју згрченост усправи ка Богу Који је свакодневно позива у своје наручје. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  6. Дана 19/6. септембра лета Господњег 2019., када наша Света Црква прославља Чудо Светог архангела Михаила у Хони, верници Златибора су имали част и велики благослов да угосте свога оца и архијереја – Епископа Јустина. Његово Преосвештенство Епископ Јустин началствовао је на Светој Архијерејској Литургији у Храму Преображења Господњег на Златибору која је почела у осам часова. Епископу Јустину саслуживали су архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, архијерејски намесник драгачевски протојереј-ставрофор Милун Ивановић, протојереј-ставрофор Љубисав Аџић (пензионисани свештеник из Ваљева), протосинђел Урош, игуман Манастира Увац, протојереј Давид Селаковић, јереј Петар Лазић, јереј Јован Стојковић, јереј Ненад Ивановић, протођакон Александар Грујовић и ђакон ужички Александар Тимотијевић. Велико мноштво верног народа дошло је у храм да дочека свога владику. У поучној беседи Преосвећени Владика указао је свом верном стаду на огромну помоћ за испуњење Божијег Закона коју ми људи добијамо од архангела. Ми, нажалост, нисмо свесни тога и некако најмање помињемо свете анђелске силе у својим молитвама. Али и поред те велике неправде они су и даље ту и спремни су да нам помогну. Међу анђелским силама нема већег и мањег, него је свако од Бога добио своје призвање. Иако не разумемо те небеске силе, многи данас у Цркви теже да досегну то невидљиво. Анђели су били присутни када се Господ родио и кад год се нешто велико дешавало у историји они су били ту. Сви свети људи којима су се, како је посведочено у Светом Писму, јављали анђели сматрали су себе недостојнима да им се анђео јави и говорили су за себе да су најмањи у овоме свету. За разлику од њих они којима се јављају они тамни анђели сматрају да су нешто велико. Прави анђели су кротки и милосрдни и они долазе и дају нам радост у срцу када заједничаримо са Богом и чинимо добро. Они се радују када човек изабере прави пут у животу, а када чини зло они су тужни и привемено се удаље од таквога човека. Једино се постом, покајањем и исповешћу можемо одбранити од оног црног анђела. На крају своје беседе, Преосвећени је посаветовао вернике да читају Житија светих. Такође, требало би читати и молитву анђелу чувару, па макар понедељком, јер је то дан који је посвећен анђелима. Тако ћемо остати на уском и тесном, али благословеном путу, јер једино он води у вечни живот. Чак ни дуг живот ништа не вреди човеку ако не задобије живот вечни, и све те године тада одлазе у заборав. Једина радост живота је да нам имена буду записана у књизи живота. По завршетку Свете Архијерејске Литургије Његово Преосвештенство Епископ Јустин је крстио ћерку јереја Ненада Ивановића која је на крштењу добила име Ленка. У Светој Тајни Крштења учествовали су намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, протосинђел Урош, игуман манастира Увац, као и протођакон Александар Грујовић. Епископ се и овом приликом обратио родитељима и кумовима мале Ленке као и свима који су присуствовали овој Светој Тајни истакавши да је ово велики догађај за Цркву и да се данас читаво биће и читаво тело Цркве радује. Владика је честитао породици нагласивши да је Ленка на данашњи дан рођена за Цркву. Након Свете Тајне Крштења уприличена је трпеза љубави на којој се присутнима обратио старешина Храма Светог Преображења Господњег на Златибору јереј Ненад Ивановић. Он се захвалио Епископу Јустину што је благоизволео да предводи Свето сабрање као и на мудрој и плодотворној речи коју је упутио свим присутним верницима. Такође, Његовом Преосвештенству честитао је велики јубилеј наше Свете Цркве – осам векова самосталности и осам векова постојања Епархије жичке. Извор: Епархија жичка
  7. -Творцу на славу, родитељима на радост, а Цркви и отаџбини на корист- Саборност је важно својставо Цркве Божје. Према речима преподобног Јустина Ћелијског: "Међусобно повезани богочовечанском саборношћу – кроз Свете Тајне и врлине сваки од нас живи у свима и сви у свакоме". Ваистину, Црква је сабирање око Христа и у Христу Духом Светим. Отуда је литургијско сабрање срж црквеног живота јер оно представља заједницу са Богом и свима светима. И свако друго унутарцрквено сабрање проистиче из тог литургијског сабрања и представља његов наставак. У том духу, Господ наш Исус Христос је рекао: Где су двоје или троје сабрани у моје име, онде сам и ја међу њима (Мт. 18,20). С тога су црквена сабрања особито важан аспект црквене мисије и живота. У недељу 13. по Педесетници, на дан празновања Сабора српских светитеља, 15. септембра 2019. лета Господњег, ученици Основне школе Михајло Пупин узели су учешће у литургијском сабрању у Светосимеоновском храму у Ветернику, тако пројавивши и делатно потврдивши своју љубав према Цркви и верској настави. Светом Литургијом началствовао је презвитер Игор Игњатов, парох ветернички, а саслуживали су презвитер Лазар Мајсторовић и ђакон Мирослав Стојановић. Предвођени вероучитељем Браниславом Илићем ученици су се сабрали у овај недељни дан како би своје богочежњиве душе нахранили небеским Хлебом, али и како би примили благослов Божји на почетку нове школске године. „Пустите децу и не браните им да долазе к Мени, јер таквих је Царство