Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'подгорици'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Улицама Подгорице вечерас је прошла јубиларна 30. Марковданска литија са моштима преподобног Симеона Дајбабског, и више десетина хиљада вјерника, коју је предводио Митрополит црногорском приморски г. Јоаникије. Литија се креталаа испред цркве Светог Ђорђа под Горицом улицом Слободе. Након тога ишла је до куће староподгоричке муслиманске породице Ђечевића која је чувала реликвије и остатке манастира Светог Апостола и јеванђелисте Марка, а Митрополит им је уручио одликовање. Затим је је прошла до Сахат-куле, а онда преко моста браће Златичанин, булеварима Светог Петра Цетињског, Станка Драгојевића и Ивана Црнојевића назад до цркве Светог Ђорђа. Митрополит Јоаникије је у архипастирској бесједи рекао да смо ишли на Марковданску литију изображавајући Пасху Христову која означава нови живот, нову радост и нову снагу. Тако свједочећи да Црква кроз сву историју иде за Христом носећи Његов Крст као знак побједе над тамом и над злом. Кријепећи се Његовим Крстом прелазимо из смрти у живот и живимо новим животом.“, казао је митрополит. Нагласио је да сваком литијом идемо ка Христу и да свједочимо Његово Царство и да идемо за оним који је Првенац побједе над смрћу. „Сви они који у Њега вјерују постају причасници Његове славе. Данас је ову литију предводио апостол Христов и јеванђелист Марко. Посјетили смо темељ Његовог манастира. Посјетили смо породицу Ђечевић, муслиманску породицу, која чува темеље тог храма“, казао је он. Митрополит Јоаникије је нагласио да колико год да је рушена, та светиња је јака јер има благодат да нас сабере, окупи и оснажи. „То је распета светиња али има силу васкрсења Христовог. То је светиња која није отишла у заборав, него се вазнијела на небо и има ново дејство“ казао је он. Митрополит је казао да ова литија води и ка ћивоту Светог Василија јер ће дјеца, као и раније, ићи пјешке да принесу свој труд и своју љубав св. Василију Острошком, и казао да је ове године јубилеј 350 од упокојења Светог Василија. „Временски је он био прошле године, али нисмо га могли достојно обиљежити због епидемијских мјера. Боже здравља, то ћемо урадити ове године. Он је нови апостол који нас је научио да вјерујемо у Христа распетога и васкрслога и да вјерујемо у Њега који је пут истина и живот. Да се држимо апостолског учења и да љубав Божију упијамо у душу и срца и да је ширимо међу људима. Да се миримо и превазилазимо неспоразуме и да пређемо у радост заједништва и љубави Божије“, нагласио је Митрополит Јоаникије. Каже и да је то наша вјера, да се миримо и да смо се окупили у име те љубави, осељени свјетлошћу васкрсења Христовог и радошћу новог живота. „Господ Исус Христос који је побиједио смрт нас уздиже изнад наших брига и да увијек идемо напријед као Хришћани. Да стварамо добро, да живимо добро, стварамо културу и духовност и да се непрестано оплемењујемо и узрастамо у љубави Божијој. Око наших светиња се сакупљамо у љубави Божијој“, казао је он. На крају је казао да је Марковданска литија ове године јединствена јер није било литије претходне двије године и да смо се данас сабрали због жеље за литијом, пронијевши благослов над Подгорицом. Приређен је и празнични програм у коме су учествовала дјеца подгоричких школа вјеронауке и чланови АНИП-а “Ђурђевданско коло”. Митрополит Јоаникије је побједницима Марковданског турнира у малом фудбалу уручио награду. Турнир је организовао Хуманитарни омладински клуб “Млади за Космет”, а сав прилог од турнира намијењен је народним кухињама. Вечерашњом литијом завршена је црквена манифестација Дани Светог Марка. Радосав Рајо Војиновић Фото: Жељко Драшковић извор
  2. Светосимеоновски сабор, традиционална црквена манифестација коју сваке године организује Митрополија црногорско-приморска у Подгорици, родном мјесту Светог Симеона Мироточивог – Стефана Немање почела је јутрос у Саборном храму Христовог Васкрсења Светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије. Саслуживало му је девет епископа и то: г.Сава, епископ сјеверноамерички Грузијске православне цркве, г. Атанасије милешевски, г. Григорије диселдорфски и све Њемачке, г. Марко брегалнички Православне охридске архиепископије, г. Теодосије рашко-приозренски и косовско-метохијски, г. Максим западноамерички, г. Јован пакрачко-славонски, г. Димитрије захумско-херцеговачки и г. Методије будимљанско-никшићки, као и многобројно свештенство СПЦ, уз молитвено учешће хиљада вјерника из свих крајева Црне Горе. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика западноамерички Максим је рекао да смо као људи крштени у смрт и васкрсење Христово позвани до краја да будемо Христови, да Њему живимо, да Њиме процјењујемо свијет и историју и исто тако да приступамо својим ближњима. “Каже се у Јеванђељу да онај који је Христов, тај га препознаје, не само индивидуално него у сваком лику, а посебно код оних који су потребити. А таквих је толикомного око нас”, казао је Епископ западноамерички. Додао је да није довољно само чинити добра дјела да би се дошло до спасења. “У том случају Христос није потребан. Уколико добра чинимо онима који су гладни или жедни, када примамо странце или посјећујемо оне који су у тамницама. Јеванђеље данашње, али и Црква износи пред нас једну важну истину: не може се ући у Царство Очево, благословено и припремљено прије постања свијета уколико се не прође кроз Христа који се поистовјетио са онима о којима говори данашње Јеванђеље”, казао је Владика Максим. Објаснио је да то значи да Христос стоји на вратима Царства и да може проћи кроз та врата само онај који воли и прашта. Након Светог причешћа пред Саборним храмом је Митрополит Јоаникије поздравио архијереје, свештенство и хиљаде сабраних вјерника и рекао да је Свети Симеон био човјек дубоке вјере, несвакидашње побожности и огромне енергије, велики ктитор светих Божјих цркава. “И дан данас гледамо на љепоту и узвишеност његових дјела. Он је творац и моћне средњевјековне српске државе, која је за пуних двјеста година послије њега напредовала. И касније све остале мале државице које су настајале из ње, па и Зета тадашња и Црна Гора каснија имале су ту свијест да су настале из немањићке државе. Па су касније и Балшићи и Црнојевићи и Петровићи разумијевали себе и свој положај као наследнике Немањића. И та идеја немањићка обједињавала је цио српски народ. И тој мисли завјетној нарочито су дали велики допринос велики Петровићи”, рекао је Митрополит црноногорско-приморски. Додао је да је за нас хришћане најважније то што је Свети Симеон Мироточиви био примјер истинске побожности коју је на сваком свом кораку показао, и преко својих задужбина, од манастира Вољавца у Бијелом Пољу, преко Светог Николе у Топлици, Ђурђевих Ступова у Расу, Студенице и Хиландара. “Он је родио светитеље, и био и остао велики и непревазиђени духовни ауторитет и својој породици и свим својим наследницима, нашем народу до дана данашњега”, рекао је он. Владика Јоаникије је посебно нагласио да смо имали велики благослов од када смо кренули у подгоричку Светосимеоновску литију. “Овдје смо се сабирали и обједињавали, надахњивали се духом Светога Стефана Немање и светих и великих Немањића и свих њихових светих и достојних наследника. Сјећамо се како је то било прије двије године када смо били изложени великој неправди, када су ову велику Светосимеоновску литију предводили наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије и Блажењејши Митрополит кијевски Онуфрије који је данас на великоме распећу. Молимо се Богу како је он нас укрепљавао и оснаживао својом љубављу да и њега Бог укријепи да сачува јединство свога народа и канонско јединство Украјинске Православне Цркве у заједници са свим светим Божјим црквама у васељени”, казао је Митрополит Јоаникије. Потом се Светосимеоновском сабору обратио Епископ сјеверноамерички Грузијске Патријаршије Сава рекавши да је блаженопочивши Митрополит Амфилохије увијек ишао први пред вјерним народом и говорио истину Божју. “Митрополит Амфилохије и блаженопочивши Епископ Артанасије били су велики јерарси Православне Цркве, не само у Српској Православној Цркви него у васељенском православљу. Хвала Богу, они имају добре наследнике њиховог пута који је Христов пут”, поручио је Владика Сава. Овогодишњу светосимеоновску бесједу изговорио проф. др Душан Крцуновић. Након његовог слова прочитана је ПОРУКА СВЕТОСИМЕОНОВСКОГ САБРАЊА Подгорица, 27. фебруар 2022. љ.Г. Ми, архијереји, свештенство и вјерни народ, сабрани данас у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици око празника Преподобнога оца нашега Симеона Мироточивога у његовом родном граду, поздрављамо срдачно све православне вјернике широм васељене, као и све људе добре воље. Свако људско биће, па и цио један народ, пред Богом стоји или као родна маслина, која даје плода или као осушена смоква која се сијече и у огањ баца. Као народ светосавски и светосимеоновски данас стојимо пред лицем Божијим благодарни што нам је подарио Стефана Немању, Светог Симеона Мироточивог, ту родну маслину која рађа великог и светог плода скоро девет вјекова. Свети Симеон je свој земаљски пут започео на Рибници, данашњој Подгорици. Ту је рођен тјелесно и духовно. Одабрао је овај мудри владар да његов животни пут буде пут који води у Живот Вјечни. Не само да је он ходио тим путем, него је сав српски род призвао на тај пут. У сину његовом, Светом Сави добили смо оца наше Цркве, који је оснивањем Жичке архиепископије, основао и бројне епископије, међу којима и Епископију зетску, данашњу Митрополију црногорско-приморску, која је у својој осмовјековној историји пролазила кроз многа искушења и изазове, али увијек остајала вјерна својим првопастирима Светом Симеону и Светом Сaви. Осам вјекова наше помјесне Цркве смо дочекали у намјери тадашњих власти да ради остварења неразумних идеолошких и политичких циљева, озакони дискриминацију Митрополије црногорско-приморске и других епархија Српске православне Цркве у Црној Гори, да јој укинe правни статус стицан у дугој осмовјековној историји и да, на крају, понизи и погази нашу грађанску и вјерску слободу. Ова неправда, пробудила је у народу дух слободе, слоге и заједништва. Вођени Светим Василијем и Светим Петром, предвођени нашим архипастирима, оцима и учитељима блаженопочившима Митрополитом Амфилохијем и Епископом Атанасијем, који су се преселили у наручје Божије и њиховим насљедницима Митрополитом Јоаникијем и Епископима: Атанасијем, Димитријем и Методијем, надахнути вјером наших славних предака, наша борба се преобразила у свенародни молитвени литијски покрет. Посебно је значајно то што су православни хришћани у Црној Гори у том свештеном ходу обрисали различите подјеле и сва подозрења међу собом, измирили се и објединили око имена Божијег и својих Светиња. Нарочито смо благодарни Богу што се у Црној Гори још једном потврдило и утврдило канонско јединство наше помјесне Српске православне Цркве. Сви епископи, свештенство и монаштво са вјерујућим народом посвједочили су јединство у вјери и љубави са Патријархом српским, а преко њега и јединство са осталим помјесним православним црквама дајући тиме велики допринос јединству Једне Свете Саборне и апостолске Цркве Христове. За нас ово јединство представља завјет који смо примили од наших светих предака, а који ћемо уз Божију помоћ, свим својим бићем чувати и као највећу светињу предати у аманет нашим потомцима. Стојећи пред Богом, стојећи пред Светим Симеоном Мироточивим и пред вама, браћо и сестре, народе Божији, желимо да одбацимо све недобронамјерне и нетачне гласине које уносе немир и неспокојство међу вјерним чедима наше Свете Цркве, а који хоће да доведу у питање ово јединство за које смо сви, без разлике и изузетка, дали свој допринос. Догађаји који су иза нас показали су да кад смо једно и заједно, једни са другима и са Христом, достижемо истинско људско достојанство и слободу пред Богом и пред свијетом. Сјећање на посљедњу Светосимеоновску литију од прије двије године обнавља нашу љубав и бригу према православној браћи у Русији и Украјини. Са нама је прије двије године, у тренуцима наше смутње и невоље био Његово Блаженство Митрополит кијевски Онуфрије да посвједочи истинско јединство удова Христовог тијела, сродника по крви и језику, а изнад свега по духовном сродству. Молимо се Богу да ратна дејства престану и да завлада братски мир у благословеној Украјини међу свим духовним потомцима Светог кнеза Владимира. Данас се молимо да Свети Симеон излије своје миро братске слоге и љубави на све вас и на сваку богољубиву душу, да помири посвађане, сједини разједињене, уразуми неразумне, добре утврди у доброти, а свима дарује јеванђељске мудрости и вјере какву је и он имао, да бисмо и ми ходили путем који води у живот вјечни и дали плода на овој родној маслини. Драга браћо и сестре, Нека нам је свима срећан свијетли празник Преподобнога оца нашег Симеона Мироточивога и дај Боже да га увијек свенародно прослављамо у миру, братској слози и међусобној љубави! Предвођене архијерејима и свештенство потом су хиљаде вјерних кренуле у литију градским улицама до Немањиног града на саставцима Мораче и Рибнице, гдје је благосиљан славски колач. Народни гуслар Максим Војводић отпјевао је стихове народне пјесме “Куд се ђеде цар Немање благо”. Литија се потом вратила пред Саборни храм, гдје је приређен свечани празнични програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Улицама Подгорице траје литија поводом Светосимеонског сабора у Подгорици у част Стефана Немање, који је рођен на ушћу Рибнице у Морачу. Литија је кренула од Храма Христовог Васкрсења до Немањиног града на ушћу Рибнице у Морачу. https://rs.sputniknews.com/20220227/krenula-svenarodna-litija-veliki-broj-vernika-u-podgorici-foto-1134835157.html
