Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'свих'.
-
– Оче Димитрије, да ли је зависност увек неслобода? Ако своју зависност (на пример, од чланова наше породице) прихватамо са послушношћу, из љубави и поверења у Бога, не добијамо ли тиме слободу? – Уопштено говорећи, зависност – као и независност – су, наравно, релативни појмови. Сви ми на овом свету зависимо од нечега или некога. Штавише, када се неко противи црквеној употреби речи „роб“, подсећамо се на чувену изреку апостола Петра: „Кога неко победи, његов је роб“ (2. Петрова 2:19). И овде ми, углавном, имамо само две могућности: да будемо или робови греха или робови праведности (видети: Рим. 6:17–18). Наша слобода лежи у могућности избора између једног и другог. Али постоји и виша димензија концепта слободе, према којој је права слобода могућа само са Богом и у Богу. Тако каже Свето Писмо: „Господ је Дух; и где је Дух Господњи, тамо је слобода“ (2. Кор. 3, 17). Дух Господњи је Дух жртвене љубави, коју је Исус Христос потврдио целим Својим земаљским животом и смрћу на Крсту за опроштење наших грехова. Ова највиша слобода претвара „робовску службу“ ближњему у песничко састварање Бога и човека. Као што о томе каже апостол Павле: „Ви сте, браћо, на слободу позвани, само да слобода ваша није повод за угађање телу. Али кроз љубав служите једни другима“ (Гал. 5:13). – Која врста зависности садржи духовну опасност? Како хришћанин може то сам да одреди? – Духовна опасност лежи у човековој зависности од духова зла. Односно од демона који, усађујући човеку грешне жеље, настоје да човека отуђе од Бога да би га на крају уништили. Грех је тај који удаљава човека од Бога, а ако грех, развијајући се и укоренивши се у души, достигне ниво страсти, онда он постаје смртан, односно лишава човека благодати Духа Светога, која је, по речима Светих Отаца, за душу оно што је дисање за тело. Човеку није тешко да сам одреди која је зависност штетна: треба само разумети шта је страсна природа душе, шта нам је заповедила бестрасност, шта су грешне страсти и борба против њих. Позвани смо да тражимо Бога и тежимо да постигнемо јединство са Њим. Заповедана нам бестрасност није уништење страсне силе душе, већ њено мирно стање, у коме је неспособна за зло. Из тога можемо разумети да је саосећање са грехом већ почетак греха, чији је крајњи степен разорна страст. Ово је, као што разумете, екстремни степен неслободе и људског ропства. Црква је детаљно развила учење о осам главних страсти. Ево листе њих: прождрљивост, блуд, среброљубље, љутња, туга, малодушност, сујета, гордост. О погубној вези страсти једнодушно говоре Свети Оци. Сваки човек, пажљивим и поштеним погледом на себе, може схватити да у њему, по правилу, преовлађују две-три страсти. Главни напори морају бити усмерени на борбу против њих. Свети Оци су нам такође детаљно објаснили како се тачно дешава грешно помрачење човека. Можемо рећи да је учење о борби против страсти детаљно учење о покајном преображају човека. Главна средства у овој борби су позната: љубав према Богу, која се изражава у испуњавању Његових светих заповести, права вера, пажња према унутрашњем животу, противљење греху. Најлакши начин да избегнемо саосећање са грешним помислима јесте да им се одупремо у молитви и укоренимо се у добрим делима. Али ако је човек из овог или оног разлога већ усвојио грешан начин живота, онда ће се суочити са жестоком борбом са страстима. И овде је једно разумети, а друго извршити. Наравно, човек мора јасно разумети шта му се дешава, али ако се не потруди да се одупре греху, онда ће сво његово знање остати бесплодно. Као што кажу Свети Оци: „Дајте крв и примите Духа“. Крв овде означава дело смирења, потчињавање душе Богу и чврсто противљење ђаволу. „Насилна борба против порочних навика“, пише свети Игњатије (Брјанчанинов), „од Бога је приписана човеку као мучеништво, а онај ко у овој борби победи, овенчан је венцем исповедника, као онај који се бори ради Христовог закона“. – Али да ли опасност од губитка слободе лежи само у страстима које сте навели? Шта је са зависношћу од интернета, на пример, која почиње потребом за комуникацијом, али се врло брзо претвара у зависност? – Чини се да сваки поштен човек сам осећа границу између потребе и зависности, а ако је ову границу прешао, онда га савест проказује. Само да је слушамо, а не да је намерно газимо док јој глас не постане једва чујан. Многе природне и нормалне ствари, када се користе неправилно и неумерено, претварају се у објекте страсти. Не говоримо сада о неким очигледно грешним стварима, већ о „неутралним“, а понекад и виталним. На пример, храна. Свети Оци наводе три непогрешива стања: уздржање, задовољство и ситост. Јасно је да је једење хране у најмањим количинама неопходно за одржавање живота. Задовољство је када особа устане од стола са благим осећајем глади. Засићење се такође сматра прихватљивом и непогрешивом нормом. Али све преко тога ће оптерећивати савест и захтевати покајање. Као што Господ каже: „Тешко вама који сте сада сити“ (Лк. 6, 25). Сада схватамо да је грех прождрљивости последица неисправног (страсног) односа према храни. Исто се може рећи и за интернет комуникацију, и за многе друге ствари које, када се користе мудро, доносе корист, али у случају страсне привржености и зависности уништавају човека. Господ је такође упозорио на ово: „Пазите на себе да не буду оптерећена срца ваша од преједања и пијанства и од животних брига“ (Лк. 21,34). Апостол Павле каже да они који су савршени „имају своја чула обучена вештином да разликују добро од зла“ (Јевр. 5:14). Јасно је да ми нисмо свети, али можемо и морамо да тежимо светости, сећајући се да су свети људи као и ми, али само они који су доследно и стрпљиво учили да буду хришћани. За њих је ово постало главно – да стекну Духа Христовог, да се угледају на свог Учитеља. И, живећи тако, они су постепено, уз помоћ Божију, навикавали своја осећања да разликују добро од зла. Ово треба да послужи као пример и нама. Потрудимо се да живимо хришћански, а Господ ће нам, видећи нашу ревност и жељу, несумњиво помоћи у разазнавању шта је корисно, а шта штетно, и упутиће нас ка спасењу. Молитва, пажња према себи, разумна умереност у свему што је дозвољено и избегавање онога што је забрањено – то је најједноставнији начин, најсигурније средство за избегавање зависности. Али невоља је у томе што углавном нисмо пажљиви према свом унутрашњем животу, према својим жељама и тежњама срца; не препознајемо грешне покрете на време, препуштамо им се и као резултат тога падамо у грех, а ако се не покајемо и не покушавамо да се побољшамо, онда постајемо зависни и, у крајњој мери, опседнути деструктивним страстима. Апостол Павле нас упозорава да бригу о телу не претварамо у пожуде ( Рим. 13:14 ). Свако има своју меру, јер су сви људи различити; мера онога што је сваком могуће и дозвољено треба да буде Реч Божија, искуство светих отаца и сопствена савест. – Зависности повезане са месом (алкохол, дрога, изопачена сексуална страст, итд.) имају страшну моћ и често човек, чак и искрено желећи да се ослободи своје болести, трпи пораз за поразом... – Ако је човек схватио да је зависан, није важно на ком нивоу – телесном (попут алкохоличара или наркомана), психичком (почев од ванбрачних веза па до учешћа у некој секти), онда у сваком случају треба да се преда Господу, јер је ретко могуће једноставно прекинути грешну везу, прекинути зависност и, милошћу Божијом, почети да живи пуним, слободним и радосним животом. У већини случајева човек мора бити спреман за тврдоглаву борбу, у којој ће понекад морати да се сломи и падне. И у том смислу посебно је важно сетити се речи светог Јована Златоустог: „Јеси ли згрешио? Уђи у цркву и искупи се за свој грех. Колико год паднеш на мегдану, сваки пут устанеш; на исти начин, ма колико пута грешио, покај се за свој грех, не очајавај; Ако други пут сагрешиш, следећи пут се покај, да нехатом потпуно не изгубиш наду у обећану корист. Да ли си стар и да ли си сагрешио? Уђи у цркву, покај се: овде је лекарска амбуланта, а не судница; овде не муче, него дају опроштење грехова.” – Како разликовати зависност од друге особе од осећања љубави, поштовања, чак и дивљења према другом? Како изаћи из туђег поља силе? – Овде је важно запамтити заповест: „Не прави себи идола." Ми, хвала Богу, имамо највиши ауторитет: савршеног Бога и савршеног Човека, Господа нашег Исуса Христа. И ми, не само да можемо препознати и испунити Његове заповести, које са невероватном дубином и тачношћу одговарају на већину наших питања, већ Му се можемо и директно обратити у молитви за помоћ у најтежим стварима и збуњујућим околностима. Да не бисте пали под утицај овог или оног човека, треба да будете пажљиви према себи, према расположењу свог срца и, по речима светих отаца, „капљицом угасите искру“, тј. деловати одмах при првој свести о овој или оној зависности. Ово је боље него се болно борити против пожара који се већ разбуктао. Ако човек схвати да је већ пао под власт друге особе, а искрено жели да се ослободи ове зависности, онда је потребна озбиљна и интензивна борба - али не са особом, већ са својом зависношћу од њега. И ово се не може учинити без трезвености и интензивне молитве. Зато што се од човека захтевају екстремни напори, а за Божанску помоћ (за разлику од „капљице“ труда на почетку) мораће се дуго, тешко и са болом молити. Дешава се да се особа нађе у пољу професионалног деструктивног утицаја - на пример, постане жртва преваранта или секташа. У одређеној фази, ова особа више није у стању да критички и самостално размишља. И никакви разумни аргументи не утичу на њу. Тада је потребна одлучна акција породице и пријатеља. Пре свега - опет - јака молитва, а затим, ако је могуће, одвајање особе од извора погубног утицаја. Једном речју, овде су важни поступци вољених и верујућих људи, по узору на оне који су, отворивши кров куће у којој је Господ био, довели узетог к Њему, и њиховом вером он је оздравио (види: Марко 2: 3-12). Генерално, зависност од друге особе захтева разборитост. Постоји, несумњиво, болна, па чак и грешна везаност, али постоји и спасоносна зависност, која је повезана са добром вољом човека који испуњава заповест Христову. На пример, Самарјанин, који је превијао ране жртви разбојника и бринуо се о њој (видети: Лука 10: 30–35), био је зависан од њега неко време, али само на кратко. Ово је била благословена зависност, баш као и оне зависности на које нас Господ позива када тражи да нахранимо гладне, напојимо жедне, утешимо странца, обучемо голе, посетимо болесне или оне у тамници... (Мат. 25: 34-40). И од ове врсте зависности зависи наше спасење. Испуњавање Христове заповести, добровољна зависност од човека, чак и присиљавање на то – све су то примери тог спасоносног „ропства праведности“, које нам на крају помаже да постанемо слободни у Христу. – Многи се плаше речи Христових: „Ко љуби оца или матер више од мене, није Мене достојан; и ко љуби сина или кћер више од мене, није Мене достојан“ (Матеј 10:37). Али није ли то оно што Он овде говори: да љубав према вољенима не треба да се претвори у зависност, спречавајући човека да се приближи Богу? – Штавише, на другом месту Господ говори о мржњи према породици и пријатељима, па чак и према сопственом животу као неопходном услову за спасење (видети: Лк. 14, 26). Али говоримо, наравно, о одбацивању зле, пале природе; да је Божије добро неоспорно и да му увек треба давати предност у односу на лоше и страствено. То би требало да буде принцип нашег живота и нашег понашања. И, наравно, треба да волите своју породицу и пријатеље, као и своју душу, али да волите исправно, то јест, не препуштајући се страстима, већ чинећи оно што је корисно и добро што нам је Господ заповедио. Свети Игњатије (Брјанчанинов), на пример, овако говори о томе: „Права љубав према ближњем лежи у испуњавању јеванђелских заповести, а никако у испуњавању хирова ближњег." – Како разликовати зависност од страсти, од љубави према послу? – Добра страст се увек слаже са побожношћу. Наше срце је оно које мора да разазна. Да бисте служили ближњему, понекад морате да се одрекнете онога што волите. То се дешава када човек тражи испуњење, не своје, већ Божанске воље. Господ нас понекад унижава, отргнувши нас чак и од доброг и наизглед побожног дела да бисмо се научили послушности према Њему и смирењу. Ово је више и важније од сваког доброг и стваралачког дела, које без циља богоугодности губи смисао. Ево шта о томе каже, на пример, Свети Симеон Нови Богослов: „Циљ свих који живе по Богу јесте да угоде Христу Богу нашем и да се примањем Светога Духа измире са Богом Оцем и тако уреде своје спасење. Ако ово немамо (у циљу и деловању), онда је узалудан сав други труд .” – Једна млада бициклисткиња извршила је самоубиство, оставивши поруку: „Никад нећу постати шампион, увек сам друга“. Видите ли овде трагедију зависности? И од чега: од резултата или из гордости, сујете? – Ово је трагедија безнадежно искварене мисли, када је постизање примата стављено у први план људског живота. У ствари, наша највећа вредност је јединство са Христом, а једина препрека на овом путу су наши греси и страсти. Зато свети Јован Златоуст каже да „у приликама садашњег живота нема зла“. Јер из свега можемо извући духовну корист ако само тражимо јединство са Богом, која се постиже послушношћу Њему и испуњавањем Његових заповести. Разлози због којих се човек понекад добровољно одрекне живота често су једноставно безначајни. Повређен его... несрећна љубав... свакодневне невоље... Господе! Да, све ово не вреди ни трунке у односу на висину заповедне вечности. Чак и ако ово доноси тугу души, то не доноси духовну штету, напротив, доноси корист – када човек са смирењем и без роптања подноси ове туге, у славу Божију, на спасење душе. – Како бисте коментарисали повећану смртност од екстремних спортова? Пењачи, на пример, на питање "Зашто?" одговарају: „Не разумеш, не можемо другачије..." – Трагедија ових људи је у погрешно постављеним приоритетима, уздигнутим у ранг животног креда. Ако човек пре свега тражи да угоди Богу, он ће сто пута размислити, и молити се, и слушати глас савести, и питати свог исповедника за савет, пре него што предузме било какав велики и озбиљан подухват. Међутим, у већини случајева човек тражи нешто друго: задовољавање „племените страсти“, задовољавање гордости и сујете, афирмацију у гордости. А када сујета (као и свака друга страст) постане идол, зарад којег је човек спреман да ризикује живот, ово је заиста катастрофа. Што се тиче „екстрема“, мотив овде игра велику улогу. Многи људи знају за свештеника Теодора Коњухова. Овај чудесни човек је једном на Богојављење, док је био у чамцу усред Тихог океана, извршио велики обред његовог освећења. Каква вера и достојанство, каква моћ! И лице му беше светло, и душа проста, и Бог га благослови. Зашто? Јер он није себи измислио ову службу; јер у основи његових одлука није гордост, већ искрена жеља за прослављањем Творца. И очигледно је да је сам Господ изабрао оца Теодора за ову службу – можда због његове једноставности и срчаног поверења у Бога. Али таквих примера веома мало. Зато бих, као свештеник, заиста желео да упозорим људе на опасност не само физичку, већ и духовну – страст према екстремним спортовима. – Како постати зависан од Христа? На крају крајева, ово је једина зависност која је идентична слободи. – Веома смо далеко, не само од савршенства, већ и од испуњавања елементарних правила хришћанског живота. Морамо то озбиљно схватити и, прекоревајући себе, трудити се да чинимо оно добро што можемо на славу Божију. Успон ка савршенству заповеда нам Сам Господ (видети: Мт. 5, 48), али успон је постепен, корак по корак, и немогућ је без искрене свести о својој грешности, без разумевања свог стварног положаја пред Богом и људима. То је смирење, које Света Црква назива главним условом заједништва са Богом: „Бог се охолима противи, а смиренима даје благодат“ (Јак. 4,6) . Због тог успона дат нам је овоземаљски живот, и то је главна ствар за коју треба да га искористимо. о. Димитрије Шишкин приредила: Ј.Г.(Поуке.орг) извор