небеско“ (Мт 19, 14). Речи изговорене у далекој прошлости звучале су као да су изговорене данас, а као да осликавају Тајну будућега века. Радосна лица деце и пажња са којом су учествовали у литургијском сабрању и молепствију на почетку школске године, кроз саборну молитву, сведочила су да је Христос и даље Онај Који из уста деце и одојчади чини себи хвалу (Пс 8, 3). Вероучитељ Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. ОБИЧАЈИ У БАНАТУ ЈЕДИНСТВЕНИ У СРБИЈИ: На Бадње вече долазе нам деца коринђаши Божићни обичаји у Банату јединствени су у Србији. На вратима домаћина певају кратке, шаљиве песме САВРЕМЕНИ начин живота у градским срединама јесте изменио начин обележавања најрадоснијег празника, али није потпуно избрисао старе народне обичаје у северном и средњем Банату. Тамо још увек деца на Бадње вече долазе на врата домаћина и певајући им кратке, често врло шаљиве песме, налик бећарцима, најављују сутрашњи Божић. Овај ритуални обилазак најмлађих по комшилуку назива се коринђање. За коринђање су карактеристичне две ствари, певање и даривање. Деци се дају воће, разни ситни слаткиши, бомбоне и чоколадице, а у новије време и ситан новац. - Обичај је да деца на врата домаћина увек долазе у групама, обавезно питају да ли је слободно коринђати и тек када добију потврдан одговор, почињу да певају, заједно или појединачно или само једно од њих. Певају кратке, лако памтљиве и певљиве песмице, а често и шаљиве, налик бећарцима. Домаћин или домаћица се мало шале са њима, а онда их дарују. Обавезно се дарује свако дете, јер свако од њих има своју кесу или торбицу за поклоне. Никог не треба изоставити. Сваки коринђаш из групе треба да добије нешто, па макар то била једна јабука или две бомбонице - објашњава етнолог Славица Гајић из Народног музеја Кикинда. Сваки дар има посебну симболику, па је јабука симбол здравља, орах симболише претке, а слаткиш сладак и леп живот. У коринђање иду само деца узраста од три - четири године, па до раног пубертета. Некада је коринђање било карактеристично само за православце, али су и мађарска деца ишла с православном да коринђају, тако да у новије време мали коринђаши иду по комшилуку и пред католички и пред православни Божић. Уколико коринђаши уочи католичког Божића, дакле 24. децембра, покуцају или позвоне на врата домаћина који Божић слави 7. јануара, он ће их љубазно замолити да дођу у јануару. Деца се неће наљутити ако их неко врати. - Домаћини који желе да приме коринђаше, а живе у кућама, на Бадње вече требало би да откључају капије како би коринђаши могли да дођу до врата. Деца су се некада давно маскирала и гаравила лице, али се одавно више не маскирају. Коринђање се задржало још само у северном и средњем Банату - каже етнолог Славица Гајић. Коринђаши у комшилук одлазе са првим сумраком, а када оду групе деце у кућама се служи вечера, која је на Бадње вече обавезно посна. На столу су традиционално пасуљ на уљу, риба, "насуво с маком", односно резанци с маком, ораси, суве шљиве, смокве и друго воће. ЧАВРЉАЊЕ Стари назив коринђање употребљава се у Банату када неко нешто понавља више пута, односно чаврља. Најчешћа коринђашка песмица је: "Ја сам мали Ива, трчим преко њива, њива се зелени, газда се весели, дај газда ораха и ракије, ево Божић код капије". Некада коринђаши само кажу: "Ја сам мали коринђаш, дај ми газда шта имаш". http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:770231-ОБИЧАЈИ-У-БАНАТУ-ЈЕДИНСТВЕНИ-У-СРБИЈИ-На-Бадње-вече-долазе-нам-деца-коринђаши
  9. За РВ и ПВО, а посебно за 1. Корпус и 204. ловачки авијацијски пук (ЛАП), 1987. година је била изузетно важна, јер је поред редовних задатака, било предвиђено пренаоружавање једне ескадриле ловцима четврте генерације, где је избор пао на МиГ-29 из СССР-а. МиГ-29 РВ и ПВО ЈНА, извор за фото: http://2.bp.blogspot.com/-TQzdDCDL5jA/Tt3No_fr6dI/AAAAAAAABew/eQRcBnPpLFU/s1600/MiG_29_YU_m.jpg Прва ескадрила која је изабрана да буде наоружана у то време најсавременијим ловачким авионима са Истока, била је 127. ловачка авијацијска ескадрила (лае), у саставу 204. ЛАП 1. Корпуса РВ и ПВО (1.Ко). Крајем децембра месеца 1987. године, на аеродром Батајница су стигли први авиони МиГ-29, од укупно 16 колико их је било предвиђено по формацији ескадриле, односно по међудржавном уговору. Долазак тих авиона и тај догађај је остао дубоко урезан у сећање нас неколицине официра 1. Корпуса РВ и ПВО… Популарне „двадесетдеветке“ су стигле још 15. децембра те 1987. године на аеродром у близини Будимпеште, одакле су по плану требале да након попуне горивом и прегледа, прелете на батајнички аеродром. Одмах по њиховом слетању у мађарску престоницу, читав регион је захватила децембарска магла, тако да је аеродром Батајница више дана био испод сваког минимума за слетање. У строју за Дан ЈНА, извор за фото: http://www.mycity-military.com/imgs2/2705_46603269_STROJ2.jpg Двадесет други децембар, Дан ЈНА, у бившој држави се прослављао веома свечано и тада су се, између осталог, одржавали стројеви јединица испред којих су додељивана разна признања и унапређења. Свечаност се завршавала пригодним коктелима и заједничким војничким ручком. Брдо Стражевица. Извор за фото: http://static.panoramio.com/photos/large/38214881.jpg Тог 22. децембра 1987. године, био сам на празничном дежурству као начелник