  4. Честитам, драга браћо и сестре, вама новог Митрополита којег смо јутрос, по промислу Божјем, Духом Светим, молитвама светих саборних отаца и молитвама свих вас, устоличили у Цетињском манастиру. Ми смо, браћо и сестре, извршили свето дело послушања Цркви, и, наравно, то значи да ништа нисмо однели и ништа нисмо, не дај Боже, украли. Напротив, извршили смо свето дело устоличења Митрополита да врши службу Христову, а то значи, пре свега, да служи Свету литургију и све оно што из ње извире и што се њој враћа. А Света литургија није ништа друго него тајна царства Божјег у историји и међу нама. Света литургија зато и почиње речима: ,,Благословено царство Оца, и Сина и Светога Духа.” То царство није од овога века, али јесте у овоме веку, да преображава овај век и да се ми, у Цркви и кроз Цркву, преображавамо у заједницу са Богом и у заједницу међу собом. Али Света литургија, одмах после увода, има молитву коју изговара ђакон, која каже: ,,У миру Господу се помолимо. За мир свега света Господу се помолимо.” И даље, реч ,,мир” се безброј пута понавља у Светој литургији. ,,Мир свима, благодат и мир Господа нашега, Исуса Христа, да буде са свима вама.” И напокон, мир као реч, али и као тајна, помиње се и на крају Литургије, као позив да у миру изиђемо са Свете литургије. Ту тајну Свете литургије, тајну мира у једном народу, у једној епархији, а овде конкретно у Митрополији црногорско-приморској, у Црној Гори, врши њен предстојатељ, у овом тренутку, Митрополит Јоаникије. Његов задатак и улога јесте управо продужени Христос, као Бог мира. Ако је игде мир потребан, а потребан је наравно свуда, непоходан и потребан је овде, на овим просторима. Зато, служећи Свету литургију, причешћујући и крштавајући народ Божији, Митрополит Јоаникије, то је и сам рекао у својој беседи, трудиће се, уз помоћ Божју, да отупљује оштрице, међу браћом да гради мостове, притом поштујући слободу свакога да буде оно што хоће и оно што јесте, али само, да у истој мјери, свако поштује и прихвата слободу оног другога. Ми знамо да њему неће бити лако, али он има подршку вас, браћо и сестре. Има подршку вашу, али има и подршку читаве наше Цркве. Свег православног нашег народа где год да живи, и, наравно, има подршку све браће архијереја, без трунке резерве. Апостол Павле, позива и њега и нас, али овде, данас важно је, позива Митрополита Јоаникија и подсећа да кад говоре против нас, благосиљамо, кад нас гоне, трпимо, када хуле на нас молимо се. И трпљење и благосиљање и молитву, желим од свег срца, Вама драги, у Христу брате и саслужитељу, и знајте да смо ми са Вама и нека буду и речи великог Његоша. На Вашем срцу, да се разведри над Црном Гором, да се разведри облак таме, да се зацели и засија љубав и разумиевање и јединство у свему ономе што је неопходно да функционишемо као чесни и цивилизовани, али на крају, и као људи који су хришћани. Нека је благословена Ваша служба, честитам Вам. Сигуран сам да се данас радује читава Црква православна и небеска и земаљска, али пре свега, радује се данас Свети Петар Цетињски, радује се Свети Василије Острошки, и толики број светитеља Божјих на трону митрополита цетињских, црногорско-приморских, све до вашег незаборавног, духовног оца, и нашег учитеља и оца свих овде сабраних, блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Радују се због достојног наследника, и честитог и достојног, браћо и сестре, вашег заступника пред Господом. Још један пут да сте сви благословени, овде сабрани, ваше породице, ваши пријатељи. Браћо и сестре, да је благословен овај предивни град, ова Богом сабрана, прелепа земља, која има све од Бога. Има уцртану Божанску мисао код себе, коју само ако препознамо, препознаћемо и Бога присутног овде. Нека је благословена ова земља, и сви житељи њени, и ево драги владико, Митрополите, поверавам Вам ово стадо, сигурни да ће те га Ви узети у своје наручје, у достојно принети Богу, сви да сте благословени и живели на многаја љета. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, величанствени саборе, ставих неколико реченица на папир да не бих отишао у странпутицу гледајући све вас данас сада овде сабране. Најрадије бих све вас као и све људе Црне Горе сместио у своје срце, закључао у њега, и заједно са вама попео се на Острог и препустио се молитвама Светог Василија Острошког, да он буде тај који нам даје упутства којим путем да идемо, којим речима да општимо једни са другима; или бих се ћутке спустио у крипту у којој су смештене кости великог архипастира и васкрситеља опустошене, мртве Црне Горе, у крипту у којој се налази тело нашег и вашег блаженопочившег митрополита Амфилохија, и да тамо сви у молитви ћутке чујемо шта има да нам поручи, и ако би имао у наше име недоумице, сада их сигурно више у близини Христовој нема. Засигурно зна да су јединство, љубав Христова и мир Христов једини оквир који је природан и нормалан, здрав и исправан за животе сваког од нас појединачно али и за живот свих нас заједно. Ово свето место испред којег стојимо, свети храм посвећен Васкрсењу Христовом, најбоље поручује који је смисао и садржај наше вере, који је смисао и постојање Цркве у свету. Црква не постоји због тога да би решавала на пример економске, социјалне, психолошке, политичке, државне и сваке друге проблеме. Црква о којој сведочи овај храм Васкрсења у свету постоји да бисмо ми дошли у њу и да бисмо ту могли да наслутимо ону тајну за којом чезнемо, а то је живот вечни. То је смисао нашега постојања овде, у историји али и у вечности. И само када дотакнемо ту тајну, тајну Крста и Васкрсења Христовог, тада добија свој смисао и све оно претходно. Драга браћо и сестре, величанствени Саборе, утешен вашом вером и љубављу знам да смо сабрани у име Оца и Сина и Светога Духа. За нас је данас празник и ја вам га од свег срца, браћо и сестре, честитам. Овакви дани и овакви догађаји одавно су не само поменути него и описани у Светом Писму, у псалмима Давидовим: Ево дана који створи Господ радујмо се и веселимо се у њему!. И заиста овај дан и овај наш сусрет јесте по нашој вољи и израз је наших најдубљих жеља. Али не само наших. За ове дане и за овај догађај ми смо се молили Богу да добијемо на челу ове древне светосавске епископије достојног архијереја. И Господ је преко Сабора Архијереја Српске Православне Цркве, који се управља Духом Светим, услишио наше молитве. Изашао је Господ у сусрет нашим молитвама и нашим жељама и ми смо за предстојатеља ове велике и важне за нашу Цркву и за читаво Православље епархије добили великог мужа, онога кога смо желели, кога смо измолили, владику Јоаникија. И ја вам на тим испуњеним молитвама и жељама и у своје лично име, али и у име пуноће Српске Православне Цркве и у име пуноће Цркве Христове, честитам. Велика је и силна је наша радост, али ми смо ту радост као православни хришћани спремни да поделимо са свима: са браћом римокатолицима који живе у знаку истог крста Христовог као и ми православни, затим са другом децом Авраамовом: са браћом Јеврејима и са браћом муслиманима, са којима смо исто тако испреплетани широм балканског шара, па и овде у Црној Гори. Свима њима пружамо руку братства и братску радост делимо са њима. Пружамо им не само једну руку којом се рукујемо, него ширимо обе своје руке, ширимо, браћо и сестре, своје срце и све братски грлимо и целивамо. А ако у братски загрљај зовемо њих како тек чезнемо и желимо из свег срца, из дубине своје душе, да у миру и у љубави Христовој загрлимо ону нашу браћу која су нам најближа, која су нам рођена, а која данас нас овде сабране на овом скупу или не препознају или не признају за своју браћу, и називају нас различитим погрдним именима. Ми ту нашу браћу грлимо читавим својим срцем, својом душом, читавим својим бићем и молимо се да колико год не били добре воље према нама да их Господ одобровољи, али и нас и наша срца да прошири до небеса, да у та наша срца они имају улаз, али да из њих никада немају ниједан излаз. Баш њих желимо да примимо већма него било кога другог у братски загрљај, јер ми као православни хришћани знамо да без обзира на то ко како себе доживљава и осећа, како се изражава, како себе види по свом националном убеђењу, без обзира на то коју идеологију, који политички поглед на свет има, и којој странци припада, без обзира на било које и било какве разлике, у Цркви - сви смо једно. Да је Црква, знамо добро, јединствени кров и простор за све нас, кров под који нас када приступимо светој чаши свештеник не пита које смо нације, ко нам је отац, ко нам је мајка, за кога гласамо, где радимо... Не, браћо и сестре, ми Христом просветљени, молитвама Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског просветљени, знамо да за Бога најмање је битно како и на који начин себе доживљавамо уколико смо Христови. Свештеник када му приступимо једино што ће нас питати јесте како вам је име. У које име смо крштени, које смо име на крштењу добили, по чему нас Бог лично препознаје. Да сви једно буду нису речи било кога од овога света, нису речи нас свештеника, па макар били и епископи. То су речи никог другог но до самог Господа нашег Исуса Христа да сви једно буду. а за нас хришћане речи Христове су меродавне. Оне су огледало, оне су наше мерило. Када слушамо реч Његову она ће се претворити и преточити и у наше животе. Та реч Христова поред позива на јединство у исто време је и позив на љубав и позив на мир. Ни једно, ни друго, ни треће није могуће без вере у Христа, без послушања његовим заповестима и без труда да живимо у складу са оним на шта нас Он позива. У том светлу сви људи су позвани да буду наша браћа. У том кључу, у кључу Христовом, у Његовом огледалу, ми немамо непријатеље, без обзира што помућени силама овог света, надахнути интересима себичним и пролазним неки људи, Цркву Христову па и самога Христа, а онда и нас православне хришћане, могу видети као своје непријатеље. То је њихова ствар. Бог нас неће питати шта су они нама учинили, али ће нас питати шта смо ми учинили. Да ли смо посведочили распетог и васкрслог Христа, да ли смо били спремни, баш као што је чинио блаженопочивши митрополит Амфилохије и као што је заједно са њим чинио, чини и чиниће новоизабрани митрополит Јоаникије, који су носили и носе падове и бремена и оних који слушају реч Христову и оних који не слушају реч Христову. Стога позивам и апелујем на све крштене душе у овој Епископији да стану уз овог изабраног митрополита Јоаникија. И као да чујем неки немушти ехо који хоће да каже он није изабран овде. А ја заједно са вама, браћо и сестре, кажем: Изабран је митрополит Јаникије легално и легитимно у складу са учењем светих канона Православне Цркве, онако како се то радило кроз сву историју од дванаесторице апостола, па преко седамдесеторице који су изабрани после њих, до наших дана. Свима је Господ рекао: Идите и крштавајте све народе у име Оца, Сина и Светога Духа. Тако је и кроз свети Сабор Цркве наше, али кроз ваше молитве и вашу вољу, рекао и овом драгом нам изабраном Митрополиту црногорско-приморском господину Јоаникију, рекао је и њему: Иди и поучавај и крсти све људе, сав народ у овом крају, у Црној Гори у име Оца, Сина и Светога Духа, приводи их распетом и васкрслом Христу без обзира како ко гледа на себе. Никаква друга потврда није потребна до избора од законитог Сабора. Али, ако већ неко жели потврду народа у Црној Гори за избор Митрополита новог, ја вас овде сабране питам и очекујем јасан, јединствен и непоновљив гласан одговор: да ли је достојан владика Јоаникије да седне на трон Светог Петра Цетињског? Да ли је достојан? Да ли је достојан владика Јоаникије за митрополита црногорско-приморског? Наравно да је достојан! И то сви треба да знају! Ја, немојте ми замерити што ћу речи лично у првом лицу једнине, вашег новог митрополита добро познајем, пријатељи смо, али много више од тога - браћа смо. Знамо се од студентских дана, али не од студентских дана када смо