-
- зависности
- других
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Недеља свих светих (грч: Αγίων Πάντων), прва недеља после Свете педесетнице (Духова), посвећена свим Светима, као „жетве Духа Божјега“ и „плодова Божанствене благодати“ која је послата људима на дан Педесетнице. Пошто немају сви канонизовани Свети своје дане одређене за празновање у календару, а поготово што се не знају имена свих оних које је Господ прославио, Црква је установила овај празник. Још у време Светог Јована Златоустог, славила се успомена свих Светих мученика у недељу после Духова. Из једне песме Преподобног Јефрема Сирина види се да се успомена на све Свете празновала 13. маја, а из једног слова цара Лава VI Мудрог (886-912), види се да се успомена на све Свете празновала после недеље Свете педесетнице. У служби овога дана и синаксару набрајају се по рангу сви Свети: праоци, патријарси, пророци, апостоли, мученици, свештеноначалници, свештеномученици, преподобномученици, преподобни, праведни и цео лик светих жена. Овим празником завршава се период Цветног триода и почиње обично раздобље године, када се богослужење обавља према Осмогласнику и Минеју. Од понедељка после Недеље свих светих почиње Петровски или Апостолски пост, који служи као припрема за велики празник у част Светих и првоврховних апостола Петра и Павла 29. јуна. После Педесетнице, све недеље, то јест сви недељни дани, означавају се редним бројевима, почев од прве (Недеље свих светих), па закључно са тридесет другом. У складу са овим рачунају се и ступови васкрсних јутарњих Јеванђеља и ступови гласова Осмогласника. Ступ (столп) Јеванђеља почиње од Недеље свих светих, када се на јутрењу чита прво јутарње васкрсно Јеванђеље. Али ступ гласова Осмогласника почиње следеће, друге недеље. За ту недељу одређен је први глас, а друго Јеванђеље. Даље све иде по реду. Почев од Недеље свих светих, катавасија је „Отверзу уста моја…“ Извор: Епархија шумадијска
-
Дубоко у себи, свако од нас носи једну заједничку пропаст. Она је привлачна колико и оптерећујућа. То је пропаст комуникације. Овај укорењени друштвени инстинкт, који нас, упркос нетрпељивости другог, тера да му се окренемо. Бог нас је позвао у живот и ставио нас у окружење истомишљеника који не могу а да не имају међусобне односе. Неминовно асфалтирамо путеве и градимо мостове између наших малих светова и у потпуности се изражавамо. Свако од нас, волео то или не, носи унутрашњу жеђ да изађе из своје самодовољности и поново открије ту атмосферу која му је до тада била непозната. Ми, хришћани, позвани смо да не живимо сами за себе, него да пружимо руке свету и да му преносимо благу вест о Христу Спаситељу који је разбио печат старозаветне себичности и да ширимо Његову светлост. Од тренутка када је трагајући дух запаљен „небеским огњем“ и милостиво посећен Божијом благодаћу, хришћанина обузима унутрашњи занос који никада раније није био доживљен. Он жели да загрли цео свет и евангелизује га свом снагом... Тада почиње да страсно објашњава, проповеда и препушта се моћном унутрашњем току. Али после првобитног излива благодати, он постепено почиње да се смирује, стишава у свом душевном трепету и полако али сигурно улази у себе. У овом стању он ствари види трезвеније и јасније. Он већ прави разлику између сенки и полусенки у комуникацији и свестан је замки својих спољашњих везаности. Почиње да обраћа пажњу. Спушта се дубоко, поново открива дубље нивое свог унутрашњег света и у комуникацији се провлачи кроз уске литице и подводне гребене. Постепено постаје темељнији и пажљивији. Стиче мудрост и од Духа Светога и од долазећег неизбежног искуства. Такође, са горчином увиђа да нису сви спремни да прихвате ову радосну вест и добија прве поуке из црквене стварности. Постепено улази у окриље правог црквеног живота и схвата своју готово потпуну немоћ пред налетима демона ако га Божија благодат не покрива. Тиме се изоштравају његова духовна чула и он стиче нови сензибилитет за видљиви и невидљиви свет, који му је до тада био потпуно несхватљив. То се сасвим разликује од осетљивости у езотеричном свету и захтева много више пажње и разлучивања да би се разазнали духови. У овом тренутку је потребан искусан духовни водич да га води кроз све ризике и примамљива стања његовог духа и душе и да га штити од непрестаног шапата небеских сила. Уз његову помоћ он преиспитује свој однос према свету, а посебно према људима у свом малом свету. У својој бризи и љубави према својим вернима, Пречисти Исус нас позива на разборитост са неочекиваним за нас: „А чувајте се од људи: јер ће вас предати судовима, и по синагогама својим тући ће вас. “ (Мт. 10,17). Ово обраћање показује све оно што незахвални људски род може да понуди онима којима је Бог отворио духовне очи. За сваког хришћанина припремани су сунђер са сирћетом и копље да се прободе у ребра. Свети оци свих времена позивају вернике да буду не само усрдни и посвећени у свом послу, већ и пажљиви, па и обазриви у односима са ближњима. Сви они, колико год различити били по свом идентитету и аскетском искуству, захтевају од нас да развијемо ово посебно осећање и да вежбамо духовно расуђивање како не бисмо пали у искушење. Јер свако од нас је уроњен у своју личну слабост и колеба се на ивици пада. Као када се особа дрхтећи креће на конопцу развученом преко провалије. Наше горко духовно искуство из посматрања себе и оних око нас учи нас да чак и ако једна наша мисао падне под утицај злонамерника, то не само да може имати негативан утицај, већ нас може и навести на повлачење. Непријатељски и хладан свет, станиште демона и заражен страстима, носи сенку разочарења за свакога ко је одлучио да се спасе и ко жели да помогне у овом светом задатку онима који су потонули у бари земаљског. Постепено, човек постаје флексибилнији и динамичнији у комуникацији, а понекад чак и виртуоз у својој способности прилагођавања специфичном окружењу или личности. Дакле, комуникација је уметност и сама по себи захтева много мудрости, разума и добре базе искуства. Учите из грешака и оних око вас и са болом и љубављу идете напред у сталном самоусавршавању. Чак и најдобронамернија особа научи да буде опрезна. Ово је неизбежно. Зато су савременом човеку тако прикладне речи једног од великих руских стараца, светог Михаила Питкевича: „Бежите од свих, али и свакога волите. Не мешајте се у туђе послове и не осуђујте никога – тада ће бити мир у вашем срцу. Бесциљна и неселективна комуникација одузима богатство унутрашњег мира. Упознавање и разговори су често разорни и ометајући. Наравно, треба имати са ким да поделите своја размишљања, понекад је то и императив, али треба пажљиво бирати и пазити да саговорник буде способан да разуме шта вам је вредно. Зато не говорите узалуд, него чешће ћутите.' Болна је чињеница да се сви мање-више трудимо да угодимо другима или једноставно да убијемо своје личне комплексе. Ово распарчава и разбија личност посебно код деликатнијих и осетљивијих људи. Ако у свом приватном животу свако од нас може да бира људе који ће му се придружити, у широком спектру комуникације то није случај. Вековима и годинама уназад то је било много лакше јер су многе државе биле уско везане за религију, а јавно мњење се мање-више формирало на основу верског морала. Али данас, није тако - поготово на радном месту које по много чему може да постане мали пакао и место отвореног и подмуклог окршаја различитих карактера и себичних интереса. Колеге које се не могу бирати чешће су подле, лицемерне, па чак и немилосрдне у остваривању својих личних циљева. Они се са потцењивањем и подсмехом односе према онима који су толерантнији и широкогруди у погледу визије и перцепције света. Свему томе придодају се и шапутања демона, који на сваки начин покушавају да их окрену против Христових следбеника. Ово их ставља у посебно деликатан положај. Са свом Својом мисијом и живом речју, Спаситељ нас позива на предање и ширење љубави упркос свима и свему. Православац треба да буде „со“ за друге, отворен за њихове проблеме и ране, али при томе не треба да остане у улози наивца и будале, личности „другог квалитета“, претвореног у друштвеног аутсајдера због својих виших убеђења. Стога је потребно бити трезвен и опрезан, јер су замке непријатеља нашег спасења свуда. Мудрошћу и проницљивошћу испуњене су речи једног од исповедника побожности 20. века, светог Серафима Богучарског, који је изговорио следеће: „Ма колико љубазни били они са којима радите, не попуштајте и не остављајте став озбиљности и поштовања. Запамтите да ће и најмања ваша лабавост, присност, фамилијарност и слободно понашање бити повод за оговарање и лишиће вас сваког ауторитета, достојанства и тежине“. Ова наизглед узнемирујућа упутства потпуно су разумљива и са становишта његовог огромног духовничког искуства и са становишта мисије коју је обављао у Бугарској. Као представник Руске православне цркве, деценијама је испуњавао мисију исповедника и дипломате на највишем нивоу. То се огледало у његовом опхођењу са мноштвом људи из различитих сфера живота – искуством извученим из сурове стварности земаљске Цркве. Свако од нас је борац у немилосрдној борби, измучен својим скривеним демонима и споља нападнут од стране небеских духова злобе. Свака душа је болесна, али доживљава свој недокучиви и дубоко лични ритам у свом излечењу, пролазећи кроз болне фазе своје личне метаноје. Мајка Црква као васељенска Витезда својим раширеним рукама грли сваког новопридошлог зараженог грехом и нуди му индивидуални рецепт преко од Бога постављених пастира – терапеута за садашњи и будући живот. Свако се бори у свом малом рову и носи ожиљке своје личне апокалипсе. Христос нас је упозорио да ћемо бити искушавани до краја и нико од нас неће доћи међу Његове изабране, а да не буде искушан у оштрој врућини искушења. Његово царство се мора освојити трудом и унутрашњом борбом. Међутим, позвани смо да будемо посланици Божији у овом пустом и грехом натопљеном свету. Ми смо дужни да овај рат водимо не само горљиво, већ и мудро и са пажњом према себи и према потезима непријатеља нашег спасења, пазећи да и ми не будемо у искушењу. о. Јасен Шинев https://www.bogonosci.bg
-
МИНИСТАР за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Никола Селаковић потписао је споразум са Епархијом нишком, којим Министарство обезбеђује део новчаних средстава за завршетак украшавања крипте храма Светог Василија Острошког у нишком насељу Дуваниште. - Овим чином и започињањем наше сарадње, ова крипта добиће епитет спомен-крипте, јер ће се у њој поставити мермерне плоче са именима свих наших припадника војске, полиције и служби безбедности који су своје животе дали у одбрани отаџбине на Kосову и Метохији - поручио је Селаковић. Kако је Селаковић навео, у крипти ће бити имена не само оних који су погинули бранећи отаџбину на Kосову и Метохији у време НАТО агресије 1999. године, већ и у периоду пре тога, у време оружане побуне албанских терориста, али и у случају страдалих српских војника и полицајаца у Kопненој зони безбедности 2001. године. Министар је истакао да је Министарство у оквиру кога ради сектор за борачко-инвалидску заштиту, задужено за неговање културе сећања, за бригу о српским борцима, ратним војним инвалидима, али и палим борцима. - И управо у том смислу ми улазимо у реализацију ове идеје која за циљ има да на једном месту попише и упише за вечност имена оних најхрабријих српских синова који су дали своје животе борећи се за српску колевку, за колевку наше духовности и државности, за наше Kосово и Метохију -рекао је Селаковић. Селаковић је оценио да Србија овако чини нешто што је супротно досадашњој традицији, када, како је навео, нисмо били у стању као народ да саберемо и на једном месту документујемо и упишемо имена свих оних који су у страдали у рату, борећи се за слободу Србије и за част и слободу својег народа". Он је додао да му је жеља да спомен-крипта угледа светло дана до 24. марта следеће године, када ће се обележавати 25. годишњица страдања српског народа у НАТО агресији. https://www.novosti.rs/c/vesti/politika/1307214/nikola-selakovic-eparhija-niska-kripta-hram-sveto-vasilija-ostroskog
-
Пресвета Богомати, свих жалосних радости, дарујеш нам здравља и духовне радости, а од нас одагнаваш туге и жалости и увек хиташ када смо у опасности! Сигурно си пристаниште узнемиренима, неочекивана и радосна посета болеснима, снага немоћнима, помоћ изнемоглима, утеха презренима и заборављенима! Богомајко, ти си брзо утешење очајнима, бринеш о залуталима и заблуделима, изабране ка небеском наслеђу управљаш јер пут ка Христу непрестано осветљаваш! Својом чудотворном иконом нам јављаш милост Божију и реке чудеса изливаш, пред њом се исцелила болесна Јефимија када се Богомајци са сузама молила! Сузне молитве Богородица услишава, своје помоћи искрене душе не лишава, од беда и невоља сигурно нас спасава! Господу нашем и Владичици нашој слава! Милош и Марија Димић https://www.facebook.com/bogorodicinesuze/
-
Новак Ђоковић је одавно ушао у анале светског тениса, а у недељу, 11. јуна у Паризу је угравирао 23. гренд слем титулу за тениску вечност. Тениски ветеран (36) је у финалу Ролан Гароса победио борбеног Норвежанина Каспера Руда 3:0 у сетовима (7:6, 6:3, 7:5) и освојио трећу титулу на Отвореном првенству Француске. Ђоковић је уједно постао и најстарији освајач Ролан Гароса свих времена. Ђоковић се са 23. гренд слем титулом издвојио на врху листе вечитих шампиона - Рафаел Надал има једну мање, а Роџер Федерер је остао на 20. Од понедељка, Ђоковић ће поново бити светски број један. „Ма тако је, бре! Идемооо!", написао је на камери поред терена Ђоковић после тријумфа. Каспер Руд (24) није ни био рођен када је Ђоковић, када му је било само четири године, почео да тренира тенис, а Норвежанин је имао тек 10 година када је Србин освојио први гренд слем.Било је ово Ђоковићево 34. финале у гренд слем - највећим турнирима на свету - а Рудово треће, друго узастопно на Ролан Гаросу, а прошле године изгубио је од Рафаела Надала.Норвежанин за сада не успева да крунише добру игру титулом на неком од највећих светских турнира.Није ово био најбољи меч Ђоковића у неком гренд слем финалу, али је још једном показао да уме да одговори на притисак, да се извуче из готово немогуће ситуације и да потврди да јесте велики шампион. У тренерци на којој је већ био исписан број 23, Ђоковић је на француском језику рекао публици да је ово невероватан и посебан тренутак у његовој каријери. „Можда је коинциденција што сам 23. титулу освојио баш у Паризу, овај турнир је увек био најтежи за мене и зато сам оволико емотиван и зато ми много значи", рекао је Ђоковић, захваливши се публици и у шали обећао да ће наћи професора француског језика. Одао је признање Касперу Руду, називајући га једном од најбољих личности међу играчима и тренерима. „Сви те воле и цене са великим разлогом", рекао је обративши се Руду, додајући да је то „веома важно у данашњем свету". Ђоковић је пожелео Руду да побеђује увек. „Осим против мене", додао је Ђоковић уз осмех. Посебно се захвалио породици и тиму, а камера је поново зумирала Горана Иванишевића, његовог главног тренера. „Ви људи, не знам шта да вам кажем, знате кроз шта смо прошли, кроз муке и недаће, знате колико могу да будем незгодан, хвала вам за стрпљење и толеранцију. Веома ценим што сте моја стена, моја подршка", рекао је Ђоковић. Поручио је младим људима да следе снове и подсетио да је имао само седам година када је сањао да осваја Вимблдон. „Веруј у будућност, узми ствар у своје руке, створи је", порука је најбољег тенисера света, кога су са трибина поздравиле и велике фудбалске звезде попут Златана Ибрахимовића, Килијана Мбапеа, Оливијеа Жируа, као и најбољи играч америчког фудбала Том Брејди. https://www.bbc.com/serbian/cyr/svet-65871777
