Претражи Живе Речи Утехе

Постоји ли неко ко се никада није осећао као да је ухваћен у клопку? Кога ситуација, људи, здравствено стање, процеси који се дешавају у земљи и свету, и, што је најважније, сопствене грешке никада нису довели до ћорсокака? Можда неки људи никада нису доживели ништа слично, али сигуран сам да је већина барем једном у животу била у ћорсокаку. Судећи по сопственом искуству, могу вам рећи да се увек ради о тешком искушењу. Шта радити? Ако поступите на један начин, имаћете негативне последице. Ако промените приступ, само ћете погоршати своје проблеме, а можда и туђе. Када мислите да сте постигли ефикасно решење, схватате да нема новца за његово спровођење. Не можете седети и не радити ништа, јер је времена мало. Не знате шта да радите. На ивици сте нервног слома и гризе вас савест. Тако изгледа ћорсокак. Излаза нема, осећате се ухваћеним у клопку. Шта је решење? Да чекамо да стигне екипа Сектора за ванредне ситуације и извуче нас из ове клопке? Хмм, мислим да неће бити од користи. Да одустанемо и престанемо да се боримо? Да се молимо? Али вероватно сте се молили, и изгледало је као да су небеса затворена и као да вас Господ није чуо. Сада је то сигурно узрок најнеподношљивијег бола и највећа несрећа. Чекајте, то још није највећа несрећа. Главни проблем је када Га не можете чути. Да сте Га слушали, не бисте били у клопци. Онај ко Га слуша хода у светлости и никада не греши. Осећамо се изгубљеним, заробљеним и губимо своје време тек кад Га престанемо слушати. И зато ћу се усудити да поделим једини, по мом мишљењу, излаз из сваке безнадежне ситуације – више пута тестиран, ефикасан и спасоносан. Рецимо да сте ухваћени у клопку, изгубили сте доста времена, и осећате се истрошено и безнадежно, очајнички покушавајући да сами поправите ситуацију. Станите! Станите мирно и поставите једно једино питање: Шта тачно Господ жели од вас? Не – шта ви ЖЕЛИТЕ, или шта вам је ПОТРЕБНО, нити шта је НАЈУДОБНИЈЕ за вас, нити шта други ОЧЕКУЈУ од вас, већ питајте управо: Шта ГОСПОД жели од вас? Или, још боље – Њега питајте: „Господе, шта желиш да урадим? Дај ми памети и снаге да схватим и испуним то. Све остало је небитно!“ Поставите себи једно једино питање: Шта Господ жели од мене? Ако од срца и искрено питате, и вољни сте да испуните шта вам се каже, одговор ће сигурно доћи. Биће откривено кроз поступке других људи, или кроз околности, или као јасна и прецизна мисао која ће указати на излаз и понудити решење. Било како било, сигурно ћете разумети да је то одговор. Све ће доћи на своје место; више се нећете осећати као да ћете се угушити и уместо мрака одједном ћете угледати светлост. Зашто је то тако? Како овај „механизам“ функционише и зашто је толико свестран да увек делује без проблема? Да ли је то зато што, у ствари, имамо само неколицину људи који сматрају да је неопходно знати Божју вољу, и који су спремни да је прихвате и испуне, а које Господ никада не напушта? Могуће да је и због тога. Међутим, прво и најважније, зато што нам Господ дозвољава да се осећамо ухваћеним у клопку, како би могли да се одрекнемо своје безумне и погубне идеје да свој живот градимо према сопственој вољи, напуштајући Га и занемарујући чињеницу да нема поузданог, непоколебљивог темеља нашег бића осим у Њему. Свето Писмо је испуњено примерима који потврђују ову истину, ово правило. Пророк Јона, који се није слагао са Божјом вољом да оде у Ниневију и проповеда о покајању људима који тамо живе, бежи у Тарсис од Господа (Јона 1, 3), као што Библија каже, и трпи невољу за невољом, до тренутка када се нашао у трбуху кита. Тек тада му се открило лудило његових намера. Својим покајањем показао је спремност да испуни оно што му је одредио његов Творац и Саздатељ. Тада се на чудесан и необичан начин одмах ослободио свога страшног затвора: И Господ заповеди риби, те избљува Јону на земљу (Јона 2, 11). Шта је ћорсокак, како и зашто завршимо у њему, и од чега се састоји? Ми многе ствари сматрамо апсолутно и безусловно важним у нашим животима, опет из перспективе наших жеља, мишљења, уверења или уверења оних који нас окружују. Кад год су нам ове важне ствари немогуће, кад своје потребе и уверења не можемо да ускладимо са стварношћу, када стварност изненада спречава наш напредак – доживљавамо то као безнађе, а то ствара осећај очајања због постојеће ситуације. Ево грешке. Многе ствари могу бити важне, али постоји само једна АПСОЛУТНО ВАЖНА ствар о којој се говорило, слушало и понављало стотине пута, а која је потпуно заборављена: Него иштите најпре Царство Божије и правду његову (Мт. 6, 33). То није само заповест, апсолутни декрет или строго наређење. Ово је показатељ пута којим је потребно да идемо како бисмо остали на правом путу. Ово је показатељ начина на који је потребно да изградимо свој живот тако да га нико не може уништити. Ово је подсетник на наше предодређење, чију реализацију апсолутно ништа не може спречити, осим наших сопствених одлука. Све нам се може одузети – новац, здравље, социјални статус, посао, наши најмилији, физичка слобода. Међутим, нико нам не може одузети најважније: способност да служимо Богу. Она увек остаје, у било каквим околностима, под најповољнијим или најокрутнијим условима. Служење Богу је толико многоструко и свеобухватно, да не постоје околности које не би допустиле да се одвија на овај или онај начин – јер наш Небески Отац тражи оне који му се клањају у духу и истини (Јован 4,23); а за дух и истину не постоје препреке ни барикаде. Чак и када сте лишени не само слободе кретања, већ и саме могућности да устанете из болесничке постеље, и даље можете служити Богу тако што ћете стрпљиво подносити болест и захваљивати Му, говорећи то наглас, ако можете, и унутар свог срца, ако вам језик затаји. У духу и истини … Увек ми је искрено жао људи који су себи поставили одређене земаљске циљеве и само у њиховом остваривању виде своју срећу, и шире – смисао сопственог живота. Што су им амбициознији и већи циљеви, понављам, више ми их је жао – ако су циљеви и амбиције једино што имају. Превише ствари могу постати непремостива препрека на вашем путу, толико је камења на путу о које се могу разбити на комаде наде и тежње за великим постигнућима и изванредним резултатима! Како се онда носити са разочарањем ако, осим ових нада и очекивања, нема ничега другог, ако су оне најважније и најдрагоценије? Да, заиста, сами стварамо своје слепе улице. Сами одсецамо излазе из њих. Али, милост Божја је толико велика да, чак и када се сви путеви одсеку и сви мостови спале, Господ отвара нови пут који води ка Њему и гради нови мост који нас повезује са Њим. Насупрот свим изгледима и под било каквим околностима, имамо шансу да искористимо ову чудесну прилику. Изгубивши све и лишени свега, чак и ако није први, или следећи, или последњи пут, морамо поставити једно једино и најважније питање: „Господе, шта очекујеш од мене? Шта да радим да бих Ти угодио?“ Ово је питање с којим би требало све започињати. И никада није касно питати. https://svetosavlje.org/najvaznije-prvo-i-poslednje-od-svih-pitanja/

Драга браћо и сестре, поводом данашњег празника предлажем вашој пажњи једноставну беседу. Прошле недеље, на Тројичин дан, сећали смо се силаска Светог Духа на Христове ученике – Апостоле, а кроз њих – на читаву Цркву. Молили сте се да животворећа и утемељујућа сила Духа Светога и вас испуни, и да постанете људи пуни благодати. Овиме смо завршили круг црквених празника, посвећених делу спасења људи. Током читаве година Црква се сећа догађаја, повезаних са делом спасења човека. Црквена година почиње од септембра, од празника Рођења Пресвете Богородице. Црква слави Рођење оне, која је на тајанствен начин послужила спасењу човека. Затим иде Увођење пресвете Богородице у храм, Богооваплоћење – Христово Рођење, Обрезање и Крштење; даље се нижу разни догађаји из Христовог живота, све до недеље Његових страдања – сећања на Христова страдања, на Његово Васкрсење и Педесетница – дан Светог Духа. Педесетницом се завршава круг. Господ је осветио земљу, на којој је учио, страдао, чинио чуда и васкрсао, а након Вазнесења је послао Утешитеља – Духа Светог, да би учврстио Божије дело. Зато је Господ рекао ученицима: „Нема везе што Сам отишао. Послаћу Утешитеља“. Послао га је у дан Педесетнице. Ова сила је окончала пропадљивост живота. Сада живите, Дух Свети је са вама! Зашто ваше душе не прихватају Духа Божијег? Зато што чак и пориви који су у вама, да Га примите, нису истинити, јер су људи постали сувише телесни. Данашњи празник нам говори о томе да свештени огањ треба бити у вашим душама. Зашто, пак, ваше душе, обасјане Духом Светим, не дишу ка небесима? Зашто се ваш живот, вуче једино по земљи? Зашто су људи изгубили божански огањ и немају вере? Данашњи празник одговара на ова питања и прекорева нас. Угасио се у вама огањ. Затворена су врата, душе се вуку по мраку… Ви сте материјалисти, потребне су вам чињенице. Па ево: ликујућа Црква Светих – зар то није чињеница, која вас прекорева? Данас је празник свих, рођених од Педесетнице. Празник, не само прослављених светих угодника: затворника, мученика, блажених… Данас је празник свих синова Педесетнице – ваших упокојених. Ово је и њихов празник. Али мрак у вашим душама не може да угаси светло. Данас је Сабор Светих читаве земље, читавог света, прослављених и непрослављених. Овај дан пројављује живот, запаљен од Педесетнице. А ви, децо Педесетнице, где сте? Ово је укор за вас! У својој посланици апостол Павле укорева још рескије, доводећи га до стида. Нема се куд. Застидите се! Пред вашим мисленим погледом треба да су милиони светих душа, који су Педесетницом призвани у живот. Апостол Павле у својим посланицама говори о старозаветним праведницима, који су вером побеђивали царства, творили истину, премда је у њих вера била тек у некаквој магли, нису могли јасно да је виде. Без обзира на то, вера им је била тако силна, да су ради ње били убијани камењем, странствовали, трпели немаштину и невоље. Иони којих читав свет није био достојан, склањали су се по гудурама и горама. Ето какве су биле те душе! А ваше душе су крхке, беживотне, премда сте већ видели и осетили Свештени Огањ, премда вам је већ познат. Зашто су ваше душе меланхоличне, хладне, зашто нисте (душом) на небесима? Апостол Павле у својој посланици говори какав треба да је живот онога који је обујмљен огњем нематеријалним: „Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих“. Ти си мртав, али не у хришћанском смислу, већ безнадежно мртав, труп који заудара. Ти си у летаргичном сну. Какав те се живи огањ може дотаћи и шта може учинити? Устани, ако желиш ужарени огањ. Отвори снене очи, разоткриј своју дремљиву душу, окрени се лицем према томе огњу, макар и без снаге, али са поривом, да би огањ дошао теби. Устани! Тада ће те огањ освештати. „Устани ти који спаваш, и обасјаће те Христос!“. У данашњем спасоносном читању се указује: ти си мртав, јер си свезан. На теби је бреме од чега не можеш ни корак направити. То је, браћо и сестре, грех. Он је разорна сила, твоја смрт. Сви ви знате да нам грех одузима крила, одузима нам снагу и смета да идемо. Куда онда узлетети! Збаци са себе ово бреме и буди као борац у арени, који трчи, да би узео награду, а ако и падне, опет устаје и трчи, Тако и ви, уколико сте изашли у борбу, устремите се ка циљу свим својим снагама. Једини услов који свако од вас треба да има на уму је да сте сви ви – деца Педесетнице и сви сте призвани да се дотакнете свештеног огња, да би осветили и оживотворили своју душу и ушли у „облак“ праведника, рођених од Педесетнице. Амин. https://manastirpodmaine.org/svestenomucenik-grigorije-lebedev-rec-na-nedelju-svih-svetih/

Недеља свих светих нам даје повод да се замислимо над тим каквим су све разним путевима ишли свети Божији људи по трновитом путу у царство Божије. Веома су различити били услови њиховог живота, њихова стремљења и наклоности и њихови карактери; на сасвим разне начине су се развијали и њихови животи и сходно томе, њихов ум и срце су се приклањали да у највећој мери испуне неку од Божијих заповести. Међу њима је било људи који се уопште нису интересовали за питања државног и друштвеног живота, за светске послове, већ су свецело били обузети једном тежњом – да буду у непрекидном општењу са Богом. За њих је била бесконачно важна та заповест Божија коју је Господ наш Исус Христос назвао првом и највећом заповешћу у закону: „… љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом и свом снагом својом…“ (Мк. 12, 30). Они су одлазили у пустиње Африке, у непроходне шуме севера Русије и занимали су се једино непрекидним општењем са Богом. Ово су били изабраници Божији, попут Павла Тивејског, који је 90 година проживео у потпуној усамљености у афричкој (египатској) пустињи, попут Антонија и Арсенија Великог, Макарија Египатског, Јоаникија Великог; попут свете Марије Египћанке и недавно међу нама боравећег Серафима Саровског, који се хиљаду дана и ноћи молио у шуми на равном камену. Ово су били Анђели у телу и вечни живот у Небеском Царству је за њих почињао још овде, на земљи. Други су свим срцем поверовали у Господа Исуса Христа и заволевши га више од сопственог живота, постали су свети мученици, који су за Христа претрпели неописива мучења и смрт. Има на десетине хиљада мученика и сатима би смо могли говорити о њима. Поменимо само младу лепу девојку Пелагију, коју је желео да ожени сам цар Диоклецијан, сурови прогонитељ хришћана, а она је страшну смрт ставила испред брака са њиме. Било је много светитеља који су испунили другу највећу заповест у Закону: „Љуби ближењг свога као себе самога“ (Мк. 12, 31). Ово су сви они који су испунили пету заповест блаженстава: „Блажени милостиви, јер ће бити помиловани“ (Мт. 5, 7). Међу њима, као најсјајнија звезда, сија епископ Павлин Нолански, који је продао себе у ропство вандала, да би искупио из ропства јединца сина удовице, и блажени Филарет Московски, и архиепископ Александријски Јован Милостиви. Сетимо се и оних блажених који су ушли у Царство Божије тешким путем духовног сиромаштва – јуродивих, који су добровољно трпели подсмехе, поруге и ударце. Сетимо се и светог смоленског кнеза Андреја, који није трпео свађу међу кнезовима и коме је терет представљао блесак кнежевског живота. Оставио је свој кнежевски дворац, ушао у град Перејаслав Залески и тамо 30 година служио као црквењак при цркви светог Николаја Мирликијског, скривајући своје кнежевско достојанство. Није ли ово пример смирења за нас?! Чудесни пример трпљења и послушања налазимо у житију преподобног Акакија Синајског. Њему је као руководитељ у монаштву био назначен намћорасти старац, који би га не једном изударао до крви, и он је девет година трпео ударце не напуштајући послушање старцу. Велики пример трпљења дао нам је и преподобни Пимен Печерски, који је читав живот лежао у несносној болести и страдао безропотно. Дивни примери најтежег покајања за ужасне грехе налазимо у житјима преподобног Јакова Чудотворца и страшних разбојника Варвара, Мојсија Мурина, Патермутија и Давида, којима је Бог опростио и који су чак задобили дар чудотворства. Учинимо метанију пред неустрашивим подвигом Филипа, митрополита московског, који је без страха разобличавао цара Ивана Грозног за његову суровост и злодела и постидимо се ниске малодушности и кукавичлука, који су својствени многима од нас. Можда ћете ми иапк рећи: „Говориш нам о великим праведницима, о силним људима, а ми смо људи тако слаби, неспособни за подвиг, и живимо у обичним, свакодневним бригама и трвењима“. На ово ћу вам одговорити: читајте житије свете Јулијане Муромске (јануарски том Житија Светих), која се, слично вама, није одликовала никаквим херојством, већ је својом добротом и љубављу стекла Царство Небеско и Црква ју је прибројила сабору Светих. Житија свих Светитеља су драгоцени путовођ за хришћански живот. Али није нас сустигла глад за хлебом, већ глад слушања речи Божије, о коме говори пророк Амос (Ам. 8, 11), и постало је јако тешко да нађемо Житија Светих. Уколико су се код неких од вас сачувала, читајте их с усрђем и препричавајте вашим ближњима. Није само Свето Писмо најважнији извор духовне светлости, већ нека Вам и Житија Светих помогну на тешком путу испуњавања Христових заповести и спасења ваших душа Амин. https://manastirpodmaine.org/sveti-luka-krimski-nedelja-svih-svetih/