студирали богословске науке заједно, него много пре тога, када смо се сабирали у студентској соби, у Студентском граду у Београду - он студент философије, а моја маленкост студент археологије, а било је ту још наше браће у истој соби који су данас свештеници. Сабирали смо се и имали смо само једну потребу, само једно питање: не - има ли Бога? - него: ко је тај Бог? Који је тај Бог који може да осмисли сваки наш тамни буџак, да осмисли наше јадне животе, да осмисли историју? Који је то Бог који нам даје све, и себе самога у љубави, али даје и вечност? А онда смо готово паралелно у исто време срели апостоле оних времена и сведоке Христове, духовну децу Светог оца Јустина. Срели смо митрополита Амфилохију, владику Атанасија и владику Иринеја и они су нам не речју својом, него собом, својим постојањем показали да постоји живи Бог, да је тај Бог дошао међу нас да се распне и да се васкрсао и да је тај живи Бог, Исус Христос Господ Наш. После једног таквог сусрета, једног разговора и предавања митрополита Амфилохија, одлучили смо да напустимо студије које смо започели и да упишемо Богословски факултет, хотећи да чујемо живу реч Божју, не слутећи да ће нас Господ слабашне и мале поставити на трон са којег треба да носимо бреме распетог, али на путу васкрсења српског православног народа. И ја сам стога, браћо и сестре, јемац да је ваш нови Митрополит истински човек. Он јесте Србин православни, али је пре тога, за то време и после тога - хришћанин православни. То значи да воли свој српски народ, али у Христу и кроз љубав према свом народу воли сваког човека и све народе света, јер сви су позвани да буду Христос, да буду Црква Његова. За митрополита Јоаникија, као и за његовог духовног оца, а рекох већ нашег заједничког учитеља, блаженог спомена митрополита Амфилохија, важи онај једноставан закључак апостола Павла који је и закључак свих нас: Нема више Јудеја ни Јелина, нема више роба ни слободног, нема више мушког ни женског, јер сте сви ви један човек у Христу Исусу. Драга браћо, вама и свим нашим сународницима и свим људима који живе на овим просторима, постављам питање: Да ли ћемо ми савременици, дозволити да се и даље кроз 21. столеће преносе бесмислени идеолошки сукоби, понављам: бесмислени идеолошки сукоби, да нам на челу стоје жигови и етикете из прошлих времена. И не само то, него да те жигове утискујемо у душе сопствене деце. Потребан нам је само Христос, потребан нам је само Христов печат у срцу, њим да се осењујемо, а онда нека свако по свему другом буде оно што хоће. Разлике су дар Божји, дате су не да би били повод за сукобе, него су дате као дарови Божји да бисмо свој посебан печат развијали како бисмо онда кроз тај печат себе даривали другима, али исто тако кроз свој посебан дар примали друге да бисмо друге собом обогаћивали и другима били обогаћени. Стога и ја, заједно са изабраним митрополитом Јоаникијем и свим нашим архијерејима, молим све у овим светим крајевима да не дозволе да се мржња међу браћом и несреће продужују. Не остављајмо нашој деци хипотеке ни своје, ни наших дедова. Тражимо опроштај и опростимо: ако сам те увредио опрости, а ја теби унапред праштам на свему. То је реч, то је емоција, то је вера нас православних архијереја, то је вера вас православних хришћана, то је вера и вашега новог митрополита. И на крају, нека Господ да - као што је, знам поуздано, у срцу и у души вашег новог митрополита Бог Христос увек на првом месту и онда је све у његовом животу на свом месту – да, браћо и сестре, молитвама свих светих Божјих из ове свете земље, из наше свете Цркве Православне, Господ Христос буде у вашим срцима, у вашим мислима, у вашем бићу увек на првом месту. И онда никада нећете имати проблем да препознате шта је то што треба да буде на другом месту и шта на којем месту треба да буде: Христос Господ је почетак и крај, а све остало биће на свом месту. Благодат и мир Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Духа Светога нека буде са свима вама овде сабранима, са свим житељима овог града, са свим житељима Црне Горе, са читавим светом. Живели, нека вам је срећан празник и нека вам је срећан и благословен нови Митрополит! Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. Ваша светости, патријарше српски господине Порфирије, драга браћо архијереји из светих Божијих цркава, из Јерусалимске патријаршије, Московске патријаршије, Украјинске православне цркве, Руске заграничне цркве, Бугарске православне цркве, Пољске православне цркве, Албанске православне цркве, Православне цркве чешких и словачких земаља, Ваше блаженство, Aрхиепископе охридски и Mитрополите скопски, браћо архијереји Српске православне цркве и Охридске архиепископије. Господине предсједниче Владе Црне Горе, Ваше екселенције, господо амбасадори, Ваша краљевска височанства, господине Филипе и Данице Карађорђевић, Ваша краљевска височанства грузијске династије, господине Давиде Багратионе и госпођо Ирина, господо министри у Влади Црне Горе и Србије, господо народни посланици, господине предсједниче Матице Српске, господине директоре ,,Секретаријата за вјере” Републике Српске, господо предсједници општина, овдје присутних, из Црне Горе, драга браћо и сестре. Драго ми је да вас све поздравимо на овом светом и великом сабору који је учињен поводом доласка Његове светости Патријарха српског господина Порфирија, који први пут, као новоизабрани Патријарх, долази да посјети Црну Гору и да јој донесе мир и благослов. Ваша светости, Ви као наследник Светога оца нашега Саве, првога архиепископа српскога, идете и његовим стопама, посјећујући свете Божије престоле које је утврдио Свети Сава. И ево, дошли сте да и овај свети престо древне епископије зетске, данашње Митрополије црногорско-приморске, посјетите и утврдите. Ваша света служба је служба помирења и обједињења. Цијела Српска православна црква, српски православни народ и сви они који су у Вашој јурисдикцији, обједињавају се око Вас и око светог патријарашког престола. Са Вама је, Ваша светости, вечерас дошла и пуноћа васељенског православља. И ту пуноћу, као патријарх српски, носите у Својој светој служби и Своме срцу. Али нам је драго што вечерас са Вама дођоше архијереји светих православних патријаршија и светих аутокефалних православних цркава из цијелог православља. То нам даје и велику и велику снагу. И ево, вечерас сте овдје, Ваша светости, поводом Вашега устоличења као новоизабраног Митрополита црногорско-приморског. Дошли сте, Ваша светости, да посјетите ову, Светим Савом, утврђену Митрополију, која се прославила светошћу и Светога Петра Цетињскога и осталих светиња које је сабрала под својим освештаним крововима. И руку Светог Јована Крститеља, и дио Часнога и Животворнога крста, и свету чудотворну икону Богородице Филеримске, и земљу Светога Василија Острошкога Чудотворца, са којом се он, као Митрополит херцеговачки, сјединио. Епископију и Митрополију у којој су свој мир нашле мошти Вашега далекога претходника, Светога Арсенија Сремца. Ова епископија и Митрополија се прославила светошћу, али и много чиме друго. И књижевношћу и умјетношћу и љепотом наших светиња, а у посљедње вријеме, наш народ, који се објединио у одбрани својих светиња, своје вјере, части, образа и памћења, заблистао је и изашао пред лице цијеле православне васељене, као народ одан својој вјери и Својој Цркви. И зато ми је и част, Ваша светости, да Вас поздравим у име цијелог овог овдје вечерас сабраног народа, који Вас и вечерас и сјутра дочекује у Црној Гори. И молим Вас, Ваша светости, да овај народ који Вам је толико одан и који ће послушати Вашу ријеч, да му се обратите и да га благословите. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. По благослову Његове светости нашег Патријарха, и уз сагласног садашњег Администратора богомчуване Митрополије, обратићу вам се са неколико речи у овај тужни и уједно радосни дан, при чему је више радостан него тужан. Тужан је наравно стога што се растајемо са нашим блажене успомене Владиком Амфилохијем, који се целога живота трудио на разним за Христа, за славу Божију, за Свету Цркву Његову, а најдужи период свога живота је провео управо овде, у Црној Гори, као Архипастир народа Божијега. Као што рекох, поред те туге због растанка, наша радост је већа зато што верујемо, а верујући и знамо, да је растанак увек привремен. Ми се надамо, не само да ћемо се једног дана наћи заједно, него да ће то, благодаћу Господњом бити у наручју Авраамовом, а пре свега у наручју Оца Небескога у заједници са свима светима, у заједници Цркве коју називамо Небеском., а која почиње већ овде и сада, на земљи, јер је то једна Црква. Не само због тога, можемо поред жалости да имамо и радост у срцу у овом часујер није вероватно случајно, као што и нема ничега случајнога у историји, ни у нашим појединачним животима, него је и то по промислу Божијем, као поука и порука свима нама, да се блаженопочивши Владика упокојио уочи манастирске славе, уочи празника Светога Петра Цетињскога, да је његово тело било изложено народу Божијем на опроштај, на целивање, на поклоњење, на сам престони празник манастира, а да се ево данас предаје земљи, а душа његова испраћа на блажени пут ка Господу управо у дан Христовог Васкрсења, јер је свака недеља у току године празник Васкрсења Христовог, и то у Храму Васкрсења Христовога, јединственог по много чему у нашем народу у свим крајевима где он живи. Обичај је и предање Цркве, браћо и сестре, да литургијска беседа и проповед не буде слободна вежба на слободноизабрану тему, као што се то некада збива, него да је она увек тумачење оног одељка из Светога Јеванђеља који смо саслушали. Кад кажемо тумачење, то не значи опет неко субјективно тумачење, поготово не прилагођено такозваном духу наше епохе и неким новим критеријумима и осећањима које такозвани савремени човек има, него значи уствари потврђивање, исповедање свега онога што нам Реч Божија кроз богонадахнуте јеванђељске списе саопштава, а на начин који је нама близак и разумљив, који нам помаже да разумемо да је то реч Божија животворна, која је на исти начин изговорена и упућена како онима који су је први слушали на земљи, апостолима и ученицима Христовим, тако и нама данас, тако и свим људима до краја историје. Данас, међутим имамо ту предност да имамо пред собом јеванђелску причу, метафору самога Господа Христа, коју је веома једноставно тумачити, предочити, приближити свима нама, зато што нам тумачење најлепше, најбоље, јединствено и непоновљиво даје сам Господ Исус Христос. То је позната прича о сејачу и семену. О њој, као што смо управо чули, сејач, а то није било који сејач, него је сејач сам Господ Христос, небески сејач, сеје семе своје, своје Јеванђеље, науку, спасење, благодат Духа Свога Светога, сва добра неопходна нама за живот и спасење и у времену и у вечности, и то божанско нетрулежно семе не рађа увек једнако, него као што знао из створене природе са којом и у којој живимо, како ће семе сазревати, зависи највише од тога на какво тле ће оно пасти. Спаситељ каже да Његово божанско семе, његова реч и његов живот, падају ча четири врсте земљишта: или негде украј пута, сасвим безначајан део земље било на каменито тле, или било пак у неки трњак, у трње, или на плодну земљу. Ја нећу да данашњи дан пред овде изложеним телом свог старијег брата, духовног оца многих међу вама, а вас одавде свих, и великог духовника и богослова Цркве уопште, дакле пред њим који јесте да телом непомично лежи, али по древном предању Цркве, по њеном искуству, душа свакога који креће на овај блажени пут ка Господу, и даље је за 40 дана на местима на којима је провела свој живот на земљи и у близини и љубави свих оних који су у овом животу били његови сапутници. Зато ћете ми дозволити да, уместо другог тумачења, покушам да протумачим данашњу јеванђелску причу Христову, личношћу, и животом и служењем блаженопочившег Владике Амфилохија, или друкчије речено, да применим ову јеванђелску причу на опис Његове висости и његовог живота. Наравно у нади да ћу бити језгровит, а не преопширан, чему сам иначе склон. За семе које пада негде украј пута, сам Спаситељ каже да се то односи на оне људе који слушају реч Божију, али потом је од њих преотима ђаво. Преотима је на хиљаде и хиљаде разних лукавих начина, којима се служи да би лишио људе спасења, ричући као лав и ходећи унаоколо и искушавајући свако људско биће. Ако осмотримо унатраг личност и земаљски живот Владике Амфилохија, уверићемо се да у његовом случају, зрно Божије није пало крај пута и не само да га ђаво никад није отео из срца његовога, него да је он то божанско семе задржао у себи, у своме бићу, у своме срцу, али и да је чинио све да оно никне и у многим другим душама и савестима и да донесе многима спасење и живот вечни. Даље, семе које је пало на камен, Спаситељ каже да то значи оне људе који заиста искрено и са радошћу приме реч