ГБК (групе за борбено командовање) на КМ (командном месту) 1. Корпуса РВ и ПВО (1. Ко), које се налазило у утроби брда Стражевица изнад београдског насеља Раковица. Око 13.30 сати, добио сам извештаје од потчињених јединица да су свечаности (поводом Дана ЈНА) завршене и да су се старешине и војници разишли, те да нема ванредних догађаја. У подземном објекту где је било КМ 1. Ко, постојали су врло добри услови за рад и одмор дежурних смена. Ситуација у ваздушном простору је била једноставна и мирна, без војног летења, те су праћени само прелети цивилних авиона по већ утврђеним коридорима. Око 14 сати, упознао сам свог помоћника са ситуацијом, те сам отишао у просторију за одмор. Није прошло ни петнаест минута, када се на вратима моје собе за одмор појавио мајор Благоје Пешић, иначе мој помоћник, који је тада једва чујним гласом прозборио: - Имамо „икс“ (Х)… Командна соба. Извор за фото: http://www.mycity-military.com/thumbs/26096_tmb_140340248_26096_597063052_AS-84%2520OC1.jpg Одмах сам појурио у командну собу и уз велико запрепашћење видео на ВСП (вертикална ситуациона плоча) „икс“… Ђачки речено „к`о врата“, и што је најгоре, већ је био на Дунаву-источно од Новог Сада… А долази из правца Мађарске… На сав глас, у очају, повикао сам на екипу: - Па шта сте до сада чекали проклетиње једне!? Истог тренутка сам отпочео са поступцима за активирање дежурних снага у ПВО… Невероватно је којом брзином надолазе црне мисли-све црње од црње. У први мах, учинило ми се да је непознати „икс“ заузео правац према престоници и да би убрзо могло доћи до удара из ваздуха, можда терористичког напада, па све до агресије оних снага које су спремале проглашење победе у „хладном“ рату. Ако су хтели изненађење, без сумње су га имали! Избор времена за удар је био логичан, чак идеалан, јер се користи празнична опуштеност и одсуство старешина из јединица и команди. Шта рећи сутра када буду питали зашто је заказао ситем ПВО? Све се ово догађа у времену мерено секундама, док наш непознати „икс“ граби према нама. Да бих скратио време реакције, „прескачем“ командно место 204. ЛАП и успостављам директну везу са дежурним ловачким паром МиГ-21, који су у сваком тренутку били у приправности за полетање у сусрет непознатој летелици. Дежурна "пара". Извор за фото: http://www.mycity-military.com/imgs3/26096_694607758_agresori.jpg Дежурни вођа пара, коме сам без поздрава и увода наредио: - Обојица у ваздух одмах! почео је нешто да говори у шаљивом тону, али је брзо схватио да је „враг однео шалу“, када сам повишеним тоном изговорио: - Овде Ртањ 1! Обојица у ваздух најхитније! Тај момак, кога никада нисам касније имао прилику да сретнем, само је рекао: - Разумео! МиГ-21 у полетању. Извор за фото: http://vazduhoplovstvo.files.wordpress.com/2013/07/mig-21-1.jpg И након два, можда и два и по минута био је у ваздуху са својим МиГ-21. Он је заправо мој јунак ове стресне приче, јер је први дошао у контакт са „непријатељском“ формацијом и извршио идентификацију уз успешно навођење са земље-што се подразумева. Други дежурни пилот из ловачког пара, такође је био у фази полетања, али је заустављен због измене ситуације… У међувремену, дежурна ракетна јединица је стављена у готовост за дејство. ПВО систем С-125 „Нева“. Извор за фото: http://img839.imageshack.us/img839/184/5p73serbiajakovomirosla.jpg Ситуација у ваздушном простору убрзо је била разрешена идентификацијом „икс“ формације од стране пилота-ловца из дежурног пара. Сви смо се вратили у живот информацијом да се ради о прва 4 МиГ-29 из испоруке који су чекали неколико дана на аеродрому код Будимпеште на подизање магле, што се и десило управо 22. децембра 1984. године око 14 часова, на несрећу нас дежурних органа. Ти моћни и силни никада нису много марили за обичаје, навике и правила нас слабијих, па су тако и наши „пријатељи“ Руси, не хајући за наше празничне активности, одлучили да без најаве крену у прелет. Њихов долазак се иначе очекивао и примопредаја је требала да буде свечаност, али је замало испало сасвим супротно-инцидент на небу! Почео сам одмах преко средстава везе да тражим старешине по аеродрому Батајница, како би „скрпио“ неки одбор или екипу за дочек. Имао сам у том тренутку пуно среће, јер сам пронашао најбољу особу за тај посао - Љубишу Величковића, тада команданта 204. ЛАП, који је као генерал страдао у агресији НАТО пакта на нашу земљу. Брзо смо се разумели као класићи и он се одмах бацио на посао, а ја сам пронашао још неке старешине који су још увек били на аеродрому и упућивао их према стајанци, где се очекиавао долазак руских посада после слетања. Љубиша Величковић За сам крај чудесних поступака и одлука, оставио сам обавезу да пронађем и обавестим мог првопретпостављеног, команданта 1. Ко РВ и ПВО, генерала Божидара Стевановића. Знао сам шта ме чека, па сам намерно одлучио да га известим када се ствари избистре и ставе под контролу. Из првог покушаја пронашао сам команданта у његовом кабинету на Бањици, где нам је иначе била команда Корпуса. Касније сам сазнао да је он у том тренутку ушао био у кабинет, вративши се управо са батајничког аеродрома, где је била централна војна свечаност поводом Дана ЈНА. Божидар Стевановић Одмах је побеснео и повишеним тоном, када сам му рекао да су слетели Руси са „двадесетдеветкама“, почео да грди, прети