Недеља свих светих је прва недеља после Свете Педесетнице (Духова), посвећена свим светима, као „жетве Духа Божијега“ и „плодова Божанствене благодати“ која је послата људима на дан Педесетнице. Пошто немају сви канонизовани свети своје дане одређене за празновање у календару, а поготово што се не знају имена свих оних које је Господ прославио, Црква је установила овај празник. Још у време Св. Јована Златоустог, славила се успомена Свих Св. мученика у недељу после Духова. Из једне песме преподобног Јефрема Сирина види се да се успомена на Све свете празновала 13. маја, а из једног слова цара Лава VI Мудрог (886—912), види се да се успомена на Све свете празновала после Недеље свете Педесетнице. У служби овога дана и синаксару набрајају се по рангу сви свети: праоци, патријарси, пророци, апостоли, мученици, свештеноначалници, свештеномученици, преподобномученици, преподобни, праведни и цео лик светих жена. Овим празником завршава се период Цветног триода и почиње обично раздобље године, када се богослужење обавља према Осмогласнику и Минеју. Од понедељка после Недеље свих светих почиње Петровски или Апостолски пост, који служи као припрема за велики празник у част светих и првоврховних апостола Петра и Павла 29. јуна/12. јула. После Педесетнице, све недеље, то јест сви недељни дани, означавају се редним бројевима, почев од прве (Недеље Свих Светих), па закључно са тридесет другом. У складу са овим рачунају се и ступови васкрсних јутарњих Јеванђеља и ступови гласова Осмогласника. Ступ (столп) Јеванђеља почиње од Недеље свих светих, када се на јутрењу чита прво јутарње васкрсно Јеванђеље. Али ступ гласова Осмогласника почиње следеће, друге недеље. За ту недељу одређен је први глас, а друго Јеванђеље. Даље све иде по реду. Почев од Недеље свих светих, катавасија је „Отверзу уста моја… http://www.spc.rs/sr/nedelja_prva_po_pedesetnici_svih_svetih

И ова идеја се тиче не само појединачних судбина људи, већ и судбина земаља и судбине Цркве. Они који добро познају историју Цркве обично су смиренији и скромнији у прихватању свих искушења која падају на судбину црквеног народа. Уосталом, колико би се пута у скоро две хиљаде година историје Цркве могло се чинити да она стоји на ивици провалије, да су архијереји и свештенство изгубили издржљивост, а мирјани размишљаjу само о земаљским проблемима. Али сваки пут је Сам Господ водио Цркву на прави пут. Била су различита времена: било је и најжешћих прогона од стране паганске или богоборачке власти, и унутрашњих раздора и раскола. Понекад су се прогон и раскол дешавали истовремено. Понекад је Црква била принуђена да учини неке уступке прогонитељима. Било шта се десило. Али Црква је увек из свих искушења излазила јача него што је била пре њих. И нама се понекад чини да су сва искушења нешто спољашње, невезано за нас: кажу, живели смо нормално, али онда су дошли прогонитељи (расколници, јеретици, револуције, ратови – шта год). Чињеница је да је "нормалност" била само привидна. Уосталом, сви проблеми, како у животу појединаца, тако и у животу друштва (а Црква у свом земаљском делу је управо заједница људи), резултат су наших грехова. Обично се у глави просечног човека појављује следећа слика: човек почини грех – Бог га кажњава страдањем. Ово није сасвим тачно. Чинећи грех, ми одагнамо Божију милост од себе и тако постајемо рањиви силама зла. Сходно томе, покајавши се, враћамо се не само у љубеће руке Господње, већ добијамо и заштиту од зла. Jер Господ не намеће нама нашу вољу. Наравно, последице грехова се могу осећати дуго. Међутим, наше стрпљиво трпљење искушења и туге свакако ће бити награђено, ако не у овом привременом животу пуном патње, онда свакако у животу будућег века, који чекамо, понављајући ово сваки дан у Символу наше вере. Ма какве драматичне појаве да се дешавају, ма какви догађаји збунили душу, увек и у свему морамо се уздати у Господа и молити Му се, борити се са љеношћу, маловерjем, сопственим гресима да бисмо се очистили од зла, ослободили се свега сујетног и тренутног, да бисмо се спојили са Господом нашим. Смерност, стрпљење, нада, вера и љубав. Тек тада ће свет постати светлији и Господ ће бити у свему. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-crkva-uvek-iz-svih-iskushenja-izlazila-jacha-nego-shto-je-bila

У четврту недјељу Часног поста – Средопосну, посвећену Светом Јовану Лествичнику, у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару служена је Света литургија, којом је началствовао протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин, парох требињски. Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић, и ђакон Дејан Томовић. За пјевницом је одговарао Василије Ускоковић, уз пратњу хора „Свети Јован Владимир”. Тумачећи данашње Свето јеванђеље о исцјељењу демоном обузетог младића на молбу његовог оца, началствујући свештенослужитељ о. Дражен је подсјетио да се ово збило након Христовог Преображења на Гори, гдје је пројавио своју Божанску славу и открио Божанску свјетлост својим ученицима: Петру, Јакову и Јовану. По његовим ријечима суочавање Господа са невјерјем или недовољном вјером остатка апостолског збора, послије силаска са Горе преображења, неодољиво подсјећа на старозавјетну сцену из књиге Изласка, када је пророк Мојсије био на Синајској гори, разговарао са Богом и примао 40 дана закон Божији. За то вријеме остатак народа, предвођен његовим братом Ароном, салио је златно теле, коме су почели да се клањају. “Ово што смо данас чули, подсјећа на то. Господ силази са Горе, гдје је блистала Божанска свјетлост пред ученицима, и сусреће се са невјерјем људи. Зашто га ми не могосмо изгнати? Због невјерства вашег, каже Христос”, бесједио је отац Дражен. Истичући дивни и упечатљив и разговор Господа са оцем болесног младића, када он тражи од Христа да му исцијели сина, прота је подсјетио на Христове ријечи упућене оцу: „Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује”: “Онда долазе ријечи са којима се готово свако од нас може поистовијетити. Отац каже: Вјерујем Господе, помози моме невјерју. Дакле, вјерујем, али не знам да ли је то довољно, или желио бих да вјерујем, али не знам да ли стварно вјерујем. Пазите, када се присјетимо других изљечења записаних у Јеванђељу, често као епилог имамо Господње ријечи: Вјера твоја спасила те је, иди у миру. А ево овдје имамо вјеру која није сигурна да је баш вјера, али у исто вријеме имамо и молитву: Вјерујем Господе, помози моме невјерју. Дакле, ако шта недостаје тој вјери, ти придодај, ако та вјера није потпуна, ти је употпуни, ако моја вјера није права, нека твојом благодаћу постане права.” Након што је Господ исцјелио дијете, ученици Његови питају Га зашто то они нису могли, с обзиром да на другим мјестима они то чине. Овај пут то није било могуће због њиховог невјеровања, објаснио је парох требињски, наводећи да се то њихово невјеровање може тумачити и као недостатак молитве и поуздања у Бога приликом покушаја истјеривања демона. “Није ли то велика опомена за нас који смо као хришћани и хришћанке послани у овај свијет да свједочимо љубав Божију и тјерамо зло, све оно демонско око нас да се распрши снагом наше молитве и поуздања у Бога. Нисмо ли ми често сличним ученицима Господњим из данашње јеванђељске приповијести, као они који немају довољно вјере, као они који се не уздају довољно у Онога који нас може избавити, а који је то показао васкрсењем Сина свога.” На крају Господ нас учи: „Овај се род ничим не може истјерати до молитвом и постом”, упућујући нас на наше отварање за Бога, које је молитва, и пост, који се не треба схватити као неки скуп правила, као таблицу дозвољене и недозвољене хране, него као одрицање од себе зарад другога. “Те двије ствари тако схваћене, молитва као отварање Богу, пост као одрицање за Бога кроз другог човјека, јесу предуслови да зло побјегне, ишчезне, да буде истјерано из нашег окружења. То је учење којим данас треба да зазвоне наша срца и душе, оснажене додатно примјером Светог Јована Лествичника, кога данас, у ову четврту недељу поста, празнујемо, писца поука за монашки свијет и монашки живот. Али те поуке свакако умногоме могу да вриједе и за нас”, истакао је протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин, парох требињски, и поручио: “Његова књига Лествица божанског усхођења јесте вјековни бисер духовне литературе у којој, на крају свих врлина и подвига, стоји љубав као пуноћа савршенства. Ка Богу љубави, ка атмосфери љубави, ка стварности љубави, приклонимо и ми своја срца, изгонећи молитвом и постом зло из свога срца, славећи најузвишеније име Оца и Сина и Светога Духа – Бога нашега. Христос Васкрсе!” Велики број вјерног народа на Светој служби Божијој причестио се Тијелом и Крвљу Христовом. Барани су претходног дана, у суботу 2. априла, били у прилици да чују поуке протојереја-ставрофора Дражена Тупањанина, пароха требињског, у оквиру предавања на тему “Однос Старог и Новог завјета у хришћанском предању”, које је одржао у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. https://mitropolija.com/2022/04/04/o-drazen-tupanjanin-u-baru-na-kraju-svih-vrlina-i-podviga-stoji-ljubav-kao-punoca-savrsenstva-ka-bogu-ljubavi-video/

Бесједа блаженопочившег Mитрополита Амфилохија у манастиру Доњем Острогу, 28. марта 2020. године Одслужисмо, драга браћо, службу Божију, свету Литургију, која се служи већ двије хиљаде година, која извире из оне Тајне вечере, када је Господ сабрао своје ученике и одслужио свету службу Божију, Тајну вечеру. И онда је, први пут, призвао Своје ученике, дао им је хљеб и рекао: ,,Узмите и једите, јер ово је Тијело моје, које се за вас ломи на отпуштење гријехова.” А онда је и чашу принио, призвао Духа Светога и рекао: ,,Пијте из ње сви, јер ово је Крв моја Новога завјета, која се за вас и за многе за спасење и за живот свијета.” Света служба Божија која кроз вијекове траје и свједочи се на свим земаљским језицима, и у древним временима и у наше вријеме, служба Божија којом се подсјећамо на све оно што се догодило од настанка свијета. Подсјећамо се на стварање човјека, свијета и Божије творевине, подсјећамо се на Адама и Еву, наше прародитеље и њихово изгнање из раја, али обећање њима да ће доћи Син Божији, који ће бити Спаситељ свијета и рода Евинога. И тако редом, подсјећамо се на све оне дивне пророке Божије, од Ној, Аврама, Исака и Јакова, до пророка Мојсија, пророка Исаије, Јеремије, Језекиља и Данила и других пророка светих, премудрога Соломона и цара Давида и све оне који су посвједочили да ће сами Бог доћи у овај свијет и да ће постати човјек. И то се догодило. Тако да ми, у свакој служби Божијој, Њега прослављамо, Сина Божијег јединородног, од Оца рођеног прије свих вијекова, који се родио од Духа Светога и Пресвете Дјеве, ради нас и нашега спасења и који нас није оставио саме кад се вазнио на небеса, него је послао Духа Свога Светога да нас води у сваку истину. Тако да и ми, на овој светој служби, тога Духа Светога који је сишао на апостоле и који је непрекидно присутан, којим дише све што дише и живи све што живи и ми Га призивамо непрекидно, али посебно Га призивамо на овој светој служби, да сиђе на нас и дарове наше и да претвори хљеб наш, који приносимо, у Тијело Христово, а вино у Крв Христову, да би се онда причестили. Причешћујемо се Тијела и Крви Господње на здравље и спасење, на просвећење свих оних који прилазе тој светињи, задобијање не само тјелеснога здравља, него вјечнога и непролазнога здравља, приносимо за све пророке, апостоле и мученике, преподобне ове и матере наше. За све приносимо и све њих спомињемо, јер Црква Божија никога и ништа не заборавља! Од искони до данас, она све памти и све подсјећа и све се у њој и кроз њу обнавља и препорађа силом Духа Светога и присуством живога и живоноснога Бога и Спаса нашега, Исуса Христа. Зато, ова служба Божија се наставља и настављаће се до краја свијета и вијека. И кроз њу и преко ње, ми који смо смртни и пролазни овдје на земљи, задобијамо живот вјечни, задобијамо здравље и спасење и молимо се за здравље и спасење свих људи и свих земаљских народа. Нарочито се молимо за оне који страдају од ове пошасти која је напала сав људски род, не први пут, али на овакав начин можда и по први пут, напала је та пошаст све људе и све земаљске народе. И ми на овој светој служби призивамо живога Господа, да свима подари здравље и спасење и свима да подари просвећење свјетлошћу истине Божије и мудрошћу Божијом, правдом и љубављу Божијом, да све испуни, да све препороди и све преобрази, да се свега дотакне сила Божија животворна. Зато се данас молимо за оне који страдају и који пате, молимо се и за све оне који данас нијесу могли да буду овдје, у овоме храму и другим храмовима, да их Господ укријепи, јер гдјегод се налазили, ако су испуњени духа покајања и духа молитве и вјерности живоме и вјечноме Богу, ту је и Господ заједно са њима, без обзира да ли су на служби или нијесу. А даће Бог и да прође ова несрећа, која је напала све људе и да се сви људи, посебно они који су крштени у име Оца, и Сина и Духа Светога, сабирају и да се у храму Божијем сусрећу, да исповједају Бога љубави и да његују у себи љубав. Па и ова невоља која је напала све нас и човјечанство, није ни то са неком случајношћу. И то је да би у нама пробудило истинску и праву љубав и вјерност живоме Богу, а у исто вријеме да би пробудило љубав једних према другима, да не заборављамо да смо призвани на ту вјечну и непролазну љубав. Па онда кад дођу такве невоље као што је ова, то нас подсјећа на бригу не само о себи и најближима својим, него о сваком људском бићу да се побринемо и да призивамо Господа да испуни све људе и све народе том силом Духа Божијега и светињом Божијом, да их обдари тим даром вјечнога и непролазнога живота. За то се посебно молимо ових дана, посебном молитвом коју нас је научио патријарх румунски, који је ту молитву написао и ми је читамо и молимо се Богу за све оне који страдају и за све које пате: ,,Господе Боже наш, који си богат милосрђем и мудрим промислом управљаш нашим животом, услиши нашу молитвом, прими наше покајање за наше гријехе, заустави нову заразну болест, као што си некада помиловао народ Твој изабрани, у вријеме цара Давида. Ти који си Љекар душа и тијела наших, подари опоравак болеснима, подижући их хитро са одра патње како би могли да прослављају Тебе, нашег милостивог Спаситеља, а заштити здраве од било које болести. Благослови, Господе, ојачај и заштити Својом благодаћу све оне који се човјекољубљем и жртвовањем старају о болеснима у њиховим домовима или у болницама. Уклони све болести и патње међу људима и научи нас да цијенимо живот и здравље као Твоје дарове. Дај нам, Боже, Свој мир и испуни наша срца чврстом вјером у Твоју заштиту, надом у Твоју подршку и љубављу према Теби и ближњему. Јер Ти си Бог који милује и спасава нас, и Теби славу узносимо, Оцу, и Сину и Духу Светоме, сада и увијек и у вијекове вијекова. Амин.” Молитвама оца нашега Василија, Светога Агапија, кога данас прослављамо и свих светих, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси нас. https://mitropolija.com/2022/03/28/mitropolit-amfilohije-molimo-se-za-zdravlje-i-spasenje-svih-narocito-za-one-koji-stradaju/