Божију, али онда немају корена и постепено отпадају док не отпадну неодолевајући искушењима које наилазе кроз живот. Ослањамо ли се на личност блаженопочившег оца и брата нашега, видећемо знајући, неко више, неко мање о његовом животу, да је он наравно одмах већ у детињству, што у Црној Гори његових детињих и младалачких година, није било нимало једноставно и било је невероватан изузетак у време највећег безбоштва и гоњења Цркве, да један дечак из Мораче, прими свим срцем Господа Христа, да Њиме живи и буде због Њега изложен искушењима још тада, а поготово када су га родитељи послали у богословију. То је за тадашњу Црну Гору био прави шок, па се чак и тадашњи политички врх Црне Горе бавио таквим страшним светским проблемом, као што је чињеница да неки дечак из Мораче хоће да буде у служби Цркве, да носи мантију, и да иде у Богословију. Друга искушења, још страшнија од тих, пратила су га кроз цео живот, до последњег његовог даха, када је његово тело поклекло под својом слабошћу искушењу тешке болести, при чему морам да нагласим да оно што ћемо понекад чути од разних медијских магова, није истина, то јест да је он преминуо од вируса који сада хара, него је он савладао тај вирус, био је данима, колико ја знам 11 дана победник тог вируса, али телесна слабост, његова плућа, организам, нису издржала то искушење. Али то и није искушење, то је једино благословено искушење јер Господ позива свакога од нас када је за њега најпотребније и када је најспособније. Он је увек међу нама и када га примамо и у нама, тако је био увек са Владиком Амфилохијем, у њему, са њим, поред њега, и призвање да дође у наручје небеско, никако није искушење, као што су искушења у нашем животу, него напротив највећи благослов пре и до општег васкрсења свих мртвих и препорода свеколике Божије творевине која треба да постане ново небо и нова земља. Чујмо даље како Спаситељ објашњава шта значи кад неко семе падне у трње. То значи кад га људи приме, али приме га тако што касније више заволе богатство и сласти овога живота и ти идоли, те фатаморгане и обмане сатанске, које људи сматрају срећом овде на земљи, све то је нешто што умртвљује човека и он не доноси духовни плод, него он умире духом, а то је једина истинска и страшна смрт. Владика Амфилохије је могао од детињства да изабере то трње, сматрајући га као нажалост многи други, за цвеће, али он то није учинио. Он је још у најранијој младости Духом Божијим препознао шта је цвеће, а шта трње, иако је могао да стекне и славу и уживања, и углед, и богатства, могао је уместо да буде скромни монах, да изабере да буде професор или било шта друго, али он то није учинио. Његова животна девиза је била: Све за Христа, а Христа ни за шта. Зато је на њега применљива последња реч тумачења самога Господа Исуса Христа, који каже да семе када падне на добру земљу, у добром и чистом срцу, рађа стоструки род, и то у трпљењу а не тек онако на готово. Са великим трпљењем страдања са радошћу, ношењем крста Христовога човек стиче добро и чисто срце, и то добро и чисто срце јесте плодна и родна земља која рађа родом речи Божије. Управо личност и живот покојника су најбоље сведочанство о истинитости и о животности ове речи Господње. зато, понављам опет, данас се више радујемо него што тугујемо, иако радосна туга јесте садржај подвижничког живота свих Хришћана, или би требало да буде. Све ово што говорим, не значи да ја желим да стварам неки култ личности Владике Амфилохија, а то је њему најмање потребно и томе нити би тежио у животу, нити је тежио, нити би душа његова ликовала због тога. То говоримо зато што знамо, а чули смо и данас из Посланице Галатима Светог апостола Павла, вечну истину да ко живи за Христа и Христом, као што је живео блаженопочивши наш Владика, тај може да каже за себе речи Апостола Павла: Не живим више ја, него Христос живи у мени! Те речи могао би сада да понови, а верујем да их и душа која је овде са нама и са нама се моли, да их понавља: ”Не живим ја, никада нисам хтео да живим ја, него Христос живи у мени, јер је то био циљ и назначење мог живота у времену и у вечности.” Баш због тога, молимо се и верујемо да ће из не лажних уста Господа спасења и љубави, чути благословену реч: ”Слуго, добри верни, у маломе си ми био веран, али над многим ћу те поставити!” То значи: ”Бићеш у Царству моме, у мом царству љубави, у заједници са свима светима, како онима који су просјали широм васељене, тако и онима од нашега рода, од Светога Саве и пре Светога Саве, колико ми за векова до његовог оца духовног Аве Јустина, и свим светима нашег народа, укључујући и старца Симеона који се подвизавао у овом граду и Миченике Момишићке.” Зато, опраштајући се привремено од Владике Амфилохија, и ја се опридружујем верујем молитви и жељи свих вас, браћо и сестре, да поновимо речи заупокојене службе: ”Блажен је пут којим данас идеш душо.” Блажен је пут којим данас иде душа нашег покојника, и желим да последњи део свога животног пута заврши онако како Господ очекује и жели свима нама, а надамо се и верујемо да ће и он из вечнога живота да се моли за сву своју духовну децу, за сву своју браћу, за свој народ и за све људе, које је толико волео без обзира на свакојаке разлике и супротности међу њима, а зато је и постигао и Господ му је даровао љубав и поштовање многих, о чему сведочи данашње присуство архијереја и других помесних Цркава и упркос тешкоћама путовања, великог броја браће архијереја из наше помесне Цркве. Нека Бог дарује Царство небеско своме верноме слузи, а и нас нека помилује и спасе. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Ново издање емисије "Живе речи" на програму "Живе речи ТВ" из Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици биће уживо емитована у среду 12. августа 2020. Лета Господњег од 20:30ч. Акатист Часном и Животворном Крсту Господњем Након Aкатиста Часном и Животворном Крсту Господњем, специјални гост наше емисије биће протопрезвитер Предраг Шћепановић, парох подгорички и настојатељ Светомакавејског храма у подгоричком насељу Толоши. Музички део емисије умилним појањем улепшаће наша драга гошћа Бранка Зечевић, млада уметница из Подгорице. Модератор емисије је катихета Бранислав Илић Емисију можете да пратите уживо путем следећих линкова:
  9. Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на празник Светог апостола и јеванђелисте Марка са свештенством Свету службу Божију у лаври Светог Симеона Мироточивог на Немањином граду у Подгорици. За вријеме трајања Литургије манастир је био под правом полицијском опсадом. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Владика Амфилохије је подсјетио да је у Подгорици, на мјесту гдје сада живи породица Ђечевића, која је примила ислам, постојао манастир посвећен Светом Марку., “Ова честита породица је сачувала спомен на ту светињу. У темељима њихове зграде и данас се налази једна капела са очуваним фрескама, А у исто вријеме, та породица је између два рата митрополиту Гаврилу, исповједнику патријарху, ономе који је окончао Други свјетски рат у Дахауу, заједно са Светим владиком Николајем, предала мошти Светих Теодора Тирона и Стратилата и часни крст који су они сачували. Надамо се у Господа да ће та древна светиња поново бити обновљена”, рекао је Владика. Додао је да обновљена Марковданска литија од цркве Светог Ђорђа до те древне светиње ове године не може бити одржана због пандемије корона вируса. “Али зато, ево нас, служимо службу Божију у част Светога апостола Марка, близу темеља његовог манастира, у овој древној, прадревној светињи Светог Симеона Мироточивога, читамо Јеванђеље јеванђелисте и апостола Марка”, рекао је Владика Амфилохије. Владика је рекао да и данас, када се проповиједа Христово јеванђеље, многи пљују на Њега и одричу га се. “Они, чији су преци ходили за Христом, жртвовали се за Христа и за праву и истинску вјеру Христову, одричу га се, Њега као хљеба живота, Њега као Бога љубави. Заборављају да су и они рођени, не да буду господари него да служе Богу живоме и истинитоме, да служе у љубави Божјој једни другима”, поручио је Митрополит црногорско-приморски. Након Литургије служен је помен свим Подгоричанима пострадалим убомбардовањима у 20. вијеку и благосиљан славски колач подгоричког Кола српских сестара “Свети апостол Марко”. Честитајући сестрама славу, Владика Амфилохије је рекао да Свети апостол Марко није само њихов небески покровитељ. “Свију нас, и оваога града, је покровитељ Свети апостол Марко. Молимо му се да и он помогне да се народ исцијели, да овај вирус ишчезне, али још више да ишчезну они други, много опаснији вируси – они који су својевремено забрањивали литију Светога апостола Марка и они који доносе безаконе законе у наше вријеме. Ти закони су чак и гори од оних које су доносили турски окупатори”, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. У Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици служен помен новоупокојеном протојереј-ставрофору Момчилу Кривокапић. Помен је служило свештенство Саборног храма, протојереј-ставрофор Драган Митровић, старјешина Храма, протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, протојереј Мирчета Шљиванчанин и протођакон Владимир Јарамаз. На крају помена отац Мирчета Шљиванчанин је истакао да је отам Момо био цијелог свог живота сведок Васкрсења Христовог. “Он је за нас, његове колеге био примјер свештеничког служења. И његов изглед и његова личност и његова ријеч све је упућивали Богу живоме и животу вјечноме”, истакао је отац Мирчета, нагласивши да ће као такав остати у срцима свих са којима се сретао. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. У четврту недељу Великог поста, 29. Марта 2020. Лета Господњег, са почетком од 8. Часова, емитујтемо на нашем порталу Поуке.орг директан пренос свете Литургије из Саборног храма Васкрсења Христова из Подгорице. ЗВУЧНИ ПРЕНОС: http://svetigoralive.com:8879/; Подсећамо, јуче смо благодарећи Острог ТВ Студију преносили смо свету архијерејску Литургију из храма Свете Тројице у свештеној обитељи манастира Острог. Литургију је служио Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске. Видео снимак данашње Литургије можете да погледате овде:
  12. Након Свете архијерејске Литургије у саборном храму Христовог Васкрсења, Блажењејши Митрополит кијевски г. Онуфрије је са архијерејима улицама Подгорице предводио Светосимеоновску литију у којој је према неким процјенама учествовало око 100 000 вјерника. На Немањином граду, гдје је рођен преодобни Симеон Мироточиви, благосиљан је славски колач. Митрополит Амфилохије је казао да је манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањином граду никао из његових моштију и колијевке. Прилог Радио-Светигоре -ФОТОГАЛЕРИЈА- „Колијевка његова је васкрсла овдје на Немањином граду и све што се овдје догађа је у његовом духу. Тако је било кроз вјекове и тако ће бити и у будућим временима”, поручио је Владика Бесједио је и умировљени Епископ захумско херцеговачки г. Атанасије. Он је, између осталог, рекао да наш народ није скоројевићки, да је “овај народ умирати свик’о”, јер вјерује у васкрсење. “Ово данас, ово јединство нас свију је доказ васкрсења и овога народа. Кад сам свједочио у Америчком конгресу о страдању на Косову и Метохији дали су нам 12 минута са преводом, а Ругови 40. Таква је њихова правда”, рекао је он. Подсјетио је на ријечи Јована Дучића који је говорио да смо ми народ са дубоким духовним резервама. “Издржаћемо. Божија правда је непобедива и на крају ће побједити. Нека Свети буду са нама, а ми са Светима. Крст носити нама је суђено”, поручио је умировљени Епископ захумско-херцеговачки. Атанасије честитајући празник уз напомену да имамо на небу моћне заштитнике. Литија је потом прошла кроз центар Подгорице и вратила се пред саборни храм гдје је одржана празнична духовна академија Светосимеоновску бесједу је произнио протојереј-ставрофор др Дарко Р. Ђого, ванредни професор ПБФ Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву, који је казао да се данас налазимо на великом мјесту једног Завјета: “Данашњица је опијена идентитетима за које се људи боре и због којих се мрзе. Али идентитета има разних, чак у свакоме од нас има и може бити неколико осјећаја припадања: породици, граду, нацији, језику, држави, вјери, Цркви. Међутим, нијесу идентитети мјера човјекова, него Завјет.” То је Завјет, како је објаснио, да неће остати ниједан кутак васељене непросвјећен свјетлошћу Христовом, да неће остати ни Стари Рас ни стара Рус без плодова Духа Светога. То је увијек, како је рекао, један једини, истовјетни Завјет, немањићки, светосавски и световладимирски. Професор др Дарко Р. Ђого је казао да је вјечно само оно што је сазидано на Христу, Светом Сави, Светом Симеону, Светом Владимиру Кијевском и Светим Антонију и Теодосију кијево-печерским: “Наше ко јесмо одређено је тим Завјетом који је дат на овом мјесту и