и пита: - Какви Руси, јесте ли ви нормални!? Шта причаш ти!? Ни он није могао да верује да је тако нешто могуће. Ипак, истог тренутка је аутомобилом одјурио на аеродром у Батајницу и тамо затекао потпуковника Величковића и више других старешина и војника који су се нешто организовано, а нешто спонтано окупили испред пристиглих авиона МиГ-29. Импровизација је успела. Командант Стевановић јавља се са лица места и у сасвим другом „тону“ ми каже: - Рођени, па ово је одлично што сте урадили! Види још пропрати ове транспортне што превозе екипу и опрему и биће добро! МиГ-29 на стајанци батајничког аеродрома. Извор за фото: http://www.mycity-military.com/slika.php?slika=143552_70699212_jrvipvo_mig-29_104.jpg Помислио сам у том тренутку, како су ми потребније неке таблете за срце, него његове похвале до којих ми је било најмање стало. Сутрадан на јутарњем реферисању, био је видно задовољан, посебно чињеницом да су долазећи авиони били пресретнути, а након тога су по слетању посаде авиона сасвим пристојно прихваћене. У извештају сам написао истину, да је систем опасно подбацио, да је реакција катастрофално закаснила, скоро да је изостала, и све то због несналажења појединаца, којима по струци није било место у тако сложеном систему, где се далекосежне одлуке доносе у делићу времена. По прикупљеним подацима, пресретање је изведено на линији Сурдук-Нови Карловци. То је већ непосредна близина аеродрома и града Београда. МиГ-29 РВ и ПВО ЈНА. Извор за фото: http://www.acig.info/UserFiles/File/Europe/Yugoslav_and_Serbian_MiG_29s/jrvipvo_mig-29_114.jpg За оне којима ова област није позната напомињем да при самом наговештају да „икс“ формација може угрозити зону за коју смо одговорни, борбени део система ПВО се ставља у пуну приправност, а ловачки пар полеће чим „непознати“ окрзне ваздушни простор зоне, па и пре… Део мог тима се правдао ставом да су мислили да се ради о електронској симулацији и радарским сметњама. Неко је у шали рекао да су „браћа Руси“ хтели да увеличају наше славље прелетом баш на Дан ЈНА, без најаве, журећи да не пропусте наздрављања поводом празника. Тако се у смирај тог 22. децембра 1987. године, догодило прво историјско слетање 29-ки на батајнички аеродром, које су дванаест година касније у славном покушају нашиих момака авијатичара да одбране наш део неба, у већем броју уништене од многобројнијег и опремљенијег агресора са Запада. МиГ-29 РВ и ПВО ЈНА. Извор за фото: http://www.acig.info/UserFiles/File/Europe/Yugoslav_and_Serbian_MiG_29s/jrvipvo_mig-29_101_rolling.jpg О пропустима које смо направили 22. децембра нико више није говорио захваљујући импресијама створеним појавом борбеног средства какав је био МиГ-29. Посматрајући из садашње позиције и стања, сви који смо учествовали у том историјском догађају, осећамо се поносно и срећно. Драгослав Спасојевић аутор и актер ове приче, рођен је у Рушњу 12. децембра 1945. године. За време дугогодишње летачке каријере, летео је на више типова летелица и службовао у многим летачким јединицама нашег РВ. У периоду од 1981-86, био је Командир 525. тае, из које је касније настала чувена 252. ескадрила -„Курјаци са Ушћа“. Остварио је преко 2000 сати налета. Носилац је Златног летачког знака. Пензионисан је у чину пуковника авијације 2000. године.
  10. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије оценио је да су мањинске заједнице на нашим просторима обично биле жртве трагичних тренутака и да нису имале подршку већинске заједнице. "Данас закони у државама, у којима сам ја епископ, гарантују религјиски плурализам, а то значи да има више религија и да су оне једнаке пред законом, што је претпоствака за реализовање верске слободе и црквеног живота", рекао је митрополит и додао да је осим закона, често потребна и добра воља. Муфтија србијански Абдулах Нуман рекао је да народи на простору бивше Југославије, не уче из своје историје и да понављају исте грешке. "Волео бих да убрзамо помирење и повезивање свих религија на овим просторима, треба да будемо отворени једни према другима, без међусобног надметања", указао је муфтија. Он је додао да немамо право да гурамо једни другима "легитимитет на нос" јер нас, како каже, то нигде неће довести. "Треба да практично живимо нашу религију, а не да се кријемо иза ње, када се нешто деси. Када бисмо тако радили, не би било сукоба и не би се дешавали злочини међу људима", сматра Нуман. Према његовим речима, политичке партије и политичари долазе и одлазе, а константан фактор историје је постојање вере. На дан примирја у Првом светском рату, муфтија се запитао да ли ћемо бити злопамтила или ћемо радити на заједничком зближавњу. "У нашим верама постоји "љуби ближењег свог", то се мора поштовати и живети у складу са тим, а не ставити у витрине, да стоји као лепа ваза", закључио је муфтија. Београдски надбискуп Станислав Хочевар сматра да су цркве много учиниле за повезаност међу народима бивше Југославије. "Нико други у Европи, као народи у Југославији није искусио како је живети са различитим религијским заједницама. Морамо да учинимо све да по томе будемо први, а не последњи у Европи", рекао је Хочевар. Поручио је да не треба да се враћамо у прошлост да би потенцирали ране и виктимизам, већ да будемо отворени у религијском дијалогу и да такви, како је навео, идемо у будућност.