Његова Светост Патријарх је началствовао светом Литургијом у Саборном храму у Пожаревцу уз саслужење преосвећене господе епископа браничевског Игнатија и хвостанског Јустина, као и архимандрита Прокопија из Антиохијске Патријаршије и многобројног свештенства из више епархија Српске Православне Цркве. У наставку доносимо беседу Његове Светости у целости: У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, данас у другу недељу поста, која је посвећена великом оцу и учитељу Цркве Светом Григорију Палами, испуњен сам радошћу великом због тога што ме је Бог удостојио да заједно са вама упућујем молитве Господу и Спаситељу нашем и што ме је благословио да дођем у град Пожаревац, у древну Браничевску епархију која је најпре носила назив Виминацијумска. Епархија браничевска је испуњена многим светињама и представља место где су многи угодници и светитељи Божји налазили место за свој подвиг и где су благодаћу Божјом преображавајући себе преображавали и све око себе до мере да их је Господ прославио и прославља до данас, а тако ће бити до краја света и века. Прослављајући њих Господ је учинио да многи људи са свих страна не само знају за славу ове Епархије и верног народа њеног, него долазе често и да траже утеху у светима Божјим, али и утеху у заједници са вама и у вашим молитвама. Ми смо данас чули одломак из Марковог Јеванђеља који говори о исцељењу узетог у Капернауму. Капернаум је град у Палестини, у Галилеји. Палестинска земља, земља у којој је живео изабрани народ, делила се на два дела: једно је била Галилеја, а друго Јудеја. Капернаум је био град поред кога је пролазио велики пут који је спајао Месопотамију са Египтом и у исто време чвориште кроз које су пролазили многи људи, војници, трговци, робови... Отуда је Господ често боравио у том граду и у тим крајевима, јер је имао прилику да проповеда свим људима независно од тога ком народу припадају. Већ ту је показао да су сви позвани да дођу у познање истине и да су сви по љубави Његовој Његова деца. У јеванђељској причи имамо једну потресну слику: болестан је један човек, много се народа окупило око Господа и куће у којој борави болесник. Иако је позван да уђе у кућу, Господ не може да уђе због мноштва људи. Тада пријатељи тог одузетог, болесног, скидају кров и износе болесника на носилима, приносе га код ногу Христових и моле Христа, моле Господа, да га исцели. Из саме приче се види да одузети не само да је био болестан од телесних болести, него по својој прилици ни духовно није био сасвим здрав. Штавише, може бити да није имао ни вере или да је та вера била веома слаба. Може бити да се она поколебала због телесне болести, али може бити и обрнуто, јер човек је један и јединствен. Никада не болује само једна страна његове пројаве, његове манифестације, једна страна његовог бића. Увек је болестан читав човек, јер је човек један и јединствен, јединствена личност. Следе речи Христове: Узми кревет свој и иди, опроштају ти се греси твоји. По својој прилици Господ препознаје да је овај човек, пре свега, био духовно болестан, а онда се та унутрашња духовна болест рефлектовала и на његову спољашњу страну, на његову телесну страну. Зато је највероватније и да сам тај човек није имао ни жељу да се обрати Исусу и да тражи помоћ. Међутим, то је једна од димензија поруке овога Јеванђеља, Његови пријатељи, његова браћа, имали су веру у Исуса, веру у Господа, у благодат Божју. Имали су поверење у љубав Божју. Они су узели тог свог пријатеља, четворица од њих, и донели га код ногу Христових и замолили га да Господ љубављу и милосрђем својим исцели тог болесника. О чуда, браћо и сестре! Не вером, не ни молитвама, не и поверењем тог болесника, него вером његових пријатеља, његове браће, вером друге четворице, дешава се исцељење! Вера, браћо и сестре, није индивидуалистичка ствар, није ствар појединачна и не тиче се само једног човека. Вера је увек вера заједнице. Вера је вера Цркве. Ако је вера појединачна и самостална, индивидуална, онда је она јеретичка, јер онај који хоће да буде самац, он се одваја од других, а то заправо и значи јеретик - бити погрешан, одвојити се од других. Вера четворице, вера заједнице, вера Цркве јесте вера која има снагу, јесте вера која није само због себе, већ је вера за спасење читавог света. Када бисмо ми спознали ту истину, а онда и читавим бићем трудили се да наша вера буде не само вера због нас него и због других, када бисмо учинили све да то буде вера заједнице, Цркве као заједнице, може бити да би било много мање промашаја и код других, да би било много мање промашаја и на другим местима. Није проблем у томе да ли постоје људи који не верују - пала људска природа на то нам указује, много је таквих у свим временима и на сваком месту - него је основно питање за нас каква је вера наша. Да ли је то вера и наше породице и наше Цркве? Да ли родитељ вером својом, преображавајући себе, верује из љубави и у спасење свог ближњег, своје породице, свог комшије, чак и свога непријатеља? Није, браћо и сестре, чудо вере како се види у овом Јеванђељу, пре свега, телесно исцелење, него је чудо преображај који вером долази. Вера, браћо и сестре, није ништа друго него наше учествовање у животу Цркве, у животу вере, што заправо показује и пројављује и наше учешће на светој Литургији. То је Црква и то је вера Цркве. Нека би Господ дао да наше молитве не буду израз наше вере која има везе само са нама, да то не буде, како се то каже, религијска Црква, једна проста обична емоција која повезује нас са нама и нас ставља у центар своје пажње и молитве, него да то буде вера која нас повезује са нашим ближњима и са Господом. Из те везе и тог односа и општења са Господом међусобно општимо као једно тело, један ум и једно срце. Радујем се, још једанпут кажем, што сам овде са вама и сигуран сам да ћемо се много пута виђати овде у светој Епархији браничевској по благослову и љубави вашег Епископа и да ћемо увек бити - и онда када се не видимо лицем к лицу - у заједници једне вере, једне молитве, у светој Литургији и да ћемо се много дубље, много интензивније, у љубави и у једној вери увек сусретати, чак и онда када нисмо једни поред других. Нека вас све Господ благослови! Епархијске вести Патријарх |

Незадовољена жеља побуђује гнев (злу вољу) и тада болује и разумни део душе. Према томе, вољна сила душе не може бити исцељена пре него што се исцели њена жељна (осећајна) сила, нити може бити исцељена њена разумна сила пре него што се исцеле ове две силе. Следи, дакле, да најпре мора бити исцељена жељна (осећајна) сила душе. Први пород зле жеље јавља се још код новорођенчади, а то је жеђ за поседовањем, док се среброљубље јавља нешто касније, мада се и оно јавља у детињству. И заиста, деца од самог поћетка желе да поседују разне предмете. Среброљубље се јавља касније, јер оно своје нашло нема у самој природи него у (својевољном) избору. Страст среброљубља рађа се из неверовања у промисао Божију. Из жеђи за поседовањем и из среброљубља рађају се многа зла, као што су похлепа, крађа, отимачина и сл. Жеђ за поседовањем и среброљубљем нису само извори многих страсти него и ненаклоњености ка творењу добра. Ум живог среброљубца одумире, и он у ствари бива сахрањен у злато, које је такође земља, будући да се мртваци сахрањују у земљу. Среброљубчев гроб „још је смрдљивији од оног правог (гроба)“, сматра свети Григорије Палама. Након што је најпре протумачио чињеницу да је прва страст жељног дела душе коју треба исцелити жеђ за стицањем, земљољубље, св. Григорије прелази на другу страст, а то је самољубље. Ова страст се у човеку јавља пре телољубља, а такође у младалачкон узрасту. Постоје два вида самољубља. Једно је световна сујетност која је сједињена са украшавањем тела и раскошној одећи, док се други вид јавља у врлинским људима и повезана је са лицемерјем и охолошћу. Ова страст се може исцелити жудњом за вишњим почастима, осећањем сопствене недостојности (ништавности), трпљењем подношењем људских понижења и предпостављањем славе Божије (својој властитој). Уколико човек има ма какву врлину, требало би да је препише Богу и да своју пажњу усмери на Њега. У исцељењу од ове страсти помаже сагледавање срама која та страст доноси. Страст повезана са самољубљем јесте и чежња за задобијањем људских похвала. Та страст је „најпрефињенија од свих страсти“, сматра св. Григорије Палама. Будући да је то најпрефињенија страст, човек не само да се мора борити са повезивањем и пристанком, него и сам њен напад мора сматрати као пристанак и мора се од њега чувати. Чежња за задобијањем људских похвала је погубна страст. Она човека води ка даљем губитку вере. Наслађивање људским похвалама рађа завист, а „завист је потенцијално убиство“. Најзад, страст самољубља води човека ка великим недостацима. Трећа страст која је пород (зле) жеље (пожуде), јесте стомакоугађање, из које се ствара свака телесна нечистоћа. Стомакоугађање је тесно повезано са телесношћу и развија се као трећа у низу (страсти), које се јављају са човековим одрастањем. Она је укорењена од нашег рођења. Kако се то може објаснити? Свети Григорије Палама износи изванредна запажања на овом кључном месту, којим се бави и савремена психологија. Он каже: „Да се не само ова страст него и природни детеродни нагон запажа већ код деце, док су она још одојчад“. Другим речима, и стомакоугађање и природни детеродни нагон појављују се још од младенштва, са жељом новорођенчади да сисају на мајчиним грудима. Међутим, кажемо да се оне у човеку појављују спорије, јер су у детињству те страсти природне и према томе, нису за прекор и не подлежу осуди. Ове страсти у детињем узрасту „нису знаци оболелости душе“. Оне, међутим, постају знаци оболелости душе код оних који их злоупотребљавају. „Kад се старамо о телу ради задовољења пожуда“, онда је то зла страст, а сластољубље постаје почетак телесних страсти и болести душе. Ово учење које проповеда свети Григорије Палама веома је важно, јер показује став Цркве према свим оним психолошким анализама реакција душе код одојчади и деце анализама које стварају још више проблема. Свети Григорије Палама подсећа да је ум први који страда од ових страсти. Из књиге „Православље и мистика светлости“ https://www.bastabalkana.com/2016/03/sveti-grigorije-palama-o-zeljama-i-strastima/

Храм Покрова Пресвете Богородице, најстарија светиња у Ваљеву (подигнута 1856. године) и споменик културе од великог значаја, прославила је празник своје небеске заштитнице. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање епархијског свештенства и протојереја – ставрофора Стојадина Павловића и Сретена Младеновића, Ваљеваца са службом у Београду. Богослужење је појањем улепшао Црквени хор „Хаџи Рувим“ под управом Милице Степановић – Бабамилкић. Иако не спада у дванаест великих празника Господа Христа и Богородице, те је у црквену литургику придодат у новијем времену, празник Покрова Пресвете Богородице велики је, јер славећи га оживљавамо догађај из 10. века у Цркви Влахерни у Цариграду, када се Мајка Божја јавила Светом Андреју јуродивом и ученику му Епифанију. Догађај у коме се, по вери и молитви светитеља предатог „подвигу лудости за Христа“, јавила Царица небеска и показала да на земљи непрестано обитава, штитећи сав људски род својим молитвама, казао је Владика Исихије у празничној беседи утемељеној на предањском запису догађаја којег данас прославља васцели православни свет. Пресвета Богородица је заједно са свима нама и окриљује нас својим омофором. Није то само у виђењу Светог Андреја јуродивог, већ у виђењима многих светих људи. Свако од нас би могао у то да се увери, ако живимо у подвигу и ако се трудимо да живимо по јеванђељу Христовом. Пресвета Богородица је наша утеха и мајка свих нас. Не само у преносном смислу. Ми смо сви усиновљени њој преко њеног Сина, а Господа нашег Исуса Христа. Господ је, узевши на Себе људску природу, нас узео као Своју браћу и сестре. Заједно са Њиме, ми смо синови и кћери Бога Оца, а самим тим смо и синови и кћери Пресвете Богородице – казао је Епископ Исихије. Мајчинска брига и старање о Цркви Пресвете Богородице су непресушни и она је стално присутна. Зато су јој посвећени бројни храмови, међу којима и овај у Ваљеву, јер се њена заштита и посредовање пред Богом увек осећају, закључио је Владика Исихије и позвао сабрани народ да сви заједно дамо одговор на љубав Мајке Божје и прослављамо Сина њеног, Господа нашег Исуса Христа. Након Литургије је начињен литијски опход и преломљен славски колач. Братство Покровског храма, на челу са старешином протојерејем – ставрофором Зораном Јаковљевићем, приредило је свечану трпезу за све који су дошли да са њима прославе храмовну славу. У навечерје славе служено је празнично бденије, којим је началствовао протојереј – ставрофор Верољуб Младеновић, умировљени парох ваљевски, некадашњи старешина Покровске цркве. Извор: Епархија ваљевска

Храм Преподобног Киријака Отшелника у селу Јошева и ове године свечано је обележио празник свог небеског заштитника. Литургијско сабрање предводио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање архијерејског намесника посавског протонамесника Слободана Илића и више епархијских свештенослужитеља. Дар монашког служења није свима дат, већ само онима који су изабрани. Посебан позив међу њима јесте служење отшелника, монаха који су Богу посвећени у осами. Они се моле пламеном молитвом за читав свет и захваљујући њиховој молитви опстаје свет, иако лежи у греху и немоћи, поучио је Владика Исихије о подвигу отшелништва коме је био предат Преподобни Киријак са Коринта, кога скоро петнаест векова прославља цео хришћански свет. Рођен у побожној породици (отац Јован, свештеник), као млад је био потпуно посвећен Христу. Чувши на Литургији речи Господа Христа:“Ко хоће за мном да иде…“, био је дубоко дотакнут и то га је одвело у Свету земљу, у јерусалимску пустињу. Читав свој живот провешће у манастирима великих учитеља подвижничког живота Светих Јевтимија и Харитона, а потом сам по благослову духовника, указао је Владика Исихије на неке појединости из живота великог Божјег угодника. То је за нас незамислив живот. Ту нема ни трунке угодности ни комфора. Он је све претворио у молитву и слављење Бога. Преподобни оци се повлаче из света, али не зато што им свет смета и што га не воле, већ из силне љубави која их гони да се моле за читав свет, као и борба против страсти у свом телу. Ми својим огрубелим погледом не бисмо могли да увидимо грех у њима, али они имају танану душу и сваку трунку нечистоте виде и дубоким покајањем и смиреноумљем не допуштају да се развија. И ми треба да се учимо на примерима светих људи, посебно људи који припадају црквама посвећеним неком од таквих монаха – казао је ваљевски архијереј у литургијској проповеди парохијанима Храма Преподобног Киријака у Јошеви. Понекад би требало да се повучемо из овог света – да угасимо телевизоре и компјутере. Да извадимо Свето писмо и читамо, размишљамо и молимо се Богу за себе и своје ближње, закључио је Епископ Исихије. На крају Литургије, он је заблагодарио надлежном пароху свештенику Слађану Филиповићу и свим учесницима сабрања, узмоливши Господа да сви на земљи будемо Његови ученици и прославимо Га попут Преподобног Киријака и свих светих. Овогодишњи домаћин славе био је Мирослав Рајковић, адвокат из Уба. Извор: Епархија ваљевска