тиме шта су наши свети преци учинили прихватајући и ширећи благослов Божији, благослов Цркве. Тако је започео наш заједнички пут који је мјера и Србије и Републике Српске и Црне Горе, и Русије и Украјине и Бјелорусије, и Грчке и Румуније, и сваке земље и царства. Ми смо данас срећни, јер смо заједно у том Завјету и срећи у којој нема разлике и раздвајања.” По његовим ријечима напади и прогони Цркве започели су у Украјини 1992, пренијели се 2020. у Црну Гору, те је “наша борба за светиње заправо започела већ тада, а можда и прије осам вијекова”. “Молимо те Свети Симеоне Мироточиви и Свети Саво, дајте мир Вукану и Стефану, да се братска зађевица не претвори у омразу већ у подсјетник јачине братске љубави. Молимо те Свети кнеже Владимире, да поново будеш са нама, да се синови твоји не свађају, већ их сабери и учини да побацају у Дњепар идоле новца, власти, моћи, политике, ради којих се крв братска пролива и дјеца твоја плачу. Нека Свети Рас и Света Рус, Рибница и Кијево, буду свједоци да је сила завјета, сила љубави, јача од омразе и уврјеђености, подјеле и посесивности.” Протојереј-ставрофор др Дарко Р. Ђого је поручио да је оно што се данас дешава у Црној Гори обнова Завјета који није само светосавски, већ и световладимирски, свеправославни и да је ова срећа, сусрет у крсним ходовима, сусрет васељенских размјера. Оно што универзум чини васељеном, како је истакао, јесте васељенска љубав, наш Христос Бог, живљење те љубави која освећује и осмишљава све створено у васељени: “Управо ради васељенске жртве и васељенског богословља Светог Григорија Богослова, ми волимо Цркву којој је он једно вријеме служио. Ради васељенских златних уста Злаоуста, ми волимо Цркву Цариграда. Не постоје васељенска јурисдикција, васељенска ароганицја, васељенска претензија – све то је супротно од истинске васељенскости. Данас се у Кијеву и у Подгорици рађа или, боље речено, обнавља васељенскост, која није никакав административни већ богословски, онтолошки појам. У таквој васељенскости, једина мјера васељенскости јесте мјера Христова, мјера љубави и служења”, закључио је протојереј-ставрофор др Дарко Р. Ђого. Изведен је и богат културно-умјетнички програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. На Немањином граду у Подгорици јуче је игуман манастира Светог Симеона Мироточивог архимандрит Данило Трпчевски открио камени крст-розету, који датира из 6. вијека, из времена цара Јустинијана. Протојереј-ставрофор Драган Митровић, старјешина подгоричког саборног храма Васкрсења Христовог, иначе академски вајар и добар познавалац ранохришћанског наслеђа на нашем простору казао је за наш портал да и ово откриће показује да Подгорица, а нарочито њено старо језгро има више слојева. Отац Драган, чијим трудом и љубављу су у архитектуру подгоричког саборног храма уграђени елементи читавог хришћанскох наслеђа наших простора, од апостолских времена до наших дана, подсјећа да је својевремено преко пута Немањиног града, на десној обали Мораче, на мјесту гдје се сада налазе хотел „Подгорица“ и спортски центар, откривена илирска некропола, највећа на простору екс Југославије. Она свакако указује на постојање значајног насеља на овом простору у том периоду. „То потврђује и овај крст-розета, као и још неки елементи архитектонске камене пластике које је својевремено открио и изучавао чувени архитекта Василије Вајо Кнежевић и уградио их у стијене и зидове на Немањином граду и на тај начин их сачувао од даљег пропадања. Иначе, сама розета-крст по својој врло раскошној каменој пластици указује на период цара Јустинијана, тј. на 6. вијек“, категоричан је отац Драган Митровић. Отац Драган објашњава да сличне розете постоје у епископској базилици из тог времена, која се налази на римској Дукљи, гдје се јасно виде слично украшене парапетне плоче. „Руски археолог Иван Новицки, белогардејац и професор подгоричке гимназије изучавао је својевремено римске водоводе који су ишли од Цијевне. Један крај је ишао према римској Дукљи, а други уз обалу Рибнице. Осим тога, и камени мост на саставцима на Рибници је из римског периода, иако су га Турци касније преуређивали. Све то указује да је у том периоду овдје постојало значајно насеље. И ово најновије откриће потврђује тај закључак Новицког“, каже отац Драган Митровић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је у поноћ, 13/14. јануара, молебан за Ново љето доброте и милости Господње у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Молебствију за благослов Нове године присуствовао је велики број вјерних. Након молебна за Нову благословену 2020. годину Господњу, протојереј-ставрофор мр Велибор Џомић, архијерејски презвитер и старјешина Храма Светог Ђорђа под Горицом, прочитао је Божићну посланицу Високопреосвећеног Архиепископа цетињског, Митрополита црногорско-приморског г. др Амфилохија: Мир Божији, Христос се роди! Благословена Нова година доброте Господње! Поздрављајући се, браћо, овим чудесним поздравом, исто је као да кажемо: човјек се роди! Прави и истински, вјечни човјек се роди! Рођењем Христа Богочовјека, човјек од смртнога бића постаје бесмртно биће, богочовјечанско биће. Тјелесно рођење од мајке представља рођење за смрт. Христово рођење од Богомајке призива свако срце мајке да постане срце Богомајке, по пјеснику, како би свако новорођенче рођењем ”водом и Светим Духом” – тајном крштења, задобило дар богочовјечности, квасац бесмртности и вјечног људског достојанства. То је оно што дарује Црква Божија као Тијело Христово, призивајући свако људско биће, сав људски род у вјечну и непролазну заједницу Оца и Сина и Духа Светога, Бога љубави. Јер, земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека. Као свједочанство своје богочовјечанске љубави, Исус Христос, савршени Бог и савршени Човјек, оставио нам је тајну Светог Причешћа тијелом и крвљу, распетог и васкрслог тијела свог. Има ли веће и савршеније љубави од те и такве саможртвене Христове љубави, којом нас Богочовјек храни и призива?! Милиони људи из свих земаљских народа и покољења постали су и постају чланови те Заједнице и причасници те и такве Богочовјечанске љубави широм свијета. Само Господ знаде колико је било за вјечни живот и љубав опредјељених душа и на овим нашим просторима, од великог цара Константина, па и прије њега, од кад је овдје одјекнула Божанска ријеч и блага Христова вијест. Опипљиви свједоци овог Божијег народа, Цркве Божије од прадревних времена, јесу древне крстионице, древни храмови, обнављани и подизани до најновијих времена, па и бројне њихове рушевине. Све је то подизао крштени народ Божији, у славу Божију, за своје и своје дјеце спасење и преображење, просвећење вјечном свјетлошћу Божијом. Својатање светиња од било које власти или властодржаца, нарочито оних обезбожених, секуларизованих, једно је од безумља и безакоња наших дана. Наследници богоубица и братоубица, за које не постоје ни Бог ни душа ни вјечно људско достојанство, који се клањају златном земаљском телету и празном богатству, обоготворују културу без култа (=богослужења) који је рађа. Жељели би, посебно у нашој Црној Гори, да својим нељудским законима, подвргну свете храмове своме властољубљу и частољубљу, отимајући их од Цркве Божије која их је изњедрила и која их рађа. Нарочито храмове из времена крштене Црне Горе краља Николе, одричући се свега онога суштинског што је красило тадашњу Црну Гору: њене вјере православне, Крста часнога, њеног хришћанског морала, вјерности вјечном људском достојанству. Ови модерни идолопоклоници и идолослужитељи кличу својој држави да је вјечна, лишавајући је притом и уништавајући у њој све оно што је чинило и чини истински вјечном. Зато сваког разумног човјека радује овдашња молитвена и црквена пробуђеност, која је најдивнији украс и најчудеснији божићни бадњак и храм данашње Црне Горе. Пробудила се у народу вјера и вјерност Божијој истини и правди, вјера и вјерност Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Преподобног Стефана Пиперског и Светог Петра Другог. Утамничен у пагански маузолеј, Ловћенски Тајновидац се, са распетог и оскрнављеног Ловћена, радује свом духовно пробуђеном народу, с једне стране, а с друге стране, понавља своју потресну јадиковку: ”Црни дане, а црна судбино! / О кукавно српство угашено, Зла надживјех твоја сваколика, А с најгорим хоћу да се борим!”. У нади, међутим, да ће бити изведен из тамнице и враћен у своју обновљену задужбину посвећену Светом Петру Првом, он се тим, такође, припрема да поново запјева радосну божићну пјесму на Ловћену: ”Славио сам Божић у Витлејем, / Славио га у Атонску Гору, / Славио га у Свето Кијево, / Ал је ова слава одвојила / Са простотом и са веселошћу…” Благодарећи патријарсима Цариградском и Јерусалимском, Антиохијском и Московском, Митрополиту украјинском Онуфрију и Митрополиту Илариону Руске Заграничне Цркве и свим представницима васељенске Православне Цркве и свима људима добре воље, на божићним молитвама и подршци распетој Цркви и народу Црне Горе, и ми пјевамо ову божићну пјесму Ловћенског Тајновидца и Пророка, као и ону анђелско-пастирску из Витлејема: ”Слава Богу на висини и на земљи мир, међу људима добра воља.” Све вас и све људе на земљи поздрављамо поздравом свеспасоносне истине и вјечног богочовјечанског људског достојанства: Ваистину се Христос роди! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици обављено је прво крштење транс особе уз благослов митрополита Амфилохија. Како је за Стандард казала председница ЛГБТ Форума Прогрес Бојана Јокић, у питању је Вук, транс момак који још увијек није комплетирао целокупну транзицију. "Веома сам срећна и поносна јер се мој драги пријатељ Вук крстио. Митрополија црногорско приморска, уз благослов митрополита Амфилохија, показала му је раширене руке. Вуку у крштеници стоји име које је сам изабрао, а не оно које му је додијељено рођењем", казала је Јокић. Према њеним речима, Црна Гора онемогућава промену имена и родних ознака у званичним документима, док се не комплетирају све фазе процедуре прилагођавања пола роду. "Од хормонске терапије, са свим свим пропратним операцијама. Главни процес транзиције је доња операција. Она још увијек важи за круцијалну у поимању промјене пола", појаснила је Јокић. Она наводи да је Митрополија овим симболичним кораком, направила невероватно прогресиван корак прихватања и потврде идентитета често најугроженијих међу нама. Овај невероватан потез Митрополије црногорско-приморске мало је ко очекивао. Често се у нашој земљи потенцира назадност религијских институција, али како каже Јокић, јучерашњи догађај доказао је управо супротно. У овом случају црква је показала да је спремна за загрљај, за сву своју децу, закључује Стандард. Извор: Стандард
  16. Данас је Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици посјетио Старац Никодим из манастира Светог Апостола Павла на Светој Гори. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Наиме, на стјеновитој тераси у самом подножју Атоса - Свете Горе, на југозападном дијелу полуострва, између Дионисијата и скита Свете Ане, двадесет минута удаљен од мора, лежи грчки манастир Светог Павла из којег нам и долази старац Никодим, - Αγίου Παύλου (посвећен Сретењу Господњем, које се прославља 2/15. фебруара) - а који је готово четири вијека, од осамдесетих година XIV до друге половине XVIII вијека био српски. И задужбина српске господе, прије свега, из рода Бранковића и њихових срдоника у Влашкој и Молдавији. Старац Никодим је у посјети нашој Светој Цркви, а борави ових дана као гост Митрополије црногорско-приморске. Он је при обиласку светиња широм Митрополије дошао и у Саборни храм, гдје га је дочекало свештенство: протојереј-ставрофор Драган Митровић старјешина Храма - академски вајар, затим, протојереј мр Предраг Шћепановић секретар Црквене Општине Подгорица, као и протојереј Мирчета Шљиванчанин секретар Саборног храма у Подгорици. Овом приликом су отац Драган и отац Мирчета упознали уваженог оца Никодима са историјатом Саборног храма, као и са занимљивим детаљима везано за саму архитектуру и умјетничку декорацију. Старац Никодим је током посјете, изразио своје велико одушевљење Саборним храмом у Подгорици, бивајући задивљен активним црквеним богослужбеним животом који се у њему одвија, као и умјетничким и архитектонским аспектом, будући да је примијетио да је толико вриједних и јединствених детаља уткано у ову сакралну грађевину, дајући јој несвакидашњост и јединственост међу црквама и храмовима у цијелом хришћанском православном свијету. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици
  17. На платоу испред саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици данас је одржан Тројичиндански црквено-народни сабор за одбрану светиња. Сабор је реакција на Владин Нацрт закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница којим се, уколико би био усвојен у Скупштини Црне Горе, доводи у питање достојанство и имовина Цркве. Свету архијерејску литургију служили су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и господа Епископи: будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, милешевски Атанасије, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, захумско-херцеговачки Димитрије, диоклијски Методије и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије са многобројним свештенством, уз молитвено учешће хиљада вјерника из свих крајева Црне Горе. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да овај сабор данас није ништа ново ни овом граду ни овој земљи ни овом народу. „То је сабор који траје вјековима, сабор који се ових дана, нарочито сјутра за Тројичиндан, сабира широм васељене и прославља се Христос као вјечна Божанска свјетлост на свим земаљским језицима. Нема краја земаљског гдје се данас не служи ова Света литургија, и нема језика, од кинеског, јапанског, јелинског, јеврејског, руског, српског… И на свим другим знаним и незнаним језицима свједочи се ова велика и света истина која нам се открила и подарила о Богу који је дошао међу нас и постао као један од нас“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да постоје двије врсте сабора. „Сабор око живота, вјечном свјетлошћу обасјан, и сабор око смрти и ништавила. Само та два сабора постојке овдје на земљи од времена Христовог до данас и постојаће до краја свијета и вијека. А тај зли и опаки сабор, сабор диоба и мржње непрекидно прогони – и то је рекао Господ у Јеванђељу – оне који се сабирају у Његово име. Али је Господ рекао да се не боје: Он је са њима и међу њима, Он им даје снагу и побједу над злом, над мржњом, над богоубистом, над братоубиством, над сатанском силом, над свим оним што угрожава човјека смрћу, ништавношћу и пролазношћу“, рекао је он. Додао је да се сабирамо љубављу према свакоме створењу, на првоме мјесту према Живоме Богу. „Сабирамо се љубављу једних према другима, аубављу и према онима који нас мрзе и који нас прогоне и који покушавају да своје лажне законе намећу људима, посебно да намећу Цркви Божјој. Само љубављу ми ратујемо кроз вјекове против зла, против гријеха, против смрти, против безбожништва и против нечовјештва. То је оно чиме се ми бранимо и чиме свједочимо да смо синови свјетлости а не синови таме, синови Божанске, богочовјечанске љубави а не синови мржње, синови јединства са Богом живим и истинитим и јединства свих нас у једној, Бојој заједници сабираној од свих земаљских народа“, поручио је Владика Амфилохије. Нагласио је да за ту заједницу не постоје границе. „Демонмске силе и зли људи постављају границе и покушавају да границама зауставе ту живу воду која тече и која протиче кроз људску историју. И у наша времена постављају границе и оно што је Божје проглашавају да је нечовјечно. А нема човјечности без онога што је Божанско. И они који су убијали Бога Оца и они који га данас убијају, они су били не само богоубице, оцеубице Оца небескога, него братоубице. Ви сами знате да се овдје код нас, нажалост, на богоубиству рађало крваво братоубиство. И можда ријетко гдје као што се то догодило у Црној Гори“, казао је Владика. Нагласио је да је братоубиство у име Маркса и Енгелса, Стаљина и Броза затровало многа људска срца мржњом, диобама, свађама у једном народу, једној земљи и у читавом свијету. „Овај сабор је лијек од таквог братоубиства и богоубиства и позив свима на заједницу са живим Богом и заједнице која је сачувана на оваквим саборима кроз древна времена“, поручио је Митрополит Амфилохије. Рекао је да су богоубице и братоубице срушиле ловћенску цркву Светог Петра Цетињског. „И овај сабор данас тражи да се исцијели тај братоубилачки и богоубилачки дух, да се врати црква Светог Петра Цетињског на Ловћен и да се врати утамничени Владика Раде иуз онога зиндана паганског овоме народу, и да се врате његова љубав и његова вјера у живога Бога“, казао је Митрополит Амфилохије. На крају Литургије Владика Јоаникије је прочитао поруку Епископа вјернима, црногорским властима, међународној заједници и свеукупној јавности за одбрану наше вјере и светиња, у духу мира и љубави и узајамног поштовања. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. П О Р У К А ТРОЈИЧИНДАНСКОГ САБОРА АРХИЈЕРЕЈА, СВЕШТЕНСТВА, МОНАШТВА И ВЈЕРНОГ НАРОДА МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ, ЕПАРХИЈЕ БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКЕ, ЕПАРХИЈЕ ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКЕ и ЕПАРХИЈЕ МИЛЕШЕВСКЕ У ИМЕ ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА, БОГА ЉУБАВИ! Ми, архијереји, свештеници, монаси, монахиње, вјерници, чланови више од 600 Црквених општина и Црквених одбора и свих црквених установа у Црној Гори, по својој савјести и хришћанској одговорности пред Богом и историјом, дужни смо да свеукупној јавности, домаћој и иностраној, укажемо да Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који је 16. маја 2019.г. утврдила Влада Црне Горе, није ништа друго до акт који је првенствено уперен против Митрополије Црногорско-Приморске и Епархија Будимљанско-Никшићке, Захумско-Херцеговачке и Милешевске, које имају своју осмовјековну канонску јурисдикцију на простору на коме се данас налази Црна Гора. Предлог закона је припремљен једнострано, искључиво од представника Владе Црне Горе, коме није претходио истински, јавни, транспарентни и стални дијалог представника државне власти са представницима наше Цркве и других вјерских заједница. Прекршене су и бројне одредбе обавезујуће, прописане процедуре. Црква и вјерске заједнице су биле дискриминисане од почетка нетранспарентне и закулисне припреме веома лошег Нацрта до утврђивања још горег Предлога закона. И поред више захтјева, представницима наше Цркве није омогућено учешће у Радној групи за израду закона. До данас није познато ко су чланови Радне групе и да ли она уопште постоји. Ни у једној фази овог поступка нисмо имали право на учешће, што представља преседан своје врсте. Представници и најодговорнији носиоци државне власти у Црној Гори и не крију да је ово, заправо, закон против Српске Православне Цркве, Митрополије, епархија, митрополита, епископа, свештенства, монаштва и вјерног народа од којих је више од 95% држављана Црне Горе. Закон, дакле, није у функцији цивилизованог и правно утемељеног регулисања права на слободу вјероисповијести и правног положаја Цркве и вјерских заједница већ искључиво против Цркве и елементарних права и слобода православних свештеника и вјерника које им припада и по Божјем и по људском праву. Право на слободу вјероисповијести или увјерења је, судећи по тим изјавама, само средство да се остварују идеолошки и политички циљеви. И то све да би се, са позиција јавне власти, кршио Устав Црне Горе и на бруталан и насилан начин, како је најављено са најважнијих државних адреса, стварала лажна црквена организација као ”државна вјерска заједница” у секуларној држави у којој су цркве и вјерске заједнице одвојене од државе. Више је него јасно да се Предлогом закона припрема отимање храмова и пљачка црквене имовине и то са злокобним и несагледивим последицама. Међутим, постоје и друга питања која дубоко вријеђају достојанство почев од тога да се Црква и вјерске заједнице на прикривен начин заправо приказују као криминалне организације. Ствар је доведена до апсурда, јер се Црква која је вјековима са својим народом и добротворима градила, чувала и обнављала Светиње служећи у њима Свете службе Божје, оптужује да је наводно ”незаконито стекла право својине над православним храмовима и црквеним земљиштем” из времена Краљевине Црне Горе. И умјесто да као и све друге државе у Европи, државна власт у Црној Гори изврши реституцију и обештећење за имовину која је од Православне Цркве, Римокатоличке Цркве и Исламске заједнице, одузела комунистичка власт, данас се припрема одузимање Светиња и пљачке црквене имовине од стране секуларне државне власти. Умјесто уважавања и остваривања сарадње ради општег добра и напретка заједнице, послије толиких вјекова постојања, државна власт настоји да укине раније стечене и признате статусе правних лица традиционалних цркава и вјерских заједница, тј. да изврши њихову ликвидацију у правном смислу, како би се оне поново оснивале и евидентирале. Постоје десетине других примјера који непобитно свједоче антивјерски карактер Предлога закона и најављују антицрквене активности државне власти. Истина, у Предлогу закона нема одредбе по којој се забрањује Хришћанство! Али, то се, сходно духу овог акта и циљевима које власт жели њиме да постигне, заправо подразумијева и само по себи намеће као забрана! Епископски савјет Православне Цркве у Црној Гори је до сада предузео бројне активности како би се надлежним органима и релевантним међународним субјектима аргументовано указало на све проблематичне и неодрживе одредбе Предлога закона, али и на озбиљне проблеме које би наведени закон произвео. Наша Црква не тражи никакве привилегије, нити било какве забране него само и једино поштовање права на слободу вјере и имовину свих, па и Православне Цркве и њених вјерника и то у сопственој држави коју су стварали и за коју су гинули њихови преци са црногорским митрополитима на челу. Предлог закона, у значајном броју његових одредби, представља сушту супротност свему што јесу слобода вјере, толеранција и дијалог у њиховом савременом и свевременом изразу, који воде ка нормативном регулисању правног положаја цркава и вјерских заједница. Право на слободу вјероисповијести у његовом индивидуалном и колективном аспекту мора бити свуда у истом обиму и изразу. Црна Гора, у том погледу, не може и не смије да представља изузетак. Црној Гори јесте потребан нови Закон у овој области, али закон који ће бити припремљен са пажњом, у атмосфери дијалога и уважавања, од представника Владе, Цркве, вјерских заједница, експерата и заинтересованих лица, а не супротно као што је било и 2015. и 2019. године. Нови закон мора да буде у функцији сваке вјере и свих вјера заједно, свакога вјерника појединачно и свих заједно, а не против једне вјере, Православне Цркве, њених епископа, свештеника, монаха, монахиња и вјерника – како је већ у јавности препознат Предлог закона. Неопходно је да онако како Бог заповиједа и како људски закони уређују, а то није у супротности једно са другим, отвори јавни и институционални дијалог Владе са црквама и вјерским заједницама како би се приступило припреми новог Предлога закона о слободи вјероисповијести и правном положају цркава и вјерских заједница по мјери Божије и истинске људске правде, уз поштовање свих људи, вјера и различитости. Влада Црне Горе има обавезу да припреми Закон који ће обезбиједити равноправност и једнакост и који ће добровољно бити поштован и примјењиван од свих заједно и од свакога појединачно. Само на тај начин, Црна Гора може да буде сигурна да је кућа свих њених грађана, а посебно вјерника као најбројније популације црногорског друштва. У супротном и на начин на који је то предвиђено Предлогом закона продубљују се подјеле у ионако подијељеном црногорском друштву и без икакве потребе иницирају, подстичу и распирују братоубилаштво и сукоби на вјерској и етничкој основи. Ми смо дужни да свједочимо Христа Распетога и Васкрслога свима и у свако вријеме, али смо дужни да чувамо достојанство, идентитет и Светиње Цркве којој припадамо и којој су кроз сву историју Црне Горе припадали и наши преци. Нека Света и Живоначална Тројица, Бог Љубави, излије своју богату милост и поврати разум и спокој међу све вјернике и људе добре воље да, по ријечима Патријарха Павла, будемо и останемо људи. Из тих разлога, захтијевамо од Владе Црне Горе да из даље процедуре у разумном року повуче Предлог закона и припреми нови који ће бити у сагласности са достојанством Црне Горе и међународним стандардима о слободи вјероисповијести. Уколико Влада то што скорије не учини ми ћемо још одлучније саборно иступити у одбрани својих Светиња и законских права. Данас се пред Саборним Храмом Христовог Васкрсења завјетујемо и заклињемо да ћемо чувати, обнављати и бранити своје Светиње, ћивоте наших Светитеља, цркве, манастире, гробља и гробове наших предака! Тако нам Бог Љубави, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки помогли! АМИН! АМИН! АМИН! у Подгорици, уочи Тројичиндана 2019. АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АМФИЛОХИЈЕ ЕПИСКОП БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКИ ЈОАНИКИЈЕ ЕПИСКОП МИЛЕШЕВСКИ АТАНАСИЈЕ ЕПИСКОП ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ ДИМИТРИЈЕ ЕПИСКОП ДИОКЛИЈСКИ МЕТОДИЈЕ ЕПИСКОП УМИРОВЉЕНИ ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ АТАНАСИЈЕ са свим свештенством, монаштвом и вјерним народом Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Сутра у Подгорици да бисмо довека били у Призрену! Posted on 14/06/2019 by dvaujedan