  11. Догађаји из историје не треба да буду тачка раздвајања међу религијама на Балкану, јер ако се народи на простору бивше Југославије "замрзну" у прошлости, неће изградити међуљудске односе, оценили су представници верских заједница на панел дискусији "Религија на Балкану - тачка спајања или раздора?". Митрополит загребачко-љубљански Порфирије оценио је да су мањинске заједнице на нашим просторима обично биле жртве трагичних тренутака и да нису имале подршку већинске заједнице. "Данас закони у државама, у којима сам ја епископ, гарантују религјиски плурализам, а то значи да има више религија и да су оне једнаке пред законом, што је претпоствака за реализовање верске слободе и црквеног живота", рекао је митрополит и додао да је осим закона, често потребна и добра воља. Муфтија србијански Абдулах Нуман рекао је да народи на простору бивше Југославије, не уче из своје историје и да понављају исте грешке. "Волео бих да убрзамо помирење и повезивање свих религија на овим просторима, треба да будемо отворени једни према другима, без међусобног надметања", указао је муфтија. Он је додао да немамо право да гурамо једни другима "легитимитет на нос" јер нас, како каже, то нигде неће довести. "Треба да практично живимо нашу религију, а не да се кријемо иза ње, када се нешто деси. Када бисмо тако радили, не би било сукоба и не би се дешавали злочини међу људима", сматра Нуман. Према његовим речима, политичке партије и политичари долазе и одлазе, а константан фактор историје је постојање вере. На дан примирја у Првом светском рату, муфтија се запитао да ли ћемо бити злопамтила или ћемо радити на заједничком зближавњу. "У нашим верама постоји "љуби ближењег свог", то се мора поштовати и живети у складу са тим, а не ставити у витрине, да стоји као лепа ваза", закључио је муфтија. Београдски надбискуп Станислав Хочевар сматра да су цркве много учиниле за повезаност међу народима бивше Југославије. "Нико други у Европи, као народи у Југославији није искусио како је живети са различитим религијским заједницама. Морамо да учинимо све да по томе будемо први, а не последњи у Европи", рекао је Хочевар. Поручио је да не треба да се враћамо у прошлост да би потенцирали ране и виктимизам, већ да будемо отворени у религијском дијалогу и да такви, како је навео, идемо у будућност. View full Странице
  12. PROMJENE U VATIKANU Tko je mons. Luis Ladaria Ferrer – novi prefekt Kongregacije za nauk vjere? “Zla u Crkvi dolaze zbog nedostatka molitve. Moramo obnoviti svoj odnos s Bogom jer on pokreće naš život”, riječi su novog prefekta Kongregacije za nauk vjere, španjolskog isusovca mons. Luisa Ladariu Ferrera. Foto: alfayomega.es Nakon pet godina službe, njemačkog kardinala Gerharda Ludwiga Müllera na čelu Kongregacije za nauk vjere naslijedit će španjolski isusovac, 73- godišnji nadbiskup Luis Francisco Ladaria Ferrer. Ovaj “ljubazni” i “pouzdani” isusovac, kako su ga okarakterizirali njegovi studenti i kolege profesori s Papinskog sveučilišta Gregoriana, rođen je 1944. godine u španjolskom gradu Manacoru (Majorca). Nakon studija prava na Madridskom sveučilištu 1966. godine, mons. Ladaria ulazi u Družbu Isusovu, te odlazi u Frankfurt gdje na isusovačkoj filozofsko-teološkoj školi svetog Jurja završava studij teologije. Doktorirao je na Papinskom sveučilištu Gregorijana 1975. godine s disertacijom “Duh Sveti kod sv. Hillarija iz Poitiersa”, a ljubav prema crkvenim ocima zahvaljuje svojim profesorima, izvrsnom poznavatelju patrologije i mentoru ocu Antoniu Orbeu, te o. Juanu Alfaru i Zoltanu Alszeghyju. Važnost crkvenih Otaca za njega je neizreciva budući da je riječ o “izvoru koji izvire odmah nakon apostolskog razdoblja”, a njihovo proučavanje pomaže nam pristupiti svježini evanđeoske poruke, Isusu Kristu. Po povratku u rodnu Španjolsku o. Ladaria predaje povijest dogmi na Papinskom sveučilištu Comillas. Godine 1984. postaje profesor na Gregorijani, a od 1986. do 1994. godine obnaša i službu vicerektora Sveučilišta. Od 1992. godine sudjeluje u radu Međunarodne teološke komisije, a tri godine kasnije, odlukom pape Ivana Pavla II., postaje savjetnik Kongregacije za nauk vjere. U ožujku 2004. godine o. Ladaria imenovan je generalnim tajnikom Međunarodne teološke komisije, a u srpnju 2009. papa Benedikt XVI. imenuje ga tajnikom Kongregacije za nauk vjere i naslovnim nadbiskupom Tibike. Odlazak jednoga od svojih najomiljenijih profesora studenti Gregorijane dočekali su s tugom, a za oca Ladariu profesorska služba na ovom glasovitom isusovačkom sveučilištu bila je od neizmjerne važnosti jer je, kako kaže, “životom u međunarodnom okruženju, sa studentima iz stotine različitih zemalja, različitih jezika, rasa i kultura”, iskusio “zajedništvo u ljubavi prema studiju, ali iznad svega u ljubavi prema Gospodinu i Njegovoj Crkvi”. Tijekom svoje službe u Kongregaciji za nauk vjere, mons. Ladaria bio je savjetnik u Kongregaciji za biskupe, te Papinskom vijeću za promicanje jedinstva kršćana, a