-
Шаље ли домаћин слугу за овцама ненахрањена? Шаље ли отац сина на орање без плуга и волова? Шаље ли војсковођ војника у бој без оружја? Не шаље. И Бог не шаље у овај свет Своје слуге, Своје синове, Своје војнике, ненахрањене, неснабдевене, ненаоружане. Нису људи ни мудрији ни милостивији од Бога – далеко од тога, па кад и они знају снабдевати своје посленике са оним што им треба, тим пре зна Бог снабдети Своје са оним што овима треба. А да Бог снабдева обилато Својом благодаћу оне који делају Његово дело, најочигледније нам сведочи пример Светих апостола. Да су дванаест људи, простога порекла и занимања, без војске и богатства, без земаљског сјаја и силе, могли оставити своје домове и своје родбине, и кренути по свету да проносе Христово Јеванђеље, то јест нешто сасвим ново и супротно свему ономе што је свет дотле сматрао за истину и за добро – то се не може објаснити ничим сем Божјом помоћу, Божјим садејством, Божјом благодаћу. Па још имати храбрости устати против лажне учености најученијих, и погубног богатства најбогатијих, и опаке власти најсилнијих овога света – одкуда би то смели и могли прости рибари, да их Бог није хранио Својом мудрошћу, бранио Својом силом, и оружао Својим оружјем. Па још уз то да су могли имати толику неустрашивост и издржљивост, да претрпе нечувене муке и неописана понижења: да их бију и људи и природне непогоде; да их окивају у вериге; да их гоне подсмехом и каменицама; да их држе гладне по тамницама; да их преносе везане по бурним морима с краја у крај света; да их бацају пред дивље зверове, да их секу и распињу; да гледају сав свет наоружан до зуба против себе, њих дванаест рибара – ваистину, о, ваистину, они су морали имати неку непобедиву тајанствену помоћ, неку храну, која се не узима у уста и храни, неко оружје, које се не носи у рукама а невидљиво силама војске непријатеља (в. II Кор. 10, 4). Узбунивши сав свет нечувеном проповеђу о Васкрслом Христу, о Богу, који се јавио људима у телу и поново се дигао у Своје Небеско царство, и посејавши семе нове вере, новога живота, новога створења, они су отишли из овога света. Но тек тада почиње земља да гори од њих: од њихова семена, од њихових речи, од њихових стопа. Народи, који су их гонили, расули су се по свету; царевине, које су им се противиле, завалиле су се немоћно у прашину; домови, који их нису примили, сурвали су се у рушевине; великаши и мудраци, који су их мучили, доживели су срам и очај и скончали су преужасном смрћу. А семе њихово изниче и процвета; Црква се подиже из њихове крви а на рушевинама насилних и лажних творевина људских; они, који их примише, прославише се; они, који им повероваше и пођоше за њима, спасоше се. О, како обилато храни Господ Своје посленике! Како раскошно снабдева Своје верне синове! Како војводски оружа све Своје војнике! Прво Господ снабдева и оружа Своје верне, па онда их шаље на посао и у борбу. А да је то тако, показао је Христос и за Свога земаљског живота, а показала је и историја Цркве после силаска Светога Духа. У Јеванђељу се каже, да Христос дозва све Своје ученике и даде им власт на духовима нечистим да их изгоне, и да исцељују (људе) од сваке болести и сваке немоћи. И рече им онда, да иду и проповедају приближење Царства небесног, и још: болесне исцељујте, губаве чистите, мртве дижите, ђаволе изгоните; забадава сте добили, забадава и дајите. Прво им, дакле, даде власт, моћ и силу, па онда их посла на дело. За тако превелико дело апостоли су морали добити и превелику моћ. А да су заиста добили такву моћ, види се иза речи самога Спаситеља: забадава сте добили. А још да би показао апостолима, како је превелика и неодољива та божанска моћ, која ће вазда бити с њима, Господ им наређује, да безбрижно иду на своје дело, не носећи собом ни злата ни сребра, ни хране, ни две хаљине, ни торбе, нити обуће; да се не срде, ако их неко не прими; да не мисле унапред, шта ће одговарати на судовима. Па пошто му је дао потребну моћ, и пошто им је објаснио довољност те моћи за све потребе и све муке у животу, тек тада им је нескривено изређао све муке и сва страдања, која их чекају. Ето ја вас шаљем као овце међу вукове. Но опет их по том храбри: Не бојте се! Вама је и коса на глави сва избројана. Божја сила помаже и врапцима, а камоли неће вама! И најзад, завршује Господ одлучним речима, које и чине данашње јеванђеље и које јасно изражавају, шта чека оне, који дату им Божју моћ на добро употребе, а шта оне, који дату им моћ или никако не употребе или покушају је на зло употребити: А који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим, који је на небесима. А ко се одрече мене пред људима, одрећићу се и ја њега пред Оцем својим, који је на небесима. Прво је награда доброме и верноме војнику, који одржи и издржи; а друго је казна злом и неверном војнику, који се поколеба, посумња и преда непријатељу. Зар може бити веће награде за једнога човека него да га сам Господ Христос у Царству небеском, пред Оцем небеским и пред безбројним војинством ангела, призна за Свога? Да га упише у вечну књигу живих; да га венча славом неисказаном, и да га стави Себи с десне стране на бесмртном збору небеском? И зар може бити веће казне за једног човека него да га се сам Господ Христос одрече, да му каже пред збором свих ангела и свих народа а у присуству Оца Небеског: “Ја те не познајем; ти ниси Мој; ти не постојиш у књизи живих; иди од Мене!” А да је неопходно потребно јавно признавати и исповедити име Господа Исуса исто онако као и срцем веровати у Њега, о томе говори апостол Павле: ако признаш устима својим, да је Исус Господ, и верујеш у срцу своме – бићеш спасен (Рим. 10, 9 – 10). То значи, да смо ми дужни и душом и телом исповедити Господа Исуса. Јер се човек састоји из душе и тела, те је потребно да цео човек исповеди Онога који је дошао да спасе целога човека. Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан. Овако чудне речи може ти рећи само Онај, који има више заслуге за твој живот, него ли твој земаљски отац и мајка. Овако се усуђује говорити једино Онај, који те више љуби него што те љубе отац и мајка; Онај који љуби и твога сина и твоју кћер више него што их ти можеш љубити. Отац и мајка родили су те само за овај тренутни живот, а Он те рађа за вечни живот; отац и мајка родили су те за муку и понижење, а Он те рађа за вечну радост и вечну славу. И још, отац и мајка узимају од Њега па дају теби. Отац и мајка спремају ти храну, а Он ти даје дисање. Шта је важније – храна или дисање? Отац и мајка кроје ти одело, а Он ти је скројио срце. Шта је неопходније одело или срце? Он те је довео у овај свет, отац и мајка су капија, кроз коју те је увео. Ко је заслужнији – онај који те води у неки град или капија, кроз коју улазиш у град? Наравно Господ не искључује ону љубав према родитељима и породу, коју ми дугујемо свима својим ближњим, и која нам је наређена једном од две главне заповести Христове. И сам је Господ показао љубав према пресветој Мајци Својој чак и са Крста, указавши јој на Свога најмилијег апостола Јована, као на сина место Себе. Но Он оно говори у вези са гоњењима и страдањима, која предстоје Његовим апостолима. Уплашиће се отац и мајка; уплашиће се син и ћерка, па ће рећи апостолу Христовом: одреци се Христа, и живи мирно с нама, и не иди из свога дома. Живи као и остали људи; мани се нове вере! Она те може раставити од нас и довести до губилишта. Па шта да радимо ми онда? Могу и нас мучити глађу и шибањем; могу нас и погубити. Зар смо те ми зато родили, рећи ће отац и мајка, да због тебе трпимо горчину под старост своју? Зар си ти нас зато родио, рећи ће син и ћерка, да ми због тебе будемо поругани од наших вршњака и презрени и гоњени и, на крају можда, и убијени? Ако нас волиш, остави се Христа, па живи ту с нама мирно и спокојно. – Ето, у таквим одлучујућим тренуцима апостол ће имати да реши: ко му је пречи, и кога више воли – Христа или своје родитеље? Христа или децу своју рођену? Од тога решења зависи сва његова вечност, а и вечност његове родбине. Никад у животу човек не ће бити стављен на страшније раскршће; а не може једном ногом ићи једним путем а другом другим. Не може човек у таквом тренутку поделити срце, него га мора дати једној или другој страни. Поклони ли своје срце Христу, може поред себе спасти и родбину своју; поклони ли своје срце оцу и мајци и сину и кћери, погубиће сигурно и себе и њих. Јер се одрекао Христа пред светом, те ће се и Христос одрећи њега на Страшном суду пред Оцем Небеским и пред свим војинством ангелским и светитељским. – (Св. Исидор Пелусиот пише градоначелнику Филеју, који је био жалостан, што није постигао у друштву славу, какву је желео: “Слава у овоме животу безначајнија је од паучине и ништавнија од сновиђења; зато, уздигни ум свој к првобитном, па ћеш лако утишати жалост душе. Ко жели и једну и другу славу, томе је немогуће достићи обе. Могуће је достићи обе, када не заволимо обе, но једну, и то – небеску. Зато, ако желиш славу, заволи божанску (небеску), а за овом неретко и следује и земаљска слава”. Писма, 5, 152). Да ће овај одлучни тренутак бити тежак, то је Господ предочио апостолима рекавши: и непријатељи човеку постаће његови домаћи, то јест његова родбина, која ће га задржавати више него ико у свету, да не пође за Христом, и који ће га највише осуђивати у случају, ако пође. Јер заиста не везују нас за овај свет непријатељи него пријатељи, не туђинци него сродници. Да би олакшао то раздвојење од своје фамилије и да би умирио савест оних, који би хтели ради Њега да све своје оставе, Господ им унапред рече, да не брину ништа као што ни врапци не брину. Нека се Његови следбеници не брину, ко ће им у њиховом одсуству хранити и одевати родбину. Храниће их и одеваће их Онај, који храни и одева и врапце. Без воље и знања Оца небеског не може пасти на земљу ни један врабац. Као да хоће Господ да каже: ни вашој родбини, као ни вама, не може се ништа догодити без воље и знања Оца небеског. И родбини вашој, као и вама, и коса на глави сва је избројана.Зато оставите их и пођите за Мном. Гле, и кад сте с њима, не бринете ви о њима но Бог. Исто ће тако бринути Бог о њима и без вас. Но отац и мајка и синови и кћери имају овде и један унутрашњи смисао. Под оцем и мајком разумеју се и наши учитељи и духовни вођи, који у нама стварају својом лажном науком дух противан Христу и Јеванђељу. То су наши духовни родитељи. Они нас уче замаљској мудрости, која служи више телу него души, и која нас одваја од Христа а везује ропски за земљу. Док још не познамо Христа, ми гледамо на ове духовне родитеље наше као на идоле; и било да их лично слушамо било да њихове књиге читамо, ми им поклањамо срца своја, љубав своју, поштовање своје, славу и поклоњење. Ко њих љуби више него Христа, није Христа достојан. – Под синовима и кћерима треба разумети, по унутрашњем смислу, наша дела, наше послове, наша стварања, зидања, писања и све остало, чиме се ми поносимо као производом свога ума или својих руку. У тим производима нашим лежи и срце наше, љубав наша, понос наш. Но шта су сви ти наши производи и сва та дела наша према Христу? Као облаци дима према сунцу! Као прашина времена према мермеру вечности! Ко, дакле, њих љуби више него Христа, није Христа достојан. Даље говори Господ: и који не узме крста свога и не пође за мном; није мене достојан. Под крстом треба прво разумети оно што се у вези с претходним речима само собом намеће, то јест: разлуку од оца и мајке и сина и кћери, од своје родбине, од својих пријатеља и учитеља, и од својих дела. Крст је бол, и растанак је бол. Даље, под крстом треба разумети сва страдања, муке и патње, које ће један Христов следбеник срести на своме путу. Но све је то неопходно за праву љубав, да је још више распламти; све је то неминовно потребно као горак лек за болесника, који жели да оздрави. Сваки следбеник Христов срешће се на свом пут са различитим страдањима, мукама и патњама, по томе ће се и крстови разликовати. Зато Господ и вели, да свак узме крст свој. Даље, под крстом треба разумети не само муку и бол, што споља наилази на човека, него и унутрашњу муку и бол при разлуци са самим собом, са својим старим човеком, са својим грешним навикама и страстима, са својим телом. То је један од најтежих крстова, и он се не може понети без помоћи Божје и превелике љубави човека према Христу. Но и тај се крст неизоставно мора узети на се. Јер говори Господ даље: који чува душу своју, изгубиће је, а који изгуби душу своју мене ради, наћи ће је. То јест: ко брижно чува своју стару душу, сву замрљану гресима и сву запрашену страстима, тај ће је несумњиво изгубити, пошто ништа прљаво и нечисто неће изаћи пред лице Божје. А ко изгуби своју стару душу, ко се ње одрекне, ко њу одбаци Христа ради, то јест, ради обновљења и препорођења, ради новог човека и нове душе, наћи ће је, то јест наћи ће ову нову душу, сјајнију и богатију, сто пута сјајнију и богатију; исто онако као што ће сто пута више добити онај ко се одрекне телесног оца или мајке, браће или сестара, жене или деце. Даље, под крстом треба разумети часни Крст Христов, часни и животворни. Ми не остављамо један крст земаљски, нити остављамо једну муку да је заменимо другом сличном муком. Ми примамо на себе Крст Христов, то јест муку и бол и страдање ради очишћења од греха, ради обновљења душе и ради живота вечног. Ево шта апостол Павле каже о Крсту Господњем: а ја Боже сачувај да се чим хвалим осим крстом Господа нашег Исуса Христа, ради којега разапе се мени свет и ја свету (Гал. 6, 14). Ко понесе Крст Христов томе постаје свет мртав и он мртав свету, – мртав свету али жив Богу. Да је овај Крст некима лудост а некима саблазан (I Кор. 1, 23) није никакво чудо. Јер људи са старом, грешном душом, заробљени овим светом и телесним жељама, не могу да разумеју никакве муке, које човек не подноси ради неке добити овде на земљи, било у здрављу, или богатству, или части и слави. Међутим Крст Христов означава муке и болове, који се подносе ради здравља и богатства душе, и ради части и славе Христове, који је Цар новога царства и једина љубав оних, који Га исповедају. Тада одговори Петар и рече му: ето ми смо оставили све и за тобом идемо; шта ће дакле бити нама? Ово питање поставио је апостол Петар оном приликом, када је Господ саветовао богатога младића, који је тражио живот вечни, да иде и прода све своје имање и разда сиромасима па пође за Њим, и када се младић