О Богомољачком покрету Светог Владике Николаја, за јулско-августовски 380. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, говорио је протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого, вандредни професор Православног богословског Факултета Светог Василија Острошког, Универзитета у Источном Сарајеву. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Прота др Дарко Ђого: Позвани смо да живимо Јеванђеље Христово и пут Светога Саве и свих светитеља наше српске Цркве! Богомољство у срба је православни, народни покрет оживотворења и остварења Јеванђеља Христовог у пракси и на делу, у стварном свакодневном животу. Богомољачки покрет настао је половином прошлог века, растао и развијао се, да би после великог богомољачког сабора у Крњеву 1920. године почео организовано да делује у крилу Цркве као Православна Народна Хришћанска Заједница, под непосредним руководством светог и богоносног владике Николаја Велимировића. Период између два светска рата може се с правом назвати златним богомољачким добом. О богомољачком покрету, његовим особеностима, као и прегалаштву светог владике Николаја и блаженопочившег епископа браничевског Хризостома (Војиновића), разговарамо са протопрезвитером-ставрофором др Дарком Ђогом, вандредним професором Православног богословског факултета у Источном Сарајеву. *Драги оче, шта је Богомољачки покрет? Дозволите ми најприје да Вам се захвалим за прилику да нека од личних запажања подијелим са читаоцима Православног мисионара, часописа са којим са растао у Цркви Христовој (одмах да кажем да се тим, мајчиним старим мисионарима од 1988. до 1992. године и данас често враћам не само због емотивних разлога већ и због квалитета штива). Такође, нека ми буде дозвољено да одмах укажем на двије крајности у приказивању карактера Богомољачког покрета које ћу, надам се, успјети да избјегнем у казивању, а које су подједнако опасне: најприје: уобичајено је било да се о Богомољачком покрету говори као о својеврсном елитном духовном и унутарцрквеном покрету људи који су у хришћанским врлинама хтјели да надиђу просјечност свог времена и средине. То је, уосталом, заједничко објема екстремним виђењима његовог карактера, док се ова „елитност“ онда описује или изразито афирмативно, са извјесном дозом поноса, па понекад и гордости, или се управо због „елитности“ покрета данас понекад чују гласови који га, по мом суду, неоправдано посматрају као пара-Цркву и девијантну појаву коју је тек Св. Николај некако успио да оцркови. Мислим да је заправо суштина проблема у том инсистирању на елитизму који би, бар према мом суду, био у потпуној супротности са поруком Покрета, а то је актуелизација хришћанске етике живота по јеванђељу. Богомољац жели да живи свјестан тога да није бољи Хришћанин већ Хришћанин који жарко жели да буде бољи Хришћанин. Самим тим он не може бити елитиста. Дакле: Богомољачки покрет треба посматрати као унутарцрквени покрет за актуелизацију јеванђељског етоса који се понекад просто успава у животу друштва, па и јерархије. *У чему је сагледан значај овог Покрета који је деловао у окриљу Цркве? Нарочито се значајним показала ова консолидација српског вјерујућег народа у искушењима са којима се сусретао у 19. и 20. вијеку. То су била: духовна и црквена дезинтеграција српског народа који је то доба, крајем 19. вијека када покрет започиње дјеловање, и даље живио у неколико државних оквира и црквених цјелина. Богомољачки поркет је налазио начина да се појави и да повеже и Србију и тада окупиране крајеве српске Босне и Херцеговине (од Св. Саве), и Војводства српског у ондашњој јужној Угарској. Такође, у доба када се наш народ сусреће са увозом не само културних модела и достигнућа већ и девијација из европске културе тога времена, Богомољачки покрет нуди повратак идеалима саброности и црквености, па га можемо гледати и као покрет сличан почвености руских словенофила. *Светог владику Николаја је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве званично задужио да води бригу о богомољцима, и он је ту дужност прихватио са радошћу и пастирском бригом каква се ретко сретала. У светлу житија српског златоуста, реците нам шта је био циљ и задатак владике Николаја? Његов задатак и циљ је био да једном самониклом покрету подари непрекидну загледаност у вијекове прије тог Покрета али и послије њега. Да од људи који су помало сумњичаво гледали на јерархију – и она на њих – подари етос служења Цркви. Да од људи који су имали богословље срца начини комплетне личности, стамене, уцрковљене, богословље и срца и ума, и душе и тијела, и литургије и поста, и службе народу и Отачаству. И он је у томе успио. *Дакле, није случајно да се тропару Светога владике Николаја Охридског и Жичког поје, да је он „человођа богомољне војске Христовеˮ? Тако је. Нити је Богомољачки покрет замислив без свештеног дјеловања Владике Николаја, нити његово житије потпуно без помињања тог његовог свештеног задатка. *Блажене успомене умировљени епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (Јевтић), богомољце одређује као ...религиозно-морални покрет српских православних сељака крајем 19. и у 20. веку, настао после великих народних страдања у честим ратовима. Можемо ли рећи да је основни садржај овог лаичког верског покрета био покајање и доследан морални живот - лични, домаћи и друштвени? Можемо да то кажемо, а и врло је важно да на томе инсистирамо јер је отпор од морализма увезеног из иностранства у савременој хеленској, па кроз њу и српској теологији створио опасан супротан порив да се морал и моралност ниподаштавају и багателишу по себи. Што се онда подудара са етичким распадаом постмодернистичког поријекла а што све води обесмишљавању етоса Цркве. Богомољци су управо осјетили почетак тога духа у своме времену и насупрот етичком релативизму и нихилизму супротставили захтијев за досљеднијим животом. Хришћанин треба да живи бесједу на гори или није хришћанин. То нису они измислили. То је исти приступ који налазимо код Златоуста или Симеона Новог Богослова. *Несумњиво је да би без светог владике Николаја богомољачки покрет био на великим искушењима и питање је како би текао његов развој. Колико је било важно да на челу покрета буде један архијереј? Било је важно да на чело покрета дође не толико архијереј колико Николај, аутентични свједок идеала које је покрет захтијевао од људи у Цркви, а који је у исто вријеме био и епископ. Да је неки други епископ дошао, можда не би могао да им покаже животом шта значи бити истински слуга Божији. Наравно, имала је наша Црква и тада сјајних епископа – узмимо на примјер само св. Петра Сарајевског – али мислим да је светодуховски надахнута одлука о томе да баш Владика Николај буде и први Богомољац као велики проповједник, богослов и епископ. *Поред светог владике Николаја важну улогу у Богомољачком покрету имао је и знаменити епископ браничевски Хризостом (Војиновић). Упознајте нас укратко са делом и доприносом овог неуморног мисионара, који је био и први уредник нашег часописа? Владика Хризостом (Војиновић) је за мене лично можда најраније сјећање на помен једног епископа, и то управо преко бројева Мисионара које сам касније читао. У питању је епохална личност Српске Цркве. Човјек који је у себи управо носио тај етос непретенциозног, истинског слуге и свједока Божијег, човјек који је слушао „Тихи глас“ а не букачки прекоравао људе. Та окренутост другом човјеку у љубави а себи у покајању: то је истински етос Православља и Богомољачког покрета. *Народ је и данас гладан и жедан заједништва и саборовања после Литургије. Да ли и данас имамо неки вид наставка етоса Богомољачког покрета? Јесте, жедан је. И ту леже и многи од наших проблема и многи од наших одговора. Идеологија нагле релитургизације без чвршћег повезивања људи која је била основна идејна потка многих кретања у Православљу посљедњих деценија показала је своје наличје. Није довољно да људе само мотивишемо да се причешћују Светим Тајанам – оне су залог једног другачијег живота, али и залог наше обавезе ка свима са којима се те литургије причестимо. Без истинског предавања једних другима а затим Христу Богу, ми ћемо најсветију од Тајни свести на ритуалистику а то неће дуго трајати. Зато се и појављују парацрквени покрети, па попуне те празнине које ми остављамо због немара, небриге, умора или јер идеолошки вјерујемо да наша обавеза престаје са пришћивањем, иако она, једних ка другима, вјерних ка свештенству и свештенства ка вјерника, тек почиње када се оконча Литургија. *У каквом су односу химнографија Цркве и богомољачке песме? Ово је коплкексно питање које нам помало одсликава разне слојеве тог покрета. Има их дивних и величанствених, а нарочито су такви они бисери наше књижевности које је народ прихватио као своје пјесме. И сада ми суза крене сваки пут када пјевам или слушам „Ко удара тако позно...“ Са друге стране, има и правог шунда који треба избацити из Цркве. Каква ли је памет некога ко пјева „Ој Пресвета Тројице/наша мила надо/ко је тебе славио/никад није страдо“… То је лажна, бласфемична пјесма једног зашећереног Хришћанства које везе нема са Црквом. *Оче, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? Моја порука се састоји у врло једноставном позиву: живимо Јеванђеље Христово и пут Св. Саве и свих светитеља наше српске Цркве. Хришћанство је конкретан живот, у заједници наших предака и потомака, али и свих нас који овдје и сада носимо Крст Христов и чекамо Васкрсење. Ми смо завјетна заједница. И треба да смо тога свјесни. Да живимо косовски Завјет од малог ка великоме, од љубазности ка продавцу новина преко жртвовања за породицу до жртве на бранику Отачанства, ако затреба. Али једно не може без другога. Јеванђеље се у нама рађа, када пустимо Христа да Његов живот постане наш а наш да постане Његов. Разговор водио: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 380. броју Православног мисионара (стр. 31-34) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског г. Порфирија, служио је Свету архијерејску Литургију у Недељу шесту по Духовима, 01. августа 2021. године, у храму Св. Димитрија на Новом Београду. „У данашњем Јеванђељу Господ говори о томе да је узрок свих наших болести грех. А када то каже Он не мисли на узрочно-последичне односе у неком правном или моралистичком смислу“, рекао је Епископ Јеротеј у својој беседи истичући да Господ говори о „погрешном функционисању читавог човека. И то су греси и то су страсти.“ Данашња јеванђељска прича нам говори да се Господ вратио у свој град, Капернаум, и тамо је проповедао. У Марковом јеванђељу се о овом догађају говори мало детаљније рекао је Епископ Јеротеј наводећи да су приликом Христовог исцељења одузетог болног човека унели кроз кров куће. „Господ је болесном човеку рекао „Синко опраштају ти се греси твоји“, и на ове речи готово нико од присутних људи није обратио пажњу. Јер како видети грехе? Како знати шта су то греси?“, рекао је Епископ Јеротеј указујући да су само тадашњи писмозналци обратили пажњу на те речи. Кроз дијалог који је Господ водио са књижевницима приликом исцељења одузетог човека ми можемо видети да „када Господ чини неко чудо, то чудо има много димензија и много аспеката“, појаснио је Епископ Јеротеј истичући да су заправо „најболеснији, од свих тих људи који су били присутни, није био тај одузети човек, него ти писмознанци. Јер они су једини разумели те речи „Синко опраштају ти се греси твоји“. Односно они су то требали да разумеју, јер они су веома добро познавали Свето писмо. И не само да су га познавали него су били дужни да и друге уче“. Ти писмознанци требало је да знају шта је било са првим човеком Адамом, рекао је, између осталог, Епископ Јеротеј истичући да је „Адам изгнан из Раја управо зато што је учинио грех“. „Био му је читав свет додељен на управљање, а он је то све прокоцкао тиме што није хтео да послуша Бога. И тиме што је пречицом хтео да постане бог“, рекао је Епископ Јеротеј истичући да „Када је Бог изагнао Адама из Раја, он је изгубио бесмртност. Јер је у ствари ту бесмртност имао једино са Богом. И човек је почео да стари, јавиле су се болести и на крају је први човек Адам умро“. Зато су ти писмознанци требали да знају из Светог писма да је „грех узрок и старости и страдања и смрти“. Ми треба да схватимо да су „греси ти који су узрок свих наших страдања и патњи у овом животу“, закључио је Епископ Јеротеј истичући да „је човекољубиви Господ наш Исус Христос примио сва наша страдања, болести и на крају смрт да би на крају Васкрсао и да би обожена Његова људска природа села са десне стране Бога Оца". Из тог разлога ми, по речима Епископа Јеротеја „Треба да водимо рачуна, да се боримо против наших грехова и страсти, јер је то тај залог који носимо у живот вечни. Господ Исус Христос нам је подарио живот вечни, и не треба ничега да се бојимо, за нас за Хришћане који верујемо смрт више не постоји. Али треба да се бојимо грехова и страсти зато што нас они одвајају од Бога." Извор: Инфо-служба СПЦ

У прву недељу по празнику Свете Педесетнице, Црква се саборно кроз свето богослужење сећа свих светих угодника Божјих, нама знаних и незнаих, и из тог разлога овај недељни дан називамо Недељом свих Светих. Овим торжественим прослављањем Црква свечано благодари Господу што је угоднике своје удостојио светитељског венца вечности и непропадљивости. У понедељак након недеље Свих светих, почиње Апостолски пост. Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример сâмих апостола који су, примивши Светога Духа у дан Свете Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање Еванђеља. О богослужбеним особеностима Недеље свих Светих, као и о Апостолском посту, разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем, аутором специјалне емисије серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Драгана Машић. Извор: Радио Беседа

По целом свету мученици Твоји, као пурпурном хаљином и дивном тканином, украсили су крвљу Твоју Цркву. Зато Ти кличемо Христе Боже: Пошаљи народу Твоме милости и мира, и душама нашим велику милост. Катихета Бранислав Илић: Диван је Бог у светима својим! Емисија о богослужбеним особеностима Недеље свих Светих и Апостолском посту О Недељи Свих Светих Свети Теофилакт Охридски: Беседа у недељу Свих Светих Свети Николај Охридски и Жички: Беседа у недељу Свих Светих Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у Недељу Свих Светих Ко су светитељи? Радио Беседа: Недеља Свих Светих Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години - Недеља прва по Педесетници Света Црква сваки дан молитвено помиње свете. Пошто је, међутим, било и таквих угодника Божијих који су се тајно подвизавали и који нису познати, света Црква је, како и њих не би оставила без почасти, установила дан у који прославља све они који су од почетка времена угодили Богу. Она то чини после силаска Светога Духа, зато што су сви светитељи постали и постају свети благодаћу Светога Духа. Благодат Светога Духа доноси покајање и отпуштење грехова, уводи у борбу са страстима и похотама и подвиг венчава чистотом и бестрасношћу. На тај начин се јавља нова твар која је погодна за ново небо и нову земљу. Поревнујмо и ми да идемо за светима Божијим. На који начин – учи нас данашње Јеванђеље, захтевајући неустрашиво исповедање вере у Господа, љубав првенствено према Њему, узимање крста, самоодрицање и одвајање срца од свега. Почнимо и ми тако. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића "Диван је Бог у светима својим!" У прву недељу по празнику Свете Педесетнице, Црква се саборно кроз свето богослужење сећа свих светих угодника Божјих, нама знаних и незнаих, и из тог бкагословеног и дивног разлога овај недељни дан називамо недељом свих светих (Αγίων Πάντων). Овим торжественим прослављањем Црква свечано благодари Господу нашем што је угоднике своје удостојио светитељског венца вечности и непропадљивости. У молитви првога часа презвитер стојећи пред иконом Спаситеља исповеда да Господ наш просветљује и освећује свакога човека који долази на свет, указујући на веома битну и узвишену чињеницу да је сваки хришћанин потенцијални светитељ, те тако овај празник поред богослужбеног свечаног прослављања свих светих за нас има и педагошки значај да нас подсети ради чега смо саздани и на ком темељу се темељи хришћански начин постојања. У синаксару који читамо на јутрењу недеље свих светих каже се да у овај благословени дан празнујемо све свете угоднике Божје који због великог мноштва светитељских празникâ нису својим дана празновања, али и због оних светитеља која је Господ по својој љубави и свом промислу прославио, али их није нама пројавио. Црква у овај недељни дан прославља све светитеље саборно како би нама недостојнима указала на саборни акт заједничарења у Господу који је био основа живота свих угодника Божјих који су се сви једногласно и без изузетка подвизавали у једном Господу нашем Исусу Христу. Почетак овог саборног прослављања потиче из првих векова, после великих гоњења која су потресала цркву. Времена гоњења су била веома тешка и мучна, али са друге стране и пуна духовне радости јер небеса беху испуњена светих мученика који Господа прославише својом проливеном крвљу. Због великог броја светих мученика чија имена и нису позната, али и чији тачан број није познат, црква је одредила један колективни празник свих светих мученика. Празник свих светих мученика који је празнован у древној цркви, спомиње и знаменити Свети Јован Златоусти у неколико својих надахнутих омилија. Касније, из овог јединственог саборног празника свих светих мученика настао је данашњи недељни празник свих светих. У многим стихирама које појемо на богослужењима недеље свих светих можемо уочити да црквени песник са сваком пажњом и молитвеним поштовањем помиње све светитељске степене: Пророке, апостоле, мученике, исповеднике, подвижнике, преподобне… Високопреосвећени митрополит црногорско-приморски Амфилохије гостујући у једној од емисија Радија Светигора, поделио је са верним слушалаштвом духовне поуке свог духовног оца преподобног Пајсија Светогорца, и испричао следећу причу: „Једном приликом ходајући са старцем ка Атону, пролазили смо крај једне храстове шуме и у једном моменту старац је застао и испричао да некад пролазећи поред ове шуме осети благоухани мирис који се шири из земље сведочећи да Господ и на овај начин указује на мошти светих пустињака који нама нису познати, али их је Господ прославио подаривши им дар светитељства.ˮ Овим недељним даном завршава се употреба цветног триода, и почиње се са активном употребом октоиха у комбинацији са минејем. Овим недељним даном почињу столпови Еванђеља, тако на јутрењу недеље свих светих слушамо прво Васкрсно еванђењље и појемо прву еванђелску стихиру. У недељу другу по Педесетници почиње рачунање столпова гласова по којима се употребљава октоих и у тај недељни дан почињено са појањем првог гласа. Преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих омилија у недељни дан свих светих, поучава: „Данас је Недеља Свих Светих, данас Црква прославља Све Светитеље од памтивека, сва Света Бића, почевши од Анђела, Арханђела, Херувима и Серафима, па кроз сва Света Бића, све Свете Људе од почетка света до данашњег дана. Зашто Црква данас слави Све Светитеље? Прве Недеље после Духова, прва Недеља после Свете Тројице, Црква слави Све Светитеље. Зашто? Да покаже да су Светитељи исповедници Свете Тројице, да је сав њихов живот у овоме свету од Оца кроз Сина у Духу Светоме, да је овај свет створен да постане Царство Божје. Данас Црква открива душе Свих Светих и казује нам њихову тајну: чиме се они живели, ради чега живели, како живели у овоме свету, како су посветитли се? Открила је Црква свету тајну људскога бића кроз њих, да покаже да је човек створен да постане храм Пресвете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа. Човек је створен да постане обиталиште Господа Христа у Духу Светоме са Оцем Богом… ве долази од Духа Светога, од те Небеске Божанске Силе, све од Свете Тројице. Различити су дарови - вели се у Светом Еванђељу - али је Дух један. Различне су силе, али је Бог који чини, све у свему. Све у Светој Цркви бива по Светој Тројици: од Оца кроз Сина и Духа Светога. Нико не може Господа Христа Богом назвати без Духа Светога - вели се у Светом Еванђељу. И све што је Господ дао, све што је Господ Христос донео као Човек, Бог Који је постао Човек, све је то Сила Божја, све је то средство да ми постанемо свети, да осветимо себе, да посветимо себе, живимо у овоме свету ради Господа. Данашње Свето Еванђеље није ништа друго него живопис свакога Светитеља. Данашње Свето Еванђеље уствари јесте житије сваког Светитеља, јер нам открива тајну како је сваки од њих постао Светим, како човек грешан, или човек блудник, или човек убица, или човек крадљивац, како такав човек постане Светим човеком. Који је то пут који он пређе, које је то средство које он употребљава? Шта он постиже са собом, да од највећег грешника постаје највећи Праведник, од несветог постаје Светим човеком. Ту тајну нам открива Господ кроз Своје Свето Еванђеље.ˮ По целом свету мученици Твоји, као пурпурном хаљином и дивном тканином, украсили су крвљу Твоју Цркву. Зато Ти кличемо Христе Боже: Пошаљи народу Твоме милости и мира, и душама нашим велику милост. (тропар) Као Створитељу све створене природе, васељена Ти приноси, Господе, богоносне мученике: Њиховим молитвама у неизреченом миру сачувај Твоју Цркву и Твој народ заступништвом пресвете Богородице, Многомилостиви. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква

http://pravlife.org/sites/default/files/field/image/1755_21497861_0ymi1lwjk.jpg Празник Вазнесења Господа нашег Исуса Христа, прославља се у четрдесети дан по Пасхи. Дан уочи Вазнесења богослужбено се свечано прославља као оданије Пасхе, када се богослужење савршава као да сам дан Васкрса. По речима оца Александра Шмемана: „Празник Вазнесења је празник неба отвореног човеку, празник неба као новог и вечног дома и обиталишта човековог, неба као нашег истинског завичаја. Грех је раздвојио земљу од неба и претворио нас у земна и приземна бића која су упућена искључиво на земљу и која живе искључиво земљом. Грех и није ништа друго до наше унутарње одрицање од Неба. И ми на дан Вазнесења не можемо а да се не згрозимо пред тим човековим одрицањем од Неба, пред одрицањем којим је данас затрован читав свет. Човек са гордошћу и важношћу објављује да је он материја и само материја, и да је читав свет материја, и да ничега другога нема осим материје. Штавише, он као да се радује свему томе, те са презрењем и жаљењем све оне који још увек верују у некакво "небо" назива глупацима и незналицама. "Па, и то, мој брајковићу, што ти називаш небом кажу такви и то је такође материја, и ничега другога нема, нити је било, нити ће бити. Сви ћемо умрети и иструлити, а дотле дај на градимо земаљски рај одбацивши све поповске измишљотине". (Из дела, „Тајне празника“) Са слободом можемо рећи да је Вазнесење Господње празник у коме бивају испуњени и употпуњени сви празници домостроја нашега спасења, почев од рождества Христовог, па до распећа и Христовог славног Васкрсења. Христос је своје ученике усрдно у надахнуто поучавао о Царству Божјем од свог Васкрсења, па све до дана када се са јелеонске горе Вазнео на небо и сео са десне стране Оца. У нашем народу празник Вазнесења не називамо случајно Спасовдан. Име Спасовдан указује да је празником Вазнесења Господњег испуњено и употпуњено дело Спасења, све што је Господ имао у свом превечном плану, испуњено је овим великим Господњим празником. Празник Вазнесења Господњег није се одувек празновао у четрдесети дан по Пасхи, већ је педесетница као благословени период, била време савршавања богослужбених спомена великих празника. Неки Оци пак спомињу да је Вазнесење у једном периоду празновано заједно са празником силаска Светога Духа на Апостоле, али ово двоједино празновање није дуго потрајало, јер већ од Светог Јована Златоустог имамо прве омилије на празник Вазнесења као засебног празника. Ово засебно место прослављања Вазнесења у четрдесети дан по Пасхи довело је и до тога да Вазнесење добије своје претпразништво и попразништво. Место са кога се Господ наш вазнео на небо посебно је поштовано од самих почетака, а као што знамо уз црквене историје на том месту велелепни храм саградила је Света Царица Јелена, али тај храм је до темеља разорен од сарацена. Химнографија овог дивног празника има двојаки карактер, пре свега радосни, али у неким моментима уочавају се моменти туге апостола који су невесели због узласка Спаситељевог на небо. У данашњој служби Вазнесења сачувана је и једна стихира која сведочи о двоједином празновању Вазнесења и Педесетнице, а то је једна од стиховњих стихира на вечерњем. Као и остали велики Господњи празници, Вазнесење има своје посебне антифоне на Литургији, входни стих, као и причастен. На крају није сувишно споменути да се Вазнесење Господње са посебном пажњом и торжественим богослужењима прославља у првопрестоном граду Београду као градска слава, али и као храмовна слава Вазнесенског храма у центру града. Као саставни део свечаног прослављања славе града Београда, сваке године Првојерарх наше помесне Цркве предводи Спасовданску литију која је већ постала благословена и лепа традиција. Узнео си се у слави, Христе Боже наш, који си обрадовао ученике обећањем Светога Духа, пошто су били утврђени благословом, да си Ти Син Божији, Избавитељ света. (тропар) Испунивши Божје промишљање о нама и ујединивши земаљско са небеским, вазнео си се у слави Христе Боже наш, не одвајајући се никако, већ остајући присутан, Ти говориш онима који Те љубе: Ја сам с вама и нико не може против вас. (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква

У свима књигама Новог Завета љубав је стављена изнад свих других врлина и заповести, као свеобухватна. Познате су речи апостола Павла о љубави: „Ако језике човечије и анђелске говорим, а љубави немам онда сам као звоно које звони и прапорац који звечи, ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вијеру да и горе премијештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже. Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича; не надима се; не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу; не радује се неправди, а радује се истини... А сад остаје вјера, нада и љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима". /I Кор. 13/. Никад лепша химна љубави није човечијим језиком изречена. Свети Владика Николај Велимировић Преузето из књиге Касијана-Стослов љубави, Беседа, Нови Сад, 1997. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