od 2009. godine sudjeluje i u razgovorima s Društvom svetog Pija X. Papa Franjo imenovao ga je predsjednikom Povjerenstva koje bi trebalo proučiti pitanje đakonisa u Crkvi. Teološki opus ovog izvrsnog teologa i vrsnog poznavatelja otačke teologije uključuje preko 20 knjiga i oko 90 znanstvenih članaka. Njegov teološki profil možda najbolje ocrtava odgovor koji je dao u razgovoru za magazin 30 Giorni, a u kojemu je na pitanje smatra li se umjereno konzervativnim teologom centra, kako ga mnogi opisuju, odgovorio: “Moram reći kako ne volim ekstremizme – bilo progresivne, bilo tradicionalističke. Vjerujem kako postoji via media (srednji put), kojim ide većina profesora teologije – kako rimskih tako i u Crkvi općenito – što smatram ispravnim, premda svatko od nas ima svoje posebnosti, jer, Bogu hvala, ne kopiramo (ponavljamo), nismo klonovi.” U istom razgovoru mons. Ladaria naglasio je kako je zadaća Kongregacije za nauk vjere “promicanje i zaštita katoličke vjere”, ali najprije promicanje, a potom, ako je neophodno, njezina zaštita. Osobito vrijedno pozornosti je njegovo razmišljanje o krizi koju Crkva prolazi u vremenu snažne sekularizacije, a čiji je glavni uzrok nedostatak molitve Crkvi. “Živimo u vremenu sekularizacije u kojem se čini da je molitva beskorisna, i to je veliki problem. Potrebno je vratiti se temeljima, razumjeti što je molitva i što znači naš odnos s Bogom… Zla u Crkvi dolaze zbog nedostatka molitve. Moramo obnoviti svoj odnos s Bogom jer on pokreće naš život. “Pravednik će od vjere živjeti”, kaže sveti Pavao citirajući Habakuka, a ta vjera izražava se u molitvi”, kazao je u razgovoru za španjolski portal Alfa y Omega. Komentirajući skandale koji potresaju Crkvu, mons. Ladaria rekao je kako oni imaju veliki utjecaj na kršćanski život jer predstavljaju negativan primjer. “Svi znamo važnost primjera. Dobrog puta i lošeg puta. Moramo nastojati ostaviti dobar primjer… Moramo moliti Gospodina da nam pomogne svjedočiti… a promjena započinje našom promjenom. Bog kroz molitvu mijenja ljude, a time i svijet”, kazao je mons. Ladaria. Molimo Gospodina da blagoslovi našeg novog pročelnika Kongregacije za nauk vjere i podari mu mudrost, ustrajnost i odvažnost u njegovu radu! Miodrag Vojvodić | Bitno.net
  13. Наш драги брат, форумаш-католик @kopitar, скренуо нам је пажњу на значајну промјену у изузетно важној ватиканској Конгрегацији за доктрину (наук вјере): подсјетимо се кардинал Рацингер потоњи папа ју је водио за вријеме Јована Павла II. Поуке новог "чувара учења" католика, мислимо да су значајне и за нас православне и зато их радо преносимо и на дан молитвеног спомена Светог угодника Јована Битољског, Шангајског и Сан-Франциског. PROMJENE U VATIKANU Tko je mons. Luis Ladaria Ferrer – novi prefekt Kongregacije za nauk vjere? “Zla u Crkvi dolaze zbog nedostatka molitve. Moramo obnoviti svoj odnos s Bogom jer on pokreće naš život”, riječi su novog prefekta Kongregacije za nauk vjere, španjolskog isusovca mons. Luisa Ladariu Ferrera. Foto: alfayomega.es Nakon pet godina službe, njemačkog kardinala Gerharda Ludwiga Müllera na čelu Kongregacije za nauk vjere naslijedit će španjolski isusovac, 73- godišnji nadbiskup Luis Francisco Ladaria Ferrer. Ovaj “ljubazni” i “pouzdani” isusovac, kako su ga okarakterizirali njegovi studenti i kolege profesori s Papinskog sveučilišta Gregoriana, rođen je 1944. godine u španjolskom gradu Manacoru (Majorca). Nakon studija prava na Madridskom sveučilištu 1966. godine, mons. Ladaria ulazi u Družbu Isusovu, te odlazi u Frankfurt gdje na isusovačkoj filozofsko-teološkoj školi svetog Jurja završava studij teologije. Doktorirao je na Papinskom sveučilištu Gregorijana 1975. godine s disertacijom “Duh Sveti kod sv. Hillarija iz Poitiersa”, a ljubav prema crkvenim ocima zahvaljuje svojim profesorima, izvrsnom poznavatelju patrologije i mentoru ocu Antoniu Orbeu, te o. Juanu Alfaru i Zoltanu Alszeghyju. Važnost crkvenih Otaca za njega je neizreciva budući da je riječ o “izvoru koji izvire odmah nakon apostolskog razdoblja”, a njihovo proučavanje pomaže nam pristupiti svježini evanđeoske poruke, Isusu Kristu. Po povratku u rodnu Španjolsku o. Ladaria predaje povijest dogmi na Papinskom sveučilištu Comillas. Godine 1984. postaje profesor na Gregorijani, a od 1986. do 1994. godine obnaša i službu vicerektora Sveučilišta. Od 1992. godine sudjeluje u radu Međunarodne teološke komisije, a tri godine kasnije, odlukom pape Ivana Pavla II., postaje savjetnik Kongregacije za nauk vjere. U ožujku 2004. godine o. Ladaria imenovan je generalnim tajnikom Međunarodne teološke komisije, a u srpnju 2009. papa Benedikt XVI. imenuje ga tajnikom Kongregacije za nauk vjere i naslovnim nadbiskupom Tibike. Odlazak jednoga od svojih najomiljenijih profesora studenti Gregorijane dočekali su s tugom, a za oca Ladariu profesorska služba na ovom glasovitom isusovačkom sveučilištu bila je od neizmjerne važnosti jer je, kako kaže, “životom u međunarodnom