ожалости, јер беше врло богат. Тада Петар постави горње питање, које је Црква довела у везу са данашњим јеванђељем због тесне духовне везе једног и другог. Свети Петар пита у име свих апостола – шта ће бити с њима. Ето, они су оставили све: и домове своје, и родбину своју, и посао свој, и пошли су за Њим. А Исус рече им: заиста вам кажем, да ћете ви који идете за мном, у другом рођењу, кад седне син човечји на престолу славе своје, сешћете и ви на дванаест престола и судити над дванаест колена Израиљевих. На питање Петрово Господ одговара свима апостолима – рече им. Но ту је и Јуда издајник међу њима. Зар ће и он сести на престо? У то време Јуда још није био издао Христа, и ако се можда издаја већ зачела била у срцу његовом. Знајући унапред да ће Га Јуда издати, Господ и говори условно и обазриво. Погледај, како Христос не каже: ви сви, него ви који идете за мном. Тим речима издајник Јуда је искључен, јер он је још донекле само ишао са Христом, али није ишао за Христом. Ускоро ће се он одвојити сасвим од Христа и апостола, и на његово место доћи ће други, и на његов престо сешће други. Својим верним апостолима Господ обећава огромну награду. Они ће бити судије целом народу израиљском, не целом човечанству, – јер Он ће бити једини Судија целом човечанству, – него народу израиљском, из кога су они и поникли. Тај народ ће осудити апостоле у овоме животу, но апостоли ће му бити судије на Страшноме Суду, када се сви народи и сви људи буду делили на десно и на лево, и када се једни буду призивали у вечно блаженство а други у вечну муку. Тада, при том новом рођењу, дванаест апостола ће сести с десне стране Господа на дванаест престола славе, и судиће свом народу, својим судијама у овоме животу. Но њихов Суд неће бити суд освете но суд правде. Ово што је Господ одговорио апостолима тиче се искључиво апостола. Но к овоме одговору Он додаје сада нешто што се тиче свију верних следбеника Његових у свима временима: И сваки који остави кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, имена Мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни. Нису ли апостоли и светитељи и у овом свету примили сто пута онолико колико су оставили ради имена Христовог? Не дижу ли се стотине и стотине храмова по кугли земаљској, који носе њихова имена? Не стотине, него зар стотине милиона људи и жена не називају њих својим духовним оцима и духовном браћом? Божје обећање, дато Авраму, испунило се дословце и на светитељима Божјим: духовни пород ових уистину је постао тако многобројан као звезде на небу и као песак на брегу морскоме (Пост. 22, 17). Зар светитељке, мученице и девице, нису постале духовним мајкама и духовним сестрама многим и многим верним, који су служећи се њиховим примером пошли за Христом? Зар апостоли и светитељи немају и сада на земљи, као и кроз сву историју хришћанске Цркве, многобројну своју духовну децу и своје духовне невесте? Оставивши своју кућу и своју земљу, зар нису све куће верујућих постале њиховим кућама, и сва земља њихова њиховом земљом? Оставивши мало – чак и у самом почетку њихове апостолске мисије – сви су добијали много, и нису били сиромашни и нису оскудевали (Дела Ап. 4, 34). Духовни пород многобројнији је него телесни пород. Духовна добит већа је него телесна добит. Зато Господ и додаје, да ће сви они добити поврх свега и живот вечни. По унутрашњем смислу кућа означава стару, грешну душу; браћа и сестре, отац, мајка и жена означавају земаљске привезаности наше душе; деца означавају наша грешна дела, а земља означава сав чулни свет, заједно са нашим телом. Ко све то остави ради Христа, добиће сто пута више и боље него што је имао. И поврх свега живот вечни. Број сто употребљава Господ зато што се тим бројем изражава пуноћа свих бројева, те да тиме означи сву пуноћу дарова, које ће верни примити. Не стотине него стотине хиљада људи и жена оставили су све оно и добили су све ово. Тима и таквима посвећена је данашња недеља – Недеља Свих Светих. Неки светитељи имају своје засебне дане празновања у години. То су само најпознатији. Но сем њих има још огроман број светитеља, који су остали скривени за људске очи, но који су не мање познати живоме и свезнајућем Богу. Они чине победничку или прослављену Цркву Христову, и стоје у најтешњој вези с нама, који на земљи чинимо Цркву борбену, војинствену. Кроз њих Господ светли као сунце кроз звезде. Јер они су живи делови тела Христова (Еф. 5, 30). Они су живи и моћни и блиски Богу. Но они су исто тако блиски и нама. Непрестано гледају они живот Цркве Божје на земљи; нетремице прате они нас од рођења до смрти; чују наше молбе, знају наше невоље, помажу нас својом силом и својим молитвама, које се као кад од тамјана уздижу кроз високе горе од ангела ка престолу Божјем (Откров. 8, 3-4). То су велики мученици и мученице за Христа, светитељи и богоносни оци, пастири и учитељи Цркве, благочестиви цари и царице, који узеше Цркву Божју у заштиту од гонитеља, исповедници и пустињаци, испосници и отшелници, стратилати и јуродиви – речју, сви они, којима љубав Христова засени сваку другу љубав на земљи, и који ради имена Христова оставише све и претрпеше све до краја, због чега и спасени бише и спасоше и друге поред себе. Они и дан-данас помажу нама, да се спасемо; јер у њима нема себичности ни зависти: они се радују да што већи број људи и жена буду спасени и дођу у ону славу, у којој су они. Сви они вером победише. Сви они угасише силу огњену, која у виду страсти сагорева немоћна бића људска. Многи од њих поднесоше ругања и бој, и окове и тамнице, и најзад камењем побијени бише. А многи од њих, којих сав свет не беше достојан, потуцаше се од немила до недрага, по горама и пећинама и рупама земаљским (Јевр. 11, 33-38). Но овај је живот испит на делу, а награде се дају у ономе свету. Они положише испит изврсно, и сада помажу и нама, да се и ми не осрамотимо, него да положимо испит слично њима, да би у Царству Божјем били слични њима. Заиста је диван и чудан Бог у светитељима Својим! Ову је недељу Црква посветила Свим светим намерно као прву недељу после празновања Силаска Светога Духа ради наше поуке. Да се тиме ми поучимо, да су и сви светитељи, као и апостоли, показали се највећим јунацима у историји људског рода не толико својом снагом, колико помоћу благодатне силе Светога Духа. Божјим хлебом они су храњени, Божјим Промислом снабдевани, Божјим оружјем оружани. Зато су могли истрајати у борби, све претрпети и све победити. (Св. Макарије Велики по опиту своме учи, да се човек мора сам дуго вежбати у добродетељи, с великим трудом и самопринуђавањем, и “најзад Господ долази, у њему пребива, и он пребива у Господу, и сам Господ у њему без труда твори Своје сопствене заповести, испуњавајући га духовним плодом”, Бес. 19). Као и пример апостола тако и пример свих светитеља јасно нам открива велику и слатку истину, да Бог не шаље Своје слуге у поље без хране, нити Своје посленике на њиву без опреме, нити Своје војнике у бој без оружја. Слава и хвала нека је за то Свевишњем Господу, који победом прослави светитеље Своје и би прослављен кроз њих! Али ће многи први бити последњи и последњи први. Овим пророчанским речима завршује Господ Свој говор апостолима. Ове речи су се и до данас испуниле, али ће се оне тек на Страшном суду у свој пуноћи објавити. Апостоли су сматрани за последње људе у Израиљу, а фарисеји и лицемери, који су гонили апостоле, за прве: постасмо као сметлиште света, по којему сви газе до сад, пише један апостол (I Кор. 4, 13). Но апостоли су постали први, а њихови гонитељи последњи и на небу и на земљи. Јуда издајник био је међу првима, но својим богоиздајством постао је последњи. Многи светитељи сматрани су за последње, па су постали први, док су њихови мучитељи и презритељи пали са првих места части и славе овога света на последње место пред лицем Божјим. А на Страшноме суду објавиће се и видеће се. како ће многи и многи, који се сада међу нама сматрају за прве, отићи на последња места а многи пак, који сада у животу себе сматрају, и од света се сматрају, за последње, уздићи се на прва места. Ова изрека има и свој унутрашњи смисао. У свакоме од нас постоји борба између нижег и вишег човека. Кад оно што је ниско, гадно, грешно, страшно, царује у нама, онда је нижи човек у нама први а виши последњи. Исповеди ли човек своје грехе, покаје ли се, причести ли се Живим Христом, онда нижи човек у њему пада са првога на последње, а виши се уздиже са последњег на прво место. И обратно, када красота и благообразност Христова царује у нама у смирености и послушности према Господу, у вери и у добрим делима, онда је виши човек први а нижи последњи. Но бива, на жалост, да у таквом случају добар и побожан човек постане сувише самоуверен, а од те самоуверености рађа се гордост, а од гордости сва остала зла, као степенице, уз које се нижи човек успузава на прво место а виши отискује на последње. И тако први постаје последњи а последњи први. Зато је нужно бдити непрестано над самим собом, и никад се не поуздати сувише у себе, него сву своју наду с молитвом полагати на Господа и на Његово победоносно оружје благодатне силе. Све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје (Филиб. 4, 13), говори апостол Павле. Рецимо и ми тако: све можемо, Господе Свемоћни, кроз Тебе и кроз Твоју увек присутну моћ у нама. Ништа сами од себе не можемо, осим грех чинити. Гладни смо без Тебе, Домаћине наш. Голи смо без Тебе, Оче наш. Ненаоружани и безсилни смо без Тебе Војсковођо наш. А с Тобом имамо све и можемо све, победоносни Спаситељу наш. Благодарни за све, ми Ти се молимо: не одступи од нас и не ускрати нам помоћ Твоју до краја живота нашег. Слава нека је Теби, Господе Исусе, са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Свети владика Николај Охридски и Жички https://mitropolija.com/2023/06/11/nedelja-svih-svetih-prva-po-duhovdanu-jevandjelje-o-sledovanju-hristu/
-
- јеванђеље
- духовдану):
- (и још 6 )
-
Старац Софроније (Сахаров): Уметност живљења је највиша од свих уметности
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Све време гајим неку наду да ће се човечанство једном већ "уморити" од духа непријатељства и пожелети истински мир. Тада ће нам свима бити лакше. А људи за сада више воле таму и непријатељство него светлост, љубав и мир (Јн. 3, 19). Одувек сматрам да је највиша уметност - уметност живљења. Дакле, уметност живљења, односно овладавања собом у сваки час, на сваком месту, у свакој ствари, са сваким човеком је несумњиво највиша од свих уметности; а уједно и најтрајнија, јер остаје са човеком и после смрти, у вечном животу. Као што знате, по дужности своје службе проповедам ту уметност живљења, иако сам свестан своје крајње недостојности. Чини ми се јасним да се сва страдања овог света не могу приписати Творцу света. За чудо, људи не бирају шта је боље, већ нешто између. Не кажем лошије, већ просечно. Међутим, та средина, када се човек ухвати за њу и не жели да прошири своје срце, ипак постаје уска. Тако, цео наш живот пролази у рвању са тешкоћама људског срца. Људи – поштени, добри, паметни, образовани нису у стању да се прилагоде једни другима, и животно ткиво се кида на сваком кораку. Да се споји то живо ткиво, могуће је само уз најјачи напор љубави која се даје другима. А када је све дато, и јединство се не постигне, тада боли срце и цело биће са њим. Ево, исповедам ти стање моје душе које је код мене сада најчешће, тј. у старости, кад је моја снага затајила у мени, кад видим крај живота, а не видим да сам постигао оно што сам тражио сам целог живота. Чини се да током свог живота на земљи то нећу моћи ни да постигнем. А одлазак одавде неизбежно ће бити повезан са тугом због стања у свету. Не схватајте речи које сам изговорио као показатељ мог малодушја. Не. То је, пре свега, туга, жаљење. Тужно је целог живота борити се са незнањем, са девијацијама људске воље. Тужно, јер људи НЕ воле доброту и светлост. Вековно искуство јасно је показало сву штету од подела и међусобне борбе. Време је да сви схвате да би удруживање снага довело до тога да сви људи живе безбедно. Али страст за доминацијом, за заповедништвом толико се укорењела у људским срцима да се човеку чини потпуно нормалним. Људи настоје да искористе човеково сиромаштво, слабост, зависност само у егоистичком смислу. А слабији се не виде као људи, већ као нека нижа бића, створена специјално да ради за њих. Сва борба у целом свету сада се такође заснива на том настојању неких да искористе своју моћ, тј. да поробе друге путем насиља. Када нам је неко пријатељ, не значи да сви они са којима се наш пријатељ не слаже, треба да и нама престану да буду пријатељи. Дакле, у већини случајева људи су полуразумни, полусвесни. Они, за чудо, ни не схватају шта раде. То су људи од којих не треба очекивати велику одговорност. Сигуран сам да су и код мене неизбежни случајеви када због чисто људског незнања, па чак и немоћи, не испуњавам очекивања других. Или ја ствари видим потпуно другачије и тиме збуњујем људе. И тако нам је свима потребна милост Божија. одломак из књиге "Писма блиским људима" -
Постоји ли неко ко се никада није осећао као да је ухваћен у клопку? Кога ситуација, људи, здравствено стање, процеси који се дешавају у земљи и свету, и, што је најважније, сопствене грешке никада нису довели до ћорсокака? Можда неки људи никада нису доживели ништа слично, али сигуран сам да је већина барем једном у животу била у ћорсокаку. Судећи по сопственом искуству, могу вам рећи да се увек ради о тешком искушењу. Шта радити? Ако поступите на један начин, имаћете негативне последице. Ако промените приступ, само ћете погоршати своје проблеме, а можда и туђе. Када мислите да сте постигли ефикасно решење, схватате да нема новца за његово спровођење. Не можете седети и не радити ништа, јер је времена мало. Не знате шта да радите. На ивици сте нервног слома и гризе вас савест. Тако изгледа ћорсокак. Излаза нема, осећате се ухваћеним у клопку. Шта је решење? Да чекамо да стигне екипа Сектора за ванредне ситуације и извуче нас из ове клопке? Хмм, мислим да неће бити од користи. Да одустанемо и престанемо да се боримо? Да се молимо? Али вероватно сте се молили, и изгледало је као да су небеса затворена и као да вас Господ није чуо. Сада је то сигурно узрок најнеподношљивијег бола и највећа несрећа. Чекајте, то још није највећа несрећа. Главни проблем је када Га не можете чути. Да сте Га слушали, не бисте били у клопци. Онај ко Га слуша хода у светлости и никада не греши. Осећамо се изгубљеним, заробљеним и губимо своје време тек кад Га престанемо слушати. И зато ћу се усудити да поделим једини, по мом мишљењу, излаз из сваке безнадежне ситуације – више пута тестиран, ефикасан и спасоносан. Рецимо да сте ухваћени у клопку, изгубили сте доста времена, и осећате се истрошено и безнадежно, очајнички покушавајући да сами поправите ситуацију. Станите! Станите мирно и поставите једно једино питање: Шта тачно Господ жели од вас? Не – шта ви ЖЕЛИТЕ, или шта вам је ПОТРЕБНО, нити шта је НАЈУДОБНИЈЕ за вас, нити шта други ОЧЕКУЈУ од вас, већ питајте управо: Шта ГОСПОД жели од вас? Или, још боље – Њега питајте: „Господе, шта желиш да урадим? Дај ми памети и снаге да схватим и испуним то. Све остало је небитно!