”У времену постистине и свеопште релативизације свих вредности многи не разумеју да Црква није скуп мишљења и ставова. Црква је вера, вера у Христа, вера у истину, која се не мења, не може се модернизовати, али није ни конзервативна. Вера је увек савремена”, казао је патријарх Порфирије у интервјуу за Вечерње новости. Преносимо интегрални текст интеврјуа објављеног 2. маја 2021. године, који је Његова Светост патријарх српски Порфирије дао новинару београдског дневног листа Вечерње новости, Радету Драговићу. Ваша светости, у беседи после прве литургије коју сте служили као српски патријарх вернике сте замолили да се моле за вас, јер сте „свесни какво је место на коме сте се нашли“. Које задатке конкретно видите као најважније који су пред Српском црквом и вама лично? Искуство молитве познато ми је целог живота. Начин на који она чини основу свега што предузимам и живим библијски је, у молитвеном уздаху младог Растка пред монашење, сажео животописац Светога Саве, хиландарски монах Доментијан: „На Теби се утврдих од утробе; из утробе матере моје Ти си покровитељ мој.“ Пут у молитвене висине могућ је, међутим, само кроз поноре искреног смирења и међусобне пожртвованости, у које се на почетку своје чувене песме тако дирљиво баца Тин Ујевић: „Бескрајни Боже, чујеш ли где Ти на прљаву поду лелече љуту молбу схрван малиш?“ Преображени и облагодаћени човек никада неће нечије потомство, нечију децу, кривити за оно што су чинили родитељи. Снага молитве проистиче из способности међусобног повезивања: као што се патријарх моли за све, тако и сви треба да се моле за патријарха. Дајући молитвом предност Богу и благодати његовој, почињемо да гледамо духовним очима и тако стичемо способност да помогнемо свету око нас. А коме је благодат Духа Светога потребнија од онога ко предстоји у винограду Господњем који је у нашем народу засадио Свети Сава? У светлу реченог један од најважнијих задатака који ме чека јесте да снажим делатну веру у народу и да код свих подстичем молитвени однос према свету и животу. На тај начин ће до напретка црквеног живота доћи изнутра, из самог бића Цркве, а промене које ће уследити биће трајне и благословене. У делу јавности, махом опозиционе оријентације, претходних месеци често се чуло да је власт лобирала за кооперативног патријарха који се суштински неће противити њеној косовској политици. Ваш претходник патријарх Иринеј је јавно говорио да се „Вучић лавовски бори за Косово“. Како оцењујете досадашњи учинак дипломатске борбе Србије за КиМ и тренутну позицију наше земље у овом процесу, посебно у светлу све снажнијих притисака, који не заобилазе ни Цркву? Блаженопочивши патријарх Иринеј, мудар и трезвен каквог га је Бог дао, није био склон исхитреним судовима и лакореким закључцима. Он је, с једне стране, упорно инсистирао на томе да су Косово и Метохија за нас Србе наш небески Јерусалим, а са друге је умео да, попут Аристотела, сагледа политику као вештину могућег. Из таквог сусрета ума и срца извирале су његове речи. Желим да подсетим да је, како је то тачно пре 175 година написао Његош, „Косово грдно судилиште“ на коме се све и свако мери посебним аршином. Тако измерено, пабирчење политичких поена на косовскометохијском распећу српског народа, поготово од стране оних који тај крст нису олакшали када су имали прилике за то, оставља горак укус у устима. Сигуран сам да ће искуство и мудрост владике Теодосија и његових свештеника и монаха, уз помоћ наше државе, допринети да се та страдања смање и на што бољи могући начин разреше. Прву посету као патријарх предузели сте на Банији и у Јасеновцу. Епархије СПЦ у Хрватској имају задужење да пре свих негују молитвено сећање на жртве усташког режима током Другог светског рата. Да ли је сазрело време да српски народ у пуној мери спозна размере страдања у Јасеновцу и другим логорима смрти и коначно свенародно почне да негује успомену на страдале? Прве литургије су служене у катакомбама, на гробовима мученика за веру Христову. Бескрвну жртву приносимо и на гробу Христовом. А то исто чинимо и у великомученичком Јасеновцу. То што се у Јасеновцу налази православни храм Божји, што је владика Јован основао манастир на том месту, прави је, и по моме мишљењу, једини начин на који Црква негује успомену на страдале. Сабирањем у Јасеновцу и на другим сличним местима, молитвом, служењем литургије, стицањем благодати Духа Светога, ми преображавамо себе. А преображени и облагодаћени човек никада неће нечије потомство, нечију децу, кривити за оно што су чинили родитељи. Пут у молитвене висине могућ је, међутим, само кроз поноре искреног смирења и међусобне пожртвованости Православни хришћанин ће градити мир, пријатељство, а не злопамћење или, не дај Боже, освету. Парадокс хришћанске вере је да на местима попут Јасеновца, молитвом Христу, првом мученику и страдалнику, али и началнику спасења и живота, добијамо снагу да се свим духовним и људским капацитетима боримо за мир, добро и разумевање међу људима, да се боримо за сваког човека. Говорим о ономе у шта Црква верује и што чини. Међутим, ни оно што чине историчари – проширивање и утемељено испитивање знања о злу демонских размера које је претрпео наш народ у НДХ у Другом светском рату – што Црква, наравно, подстиче, а што после формира просвету и школство, не треба да служи злопамћењу, него да буде опомена свима да се никада и нигде не понови. У том смислу помињем и мисао доброга, страдалог Бонхефера, да се улога хришћана у свету не може свести на превијање рана насталих под точком неправде, него да је тај точак неопходно зауставити. Чека ме да снажим делатну веру у народу и да код свих подстичем молитвени однос према свету и животу. На тај начин ће до напретка црквеног живота доћи изнутра, из самог бића Цркве Наше колективно сећање треба да се руководи мишљу блаженопочившег патријарха Германа да ћемо опростити, али нећемо и не смемо заборавити. Нећемо заборавити не да бисмо се некоме светили, наметали кривицу поколењу које кривице за то нема, него зато што су побијени наши најближи рођаци и суседи, а ми верујемо у васкрсење мртвих и у оно што је Његош рекао: „Душа људска јесте бесамртна“. Неговати молитвену успомену је исто што и неговати веру у васкрсење мртвих. Утисак је да односи СПЦ и Ватикана никада нису били бољи – Света столица није признала једнострану независност Косова, процес канонизације кардинала Степинца папа је зауставио, а из Рима редовно стижу поруке да су вољни да успостављени темељни дијалог са Српском црквом наставе и продубе. Сматрате ли да би било корисно и оправдано да се евентуално и лично сретнете са папом Фрањом? До сада сам се са папом Фрањом срео три пута, посебно или заједно са другим нашим угледним архијерејима. Сваки наш сусрет, као и наша комуникација у целини, засновани су на духу Христовог Јеванђеља, у духу разумевања и међусобног поштовања. У свету у којем живимо, за који смо и једни и други одговорни, суочени истовремено са проблемима савременог доба, дијалог, штавише и сарадња су нужни обема странама. Чињеница је да су хришћани упућени једни на друге и да заједно морамо одговорити на изазове од суштинске важности за свет. Уосталом, апостол Павле нас опомиње да нико не може рећи да му други није потребан. Велики одјек добила је ваша изјава о писмима Алојзија Степинца. Очекујете ли да исплива још нових доказа о његовој директној или посредној умешаности у злочине на тлу НДХ? Отварање ватиканског архива за заинтересоване истраживаче сигурно ће допринети бољем сагледавању тешких времена Другог светског рата на простору НДХ и Степинчевог места у њима. Није искључено да се током истраживања појаве резултати које је могуће тумачити pro et contra. Наравно, далеко сам од тога да поверујем да је он био директно и непосредно умешан у било коју врсту злодела. Међутим, морам рећи да, не само као епископ, свештеник, хришћанин, него пре свега као било који обичан човек, не могу да сакријем да, у најмању руку, имам дилему, да имам проблем са одређеним Степинчевим поступцима, речима, ставовима. Жао ми је ако то неког узнемирава, али обавеза ми је да будем искрен. У исто време, потпуно сам свестан да ужасне околности у којима је живео, за њега нису биле нимало једноставне. Што се, пак, досадашњих ставова наше Цркве, као и закључака Комисије установљене за истраживање овог важног и деликатног питања тиче, они су јасни, неизмењени и јавности познати. Рећи ћу и то, да када разговарамо о оваквим темама увек се трудим да пажљиво користим речи. Сведоци смо нових политичких, али и националних тензија у Црној Гори. Верујете ли да ће наследник митрополита Амфилохија успети да Цркву у Црној Гори сачува од духа подела, али и успостави дух мира и поверења са световним властима? Не само да верујем, него сам сигуран. Прво, наша Црква нема ништа против слободног националног изјашњавања – она је данас и увек у служби јединства, свугде и на сваком месту, па и у Црној Гори. Природно је да Црква настоји да у Црној Гори, као и у Србији, конструктивно и на истинско добро свих, а поштујући свачију слободу, сарађује са државним властима у оним сферама где је та сарадња потребна. Свети синод је саопштио своје мишљење поводом контроверзног закона о истополним заједницама, а истог су става и остале традиционалне верске заједнице које делују у Србији. Очекујете ли да ће власт по овом питању уважити аргументе цркава, или ће дати предност ултимативној „бриселској агенди“ чији саставни део чини и корпус права ЛГБТ особа? Питање брака и истополних заједница, није питање некаквог „става“ Цркве, него израз дубоке вере у Богом откривену истину о људској природи и начину њеног функционисања, која је, на првим страницама Светог писма, описана речима: „Зато ће оставити човек оца и матер своју, и прирашће уз жену своју, и биће двоје једно тело“. Мислим да моје залагање за потпуну равноправност свих људи на пољу личних, имовинских и других права није непознато. Разумем их и подржавам. Међутим, сва та права, објаснили су ми правни експерти, могуће је у потпуности остварити у постојећем правном систему Републике Србије или уз минималне допуне постојећих закона. У времену постистине, свеопште релативизације свих вредности, одсуства уверења, многи не разумеју да Црква није скуп мишљења и ставова. Црква је вера, вера у Христа, вера у истину, која се не мења, не може се модернизовати, али није ни конзервативна. Вера је увек савремена. У првим јавним иступима по избору за поглавара СПЦ нагласили сте да нисте политичар, али да ћете на својој одговорној дужности „учинити све да међу људима отупљују све могуће оштрице“! Утицај српског патријарха јесте огроман, али шта је оно што ћете у поменутом смислу ви, својим ауторитетом, најпре чинити и учинити? Шта је то што је најважније (у данашњем дубоко сукобљеном свету уопште и могуће) људима говорити – да би поверовали да су добро, љубав и човекољубље моћнији од мржње, да су изнад свих „оштрица“ које сада, нажалост, владају нашом стварношћу? Отупљивање оштрица је дужност свих људи. Сви смо позвани да радимо на остварењу идеала заједничког живота који је још Свети пророк Исаија сликовито описао као „раскивање мачева на раонике“, претварања „оружја смрти у оруђа живота“. Такво „откупљивање времена“, које је, како је то назвао апостол Павле, дар Божји људима, могуће је само ако су наши животи осмишљени вечношћу и њеним вредностима. То што се у Јасеновцу налази православни храм Божји, што је владика Јован основао манастир на том месту, прави је и једини начин на који Црква негује успомену на страдале Не либим се ни бављења политиком, али не у смислу странчарења, пуке борбе за власт, него у оном изворном смислу одговорне бриге за polis и све што је у хришћанском смислу добро и лепо. Међутим, понекад је само интервенцијом више могуће учинити да бесне ериније постану помирљиве еумениде, како је то Есхил приказао говорећи о једном битном обрту у животу атинског демократског друштва. Зато се трудим да говорим исто што и Црква од силаска Духа Светог на апостоле у Педесетници. У речи Божјој, речи Јеванђеља Христовог, сабрана је једина снага која нам може помоћи да надиђемо искушења пролазности и да коначно победимо нашег најгорег напријатеља – смрт. Утицај и ауторитет патријарха неодвојив је од целе Цркве јер је он њен првојерарх, а она њему поверени духовни виноград. Патријарашка служба је саборно сочиво свега што је добро и корисно за човека, друштво, природу, државу, свега што чини једну помесну Цркву – свих епископа, свештеника, монаха и целог народа Божјег. То је систем спојених судова. Што је, на пример, више монаха и монахиња у манастирима, то је духовна снага Цркве већа, а тиме и утицај њеног поглавара, како је говорио Свети Ава Јустин Поповић. Када би храмови били пусти, без верника на молитви, манастири били без монаха и благочиног поретка, богословске школе без црквеног духа и благослова, чему би онда вределе речи патријарха и владика? Тада би се ауторитет морао градити на сили закона, канона, или уз помоћ маркетинга, односа са јавношћу, медија и сличних вештина и алата, што је супротно природи Цркве. Али, то би све било кратког века. Достојевски је, с правом, говорио да смо „сви одговорни за све“, а апостол Павле да „ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови“. Догађаји који су обележили протеклу деценију, а поготово минулу 2020. годину, стварају утисак да се савремени свет незаустављиво упутио у опасном правцу, и да тај пут никако не обећава мир и благостање за човечанство. Толико је противречја, беспућа, подељености и отворене мржње, да се чини да је сукоб великих размера неминован. Верујете ли да постоје снаге, да постоји довољно моћна воља која би могла одлучити да ове трагичне прилике буду превладане, а будућност срећнија него што нам се сада то чини? Време у којем живимо неодољиво подсећа на доба Хладног рата и великих криза, попут кубанске и корејске, рата у Вијетнаму и других напетих ситуација од којих су неке окончане ратним насиљем. И данас се понегде гомилају војне трупе, ратни бродови и авиони крстаре стратешки важним подручјима. Некима такво стање личи на зору трећег светског рата, док други, попут папе Фрање, мисле да он већ поодавно траје, то јест да се као вођен интересима мултинационалних компанија континуирано води широм света. Бог поставио Адама у створени свет да га ради и да га чува, а не да га бесомучно експлоатише Мени је ово папино размишљање веома блиско. Томе бих додао да Америка и Русија нису никада међусобно ратовале, као и да су заједнички предупређивале продубљивање светских криза. Две водеће светске силе су, у основи, хришћанске земље, са сличним државним устројством. У односу на раније доба, у Русији се сада, Богу хвала, много више држи до хришћанских вредности, негује се хришћански етос, остварује се блиска сарадње Цркве и државе. Не делим мишљење неких аналитичара који америчко друштво карактеришу као постхришћанско, јер знам колико је вера изградила ту земљу, колико у њој има верних, а међу њима и православних хришћана, као што знам и да је њихов садашњи председник активни хришћанин, римокатолик. Због свега тога гајим дубоку наду да ће мир превладати, и да она изрека Џорџа Сантајане, о томе да само мртви „доживе“ крај рата, неће бити задуго актуелна. Свестан сам да се великим уношењем у катаклизмична размишљања о биолошком, хемијском и нуклеарном оружју, уз чињеницу великих миграција и економских потреса, развија својеврсна цивилизација страха. Страх се увлачи у људска срца, а у страху нема слободе. Страх је ропство. Не треба вам спољни окупатор, не треба вам рат. Сами себе заробите. Таквој цивилизацији страха супротстављен је васкрсли Христос, који како је представљен на барокним иконама уз које сам растао, уздиже барјак коначне победе над страхом и смрћу, знак вечне радости. Из тог искуства васкрсења Христовог потекле су и речи апостола Павла, које на најбољи начин резимирају горе речено: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим, радујте се!“ Шта бисте издвојили као најважније у одговору и утицају којим се православље може супротставити свету какав је он данас? Шта је оно што би се у нашем националном идентитету и карактеру могло показати као спасоносно, као снага која би нас у искушењима која живимо, једнако као у искушењима која нам предстоје, могла заштитити и сачувати? Мислим да хришћанство не треба да стоји насупрот свету, него да у околностима које у свету преовлађују сагледава могућности за своју мисију; да реч Јеванђеља упути сваком човеку. Тако су чинили и апостоли. Без обзира на то што је Римско царство прогањало Цркву Христову, апостоли су глобални поредак тог доба искористили да блага реч допре до читавог тада цивилизованог света. Апостоли су, значи, у најбољем смислу речи, били аутентични глобалисти. Страх се увлачи у људска срца, а у страху нема слободе. Страх је ропство. Не треба вам спољни окупатор, не треба вам рат. Сами себе заробите. Таквој цивилизацији страха супротстављен је васкрсли Христос. Рећи ћемо, парафразирајући Момчила Настасијевића, да су у нашем, српском идентитету најлепши цветови глобални, универзални, а да је њихов корен изникао из дубина локалног, народног искуства и културе, која је у основи православна. А свака култура се развија у зависности од онога што јој је примарно. Православна култура даје апсолутни приоритет смислу постојања, принципу бити над принципом имати, принципу љубави над принципом успеха, човеку над профитом. Из искуства такве културе, у чијем срцу је Христос распети и васкрсли који исцељује и надахњује, увек се рађа спремност да се нешто ново научи и да се кроз изграђивање личних квалитета успех јеванђелског идентитета одрази и на свакодневну егзистенцију. Због тога снагом која би се могла показати спасоносном, сматрам образовање, пре свега надахнуто јеванђелским духом, али и свако знање и образовање које доприноси добру појединца и заједнице. Добар и поштовања вредан пример за то на нашим просторима је подухват господина Александра Кавчића, који је, по прописаном плану и програму, свим основцима у Србији ставио на располагање све бесплатне уџбенике. Све је више забрињавајућих вести о угрожавању животне средине у Србији, али и гласова који све снажније позивају на „еколошки патриотизам“. Како видите шансе за победу у овој новој борби за воду, ваздух и здравље, насупрот које стоје огроман капитал, интереси, моћни капиталисти? Да ли је и то тема која чека на јасно формулисан став наше Цркве? Свест о значају еколошке проблематике није нова ни за етос Цркве, ни за њено искуство ни за њену бригу и старање. Од самих својих почетака, од библијских темеља сопствене вере и учења, Црква учи о динамичком односу између човека и света у коме живи, о својеврсној примењеној екологији. Још је у првој књизи Старог завета описано да је Бог поставио Адама у створени свет да га ради и да га чува, а не да га бесомучно експлоатише. Та човекова брига о свету као основној кући, дому човечанства, месту и простору где се одвија људски живот, подвучена је много пута и на страницама Новог завета. Тамо свети апостоли Петар и Павле људе с правом називају управитељима односно домоуправитељима, који се старају о свету, свом дому, надзиру га, управљају њиме и свештенослуже тајну Божје творевине намењену животу света, како овом историјском тако и вечном. Ново у животу Цркве, како Истока тако и Запада, јесте увођење посебног дана, 1. септембра, посвећеног еколошкој проблематици – Светског дана молитве за заштиту Божје творевине. Овај дан је 1989. године унео у литургијски календар Цариградске патријаршије патријарх Димитрије, да би се он потом пренео и у друге средине, а 2015. године га је у молитвену праксу Римокатоличке цркве увео папа Фрања. Хришћанске цркве, као што видимо, позивају и подсећају, поучавају и храбре, молитвено крепе и подржавају еколошку свест и еколошки однос према свету у коме живимо. Говори се да је православни свет близу тачке подела после које ће повратак на старо бити немогућ. Сматрате ли да ће опредељење Српске цркве које сажето гласи „ни Цариград, ни Москва, већ канонски поредак“ бити одрживо у условима укрштања моћи и утицаја две древне и важне патријаршије какве су Московска и Васељенска? Мишљења сам да уверење о постојању тачке са које није могућ повратак у нормалан црквени живот не узима у обзир чињеницу да Црква није обична људска организација којом управљају различити интереси и на њу утичу претежно људски фактори, него је једна, света, саборна и апостолска, небоземна стварност. Православна култура даје апсолутни приоритет смислу постојања, принципу бити над принципом имати, принципу љубави над принципом успеха, човеку над профитом. За живот Цркве је од пресудне важности очување њеног канонског поретка, начина на који Црква живи и дела у свету. Имајући то на уму и у срцу, наша Црква се није опредељивала за било коју „страну“, московску или цариградску или било коју другу, него је остала заувек верна и опредељена за поштовање и сведочење тог поретка. Због тога, с вером у Бога, нећемо жалити труда да се, колико до нас стоји, васпостави нарушени канонски поредак, а две велике и значајне патријаршије, Цариградска и Московска, поврате евхаристијско јединство. После упокојења митрополита Амфилохија и вашег избора за патријарха СПЦ се нашла у ситуацији да су јој упражњене две изузетно значајне митрополитске катедре – на Цетињу и у Загребу? Када очекујете да буду изабрани нови митрополити и какве личности видите на њиховом челу? Уколико се не догоди нешто непредвиђено, браћа архијереји ће се на заседање Светог архијерејског сабора, на моју велику радост, окупити у мају. Све друге одлуке, укључујући и одређене тачке дневног реда, зависиће од самог Сабора. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Православни истраживачки центар „Хризма“ више пута је обраћао пажњу на проблем црквеног раскола у Северној Македонији. Праве се покушаји да се питање реши на неканонски начин, и то ствара нове претње васељенском Православљу. За живот Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве и перспективе лечења раскола у Северној Македонији, читајте у ексклузивном интервјуу, које је за центар „Хризма“, дао Епископ стобијски и Mестобљуститељ струмички Давид (Нинов). – Ове године се навршавају деветнаест година од стварања пројект-споразума о канонском решењу црквеног питања у Северној Македонији, после чега је био потписан Нишки договор. Ипак, он никад није био прихваћен од Светог Синода такозване „Македонске православне цркве – Охридске архиепископије (МПЦ- ОА)“. Шта Ви сматрате, да ли су тадашњи договори били једина исправна опција за решење црвеног питања? Да ли су према Вашем гледишту они актуелни за данашње стање? – Нишки договор су потписала тројица „митрополита“ расколничке „МПЦ“, са знањем њиховог архиепископа. Они су га јавно бранили као еклисиолошки једино исправно, али су се касније, под политичким притиском одрекли тог договора. Затим је на позив блаженопочившег Патријарха српског Павла за литургијско и канонско јединство са Српском Православном Црквом (СПЦ), потврдно одговорио Његово Блаженство, данашњи Архиепископ и Митрополит скопски Јован. Следствено, битна и неоспорна чињеница је да је Нишки договор већ завршена прошлост. Актуелна стварност је да је на основу договора, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, 24. маја 2005. год., издао Томос о најширој могућој аутономији Православне Охридске Архиепископије, као канонске Цркве у Северној Македонији. Такође је потврдио Архиепископа охридског Јована за канонског Предстојатеља аутономне Архиепископије. Томос о аутономији је потписао блаженопочивши Патријарх српски Павле. Дакле, у Диптиху цркава, Правослана Охридска Архиепископија је записана као аутономна црква са Томосом, која се налази у саставу свеправославно признате канонске јурисдикције Српске Патријаршије. Покајање је увек верна, ако хоћете и вечно модерна варијанта, односно шанса за оне који су у расколу, да се избаве од њега! У суштини, реч је о најбољој могућности, да преко преумљења изађу из раскола и да уђу у спасоносну Саборност Цркве. Архиепископ охридски Јован, испуњујући свету Архијерејску дужност о чувању јединства цркве, није створио раскол, него га је излечио. Сада, у нашој отаџбини, људи имају могућност да одаберу: да ли ће припадати Саборној Цркви или расколу. Вашој пажњи предлажем неколико референци, а оваквих примера има безброј: а) Емилија Црвенковска, ћерка безбожног комунистичког лидера Крстета Црвенковског (високи функционер СФР Југославије, секретар ЦК Савеза комуниста Македоније, председник Комисије за испитивање рада државне безбедности СФРЈ, подпредседник Председништва СФРЈ), пише: „Највећу заслугу међу македонским комунистима за враћање аутокефалности цркве у Македонији има мој покојни отац Крсте Црвенковски“ (Фокус 18. 5. 2012, бр. 881). Овај њен став Емилија Црвенковска заснива на самим речима Крстета Црвенковског, написаних у његовим мемоарима „Заробљена истина“, Култура, Скопље 2003. б) Професор историје на факултету расколничке „МПЦ“, Јован Белчовски, за ТВ Алфа (20. 11. 2017), каже: „Знате ли како смо ми добили аутокефалну цркву? Захваљујући покојном Крстету Црвенковском! Свака част човеку, лака му земља била. У дискусији са председником Титом, Крсте је једноставно рекао Титу: ми морамо по први пут да отворимо академију и да себи прогласимо аутокефалну цркву“! Дакле расколнички епископи „МПЦ“ подржавају и саображавају се са етнофилетистичким расколом, који је саздан од безбожних функционера Комунистичке партије. Међутим, Црква се не може руководити према одлукама Комунистичке партије и никад неће моћи да исте легализује и да их запечати црвкеним томосима о аутокефалији, донешеним под политичким притиском. Следствено, увек је актуелно да Црква позива на преумљење и на привођење свега у јединство са Христом и Његовим Телом, а затим унутар Тела Христовог, тј. Цркве, да се проналазе решења за сва отворена питања. Искуство показује да не постоји проблем, који Црква не би могла да реши дијалогом. – На саветовању у Аману, 2020. год, било је истакнуто: „У вези са проблемом Северне Македоније, делегације су изјавиле да ово питање треба да се реши дијалогом унутар Српске Православне Цркве и са свеправославном подршком“. Како су верници Охридске Архиепископије примили ово Аманско саветовање? У односу на свеправославну помоћ: Које помесне цркве (или поједини Архијереји и верници), су задњих година дали највећу подршку Охридској Архиепископији? Такође у вези великог броја Албанаца у Северној Македонији, постоји ли подршка од стране Албанске Православне Цркве? – Архијереји расколничке „МПЦ“ су своју хиротонију добили од СПЦ. Следствено, СПЦ је мајка црква „МПЦ“, и раскол „МПЦ“ налази се у оквирима јурисдикције СПЦ. Имајући ово у виду, овај проблем није могао, не може и неће моћи да се решава без мајке цркве, тј. СПЦ. Свеправославна сагласност је неопходна, јер предмет наше вере јесте и Саборност Цркве. Ми православни, у Символу Вере исповедамо да верујемо и у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Ако не постоји свеправославно признање, тада о Цркви и не може бити речи! Наша Црква, Српска Патријаршија, учествовала је на братском саветовању у престоници Јордана, граду Аману. Стога, верници Православне Охридске Архиепископије при Српској Патријаршији на Аманско саветовање гледају као на неопходну и оправдану бригу о чувању јединства Цркве, које није некакав спољашњи украс, него сама суштина Цркве. Верници Православне Охридске Архиепископије (и поред љубави, подршке и разумевања које имају за тешке услове у којима се налази Константинопољска Патријаршија), никада се неће моћи сложити са непредањском еклисиологијом да је Константинопољски Патријарх primus sine paribus (први без једнаких), него се чврсто држе аутентичне православне еклисиологије и прихватају да је он primus inter pares (први међу једнакима). Верници Православне Охридске Архиепископије знају, да је у Шамбезију била постигнута сагласност, да евентуални следећи томоси о аутокефалији буду потписивани од свих Предстојатеља помесних православних цркава (сагласност није била постигнута само по питању начина потписивања). Најзад, саборно одлучивање одговара Предању, ако узмемо у виду да је Кипарска Православна Црква своју аутокефалност добила на Трећем Васељенском Сабору. Православне цркве се више не налазе под османлијским ропством или тоталитаристичким системима. Зато је крајње време да се обнови саборни начин функционисања. Помесни сабори функционишу, треба да профункционишу и свеправославни и да се, између осталог, не дешавају проблеми са којима се данас Црква суочава. Што се тиче питања подршке, био сам присутан на сусрету између Свјатејшег Патријарха руског Кирила и блаженопочившег Патријарха српског Иринеја, 15. 11. 2014. год, у Београду, када се разговарало о томе да се предузму неки кораци у вези ослобођења Архиепископа охридског Јована из затвора, где се налазио после политичке пресуде, због његове вере у Саборност Цркве. После тог сусрета Митрополит волоколамски Иларион (који је такође био присутан на поменутом сусрету), испуњујући јеванђелску заповест (Матеј 25. 36), посетио је Архиепископа охридског Јована у затвору у Скопљу, а затим се сусрео и са државним властима. Ускоро затим Архиепископ охридски Јован био је ослобођен из затвора. Разуме се да добијамо подршку од стране многих цркава, многих Архијереја, али поменута подршка Руске Православне Цркве, за нас представља једну од најзначајнијих подршки. Што се тиче православне браће Албанаца, када Православна Охридска Архиепископија организује неке јубилеје или литургијске прославе, Архиепископ албански Анастасије шаље своје представнике, и на такав начин потврђује литургијско јединство Албанске Православне Цркве са аутономном Православном Охридском Архиепископијом. Неговање литургијског јединства, рекли смо, било је и увек ће бити од суштинског значаја. – У последње две године активно се поставља питање додељивања аутокефалности „МПЦ-ОА“ и то од стране Константинопољске Патријаршије. Могу ли према Вама неке цркве, осим Српске Православне Цркве, узети учешће у решавању северномакедноског питања? Рецимо, Бугарска Црква? – У њеном саопштењу од 11. маја 2019. год, Константинопољка Патријаршија помиње неко право на апелацију у односу на „МПЦ“. На који начин Константинопољска Патријаршија има право апелације у Цркви није тема овог разговора. Оно што је индикативно јесте то да је Константинопољска Патријаршија разгледавала некакав захтев (узгред речено, прослеђен писмом политичара), захтев, као што и сами кажу „расколничке цркве“. Дакле, реч је о „цркви“, која није део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, а поврх свега, нити се налази у канонској јурисдикцији Константинопољске Патријаршије. Желим да верујем да у Константинопољској Патријршији имају добре намере и да су истовремено свесни да немају никакво право да се једнострано осврћу на раскол „МПЦ“! Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве се више пута и недвосмислено изјаснио за дијалог, преко којег би се на канонским основама, помогло „МПЦ“ да превазиђе раскол и да се врати у спасоносну Саборност Цркве. Дијалог је био спречен управо од стране расколничке „МПЦ“ и државних власти спровођењем затворских казни против Архиепископа охридског Јована и државног прогона против Правослане Охридске Архиепископије. Колико је мени познато, СПЦ никада није била затоворена за оне који су хтели, добронамерно и на канонским основама, да помогну решавању проблема „МПЦ“. – Како оцењујете перспективу лечења раскола у Северној Македонији? На који начин се то може остварити? Шта утиче на то? – У овом тренутку не бих имао ништа да додам, нити да одузмем од речи нашег Свјатејшег Патријарха српског Порфирија, који је у свом интервјуу за „Радио Телевизију Србије“ 2. марта, ове године, јасно истакао да жели да се нађе решење раскола у коме се налази „МПЦ“. Наш Патријарх верује да ће Свети Архијерски Сабор СПЦ увек бити спреман да дође до решења, али без било каквих политичких притисака и утицаја, који постоје од почетка стварања раскола, па све до данас, у односу на ту тему. Дакле, на решавање проблема највише утичу политичари, који својим притисцима желе да искористе „МПЦ“ за њихове пролазне политичке циљеве. По угледу на колеге из Украјине, политичари из Северне Македоније, нарушавајући секуларни карактер државе, утврђен Уставом, стављају себе у улогу вође расколничке „МПЦ“ и шаљу писма црквеним предстојатељима у име „МПЦ“. На тај начин понижавају и „МПЦ“ као неспособну да сама реши сопствене проблеме. Када дневна политика буде барем мало склонила руке којима је превише чврсто загрлила „МПЦ“, биће могуће да се очекује решење њиховог проблема. – Зашто многи људи подржавају „МПЦ-ОА“ и не спознају погубност раскола? Да ли у „МПЦ-ОА“ постоје свештеници и лаици који се барем понашају без агресивности према Охридској Архиепископији и спремни су за дијалог? – Према неким застарелим подацима, Северна Македонија има око два милиона становника, а према неким савременим анализама, због великог исељавања, могуће је да у земљи тренутно живи око милион и петсто хиљада становника. Од њих се отприлике 68% декларише као Македонци али се, свакако, не сви од њих декларишу као православни хришћани. Иако је у суштини реч о много добром народу, о природно искреном и топлосрдачном народу, ипак у једној тако малој и, нажалост, затвореној средини, због комунизма и због раскола, тај народ колико је добар, исто толико је и теолошки необразован. Ми никада нисмо имали проблема са нашим народом! Сасвим супротно! Прогон против Православне Охридске Архиепископије је био организован и још га организује државни апарат. Држава је осуђена од Европског суда са правоснажном пресудом због тога што одбија да региструје канонску Православну Охридску Архиепископију. Све то ствара страх и несигурност код људи! Подразумева се да се ми сусрећемо са одређеним свешетеницима и верницима, припадницима расколничке „МПЦ“, који немају агресивни приступ, али они увек инсистирају да ти сусрети не буду транспарентни, јер се боје ауторитета „МПЦ“ и власти. Дакле, на папиру људи имају формалну слободу, али се она разликује од ефективне слободе, која је привилегија само оних људи у држави, који су се самопрогласили за „меру свега“. – Како Охридска Архиепископија успева да у постојећим неблагопријатним условима сачува своја богослужбена места и да се заштити од напада? Да ли је могуће да се ради са младима и са средствима за масовну информацију, тј. да се противдејствује расколу у информативном простору? – Православна Охридска Архиепископија нема никакву правну, нити било коју другу земаљску заштиту. У задњих скоро двадесет година у организацији власти и расколничке „МПЦ“, Архиепископ охридски Јован је био осам пута у затвору. Годинама су били суђени Епископи, свештеници, монаси, монахиње, верници, на политички монтираним судским процесима. Срушили су нам два храма, тукли су наше свештенике, монахе, монахиње… Ми никад и ничим нисмо узвратили на зло, са циљем да се зло не умножава. Али, у немоћи нашој сила се Божја показује (2. Кор. 12.9). Архиепископија објављује штампана издања и користи све могућности да преко разних предавања упозна људе са православном вером. На литургијама у Архиепископији стално долазе нове личности. Ми не заборављамо шта се десило у прошлости али смо отворени за будућност из које нам долази Христос. Зато се трудимо да са љубављу отварамо наша срца за нашу браћу која су у расколу, молећи се, да се у будућности сусретнемо и да будемо заједно у Саборном Христу. – Епархије на територији Северне Македоније у значајној етапи историје потпале су под Бугарском Православном Црквом. У Северној Македонији постоје грађани са бугарским самосазнањем. Бугарска, као и Србија, покреће питање у вези са фалсификовањаем историјског наслеђа у Северној Македонији. У исто време су се нажалост, у протеклом веку дешавали конфликти између српске и бугарке стране. Како се у Охридској Архиепископији решавају ове противречности? Да ли је Архиепископија отворена за вернике са бугарским самосазнањем? – Нажалот се чак и у Цркви, понекад уместо историје исписује митологија! Свети Методије и Кирило нису словенобугарски, него свесловенски просветитељи. Древна Охридска Архиепископија није била аутокефална црква и највећи број њених архиепископа били су Грци, између којих су и познати: Јован IV Комнин, Димитрије Хоматијан, Константин II Кавасила, али и други. У новијој историји, епархије у Северној Македонији нису биле под јурисдикцијом Бугарске Православне Цркве, већ је, пре Првог светског рата постојао неканонски упад Бугарске Егзархије у канонску јурисдикцију Константинопољске Патријаршије, јер црквени историчари, од 16. септембра 1872. г, препознају Бугарску Егзархију као расколничку цркву, која свој раскол решава 22. фебруара 1945. г, уз помоћ Руске Православне Цркве. Још једном је Бугарска Егзархија извршила упад у канонску јурисдикцију Српске Патријаршије, када су расколнички егзархијски Епископи заједно са бугарским фашистичким окупатором ушли у Скопље на сам почетак Другог светског рата и протерали канонског Митрополита скопског Јосифа (Цвијића). За нас, ови догађаји припадају прошлости, историјској науци, и првенствено значе уједињење у молитви за спасење свих људи, и оних који су били на тачној страни историје и оних који су били на погрешној. Није могуће да нас прошлост, политика и национална припадност раздељују. Православна Охридска Архиепископија у себи уједињује подједнако све народе, који живе у мултиетничкој и мултикултурној Северној Македонији. Наша браћа, православни Бугари нису расколници. Они који имају изграђену црквену свест долазе на Литургију у Православној Охридској Архиепископији и причешћују се Телом и Крвљу Христовим заједно са својом браћом православним Македонцима словенског происхода, са својом браћом Србима, Грцима и другим православнима, који живе у Северној Македонији. Црква не укида националне одлике, сасвим супротно, она их развија и унапређује. Али од њих не прави идоле. Сви смо ми у цркви један род православни. Етнофилетизам је осуђен као еклисиолошка јерес (Константинопољ 1872), тако да за парасинагогу етнофилетизма, за деструктивност националшовинизма нема места у Цркви у којој нема ни Јудеја, ни Јелина него смо сви ми једно у Христу (Гал. 3.28). На тим основама се гради црквени живот у Православној Охридској Архиепископији. – Од момента стварања Охридске Архиепископије, њени верници на челу са Архиепископом Јованом (Вранишкоским), подложни су на прогоне. Шта би Ви посаветовали верницима канонске цркве Украјине, који су данас такође подложни дискриминацији и насиљу? – Познато је да Свети Кипријан Картагински наглашава да чак ни мученичка крв не може да опере грех раскола. Предањски став, који често наглашава и наш Архиепископ је да ми не тражимо страдања, али када их Господ допусти, ту смо да их примимо као благослов, као наш крст, преко којег стижемо до васкрсења. Није могуће да се дође до васкрсења, а да се претходно не буде разапет на крсту. Православни хришћани Украјине данас су позвани да посведоче чистоту православне вере својом припадношћу и верношћу канонској Цркви Украјине, чији је Предстојатељ Његово Блаженство Митрополит кијевски и целе Украјине Онуфрије. Искушења и прогон са којима се данас суочавају православни хришћани у Украјини помоћи ће им да стекну искључиво богат опит унутрашњег живота, опит који се не добија ни на једној високо образовној установи; стога ће им ова искушења помоћи да стекну „духовни докторат“. Тај опит ће бити најскупоценије наслеђе идућим генерацијама. Искушења ће проћи, према речима светог Златоуста, који је за тешку животну околност знао да каже: „облак је, проћи ће“! Проћи ће и облак прогона против Митрополита Онуфрија и Украјинске Православне Цркве, али сведочанство вере ће остати за век и веков, записано у Књизи Живота. Истовремено, верници канонске Цркве, чији је Предстојатељ Митрополит Онуфрије не треба да буду пасивни, него треба да са свим легалним средствима деконструишу неправедни систем и да се до крајњих судских инстанци активно боре против дискриминације, која се над њима врши нарушавањем владавине права у делу људских права и верских слобода. Верници цркве треба да се обрате свима онима, који причињавају њихов прогон и страдања, по речима светог мученика Платона: мучите још више, тако ће се још јасније видети ваша нељудскост; а, са друге стране ће се још више гледати смирење и слава Цркве. Ако парафразирамо речи преподобног Порфирија Кавсокаливита, не треба и нећемо се трудити да изгонимо таму из наших живота, јер то може да нас измори, а да ништа не постигнемо. Треба да се са радошћу трудимо да будемо професионалци, који ће пуштати светлост Христову у својим животима, и тада ће тама једноставно исчезнути. – Постоје ли и богослужбене разлике између Охридске Архиепископије и „МПЦ-ОА“? Да ли се у богослужбама користи црквенословенски језик? – Немам представу о богослужбеном животу „МПЦ“, али претпостављам да не постоје неке веће богослужбене разлике. У Православној Охридској Архиепископији, сасвим природно, црквенословенски језик се користи свакодневно на богослужбама, а особито у њеним манастирима. – На крају Вас молим да поделите са нама шта је за Вас најзначајније и од највеће вредности у руском Православљу? Који руски светитељи су Вама блиски? – Унапред сматрајте да ће овај одговор бити непотпун. Руско Православље је ширина, дубина, висина, стога је незахвално да буде третирано у једном кратком одговору. Руско Православље је Достојевски са „лепотом, која ће спасити свет“. Руско Православље је Гогољ са „Размишљањима о Божанској Литургији“. Руско Православље су Свети Серафим Саровски, Свети Јован Кронштадски и Свети Игнатије Брјанчанинов са којима смо одрастали. Руско Православље су Свети Лука Кримски, затим Флоровски, Шмеман… руско Православље су Свети Герман Аљаски и много касније Американац о. Серафим (Роуз), духовно чедо Светог Јована Шангајског, који је веома поштован у нашој земљи од времена када је још као јеромонах био профосор у битољској богословији. Руско Православље су Свети равноапостолни Николај Јапански и православни Јапанци Цркве у Јапану. Руско Православље је у суштини оно аутентично Православље, које, рекли смо, не укида, већ надилази нације и боју коже и рађа васељенске светитеље, какви јесу Преподобни Софроније (Сахаров), и његов старац, Свети Силуан Атонски, који је изговорио светодуховску изреку наше епохе: „Држи свој ум у паклу и не очајавај“. Следствено, данас је немогуће бити православан, а истовремено бити несрећна личност! Православље – то је радост духа и излаз из свих људских безизлаза, чак и из саме смрти! Извор: Центар Хризма