okruženju, sa studentima iz stotine različitih zemalja, različitih jezika, rasa i kultura”, iskusio “zajedništvo u ljubavi prema studiju, ali iznad svega u ljubavi prema Gospodinu i Njegovoj Crkvi”. Tijekom svoje službe u Kongregaciji za nauk vjere, mons. Ladaria bio je savjetnik u Kongregaciji za biskupe, te Papinskom vijeću za promicanje jedinstva kršćana, a od 2009. godine sudjeluje i u razgovorima s Društvom svetog Pija X. Papa Franjo imenovao ga je predsjednikom Povjerenstva koje bi trebalo proučiti pitanje đakonisa u Crkvi. Teološki opus ovog izvrsnog teologa i vrsnog poznavatelja otačke teologije uključuje preko 20 knjiga i oko 90 znanstvenih članaka. Njegov teološki profil možda najbolje ocrtava odgovor koji je dao u razgovoru za magazin 30 Giorni, a u kojemu je na pitanje smatra li se umjereno konzervativnim teologom centra, kako ga mnogi opisuju, odgovorio: “Moram reći kako ne volim ekstremizme – bilo progresivne, bilo tradicionalističke. Vjerujem kako postoji via media (srednji put), kojim ide većina profesora teologije – kako rimskih tako i u Crkvi općenito – što smatram ispravnim, premda svatko od nas ima svoje posebnosti, jer, Bogu hvala, ne kopiramo (ponavljamo), nismo klonovi.” U istom razgovoru mons. Ladaria naglasio je kako je zadaća Kongregacije za nauk vjere “promicanje i zaštita katoličke vjere”, ali najprije promicanje, a potom, ako je neophodno, njezina zaštita. Osobito vrijedno pozornosti je njegovo razmišljanje o krizi koju Crkva prolazi u vremenu snažne sekularizacije, a čiji je glavni uzrok nedostatak molitve Crkvi. “Živimo u vremenu sekularizacije u kojem se čini da je molitva beskorisna, i to je veliki problem. Potrebno je vratiti se temeljima, razumjeti što je molitva i što znači naš odnos s Bogom… Zla u Crkvi dolaze zbog nedostatka molitve. Moramo obnoviti svoj odnos s Bogom jer on pokreće naš život. “Pravednik će od vjere živjeti”, kaže sveti Pavao citirajući Habakuka, a ta vjera izražava se u molitvi”, kazao je u razgovoru za španjolski portal Alfa y Omega. Komentirajući skandale koji potresaju Crkvu, mons. Ladaria rekao je kako oni imaju veliki utjecaj na kršćanski život jer predstavljaju negativan primjer. “Svi znamo važnost primjera. Dobrog puta i lošeg puta. Moramo nastojati ostaviti dobar primjer… Moramo moliti Gospodina da nam pomogne svjedočiti… a promjena započinje našom promjenom. Bog kroz molitvu mijenja ljude, a time i svijet”, kazao je mons. Ladaria. Molimo Gospodina da blagoslovi našeg novog pročelnika Kongregacije za nauk vjere i podari mu mudrost, ustrajnost i odvažnost u njegovu radu! Miodrag Vojvodić | Bitno.net View full Странице
  14. Свашта с нама, и мука одсвуда. А најгора је кад те спопадне откуд се не надаш. Већ неколико пута зове ме моја кћерка и жали се на чуда која јој се, у земљи Србији, збивају. Прије но што вам кажем на што ми се кћерка жали, да вам испричам откуд ми се дијете у земљи Србији обрело. Биће скоро година дана како се мој зет и кћерка, с петоро њихове дјеце, Бакиних и Декиних преслатких анђелчића, спаковаше се и преселише се у Отаџбину. Канадски школски систем је ужасан, безбожан и настран, и они неће – савјест им – веле – не дозвољава – да у таквом друштву њихова дјеца расту и формирају се. Србија им је благословена земља, оаза у пустињи свјетској, гдје дјеца могу да расту и образују се у здравој и природној средини. Тамо, још увијек, није продро педерлук и остале настраности морбидног Запада. Нисмо се слагали с њима, јер, нажалост, вјетрови глобализације ковитлају прашину погубну и на све стране очи и душе загађују. Тешко је игдје наћи заклон од њих, па ни у земљи Србији. Колико сам у Србији бивао, ужасавао сам се да је она, несрећна, постала смјетлиште свијета. Кроз своје ауспухе, да не кажем, дебела цријева, Запад издувава у ту нашу мајчицу Србију најгоре своје издувне гасове. Срби, клети, упијају то без свијести и памети. Глупости се брзо закопите а оно што је паметно са Запада: рад, приљежност, истрајност, итд. никако да им се приме. Да ће то наши зет и кћерка схватити, ствар је времена, како се ми надамо. У међувремену, остављам шире муке и несреће, да вам се изјадам што родитеље наших пет анђелчића, у овом моменту, и на првом мјесту, мучи и тишти. Велим, жали ми се кћерка, већ неколико пута – а задњи пут прилично алармантно – присиљена је да своју дјецу више не води ну српску цркву. Разлог? Пође она са дјецом у цркву; дјеца, ко дјеца: једно потрчи тамо, друго овамо; треће нешто зацвркуће; оно прво заплаче… И да вам не набрајам. А онда, бабе и деде, накостријешене вране и гаврани, сјате се на јадну дјецу и направе лом. Оставе и Бога и службу па нагрну лекције да држе. Усред цркве и насред богослужења. На све то поп, из олтара, пријекорно, очима стријеља. Моја кћерка, куд ће, шта ће, покупи дјецу па напоље.