“ Поставите себи једно једино питање: Шта Господ жели од мене? Ако од срца и искрено питате, и вољни сте да испуните шта вам се каже, одговор ће сигурно доћи. Биће откривено кроз поступке других људи, или кроз околности, или као јасна и прецизна мисао која ће указати на излаз и понудити решење. Било како било, сигурно ћете разумети да је то одговор. Све ће доћи на своје место; више се нећете осећати као да ћете се угушити и уместо мрака одједном ћете угледати светлост. Зашто је то тако? Како овај „механизам“ функционише и зашто је толико свестран да увек делује без проблема? Да ли је то зато што, у ствари, имамо само неколицину људи који сматрају да је неопходно знати Божју вољу, и који су спремни да је прихвате и испуне, а које Господ никада не напушта? Могуће да је и због тога. Међутим, прво и најважније, зато што нам Господ дозвољава да се осећамо ухваћеним у клопку, како би могли да се одрекнемо своје безумне и погубне идеје да свој живот градимо према сопственој вољи, напуштајући Га и занемарујући чињеницу да нема поузданог, непоколебљивог темеља нашег бића осим у Њему. Свето Писмо је испуњено примерима који потврђују ову истину, ово правило. Пророк Јона, који се није слагао са Божјом вољом да оде у Ниневију и проповеда о покајању људима који тамо живе, бежи у Тарсис од Господа (Јона 1, 3), као што Библија каже, и трпи невољу за невољом, до тренутка када се нашао у трбуху кита. Тек тада му се открило лудило његових намера. Својим покајањем показао је спремност да испуни оно што му је одредио његов Творац и Саздатељ. Тада се на чудесан и необичан начин одмах ослободио свога страшног затвора: И Господ заповеди риби, те избљува Јону на земљу (Јона 2, 11). Шта је ћорсокак, како и зашто завршимо у њему, и од чега се састоји? Ми многе ствари сматрамо апсолутно и безусловно важним у нашим животима, опет из перспективе наших жеља, мишљења, уверења или уверења оних који нас окружују. Кад год су нам ове важне ствари немогуће, кад своје потребе и уверења не можемо да ускладимо са стварношћу, када стварност изненада спречава наш напредак – доживљавамо то као безнађе, а то ствара осећај очајања због постојеће ситуације. Ево грешке. Многе ствари могу бити важне, али постоји само једна АПСОЛУТНО ВАЖНА ствар о којој се говорило, слушало и понављало стотине пута, а која је потпуно заборављена: Него иштите најпре Царство Божије и правду његову (Мт. 6, 33). То није само заповест, апсолутни декрет или строго наређење. Ово је показатељ пута којим је потребно да идемо како бисмо остали на правом путу. Ово је показатељ начина на који је потребно да изградимо свој живот тако да га нико не може уништити. Ово је подсетник на наше предодређење, чију реализацију апсолутно ништа не може спречити, осим наших сопствених одлука. Све нам се може одузети – новац, здравље, социјални статус, посао, наши најмилији, физичка слобода. Међутим, нико нам не може одузети најважније: способност да служимо Богу. Она увек остаје, у било каквим околностима, под најповољнијим или најокрутнијим условима. Служење Богу је толико многоструко и свеобухватно, да не постоје околности које не би допустиле да се одвија на овај или онај начин – јер наш Небески Отац тражи оне који му се клањају у духу и истини (Јован 4,23); а за дух и истину не постоје препреке ни барикаде. Чак и када сте лишени не само слободе кретања, већ и саме могућности да устанете из болесничке постеље, и даље можете служити Богу тако што ћете стрпљиво подносити болест и захваљивати Му, говорећи то наглас, ако можете, и унутар свог срца, ако вам језик затаји. У духу и истини … Увек ми је искрено жао људи који су себи поставили одређене земаљске циљеве и само у њиховом остваривању виде своју срећу, и шире – смисао сопственог живота. Што су им амбициознији и већи циљеви, понављам, више ми их је жао – ако су циљеви и амбиције једино што имају. Превише ствари могу постати непремостива препрека на вашем путу, толико је камења на путу о које се могу разбити на комаде наде и тежње за великим постигнућима и изванредним резултатима! Како се онда носити са разочарањем ако, осим ових нада и очекивања, нема ничега другог, ако су оне најважније и најдрагоценије? Да, заиста, сами стварамо своје слепе улице. Сами одсецамо излазе из њих. Али, милост Божја је толико велика да, чак и када се сви путеви одсеку и сви мостови спале, Господ отвара нови пут који води ка Њему и гради нови мост који нас повезује са Њим. Насупрот свим изгледима и под било каквим околностима, имамо шансу да искористимо ову чудесну прилику. Изгубивши све и лишени свега, чак и ако није први, или следећи, или последњи пут, морамо поставити једно једино и најважније питање: „Господе, шта очекујеш од мене? Шта да радим да бих Ти угодио?“ Ово је питање с којим би требало све започињати. И никада није касно питати. https://svetosavlje.org/najvaznije-prvo-i-poslednje-od-svih-pitanja/
-
- најважније
- питања
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
BLIC VESTI SVET "NEMA VIŠE ULAGANJA PREKO STRANIH BANAKA" Papa Franja doneo uredbu kako bi eliminisao prostor za otezanje vatikanskih službi Papa Franja je doneo danas uredbu kako bi eliminisao prostor za vrdanje ili otezanje vatikanskih službi s uvođenjem strože finansijske kontrole, postavljajući im rok za zatvaranje njihovih investicionih portfelja u stranim bankama, uključujući i one u Italiji. Piše: Tanjug 24.08.2022. Papa je izdao dokument nazvan "reskriptum", ili prerađeni tekst, stavljajući jasno do znanja da će sva ulaganja svih odeljenja morati da idu preko Vatikanske banke prema novim pravilima koja stupaju na snagu 1. septembra, izveštava Rojters. Veća uloga Vatikanske banke je ključna tačka u politici finansijske centralizacije objavljenoj prošlog meseca, koja svim vatikanskim odeljenjima oduzima mogućnost da nezavisno i samostalno investiraju svoja sredstva. Upravo takva praksa omogućila je Državnom sekretarijatu da direktno investira u jednu zgradu u Londonu koja je sada u središtu sudskog procesa zbog korupcije. Ovaj loš posao je koštao Vatikan gubitka od 140 miliona evra (139,17 miliona dolara). Svi optuženi su negirali da su počinili krivično delo. Današnji papski dokument decidno naglašava da nema izuzetaka od pravila u vezi sa centralnom ulogom Vatikanske banke, čiji je zvaničan naziv Institut za verske poslove (IOR), što je predviđeno jednim članom novog vatikanskog ustava objavljenog 19. marta. Vatikan je u julu doneo novu sveobuhvatnu politiku o investicijama kako bi osigurao da one budu etičke, zelene, niskorizične, i da bi se izbegle industrije oružja ili zdravstveni sektori koji uključuju abortus, kontracepciju ili embrionalne matične ćelije. Ta politika nalaže vatikanskim odeljenjima da zatvore investicione račune ili držanje akcija u stranim bankama, uključujući i račune i deonice u bankama u Italiji, i da ih prenesu na Vatikansku banku kako bi transakcije kontrolisalo odeljenje pod nazivom Administracija Patrimonija Svete Stolice (APSA). Papa je u današnjoj uredbi odredio rok do 1. oktobra za završetak transfera, napominjući da neka odeljenja odugovlače da zatvore portfelje u stranim bankama. Finansijska ulaganja Vatikana, isključujući nekretnine, procenjena su na nešto manje od 2,0 milijarde evra.
-
Драга браћо и сестре, поводом данашњег празника предлажем вашој пажњи једноставну беседу. Прошле недеље, на Тројичин дан, сећали смо се силаска Светог Духа на Христове ученике – Апостоле, а кроз њих – на читаву Цркву. Молили сте се да животворећа и утемељујућа сила Духа Светога и вас испуни, и да постанете људи пуни благодати. Овиме смо завршили круг црквених празника, посвећених делу спасења људи. Током читаве година Црква се сећа догађаја, повезаних са делом спасења човека. Црквена година почиње од септембра, од празника Рођења Пресвете Богородице. Црква слави Рођење оне, која је на тајанствен начин послужила спасењу човека. Затим иде Увођење пресвете Богородице у храм, Богооваплоћење – Христово Рођење, Обрезање и Крштење; даље се нижу разни догађаји из Христовог живота, све до недеље Његових страдања – сећања на Христова страдања, на Његово Васкрсење и Педесетница – дан Светог Духа. Педесетницом се завршава круг. Господ је осветио земљу, на којој је учио, страдао, чинио чуда и васкрсао, а након Вазнесења је послао Утешитеља – Духа Светог, да би учврстио Божије дело. Зато је Господ рекао ученицима: „Нема везе што Сам отишао. Послаћу Утешитеља“. Послао га је у дан Педесетнице. Ова сила је окончала пропадљивост живота. Сада живите, Дух Свети је са вама! Зашто ваше душе не прихватају Духа Божијег? Зато што чак и пориви који су у вама, да Га примите, нису истинити, јер су људи постали сувише телесни. Данашњи празник нам говори о томе да свештени огањ треба бити у вашим душама. Зашто, пак, ваше душе, обасјане Духом Светим, не дишу ка небесима? Зашто се ваш живот, вуче једино по земљи? Зашто су људи изгубили божански огањ и немају вере? Данашњи празник одговара на ова питања и прекорева нас. Угасио се у вама огањ. Затворена су врата, душе се вуку по мраку… Ви сте материјалисти, потребне су вам чињенице. Па ево: ликујућа Црква Светих – зар то није чињеница, која вас прекорева? Данас је празник свих, рођених од Педесетнице. Празник, не само прослављених светих угодника: затворника, мученика, блажених… Данас је празник свих синова Педесетнице – ваших упокојених. Ово је и њихов празник. Али мрак у вашим душама не може да угаси светло. Данас је Сабор Светих читаве земље, читавог света, прослављених и непрослављених. Овај дан пројављује живот, запаљен од Педесетнице. А ви, децо Педесетнице, где сте? Ово је укор за вас! У својој посланици апостол Павле укорева још рескије, доводећи га до стида. Нема се куд. Застидите се! Пред вашим мисленим погледом треба да су милиони светих душа, који су Педесетницом призвани у живот. Апостол Павле у својим посланицама говори о старозаветним праведницима, који су вером побеђивали царства, творили истину, премда је у њих вера била тек у некаквој магли, нису могли јасно да је виде. Без обзира на то, вера им је била тако силна, да су ради ње били убијани камењем, странствовали, трпели немаштину и невоље. Иони којих читав свет није био достојан, склањали су се по гудурама и горама. Ето какве су биле те душе! А ваше душе су крхке, беживотне, премда сте већ видели и осетили Свештени Огањ, премда вам је већ познат. Зашто су ваше душе меланхоличне, хладне, зашто нисте (душом) на небесима? Апостол Павле у својој посланици говори какав треба да је живот онога који је обујмљен огњем нематеријалним: „Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих“. Ти си мртав, али не у хришћанском смислу, већ безнадежно мртав, труп који заудара. Ти си у летаргичном сну. Какав те се живи огањ може дотаћи и шта може учинити? Устани, ако желиш ужарени огањ. Отвори снене очи, разоткриј своју дремљиву душу, окрени се лицем према томе огњу, макар и без снаге, али са поривом, да би огањ дошао теби. Устани! Тада ће те огањ освештати. „Устани ти који спаваш, и обасјаће те Христос!“. У данашњем спасоносном читању се указује: ти си мртав, јер си свезан. На теби је бреме од чега не можеш ни корак направити. То је, браћо и сестре, грех. Он је разорна сила, твоја смрт. Сви ви знате да нам грех одузима крила, одузима нам снагу и смета да идемо. Куда онда узлетети! Збаци са себе ово бреме и буди као борац у арени, који трчи, да би узео награду, а ако и падне, опет устаје и трчи, Тако и ви, уколико сте изашли у борбу, устремите се ка циљу свим својим снагама. Једини услов који свако од вас треба да има на уму је да сте сви ви – деца Педесетнице и сви сте призвани да се дотакнете свештеног огња, да би осветили и оживотворили своју душу и ушли у „облак“ праведника, рођених од Педесетнице. Амин. https://manastirpodmaine.org/svestenomucenik-grigorije-lebedev-rec-na-nedelju-svih-svetih/
-
Недеља свих светих нам даје повод да се замислимо над тим каквим су све разним путевима ишли свети Божији људи по трновитом путу у царство Божије. Веома су различити били услови њиховог живота, њихова стремљења и наклоности и њихови карактери; на сасвим разне начине су се развијали и њихови животи и сходно томе, њихов ум и срце су се приклањали да у највећој мери испуне неку од Божијих заповести. Међу њима је било људи који се уопште нису интересовали за питања државног и друштвеног живота, за светске послове, већ су свецело били обузети једном тежњом – да буду у непрекидном општењу са Богом. За њих је била бесконачно важна та заповест Божија коју је Господ наш Исус Христос назвао првом и највећом заповешћу у закону: „… љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом и свом снагом својом…“ (Мк. 12, 30). Они су одлазили у пустиње Африке, у непроходне шуме севера Русије и занимали су се једино непрекидним општењем са Богом. Ово су били изабраници Божији, попут Павла Тивејског, који је 90 година проживео у потпуној усамљености у афричкој (египатској) пустињи, попут Антонија и Арсенија Великог, Макарија Египатског, Јоаникија Великог; попут свете Марије Египћанке и недавно међу нама боравећег Серафима Саровског, који се хиљаду дана и ноћи молио у шуми на равном камену. Ово су били Анђели у телу и вечни живот у Небеском Царству је за њих почињао још овде, на земљи. Други су свим срцем поверовали у Господа Исуса Христа и заволевши га више од сопственог живота, постали су свети мученици, који су за Христа претрпели неописива мучења и смрт. Има на десетине хиљада мученика и сатима би смо могли говорити о њима. Поменимо само младу лепу девојку Пелагију, коју је желео да ожени сам цар Диоклецијан, сурови прогонитељ хришћана, а она је страшну смрт ставила испред брака са њиме. Било је много светитеља који су испунили другу највећу заповест у Закону: „Љуби ближењг свога као себе самога“ (Мк. 12, 31). Ово су сви они који су испунили пету заповест блаженстава: „Блажени милостиви, јер ће бити помиловани“ (Мт. 5, 7). Међу њима, као најсјајнија звезда, сија епископ Павлин Нолански, који је продао себе у ропство вандала, да би искупио из ропства јединца сина удовице, и блажени Филарет Московски, и архиепископ Александријски Јован Милостиви. Сетимо се и оних блажених који су ушли у Царство Божије тешким путем духовног сиромаштва – јуродивих, који су добровољно трпели подсмехе, поруге и ударце. Сетимо се и светог смоленског кнеза Андреја, који није трпео свађу међу кнезовима и коме је терет представљао блесак кнежевског живота. Оставио је свој кнежевски дворац, ушао у град Перејаслав Залески и тамо 30 година служио као црквењак при цркви светог Николаја Мирликијског, скривајући своје кнежевско достојанство. Није ли ово пример смирења за нас?! Чудесни пример трпљења и послушања налазимо у житију преподобног Акакија Синајског. Њему је као руководитељ у монаштву био назначен намћорасти старац, који би га не једном изударао до крви, и он је девет година трпео ударце не напуштајући послушање старцу. Велики пример трпљења дао нам је и преподобни Пимен Печерски, који је читав живот лежао у несносној болести и страдао безропотно. Дивни примери најтежег покајања за ужасне грехе налазимо у житјима преподобног Јакова Чудотворца и страшних разбојника Варвара, Мојсија Мурина, Патермутија и Давида, којима је Бог опростио и који су чак задобили дар чудотворства. Учинимо метанију пред неустрашивим подвигом Филипа, митрополита московског, који је без страха разобличавао цара Ивана Грозног за његову суровост и злодела и постидимо се ниске малодушности и кукавичлука, који су својствени многима од нас. Можда ћете ми иапк рећи: „Говориш нам о великим праведницима, о силним људима, а ми смо људи тако слаби, неспособни за подвиг, и живимо у обичним, свакодневним бригама и трвењима“. На ово ћу вам одговорити: читајте житије свете Јулијане Муромске (јануарски том Житија Светих), која се, слично вама, није одликовала никаквим херојством, већ је својом добротом и љубављу стекла Царство Небеско и Црква ју је прибројила сабору Светих. Житија свих Светитеља су драгоцени путовођ за хришћански живот. Али није нас сустигла глад за хлебом, већ глад слушања речи Божије, о коме говори пророк Амос (Ам. 8, 11), и постало је јако тешко да нађемо Житија Светих. Уколико су се код неких од вас сачувала, читајте их с усрђем и препричавајте вашим ближњима. Није само Свето Писмо најважнији извор духовне светлости, већ нека Вам и Житија Светих помогну на тешком путу испуњавања Христових заповести и спасења ваших душа Амин. https://manastirpodmaine.org/sveti-luka-krimski-nedelja-svih-svetih/