Зашто ћу сутра бити у Подгорици? Зато што је на Црквинама, малом братственичком гробљу крај Цркве Архангела Михаила, тек неколико гробова наше куће. Прађед Мијаило, дични јунак мојковачких крвавих бадњака и нико до њега од старијих мушких глава из камене приземљуше у Морачи! Пострадали су за српство, свету Српску православну цркву и веру светосавску- где су пали тамо су их и копали… Због тог знаног гроба и свих незнаних не знам где бих сутра ваљо више него на Тројичинданском сабору за одбрану праотачких крвавих распећа, јер исте звери данас кидишу на наше цркве и манастире као и у та времена кад се није марило хоће ли се огњиште угасити док год кандила и воштанице горе… Не само наше већ свако у та славна брда, у тој Црној Гори немањићкој- више је костију по вртачама и омарима него под земљом, ал баш због тога где год свећу да запалим ту ми је гроб ђеду, ту ми је црква, ту ми је олтар, ту су ми звоници на крошњи сваке букве и крушке дивљаке… Сутра нам, можда као никад до сад, ваља стати пред ђавола и показати да још довољно, више него довољно, мушких глава има Црна Гора вољних да пострадају за оно због чега се довека живи- веру у васкрслога Бога- Христа и божија коначишта! Сутра, у Подгорици, на Тројичинданском сабору, бранимо једнако Морачу и Острог колико и Дечане, Грачаницу… Исто је то поган, ђавољи накот, што бије о Румију и Девич! Што сутра одбранимо у Подгорици, одбранили смо и на заветној светињи, јер кости које не знам где су- знам где су, ено их где год застанем на Проклетијама или Ловћену, Великој Хочи или Горњем Липову, Ћириловцу или Богородици Љевишкој… Савардак ми је једнако на Вучију колико и у Призрену! Та ружа ветрова што бије поврх малог братственичког и кумовског гробља Цкрвинама јесте распеће ветрова са Шаре, Бајгоре, Дурмитора и Комова! Свуд су ми кости куд ми је вера светосавска- свуд ми је светосавље куд прађедови нису узмицали пред ђаволом! Кости које тражим су кости које ме носе! Кости које ме носи целивам пред олтарима! Шта каменој приземљуши да кажем ако сутра не будем у Подгорици?! Како да јој назовем: „Помаже Бог, доме и роде“, ако нисам имао куражи да помогнем Богу кад су му некрсти ударили на коначишта?! Сутра је у Подгорици место свакоме од нас, јер што сутра не одбранимо под Горицом прекосутра нећемо имати права да дозивамо својим! Без разлике дал верујемо у Господа или не, сутра бранимо Господа који вазда верује у нас! Прећутимо ли Морачу- немамо се права питати зашто нас пећка светиња неће помињати… Михаило Меденица https://dvaujedan.wordpress.com/
  20. Предлог закона о слободи вјероисповјести, поводом ког је у Црној Гори боравила делегација Венецијанске комисије, уколико буде усвојен, може имати катастрофалне последице, оцјењује за Спутњик члан правног тима Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке др Владимир Лепосавић. Представници власти су у разговорима са експертима Венецијанске комисије прошле недеље истакли да је предлог закона усаглашен са највишим правним стандардима, док из Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке тврде управо супротно. Министри спољних и унутрашњих послова Црне Горе Срђан Дармановић и Мелвудин Нухоџић, као и предсједник Парламента Иван Брајовић експерте из делегације Венецијанске комисије (ВК) су увјеравали да нови предлог закона „гарантује сваком грађанину Црне Горе слободу вјероисповјести“ и „заштиту културног блага Црне Горе“, док у СПЦ немају дилему да власт овим законом жели да препише све храмове на државу, да се ради о покушају отимачине црквене имовине мимо свих законских норми, а због чега су делегацији Комисије предате и бројне примједбе на спорни предлог закона. Из Венецијанске комисије су поручили да су „свјесни важности доношења закона који регулише тако комплексну материју“, због чега су у врло кратком року допутовали у Црну Гору да још једном сагледају сва мишљења, те да би Комисија могла дати своје мишљење крајем јуна. Нема сумње да ће мишљење Венецијанске комисије по овом питању бити од изванредног значаја за даља укупна друштвено-политичка збивања у Црној Гори. Др Владимир Лепосавић за Спутњик каже да предлог закона који је прије неколико дана усвојила Влада Црна Горе, а којим држава намјерава да одузме стотине цркава и другу имовину СПЦ, „треба да се нађе у рубрикама Вјеровали или не“, али и упозорава да „усвајање оваквог закона и покушај да се он примјени може лако довести до катастрофалних последица, за које ће Влада Црне Горе сносити искључиву одговорност“. Он додаје да би овим законом најгрубље били погажени не само Устав и важећи закони Црне Горе, већ и најважнији међународни уговори, почев од Универзалне декларације и Европске конвенције о људским правима, па све до Правила Венецијанске комисије и ОЕБС-а о статусу и правима вјерских заједница, а која су, како каже, више пута потврђена и пресудама Европског суда за људска права. Према мишљењу др Лепосавића, двије су кључне интенције аутора оваквог законског решења, а то су да се Православна црква натјера да се поново региструје у Црној Гори, те покушај одузимања имовине СПЦ под фирмом „увођења правног реда“. „Намјерно се контрадикторним и некомплетним одредбама жели прекинути правни континуитет постојећих цркава и вјерских заједница, да би се само Православна црква натјерала да поново захтијева регистрацију, односно евиденцију, јер је држава потписала посебне споразуме са осталим вјерским заједницама којима им је гарантовала правни статус и остала права. Други највећи недостатак овог предлога закона јесте што се једним чланом покушава вансудским путем одузети имовина од СПЦ под фирмом „увођења правног реда“, како то стоји у немуштом, али званичном образложењу овог законског текста. Није до краја јасно какав је то правни ред који се уводи само према једној Цркви и то заобилажењем постојећих судских и законом гарантованих поступака“, јасан је наш саговорник. На питање да ли СПЦ има неспорне доказе о имовинским правима на својим црквама и манастирима у Црној Гори, др Лепосавић нема дилему да има и то, како наглашава, „800 година старе доказе“. „То су докази какве има мало који правни субјект данас на свијету. Међутим, ово питање наопако поставља ствари, јер обавезу доказивања има онај који износи тврдњу и нешто захтијева, а то је у овом случају држава. То доказивање се може вршити само пред надлежним судовима, али пошто је држава до сада изгубила сваки спор који је повела да би од Цркве одузела нешто од имовине, сада покушава то да учини законом којим овлашћује управне органе да самостално пописују имовину и мијењају власнике и то у неком мрачном административном поступку, о којем се ништа не зна осим циља до којег треба да доведе“, сматра Лепосавић. Што се пак конкретних доказа о власништву тиче, саговорник Спутњика прецизира да су епархије СПЦ у Црној Гори, као и њени манастири и друге организационе јединице, у складу са европским нормама и праксом у другим државама, пуноправни власници своје имовине и као такви су уписани у све земљишне књиге и јавне евиденције. „Међутим, у причу о доказима спадају и бројне друге правне чињенице, као што је, на примјер, то да су храмови СПЦ у Црној Гори под заштитом Унеска, да је ова Црква тестаментарни прималац реликвија попут руке Светог Јована Крститеља, да јој је неприкосновеност власништва над храмовима и земљиштем била призната и прије 1918. године, законицима Књажевине Црне Горе, као и то да су њени пароси и свештеници вршили послове државе кад год она није могла то да чини или је није било, па су тако стотинама година, поред осталог, овјеравали уговоре о поклону и продаји, изјаве воље, тестаменте, чиме су народу обезбјеђивали правну сигурност кад никакве друге сигурности није било. То су чињенице од врхунског културног, али и правног значаја“, напомиње Лепосавић. Када је у питању мишљење Венецијанске комисије о новом предлогу закона о слободи вјероисповјести, др Лепосавић подсјећа да је Венецијанска комисија још 2015. године негативно оцијенила овај законски текст, а „поготово одредбу о превођењу црквене имовине у власништво државе, називајући то недозвољеном конфискацијом“, те да су и грађани тада такође спријечили да се о таквом предлогу уопште одрже јавне расправе, па је Влада Црне Горе повукла свој законски текст. „Пошто је Влада сада предложила исти такав, чак и ригиднији закон, од Венецијанске комисије очекујем да остане при свом ставу и не мијења једном изречено мишљење, јер се у протеклих неколико година, бар кад је ријеч о већинској Цркви у Црној Гори, ништа није промијенило. Тиме ће Венецијанска комисија потврдити поштовање универзалних норми и европских правних стандарда и допринијети очувању иоле цивилизованог и мирног живота грађана Црне Горе“, каже Лепосавић. У случају пак другачије одлуке наш саговорник закључује „да би најмање било важно што би тиме ово међународно тијело изгубило свако повјерење и углед“, те да су управо „због тога представници СПЦ у Црној Гори још једном члановима Венецијанске комисије доставили све приговоре и објашњења, као и јавне исправе и друге правно релевантне доказе“. Извор: Спутник
  21. Владика Методије предводио Марковданску литију улицама Подгорице мај 8, 2019 у 21:30 | Актуелности, Митрополија, Традиционална Марковданска литија са моштима преподобног Симеона Дајбабског, предвођена Његовим преосвештенством Епископом диоклијским г. Методијом, прошла је вечерас улицама Погорице. У овом крсном ходу молитвено је учествовао велики број вјерника, као и свештенство и монаштво Митрополије црногорско-приморске. Литија која се сваке године одржава у част и славу Светог апостола и јеванђелиста Марка, небеског покровитеља Подгорице, кретала се од Цркве Светог Ђорђа под Горицом до мјеста гдје се налазио Манастир Светог Марка на локалитету Дрпе Мандића и назад. Преосвећеног владику диоклијског, свештенство и вјерни народ на Драчу је дочекала староподгоричка породица Ђечевић. Благодарећи на срдачном дочеку, Преосвећени Епископ Методије пренио је господину Мирсаду Ђечевићу, благослов Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Владика се г. Мирсаду захвалио што наставља благословено дјело свога честитога оца, покојног Халита, и у љубави сваке године дочекује литију. Пожелио је да Бог кућу Ђечевића обдари земаљским и небеским даровима. Након кратког задржавања и послужења, литија је наставила свој молитвени, свештени ход ка Цркви Светог Ђорђа. На крају литије протопрезвитер-ставрофор Велибор Џомић, старјешина Цркве Светог Ђорђа, је нагласио да је литија велики догађај и благослов за овај град и народ који живи у њему. Честитајући празник, отац Велибор се захвалио Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију на његовој молитвеној подршци и благослову за овај дан, као и Преосвећном Епископу буеносајреском и јужно-централно америчком г. Кирилу који је са свештенство јутрос у цркви под Горицом служио Свету литургију. Заблагодарио је и Преосвећном Епископу диоклијском г. Методију који је данас у име нашег Митрополита, као духовни син овога града и храма, и овога народа, предводио Марковданску чудесну литију: „Хвала вам ваше Преосвештенство, на молитвама, на вашем крсном ходу кроз овај град који је ваш град, као и свих нас. Радо вас дочекујемо у Цркви Светог великомученика Георгија која је везана за вас и ваше духовне стазе и богазе, којима вас је Господ довео до узвишеног архијерејског служења у Светој цркви Божијој. Увијек сте овдје добро дошли и овдје сте увијек домаћин.“ Прота Велибор је захвалио и свим оцима, свештеницима, монасима и свима који су данас узели молитвеног учешћа у литији. Нагласио је да су мошти Светог старца Симеона велики благослов вечерас, као и свих ових година, и позвао све да у молитвеној тишини цјеливају мошти овог Божијег угодника. На крају свог обраћања протојереј-ставрофор Велибор Џомић је пожелио срећну и благословену крсну славу Колу српских сестара које носи и проноси благослов Светог апостола и евађелисте Марка: „Нека сте сви живи и здрави и од Бога благословени, да нас ова светиња прима и препознаје као своје у све дане живота нашега. Амин, Боже да! Христос Воскресе!“ Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије је благосиљао и пререзао славски колач подгоричког Кола српских сестара, чије чланице су приредиле послужење. Весна Девић