Православни истраживачки центар „Хризма“ више пута је обраћао пажњу на проблем црквеног раскола у Северној Македонији. Праве се покушаји да се питање реши на неканонски начин, и то ствара нове претње васељенском Православљу. За живот Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве и перспективе лечења раскола у Северној Македонији, читајте у ексклузивном интервјуу, које је за центар „Хризма“, дао Епископ стобијски и Mестобљуститељ струмички Давид (Нинов). - Ове године се навршавају деветнаест година од стварања пројект-споразума о канонском решењу црквеног питања у Северној Македонији, после чега је био потписан Нишки договор. Ипак, он никад није био прихваћен од Светог Синода такозване „Македонске православне цркве – Охридске архиепископије (МПЦ- ОА)“. Шта Ви сматрате, да ли су тадашњи договори били једина исправна опција за решење црвеног питања? Да ли су према Вашем гледишту они актуелни за данашње стање? - Нишки договор су потписала тројица „митрополита“ расколничке „МПЦ“, са знањем њиховог архиепископа. Они су га јавно бранили као еклисиолошки једино исправно, али су се касније, под политичким притиском одрекли тог договора. Затим је на позив блаженопочившег Патријарха српског Павла за литургијско и канонско јединство са Српском Православном Црквом (СПЦ), потврдно одговорио Његово Блаженство, данашњи Архиепископ и Митрополит скопски Јован. Следствено, битна и неоспорна чињеница је да је Нишки договор већ завршена прошлост. Актуелна стварност је да је на основу договора, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, 24. маја 2005. год., издао Томос о најширој могућој аутономији Православне Охридске Архиепископије, као канонске Цркве у Северној Македонији. Такође је потврдио Архиепископа охридског Јована за канонског Предстојатеља аутономне Архиепископије. Томос о аутономији је потписао блаженопочивши Патријарх српски Павле. Дакле, у Диптиху цркава, Правослана Охридска Архиепископија је записана као аутономна црква са Томосом, која се налази у саставу свеправославно признате канонске јурисдикције Српске Патријаршије. Покајање је увек верна, ако хоћете и вечно модерна варијанта, односно шанса за оне који су у расколу, да се избаве од њега! У суштини, реч је о најбољој могућности, да преко преумљења изађу из раскола и да уђу у спасоносну Саборност Цркве. Архиепископ охридски Јован, испуњујући свету Архијерејску дужност о чувању јединства цркве, није створио раскол, него га је излечио. Сада, у нашој отаџбини, људи имају могућност да одаберу: да ли ће припадати Саборној Цркви или расколу. Вашој пажњи предлажем неколико референци, а оваквих примера има безброј: а) Емилија Црвенковска, ћерка безбожног комунистичког лидера Крстета Црвенковског (високи функционер СФР Југославије, секретар ЦК Савеза комуниста Македоније, председник Комисије за испитивање рада државне безбедности СФРЈ, подпредседник Председништва СФРЈ), пише: „Највећу заслугу међу македонским комунистима за враћање аутокефалности цркве у Македонији има мој покојни отац Крсте Црвенковски“ (Фокус 18.5.2012, бр. 881). Овај њен став Емилија Црвенковска заснива на самим речима Крстета Црвенковског, написаних у његовим мемоарима „Заробљена истина“, Култура, Скопље 2003. б) Професор историје на факултету расколничке „МПЦ“, Јован Белчовски, за ТВ Алфа (20. 11. 2017. год.), каже: „Знате ли како смо ми добили аутокефалну цркву? Захваљујући покојном Крстету Црвенковском! Свака част човеку, лака му земља била. У дискусији са председником Титом, Крсте је једноставно рекао Титу: ми морамо по први пут да отворимо академију и да себи прогласимо аутокефалну цркву“! Дакле расколнички епископи „МПЦ“ подржавају и саображавају се са етнофилетистичким расколом, који је саздан од безбожних функционера Комунистичке партије. Међутим, Црква се не може руководити према одлукама Комунистичке партије и никад неће моћи да исте легализује и да их запечати црвкеним томосима о аутокефалији, донешеним под политичким притиском. Следствено, увек је актуелно да Црква позива на преумљење и на привођење свега у јединство са Христом и Његовим Телом, а затим унутар Тела Христовог, тј. Цркве, да се проналазе решења за сва отворена питања. Искуство показује да не постоји проблем, који Црква не би могла да реши дијалогом. - На саветовању у Аману, 2020. год., било је истакнуто: „У вези са проблемом Северне Македоније, делегације су изјавиле да ово питање треба да се реши дијалогом унутар Српске Православне Цркве и са свеправославном подршком“. Како су верници Охридске Архиепископије примили ово Аманско саветовање? У односу на свеправославну помоћ: Које помесне цркве (или поједини Архијереји и верници), су задњих година дали највећу подршку Охридској Архиепископији? Такође у вези великог броја Албанаца у Северној Македонији, постоји ли подршка од стране Албанске Православне Цркве? - Архијереји расколничке „МПЦ“ су своју хиротонију добили од СПЦ. Следствено, СПЦ је мајка црква „МПЦ“, и раскол „МПЦ“ налази се у оквирима јурисдикције СПЦ. Имајући ово у виду, овај проблем није могао, не може и неће моћи да се решава без мајке цркве, тј. СПЦ. Свеправославна сагласност је неопходна, јер предмет наше вере јесте и Саборност Цркве. Ми православни, у Символу Вере исповедамо да верујемо и у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Ако не постоји свеправославно признање, тада о Цркви и не може бити речи! Наша Црква, Српска Патријаршија, учествовала је на братском саветовању у престоници Јордана, граду Аману. Стога, верници Православне Охридске Архиепископије при Српској Патријаршији на Аманско саветовање гледају као на неопходну и оправдану бригу о чувању јединства Цркве, које није некакав спољашњи украс, него сама суштина Цркве. Верници Православне Охридске Архиепископије (и поред љубави, подршке и разумевања које имају за тешке услове у којима се налази Константинопољска Патријаршија), никада се неће моћи сложити са непредањском еклисиологијом да је Константинопољски Патријарх primus sine paribus (први без једнаких), него се чврсто држе аутентичне православне еклисиологије и прихватају да је он primus inter pares (први међу једнакима). Верници Православне Охридске Архиепископије знају, да је у Шамбезију била постигнута сагласност, да евентуални следећи томоси о аутокефалији буду потписивани од свих Предстојатеља помесних православних цркава (сагласност није била постигнута само по питању начина потписивања). Најзад, саборно одлучивање одговара Предању, ако узмемо у виду да је Кипарска Православна Црква своју аутокефалност добила на Трећем Васељенском Сабору. Православне цркве се више не налазе под османлијским ропством или тоталитаристичким системима. Зато је крајње време да се обнови саборни начин функционисања. Помесни сабори функционишу, треба да профункционишу и свеправославни и да се, између осталог, не дешавају проблеми са којима се данас Црква суочава. Што се тиче питања подршке, био сам присутан на сусрету између Свјатејшег Патријарха руског Кирила и блаженопочившег Патријарха српског Иринеја, 15. 11. 2014. год., у Београду, када се разговарало о томе да се предузму неки кораци у вези ослобођења Архиепископа охридског Јована из затвора, где се налазио после политичке пресуде, због његове вере у Саборност Цркве. После тог сусрета Митрополит волоколамски Иларион (који је такође био присутан на поменутом сусрету), испуњујући јеванђелску заповест (Матеј 25. 36), посетио је Архиепископа охридског Јована у затвору у Скопљу, а затим се сусрео и са државним властима. Ускоро затим Архиепископ охридски Јован био је ослобођен из затвора. Разуме се да добијамо подршку од стране многих цркава, многих Архијереја, али поменута подршка Руске Православне Цркве, за нас представља једну од најзначајнијих подршки. Што се тиче православне браће Албанаца, када Православна Охридска Архиепископија организује неке јубилеје или литургијске прославе, Архиепископ албански Анастасије шаље своје представнике, и на такав начин потврђује литургијско јединство Албанске Православне Цркве са аутономном Православном Охридском Архиепископијом. Неговање литургијског јединства, рекли смо, било је и увек ће бити од суштинског значаја. - У последње две године активно се поставља питање додељивања аутокефалности „МПЦ-ОА“ и то од стране Константинопољске Патријаршије. Могу ли према Вама неке цркве, осим Српске Православне Цркве, узети учешће у решавању северномакедноског питања? Рецимо, Бугарска Црква? - У њеном саопштењу од 11. маја 2019. год., Константинопољка Патријаршија помиње неко право на апелацију у односу на „МПЦ“. На који начин Константинопољска Патријаршија има право апелације у Цркви није тема овог разговора. Оно што је индикативно јесте то да је Константинопољска Патријаршија разгледавала некакав захтев (узгред речено, прослеђен писмом политичара), захтев, као што и сами кажу „расколничке цркве“. Дакле, реч је о „цркви“, која није део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, а поврх свега, нити се налази у канонској јурисдикцији Константинопољске Патријаршије. Желим да верујем да у Константинопољској Патријршији имају добре намере и да су истовремено свесни да немају никакво право да се једнострано осврћу на раскол „МПЦ“! Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве се више пута и недвосмислено изјаснио за дијалог, преко којег би се на канонским основама, помогло „МПЦ“ да превазиђе раскол и да се врати у спасоносну Саборност Цркве. Дијалог је био спречен управо од стране расколничке „МПЦ“ и државних власти спровођењем затворских казни против Архиепископа охридског Јована и државног прогона против Правослане Охридске Архиепископије. Колико је мени познато, СПЦ никада није била затоворена за оне који су хтели, добронамерно и на канонским основама, да помогну решавању проблема „МПЦ“. - Како оцењујете перспективу лечења раскола у Северној Македонији? На који начин се то може остварити? Шта утиче на то? - У овом тренутку не бих имао ништа да додам, нити да одузмем од речи нашег Свјатејшег Патријарха српског Порфирија, који је у свом интервјуу за „Радио Телевизију Србије“ 2. марта, ове године, јасно истакао да жели да се нађе решење раскола у коме се налази „МПЦ“. Наш Патријарх верује да ће Свети Архијерски Сабор СПЦ увек бити спреман да дође до решења, али без било каквих политичких притисака и утицаја, који постоје од почетка стварања раскола, па све до данас, у односу на ту тему. Дакле, на решавање проблема највише утичу политичари, који својим притисцима желе да искористе „МПЦ“ за њихове пролазне политичке циљеве. По угледу на колеге из Украјине, политичари из Северне Македоније, нарушавајући секуларни карактер државе, утврђен Уставом, стављају себе у улогу вође расколничке „МПЦ“ и шаљу писма црквеним предстојатељима у име „МПЦ“. На тај начин понижавају и „МПЦ“ као неспособну да сама реши сопствене проблеме. Када дневна политика буде барем мало склонила руке којима је превише чврсто загрлила „МПЦ“, биће могуће да се очекује решење њиховог проблема. - Зашто многи људи подржавају „МПЦ-ОА“ и не спознају погубност раскола? Да ли у „МПЦ-ОА“ постоје свештеници и лаици који се барем понашају без агресивности према Охридској Архиепископији и спремни су за дијалог? - Према неким застарелим подацима, Северна Македонија има око два милиона становника, а према неким савременим анализама, због великог исељавања, могуће је да у земљи тренутно живи око милион и петсто хиљада становника. Од њих се отприлике 68% декларише као Македонци али се, свакако, не сви од њих декларишу као православни хришћани. Иако је у суштини реч о много добром народу, о природно искреном и топлосрдачном народу, ипак у једној тако малој и, нажалост, затвореној средини, због комунизма и због раскола, тај народ колико је добар, исто толико је и теолошки необразован. Ми никада нисмо имали проблема са нашим народом! Сасвим супротно! Прогон против Православне Охридске Архиепископије је био организован и још га организује државни апарат. Држава је осуђена од Европског суда са правоснажном пресудом због тога што одбија да региструје канонску Православну Охридску Архиепископију. Све то ствара страх и несигурност код људи! Подразумева се да се ми сусрећемо са одређеним свешетеницима и верницима, припадницима расколничке „МПЦ“, који немају агресивни приступ, али они увек инсистирају да ти сусрети не буду транспарентни, јер се боје ауторитета „МПЦ“ и власти. Дакле, на папиру људи имају формалну слободу, али се она разликује од ефективне слободе, која је привилегија само оних људи у држави, који су се самопрогласили за „меру свега“. - Како Охридска Архиепископија успева да у постојећим неблагопријатним условима сачува своја богослужбена места и да се заштити од напада? Да ли је могуће да се ради са младима и са средствима за масовну информацију, тј. да се противдејствује расколу у информативном простору? - Православна Охридска Архиепископија нема никакву правну, нити било коју другу земаљску заштиту. У задњих скоро двадесет година у организацији власти и расколничке „МПЦ“, Архиепископ охридски Јован је био осам пута у затвору. Годинама су били суђени Епископи, свештеници, монаси, монахиње, верници, на политички монтираним судским процесима. Срушили су нам два храма, тукли су наше свештенике, монахе, монахиње... Ми никад и ничим нисмо узвратили на зло, са циљем да се зло не умножава. Али, у немоћи нашој сила се Божја показује (2. Кор. 12.9). Архиепископија објављује штампана издања и користи све могућности да преко разних предавања упозна људе са православном вером. На литургијама у Архиепископији стално долазе нове личности. Ми не заборављамо шта се десило у прошлости али смо отворени за будућност из које нам долази Христос. Зато се трудимо да са љубављу отварамо наша срца за нашу браћу која су у расколу, молећи се, да се у будућности сусретнемо и да будемо заједно у Саборном Христу. - Епархије на територији Северне Македоније у значајној етапи историје потпале су под Бугарском Православном Црквом. У Северној Македонији постоје грађани са бугарским самосазнањем. Бугарска, као и Србија, покреће питање у вези са фалсификовањаем историјског наслеђа у Северној Македонији. У исто време су се нажалост, у протеклом веку дешавали конфликти између српске и бугарке стране. Како се у Охридској Архиепископији решавају ове противречности? Да ли је Архиепископија отворена за вернике са бугарским самосазнањем? - Нажалот се чак и у Цркви, понекад уместо историје исписује митологија! Свети Методије и Кирило нису словенобугарски, него свесловенски просветитељи. Древна Охридска Архиепископија није била аутокефална црква и највећи број њених архиепископа били су Грци, између којих су и познати: Јован IV Комнин, Димитрије Хоматијан, Константин II Кавасила, али и други. У новијој историји, епархије у Северној Македонији нису биле под јурисдикцијом Бугарске Православне Цркве, већ је, пре Првог светског рата постојао неканонски упад Бугарске Егзархије у канонску јурисдикцију Константинопољске Патријаршије, јер црквени историчари, од 16. септембра 1872. г., препознају Бугарску Егзархију као расколничку цркву, која свој раскол решава 22. фебруара 1945. г., уз помоћ Руске Православне Цркве. Још једном је Бугарска Егзархија извршила упад у канонску јурисдикцију Српске Патријаршије, када су расколнички егзархијски Епископи заједно са бугарским фашистичким окупатором ушли у Скопље на сам почетак Другог светског рата и протерали канонског Митрополита скопског Јосифа (Цвијића). За нас, ови догађаји припадају прошлости, историјској науци, и првенствено значе уједињење у молитви за спасење свих људи, и оних који су били на тачној страни историје и оних који су били на погрешној. Није могуће да нас прошлост, политика и национална припадност раздељују. Православна Охридска Архиепископија у себи уједињује подједнако све народе, који живе у мултиетничкој и мултикултурној Северној Македонији. Наша браћа, православни Бугари нису расколници. Они који имају изграђену црквену свест долазе на Литургију у Православној Охридској Архиепископији и причешћују се Телом и Крвљу Христовим заједно са својом браћом православним Македонцима словенског происхода, са својом браћом Србима, Грцима и другим православнима, који живе у Северној Македонији. Црква не укида националне одлике, сасвим супротно, она их развија и унапређује. Али од њих не прави идоле. Сви смо ми у цркви један род православни. Етнофилетизам је осуђен као еклисиолошка јерес (Константинопољ 1872.), тако да за парасинагогу етнофилетизма, за деструктивност националшовинизма нема места у Цркви у којој нема ни Јудеја, ни Јелина него смо сви ми једно у Христу (Гал. 3.28). На тим основама се гради црквени живот у Православној Охридској Архиепископији. - Од момента стварања Охридске Архиепископије, њени верници на челу са Архиепископом Јованом (Вранишкоским), подложни су на прогоне. Шта би Ви посаветовали верницима канонске цркве Украјине, који су данас такође подложни дискриминацији и насиљу? - Познато је да Свети Кипријан Картагински наглашава да чак ни мученичка крв не може да опере грех раскола. Предањски став, који често наглашава и наш Архиепископ је да ми не тражимо страдања, али када их Господ допусти, ту смо да их примимо као благослов, као наш крст, преко којег стижемо до васкрсења. Није могуће да се дође до васкрсења, а да се претходно не буде разапет на крсту. Православни хришћани Украјине данас су позвани да посведоче чистоту православне вере својом припадношћу и верношћу канонској Цркви Украјине, чији је Предстојатељ Његово Блаженство Митрополит кијевски и целе Украјине Онуфрије. Искушења и прогон са којима се данас суочавају православни хришћани у Украјини помоћи ће им да стекну искључиво богат опит унутрашњег живота, опит који се не добија ни на једној високо образовној установи; стога ће им ова искушења помоћи да стекну „духовни докторат“. Тај опит ће бити најскупоценије наслеђе идућим генерацијама. Искушења ће проћи, према речима светог Златоуста, који је за тешку животну околност знао да каже: „облак је, проћи ће“! Проћи ће и облак прогона против Митрополита Онуфрија и Украјинске Православне Цркве, али сведочанство вере ће остати за век и веков, записано у Књизи Живота. Истовремено, верници канонске Цркве, чији је Предстојатељ Митрополит Онуфрије не треба да буду пасивни, него треба да са свим легалним средствима деконструишу неправедни систем и да се до крајњих судских инстанци активно боре против дискриминације, која се над њима врши нарушавањем владавине права у делу људских права и верских слобода. Верници цркве треба да се обрате свима онима, који причињавају њихов прогон и страдања, по речима светог мученика Платона: мучите још више, тако ће се још јасније видети ваша нељудскост; а, са друге стране ће се још више гледати смирење и слава Цркве. Ако парафразирамо речи преподобног Порфирија Кавсокаливита, не треба и нећемо се трудити да изгонимо таму из наших живота, јер то може да нас измори, а да ништа не постигнемо. Треба да се са радошћу трудимо да будемо професионалци, који ће пуштати светлост Христову у својим животима, и тада ће тама једноставно исчезнути. - Постоје ли и богослужбене разлике између Охридске Архиепископије и „МПЦ-ОА“? Да ли се у богослужбама користи црквенословенски језик? - Немам представу о богослужбеном животу „МПЦ“, али претпостављам да не постоје неке веће богослужбене разлике. У Православној Охридској Архиепископији, сасвим природно, црквенословенски језик се користи свакодневно на богослужбама, а особито у њеним манастирима. - На крају Вас молим да поделите са нама шта је за Вас најзначајније и од највеће вредности у руском Православљу? Који руски светитељи су Вама блиски? - Унапред сматрајте да ће овај одговор бити непотпун. Руско Православље је ширина, дубина, висина, стога је незахвално да буде третирано у једном кратком одговору. Руско Православље је Достојевски са „лепотом, која ће спасити свет“. Руско Православље је Гогољ са „Размишљањима о Божанској Литургији“. Руско Православље су Свети Серафим Саровски, Свети Јован Кронштадски и Свети Игнатије Брјанчанинов са којима смо одрастали. Руско Православље су Свети Лука Кримски, затим Флоровски, Шмеман... руско Православље су Свети Герман Аљаски и много касније Американац о. Серафим (Роуз), духовно чедо Светог Јована Шангајског, који је веома поштован у нашој земљи од времена када је још као јеромонах био профосор у битољској богословији. Руско Православље су Свети равноапостолни Николај Јапански и православни Јапанци Цркве у Јапану. Руско Православље је у суштини оно аутентично Православље, које, рекли смо, не укида, већ надилази нације и боју коже и рађа васељенске светитеље, какви јесу Преподобни Софроније (Сахаров), и његов старац, Свети Силуан Атонски, који је изговорио светодуховску изреку наше епохе: „Држи свој ум у паклу и не очајавај“. Следствено, данас је немогуће бити православан, а истовремено бити несрећна личност! Православље – то је радост духа и излаз из свих људских безизлаза, чак и из саме смрти! Извор: Центар Хризма Линкови: Телеграм