-
Недеља свих светих је прва недеља после Свете Педесетнице (Духова), посвећена свим светима, као „жетве Духа Божијега“ и „плодова Божанствене благодати“ која је послата људима на дан Педесетнице. Пошто немају сви канонизовани свети своје дане одређене за празновање у календару, а поготово што се не знају имена свих оних које је Господ прославио, Црква је установила овај празник. Још у време Св. Јована Златоустог, славила се успомена Свих Св. мученика у недељу после Духова. Из једне песме преподобног Јефрема Сирина види се да се успомена на Све свете празновала 13. маја, а из једног слова цара Лава VI Мудрог (886—912), види се да се успомена на Све свете празновала после Недеље свете Педесетнице. У служби овога дана и синаксару набрајају се по рангу сви свети: праоци, патријарси, пророци, апостоли, мученици, свештеноначалници, свештеномученици, преподобномученици, преподобни, праведни и цео лик светих жена. Овим празником завршава се период Цветног триода и почиње обично раздобље године, када се богослужење обавља према Осмогласнику и Минеју. Од понедељка после Недеље свих светих почиње Петровски или Апостолски пост, који служи као припрема за велики празник у част светих и првоврховних апостола Петра и Павла 29. јуна/12. јула. После Педесетнице, све недеље, то јест сви недељни дани, означавају се редним бројевима, почев од прве (Недеље Свих Светих), па закључно са тридесет другом. У складу са овим рачунају се и ступови васкрсних јутарњих Јеванђеља и ступови гласова Осмогласника. Ступ (столп) Јеванђеља почиње од Недеље свих светих, када се на јутрењу чита прво јутарње васкрсно Јеванђеље. Али ступ гласова Осмогласника почиње следеће, друге недеље. За ту недељу одређен је први глас, а друго Јеванђеље. Даље све иде по реду. Почев од Недеље свих светих, катавасија је „Отверзу уста моја… http://www.spc.rs/sr/nedelja_prva_po_pedesetnici_svih_svetih
-
И ова идеја се тиче не само појединачних судбина људи, већ и судбина земаља и судбине Цркве. Они који добро познају историју Цркве обично су смиренији и скромнији у прихватању свих искушења која падају на судбину црквеног народа. Уосталом, колико би се пута у скоро две хиљаде година историје Цркве могло се чинити да она стоји на ивици провалије, да су архијереји и свештенство изгубили издржљивост, а мирјани размишљаjу само о земаљским проблемима. Али сваки пут је Сам Господ водио Цркву на прави пут. Била су различита времена: било је и најжешћих прогона од стране паганске или богоборачке власти, и унутрашњих раздора и раскола. Понекад су се прогон и раскол дешавали истовремено. Понекад је Црква била принуђена да учини неке уступке прогонитељима. Било шта се десило. Али Црква је увек из свих искушења излазила јача него што је била пре њих. И нама се понекад чини да су сва искушења нешто спољашње, невезано за нас: кажу, живели смо нормално, али онда су дошли прогонитељи (расколници, јеретици, револуције, ратови – шта год). Чињеница је да је "нормалност" била само привидна. Уосталом, сви проблеми, како у животу појединаца, тако и у животу друштва (а Црква у свом земаљском делу је управо заједница људи), резултат су наших грехова. Обично се у глави просечног човека појављује следећа слика: човек почини грех – Бог га кажњава страдањем. Ово није сасвим тачно. Чинећи грех, ми одагнамо Божију милост од себе и тако постајемо рањиви силама зла. Сходно томе, покајавши се, враћамо се не само у љубеће руке Господње, већ добијамо и заштиту од зла. Jер Господ не намеће нама нашу вољу. Наравно, последице грехова се могу осећати дуго. Међутим, наше стрпљиво трпљење искушења и туге свакако ће бити награђено, ако не у овом привременом животу пуном патње, онда свакако у животу будућег века, који чекамо, понављајући ово сваки дан у Символу наше вере. Ма какве драматичне појаве да се дешавају, ма какви догађаји збунили душу, увек и у свему морамо се уздати у Господа и молити Му се, борити се са љеношћу, маловерjем, сопственим гресима да бисмо се очистили од зла, ослободили се свега сујетног и тренутног, да бисмо се спојили са Господом нашим. Смерност, стрпљење, нада, вера и љубав. Тек тада ће свет постати светлији и Господ ће бити у свему. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-crkva-uvek-iz-svih-iskushenja-izlazila-jacha-nego-shto-je-bila
-
У четврту недјељу Часног поста – Средопосну, посвећену Светом Јовану Лествичнику, у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару служена је Света литургија, којом је началствовао протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин, парох требињски. Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић, и ђакон Дејан Томовић. За пјевницом је одговарао Василије Ускоковић, уз пратњу хора „Свети Јован Владимир”. Тумачећи данашње Свето јеванђеље о исцјељењу демоном обузетог младића на молбу његовог оца, началствујући свештенослужитељ о. Дражен је подсјетио да се ово збило након Христовог Преображења на Гори, гдје је пројавио своју Божанску славу и открио Божанску свјетлост својим ученицима: Петру, Јакову и Јовану. По његовим ријечима суочавање Господа са невјерјем или недовољном вјером остатка апостолског збора, послије силаска са Горе преображења, неодољиво подсјећа на старозавјетну сцену из књиге Изласка, када је пророк Мојсије био на Синајској гори, разговарао са Богом и примао 40 дана закон Божији. За то вријеме остатак народа, предвођен његовим братом Ароном, салио је златно теле, коме су почели да се клањају. “Ово што смо данас чули, подсјећа на то. Господ силази са Горе, гдје је блистала Божанска свјетлост пред ученицима, и сусреће се са невјерјем људи. Зашто га ми не могосмо изгнати? Због невјерства вашег, каже Христос”, бесједио је отац Дражен. Истичући дивни и упечатљив и разговор Господа са оцем болесног младића, када он тражи од Христа да му исцијели сина, прота је подсјетио на Христове ријечи упућене оцу: „Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује”: “Онда долазе ријечи са којима се готово свако од нас може поистовијетити. Отац каже: Вјерујем Господе, помози моме невјерју. Дакле, вјерујем, али не знам да ли је то довољно, или желио бих да вјерујем, али не знам да ли стварно вјерујем. Пазите, када се присјетимо других изљечења записаних у Јеванђељу, често као епилог имамо Господње ријечи: Вјера твоја спасила те је, иди у миру. А ево овдје имамо вјеру која није сигурна да је баш вјера, али у исто вријеме имамо и молитву: Вјерујем Господе, помози моме невјерју. Дакле, ако шта недостаје тој вјери, ти придодај, ако та вјера није потпуна, ти је употпуни, ако моја вјера није права, нека твојом благодаћу постане права.” Након што је Господ исцјелио дијете, ученици Његови питају Га зашто то они нису могли, с обзиром да на другим мјестима они то чине. Овај пут то није било могуће због њиховог невјеровања, објаснио је парох требињски, наводећи да се то њихово невјеровање може тумачити и као недостатак молитве и поуздања у Бога приликом покушаја истјеривања демона. “Није ли то велика опомена за нас који смо као хришћани и хришћанке послани у овај свијет да свједочимо љубав Божију и тјерамо зло, све оно демонско око нас да се распрши снагом наше молитве и поуздања у Бога. Нисмо ли ми често сличним ученицима Господњим из данашње јеванђељске приповијести, као они који немају довољно вјере, као они који се не уздају довољно у Онога који нас може избавити, а који је то показао васкрсењем Сина свога.” На крају Господ нас учи: „Овај се род ничим не може истјерати до молитвом и постом”, упућујући нас на наше отварање за Бога, које је молитва, и пост, који се не треба схватити као неки скуп правила, као таблицу дозвољене и недозвољене хране, него као одрицање од себе зарад другога. “Те двије ствари тако схваћене, молитва као отварање Богу, пост као одрицање за Бога кроз другог човјека, јесу предуслови да зло побјегне, ишчезне, да буде истјерано из нашег окружења. То је учење којим данас треба да зазвоне наша срца и душе, оснажене додатно примјером Светог Јована Лествичника, кога данас, у ову четврту недељу поста, празнујемо, писца поука за монашки свијет и монашки живот. Али те поуке свакако умногоме могу да вриједе и за нас”, истакао је протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин, парох требињски, и поручио: “Његова књига Лествица божанског усхођења јесте вјековни бисер духовне литературе у којој, на крају свих врлина и подвига, стоји љубав као пуноћа савршенства. Ка Богу љубави, ка атмосфери љубави, ка стварности љубави, приклонимо и ми своја срца, изгонећи молитвом и постом зло из свога срца, славећи најузвишеније име Оца и Сина и Светога Духа – Бога нашега. Христос Васкрсе!” Велики број вјерног народа на Светој служби Божијој причестио се Тијелом и Крвљу Христовом. Барани су претходног дана, у суботу 2. априла, били у прилици да чују поуке протојереја-ставрофора Дражена Тупањанина, пароха требињског, у оквиру предавања на тему “Однос Старог и Новог завјета у хришћанском предању”, које је одржао у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. https://mitropolija.com/2022/04/04/o-drazen-tupanjanin-u-baru-na-kraju-svih-vrlina-i-podviga-stoji-ljubav-kao-punoca-savrsenstva-ka-bogu-ljubavi-video/
-
- савршенства
- пуноћа
- (и још 11 )
-
Молимо се за здравље и спасење свих, нарочито за оне који страдају
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Бесједа блаженопочившег Mитрополита Амфилохија у манастиру Доњем Острогу, 28. марта 2020. године Одслужисмо, драга браћо, службу Божију, свету Литургију, која се служи већ двије хиљаде година, која извире из оне Тајне вечере, када је Господ сабрао своје ученике и одслужио свету службу Божију, Тајну вечеру. И онда је, први пут, призвао Своје ученике, дао им је хљеб и рекао: ,,Узмите и једите, јер ово је Тијело моје, које се за вас ломи на отпуштење гријехова.” А онда је и чашу принио, призвао Духа Светога и рекао: ,,Пијте из ње сви, јер ово је Крв моја Новога завјета, која се за вас и за многе за спасење и за живот свијета.” Света служба Божија која кроз вијекове траје и свједочи се на свим земаљским језицима, и у древним временима и у наше вријеме, служба Божија којом се подсјећамо на све оно што се догодило од настанка свијета. Подсјећамо се на стварање човјека, свијета и Божије творевине, подсјећамо се на Адама и Еву, наше прародитеље и њихово изгнање из раја, али обећање њима да ће доћи Син Божији, који ће бити Спаситељ свијета и рода Евинога. И тако редом, подсјећамо се на све оне дивне пророке Божије, од Ној, Аврама, Исака и Јакова, до пророка Мојсија, пророка Исаије, Јеремије, Језекиља и Данила и других пророка светих, премудрога Соломона и цара Давида и све оне који су посвједочили да ће сами Бог доћи у овај свијет и да ће постати човјек. И то се догодило. Тако да ми, у свакој служби Божијој, Њега прослављамо, Сина Божијег јединородног, од Оца рођеног прије свих вијекова, који се родио од Духа Светога и Пресвете Дјеве, ради нас и нашега спасења и који нас није оставио саме кад се вазнио на небеса, него је послао Духа Свога Светога да нас води у сваку истину. Тако да и ми, на овој светој служби, тога Духа Светога који је сишао на апостоле и који је непрекидно присутан, којим дише све што дише и живи све што живи и ми Га призивамо непрекидно, али посебно Га призивамо на овој светој служби, да сиђе на нас и дарове наше и да претвори хљеб наш, који приносимо, у Тијело Христово, а вино у Крв Христову, да би се онда причестили. Причешћујемо се Тијела и Крви Господње на здравље и спасење, на просвећење свих оних који прилазе тој светињи, задобијање не само тјелеснога здравља, него вјечнога и непролазнога здравља, приносимо за све пророке, апостоле и мученике, преподобне ове и матере наше. За све приносимо и све њих спомињемо, јер Црква Божија никога и ништа не заборавља! Од искони до данас, она све памти и све подсјећа и све се у њој и кроз њу обнавља и препорађа силом Духа Светога и присуством живога и живоноснога Бога и Спаса нашега, Исуса Христа. Зато, ова служба Божија се наставља и настављаће се до краја свијета и вијека. И кроз њу и преко ње, ми који смо смртни и пролазни овдје на земљи, задобијамо живот вјечни, задобијамо здравље и спасење и молимо се за здравље и спасење свих људи и свих земаљских народа. Нарочито се молимо за оне који страдају од ове пошасти која је напала сав људски род, не први пут, али на овакав начин можда и по први пут, напала је та пошаст све људе и све земаљске народе. И ми на овој светој служби призивамо живога Господа, да свима подари здравље и спасење и свима да подари просвећење свјетлошћу истине Божије и мудрошћу Божијом, правдом и љубављу Божијом, да све испуни, да све препороди и све преобрази, да се свега дотакне сила Божија животворна. Зато се данас молимо за оне који страдају и који пате, молимо се и за све оне који данас нијесу могли да буду овдје, у овоме храму и другим храмовима, да их Господ укријепи, јер гдјегод се налазили, ако су испуњени духа покајања и духа молитве и вјерности живоме и вјечноме Богу, ту је и Господ заједно са њима, без обзира да ли су на служби или нијесу. А даће Бог и да прође ова несрећа, која је напала све људе и да се сви људи, посебно они који су крштени у име Оца, и Сина и Духа Светога, сабирају и да се у храму Божијем сусрећу, да исповједају Бога љубави и да његују у себи љубав. Па и ова невоља која је напала све нас и човјечанство, није ни то са неком случајношћу. И то је да би у нама пробудило истинску и праву љубав и вјерност живоме Богу, а у исто вријеме да би пробудило љубав једних према другима, да не заборављамо да смо призвани на ту вјечну и непролазну љубав. Па онда кад дођу такве невоље као што је ова, то нас подсјећа на бригу не само о себи и најближима својим, него о сваком људском бићу да се побринемо и да призивамо Господа да испуни све људе и све народе том силом Духа Божијега и светињом Божијом, да их обдари тим даром вјечнога и непролазнога живота. За то се посебно молимо ових дана, посебном молитвом коју нас је научио патријарх румунски, који је ту молитву написао и ми је читамо и молимо се Богу за све оне који страдају и за све које пате: ,,Господе Боже наш, који си богат милосрђем и мудрим промислом управљаш нашим животом, услиши нашу молитвом, прими наше покајање за наше гријехе, заустави нову заразну болест, као што си некада помиловао народ Твој изабрани, у вријеме цара Давида. Ти који си Љекар душа и тијела наших, подари опоравак болеснима, подижући их хитро са одра патње како би могли да прослављају Тебе, нашег милостивог Спаситеља, а заштити здраве од било које болести. Благослови, Господе, ојачај и заштити Својом благодаћу све оне који се човјекољубљем и жртвовањем старају о болеснима у њиховим домовима или у болницама. Уклони све болести и патње међу људима и научи нас да цијенимо живот и здравље као Твоје дарове. Дај нам, Боже, Свој мир и испуни наша срца чврстом вјером у Твоју заштиту, надом у Твоју подршку и љубављу према Теби и ближњему. Јер Ти си Бог који милује и спасава нас, и Теби славу узносимо, Оцу, и Сину и Духу Светоме, сада и увијек и у вијекове вијекова. Амин.” Молитвама оца нашега Василија, Светога Агапија, кога данас прослављамо и свих светих, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси нас. https://mitropolija.com/2022/03/28/mitropolit-amfilohije-molimo-se-za-zdravlje-i-spasenje-svih-narocito-za-one-koji-stradaju/ -