  22. САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ Митрополија црногорско-приморска и Конференција европских цркава из Брисела 3. и 4. маја у Подгорици организују Међународну научну конференцију ”Слобода вјероисповијести или увјерења у Црној Гори. Конференцију ће отворити Митрополит црногорско-приморски г. др Амфилохије и Кристијан Кригер, предсједник Конференције европских цркава, а путем видео линка Конференцији ће се обратити и проф. др Ахмед Шахид, специјални извјестилац Уједињених нација за слободу вјероисповијести и увјерења. Имајући у виду да је у Црној Гори и даље на снази Закон о правном положају вјерских заједница из 1977. године, као и да је Влада Црне Горе у свом Програму рада за други квартал ове године најавила усвајање Предлога закона о слободи вјероисповијести, неопходно је да се на стручан и друштвено одговоран начин отвори јавни дијалог и сагледа право на слободу вјере, вјероисповијести или увјерења из међународноправне, историјскоправне и позитивноправне перспективе, јер је ријеч о универзалном људском праву и слободи. Намјера је да се, отварањем стручног и аргументованог дијалога, допринесе општем добру и помогне релевантним субјектима у изради новог текста Нацрта закона о слободи вјероисповијести, који би, за разлику од Нацрта закона о слободи вјероисповијести из 2015. године, у потпуности био усаглашен са међународноправним оквирима слободе вјероисповијести или увјерења уз поштовање историјске улоге, доприноса, права и легитимних очекивања цркава и вјерских заједница у Црној Гори. Међународни и домаћи правни стручњаци ће, током трајања дводневне научне конференције у Подгорици, расправљати о бројним питањима која се тичу актуелних изазова у гарантовању, остваривању и дјелотворној заштити права на слободу вјероисповијести или увјерења, као и улоге и доприноса цркава и вјерских заједница са посебним освртом на питање њиховог правног положаја у Црној Гори. Позиви за присуство овом научном догађају су упућени великодостојницима традиционалних цркава и вјерских заједница, надлежним државним органима, представницима међународних организација и посланичким клубовима у Скупштини Црне Горе. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиo је вечарас, 24. марта, са свештенством парастос жртвама НАТО агресије у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Тиме је симболично у 19:45 часова, када су пале прве бомбе на нашу земљу 1999. године, почео молитвени скуп под називом ,,Почело је 24. марта 1999. 20 година и даље нас убијају карциноми, леукемије, смртоносност новорођенчади“. Након парастоса у крипти храма скуп је настављен приказивањем филма о догађајима и страдњима од почетка до краја НАТО бомбадовања, продукција канала ИН4С. На молтвеном скупу о тим страшним данима говорили су Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Игор Дамјановић из Мировног покрета ,,Не у рат, не у НАТО“, Томислав Рачић херој са Кошара и проф. др Божидар Бојовић. Игор Дамјановић кординатор Мировног покрета ,,Не у рат, не у НАТО“ је истакао да овај покрет у Црној Гори има двије обавезе. Прва је према нашим славним прецима који су 27. марта 1941. одбили Хитлеров Тројни пакт и већ у мају у Србији и 13 јула у Црној Гори, подигли масовне народне устанке против нацистичког зла у окупираној Европи, док је друга обавеза поштовање хероја и војника Војске Југославије који су се 1999. године успјешно супроставили НАТО агресији. „Бомбардовање које је на данашњи дан прије 20 година започето, по много чему је била агресија слична нацистичкој из 1941. године. Нацисти су стрељали сто за једнога, а НАТО пакт је предсједнику Слободану Милошевићу испоставио ултиматум да уколико не повуче непобијеђену војску Југославије са Косова и Метохије слиједи апокалипса у којој ће на недјељном нивоу гинути хиљаде грађана Србије и Црне Горе.“ Он је казао да је ова пријетња по својој суштини готово идентична нацистичкој доктрини примењеној у опсади Лењинграда. Истакао је да је у употреби војних отрова, НАТО пакт био чак и монструознији од нациста јер је дејству осиромашеног уранијума и другим опасним материјама изложио цјелокупно становништво Србије и Црне Горе, најгоре је што ће штетне последице осиромашеног уранијума остати заувијек. Решавајући дилему малодушних да ли послије свега има смисла наставити борбу, Дамјановић поручује да ћемо као што смо преживјели турске зулуме и подигли се из безнађа са краја 17. вијека, затим аустроугарску, фашистичку и нацистичку окупацију, преживјети и вријеме НАТО пакта: „Слава херојима одбране отаџбине 1999. године и као што је много пута у својој историји васкрснула васкрснуће поново истинска Црна Гора.“ У име свих бораца који су стали у одбрану отаџбине и оних који су остали по врлетима Паштрика и осталих мјеста широм тадашње СРЈ, скуп је поздравио Томислав Рачић, херој са Кошара, познатији као „водник Пламен“. „Поменуо бих браћу који су остали као гранични камен да обиљеже територију наше отаџбине. Било је ту свих нас из бивше Југославије, Срба Црногораца, Муслимана и Хрвата, Горанаца… Тамо смо сви били браћа и једно, бранитељи наше отаџбине.“ Он је подсјетио да су борбе на Космету почеле марта 1998. године и да је на Кошарама најгори напад био у септембру 1998. године када је у засједу шиптарских терориста упала патрола Војске Југославије када је погинуло пет војника, предвођени Агимом Рамаданијем који је касније и погинуо на Кошарама. Додао је да су се борбе тада водиле на целој територији Космета и да су своје животе на Космету оставиле и жене добровољци: „На крају да нагласим да војска, полиција и остале снаге безбједности на Косову и Метохији, СРЈ, Србији и Црној Гори, нисмо изгубили рат, већ је даљи рат наставила политика а ми као војска смо се часно и поштено повукли са Косова и Метохије и надам се да ћемо се тамо у скорије време поново вратити“, поручио је Томислав Рачић, херој са Кошара. Проф. др Божидар Бојовић истакао је да се злочини најјаче војне силе у историји човјечанства против мале међународно признате државе, злочини којима је у посрнућу једне цивилизације траг за сва времена оставио НАТО од 24. марта до 10. јуна 1999. године, не смију заборавити. На крају вечери присутнима се обратио и Високопреосвећени Митрополит који је подсјетио на ријечи Светога Александра Невског да Бог није у сили него у правди истичући да је то оно што је кроз вјекове надахњивало истинске праве људе без обзира гдје живјели и ком народу припадали: „То је оно на чему је саграђена сва историја балканског народа, како га обично зову они који себе поистовјећују са Европом, говорећи о нама као примитивним племенима и народима. Међутим, тај Балкан, тако озлоглашен и извикан, он је темељ и срце Европе. Он је родио хришћанску Европу“, рекао је владика и додао да је цар Константин пренио престоницу из паганског, многобожачког Рима, гдје је главно начело било хљеба и игара, у мали град Визант, Константинопољ. Митрополит је казао да је хиљаду година та Европа, утемељена на Јерусалиму, Атини, Константинопољу, рађала све што је истинско и право у свеукупној Европи. Нагласио је да је ова Европа која се данас пројавила и поистовјетила себе са Европом само један дио ње, и да она није истинска и права хришћанска Европа, већ њена негација. „Истинска Европа, Европа Светога Петра и Павла, Европа Фрање Асишког, Дантеа, Шекспира и других великих људи, све до највећег Европљанина нашега времена Де Гола, умрла је у Приштини. Преко наших страдања данас тријумфује једна друга Европа! То је Европа крсташких ратова, и она све што ради, ради у име људских права“, рекао је Митрополит. Појаснио је да су и крсташки ратови вођени у име ослобађања Гроба Христовог, а у исто вријеме су оскрнавили Свету Софију у Цариграду, прогнали источно ромејског цара и патријарха из Цариграда и поставили свога владара и патријарха, и вршили насиље у читавој Малој Азији до Јерусалима. Нагласио је владика да је та Европа која је сад тријумфовала, а коју нажалост подржава и признаје једна група наших Црногораца, Европа Наполеона, Мусолонија и Хитлера. Казао је владика да ми не можемо другим путем јер је наша Европа изворна Константиновско-Јустинијановска, царска Европа која је, што се тиче владара, окончана мученичком смрћу царске руске породице 1918. „То је био крај једне Европе, који се наставља и у нашим временима. Међитим, ови страдалници, нарочито дјеца која су побијена од НАТО пакта, Милица Ракић, дјеца на Мурину…, Кошарама, не могу бити побијеђени, јер то би значило прихватити да је то завршена прича и на КиМ, Србији, Црној Гори, Европи, свијету. То значи прихватити да је зло оно које управља судбинама свијета.“, казао је Митрополит и додао да то неће бити јер је ипак свака сила до времана а Божија свевремана. „У имену Божијем је суд и правда и није Бог у сили него у правди и то показује сва историја рода људскога и ово вријеме ће да посвједочи да ће добро, човјечност, Христос Бог – творац неба и земље, носилац правде и истине, дародавац љубави, побиједити сатанску силу која се пројављује данас као што се у Његово вријеме пројављивала и која Га је приковала на Крст, која и данас прикива на крст све оне који су носиоци Христовога духа“, закључио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Светом литургијом, коју је служило свештенство Митрополије црногорско-приморске и благосиљањем славског колача у подгоричком насељљу Момишићи данас је прослављен празник Светих Мученика севастисјких, и Светих новојављених Мученика момишићких чије мошти почивају у цркви Светог великомученика Георгија и њима посвећеној након њиховог јављања. У литургијској проповиједи ректор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј-ставрофор Гојко Перовић рекао је да нас Господ окупља на сваки дан и на сваки празник, а посебно у ове дане када чекамо Христово Васкрсење. „Господ нас позива својим позивом јеванђелским кад каже: Остави све и хајде за мном. Велике су то и тешке ријечи, истините ријечи које свакога човјека преображавају и одвајају од овога живота и његов поглед упућују ка нечему већем од овога живота“, казао је он. Додао је да тај позив Госпшодњи најбоље показује којим је начин људскога спасења. „Тешко је оставити све. Може човјек оставити нека материјална добра, може човјек да промијени посао, мјесто гдје станује, може да промијени људе око себе, друштво у коме пребива, да се пресели у други град, другу државу и оде на други континент. Али не може се одвојитио сам од себе и од својке нарави… И на крају нам увијек остаје да се рвамо сами са собом и са чињеницом да поред свега највише волимо сами себе, да себи угодимо, па је бивало људи у прелести који су били сами на врху планине, ништа нису јели и пили, рекао би човјек ‘ух, види како се мучи и подвизава’, а он уствари храни сасм себе, своју сујету тако што је поставио себе у центар неке своје замисли“, рекао је отац Гојко. Ректор Цетињске Богословије је нагласио да оставити све значи оставити све оно што је теби угодно. „Оставити све – то значи: остави самога себе ради другога. Зато славимо овај дан, јер су ови Мученици севастијски, а угледајући се на њих и Мученици момишићки – оставили себе ради другога“, поручио је отац Гојко Перовић. Казао је да је оставити овај живот могуће само ако нам је јасно да постоји јој неки живот осим овога земаљскога.„То је права вјера. И хвала Богу да то није остало тамо негдје давно, у вр ијеме севастијских Мученика, па ни давно, у вријеме момишићких Мученика. Сваки од нас данас живимо у овом дану, у часном Васкршњем постру, разапет пред тим Господњим позивом. За хришћанина то увијек значи послушати онога другога, акроз њега послушати ријечи Божје“, истакао је он.Казао је да ми данас имамо севастијске и момишићке Мученике, али и примјер Дарка Вујошевића. „То је онај момак који се придружио Мученицима севастијским и момишићким испунивши призвање Господње: Остави све, има нешто што је важније од онога што си ти и твоје потребе: Хвала Богу да живимо у народу, граду и у вријеме таквога човјека“, рекао је отац Гојко и додао да ово није моменат да уздижемо људе, па ни тог момека. „Него да кроз његов примјер опипамо да је хришћанство и вјера у Христа још увијек жива на овоме мјесту. То није било случајно. И свима нам се дух надахнуо, и душа и срце, тим његовим поступком и нико није рекао: А што лудо учини. Него су сви рекли: Е, хвала Богу да се нашао неко такав“, закључио је протојкереј-ставрофор Гојко Перовић. Старјешина цркве протојереј Никола Пејовић је честитао данашњи празник и сабрање, као и салву Удружењу добровољних давалаца крви које носи име Мученика момишићких. „Ово мјесто нас призива на ријеч Христову да љубимо једни друге да бионас Отац наш небески познао по томе. Ово мјесто је мјесто те истинске жртвене љубави која се остварила кроз подвиг Момишићких мученика око којих се ми овдје сабирамо“, рекао је отац Никола. Захвалио је браћи свештеницима, монахињама из манастира Ћелија Пиперска и домаћину славе Балши Поповићу, као и свим учесницима данашње светковине у Момишићима. Уручио је захвалнице најзаслужнијима за успјешну организацију прошлогодишње јубиларне прославе 330 година од страдања Момишићких мученика. Домаћин славе Балша Поповић поздравио је све присутне и предао домаћинство за наредну годину свом рођаку Обраду Поповићу. Уз трпезу љубави приређен је и богат духовни и културно-умјетнички програм. Рајо Војиновић Фото: Борис Мусић фотогалерија
×
×
  • Креирај ново...