Тамо се придружи и другим мајкама које су се исто провеле. Тако једном, тако други, и трећи пут и моје се дијете пита: Која је сврха дјецу у цркву водити кад их из те цркве редовно истјерују? Збивања садашња, са мојом унучади, приводе ми у сјећање времена, ондашња, кад су моја дјеца раног дјечјег узраста била. Ова иста моја кћерка, кад би у Маркову цркву крочила, и свога оца у олтару спазила, дрекнула би из свег дјечјег гласића: Тата! Тата! А бабе ондашње – изгледа све су бабе свуда и свакад исте – божје мољке и црквени цајкани, скоче на дијете као на каквог разбојника. То моје, лично, искуство, учинило је да сам у цркви, у којој сам, доскора, био служио, одредио свима, и у побожне главе утувио, да је дјеци у цркви, у којој сам ја поп и старјешина – апсолутно, све дозвољено. Дођите, видите и увјерите се: не могу замислити пријатнију, духовнију, побожнију атмосферу него што је у тој слаткој црквици. Та природна, спонтана, да кажем, породична атмосфера, подстакла је и самог нашег Патријарха, кад нас је, прошле године, посјетио, да истакне своје дивљење. Направо је Свјатјејши поређење са огромним, и хладним, катедралама и рекао да зидови не чине богомољу него топла, молитвена, срца. У тој, дакле, црквици, дјечица мала, анђелчићи слатки, ћукоре, цвркућу; нешто међу собом се домунђавају; своје мале аутиће по патосу гурају и никоме то не смета. У своје вријеме, донесе једна мајка свога синчића. А он, завришта из свег гласа, и никакои да га смире. Мајка, јадна, потрча напоље. Кад смотрих, зауставих службу и наредих јој да се врати. А народу рекох: Ако ми, који толико о љубави словимо, нисмо у стању једно мало дијете љубављу да обгрлимо, о чему ми то, онда, причамо. Сад је тај дјечак миљеник наше Цркве, ”стари” чтец и упућује нову дјецу како да се у олтару понашају. Прошле недјеље синчић мога наслиједника, доскакута до олтара, промрмља нешто са тутором, скокну са солеје и оде у наручје својој мајци. Замишљам шта би било да су двије-три бабе дрекнуле, скочиле, уши му заврнуле. А на малој дјечици, великим дијелом, установљена је и заживјела та нова парохија Епархије канадске. Јер, чуло се: у тој и тој цркви дјеца су, заиста, добродошла. Ту је дјеци дозвољено да буду – дјеца. И шта се дешава? Дјеца брзо расту. Двогодишње дијете постане трогодишње, па четворогодишње, и ускоро стане уз своје родитеље; дође у олтар да прислужује, а на његово мјесто доскакуће неки нови јунак којег је мајка, до прије неки дан, чини нам се, у стомаку у цркву доносила. И тако редом, ваљда до њихове дјеце, ако Бог да. За своју душу, и из знатижеље, драги моји жандари црквени, прелиставао сам матичне књиге торонтске црквене заједнице. Откако је основана, крштено је на хиљаде дјеце. Од овог, од оног Србина, с именом и презименом. Од хиљеда и хиљада те дјеце, од којих би она најстарија сад већ у поодмаклом пензионерском добу била, нигдје ни једног. Друга генерација торонтских ”врлих Срба, ”челик јунака”, ”бораца за Крст Часни” и других, може да се преброји на прсте двије-три руке, који било какву везу са својом Црквом одржавају. Ја их све знам и могао бих, по именима и презименима, све пребројати. Гдје су? Раздувао их је вјетар на све стране. И у муслиманима их има. А можда су многима од њих нека баба, жандарка, и поп накостријешени, за сва времена њихову Цркву обнемилили. Како да се омили дјетету та његова Црква из које сваки пут понесе ружне успомене на дреку и пријекорне погледе. Намргођеним поповима србијанским, ако би ме саслушали, поручио бих слиједеће: Јесте, Богу хвала, пуне су вам цркве. (Мада, не варајте се, то је тек неки сићушни проценат народа српског.) Али, браћо моја, један по један, од мирних и укочених, одлазиће својим путем. Црква ће све мирнија и пространија бити. Не буду ли ова дјечица, коју, сад, тако олако, из цркава изгоните, дошла на мјесто баба и дједова њихових, ви нећете имати коме да служите и кога из цркава да изгоните; као што ни ја, овдје гдје сам, не бих имао коме: Мир свима, да кажем да не бијаде несрећних олуја, претходних деценија, које су, на ове стране, нанијеле народ у празне српске цркве Канаде. Ми знамо за Христову наредбу да му пустимо дјецу и не бранимо им да му долазе. (Мт. 19, 14) Многе су лијепе проповједи на ту тему исписане. Па је речено, толико пута, како је Христос апостолима својим добру ”буквицу” очитао кад су се они, у ревности својој за мир и тишину, између њега и дјеце били испријечили. Па, онда, словимо Христове ријечи да, ако се не обратимо и не будемо као дјеца – злоћом да дјетињимо (1. Кор. 14, 20) – нећемо ући у Царство небеско. (Мт. 18, 3) Да се куцнемо у чела и увидимо да ми, свим силама, неразумно, и Богу противно, чинимо управо супротно. Запријечили смо се змеђу њих и Господа и још настојимо да дјеца постану – ми. Да ли неки од жандара црквених не мисли можда да је Христос тражио да му пусте само мирну и стерилну дјецу? Мојима: кћерки и зету, поручујем, као што видите, јавно: Ако наставе, и даље, да вас из цркава изгоне, брже овамо гдје вас, још увијек, ваша мала, слатка црквица чека. Протојереј Василије Томић http://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3476
×
×
  • Креирај ново...