Његова Светост Патријарх је началствовао светом Литургијом у Саборном храму у Пожаревцу уз саслужење преосвећене господе епископа браничевског Игнатија и хвостанског Јустина, као и архимандрита Прокопија из Антиохијске Патријаршије и многобројног свештенства из више епархија Српске Православне Цркве. У наставку доносимо беседу Његове Светости у целости: У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, данас у другу недељу поста, која је посвећена великом оцу и учитељу Цркве Светом Григорију Палами, испуњен сам радошћу великом због тога што ме је Бог удостојио да заједно са вама упућујем молитве Господу и Спаситељу нашем и што ме је благословио да дођем у град Пожаревац, у древну Браничевску епархију која је најпре носила назив Виминацијумска. Епархија браничевска је испуњена многим светињама и представља место где су многи угодници и светитељи Божји налазили место за свој подвиг и где су благодаћу Божјом преображавајући себе преображавали и све око себе до мере да их је Господ прославио и прославља до данас, а тако ће бити до краја света и века. Прослављајући њих Господ је учинио да многи људи са свих страна не само знају за славу ове Епархије и верног народа њеног, него долазе често и да траже утеху у светима Божјим, али и утеху у заједници са вама и у вашим молитвама. Ми смо данас чули одломак из Марковог Јеванђеља који говори о исцељењу узетог у Капернауму. Капернаум је град у Палестини, у Галилеји. Палестинска земља, земља у којој је живео изабрани народ, делила се на два дела: једно је била Галилеја, а друго Јудеја. Капернаум је био град поред кога је пролазио велики пут који је спајао Месопотамију са Египтом и у исто време чвориште кроз које су пролазили многи људи, војници, трговци, робови... Отуда је Господ често боравио у том граду и у тим крајевима, јер је имао прилику да проповеда свим људима независно од тога ком народу припадају. Већ ту је показао да су сви позвани да дођу у познање истине и да су сви по љубави Његовој Његова деца. У јеванђељској причи имамо једну потресну слику: болестан је један човек, много се народа окупило око Господа и куће у којој борави болесник. Иако је позван да уђе у кућу, Господ не може да уђе због мноштва људи. Тада пријатељи тог одузетог, болесног, скидају кров и износе болесника на носилима, приносе га код ногу Христових и моле Христа, моле Господа, да га исцели. Из саме приче се види да одузети не само да је био болестан од телесних болести, него по својој прилици ни духовно није био сасвим здрав. Штавише, може бити да није имао ни вере или да је та вера била веома слаба. Може бити да се она поколебала због телесне болести, али може бити и обрнуто, јер човек је један и јединствен. Никада не болује само једна страна његове пројаве, његове манифестације, једна страна његовог бића. Увек је болестан читав човек, јер је човек један и јединствен, јединствена личност. Следе речи Христове: Узми кревет свој и иди, опроштају ти се греси твоји. По својој прилици Господ препознаје да је овај човек, пре свега, био духовно болестан, а онда се та унутрашња духовна болест рефлектовала и на његову спољашњу страну, на његову телесну страну. Зато је највероватније и да сам тај човек није имао ни жељу да се обрати Исусу и да тражи помоћ. Међутим, то је једна од димензија поруке овога Јеванђеља, Његови пријатељи, његова браћа, имали су веру у Исуса, веру у Господа, у благодат Божју. Имали су поверење у љубав Божју. Они су узели тог свог пријатеља, четворица од њих, и донели га код ногу Христових и замолили га да Господ љубављу и милосрђем својим исцели тог болесника. О чуда, браћо и сестре! Не вером, не ни молитвама, не и поверењем тог болесника, него вером његових пријатеља, његове браће, вером друге четворице, дешава се исцељење! Вера, браћо и сестре, није индивидуалистичка ствар, није ствар појединачна и не тиче се само једног човека. Вера је увек вера заједнице. Вера је вера Цркве. Ако је вера појединачна и самостална, индивидуална, онда је она јеретичка, јер онај који хоће да буде самац, он се одваја од других, а то заправо и значи јеретик - бити погрешан, одвојити се од других. Вера четворице, вера заједнице, вера Цркве јесте вера која има снагу, јесте вера која није само због себе, већ је вера за спасење читавог света. Када бисмо ми спознали ту истину, а онда и читавим бићем трудили се да наша вера буде не само вера због нас него и због других, када бисмо учинили све да то буде вера заједнице, Цркве као заједнице, може бити да би било много мање промашаја и код других, да би било много мање промашаја и на другим местима. Није проблем у томе да ли постоје људи који не верују - пала људска природа на то нам указује, много је таквих у свим временима и на сваком месту - него је основно питање за нас каква је вера наша. Да ли је то вера и наше породице и наше Цркве? Да ли родитељ вером својом, преображавајући себе, верује из љубави и у спасење свог ближњег, своје породице, свог комшије, чак и свога непријатеља? Није, браћо и сестре, чудо вере како се види у овом Јеванђељу, пре свега, телесно исцелење, него је чудо преображај који вером долази. Вера, браћо и сестре, није ништа друго него наше учествовање у животу Цркве, у животу вере, што заправо показује и пројављује и наше учешће на светој Литургији. То је Црква и то је вера Цркве. Нека би Господ дао да наше молитве не буду израз наше вере која има везе само са нама, да то не буде, како се то каже, религијска Црква, једна проста обична емоција која повезује нас са нама и нас ставља у центар своје пажње и молитве, него да то буде вера која нас повезује са нашим ближњима и са Господом. Из те везе и тог односа и општења са Господом међусобно општимо као једно тело, један ум и једно срце. Радујем се, још једанпут кажем, што сам овде са вама и сигуран сам да ћемо се много пута виђати овде у светој Епархији браничевској по благослову и љубави вашег Епископа и да ћемо увек бити - и онда када се не видимо лицем к лицу - у заједници једне вере, једне молитве, у светој Литургији и да ћемо се много дубље, много интензивније, у љубави и у једној вери увек сусретати, чак и онда када нисмо једни поред других. Нека вас све Господ благослови! Епархијске вести Патријарх |
-
- браничевску
- епархију
- (и још 11 )
-
Незадовољена жеља побуђује гнев (злу вољу) и тада болује и разумни део душе. Према томе, вољна сила душе не може бити исцељена пре него што се исцели њена жељна (осећајна) сила, нити може бити исцељена њена разумна сила пре него што се исцеле ове две силе. Следи, дакле, да најпре мора бити исцељена жељна (осећајна) сила душе. Први пород зле жеље јавља се још код новорођенчади, а то је жеђ за поседовањем, док се среброљубље јавља нешто касније, мада се и оно јавља у детињству. И заиста, деца од самог поћетка желе да поседују разне предмете. Среброљубље се јавља касније, јер оно своје нашло нема у самој природи него у (својевољном) избору. Страст среброљубља рађа се из неверовања у промисао Божију. Из жеђи за поседовањем и из среброљубља рађају се многа зла, као што су похлепа, крађа, отимачина и сл. Жеђ за поседовањем и среброљубљем нису само извори многих страсти него и ненаклоњености ка творењу добра. Ум живог среброљубца одумире, и он у ствари бива сахрањен у злато, које је такође земља, будући да се мртваци сахрањују у земљу. Среброљубчев гроб „још је смрдљивији од оног правог (гроба)“, сматра свети Григорије Палама. Након што је најпре протумачио чињеницу да је прва страст жељног дела душе коју треба исцелити жеђ за стицањем, земљољубље, св. Григорије прелази на другу страст, а то је самољубље. Ова страст се у човеку јавља пре телољубља, а такође у младалачкон узрасту. Постоје два вида самољубља. Једно је световна сујетност која је сједињена са украшавањем тела и раскошној одећи, док се други вид јавља у врлинским људима и повезана је са лицемерјем и охолошћу. Ова страст се може исцелити жудњом за вишњим почастима, осећањем сопствене недостојности (ништавности), трпљењем подношењем људских понижења и предпостављањем славе Божије (својој властитој). Уколико човек има ма какву врлину, требало би да је препише Богу и да своју пажњу усмери на Њега. У исцељењу од ове страсти помаже сагледавање срама која та страст доноси. Страст повезана са самољубљем јесте и чежња за задобијањем људских похвала. Та страст је „најпрефињенија од свих страсти“, сматра св. Григорије Палама. Будући да је то најпрефињенија страст, човек не само да се мора борити са повезивањем и пристанком, него и сам њен напад мора сматрати као пристанак и мора се од њега чувати. Чежња за задобијањем људских похвала је погубна страст. Она човека води ка даљем губитку вере. Наслађивање људским похвалама рађа завист, а „завист је потенцијално убиство“. Најзад, страст самољубља води човека ка великим недостацима. Трећа страст која је пород (зле) жеље (пожуде), јесте стомакоугађање, из које се ствара свака телесна нечистоћа. Стомакоугађање је тесно повезано са телесношћу и развија се као трећа у низу (страсти), које се јављају са човековим одрастањем. Она је укорењена од нашег рођења. Kако се то може објаснити? Свети Григорије Палама износи изванредна запажања на овом кључном месту, којим се бави и савремена психологија. Он каже: „Да се не само ова страст него и природни детеродни нагон запажа већ код деце, док су она још одојчад“. Другим речима, и стомакоугађање и природни детеродни нагон појављују се још од младенштва, са жељом новорођенчади да сисају на мајчиним грудима. Међутим, кажемо да се оне у човеку појављују спорије, јер су у детињству те страсти природне и према томе, нису за прекор и не подлежу осуди. Ове страсти у детињем узрасту „нису знаци оболелости душе“. Оне, међутим, постају знаци оболелости душе код оних који их злоупотребљавају. „Kад се старамо о телу ради задовољења пожуда“, онда је то зла страст, а сластољубље постаје почетак телесних страсти и болести душе. Ово учење које проповеда свети Григорије Палама веома је важно, јер показује став Цркве према свим оним психолошким анализама реакција душе код одојчади и деце анализама које стварају још више проблема. Свети Григорије Палама подсећа да је ум први који страда од ових страсти. Из књиге „Православље и мистика светлости“ https://www.bastabalkana.com/2016/03/sveti-grigorije-palama-o-zeljama-i-strastima/
-
Епископ Исихије: Пресвета Богородица је наша утеха и мајка свих нас
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Храм Покрова Пресвете Богородице, најстарија светиња у Ваљеву (подигнута 1856. године) и споменик културе од великог значаја, прославила је празник своје небеске заштитнице. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање епархијског свештенства и протојереја – ставрофора Стојадина Павловића и Сретена Младеновића, Ваљеваца са службом у Београду. Богослужење је појањем улепшао Црквени хор „Хаџи Рувим“ под управом Милице Степановић – Бабамилкић. Иако не спада у дванаест великих празника Господа Христа и Богородице, те је у црквену литургику придодат у новијем времену, празник Покрова Пресвете Богородице велики је, јер славећи га оживљавамо догађај из 10. века у Цркви Влахерни у Цариграду, када се Мајка Божја јавила Светом Андреју јуродивом и ученику му Епифанију. Догађај у коме се, по вери и молитви светитеља предатог „подвигу лудости за Христа“, јавила Царица небеска и показала да на земљи непрестано обитава, штитећи сав људски род својим молитвама, казао је Владика Исихије у празничној беседи утемељеној на предањском запису догађаја којег данас прославља васцели православни свет. Пресвета Богородица је заједно са свима нама и окриљује нас својим омофором. Није то само у виђењу Светог Андреја јуродивог, већ у виђењима многих светих људи. Свако од нас би могао у то да се увери, ако живимо у подвигу и ако се трудимо да живимо по јеванђељу Христовом. Пресвета Богородица је наша утеха и мајка свих нас. Не само у преносном смислу. Ми смо сви усиновљени њој преко њеног Сина, а Господа нашег Исуса Христа. Господ је, узевши на Себе људску природу, нас узео као Своју браћу и сестре. Заједно са Њиме, ми смо синови и кћери Бога Оца, а самим тим смо и синови и кћери Пресвете Богородице – казао је Епископ Исихије. Мајчинска брига и старање о Цркви Пресвете Богородице су непресушни и она је стално присутна. Зато су јој посвећени бројни храмови, међу којима и овај у Ваљеву, јер се њена заштита и посредовање пред Богом увек осећају, закључио је Владика Исихије и позвао сабрани народ да сви заједно дамо одговор на љубав Мајке Божје и прослављамо Сина њеног, Господа нашег Исуса Христа. Након Литургије је начињен литијски опход и преломљен славски колач. Братство Покровског храма, на челу са старешином протојерејем – ставрофором Зораном Јаковљевићем, приредило је свечану трпезу за све који су дошли да са њима прославе храмовну славу. У навечерје славе служено је празнично бденије, којим је началствовао протојереј – ставрофор Верољуб Младеновић, умировљени парох ваљевски, некадашњи старешина Покровске цркве. Извор: Епархија ваљевска-
- наша
- богородица
- (и још 7 )
-
Епископ Исихије: Учимо на примерима Преподобног Киријака и свих светих Божјих људи!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Храм Преподобног Киријака Отшелника у селу Јошева и ове године свечано је обележио празник свог небеског заштитника. Литургијско сабрање предводио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање архијерејског намесника посавског протонамесника Слободана Илића и више епархијских свештенослужитеља. Дар монашког служења није свима дат, већ само онима који су изабрани. Посебан позив међу њима јесте служење отшелника, монаха који су Богу посвећени у осами. Они се моле пламеном молитвом за читав свет и захваљујући њиховој молитви опстаје свет, иако лежи у греху и немоћи, поучио је Владика Исихије о подвигу отшелништва коме је био предат Преподобни Киријак са Коринта, кога скоро петнаест векова прославља цео хришћански свет. Рођен у побожној породици (отац Јован, свештеник), као млад је био потпуно посвећен Христу. Чувши на Литургији речи Господа Христа:“Ко хоће за мном да иде…“, био је дубоко дотакнут и то га је одвело у Свету земљу, у јерусалимску пустињу. Читав свој живот провешће у манастирима великих учитеља подвижничког живота Светих Јевтимија и Харитона, а потом сам по благослову духовника, указао је Владика Исихије на неке појединости из живота великог Божјег угодника. То је за нас незамислив живот. Ту нема ни трунке угодности ни комфора. Он је све претворио у молитву и слављење Бога. Преподобни оци се повлаче из света, али не зато што им свет смета и што га не воле, већ из силне љубави која их гони да се моле за читав свет, као и борба против страсти у свом телу. Ми својим огрубелим погледом не бисмо могли да увидимо грех у њима, али они имају танану душу и сваку трунку нечистоте виде и дубоким покајањем и смиреноумљем не допуштају да се развија. И ми треба да се учимо на примерима светих људи, посебно људи који припадају црквама посвећеним неком од таквих монаха – казао је ваљевски архијереј у литургијској проповеди парохијанима Храма Преподобног Киријака у Јошеви. Понекад би требало да се повучемо из овог света – да угасимо телевизоре и компјутере. Да извадимо Свето писмо и читамо, размишљамо и молимо се Богу за себе и своје ближње, закључио је Епископ Исихије. На крају Литургије, он је заблагодарио надлежном пароху свештенику Слађану Филиповићу и свим учесницима сабрања, узмоливши Господа да сви на земљи будемо Његови ученици и прославимо Га попут Преподобног Киријака и свих светих. Овогодишњи домаћин славе био је Мирослав Рајковић, адвокат из Уба. Извор: Епархија ваљевска -
О Богомољачком покрету Светог Владике Николаја, за јулско-августовски 380. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, говорио је протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого, вандредни професор Православног богословског Факултета Светог Василија Острошког, Универзитета у Источном Сарајеву. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Прота др Дарко Ђого: Позвани смо да живимо Јеванђеље Христово и пут Светога Саве и свих светитеља наше српске Цркве! Богомољство у срба је православни, народни покрет оживотворења и остварења Јеванђеља Христовог у пракси и на делу, у стварном свакодневном животу. Богомољачки покрет настао је половином прошлог века, растао и развијао се, да би после великог богомољачког сабора у Крњеву 1920. године почео организовано да делује у крилу Цркве као Православна Народна Хришћанска Заједница, под непосредним руководством светог и богоносног владике Николаја Велимировића. Период између два светска рата може се с правом назвати златним богомољачким добом. О богомољачком покрету, његовим особеностима, као и прегалаштву светог владике Николаја и блаженопочившег епископа браничевског Хризостома (Војиновића), разговарамо са протопрезвитером-ставрофором др Дарком Ђогом, вандредним професором Православног богословског факултета у Источном Сарајеву. *Драги оче, шта је Богомољачки покрет? Дозволите ми најприје да Вам се захвалим за прилику да нека од личних запажања подијелим са читаоцима Православног мисионара, часописа са којим са растао у Цркви Христовој (одмах да кажем да се тим, мајчиним старим мисионарима од 1988. до 1992. године и данас често враћам не само због емотивних разлога већ и због квалитета штива). Такође, нека ми буде дозвољено да одмах укажем на двије крајности у приказивању карактера Богомољачког покрета које ћу, надам се, успјети да избјегнем у казивању, а које су подједнако опасне: најприје: уобичајено је било да се о Богомољачком покрету говори као о својеврсном елитном духовном и унутарцрквеном покрету људи који су у хришћанским врлинама хтјели да надиђу просјечност свог времена и средине. То је, уосталом, заједничко објема екстремним виђењима његовог карактера, док се ова „елитност“ онда описује или изразито афирмативно, са извјесном дозом поноса, па понекад и гордости, или се управо због „елитности“ покрета данас понекад чују гласови који га, по мом суду, неоправдано посматрају као пара-Цркву и девијантну појаву коју је тек Св. Николај некако успио да оцркови. Мислим да је заправо суштина проблема у том инсистирању на елитизму који би, бар према мом суду, био у потпуној супротности са поруком Покрета, а то је актуелизација хришћанске етике живота по јеванђељу. Богомољац жели да живи свјестан тога да није бољи Хришћанин већ Хришћанин који жарко жели да буде бољи Хришћанин. Самим тим он не може бити елитиста. Дакле: Богомољачки покрет треба посматрати као унутарцрквени покрет за актуелизацију јеванђељског етоса који се понекад просто успава у животу друштва, па и јерархије. *У чему је сагледан значај овог Покрета који је деловао у окриљу Цркве? Нарочито се значајним показала ова консолидација српског вјерујућег народа у искушењима са којима се сусретао у 19. и 20. вијеку. То су била: духовна и црквена дезинтеграција српског народа који је то доба, крајем 19. вијека када покрет започиње дјеловање, и даље живио у неколико државних оквира и црквених цјелина. Богомољачки поркет је налазио начина да се појави и да повеже и Србију и тада окупиране крајеве српске Босне и Херцеговине (од Св. Саве), и Војводства српског у ондашњој јужној Угарској. Такође, у доба када се наш народ сусреће са увозом не само културних модела и достигнућа већ и девијација из европске културе тога времена, Богомољачки покрет нуди повратак идеалима саброности и црквености, па га можемо гледати и као покрет сличан почвености руских словенофила. *Светог владику Николаја је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве званично задужио да води бригу о богомољцима, и он је ту дужност прихватио са радошћу и пастирском бригом каква се ретко сретала. У светлу житија српског златоуста, реците нам шта је био циљ и задатак владике Николаја? Његов задатак и циљ је био да једном самониклом покрету подари непрекидну загледаност у вијекове прије тог Покрета али и послије њега. Да од људи који су помало сумњичаво гледали на јерархију – и она на њих – подари етос служења Цркви. Да од људи који су имали богословље срца начини комплетне личности, стамене, уцрковљене, богословље и срца и ума, и душе и тијела, и литургије и поста, и службе народу и Отачаству. И он је у томе успио. *Дакле, није случајно да се тропару Светога владике Николаја Охридског и Жичког поје, да је он „человођа богомољне војске Христовеˮ? Тако је. Нити је Богомољачки покрет замислив без свештеног дјеловања Владике Николаја, нити његово житије потпуно без помињања тог његовог свештеног задатка. *Блажене успомене умировљени епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (Јевтић), богомољце одређује као ...религиозно-морални покрет српских православних сељака крајем 19. и у 20. веку, настао после великих народних страдања у честим ратовима. Можемо ли рећи да је основни садржај овог лаичког верског покрета био покајање и доследан морални живот - лични, домаћи и друштвени? Можемо да то кажемо, а и врло је важно да на томе инсистирамо јер је отпор од морализма увезеног из иностранства у савременој хеленској, па кроз њу и српској теологији створио опасан супротан порив да се морал и моралност ниподаштавају и багателишу по себи. Што се онда подудара са етичким распадаом постмодернистичког поријекла а што све води обесмишљавању етоса Цркве. Богомољци су управо осјетили почетак тога духа у своме времену и насупрот етичком релативизму и нихилизму супротставили захтијев за досљеднијим животом. Хришћанин треба да живи бесједу на гори или није хришћанин. То нису они измислили. То је исти приступ који налазимо код Златоуста или Симеона Новог Богослова. *Несумњиво је да би без светог владике Николаја богомољачки покрет био на великим искушењима и питање је како би текао његов развој. Колико је било важно да на челу покрета буде један архијереј? Било је важно да на чело покрета дође не толико архијереј колико Николај, аутентични свједок идеала које је покрет захтијевао од људи у Цркви, а који је у исто вријеме био и епископ. Да је неки други епископ дошао, можда не би могао да им покаже животом шта значи бити истински слуга Божији. Наравно, имала је наша Црква и тада сјајних епископа – узмимо на примјер само св. Петра Сарајевског – али мислим да је светодуховски надахнута одлука о томе да баш Владика Николај буде и први Богомољац као велики проповједник, богослов и епископ. *Поред светог владике Николаја важну улогу у Богомољачком покрету имао је и знаменити епископ браничевски Хризостом (Војиновић). Упознајте нас укратко са делом и доприносом овог неуморног мисионара, који је био и први уредник нашег часописа? Владика Хризостом (Војиновић) је за мене лично можда најраније сјећање на помен једног епископа, и то управо преко бројева Мисионара које сам касније читао. У питању је епохална личност Српске Цркве. Човјек који је у себи управо носио тај етос непретенциозног, истинског слуге и свједока Божијег, човјек који је слушао „Тихи глас“ а не букачки прекоравао људе. Та окренутост другом човјеку у љубави а себи у покајању: то је истински етос Православља и Богомољачког покрета. *Народ је и данас гладан и жедан заједништва и саборовања после Литургије. Да ли и данас имамо неки вид наставка етоса Богомољачког покрета? Јесте, жедан је. И ту леже и многи од наших проблема и многи од наших одговора. Идеологија нагле релитургизације без чвршћег повезивања људи која је била основна идејна потка многих кретања у Православљу посљедњих деценија показала је своје наличје. Није довољно да људе само мотивишемо да се причешћују Светим Тајанам – оне су залог једног другачијег живота, али и залог наше обавезе ка свима са којима се те литургије причестимо. Без истинског предавања једних другима а затим Христу Богу, ми ћемо најсветију од Тајни свести на ритуалистику а то неће дуго трајати. Зато се и појављују парацрквени покрети, па попуне те празнине које ми остављамо због немара, небриге, умора или јер идеолошки вјерујемо да наша обавеза престаје са пришћивањем, иако она, једних ка другима, вјерних ка свештенству и свештенства ка вјерника, тек почиње када се оконча Литургија. *У каквом су односу химнографија Цркве и богомољачке песме? Ово је коплкексно питање које нам помало одсликава разне слојеве тог покрета. Има их дивних и величанствених, а нарочито су такви они бисери наше књижевности које је народ прихватио као своје пјесме. И сада ми суза крене сваки пут када пјевам или слушам „Ко удара тако позно...“ Са друге стране, има и правог шунда који треба избацити из Цркве. Каква ли је памет некога ко пјева „Ој Пресвета Тројице/наша мила надо/ко је тебе славио/никад није страдо“… То је лажна, бласфемична пјесма једног зашећереног Хришћанства које везе нема са Црквом. *Оче, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? Моја порука се састоји у врло једноставном позиву: живимо Јеванђеље Христово и пут Св. Саве и свих светитеља наше српске Цркве. Хришћанство је конкретан живот, у заједници наших предака и потомака, али и свих нас који овдје и сада носимо Крст Христов и чекамо Васкрсење. Ми смо завјетна заједница. И треба да смо тога свјесни. Да живимо косовски Завјет од малог ка великоме, од љубазности ка продавцу новина преко жртвовања за породицу до жртве на бранику Отачанства, ако затреба. Али једно не може без другога. Јеванђеље се у нама рађа, када пустимо Христа да Његов живот постане наш а наш да постане Његов. Разговор водио: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 380. броју Православног мисионара (стр. 31-34) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
-
-
- превлачки”
- јевстатије
- (и још 13 )
-
Епископ Јеротеј: Греси су узрок свих страдања и патњи у нашем животу
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског г. Порфирија, служио је Свету архијерејску Литургију у Недељу шесту по Духовима, 01. августа 2021. године, у храму Св. Димитрија на Новом Београду. „У данашњем Јеванђељу Господ говори о томе да је узрок свих наших болести грех. А када то каже Он не мисли на узрочно-последичне односе у неком правном или моралистичком смислу“, рекао је Епископ Јеротеј у својој беседи истичући да Господ говори о „погрешном функционисању читавог човека. И то су греси и то су страсти.“ Данашња јеванђељска прича нам говори да се Господ вратио у свој град, Капернаум, и тамо је проповедао. У Марковом јеванђељу се о овом догађају говори мало детаљније рекао је Епископ Јеротеј наводећи да су приликом Христовог исцељења одузетог болног човека унели кроз кров куће. „Господ је болесном човеку рекао „Синко опраштају ти се греси твоји“, и на ове речи готово нико од присутних људи није обратио пажњу. Јер како видети грехе? Како знати шта су то греси?“, рекао је Епископ Јеротеј указујући да су само тадашњи писмозналци обратили пажњу на те речи. Кроз дијалог који је Господ водио са књижевницима приликом исцељења одузетог човека ми можемо видети да „када Господ чини неко чудо, то чудо има много димензија и много аспеката“, појаснио је Епископ Јеротеј истичући да су заправо „најболеснији, од свих тих људи који су били присутни, није био тај одузети човек, него ти писмознанци. Јер они су једини разумели те речи „Синко опраштају ти се греси твоји“. Односно они су то требали да разумеју, јер они су веома добро познавали Свето писмо. И не само да су га познавали него су били дужни да и друге уче“. Ти писмознанци требало је да знају шта је било са првим човеком Адамом, рекао је, између осталог, Епископ Јеротеј истичући да је „Адам изгнан из Раја управо зато што је учинио грех“. „Био му је читав свет додељен на управљање, а он је то све прокоцкао тиме што није хтео да послуша Бога. И тиме што је пречицом хтео да постане бог“, рекао је Епископ Јеротеј истичући да „Када је Бог изагнао Адама из Раја, он је изгубио бесмртност. Јер је у ствари ту бесмртност имао једино са Богом. И човек је почео да стари, јавиле су се болести и на крају је први човек Адам умро“. Зато су ти писмознанци требали да знају из Светог писма да је „грех узрок и старости и страдања и смрти“. Ми треба да схватимо да су „греси ти који су узрок свих наших страдања и патњи у овом животу“, закључио је Епископ Јеротеј истичући да „је човекољубиви Господ наш Исус Христос примио сва наша страдања, болести и на крају смрт да би на крају Васкрсао и да би обожена Његова људска природа села са десне стране Бога Оца". Из тог разлога ми, по речима Епископа Јеротеја „Треба да водимо рачуна, да се боримо против наших грехова и страсти, јер је то тај залог који носимо у живот вечни. Господ Исус Христос нам је подарио живот вечни, и не треба ничега да се бојимо, за нас за Хришћане који верујемо смрт више не постоји. Али треба да се бојимо грехова и страсти зато што нас они одвајају од Бога." Извор: Инфо-служба СПЦ -
Отац Петар (Драгојловић): Беседа у Недељу свих светих
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
-
Емисија о богослужбеним особеностима Недеље свих Светих и Апостолском посту
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Теолошки
У прву недељу по празнику Свете Педесетнице, Црква се саборно кроз свето богослужење сећа свих светих угодника Божјих, нама знаних и незнаих, и из тог разлога овај недељни дан називамо Недељом свих Светих. Овим торжественим прослављањем Црква свечано благодари Господу што је угоднике своје удостојио светитељског венца вечности и непропадљивости. У понедељак након недеље Свих светих, почиње Апостолски пост. Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример сâмих апостола који су, примивши Светога Духа у дан Свете Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање Еванђеља. О богослужбеним особеностима Недеље свих Светих, као и о Апостолском посту, разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем, аутором специјалне емисије серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Драгана Машић. Извор: Радио Беседа-
- апостолском
- свих
-
(и још 6 )
Таговано са:
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.